Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u pojačalu je moj dragi prijatelj Dejan Bećirić, osnivač kompanije SIPOD i jedan od kolega inženjera koji su prešli vrlo zanimljiv razvojni put od državnog sektora preko korporacije, manjih firmi, do osnivanja svoje, koja, čini mi se, nešto što bi trebalo da bude model za ugled i nešto što, verujem, da je međufaza u našoj IT industriji, prelazak iz klasičnog outsourcing body leasing modela u neku product kompaniju, koja ne može da se uradi odjednom i preko noći, ali mislim da je model koji je Dejan osmislio, na bazi koga je razvio svoju firmu, jako dobar primer. Svakako, šta god da radite, dobićete neke interesantne uvide u ovom razgovoru, jer kada pričaju dvojica ljudi koji su izuzetno radoznali, svašta nešto interesantno može da se čuje i pokupi usput. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Dejane, dobro mi došao. 

Dejan Bećirić: Bolje te našao, hvala ti ponovo što si me pozvao. Čast i zadovoljstvo biti ovde. 

Ivan Minić: Nekad to radimo sa gostima, nekad ne. Zavisi, naravno, od situacije i konteksta i koliko ljudi znaju. Ali pošto verujem da većina publike nije čula za tebe i tvoju firmu, pa hajde mi daj neki mali presek. Kako se firma zove, šta radite i šta je tvoj posao u njoj? 

Dejan Bećirić: Pa ovako. Kompanija u kojoj radim zove se SIPOD i nju sam osnovao pre devet godina. Radim kao direktor u SIPOD-u i moj posao je pre svega da motivišem kolege da daju neki svoj kreativni maksimum, da se osećaju lepo, jer je na neki način i vizija SIPOD-a da tu rade ljudi koji su motivisani, koji su profesionalno srećni i da rade na stvaranju nečeg što je njima interesantno i što je generalno neki dobar softver. Moj posao je da ih tu motivišem i da im na neki način pronađem posao koji će im biti zanimljiv. 

Ivan Minić: Jedan od razloga, osim činjenice da je tvoja karijera i karijerni put jako bogat, živopisan i zanimljiv, kao što je često kod gostiju koji mi dolaze, jedan od razloga zašto sam želeo da ispričamo priču jeste zato što trenutno imamo na tržištu jako veliki, odnosno moramo da kažemo nije možda toliko veliki broj firmi koliko veliki broj ljudi radi u velikim firmama koje se bave outsourcingom, ali se bave time na jednom najbazičnijem nivou koji se u suštini zove body leasing, odnosno prodaja ljudi, čoveka, na dan ili na sat ili kako god, gde taj model je veoma jednostavan i vrlo jasan, i jasno je gde je profitabilnost. Suštinski, kad nešto razmišljaš kako da postaviš firmu, jeste negde važno da ti biznis model bude relativno jednostavan, jer ako je užasno komplikovan, dosta teško će da profunkcioniše, ali to je onako dosta nesofisticirana vrsta IT biznisa. To je vrlo slično onome što mi prodajemo maline na šlepera, a ne na poluproizvod ili finalni proizvod, pa izgubimo gomilu tog nekog potencijalnog profita na taj način. Većinu stvari koje sam govorio i pisao u prethodnom periodu, ukazivao na probleme tog modela, taj model je pokazao svoje slabosti u prethodnim godinama zbog velikog broja fluktuacija zaposlenih itd. I onda kada se pojavi firma kao što je tvoja, i naravno nije jedina, ima ih dosta, gde se to, ok, radi za neke klijente, ali se radi na potpuno drugačiji način i po potpuno drugačijem modelu, što automatski znači da, prvo, to ne može da raste toliko brzo i ne može da dostigne toliku veličinu u nekom kratkom roku, ali može da bude mnogo bolje, mnogo zdravije, mnogo stabilnije i da napravi taj moment koji je nekako uvek meni jako važan kad pričaš, jer to smo kao došli do toga da se ne bavimo više bazičnom egzistencijom, bavimo se drugim nivoom stvari, i sad pričamo, ne znam, kompanijska kultura. Ne postoji kompanijska kultura ako si ti porastao sa 200 na 800 zaposlenih za godinu dana. Ne postoji način da bilo šta isprati to, nekakav sistem podrške u okviru postojeće firme, da ona poraste četiri puta za godinu dana. Ok, pričaćemo kako ste se vi razvijali i sve to, ali hajde da krenemo od početka i od mačmelo pitanja sa kojim uvek krećemo. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Dejan Bećirić: Imao sam, kao mali, tačno šta sam želeo da budem, posle sam izgubio otprilike to, ali mislim da sam dugo želeo da budem šahista. U stvari, ne baš šahista, šahista sam i bio, to mi je dugo, dugi niz godina bio hobi, ja sam hteo da budem prvak sveta u šahu. I to me je dugo držalo. I kad me neko pitao šta ćeš biti kad porasteš, biću prvak sveta u šahu. Bilo to ljudima simpatično, ali nije se to ostvarilo, verovatno zato što nisam dovoljno dobro igrao šah. Ali bilo je i drugih stvari, pošto generalno dosta stvari me interesovalo kao dete, kao i raznu drugu decu. Počele su da me interesuju druge stvari, tako da sam hteo da budem i glumac. Onda sam se dvoumio da budem glumac.

Ivan Minić: Ili da glumiš da si šampion sveta. 

Dejan Bećirić: Da, da, otprilike. I onda sam podjednako želeo da budem glumac koji je i prvak sveta u šahu. Ali nisam ni glumac bio, verovatno opet zato što nisam imao dovoljno talenta, nisam se dovoljno trudio, opet zato što su me druge stvari u životu krenule interesovati. Počelo je da me interesuje sve što je vezano za kompjutere. Kompjuteri u mom detinjstvu, to je neka, pričam o osamdeset četvrtoj, petoj godini kad sam ja krenuo u školu i kad su me kompjuteri kao takvi zaintrigirali, bili su mistični za mene. Kada sam prvi put video kompjuter, wow, to je nešto što je meni mistično i voleo bih da naučim nešto više o tome. I kad sam dobio svoj prvi kompjuter, Commodore 64, bio sam jako, jako srećan. I sem, naravno, gaminga, koji je bio neizbežan za decu tog uzrasta, počelo je da me interesuje nešto više generalno vezano za programiranje i trudio sam se da ispoljim neku svoju kreativnost kroz to. Onda sam neko vreme, i u osnovnoj i srednjoj školi, sebe video baš kao programera, kao nekog ko će praviti interesantne stvari preko te mašine, preko kompjutera. 

Ivan Minić: Mislim da smo, za sve nas koji smo dovoljno dugo u tome, prošli i period tekstualnih interfejsa pre nego što je došao Windows 3.11 manje ili više, ali Windows 95. Taj trenutak kad se pojavio Windows 95 donosi drastičnu razliku i iskorak jer je to trenutak kada je računar postao prijateljski nastrojen prema ljudima. Jer ti dođeš, i ako si bazično shvatio šta se dešava kada uhvatiš miš, znaš šta treba da uradiš prvo, zato što ti piše da treba da klikneš na start, to ti je nula pa tačka. Pre toga, ako ne znaš ništa, sediš i gledaš kako onaj kursor blinka, a komandu moraš da znaš. I jeste negde logična, često, ali i dalje, ako je ne znaš, neće mnogo da ti pomogne da se sporazumeš sa tom mašinom. Mislim da je taj trenutak gde moraš da naučiš kako komuniciraš sa mašinom bio mnogo važan za nas. A za sve one koji su došli posle, oni su preskočili taj korak i zapravo nikad nisu shvatili kako mašina ispod toga radi, osim ako im to nije, naravno, profesija. 

Dejan Bećirić: Pa da, mada dobro. Neki ljudi jednostavno nisu ni imali želju da nauče šta je ispod svega toga, kako se pravi ta igrica koju smo igrali. Mene je to zanimalo još od starta, tako da sam se lepo družio i pre Windowsa i pre PC-a, jako lepo sa Commodore-om. Programirao sam u tekstualnom modu, praveći neku tekstualnu avanturu koja je tada bila popularna, tako da, i pre te grafike, moglo je dosta toga da se uradi kroz BASIC i sve njegove varijante, Simon BASIC, QBASIC, pa onda Pascal ili druge priče. Bila je revolucija kad smo videli PC, kad smo startovali Windows, i to je privuklo dosta ljudi da koriste računar. 

Ivan Minić: Kaži mi, kako si ti učio u tom periodu kada si počinjao? 

Dejan Bećirić: Uz „Svet kompjutera“. To je bio jedini način da se uči. Odrastao sam u Negotinu gde nije bilo kurseva, gde nije bilo mogućnosti da idem na časove programiranja. Mene je to interesovalo, a sa par drugara koji su imali slična interesovanja i kroz časopis “Svet kompjutera”, mogli smo da vidimo interesantne stvari, čak i programiranje u asembleru, što je u tom trenutku malo nas interesovalo. Bila je knjiga i to je bilo to. Kasnije smo se konektovali na internet, ne znam koja je to godina bila kad su provideri počeli da nude usluge, tri puta po pola sata preko Sezama, u to neko vreme. Mislim da sam još bio verovatno u osnovnoj školi. 

OBRAZOVANJE

Ivan Minić: Kaži mi, kroz to školovanje, je li bilo još nekih stvari koje su te zainteresovale ili je Commodore postao glavna preokupacija? 

Dejan Bećirić: Imao sam puno hobija u osnovnoj i srednjoj školi. Kompjuteri su bili samo jedan od hobija. Više sam sebe video kao šahovskog šampiona nego kao programera, ali jeste bio neki prvi ozbiljniji hobi. Iako sam tada imao dve, tri stvari koje sam želeo da budem kad porastem, izgleda da sam kao mlađi bio ozbiljniji i znao šta hoću. Kasnije, kako se bližio fakultet, prestao sam da znam šta tačno hoću da budem. Interesovalo me je mnogo toga. Nisam bio neko ko će da kaže: ok, samo programiranje hoću, znam da to hoću, pisaću kod i biti programer. Mene je to interesovalo, ali i širi spektar znanja. Onda je trebalo izabrati fakultet, i tu su bile moje dileme. Fon je u tom trenutku bio nešto najbliže, jer je delovao mistično. To je bilo 1997. godine. Za nas, decu iz provincije, nije bilo ni promocije fakulteta, nismo imali studente ili profesore koji bi nam objasnili šta ćemo učiti na fonu. Dobili smo samo informatore o visokom obrazovanju, i meni se svideo fon. Pričao sam o njemu s par drugara igrajući šah. Šah, iako nisam postao šahovski prvak, mnogo je uticao na mene jer sam uspeo da provedem trećinu svog- umesto u školi gde se nisu učile te neke stvari koje bi meni trebale i značile za dalje obrazovanje, ja sam proveo igrajući šah. I ne samo igrajući šah, već družeći se sa sjajnim ljudima kroz turnire širom Srbije saznao mnoge stvari, između ostalog, da je fon cool fakultet. Fon je bio mističan i meni i mojim roditeljima, koji se nisu slagali s tim, pitali su me: šta ćeš da upišeš? Upisaću fon. Molim, fon? Pa, kao, što ne upišeš medicinu, prava, ekonomiju, neki “pravi” fakultet. Da kažem „Dete mi studira medicinu“. Kako dete mi studira fon? Šta je to uopšte? Meni se svidelo što fon nije bio toliko profilisan. Učilo se programiranje, ali fon je imao širok program gde se učila i matematika, i programiranje, ali i menadžment, ekonomija, marketing, što je meni bilo super, jer sam do tada izgubio ideju šta bih radio. 

Ivan Minić: Mislim, u suštini, ja imam problem sa fonom kao inženjerskim fakultetom, jer za mene fon nije inženjerski fakultet iz mnogo razloga. Ali nemam problem s tim da se fon brendira kao poslovna škola, gde možeš da se specijalizuješ u IT, tehnologiju, menadžment, marketing. Kada pogledaš ceo landscape, fon jeste business school. Ono što bi učio na nekoj profilisanijoj poslovnoj školi. 

Dejan Bećirić: Što se tiče programa koji je tad bio, sada ne znam, verovatno su se programi promenili, verovatno sada ima profilisanijih smerova. Ali tada, apsolutno se slažem sa tobom. Ono što je meni odgovaralo je što sam želeo da steknem šira znanja, koja sam tu i stekao. Stekao sam znanja iz računovodstva i drugih disciplina koje ne bih nigde drugde stekao. Ali da, fon je tada bio više poslovna škola.

Ivan Minić: I sada je, s tim što sada ti programi koji su inženjerski imaju više inženjerskih predmeta, ali fon ti nudi mogućnost da naučiš sve što je potrebno da vodiš tim inženjera, da vodiš firmu koja je inženjerska. Nažalost, to je ono što nam vrlo često nedostaje u dobrim inženjerskim firmama. Niko ne razume poslovni aspekt cele priče. Oni umeju da naprave tehnički nešto savršeno, ali često mi inženjeri se divimo inženjerskoj bravuri, nesvesni da to nikome ne treba. Savršeno je, ali ničemu ne služi, jer nikome ne treba. Ako si studirao neki hardcore tehnički ili matematički fakultet, nisi pokupio ništa od tih ostalih znanja. Kao inženjer, ne umeš da vodiš tim jer nisi školovan za to. Ti si se školovao da budeš hitman. 

Dejan Bećirić: Da, slažem se i tu sa tobom, mada generalno ja verujem da na svakom fakultetu ima dobrih stvari, ima dobrih predmeta, ali ima i predmeta koje ti na kraju ničemu ne služe, koji su višak. Ima sjajnih profesora, nezavisno od tih predmeta od kojih možeš mnogo lepih stvari da naučiš, opet ima ljudi koji jednostavno ne bi ni trebalo da se zovu profesori koji ne zaslužuju tu da budu. Tako da ljudi treba da izvuku najviše što mogu od fakulteta, da vide te dobre stvari, jer loših stvari ima svuda. Ja sam uspeo na FONu široka znanja da steknem. A opet, nisam što se inženjerskih stvari tiče možda toliko daleko otišao kao što je na nekim drugim fakultetima moglo. Jako cenim Tehnički fakultet koji je, ja mislim, u to vreme što se tiče samog softverskog inženjerstva bio u prednosti. 

Ivan Minić: Apsolutno. Mislim, i dan danas, ali zbog cele kompleksnosti programa, težine programa i savladavanja i svega, ja skoro da ne znam čoveka koji je završio, a da nije završio oštećen u nekom smislu. 

Dejan Bećirić: Ali to je to, to je onda nešto što fali, kao što kažem, znači svakom fakultetu nešto fali. Na Arhitektonskom fakultetu opet je falilo neko drugo bazično znanje da ti ljudi kad izađu, ne samo da znaju da reše inženjerski zadatak, već da imaju neka druga znanja. U principu, na svakom fakultetu meni se čini da fali nešto što je vezano za retoriku i što je vezano za etiku. Meni je prosto neverovatno da na fakultetima, na većini fakulteta, sem na Filološkom fakultetu, Filozofskom fakultetu, ne znam na kom još fakultetu, se uči retorika. Ljudi izađu sa fakulteta, ne znaju jednostavno da prenesu to što znaju da urade. Ili nemaju neke osnovne etičke vrednosti koje bi jednostavno trebalo da budu nužne u biznisu. 

Ivan Minić: Slažem se. Mislim, to jeste ozbiljan problem i zato vrlo često imamo probleme koji dođu kao vrlo direktna posledica toga. Ne izgledaju kao da su direktna posledica toga na prvu loptu, ali kada malo zagrebeš, ispostavi se da jesu. Hoću da te pitam još jednu stvar za taj dolazak ovde i sve to. Kakav je osećaj bio kad si došao u Beograd? Mislim, došao si koje, 97-98? 

PROMENA OKOLINE

Dejan Bećirić: Sedme godine. Pa, lep osećaj. Mislim, hajde da kažemo, opet   deca koja menjaju grad nakon srednje škole, imaju tu neku privilegiju da se osamostale, ne žive više sa roditeljima, imaju neku možda dodatnu energiju jer su promenili nešto, promenili su način života, svesni su da je sada neka nova stranica u životu i to je na mene delovalo afirmativno, nekako kreativno. 

Ivan Minić: Je l’ bilo teško kad dođeš u grad koji je 20 puta veći? 

Dejan Bećirić: Pa, nije teško. Zašto bi bilo? Generalno, pružilo je mnogo novih mogućnosti, mnogo novih ljudi se tu poznaje. Na neki način, ja samo pozitivne stvari tu vidim. 

Ivan Minić: Posebno često kad pričam s ljudima koji se prisećaju tog perioda, samo činjenica je da ti neko kaže da treba da odeš u okviru istog grada na drugi kraj grada. U Beogradu to možda bude 3 sata, a u bilo kom manjem gradu je to 20 minuta peške maksimalno. 

Dejan Bećirić: Jeste, tada imaš 18 godina i tada ti je sve to kul i super. Voziš se tramvajem, voziš se trolom. Sada je meni veliki problem to što mi bi trebalo 3 sata od jednog do drugog kraja, pa zato i ne idem s jednog do drugog kraja grada. Ali u tom trenutku, ako nisam živeo blizu fakulteta, trebalo mi je između 45 minuta i 1 sat. Meni tada to nije bio problem, tada imaš neko i dosta vremena, sve vreme ovog sveta. Nisam to doživljavao kao problem. Kažem opet, zaista Beograd nudi u tom smislu dosta mladim ljudima koji dođu tu da žive. 

Ivan Minić: I Beograd nudi i fakulteti nude gomilu dodatnih nekih sadržaja, posebno danas raznih nekih vanastavnih aktivnosti, programa predavanja, raznih nekih studentskih organizacija, svega toga, gde ti stvarno možeš da upoznaš gomilu ljudi koji nisu iz fakulteta, nego iz posla, iz privrede, iz realnog sektora. Jer ti ljudi dolaze. Oni dolaze da vide kakva je nova generacija i ko su talenti koje oni mogu da povuku u svoju firmu u nekom trenutku. 

Dejan Bećirić: Apsolutno. I u tom smislu, da kažem, ti kad se rodiš… Mislim, ne pričam samo o Beogradu, pričam i o Nišu i o Novom Sadu, koji, nažalost, jedino izgleda od ta tri grada u Srbiji. Prednost dece koji dođu iz provincije jeste što nekako nisu naviknuti na to i onda im to u tom trenutku dođe. Kad već imaju 18 godina, kad već znaju gde smo mi sad došli, koliko mi imamo privilegija. Pa ja mogu da odem, da upoznam te ljude koji su mi bili na neki način, pa ne mogu reći idoli, ali neke ljude koje sam voleo u svom detinjstvu i da čitam i da gledam i da slušam. Isto mislim i na kulturu i na umetnost. Lepo je otići u pozorište, otići na koncert i upoznati te ljude koje si kao dete gledao i slušao. 

PRVI POSLOVI

Ivan Minić: Ti si ovde, a on je tu par metara od tebe i to znači da jeste sjajan osećaj. Tokom studija i svega toga, šta su ti bili prvi poslovi, šta si radio i kako si razmišljao uopšte o poslu u tom periodu? 

Dejan Bećirić: Generalno, ja sam se opredelio u tom, da kažem, šarenolikom fonu i u svemu tome ja se jesam opredelio za programiranje. Ja sam se video kao nekog programera i tada su krenuli ti sajtovi poput današnjeg Upworka, gde sam ja zarađivao radeći neke male projekte, web prezentacije ili neke jednostavnije, čini mi se, u Office-u makroe ili takve neke stvari. Sećam se da sam radio i to mi je davalo neku satisfakciju. Opet, nešto si ti uradio i to si uradio još preko interneta, ti si neki džeparac. To je bilo interesantno, privlačili su me predmeti i projekti koji su vezani za programiranje. Ostale predmete sam, kao i drugi studenti koje to nije interesovalo, gledao da nekako prođem, a da ne učim. Meni jeste i fon dao osnovu da se zaposlim na neki način. Opet, to ne bih uspeo da nije mog brata. Desilo se to da sam radio neki projektni zadatak ili već neki deo ispita gde je trebalo da uradim neki konkretan softver. Ja sam hteo da spojim lepo i korisno, tako da pomognem i bratu koji radi u sudu u to vreme, i napravio sam softver za vođenje evidencije predmeta u istražnom odeljenju. To što je meni donelo da prođem ispit, donelo mi je to što je neko koristio zaista taj softver. Nakon toga došlo je do toga da celo sudsko odeljenje koristi softver i dobio sam poziv od predsednice suda da dođem da uradim još neki projekat za sud, koji je bio malo veći, za neku pisarnicu. Ja sam i to odradio i to je bio možda moj prvi, iako još nisam bio zaposlen, to sam radio po ugovoru, u trećoj, četvrtoj godini fakulteta i odradio sam to. To je bio, da kažem, možda neki prvi ozbiljni softver koji sam odradio, dosta kompleksniji od tog prvog. Kad sam to odradio, mene je zvala predsednica suda koja je htela da me zaposli jer se njoj dopalo ne samo to da li taj program radi i šta donosi, nego joj se jako dopalo to na koji način sam ja jednostavno komunicirao sa svim tim ljudima tamo, kako budem i neko ko izvlači zahteve od klijenta, neko ko opet zajedno sa njima ih uvodi u sve to. 

Ivan Minić: Moraš da napišeš projektni zadatak prvo. 

Dejan Bećirić: Ja sam da, zapravo tu odradio sve te faze nekog razvoja softvera i to je možda bio prvi put da ja to sve iznesem. Meni je to bilo jako interesantno. Opet nisam planirao da se zaposlim u tom trenutku, ali je došla neka ideja koja je bila jako interesantna. Zovu te da se zaposliš u opštem sudu, neko ko je zvanično po sistematizaciji informatičar, ali opet to je nešto, imaš 21 godinu i opet ti je to wow, sad ću ja da radim u Palati pravde, gde je ne znam, možda jedna od najvećih tih mreža računara internih i gde ću ja moći da svašta nešto radim. I to mi se dopalo, pogotovo što sam imao i podršku predsednice suda da nastavim sa fakultetom, da izlazim na kolokvijume, na ispite. I to je bilo interesantno meni neko vreme, ali onda shvatiš da u tom okruženju ne možeš mnogo da postigneš uprkos dobroj volji. Jednostavno vidiš da u državnoj upravi stvari malo drugačije funkcionišu, da sudovi u tom trenutku nisu se ništa pitali kada je u vezi sa digitalizacijom, kada je sve što smo mi radili. Bilo je tu još par kolega sa mnom u ekipi, u tom delu koji su nazvali za informatiku. Sva inicijativa koju smo imali, koju bi trebalo da neki širi okvir poprimi, jednostavno je bila zanemarivana. Ministarstvo je realizovalo svoje projekte, uopšte ne pitajući se kakve su interne potrebe. Meni je bilo čudno. Sudovi su imali svoje zaposlene u odeljenju za informatiku. Meni je bilo čudno da recimo neki sudovi onda plate velike pare za web prezentaciju, iako imaju 3-4 zaposlena. Pravljenje web prezentacije meni je u tom trenutku delovalo kao nešto bazično, informatičari treba da znaju, a ne da se tolika sredstva odvajaju za nešto toliko jednostavno, te web prezentacije. Mi smo to interno napravili. Onda su opet bile izmene stvari – to ne može, to mora da dođe odavde. Onda su sve takve projekte jednostavno uzimali, a mi se nismo ništa pitali, bili smo tu samo da pokrijemo neki broj u sistematizaciji, iako smo ajde nešto odradili. 

Ivan Minić: I kao tehnička podrška, svakako. 

Dejan Bećirić: Da, da, kao tehnička podrška. 

Ivan Minić: Ali mislim, niko ne ulazi u to da bi se bavio tehničkom podrškom. 

Dejan Bećirić:  Mi smo na kraju u okviru samog odeljenja uspeli da napravimo nešto, da kažemo: “Ok, ovo je momak koji će se baviti tehničkom podrškom.” Tako smo i primili tog momka. Mi smo se bavili nekom digitalizacijom, do nekog nivoa uspešno. Imali smo neke stvari koje smo uspeli da digitalizujemo, ali onda je došla zvanična digitalizacija u pravosuđu. Neki projekat, ne sećam se ko je bio sponzor, da li je Evropska agencija za razvoj i konstrukciju, ali to je opet bilo na nivou ministarstva. Mi sami u sudovima, kao informatičari, nismo mogli ništa da uradimo. Iskoristio sam to vreme da uradim najbolje što sam mogao, da naučim neke stvari, stekao par godina iskustva u radu u državnoj službi i shvatio da želim da idem dalje, da sud jednostavno nije mesto gde bih nastavio da radim. Tražio sam kompaniju koja se bavi razvojem softvera. 

Ivan Minić: Zadržao bih te još samo malo na sudu iz prostog razloga što mislim da nije loše. Možda je bolje u nekoj kasnijoj fazi karijere, ali nema veze. Nije loše biti deo nekog sistema koji je toliko regulisan i ima toliko specifičnosti koje moraju da se ispoštuju, kao što je, ne znam, raditi u farmaciji kao neko ko razvija softver. To je potpuno drugačije od razvijanja softvera za nešto drugo. Taj moment gde neko zna da ima problem i u najboljem slučaju ume da ti objasni šta je problem, ali ne ume da ti kaže šta bi rešilo taj problem – nego ti moraš kroz niz razgovora da dođeš do predloga kako bi to moglo da se reši, koji bi onda trebalo da se realizuje i na kraju da ga svi prihvate i koriste – taj proces je zapravo jako važan. Osoba koja kasnije može da vodi kompleksne projekte i timove mora to da razume. Ti, kao programer, možeš samo da radiš ono što ti se kaže i da nikada ne zađeš u to sve, ali ti, kao neko ko je danas direktor sopstvene firme i vodi timove i priča s njima, verovatno više i ne programiraš osim za svoju dušu. To što si prošao tu fazu, naravno, kasnije je bilo vrlo, vrlo, vrlo dragoceno. 

Dejan Bećirić: Apsolutno. Taj projekat za vanparničnu pisarnicu je bio jedan, iako tada nisam bio iskusan inženjer i kod koji sam pisao iz ove perspektive deluje jako upitno, ali mnogo mi je značio. Baš zbog toga što sam prošao kroz sve faze razvoja softvera. To je, da kažem, najbolji deo mog rada u sudu. Gde god se nalazim, trudim se da nešto naučim. Čak i ako su stvari pogrešne, možeš da uvidiš i naučiš kako nešto ne bi trebalo da funkcioniše. Razmišljaš o tome kako bi to moglo bolje da funkcioniše i opet nešto naučiš. Znači, stvari ne moraju da budu odlične, perfektne, da kažeš: “U, to je bilo super i tu sam mnogo naučio.” Uvek treba izvući neki maksimum za ličnu edukaciju. 

VOJSKA I KARIJERA

Ivan Minić: Šta ti je bio sledeći korak? 

Dejan Bećirić: Sledeći korak je bila obavezna vojska, u kojoj sam bio civilno. Opet je bila donekle vezana za informacione sisteme, pošto sam u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj isto radio kao neko ko je pokušavao da pomogne u digitalizaciji i korišćenju softvera za te svrhe. Bilo je lepih pokušaja, a i nekih lepih stvari koje smo tamo uradili. To su bile interaktivne igrice u Flash-u, čini mi se, koje pomažu deci koja imaju određene probleme da nauče neke stvari. To je možda neki “highlight” toga što sam tamo uradio, možda nešto i najlepše. I ostale stvari koje su bile. Dok sam bio u vojsci, imao sam prilike, pošto sam radio u biblioteci, da nastavim da radim na usavršavanju koje je opet podrazumevalo programiranje. Tu sam nastavio da radim, čini mi se, na nekoj od platformi poput preteče Upwork-a, gde sam počeo da radim kompleksnije projekte. Ne sećam se u kojim tehnologijama sam tada radio, ali Delphi je bio nešto što sam najviše radio. Odradio sam par desktop aplikacija za nekoliko američkih klijenata i to je to. Na neki način, kroz vojsku sam nastavio da se edukujem i da se pripremam za sledeći korak, koji je bio da čim završim vojsku, negde drugde krenem da radim. 

Ivan Minić: Jedan deo tog procesa, i u vojsci i na sudu, je nešto što inženjeri često previde kada pričamo o digitalizaciji, a to je trenutak kada praviš tehničku stvar za netehničke ljude koji će je koristiti. Jedna stvar je kada mi pravimo nešto za nas. To ne mora nikome da bude jasno osim nama. Ali ovde ima mnogo stvari koje treba uzeti u obzir. 

Dejan Bećirić: Tek kasnije sam shvatio da sam bolji u tome da uvidim šta nekome treba na osnovu toga što mi izloži problem ili jednostavno priča o svom poslu, i da mu nađem rešenje za digitalizaciju, izgleda da sam bolji u tome nego što sam bio kao sam inženjer. Pretpostavljam da sam, iako sam više od 20 godina direktno razvijao softver, programirao, u toj fazi razvoja softvera, ipak sebe ne vidim kao preterano dobrog inženjera, već kao procesnog inženjera. Izgleda da imam smisla za rešavanje problema korisnika, da izvučem iz njih šta bi trebalo i kako bi trebalo da im se pomogne u poslu, da osmislim rešenje, da implementiram to rešenje i kasnije ga uvodim i poboljšavam. Možda tada nisam bio svestan toga. Želeo sam da ostanem u samom programiranju. Mene u tom trenutku nije interesovao nikakav menadžment. U to vreme sam verovao, kao i mnogi tog doba, da sam sjajan inženjer i da je malo takvih programera kao što sam ja. Ali ima mnogo dobrih inženjera, zaista. Pretpostavljam da sam bio osrednji inženjer. Ako se vratimo na priču posle vojske, konkurisao sam i otišao u Asseco, što je bio sledeći korak u mojoj karijeri. 

Ivan Minić: To ti je suštinski prvo okruženje gde si okružen sebi sličnima – onima koji znaju više i onima koji znaju manje. Ali u okruženju gde možeš da daš nešto više od sebe. 

Dejan Bećirić: Ja sam tad želeo da radim u toj kompaniji koja se tada zvala Pexim. Dok sam bio u vojsci, gledao sam oglase i gde bih mogao da konkurišem. Zaista mi je u tom trenutku bilo interesantno šta Pexim radi i kakva je kompanija. Imao sam i nekog ko je tamo radio i ko mi je preneo jako lepe stvari o Peximu, pa sam tamo i konkurisao. Praktično, čim sam završio vojsku, nekoliko dana kasnije konkurisao sam i bio primljen. I prešao da radim u Pexim. 

Ivan Minić: I šta te je sačekalo i na kakvim si projektima suštinski radio? 

Dejan Bećirić: Mene je u tom trenutku sačekao team building. Koji je meni bio nešto neverovatno, ali to nije bio kakav team building. Ja sam se zaposlio i posle nedelju dana, kažu idemo na team building u Skoplje. Tri dana. Tako sam ja došao kao vau, kako sam ja dobro u kompaniju došao. Pošto je zaista bilo izvanredno. A s druge strane, dočekalo me dosta toga nepoznatog i dobrog i nečeg što sam u tom trenutku video kao loše. Ne znam o čemu da pričam, o dobrom ili o lošem. 

ivan Minić: I o jednom ili o drugom, samo kojim redom izaberi. Pričaću onako uporedo. 

Dejan Bećirić: Generalno, zaista mi je prijalo što sam došao u softversku kompaniju gde su radili ljudi koji su u tom trenutku razumeli razvoj softvera više nego ja. Ljudi od kojih sam mogao dosta da naučim. A s druge strane, bilo je ono što mi je, da kažem, zasmetalo od početka, jeste neka nelagoda koju imaš na poslu, jer tu rade ljudi sa kojima ti nije prijatno da razgovaraš, sa kojima ti nije prijatno da sarađuješ i koje na kraju krajeva ti nije prijatno ni da vidiš, baš zbog toga. I onda sam ja morao da radim i sa tom nekom nelagodom, da u kompaniji ima različitih ljudi, ljudi koji su prijatni i ljudi sa kojima je baš teško raditi. Koji su jednostavno nadrndani, koji su neprijatni. Meni je to smetalo. Što se tiče samog razvoja softvera, video sam da tu ima i problema, da tu ima opet i sjajnih stvari i problema, ali opet mnogo je bilo toga da se tu nauči. 

Ivan Minić: Naravno, nekoliko redova veličine kompleksnija stvar od svega što si do tog trenutka radio. 

Dejan Bećirić: Tako je. Tako da sam ja, recimo, bio jako zadovoljan tim radom u ASEK-u, koji je trajao u Peximu prvo, kasnije je to postao ASSECO, i onda sam u principu video kako kompanija koja od jednog 30-ak, 40-ak ljudi, kakva je bila kad sam se zaposlio, preraste u korporaciju koja ima, koja nisam ni znao koliko ima ljudi posle 4-5 godina. Niti sam znao koliko ima ljudi, niti sam znao tačno šta koji sektor radi u toj kompaniji, niti sam znao tačno ko tu donosi, ko tu praktično ima glavnu reč. Ja sam znao formalno ko je meni šef, ko je opet mom šefu šef, ali jednostavno sam video neku transformaciju koja mi se nije dopala. Ovo što kažem nije nešto loše za kompaniju u kojoj sam radio i u kojoj sam dosta zahvalan, nego jednostavno je nešto što je moj lični osećaj. To je da ja više sebe ne vidim kao deo te kompanije, ali kao pravi deo, kao neki deo koji nešto donosi, koji ima u vidu to šta se dešava. Ja sam postao tu, kao i pretpostavljam da se tako osećaju i moje kolege, ja sam postao neki šraf koji radi nešto što mu se kaže, gde nema mesta za, bar ja nisam uspeo tada da nađem mesta da ja predložim nešto, da moje neke ideje tu dođu, i jednostavno sam se tu počeo da osećam loše, jer jednostavno ja sam želeo da se prijatno osećam na poslu. Meni je to bilo, ako ja dolazim na posao i meni tu nije prijatno. Uprkos tome što radim, relativno zanimljiv posao, dobre stvari su se tu radile, meni je interesantno, učio sam, ali meni se više nije sviđao odnos među ljudima, nije mi se sviđalo što jednostavno niko ne uvažava moj rad u tom smislu da jednostavno pita kako si ti, ili imaš ti neku ideju, kako ti se čini ovo što mi radimo. Jesi ti motivisan, je li tebe zanima ova tehnologija, gde bi ti dalje razvijao? Niko me to nije pitao, a jednostavno sam mislio da bi trebalo možda da me pita. Jednostavno sam želeo da znam zašto nešto radim, da znam u kom smeru ide kompanija. Nama niko nije rekao da će kompanija, da se od sad zovemo ASSECO, mi smo se zvali Pexim, zvali smo se ASSECO, meni niko nije rekao zašto se mi više ne zovemo Pexim? Zašto je nama neko drugi sad šef? Zašto mi sad radimo ovako, a pre dva meseca smo radili onako? Zašto mi sad nešto razvijamo? Zašto ovo neko drugo odeljenje nešto razvija? A zašto baš oni razvijaju, a što ja ne razvijam to? Znači, tu su se jednostavno stvari dešavale mimo zaposlenih, mislim da je to zaposlenima smetalo. Meni svakako. 

Ivan Minić: To je nešto što je, da kažemo, relativno uobičajeno kada nešto postane veliki sistem. To je kao ono poređenje koje može da se na celom tom spektru smesti na razna mesta, ali od glisera do tankera. Znači, taj gliser može sve, i brz je, i okretan, ali je limitiran u smislu toga šta može da povuče i dokle može da stigne i tako dalje. Taj tanker je neverovatan, ali ako treba da se okrene, treba mu, ko zna koliko, stotina kvadratnih kilometara da napravi nekakav zaokret. 

Dejan Bećirić: Ja želim da verujem da ne mora tako da bude u korporaciji. Baš što se tiče međuljudskih odnosa, što se tiče jednostavno ljudi koji su birani da budu tu neki lideri, neko ko ti je pretpostavljen u tom trenutku, trebalo bi da više vodi računa o svom timu. 

Ivan Minić: I to jeste odlika onih dobrih i najboljih korporacija, da u njima imaš fantastične timove, gde neki sjajni ljudi biraju dobre ljude i oni rade super stvari. Kako je otići u firmu XYZ, mnogo zavisi kod koga zapadneš. Na nekim delovima je sjajno, u nekim delovima je jako loše. I u zavisnosti od toga kakva je firma, ima više ili manje ovih dobrih delova. Kažu jednu analogiju iz vremena od pre 300 godina kada smo mi ovo sve počeli: svaki hard disk ima neki bad sektor. Samo pitanje je koliko ih ima. U nekom trenutku kad ih ima previše, ti prestaneš da ga koristiš. Tako je i ovde. Ono što ja negde mislim da je super interesantno jeste da firme koje uspevaju da neguju to imaju priliku da budu možda lideri u nekim oblastima, bez obzira na to koliko su veliki. Ali da vrlo često korporacija sa sobom povuče to da ljudi koji su izuzetno toksični budu izabrani za lidera, jer imaju dobre performanse. A sistemu nije važno što će oni u tom procesu da oteraju ili spale svoje ljude, jer moraju da se stignu KPI-evi za ovu godinu da bi se ostvario bonus. 

Dejan Bećirić: Nažalost, kad sam video da stižu KPI-evi zaista samo takve cifre, shvatio sam da će to tako i ostati i jednostavno znao sam da tu ne mogu da promenim neke stvari i jednostavno nisam više želeo da budem u takvoj sredini. I tu se na neki način završio taj moj deo karijere koji je opet ostao u sjajnom nekom sećanju. Stvarno je tu bilo jako kvalitetnih ljudi, jako kvalitetnih stvari koje smo radili i opet, kažem, ja sam odlučio i na osnovu onoga što je dobro i onoga što nije, šta ne želim zapravo da budem u sledećoj kompaniji u koju odem. 

PRELAZAK U SOPREX

Ivan Minić: I kako si onda razmišljao, šta ti je onda bio cilj za dalje? 

Dejan Bećirić: Bilo mi je cilj da promenim kompaniju, bilo je jednostavno. I opet, bilo mi je cilj da odem u kompaniju gde stvari rade možda na drugačiji način. Ja sam se odlučio da odem u Soprex, to je kompanija koja je bila dosta manja od ASSECO-a, u tom trenutku imala možda oko 20-25 ljudi. Zainteresovao sam se za kompaniju kada sam na Sinergiji slušao određeno predavanje gde sam video šta ovi ljudi rade. Pa oni imaju proces koji je meni bio u tom trenutku neverovatno da može da jednostavno postoji. Znači, to sam samo čitao u knjigama. Zainteresovao sam se u tom trenutku za tu kompaniju. Imao sam još par kompanija i jednostavno sam čekao. Nisam ja imao problem u ASSECO-u da kažem ja sutra moram da idem, ja sam se posvađao sa nekim. Ne, ja sam imao jako lepe tamo odnose sa ljudima. Ono što nosi, što je dobro kada radiš u velikoj kompaniji, jeste da imaš prilike stvarno da upoznaš, da se zbližiš s određenim ljudima sa kojima sam i danas u kontaktu. I jednostavno da imaš neka ta prijateljstva, formalna i neformalna. 

Ivan Minić: Kada ih ima dosta, možeš da probereš. 

Dejan Bećirić: E, baš to. I to je dobra stvar kada radiš u kompaniji. Ja kad sam i otišao, zaista su pokušali da me zadrže, to mi je opet imponovalo. Lepo je jednostavno kad ti neko na neki način kaže: vidi, mi bismo voleli da ti ostaneš ovde. Ali ja nisam hteo da ostanem. Znači, gledao sam par nekih kompanija, čekao da jednostavno izađe oglas za posao. Opet sam imao insajderske informacije jer je par ljudi koje sam znao opet iz ASSECO-a otišlo u Soprex i dalo mi je neke jako lepe informacije o tome, o kompaniji. I onda sam ja rešio da konkurišem za posao kao software developer i dobio posao. I to je neko novo poglavlje u mom profesionalnom životu. 

Ivan Minić:  Ja stvarno mislim da je ta vrsta raznovrsnosti u nečijoj profesionalnoj karijeri jako važna. Ne mora da bude, možeš ti da se opredeliš za jedan put i da ideš njim celu karijeru. Svaka varijanta je okej ako je osobi koja živi taj život to okej. Ali iz ugla nekoga ko kasnije vodi sopstveni biznis, mislim da je mnogo važno da uvidiš te dobre i loše strane, naučiš proces, naučiš stvari u sistemima gde kao nije skupila se nas petorica pa možemo da napravimo, a možemo i da ne napravimo. To kad postoji problem, on mora da se reši. I sad neko će da kaže to je rad pod izuzetnim pritiskom. Da, kad praviš nešto što se koristi u nekim važnim situacijama, to je rad pod izuzetnim pritiskom. Ja ne želim da osoba koja projektuje automobil vrlo ležerno posmatra tu celu stvar. Jer ako ležerno posmatra tu celu stvar, neko može da pogine. Isto tako i kada razvijaš softver, zavisi zašto ga razvijaš, ali ako ga razvijaš za bolnice ili za banke ili za nešto slično, banka ako ne funkcioniše e-banking ceo dan, to je jedan problem i za pojedince, i za firme, i za sve. Dakle, postoji čitav neki korpus i znanja, i procedura, i načina na koje se stvari rade, koje se pokupi usput. Ali šta se desi kad dođeš u jedan mali, efikasni sistem koji pravi super stvari? 

Dejan Bećirić: Kasnije bih voleo i na taj pritisak i ležernost da se osvrnemo, a da odgovorim sad na ovo pitanje. Opet se desi promena koju ja volim na neki način u životu. Ja cenim i ljude koji ne vole promenu, koji kažu: okej, ja sam u ovoj kompaniji 30 godina, ja ću tu dočekati penziju.

Ivan Minić: Mi to ovako radimo 30 godina.

Dejan Bećirić:  Ili se jednostavno opredele za jednu usku granu, usku tehnologiju i kažu: ja samo ovo radim, ja sam tu dobar. Jednostavno, nemam ništa protiv takvih ljudi, ali ja sam suprotno od toga. Ja volim da mnoge stvari vidim, da naučim nešto, opet da uvidim i šta je dobro i šta nije dobro. Što se tehnologije tiče, ja sebe smatram, znači ja nisam .NET developer, ja nisam frontend developer, ja nisam, ne znam, HTML developer, šta god. Ja sebe doživljavam kao inženjera, kao software developera, a ne kao usko specijalizovanog developera. Ne, ja mogu da rešavam probleme nezavisno od programskog jezika, nezavisno od arhitekture. Da, ja ću implementirati to, ali čovek koji se bavi dizajnom softvera treba da ima što širi dijapazon znanja. Naravno da neko posle 20 godina neće više raditi neki CSS, ali mora da prođe u životu kroz tako nešto, da zna šta je to, da zna koji su ti problemi. 

Ivan Minić: Možda on neće to da piše, ali će nekad trebati da čačne. 

Dejan Bećirić: Ne, ali će nekad trebati da proceni koliko je nešto problematično raditi, koliko nije. Da se vratim na pitanje koje je bilo: šta kad čovek dođe u neku manju kompaniju? Meni je bilo wow, zaista, jer kao što sam i očekivao, tako je i bilo. Radilo se, da kažem, drugačije nego kada sam krenuo iz ASSECO-a. Timovi su bili manji, bilo nas je svega 12-oro, 15-oro i ja sam tu opet krenuo da uživam učeći neke nove stvari. Ali pre svega učeći ne toliko sam inženjering, jer sam već naučio sve te paterne i kako se programira. Nisam ja sad imao šta novo da nešto preterano naučim što se tiče samog kodiranja, ali što se tiče generalno razvoja softvera u timovima. Tu su bile tako jako lepe prakse, kako od same biznis analize, kako sročiti nešto što se sad zove user story, kako sročiti requirement za development tim, kako se radi testiranje, kako se radi code review. To je za mene bilo jako lepo, kako se rade automatski testovi, kako se radi unit testing u praksi. Znao sam ja šta su unit testovi, znao sam ja sve te koncepte, ali nisam imao prilike da ih tako lepo primenjujem u praksi. 

Ivan Minić: A što se tiče ovog od malopre što si hteo da se nadovežeš? 

Dejan Bećirić: Vezano za… Pritisak i odgovornost. I ležernost. Ja ne bih tumačio pritisak, kako bih rekao, suprotno od pritiska nije ležernost. Po mom mišljenju, neko ko radi softver za bolnice, softver za automobilsku industriju, pod pritiskom pre će napraviti grešku. Po mom mišljenju, ne sme da bude pritiska. Ljudi kad kažu: ja sam spreman da radim pod pritiskom, ja odlično radim pod pritiskom, ja vam tvrdim da niko ne radi odlično pod pritiskom. Mislim da ljudi ne treba da rade pod pritiskom. Iako rade dobro u nekom trenutku, to nije zdravo. 

Ivan Minić: Na duže staze je apsolutno besmisleno. Ja mislim da ljudi treba da imaju veliku odgovornost, ali ne pod pritiskom. Odgovornost nužno ne mora da podrazumeva pritisak. Često podrazumeva. Jer ako ja kažem da sam sada jako odgovoran, ako ja pogrešim, neće biti baš dobro. Ali treba da… Treba nekako da eliminišu tu vrstu pritiska koji može da dovede do nelagode, koji može da dovede do greške i koji može da dovede do nekog burnouta. 

Ivan Minić: U suštini treba eliminisati pritisak onda kada on nije neophodan. Kada je neophodan jer je nešto prestalo da radi a niko ne zna zašto se to desilo, to je situacija u kojoj jednostavno mora da se pravi neka vrsta intervencije. Ako je proces dizajniran tako da u sebi uključuje pritisak, nije dobro dizajniran. 

Dejan Bećirić: Nije. Čak i u tim trenucima koji su takvi. Evo, pala je produkcija. Tu, po mom mišljenju, treba koncentracija, treba fokus, koji opet ne podrazumeva da mora da postoji pritisak. Ja sam neko ko se trudi da evo sad da jednostavno, evo sad u kompaniji u kojoj radim, nema pritiska. Ni na jednom nivou. Malo imamo sreće. Pitanje bi bilo da mi zaista imamo odgovornost da, ako nešto pogrešimo, da će neki ljudski život biti ugrožen. Ne znam šta bi bilo i ne znam da li bismo mogli da to podnesemo. Ali u situaciji gde mi radimo softver koji nema toliku dozu odgovornosti zaista, jeste to produkcija, jeste to, pali neki sistem, neko će imati neku nelagodu zbog toga, neko će izgubiti nešto finansijski zbog toga, ali neće niko da ima ozbiljan problem. Ja to ne vidim kao ozbiljan problem. 

Ivan Minić: To nije mission critical. 

Dejan Bećirić: Nije mission critical. Nije life critical, to hoću da kažem. Tako da se trudim da jednostavno nema pritiska. Da, napravili smo grešku, hajde se skoncentrišemo, hajde se fokusiramo da je rešimo. 

Ivan Minić: Kada si prešao u manji sistem, dobio si priliku da strukturirano prođeš i naučiš ono što si već radio u suštini. Što si ti nekako organski do toga došao jer si bio radoznao, pa si pitao i bilo ti je zanimljivo. Ali uvek je dobro da, bez obzira na to šta si prošao u praksi, vidiš kako to treba da se prođe jer možda nešto naučiš novo u tome svemu. Da. Kako je to izgledalo? Na kojim projektima ste radili, o kojima možeš da pričaš? Šta je tu bilo što ti je bilo posebno zanimljivo, ako zanemarimo samo onaj deo koji si rekao, to je da prvi put je to u takvim manjim timovima, efikasnim timovima, da se mnogo više pita zašto nego kako. 

OMILJENI PROJEKTI

Dejan Bećirić: Profesionalno, ono što sam ja radio u Soprexu je bilo meni izuzetno i možda nešto najinteresantnije što sam radio. Do tad, svakako najinteresantnije. Jer sam radio na kompleksnim enterprise biznis projektima, ali iz perspektive frameworka koji treba da donese neku vrednost, koji treba da posle omogući da se određene funkcionalnosti vrlo lako, da biznis analist određene funkcionalnosti na kraju krajeva izvede. Znači, ajde da kažemo, prvih godinu, dve u Soprexu nisam još bio promovisan u tim lidera, nisam bio neko ko vodi projekte, više sam se tu dokazivao, ali sam posle par godina imao zaista prilike da vodim timove koji su radili web aplikacije iz ugla pravljenja generičke web aplikacije. Imali smo neke sjajne ideje, mislim da sam na Taranisu imao neko predavanje gde smo imali neki API koji sam sebe opisuje na osnovu čega se generiše web aplikacija, biznis web aplikacija sa dosta detalja. Ne bih možda sad razgovor poveo u neki tehnički aspekt, sem ako ti ne pitaš dalje. 

Ivan Minić: Suštinski, praviš neku vrstu ekosistema koji kasnije može da omogući da se neki procesi digitalizuju brže i efikasnije nego da ga praviš od nule. 

Dejan Bećirić: Da se konkretna enterprise biznis aplikacija, web aplikacija, web deo, praktično generiše na osnovu onoga šta sam web API iznese kao definiciju. Meni je to bilo jako izazovno i ja sam praktično par godina na tom i sličnim projektima radio kao team leader web development tima i bilo je zaista, zaista sjajno. 

Ivan Minić: I kad uzmeš u obzir kada je to bilo, zvuči zaista wow. A sada to jeste negde princip koji se koristi gde sve više sistema pokušava to da radi na taj način, da to kako će to na kraju izgledati je predefinisano kroz niz koraka. Ti ni ne praviš front, ti praviš sistem, a front se sam generiše po nizu nekih pravila i u okviru nekih interfejsa. 

Dejan Bećirić: Da, jeste. Ovo pričamo pre deset godina. Da, pričamo pre TypeScript-a, pričamo pre Angular-a, React-a i da kažem front-end frameworka koji su postojali. Tako da u tom nekom smislu meni je Soprex doneo mogućnost da radim na interesantnim web i mobilnim projektima, razvoju mobilnog softvera, razvoju web aplikacija, biznis web aplikacija, vođenju timova, plasiranju nekih svojih inženjerskih ideja koje su tu, eto, na neki način našle primenu. Opet, radeći sa izuzetnim ljudima sa kojima i dan danas sarađujem. 

Ivan Minić: Kako je moguće da jedan mali tim pravi nešto na tom nivou kompleksnosti?

Dejan Bećirić:  Ako imaš sjajne ljude koje neko sluša i kojima neko veruje. Znači, mi smo imali menadžment koji je verovao development timu, koji je verovao svojim inženjerima. To je bilo sjajno. I onda smo mi, puni energije, puni entuzijazma, radili na takvim stvarima koje su se pokazale dobrim. 

Ivan Minić: I sad, ako ja to dobro razumem, ti u suštini nemaš krajnjeg klijenta. Ili imate u tom procesu? 

Dejan Bećirić: Mi smo imali krajnjeg klijenta. Koga ne bih spominjao, s obzirom na to da se ne radi o mojoj kompaniji, već o kompaniji za koju smo radili. Imali smo krajnjeg klijenta gde smo plasirali to što smo radili. Imali smo više krajnjih klijenata gde je to naše rešenje, naš framework, biznis framework, radio. Mi smo posle, koristeći taj framework, uspevali da rekordno brzo napravimo dosta ozbiljnu enterprise aplikaciju. 

Ivan Minić: Taj momenat mi je super interesantan, zato što radiš dve stvari u paraleli. Možda različiti timovi, različiti ljudi, ali kao firma radiš dve stvari u paraleli. Jedna stvar je, razvijaš nešto što je infrastrukturno, a sa druge strane radiš i konkretnu implementaciju, integraciju, sistem integracije toga u nešto dalje. To kad se dešava na paralelnim trekovima u maloj firmi je fascinantno, jer obično je specijalizacija. Neko tamo je razvio nešto užasno kompleksno, a ova firma radi implementaciju toga. 

Dejan Bećirić: To smo na kraju, pričaću ti kasnije, uspeli da ponovimo na neki način, takvu vrstu rada, gde radiš i framework i implementaciju tog frameworka, i to je mnogo dobro, jer ti odmah vidiš da li to ima nekog smisla. Znači, odmah vidiš da li to može da se realizuje. Radići tako paralelno, dolaziš i do problema u samom frameworku, i onda na tom projektu radiš izmene, korekcije i poboljšanja, i opet ga dalje ponovo koristiš da nešto generišeš. 

Ivan Minić: To mi je prosto fascinantno. Jako lepa priča. 

Dejan Bećirić: I meni je stvarno bilo izuzetno raditi, ja sam u Soprexu, čini mi se, pet godina radio. Znači, kad pogledaš, došli smo do toga da u gomili nekih industrija, gde je bilo potpuno normalno da gro novca guraš u razvoj jer ti treba razvoj, smo došli do toga da nema nekih preteranih iskoraka više, verovatno i zato što je malo iscrpljeno šta ti možeš da uradiš novo. I onda gledaš: okej, ne pričam o elektroautomobilima gde možeš da staviš bilo šta na šasiju, potpuno nevažno. Izuzetno je jednostavno to ispod, ali već 20 godina imaš tu situaciju: aha, koji je motor? A to je, ne znam, Isuzu motor, ali ide u sve. Ovo je, ne znam, italijanski Fiat motor, ali isto ide manje više u sve, zato što su ga oni napravili kako treba i niko ne želi da daje novac za razvoj nečega takvog, jer to, iako je ključna komponenta, ti ćeš sada potrošiti beskonačnu količinu para da ga učiniš 0.2% efikasnijim. Hajde da ne razmišljamo o tome. Mislim, juče sam prethodno video možda najbolji klip ove godine na internetu. Kolega mi je poslao, pošto zna moju fascinaciju obema stvarima, neko je razvio sistem kako možeš da na Ladu Nivu montiraš 1.9 TDI, tj. Volkswagenov motor, i prodaju to rešenje, i kao, znaš, spojiš dve stvari koje su večne. Dakle, taj auto je apsolutno neuništiv. Šalim se, naravno, ali postoji ta neka potreba da se kompleksne stvari simplifikuju, da se što više toga re-use-uje, svesni toga da možda negde to nije idealno rešenje, ali da je tako najlakše. 

Dejan Bećirić: Tako je, mislim, to sve treba praviti robustno, fleksibilno, generički, tako da u što više, kao pattern, tako da to u što više nekih scenarija ulazi, konfiguriše se. Jer generalno, biznis aplikacije, pretpostavljam da kompanije koje prave igrice, imaju takve neke module koje će u svakoj igrici, je jedno isto, zna se u igrici šta se desi u nekoj situaciji. Tako i u biznis aplikacijama, jednostavno, zna se šta biznis aplikacije, kakve procese, kakve module imaju. Tako da ako mi govorimo, na primer, o approval procesu koji ima određena pravila, ako ga se dobro izmodelira, lako se iskoristi u svakoj biznis aplikaciji. 

Ivan Minić: Šta smo doneli za većinu mojih drugara i kolega iz tomehovog perioda? Šta smo doneli PHP frameworks, da ne moraš svaki put da pišeš sistem za registraciju. Ne, u jednom napišeš sistem za registraciju, reset passworda i svega ostalog i to koristiš svaki put. Da ne moraš gomilu tih nekih stvari koje se na nivou aplikacije ponavljaju stalno, da prosto imaš definisane gotove i da možeš prilično lako s minimalne korekcije, manje-više plug and play da ih uključiš. 

Dejan Bećirić: Naravno, to i sad radimo u SIP-u. 

Ivan Minić: Šta si još radio u ovoj firmi pre nego što si se odlučio da odeš dalje? 

Dejan Bećirić: Mnogo mi je prijalo što sam se tu možda najviše izrazio kao inženjer, kao neko ko kodira i stvarno. Sem tih stvari, vođenja timova, realizovanja konkretnih projekata, bilo da su ove koje sam ti pričao vezane za generator koda, bilo da su neki drugi manji projekti, pošto sam ja tu dugo bio, pet godina, to je bilo dosta različitih projekata. To je to. Tu sam na neki način, ni dalje nisam ulazio u neki menadžment. Ja sam tu i dalje bio neko ko je isključivo… 

Ivan Minić: Dobro, ali si prvi put imao neko menadžment iskustvo. 

Dejan Bećirić: Da, da. Vodio sam tim. Onda, u principu, možda na kraju svega toga, posle možda te četiri godine mog nekog rada, počeo sam da se pitam da li ja šta dalje želim u svojoj karijeri. Došao sam do toga, iako sam ja imao, i dan danas imam sjajne zaista odnose sa menadžmentom Soprexa, i Soprex smatram kao neku kompaniju koja mi je pomogla posle sa mojim biznisom, pričaću i o tome. Jednostavno, ja nisam bio neko ko je mogao da… Počeo sam da se interesujem i za menadžment i počeo sam da se interesujem u kom smeru će kompanija ići. Opet, ja jesam bio neko koga su tamo zaista cenili, prema kome su se dobro ophodili, ali jednostavno nisam bio neko ko može da utiče, što je normalno, jer nisam ni u vlasničkoj strukturi ni u nekoj toj menadžment strukturi bio. Ja sam nekako video da bih ja to drugačije. Da li? Naravno… 

Ivan Minić: Što ti je, kada je čovek proklet. 

SVOJ NA SVOME

Dejan Bećirić: To, to, to. Da bih ja to drugačije. Naravno, bilo je dobrih i loših stvari, kao i u svakoj kompaniji. Znači, svaka kompanija ima dobrih i loših stvari. Ja sam uvideo da bih neke stvari ja možda drugačije radio, da bih nešto drugačije organizovao. Između ostalog, i tad sam imao neku želju, tad mi se javila želja da krenem da radim, da osnujem kompaniju. Jedna od želja koja mi je bila jeste u tom trenutku da malo radim van kancelarije. To je bilo dosta pre Covida. To je bilo u trenutku kad to kompanije, IT kompanije, uglavnom nisu prepoznavale kao mogućnost. 

Ivan Minić: Kod nas posebno. 

Dejan Bećirić: Kod nas. Ja sam želeo tako nešto, ali nisam mogao da dobijem. Onda sam počeo da razmišljam o tome. Ne, naravno, samo zbog te fleksibilnosti u radu, već i zbog toga što sam već video na koji način bih ja kompaniju mogao da, kad je osnujem, i na koji način bi ta kompanija mogla da se razvija. I tu mi je postala zanimljiva ta ideja. 

Ivan Minić: I onda crv. 

Dejan Bećirić:  Pa da. Onda je došao taj crv i onda je došao trenutak da ja kažem: ja ću da krenem sa svojom kompanijom. Iako ja nisam, imao sam ideju, imao sam neku viziju koju se i dan danas držim, ali nisam imao ništa konkretno. Ja sam imao svoj laptop, imao sam neko znanje u koje sam stvarno verovao. Imao sam dobru volju i imao sam želju da tog leta radim sa mora. I onda sam ja rekao da više ne mogu da radim u Soprexu. 

Ivan Minić: Dobro, ti si imao i ono neko iskustvo iz davnih godina, tog nekog freelancerskog rada, gde ti to nije bilo potpuno nepoznato da pojuriš posao na platformi, dobiješ neku vrstu… 

Dejan Bećirić: Imao sam takve ideje. 

Ivan Minić: Ali to je kao, znaš, u tom trenutku karijere, u tim okolnostima, to je realno nekoliko koraka nazad ako odeš na tu stranu. 

Dejan Bećirić: Pa, ja to nisam tako gledao. Na kraju, nije ni bilo, reći ću ti posle šta se dalje dešavalo. U principu, da li je nekoliko koraka nazad? Nisam to tako gledao. Ja sam to gledao da ću generalno dobiti priliku da ostvarim nešto više. Tamo sam na neki način postigao neki maksimum, ja više nisam tamo mogao da iskažem to što sam želeo. Znači, ja sam imao onda poslovne ideje koje jednostavno nisu mogle da prođu tamo. Znači, naravno, mislim, legitimno, kompanija je išla u malo drugačijem smeru od tog kojeg sam ja zamislio. Ja sam zamislio da ću to u drugoj kompaniji da ostvarim i najbolje bi bilo da ja osnujem tu kompaniju, jer jednostavno ću onda moći da postavim neku viziju za koju ću da se borim. 

Ivan Minić: I šta su ti bile te, da kažemo, biznis ideje, pre svega? Biznis ideje su mi bile da sve to lepo što sam ja video u tim kompanijama prenesem, a sve što nije lepo, sve što je manje lepo da ispravim. Meni jeste bila ideja, koju se i danas držim, da napravimo kompaniju u kojoj će se svi osećati dobro, da će svi sa zadovoljstvom da dolaze na posao, da neće biti situacija gde će dolaziti na posao sa idejom: ja ne volim da dolazim na posao, ne volim ljude sa kojima radim. Znači, želeo sam da stvorimo takvu sredinu gde će se svi osećati kreativno i gde ćemo početi da polako gradimo nešto što će kasnije da dovede do toga da mi možemo kao jedna proizvodna kompanija da krenemo da radimo i da izbacimo svoje proizvode. Još nismo u toj fazi. 

Ivan Minić: U jednom trenutku, ti kada praviš i kada projektuješ idealni sistem oko sebe, ti gomilu stvari i parametara držiš u svojim rukama i možeš na njih da utičeš. Problem je što kada radiš sa klijentima, ne možeš uvek da utičeš na drugu stranu i malo je teško izbalansirati jedno i drugo. Ali, hajde da vidimo šta je bio nulti korak, šta je bio prvi korak, sad smo daleko, današnji trenutak je daleko, ali šta su bili nulti, prvi, drugi korak, kako su se stvari razvijale? Jedna stvar je da ti imaš ideju, druga stvar je kada to treba da se desi. 

Dejan Bećirić: Ja nisam video nijednu prepreku u tome da se to desi. A kako se desilo? Desilo se tako što sam ja dao otkaz u Soprexu i otprilike izložio svoju ideju. U smislu, ljudi, meni je sjajno ovde. Vama mnogo hvala na onome što ste mi pružili, i ja stvarno dajem otkaz jer hoću… To sam normalno rekao, bez ikakvih problema, ali oni su isto tako rekli: što ne ostaneš? Naravno, i to mi je opet značilo, što su želeli da me zadrže. Ali sam otprilike dao svoju ideju, rekao sam: ja hoću da radim ovog leta iz Boke Kotorske. To je bio trenutak kad sam ja dobio prvo dete, koje je imalo otprilike godinu dana. Supruga je iz Boke Kotorske i meni je bila ideja da leto provedem radeći s nekog kreativnijeg mesta, nego iz kancelarije. Tako sam ja rekao: ja ovog leta hoću da radim odatle i hoću da osnujem svoju kompaniju. Oni su me pitali: pa dobro, šta ćeš da radiš? Rekao sam: programiraću, ništa drugo ne znam da radim. Pa dobro, imaš li neke klijente? Rekao sam: nemam ja klijente, znate da sam se ja zaista posvetio radu u Soprexu, da nisam imao vremena da se bavim tim drugim klijentima i zaista nisam imao klijente. Meni je bila ideja da neke ušteđevine koje sam stekao, dovoljno za 3-4 meseca života, iskoristim da polako tu ideju koju sam imao krenem da lagano realizujem. 

Ivan Minić: Polako, pošto Boka Kotorska nije baš… 

Dejan Bećirić: Ja sam očekivao da ću u tih 3 meseca baš tu neku ideju razraditi, kao kada sam u fazi vizionara. Ne znam tačno, znam šta bih voleo otprilike da bude, ali ne znam tačno. Znao sam otprilike u kakvoj kompaniji bih voleo da radim, odnosno kakvu bih voleo da osnujem, ali nisam znao tačno kako da dođem do toga. Onda sam rekao: ja imam 3 meseca da razmišljam o tome i valjda ću naći nekog klijenta. U tom trenutku imao sam ideje kako da dođem do klijenata, ali izgleda da mi to nije ni trebalo, jer su me ljudi pitali: pa dobro, kako nemaš klijente? Kako ćeš? Rekao sam: imam ja para za 3-4 meseca da pronađem nekog klijenta. Pa dobro, koliko ćeš da naplaćuješ? Rekao sam: ne znam. Kako osnivaš kompaniju? Ne znam. To je bio razgovor sa menadžmentom, sa vlasnikom. Kako ne znaš koliko ćeš da naplaćuješ? Rekao sam: ne znam. Kako pa moraš da znaš? Pa meni ne treba mnogo, ja otprilike kažem neku cenu, pa mislim po satu da radim, pa tako, pa valjda ću nekog naći. Znači, ti ćeš da radiš iz Boke Kotorske po satu za toliko? Rekao sam: da. Onda su rekli: ovde imaš mesec dana otkaznog roka. Rekao sam: znam, evo sada je otprilike neki 15. mart, tu sam naravno do 15. aprila da prenesem svoja znanja, šta god treba. Dobro, od 15. aprila, kada osnuješ tu firmu, mi smo ti prvi klijenti i radićeš za nas. Rekao sam: kako sad to? Pa, kako si rekao da ćeš da radiš? Evo, znači, mi smo ti klijenti. Kao full time, rekli su ljudi, full time. Rekao sam: dobro. Ja sam se zbunio, jer nije bilo takvih momenata, nisu do tada imali takvu vrstu saradnje. 

Ivan Minić: Pa izgleda da smo bili prvi primer. 

Dejan Bećirić: I onda sam otprilike nastavio taj svoj posao iz Boke Kotorske. Za istu kompaniju sam radio, u stvari preko SIPOD-a koga smo osnovali negde krajem aprila. Nastavio sam da radim za Soprex, koji mi je u tom trenutku postao klijent. I tako je to krenulo. 

Ivan Minić: Dobro, to je super bypass. Jeste, to je super bypass i meni je bilo super tih 3 meseca na moru, vratio sam se. Generalno, ljudi su čuli da sam ja osnovao kompaniju. Nisam ja mnogo kompanija promenio, ali sam imao dosta lepih kontakata. Taj kontakt, sa kojim god sam sarađivao, bilo je fino. Bilo je lepo, na obostrano zadovoljstvo. Ljudi su čuli da sam krenuo da radim sam i počeli su da mi nude par projekata. U tom trenutku sam full time radio za Soprex. Onda je došao trenutak da zaposlim nekoga. Dao sam oglas, najjednostavnije. Onda me je pozvao bivši kolega i rekao: imam ja čoveka za tebe, pošto vidim da tražiš juniore. U tom trenutku sam ja bio neko ko ima iskustva i mogao sam da iznesem više paralelnih projekata. Imao sam energije i smatrao sam da sa par kvalitetnih, mladih inženjera mogu svašta dobro da odradim. Naravno, nisu u tom trenutku meni dolazili milionski projekti gde mi treba tim od 20 ljudi. Imao sam jednostavnije projekte, u skladu sa mogućnostima. U tom trenutku me je pozvao bivši kolega, koji mi je rekao: imam čoveka za tebe, to je moj brat, traži posao, super ćete se slagati, i ti i on me nervirate, ali vas volim, tako da verujem da ćete se super slagati. I zaista, zaposlio sam Ivana, koji je bio prvi zaposleni posle mene u SIPOD-u. Preko oglasa smo našli još jednog kolegu, Igora, kojem je to isto bio prvi posao. U tom trenutku nisam imao neki budžet za… Niti budžet, niti sam ja mogao u tom trenutku da ponudim nekom nešto. Kako da dođeš u SIPOD, gde sam ja i još jedan čovek, a recimo taj neko koga bih voleo da bude u SIPOD-u je na rukovodećim inženjerskim pozicijama u ozbiljnim kompanijama. Kako ja tom čoveku da ponudim nešto? Ni finansijski ne mogu da pariram, pa i da mogu, opet s kojom idejom bi taj neko došao u tom trenutku u SIPOD? Međutim, u tom trenutku sam ja video SIPOD kao neko ko će kasnije povući sve te ljude sa kojima bih voleo da radim. I eto, dosta godina kasnije, uspevamo da pokrenemo saradnju sa tim ljudima. Ima nekoliko izuzetnih, genijalnih ljudi sa kojima bih ja uvek sarađivao i sa kojima sam bio kolega u firmama u kojima sam radio. Onda sam sarađivao i privatno, oni su otvorili svoje kompanije, pa smo mi sarađivali zajedno, pošto smo mi mala kompanija, pa onda moramo da… Mala je firmica, pa smo morali da se zajedno radimo, da bismo imali sve te ekspertize, da bismo mogli da pokrijemo neki projekat. I nekako sam uvek želeo te ljude da privučemo u SIPOD i jako sam srećan što mi je to uspelo. Bilo kao zaposleni u SIPOD-u, bilo kao ljude koji sad rade projekte za SIPOD, kao ljudi koji dolaze u SIPOD i sa kojima imamo saradnju. Ja SIPOD ne vidim kao kompaniju koju čine samo zaposleni, već i saradnici, ljudi koji rade, koji imaju možda i svoje firme, i svoje biznise, ali su u ovom trenutku vezani za projekat u SIPOD, vezani za saradnje u SIPOD. I konstantno… I konstantno i na neki način čini mi se da im se sve to sviđa, jednostavno su deo tog sistema. Naravno, SIPOD čine i svi drugi koji su indirektno upućeni na SIPOD, članovi porodica zaposlenih koji na neki način doživljavaju SIPOD kao nešto što im je možda u životu bitno jer neko to uradi. 

GRAĐENJE INFRASTRUKTURE

Ivan Minić: Ono što je meni super kad pričamo o tome, doduše u neformalnim obično okolnostima, jeste to da si ti znao šta hoćeš i ti sad kada o tome pričaš to sve deluje lako. A nije lako jer nema mnogo uspešnih priča tog tipa i nema mnogo uspešnih priča koje u kontinuitetu rastu i razvijaju se. Ima priča koja je, znaš ono, zabodeš dobar projekat, napravi se dobra ekipa, sve radi kako treba, u nekom trenutku projekat se završi, firma se rasformira zato što, jebiga, oni su se skupili zbog toga i vrlo je teško napraviti da to bude samoregulišući i obnovljivi sistem. Ali čini mi se da u tom nekom, iako naravno ulaziš prvi put u to na taj način, da si ti znao i koga treba da zaposliš i šta treba da tražiš kod tih ljudi i kako da profilišeš te ljude, i to mi je mnogo važno zato što ja želim da živim u ekosistemu u kojem postoji mnogo više firmi kao što je tvoja i mnogo veći ukupan broj ljudi radi u takvim firmama, zato što su to poslovi koji, iako ne verujem u tu ideju da ti uzimaš posao za ceo život, nećeš izgubiti ništa ako ti to bude posao za ceo život. Kao kad kažeš nekome, ti se zaposliš tu i radiš do penzije. To je obično jedna siva, mučna priča koja izgleda kao da je snimana 70. godine u nekom društvenom preduzeću. A ne mora uopšte da bude tako. To može da bude priča gde tebe firma prati kroz sve korake na kojima si ti i gde ti možeš da dostigneš i svoj pun potencijal, ali i realizuješ svoje želje u smislu, ok, ja sad imam klince, meni su klinci fokus, ja sad hoću na 30% gasa da radim. I meni treba sistem u kome ja to mogu, možda ne danas, a sutra, ali u narednih par meseci želim to, u narednih par meseci ćemo napraviti mogućnosti da se to desi. E, ali to može kada postoji infrastruktura izgrađena, za to je trebalo deset godina. Kako počinješ da gradiš tu infrastrukturu? Ok, krenuo si od juniora, ali šta su profili tih ljudi, na koji način si ti njih birao? 

Dejan Bećirić: Meni je jako bilo bitno da su ljudi otvoreni i spremni da učestvuju u razvoju firme. Ono što je meni smetalo u kompanijama gde sam radio, da kažem, možda u korporaciji gde sam radio, jeste što nešto ne znaš, nemaš koga da pitaš zašto nešto radiš. Ja sam želeo da ljudi uvek budu spremni, da budu uključeni. Da budu uključeni u to da će uvek znati šta rade, zašto rade i da uvek mogu da pitaju. I želeo sam ljude kojima je to ok, jer nekom to nije ok. Neko kaže, vidi, mene ne zanima, meni daj da programiram i ništa me ne zanima. Treba da te zanima u kom smeru tvoja kompanija ide. Treba da te zanima zašto ti je neko dao to da radiš. Treba da te zanima, ako kažeš, vidi, ovo može bolje, treba da te zanima ako ti neko kaže ne, nećemo tako da radimo, da ti neko da do znanja zašto. Znači, tražio sam ljude koji su imali na neki način interesovanja da učestvuju u pitanjima razvoja kompanije, da i oni budu uključeni u to. Tražio sam ljude koji su inteligentni i tražio sam ljude koji su jednostavno motivisani. I meni je to osnova. Nije meni osnova da dođu ljudi sa puno iskustva, puno znanja, ali koji pritom jednostavno imaju neku dozu možda egoizma, neku dozu sebičnosti, neku dozu… 

Ivan Minić: Pa vidi, i toksičnosti na kraju dana za svoje okruženje. 

Dejan Bećirić: Da, to nam nije trebalo i uspevali smo da takve ljude nađemo koji nemaju tu toksičnost i da je svima bilo lepo. Ja sam uvek želeo da se ljudima podelim, pa predobro, ovo loše sam malo filtrirao jer sam smatrao da ne želim ljude, koji nemaju iskustva, da ima u biznisu loših vesti. Ima vesti, ovaj projekat nam se završava za 15 dana ili klijent kasni sa plaćanjem fakture 3 meseca. Takve stvari sam gledao da filtriram plašeći se da će ti ljudi jednostavno da se osećaju loše. To je bilo moje da ja to zadržim, ali sam generalno ih upućivao u to što radim i sa njima delio zašto nešto radim. Sa njima delim, na primer, u tim ranim fazama kad smo mi morali da biramo projekte koji su nezanimljivi, klijente koji su upitni. Ja sam sa njima to delio. E, mi smo dobili ovaj projekat, ali taj projekat će nam doneti određenu finansijsku stabilnost. Mi ćemo, evo, 3 meseca da radimo nešto što nas ne zanima. To su tehnologije koje nas ne zanimaju, to je legacy sistem. Mi ćemo raditi to 3 meseca, ali dobićemo bonus. Dobićemo bonus. Znate zašto radimo. To je u ovom trenutku jedino što možemo. 

Ivan Minić: Imamo viši cilj. Imamo viši cilj. 

Dejan Bećirić: I nekako je to išlo tako da smo mi organski uspevali da se jednostavno podignemo. Ja u tom trenutku, u tom trenutku SIPOD nije imao sales. Ja sam se bavio salesom, ali nisam. Zato što su, sve što smo dobijali od projekata bilo po referenci. E, super, ima ovaj SIPOD i ono, jako lepo radi, evo, znate Dejana, Dejan je osnovao to, bilo je, znači, ljudi koje sam ja znao, pa jednostavno preko nekih referenci smo mi dolazili do projekata niz godine, to tako bilo. I mi smo jednostavno, pa, dostigli od nas trojice koliko nas je bilo pre tri meseca, možda posle par godina nas je bilo već deset. Ja sam gledao da SIPOD ne ulazi u neki rizik. Jednostavno gledao sam da sve što radimo, trudio sam se da biram projekte. I to ne po margini, već po tome da mi ti ljudi koji rade u SIPOD-u ostanu zadovoljni, znači nije nužno da mi jednostavno imamo veću marginu, u tom trenutku zaradimo malo više, ali ćemo izgubiti mnogo više sa druge strane. Body leasing je bio i jeste neophodan u nekim situacijama. U tim situacijama kad ne možeš mnogo da biraš, ok, moramo tako nešto, nemamo alternativu, ali smo se mi trudili da toga godinama bude sve manje ili smo se trudili, ako ga bude, da to bude sa nekim razlogom. Ok, neće ti klijent dati sad, dobiješ upit, ok, nama trebaju dva čoveka. A ne, mi ne radimo body leasing, nećemo to da radimo. Ajde da se dogovorimo sa klijentom. Neće klijent odmah da ti da budžet, ok, mi bolje radimo sa manage teamovima, ajde da razmislite o tome. Kažemo mi to njemu klijentu, ali klijent je nepoverljiv. Ok, ajde da krenemo. I onda krenemo, ali mi nekako shadow vodimo i managujemo tim i krenemo da budemo proaktivni sa klijentom, krenemo da mu damo do znanja da mi imamo ideje, da bi to bilo bolje da možda i mi vodimo naš tim. Jednostavno, uspemo da dođemo do toga da prevedemo nešto sa body leasinga u nešto drugo. Ali nas je to interesovalo. Nas jednostavno, ako ti je to interes, ako ti kažeš meni je ovo dovoljno, ja neću se baviti time, ja imam marginu, to je to. Mi smo se trudili da od kompanije koja je, da kažem, pretežno morala da radi body leasing, pređemo u nešto što je, da kažem, više vezano za budžet, više je product development, više je project based, tako da je to nešto što je ljudima odgovaralo. Ja sam to delio i menadžment to deli sa zaposlenima. 

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važno da ne romantizujemo te stvari u smislu, mi smo počeli i sve je bilo savršeno. To što si rekao, radili ste projekte koji vam se možda nisu radili, ali sa višim ciljem da to radimo x meseci, da bismo onda mogli da imamo neki buffer, da bismo onda mogli da dostignemo nešto što želimo. I kao, okej, biće tu, desiće se svašta, desio se covid, svi smo morali da pravimo razne prilagođavanja u tom periodu i da prihvatamo možda stvari koje nismo želeli. I možda smo pomerili malo tu crvenu liniju, jer je ona bila na 30%, a mi smo je pomerili na 60%, ali nismo na 95% nikad. Jer kao, jednostavno postoje stvari oko kojih je nemoguće praviti kompromis i ostati nakon toga veran nekoj osnovi od koje si krenuo. Vi ste sad došli na 35, 6, 7, 8 ljudi i tako nešto. Šta su bile ključne tačke između tih 3, 10 i 35? 

KLJUČNE TAČKE?

Dejan Bećirić: Nije bilo konkretno milestone-a. Nije bilo konkretno milestone-a iz koga smo mi, a sad smo došli do toga, sad smo mi nešto drugo. Znači, to je bio neki rast koji nije se osetio kad smo mi od, recimo, kompanije koja nema nikakve procedure, koja nema ništa pisano, koja radi ad hoc, kad smo postali kompanija koja je dobila sve te procedure, koja se trudi da radi po nekim standardima, ISO standardima, koja se trudi da ima svoje procese. Nismo bili u trenutku, e, sad mi imamo dovoljno sredstava, sad ćemo zaposliti 5 iskusnih inženjera. Išlo je malo po malo i uopšte ne vidim neki iskorak. Znači, mi smo jednostavno išli ovako, da kažem, linearno, organski. Nije bilo tog nekog velikog iskoraka koji nas, e, sad smo se prebacili na neki drugi nivo, ali smo uvodili neku infrastrukturu. Uvodili smo menadžment u priču, uveli smo menadžment vertikale, uveli smo timove, uveli smo mnoge stvari, uveli smo druga odeljenja. I to je išlo baš tako, nekako organski. 

Ivan Minić: Ali, znaš, ok, možda ne postoji u smislu, desila se konkretna stvar, nakon koje su bili stepenasti skokovi. Ne u tom smislu, ali šta su neki momenti, koji možda i nisu trenuci, nego su misli i periodi u vremenu, kada ti shvataš kako se stvar menja? Kako ona prelazi sa nivoa na nivo? Kako se pravi podela na timove, kada je sve to zajedno i kada je sve to jedno? 

Dejan Bećirić: Bio je momenat kad sam ja učestvovao u software developmentu i na neki način imao najviše iskustva u svemu tome. Došao je momenat kad sam zaposlio nekog ko je iskusniji od mene i bolji od mene, i to je možda neki prvi momenat da sam ja mogao da se isključim oko toga da ja budem neko, da kažem opet, najiskusniji tu inženjer. Onda je tu došlo novih inženjera koji su opet imali mnogo iskustva i to je možda jedan momenat kad smo mi postali kompanija koja ima neke ljude sa velikim senioritetom. Onda smo došli do toga da ima 15-20 ljudi, da je potreban neko ko vodi računa o tome da to što je klijent obećao bude isporučeno, da vodi računa da timovi koji rade imaju šta da rade, da su tu zadovoljni, i onda je bila prilika da uvedemo nekog ko se bavi delivery-em u menadžmentu, pa je došao delivery direktor. Svakako, još kad smo bili desetak-petnaest ljudi, morali smo da imamo nekog ko se tim ljudima bavi full time, ko će se brinuti o tome da li su ljudi motivisani, kome će to biti posao, i onda smo dobili nekog ko je HR. I generalno, tako se to na neki način razvijalo. Onda smo krenuli da dobijamo sve bolje i bolje projekte. Imali smo priliku da naš najveći klijent, sa kojim smo radili, postane mnogo veći, uspeli smo da tokom godina iz projekta koji je zahtevao dva developera, eto ajde privremeno, full time dva developera, koji je bio neki body-leasing zapravo, da iz toga dođemo do toga da sad 20 ljudi radi za tu korporaciju koja nam je najveći klijent. Znači, mi smo uspeli nekom posvećenošću i opet nekim kvalitetom, na kraju krajeva i ponašanjem etičkim prema klijentu, da zadržimo. I da sve druge klijente sa kojima želimo da sarađujemo zadržavamo i da jednostavno na taj način zajedno sa njima rastemo. 

Ivan Minić: Ajde isfiltriramo one koji vam u tom procesu ne odgovaraju jer ne razumeju to i ne postoji taj momenat što je bolje, više ima poverenja, više ima da kažemo razmene nekih ideja i odgovornosti i svega. 

Dejan Bećirić: Da, sad smo u poziciji da možemo da filtriramo projekte koje dobijamo. I mi projekte koje dobijamo radimo evaluaciju, gde nama zaista margina u prvoj godini, da kažem opet neki profit od tog klijenta u prvoj godini, nije nešto toliko značajan koliko je značajno da imamo modalitet rada koji želimo. Znači, da imamo poverenje klijenta, da je to long-term relation, da možemo da imamo managed team i da možemo da koristimo to što uradimo. Znači, da to bude neki software koji možemo kasnije da reuse-ujemo, ne samo da reuse-ujemo taj software, nego da iskoristimo naše postojeće module i da klijentu to damo. I mi to pričamo i zaista pričamo sa klijentom o tome da je to vrednost koju će od nas dobiti mnogo veća nego da damo dva inženjera koje će oni da na neki način manage-uju. Mi nekada i pustimo i kažemo, ok, ako klijent insistira. Mi hoćemo to. I onda dođe posle dva, tri meseca, mi smo nezadovoljni učinkom tima. Pa, vi ste imali razgovor, dva tehnička intervjua, imali ste HR razgovor sa tim ljudima, vi ste ih primili, imali ste od nas molbu da učestvujemo na sastancima, da motivišemo ljude, da znamo šta se dešava, ali niste želeli, vi ste želeli vašeg project managera, koji je, by the way, outsourcovan s neke druge strane. Vi ste, znači, outsourcovali nekog tamo i dobili naš tim, ko ne poznaje naš tim, i dobili nekog da manadžuje naš tim, a odbili ste nas da mi sa našim project managerom, koji razume šta ko može da uradi, to rade. Onda oni kažu, pa da, ali to onižu cenu ima taj project manager. Da li vi sad plaćate mnogo višu cenu jer nismo isporučili to što ste vi očekivali? Ali ko je u tom miljeu odgovoran za to? Da li naši developeri ili neko ko je doveden da ih manadžuje? I onda mi dobijemo tako još malo, pa dobro, ajde da probamo sad da vidimo šta ćete vi da isporučite, pa mi isporučimo, ovo je super, ajmo dalje, ajmo dalje i onda na neki način se stekne neko poverenje. 

INTERNA ORGANIZACIJA

Ivan Minić: Kada pričamo o internoj organizaciji, ustrojstvu firme, koliko toga je, da kažemo, tvoje ideje, inicijativa, a koliko dolazi od ljudi koji su tu? 

Dejan Bećirić: To mi je teško pitanje. Moja ideja je inicijalno, kada sam osnovao SIPOD, bila da to bude kompanija gde će ljudi raditi zaista bez pritiska, gde će moći da rade odakle žele i da ćemo vremenom, u tom trenutku sam video da ćemo, da je potrebno neko vreme da iz tog modaliteta outsourcinga pređemo u nešto što je, da kažem, ajde više project-oriented, pa na kraju nešto što je product-oriented, ali u smislu da SIPOD postane kompanija koja ima svoje proizvode. To je naš cilj, za koji nam je potrebno deset godina. Mi imamo par naših proizvoda koje smo validirali, koje smo radili na neki način sa ljudima koji su u tom trenutku bili slobodni, nismo na pravi način to budžetirali, ali smo želeli da na takav način napravimo MVP, vidimo da li to ima smisla, došli smo do toga da vrlo ima smisla i u principu očekujemo sledeće godine da će ti proizvodi kao takvi i kao SIPOD rešenja se prodavati. Tako da ćemo mi napraviti neku tranziciju ka proizvodnoj kompaniji i izabrali smo način da to ne bude na neki drugi način, u smislu da u ranoj fazi tražimo neku investiciju. Radimo da imamo proizvod koji je validiran, koji može sam sebe da isplaćuje i da u tom trenutku vidimo kako ćemo dalje. 

Ivan Minić: Više sam mislio na te neke stvari interno, šta treba da postoji u firmi, kako treba da postoji, kako treba da bude organizovano. Pričali smo, pre nego što smo seli, o tome, kao taj moment i hibridnog rada i remote rada i svega toga. To je sada postalo normalizovano iz prostog razloga što smo imali taj period u kome niko nije radio iz kancelarije, pa je onda postalo na neki način svima normalno da postoji ta neka vrsta fleksibilnosti. Ok, neki biznisi to mogu manje, neki ne mogu uopšte, neki mogu više, neki mogu potpuno da budu tako organizovani, ali da bi bilo šta od toga funkcionisalo mimo tradicionalnog modela, potrebno je da interno to bude, što kažem, potpuno internalizovano na nivou kompanije. Da ljudi to razumeju, da postoji razumevanje šta je svakome od njih potrebno, da se o tome otvoreno komunicira. Što na nivou dvoje nije problem, na nivou pet nije problem, ali mislim da je negde 13 granica nakon koje sve postane problematično, jer jednostavno ne možeš da ispratiš. 

Dejan Bećirić: Generalno, ako me pitaš koliko je tu negde moj uticaj u svemu tome sad, to ne znam, a nije mi ni bitno. U principu, ja u ovom trenutku vidim da je SIPOD kompanija koja ne zavisi od mene, koja je takva postala kakva jeste i da, ukoliko ja ne budem više direktor, mislim da bi se održala sa svim tim vrednostima koje ima. Inicijalne postulate, inicijalne vrednosti koje smo, da kažem, možda i ja postavio, ali koje su drugi validirali, sada mislim da se svi tako ponašaju. Mi smo neka kompanija koja jednostavno nema mikro-menadžment i verujemo našim zaposlenima i ne verujemo da oni to nešto zloupotrebljavaju. Mi smo kompanija kojom je lako upravljati jer imamo neke norme, znamo šta želimo. Mi želimo da se trudimo da donosimo etičke odluke. Lako je donositi te odluke i mi želimo da tim tako razmišlja. 

Ivan Minić: Znaš, imaš taj momenat koji ja volim da oslikam, što možda nije idealna ilustracija, ali ljudi koji slušaju su navikli. Dosta je lakše kad ste svi odrasli odgovorni ljudi. Kad nemaš tu vrstu pritiska da biraš koga ćeš da zaposliš, ali ako ne nađeš tu osobu, onda ćeš zaposliti bilo koga jer mora da se ispuni kvota ljudi. Kad stvarno biraš te ljude, tim radi s tim ljudima, svi su uključeni u proces hiringa i tih prvih nekoliko meseci, i sve to legne na način kako treba. Na kraju dana to bude samo jedan dodatni deo te šire slike, jedan dodatni deo koji ju upotpunjuje, a koji neće ni na koji način da je naruši.

Dejan Bećirić:  Svi su tamo učestvovali. Generalno, moj razvoj SIPOD-a je prestao kad su došli ljudi, kad nisam ja više bio zaposlen. Ja stvarno gledam na SIPOD kao nešto što su ljudi razvili. Ja sam ga osnovao samo. Znači, ne mogu ja da kažem… Znaš, vidi, ja sad do sad zapošljavam 38 ljudi, ja hranim 38 porodica, ja sam odradio veliko projekata, ja imam… Znaš ti koliki su moji režimi? Znaš ti! Ne, ali vidi, ja ne hranim nikoga. Znači, suština je da su ti… Pa mislim, to je kao kad bi sad neko izašao i rekao, ja sam sagradio 400 km autoputa. Pa jesi li ti sagradio? Jesi li ti kopao tunele? Jesi li ti asfaltirao? Jesi li ti one crtice farbao? To nije u redu reći prema ljudima koji su stvarno kopali tunel, prema njihovim porodicama. Isto tako, ja ne vidim sebe kao nekog ko je razvio SIPOD. SIPOD se sam po sebi razvio, svi mi smo učestvovali u tome, svako od zaposlenih je uneo nešto svoje, ja to tako jednostavno vidim. Tako da, ako me pitaš koja je moja tu… 

Ivan Minić: Ti si radio deset godina na tome da ne moraš da budeš tu. 

Dejan Bećirić: Da, moja neka uloga jeste da imam svoju ulogu, a to je da sinhronizujem ljude. Moj tim direktno je menadžment tim koji, da kažem, vodim i koji na neki način sinhronizujem. Opet, ja uvek vidim svoju ulogu kao direktora SIPOD-a kao nekog ko treba da odgovara na pitanja. Ja mogu i hoću da odgovaram svakom na bilo koje pitanje. Naravno, ako neko pita kada će imati neki performance review, ja ga uputim na nekog ko će mu dati odgovor. Ali tu pre svega mislim na ozbiljna pitanja, u smislu da neko dođe i kaže: “E, mi bismo voleli neku našu ideju da ti izložimo.” Ili: “Mi bismo voleli da znamo šta je SIPOD planirao, gde SIPOD ide, u kom smeru, šta ćemo.” Ili: “Može li neko da preporuči nekog da se zaposli?” Tu sam da odgovaram na bilo kakva pitanja i to vidim kao deo posla koji mi godi. Znači, nemam problema s tim. Tako da, eto, na taj način… Ne znam da li sam te zadovoljio odgovorom, ali stvarno… 

Ivan Minić: Znači, vidi, da bi mogao da odgovaraš na pitanja, prvo moraš da stvoriš okolnosti u kojima će pitanja biti. A ako ih ima, to znači da si već na dobrom putu. 

Dejan Bećirić: Malo ljudi, recimo sad, nas ima 37-8, ali pošto radimo onako… To nije hibridno, radimo kako hoćemo. Hibridno je kad moraš malo vama, malo nama. Ovde radimo znači kako kome odgovara. I mi u principu, pošto malo ljudi dolazi, petoro, šestoro, nekada više, nekada manje, imamo takvu neku pristupnu atmosferu kad dođemo, gde svi zaposleni pričamo. Ok, ja sam direktor, ali sam samim tim kao direktor upoznat sa strategijom, sa nekim trenutnim stvarima koje su vezane za business development. I meni je super da dođe neko ko je tek došao u SIPOD i da pričamo o tome. Ja verujem da se ljudi ne ustežu da me pitaju i mislim da je takva atmosfera i da će uvek tako biti. 

ODABIR PROJEKATA I COVID

Ivan Minić: Koliko ti je teško, svestan činjenice da sada već imate i ozbiljne interne resurse i sve ostalo, koliko ti je teško bilo i sada i u prošlosti da odbiješ projekat koji bi mnogo značio firmi finansijski, ali nije nešto što želite i treba da radite? 

Dejan Bećirić: Pa vidi, jednostavno, jer mi donosimo zajedničku odluku. Imamo tim, ne donosimo svih 38 ljudi tu odluku, jer to nije posao svih tih ljudi, ali posao nas u menadžmentu je da donesemo odluku na osnovu nekih pokazatelja, na osnovu procedura koje smo zapisali. Tako da, ako procenimo da to nije dobro, onda to nije dobro i ne žalimo za tim. Naravno, i da je finansijski aspekt primamljiv, ali nam se ne radi. Mi procenjujemo u tom trenutku koliko nam znači taj finansijski aspekt, ko bi to radio, šta mi od toga dalje imamo, kako ćemo utrošiti te finansije i jednostavno donesemo odluku. Onda samim tim nije teško i nemaš za čim da žališ ako odbiješ projekat na osnovu racionalne analize. 

Ivan Minić: Kako vam je bilo tokom Covid-a? 

Dejan Bećirić: Pa vidi, verujem da je ljudima bilo teško, kao što je svima bilo teško u tom nekom ličnom smislu. Kao kompanija imali smo sreće da naši klijenti nisu jednostavno kompanije koje su toliko bile u industrijama vezanim za Covid, tako da smo mi nastavili normalno da poslujemo. 

Ivan Minić: I koliko se promenilo, taj deo o kojem smo pričali, malo o hibridnom radu i remote radu i svemu ostalom, koliko se promenio u periodu pre u odnosu na posle? 

Dejan Bećirić: Ranije je više ljudi dolazilo na posao, iako ni tad nismo insistirali na tome. Posle Covid-a manje ljudi dolazi u kancelariju, u tom smislu da su ljudi navikli tokom Covid-a da ne dolaze, i neki su želeli da ostanu kod kuće, ali periodično. Ima ljudi koji rade od kuće mesecima i onda žele da promene okruženje, pa dolaze da rade iz SIPOD-a. Ima ljudi koji dolaze jednom-dvaput nedeljno, ima onih koji svakodnevno dolaze. Znači, imamo tu mogućnost da biramo odakle ćemo da radimo. To koristim i ja kao jedan od zaposlenih, a koriste i ostali zaposleni. 

Ivan Minić: A kako rešavate one probleme koji su, da kažem, uočeni kao problem remote rada, ta neka komunikacija koja je potrebna, dodatna i sve ostalo, koje prosto… Mislim, pričao sam u nekim prethodnim epizodama i ti znaš da smo svi negde osetili taj momenat da, ako svi znaju tačno šta treba da rade, nije bitno odakle rade i kad rade, sve je to super. Međutim, taj neki deo rada na malo zahtevnijim projektima, na kompleksnijim problemima, nešto gde je ipak potrebno malo više priče o svemu tome, koja ne može uvek da bude dizajnirana, desiće se na sastanku, ali se dešava i u najrazličitijim situacijama. Ok, osnovno će se desiti na sastanku, ali sve ovo drugo nije baš, da kažem, nešto što lako funkcioniše i u čemu su svi uspešni kada rade hibridno i kada rade online. 

Dejan Bećirić: Timovi se i viđaju. Jednostavno, osete potrebu, baš kao što kažeš, da o takvim stvarima porazgovaraju uživo, pa se onda organizuju, dođu u prostorije SIPOD-a i tamo vode takve sastanke. Ali su ljudi i svesni koliko je dobro da se ne vrši nikakav pritisak, niti će se ikad vršiti, na to da dolaze u kancelariju. I onda su jednostavno odgovorni, fokusirani, kažu ok, kada već imamo tu slobodu da radimo odnegde, to odnegde ne znači da je u Beogradu, mogu biti bilo gde, onda se potrude da nadomeste baš to što bi taj sastanak pružio. I onda na neki način daju dodatni trud, svesni te odgovornosti i pogodnosti koje imaju, i žele da ispolje tu kreativnost, iako nisu svi zajedno. 

SIPOD PROJEKTI

Ivan Minić: Kaži mi, voleo bih da se dotaknemo toga bar donekle, iako mi je jasno da u većini firmi u kojima si bio, ne možemo da pričamo konkretno šta je rađeno od projekata. Ovde bih voleo da ispričaš nešto što ti je bilo posebno interesantno, posebno važno u prethodnom periodu, na čemu ste radili, kakvi su projekti u pitanju i šta je njihov krajnji output koji ti je bitan? 

Dejan Bećirić: Pa evo ovako, mi generalno u poslednje vreme imamo jako blisku saradnju sa klijentom iz Dubaija, to je kompanija GAK, koja je jedan od lidera u brodskoj logistici. Imali smo priliku da razvijamo proizvod koji bi bio nov na tržištu, koji bi pomogao zainteresovanim stranama – a zainteresovane strane su ljudi koji trguju u pomorskoj industriji ili su vlasnici brodova – da saznaju u kom trenutku će njihov brod da uđe u luku i u kom trenutku će brod da uđe u vez. To je nešto što je vrlo interesantno i što ne postoji do sada, pošto glavni problem je kad brod dođe u luku, on može danima da stoji dok ne bude usidren. Da bi se usidrio, naravno, mora da ima određenu infrastrukturu, terminal, u koji treba da uđe i vez na koji treba da dođe. Ali jednostavno, vlasnik broda nije svestan da li će to biti za 5-6 sati ili za 5-6 dana, i to prouzrokuje neverovatne gubitke samom vlasniku ili zakupcu broda. To prouzrokuje i velika zagušenja u lukama, kamioni čekaju, prave gužvu, i jednostavno nije postojao mehanizam kako da se proceni kada će brod stići. Postoje procene kada će brod stići u luku, to je estimated time of arrival (ETA), i to se zna, ali nije postojala ta preciznost. Ovaj podatak je nešto što mnogi traže, kao i podatak koliko će otprilike koštati usluge u samoj luci. To je problem koji smo rešavali i mnogo je lepo što je ceo tim naših inženjera učestvovao u implementaciji rešenja i rešavanju tog problema, koji nam je bio zanimljiv. S druge strane, još jedan projekat koji bih pomenuo je naša saradnja sa OTP bankom, gde smo pomogli OTP banci sa implementacijom našeg frameworka za business process modeling za njihov origination process. To je nešto što nam je jako značajno jer smo mala kompanija po broju zaposlenih, a uspeli smo da iznesemo projekat te kompleksnosti. To nam je pokazalo da i u samom bankarskom softveru, koji je jako kompleksan domen, možemo da pružimo veliku vrednost, i drago nam je što sarađujemo sa takvim kompanijama. Ranije nismo imali prilike za ovako velike projekte, imali smo zanimljive projekte, ali ne toliko značajne. 

Ivan Minić: Na mnogo manjoj skali.

Dejan Bećirić:  Da, da. Nama je jako značajno što smo ovo uradili jer će imati neki impakt. Još jedan projekat koji bih voleo da spomenem jeste projekat koji smo interno razvijali. Imali smo pokušaj startupa koji se zvao *Hotel*. Došli smo do toga da ne želimo da dobijemo investiciju u toj fazi, jer nam investitor nudi nešto što ne želimo, a to je da uđemo u određeni rizik. Shvatili smo da ćemo sačekati još koju godinu da postanemo kompanija koja će bez problema moći da iznese razvoj svojih proizvoda. Napravili smo pivot tog projekta, nazvali ga *Task Inspector* i proverili ga u nekoliko hotela. U Hiltonu u Beogradu se koristi. To je naše rešenje za službu održavanja u hotelima, za organizaciju i digitalizaciju službe održavanja, pre svega, i drugih službi. Videli smo da taj proizvod prolazi, ali želimo da ga sami dalje razvijamo u okviru SIPOD-a, uključujući marketing i prodaju. Tako da smo krenuli sa razvojem u okviru Business Development odeljenja, marketinga i prodaje, i planiramo da budžetiramo i prodajemo proizvod sledeće godine. To je nešto na šta smo jako ponosni. Evo, spomenuo sam ti tri projekta, mogao bih ovako do večeras da pričam. 

Ivan Minić: Meni je super što si izabrao projekte koji su vrlo različiti svaki za sebe i što si izabrao projekte koji makar se pilotiraju ovde, neki su realizovani ovde, iako vama biznis u osnovi nije ovde. Većina stvari koje radite nije toliko vezana za ovo tržište. Šta je ono gde vi možete da date najveću vrednost klijentu? Znači, ko je dobar meč za vas? 

IDEALNI KLIJENTI?

Dejan Bećirić: Mi možemo da damo najveću vrednost klijentu ukoliko imamo tim ljudi koji je managed sa naše strane i gde učestvujemo u rešavanju samog problema. Najviše možemo da dobijemo od klijenta koji nam se ne javi sa idejom: “E, nama treba developer” ili “Nama treba tim”, nego nam se javi sa idejom: “Imamo ovaj problem, možete li ga rešiti i kako ćete to uraditi, za koliko para?” Naravno, klijent je ograničen vremenom i novcem. I mislim da tu možemo da damo najveće vrednosti jer mi imamo dosta iskustva u biznis analizi bez obzira na industriju. Generalno svi ti problemi u različitim industrijama su isti, slični. Znači neko ima problem sa, evo sa suvim procesom, neko ima problem sa nekim drugim procesima koji se iz industrije ponavljaju. I mi smo te probleme možete već rešavali. Na taj način mi možemo da osmislimo softver koji će im pomoći da im ponudimo rešenje i da ga jako brzo i jeftino rešimo jer imamo slobodu da sami upravljamo timom. Mi nećemo da kažemo, okej, vi imate sistem arhitekta koji će da bude deo tima tri meseca. Ne, on će biti deo tima u discovery fazi, on će biti tu. Mi smo tu da optimizujemo budžet klijenta, da on dobije za taj budžet koji ima, da dobije najveći neki output. I mi želimo da vidimo šta je njima najveći value i da im to damo. Znači mi smo, najveći, da kažem, benefit bismo dali klijentu u fazi analize. Upravo to i radimo sad s jednim klijentom iz, rekao bih, različitog startapa. Znači mi ne biramo, te da se kažem da nismo ni determinisani što se tiče vrste projekata koje radimo. Mi imamo šta bismo želeli, šta ne, ali mi prihvatamo, svem korporacijskih nekih, mi prihvatamo i startupe. I ovo je sad neko italijanski, grčki startap gde smo mi rekli, okej, mi ne želimo da radimo tako kako vi želite. Vi ste već postavili projekat koji vidimo da je na pogrešnim nogama. Mi vidimo da to nije to. Mi želimo od početka da radimo discovery sa vama. Mi želimo da vi uspete u tome i nećemo raditi ako vidimo da to što ste postavili ne možemo da implementiramo. Najmanje je problem, ali s tim ne mislimo mi da ćete imati uspeh. I prihvatili su nam taj naš stav jer smo ga argumentovali i jednostavno krenućemo na drugačiji način sa njima. Tu možemo da damo najveći neki benefit.

Ivan Minić: Ako pričamo o toj nekoj startap postavci, postoje dva ugla. Banalizovano jako, postoje dva ugla. Prvi ugao je, postoje tehnički founderi koji imaju tehničko znanje i hoće da naprave rešenje nekog tehničkog problema i kod njih obično to rešenje kada bude napravljeno bude dobro, ali niko ne želi da ga koristi jer oni nemaju biznis znanja. A postoji i ova druga strana gde neko ima biznis mindset i biznis problem koji želi da reši, ali apsolutno ne zna kako da to izvede tehnički i teško mu je i da opiše i tako dalje i kao oni samo treba da se spoje. Samo nikako da počnu da pričaju međusobno. Mislim da, sa te strane, ta činjenica da ste vi firma koju treba pozvati kada ima biznis problem koji treba da se reši, mislim da je to ono što je u suštini jako bitno. Niste neko kome neko mora da napiše funkcionalnu specifikaciju da bi trebalo da radi. Napisaćete je zajedno. 

Dejan Bećirić: Ima tu neke strategije? Znači mi smo imali, počeli smo od misije, od vizije i od nekih strategija. Jedna od naših strategija je da apsolutno budemo sposobni da izvedemo ceo development, ceo razvoj softverskog projekta, celu digitalizaciju od samog starta. Sam start jeste analiza problema i diskusija sa klijentom do kraja. Taj kraj nije samo realizacija implementacija nego post implementacija, odnosno support i dalje briga o klijentu. 

Ivan Minić: Hvala ti. Mislim da smo lepo oslikali jedan malo drugačiji pristup u IT industriji i suštinski što više prolazi razgovor nisam siguran i koliko ovo možemo da posmatramo samo kao IT stvar, jer nije. Znači nije dovoljno samo da to bude inženjerska firma. Napravio si nešto što se meni mnogo dopalo i što mislim da je model za budućnost, za koji treba napraviti mnogo nekih kompromisa koje je teško napraviti kada imaš jednostavan sistem da prodaš nešto za pet, kupio si ga za tri, ali kao što sam mnogo puta rekao u Pojačalu, ja volim ove ljude što vole sebe i komplikuju život. 

Dejan Bećirić: Hvala ti puno, zaista je bilo zadovoljstvo da budem ovde. 

Ivan Minić: Pričaćemo ponovo o nekom prilikom kada budemo imali nešto konkretno da novo podelimo, ali preporuka svima da pratite ono što radite. Posebno što sad već postoje, što se kaže, izdanci tih nekih produkata koje pravite i vi u principu relativno redovno komunicirate stvari koje radite. Ne zapošljavate stalno i ne zapošljavate mnogo, ali neko ko vidi sebe u ovoj priči može uvek da ti se javi. Naravno. Svakako možete da odete na neki lep ručak ili doručak, za sve ostalo, kad bude vreme i ako bude vreme. Hvala ti puno, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Može i ovako, ne kažem da tako treba, ne kažem da treba na bilo koji drugi način, to je nešto što svako od nas treba da nađe u sebi. I za sebe da donese odluku šta je put kojim želi da ide. Ali i ovo je jedna od opcija, iako vam je verovatno u nekom trenutku neko rekao da je nemoguće. Evo, živ primerak ovde. Hvala vam još jednom, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo u narednoj nedelji.