Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nataša, dobro mi došla. 

Nataša Micić: Hvala, bolje te našla. 

Ivan Minić: Pričaćemo danas o jednoj temi koja je meni jako važna i koja se uvek provlači kroz podkast kao jedan jako bitan deo svega toga, samo što će sad biti dominantna. Tvoje profesije i projekti na kojima radiš, a to je tema obrazovanja, jer ja zaista mislim da je to ona dobra osnova od koje sve kreće i koja nas na neki način makar donekle pripremi za sve ono što želimo da postignemo u životu, mada takođe verujem da obrazovanje se nikada ne završava i da nije nešto što je vezano samo za institucije, ali pričaćemo tvoj razvojni put, zato što mislim da je to jako važno, ali za početak hajde objasni na čemu trenutno radiš. 

Nataša Micić: Ono na čemu trenutno radim jeste zapravo jedan veliki, hajde tako kažemo, izazov u ovim vremenima, ali jedna ideja od koje ja nikada ne odustajem, a to je da pomognem kako đacima, tako i roditeljima na tom putu obrazovanja. Ja pre svega mislim na osnovno školsko obrazovanje, ali ono što je prioritet jeste da uvedemo novi način razmišljanja, nove tehnike učenja koje će pomoći svima onima da savladaju školsko gradivo koje im je teško, nerazumljivo i da pomoću tih tehnika u stvari na neki način organizuju i sopstvene živote, jel’ da je to itekako usko povezano jedno sa drugim i itekako ima veze, koliko imamo sistem u glavi, onda imamo sistem i u životu. 

Ivan Minić: A gde možemo da vidimo više o tome? 

Nataša Micić: Postoji jedna zajednica koja je pre svega besplatna, nalazi se na platformi Skool, reč je o Učionici budućnosti. Učionica budućnosti je zapravo jedna zajednica profesora, đaka i roditelja, zajednica gde nudimo upravo ovo o čemu sam i pričala, određene načine učenja kroz određene tehnike, jel’ i savladavanja gradiva. Pomažemo, razmenjujemo iskustva, pričamo o svemu onome što nas muči kako na svojim radnim mestima, dakle mislim na profesore u školama, tako i u domovima, dakle mislim na roditelje i na decu. Pričamo o onome što je zaista potrebno i što treba da se menja i kroz sistem obrazovanja, što treba da se usavršava, dorađuje. Dakle, ovo je ideja da širimo jednu pozitivnu sliku o obrazovanju, da pravimo jednu zajednicu koja će razumeti sve probleme, ali koja će raditi na rešavanju tih problema. 

Ivan Minić: E, dobro. Link je u opisu epizode, tako da tu možete odmah da odete da vidite o čemu je reč, a svakako ćemo u kasnijoj fazi epizode detaljno pričati o tome kako je došlo do toga i kako se cela priča razvija. Ali hajde da krenemo redom, kako inače krećemo u Pojačalu, sa našim prvim pitanjem mančmelo pitanje: šta si htela da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Nataša Micić: Za neke najteže, za neke najlakše pitanje. Kod mene je bilo to krajnje izvesno. Želela sam da budem učiteljica. To je negde što je normalno za svakog profesora koji istinski gaji tu ljubav prema predavanju. Ja sam predavala lutkama, ja sam predavala mačkama, psima, onda i svojim roditeljima. I negde ta javna reč i generalno ta vrsta poziva mi je uvek onako bila, hajde tako da kažemo, veoma primamljiva s jedne strane, a s druge strane donosila nešto što zapravo predstavlja svakodnevni izazov, jer svaki ulazak u učionicu i svaki put ponovni čas i rad sa decom jeste zapravo izazov. Vi ne znate gde će vas taj čas odvesti. To je sjajna stvar i to je nešto što drži valjda svakog profesora kada ulazi u učionicu i kada počinje svoj čas. I kolikogod to bi bilo onako sada, delovalo možda sa strane i čudno, kolikogod mi imali koncepciju časa, kolikogod mi tačno znali šta ćemo da kažemo i šta da pitamo, te ljubopitljive oči i taj pogled koji vas odvede u nekom drugom smeru, to je nešto što onako predstavlja svaki put izazov. 

Ivan Minić: Uvek sam se pitao kako je to kad se spremaš za, da kažemo, relativno malu decu. Ja sam predavao studentima i uglavnom su to, prvo, razlika u godinama između nas bila relativno mala. Oni su bili, recimo, 7-8 godina mlađi od mene. Drugo, naravno, oni su već prošli svašta, imaju gomilu životnog znanja, imaju gomilu kontekstualnog znanja, razumeju stvari, ne moraš da im objašnjavaš, ne moraš stvari da spuštaš na neki niži nivo razumevanja, nego možeš da pričaš o prilično, da kažem, sofisticiranim i kompleksnim stvarima i oni će to shvatiti. Nije to toliko problematično. Par puta sam pričao pred mlađima i nedavno sam pričao pred klincima koji su završavali osmi razred. Pričao sam na temu preduzetništva koja je meni prirodna i bitna, i potpuno je drugačije kad pričaš nekome ko je samo tri godine stariji, jer već u srednjoj školi oni zagrebu po nešto, vide po nešto, osete po nešto. Baš sam se temeljno spremio i ono što mi je mnogo bilo važno, za studente to obično ne radim, ali za njih sam morao da nađem kontekste koje oni razumeju. Zato što stvari koje su meni bile važne, znaš kao ja sad, Terminator 2 i Matrix su jako važni filmovi u mom odrastanju iz raznih razloga, ali oni su se rodili 15 godina nakon toga, znači njima je to onaj stari film na kaseti koji niko ne gleda. Gomila nekih drugih stvari koje su isto nama nekako kontekstualno važne. Svakom dečaku je najveća trauma iz detinjstva bila Mijatov penal 1998. Oni ne znaju ko je Mijatović, oni ne znaju ko je Bodiroga, on već nije igrao kad su se oni rodili, tako da ne znaju Saletove trojke, ne znaju ništa od toga, osim ako roditelji baš nisu usađivali, ali i ako jesu, to je nešto što dolazi od roditelja. I baš je bio izazov, ali uspeo sam nekako to da uradim malo i sa konsultacijama i sa roditeljima i sa nekim đacima. Ali mnogo volim ovaj deo priče u kome se zapravo bavimo tim nekim odrastanjem, formativnim godinama, prvim učiteljima, prvim uzorima u tom nekom smislu, zato što koliko god da im se zahvalimo tokom života, mislim da im se nismo zahvalili dovoljno što su bili sjajni, a vrlo često i nešto što nas uopšte nije zanimalo, zato što je neko bio fantastičan, nas je počelo zanimati, pa nekima čak i opredelilo karijeru. Kako je to bilo u tvom slučaju? Učitelji, nastavnici, profesori? 

Nataša Micić: U mom slučaju mnogo su učitelji, odnosno profesori, hajde tako da kažem, da budem preciznija, mislim na period srednje škole, uticali na to čime ću se zapravo baviti. I mislim da je negde to bila okosnica kada sam upisala Karlovačku gimnaziju, u kojoj sam kasnije i predavala sticajem okolnosti, pa se onda družila sa svojim profesorima i bila koleginica, što je bilo sjajno. Zapravo Karlovačka gimnazija je na neki način mene oblikovala u tom kontekstu i jedna sjajna osoba koja mi je danas prijateljica, podrška u svakom smislu, jeste i moja razredna Merima Simovljević, koju ovom prilikom pozdravljam, i zaista jedna sjajna žena koja je u mnogome uticala da se bavim upravo time. Bilo je još profesora koji i dalje rade u Karlovačkoj gimnaziji, divna Sandra Urban, koja je ušla bukvalno u učionicu, povela me u jedan ćošak i rekla: „Ti treba da se baviš ovim pozivom, ti moraš da upišeš srpski jezik i književnost, mani se psihologije.” Ja sam tada i više naginjala ka psihologiji, ali tu smo negde i dan danas, tako da su to prosto neki ljudi koji zaista obeleže jedan važan deo naših života, bez obzira na to da li ćemo mi i dalje da sledimo tu priču i razvijamo je u nekoj budućnosti, jednostavno, to su ljudi koji vam utkaju, hajde tako da kažemo, neku startnu poziciju i na neki način obeleže baš to, ako ne ono čime ćete se baviti, bar ono o čemu ćete razmišljati. Tako je bilo u mom slučaju. Vrlo jednostavno možda zvuči, ali s druge strane i nešto što meni i dan danas predstavlja, hajde tako da kažemo, jednu vrstu oslonca, to jeste da nazovem moju Merimu i da je pitam šta radim i da je pitam za savet i tome slično. 

Ivan Minić: Dobro, mislim da je Karlovačka gimnazija baš posebna iz mnogo razloga. Kada mi je bio Milan Mimić Aserštajn, on je ispričao svoje iskustvo i to je zapravo pokazatelj koliko neko dete koje ima vrlo nekonvencionalna interesovanja, posebno u tom trenutku, može da dobije podršku okruženja da se ostvari u tome, zato što to je zapravo ono što je jako retko. Ako imaš jako konvencionalna interesovanja i ti si zaluđen za matematiku, naravno da će te neko stimulisati da se baviš s tim. Ako si dobar pri tome, možda si zaluđen, a nisi dobar, onda je to problem. Ali sa konvencionalnim interesovanjima i sa interesovanjima koja su evergreen u smislu da postoje prethodnih pet hiljada godina, pa nije problem. To je sve ok. Međutim, kada neko uspe da usvoji nešto što je potpuno novo i nije baš, neće baš svuda naići na odobravanje i kaže ok, ako tebi to važno, probaj, hajde da ti pomognemo, onda je to baš velika stvar i dosta govori o toj školi koja naravno ima tradiciju i decenije i vekove unazad u kojima se priča kako je to jedna od najboljih škola u Srbiji, ali nije ostala u tim vekovima, nego nekako i dalje uspeva da isprati tu celu priču. 

KUDA NA FAKS?

Ivan Minić: A odlučivanje za faks, upis, kako je to išlo? 

Nataša Micić: Pa vrlo spontano. Razmišljala sam da ću upisati psihologiju. Želja mi je bila da se bavim baš tom naukom i dan danas ja sam u tome i čitam sve što mi padne pod ruku, a tiče se te teme. Međutim, baš to. Hajde da probam da odem i da upišem srpski, da položim prijemni. Meni je znanje iz srednje škole omogućilo to, taj tako, ajde olak pristup, hajde da probam i da upišem i bukvalno se tako i dogodilo. Jednostavno sam otišla na prijemni, bez bilo kakvog opterećenja i bez bilo nekog, hajde tako da kažemo, pravog plana. Možda je ono što je moja profesorka i rekla da to čuči u meni i možda ću ja biti profesor, hajde da probam da upišem srpski jezik i književnost. I od prvog dana studija, ja zapravo nisam ni razmišljala da ću biti lektor i da ću biti neka druga strana te priče, nego jednostavno da ću raditi u učionici. I to je ono što me i dan danas zadržalo u učionici u bilo kom okviru. Sada u ovoj virtuelnoj učionici, u Učionici budućnosti na Skolu, a onda u tim počecima i u radu u osnovnoj i srednjoj školi. 

Ivan Minić: Kakav je bio fakultet? 

Nataša Micić: Kod mene vrlo jednostavan i ja sam prosto taj štreberski tip koji uvek voli da ima plan, da se drži plana, voli koncept i ono što je meni negde, hajde tako da kažemo, vezano za fakultet jeste prosto neka činjenica da ja treba da, hajde tako da kažem, završim taj proces školovanja da bih bila ono što zaista želim da budem i negde je taj fakultet, ne mogu da kažem, prošao neopaženo. Mene su više negde obojili periodi srednje škole i obojilo ono što je nastalo nakon fakulteta. Razne edukacije na različitim poljima, ne toliko koliko sam fakultet kao fakultet. Ali neosporno je da sam dobila znanje i da sam iskoristila sve to i na kraju krajeva da sam iskoristila i neke kontakte koje sam tamo imala da samo produbim ovu svoju ideju u koju verujem i kojom želim da se bavim. 

Ivan Minić: Pitam te između ostalog i zbog toga što je to uglavnom za većinu prvi put kada se sreću sa mnogo različitim mladim ljudima nego što su ih imali do tog trenutka u svom okruženju. Kada ideš u osnovnu školu to je kilometar, oko škole su sva deca. Kada ideš u srednju, pa dobro, nije baš kilometar, ali u deset su svi. Na fakultetu dolaze ljudi iz raznih gradova, dolaze ljudi iz potpuno različitih backgrounda sa različitim ciljevima, neki dolaze vrlo ležerno i ne posmatraju to kao nešto bitno, neki dolaze i gledaju to kao najveću i jedinu šansu za koju su roditelji rizikovali sve, oni rizikovali sve. Prvi put imaš tu vrstu nekog različitog okruženja i konteksta. Kažu da je nekad, srećem to da više nema, ali da je nekad za muškarce to bio odlazak u vojsku gde zapravo upoznaš ono kao… To je onaj moment kada kažeš, ne znam, u Srbiji ima 5% nepismenih, što znači 1 od 20. Ok, možda ne baš 1 od 20, ali vidiš sve to, vidiš sve te razlike po prvi put na taj neki način. Ja sam to imao kroz osnovnu i srednju na takmičenjima, ali nemaš ti nešto previše vremena na takmičenjima da se družiš. Kad nekog vidiš peti put na takmičenju, onda naravno da imate neki odnos. Šesti put kad se vidite, pozdravite se. Ali to je, da kažemo, s te strane različito i mnogi ljudi su upravo tu neku zajednicu koju su skupili na fakultetu kasnije negovali kroz svoj život. Neko, naravno, ima prijatelje iz srednje škole i sve ostalo. Sa te strane kako je bilo? 

Nataša Micić: Sa te strane postoji zajednica koju ja zaista negujem i prijatelji iz fakulteta koji se bave profesorskim pozivom i u stalnom smo kontaktu, razmenjujemo mišljenja, razmenjujemo iskustva. To je nešto što negujem i trudim se zaista da ostane tako. Ali ono što bih ja pomenula je da su postojali na mom fakultetu, ja sam imala tu sreću zapravo da zateknem onu staru generaciju profesora i da je na mojoj katedri u tom trenutku kada je naša generacija upisala fakultet, zapravo bilo gro profesora koji su posle nas otišli u penziju. I to su neke vrednosti tog profesorskog poziva koje sam ja negde usvojila od svojih profesora i obožavam jednu rečenicu profesora Petrovića koju je, hajde ja ću parafrazirati sada u ovom trenutku, rekao: „Moje nije da vas naučim određeno gradivo, moje je da vas naučim kako vi do tog gradiva da dođete u svakom trenutku, i onda kada ga zaboravite.” I to je u stvari jedna bravura. Profesorski poziv tome služi, da inspiriše i da nauči kako da dođemo do toga, koji su to mehanizmi koje ćemo usvojiti da dođemo do onoga što zapravo želimo. A gradivo kao gradivo, da li će nam biti potrebno u nekom trenutku ili ne, zapravo nije toliko ni važno. Uvek ćemo znati gde da ga pronađemo. E, to je ono što mene i dan danas vodi i to je ono što ja radim sa svojim đacima. To, tražim mehanizme, načine da im pomognem, da im pokažem kako zapravo samostalno da dođu do rešenja. A ja sam tu neko ko će samo da isprati taj proces. 

Ivan Minić: Je li bio još neki profesor kojeg bi htela da pomeneš ili nekih predmeta koji su bili posebno interesantni, a nisu ti delovali tako možda u startu? 

Nataša Micić: Što se tiče predmeta koji su meni bili interesantni, uvek su se ticali metodike nastave. Dakle, to je ono što je meni uvek bilo zanimljivo da otkrijem i da saznam kako izgleda taj proces u učionici i šta je to što jedan profesor treba da ima u sebi da bi bio dobar profesor. I to je ono nešto što me uvek vodilo. Naravno, i istraživanja u onom segmentu književnosti, hajde tako da kažemo, i svetske, a i naše književnosti, to je nešto što pruža apsolutnu širinu svakome ko voli jezik. Dakle, ta širina koju dobijete od profesora u tom trenutku kada vam predloži literaturu koja nije na spisku, kada vam da tu mogućnost da i vi sami istražujete, to je nešto što je, recimo, neprocenjivo. Ja sam imala zaista zadovoljstvo da sarađujem i sa Senkom Savić, profesorkom koja je držala, to nikada neću zaboraviti, kada sam radila jedan istraživački rad, držala knjige u kuhinjskim elementima. Nas dve smo tada, hajde popijemo kafu, i ona je mene odvela u njenu kuhinju i rekla: „Sedi ti tu sada.” Skuvala mi je kafu, pile smo kafu, razgovarale naravno o materiji koja nas zanima i ona kaže: „Ček, ček, samo da ti pokažem, ima to u jednoj knjizi.” Ja sada očekujem da će otići do svoje biblioteke koja je zaista impozantna. Ne, ona se penje i uzima knjigu iz kuhinjskog elementa, otvara sve kuhinjske elemente, to su samo knjige. Ja kažem: „Profesorka, izvinite, a gde su tanjiri?” „Tu su, tu su, ne sekiraj se, imam ja i tanjire.” Tako da to su te neke strasti koje pamtite i koje se negde i prenose i eto, i neke usađuju u mene. Ja i dan danas tako imam knjige po određenim budžacima, što mog supruga izuzetno nervira, moram da priznam, ali dobro. 

Ivan Minić: Cela ta neka stara priča kako su bile organizovane studije, recimo, sećam se kad je Milena Garfield bila i kad je pričala o tome kako si nekad imao na jezicima smer za prevodioca. I on je potpuno drugačiji u odnosu na bilo šta drugo, jer ti, ako treba da prevodiš književno delo, treba da zadržiš ceo duh tog dela, što je jako teško kada menjaš jezike, jer, ne znam, ona je Markesa prevodila sa španskog, kao, to je potpuno drugačiji duh jezika, naroda, podneblja nego što je kod nas. Pritom, podneblja. Ima raznih podneblja koja su na španskom govornom području. I to mi je super interesantno i nekako mi je žao što to više ne postoji u tom obliku, da su sada to neki specifični smerovi u kojima nekoliko ljudi završava po generaciji. Ne treba ti više, ne treba ti to za tehničkog prevodioca koji će da prevodi nešto, to ti treba za nekoga ko će prevoditi velika dela, za nekoga ko će prevoditi umetnost, nešto gde su te finese jako važne. Mislim, važne su i u ugovoru, ali nisu toliko fine, nego su vrlo egzaktne. 

Nataša Micić: Meni je izuzetno žao, recimo, što sa dolaskom Bolonje su zapravo ukinute te čari predmeta koje slušaš dve godine. Kada slušaš predmet dve godine i kada intenzivno radiš na njemu, ti prosto srastaš sa tim predmetom i na kraju krajeva toliko se uživiš da ti je i taj profesor prijatelj i da imate drugačiji odnos i da pričate i o nekim drugim stvarima koje su bitne za predmet, ali nisu toliko suštinski deo njega. Tako da su to, u stvari, neki momenti, taj neki intenzivan, duži vremenski period na kojem radimo, zapravo ti momenti se onda tek razvijaju i ta neka ljubav prema predmetu. Ovo meni deluje onako poprilično sve instant i sve onako brzo i prohodno i nekako nedovoljno zagrebano da bi se svaki student, ajde na neki način, i zainteresovao za predmet.

Ivan Minić: Imaš dosta ovih koji su studirali u Americi kroz stipendiju u prethodnih 20 godina, što je pre bilo jako retko, sad je relativno, da kažem, često, manje-više svako zna neko takvo dete i sve. I onda, ako su tamo krenuli na fakultet, ako nisu otišli na postdiplomski, nego su tamo krenuli na fakultet, njima je navika da koriste izraz kurs za predmet, jer je to tako. Potpuno drugačiji kontekst ima kurs. Kurs, kada kažeš ovde, ti očekuješ nešto što je vrlo površno, vrlo jednostavno, vrlo svedeno, daje ti neki bazični set veština ili znanja, a ne nešto ozbiljno. A tamo imaš kurs koji je izuzetno ozbiljan. Samo što prosto frazeologija je ista, ali kontekst je potpuno drugačiji.

POSLE FAKULTETA

Ivan Minić: Kaži mi sad, kako je tekao fakultet i kako si se približavala svom kraju? Mislim, ti si znala šta hoćeš, naravno, a sad jedna stvar je da znaš šta hoćeš, a druga je kako da dođeš do toga. Kako je to išlo? 

Nataša Micić: Izuzetno teško. Ja sam radila uz studije, radila sam u različitim, ajde tako da kažem, firmama, imala sam i deo, ajde tako da kažem, iskustva na televiziji, na radiju, u raznoraznim časopisima, redakcijama. Sve sam to prošla nekako uz studije. To su bili ti neki dodatni poslovi, ajde tako da kažem. Vezano za televiziju, tu sam se zadržala nekih šest godina. Ono što je negde meni, hajde tako da kažemo, uvek bila ta boljka jeste i ta želja da uđem u učionicu i zapravo tu da se pokažem i iskažem. Bilo je izuzetno teško. Puno toga sam radila na, ajde tako da kažem, određeno. Bile su to zamene, zamene raznorazne. Čak su me u jednom momentu, onako u šali, kolege u Karlovačkoj gimnaziji prozvali „mali od palube“, pošto se dešavalo da u kontinuitetu, recimo od četiri godine, ja predajem sve predmete, maltene sve stručne predmete, posebno srpski, u jednom, ajde tako da kažem, u delu godine. Onda se razboli druga koleginica, pa ja se prebacujem na književnost, pa onda predajem lingvistiku, pa zatim predajem retoriku. Tako da zaista sam bila mali od palube i svaki put kada vidim identifikaciju Karlovačka gimnazija, znala sam da se neko razboleo i da nekog treba da zamenim. Ali koliko god to bilo mučno u tom nekom, ajde tako da kažemo, prvobitnom periodu mog ulaska u učionicu, toliko je bilo za mene iskustveno veoma značajno. 

Ivan Minić: Dril, ozbiljan dril. 

Nataša Micić: Da, i ozbiljan dril, zato što sam u jednom momentu zaista predavala i različitim generacijama i to su takva pitanja koja vi dobijate u jednom danu, mislim, sa različitog spektra interesovanja i generalno godina. A onda mi se desilo da sam radila paralelno u osnovnoj školi i u Karlovačkoj gimnaziji. Tako da sam pre podne imala nastavu u osnovnoj školi, a po podne nastavu u Karlovačkoj gimnaziji. Ima jedna anegdota koju uvek pričam učenicima kada se zbune, recimo, volim da podelim ta svoja iskustva, nekako da ih opustim u tim važnim trenucima kada odgovaraju. Onda se setim jedne pričice, tada kada sam predavala u osnovnoj školi i u Karlovačkoj, radili smo u tom trenutku, u Karlovačkoj smo radili Anu Karenjinu, a u osnovnoj školi smo radili Dnevnik Ane Frank. I ja posle nastave u osnovnoj školi, ne, posle nastave u srednjoj školi dolazim, izvinjavam se, u osnovnu školu, i ulazim u odeljenje i kažem, „E, danas radimo,“ onako krajnje poletno, „radimo Anu Karenjinu. Hajde da vidimo jeste li pročitali, jeste li prošli kroz to, savladali?“ I jedno dete koje sedi, danas i ocenjujemo, jedno dete koje sedi u prvoj klupi, izuzetno onako vredno, počinje da plače. I ja sad u momentu razmišljam zašto plače, nisam ništa pogrešno uradila, ali on tako plače da suza suzu stiže. I ja već kad vidim da stvar odmiče kontroli, priđem zagrlim ga i kažem, „Pa dobro, pa šta je sada bilo?“ On kaže, „A ko vam je sad Ana Karenjina, ja sam čitao Anu Frank.“ Meni je to bilo u tom trenutku toliko izuzetno simpatično, a s druge strane onda i strašno što je on bio toliko povređen i uzrujan. I ja sam rekla, „Dobro, deco, ajde sad se vratimo na početak, nastavnica je jako zbunjena, samo da znate. Ja sam danas predavala Anu Karenjinu, a vi, ako ste pročitali Anu Frank, to je divno.“ Rekla sam, „To je u redu, sasvim očekivano.“ Rekla sam, „Ja sam malo pobrkala lončiće.“ Tog trenutka kada vi spustite stvari, mislim, kada se spuste stvari na taj nivo u osnovnoj školi, kada ja više nisam neko ko samo ocenjuje i traži odgovor od njih, kada sam ja neko zapravo ko je pred njima čovek koji greši i koji je zbunjen u tom trenutku, ili izlazim iz auta, ulećem u učionicu itd., oni gledaju na vas kroz drugim očima i onda se tu klupko odmotava i onda taj odnos postaje sasvim drugačiji. I to je ono što često fali nama profesorima, zapravo da pustimo to, da otpustimo te kočnice i da zapravo pokažemo našim đacima da smo mi na kraju krajeva ljudi od krvi i mesa koji isto tako greše kao i oni i da je to sasvim normalno. 

Ivan Minić: Da, pričaćemo dosta o tome. Mislim, meni je ta tema isto jako važna, taj moment u kome je nama neko rekao tokom odrastanja, generacijski skoro svima, da ne sme nikad da se pogreši, nikad ne sme da se prizna greška i sve ostalo, da kao, to je mnogo loše iz mnogo razloga, jer u životu ćeš neminovno grešiti, ne postoji niko ko nikad nije pogrešio, osim onog ko baš ništa nije radio, ali ne može ni tako da se živi. A jeste nekako bila postavka takva. Znaš, ja sam, recimo, imao taj neki prilično, danas kažem straight forward, a tad bih rekao otvoren odnos prema profesorima, da je kao, kažeš, „Ja nisam spreman sad da odgovaram“ ili šta god, mada se to vrlo retko dešavalo jer je meni nekako bilo lako da pratim gradivo i da ga uvek imam u sebi, ali bilo je specifičnih stvari, ne znam, budem bolestan dve nedelje, vratim se, matematika, ne znam šta smo radili prethodne dve nedelje. I verovatno mogu da rešim svaki zadatak, ali nije baš idealan trenutak ili nešto ono tipa engleski gde imaš lekcije koje moraš da znaš. Znam ja sve što treba da me pitaš, ali ne znam lekcije i imam tu traumu vezanu za engleski. Pričaćemo i o tim udžbenicima i svemu tome, kao naš taj moment gde je cela škola učila engleski gde Ben i David pričaju o nečemu i onda shvatiš da nikada nisi upoznao osobu koja se zove Ben ili David. A to je bilo kao primer koji koristiš sa imenima sa kojima komuniciraš, isto bilo za ruski, Valođe i Serjoža. Nikada nisam upoznao jednog Rusa koji se zove, ako se zove Vladimir, onda nema problem da kaže da se zove Vladimir, verovatno je ponosan na to. Šalu na stranu, dobro, pošto si preživela dril, stvarno ne mogu da znam koliko je to zapravo teško kada moraš stalno da se svičuješ među različitim stvarima i toliko toga da držiš u toj kratkoročnoj memoriji da bi mogla da svaki detalj svuda ispričaš kako treba, u kom trenutku počinje da bude malo manje sulud raspored? Znači, bitno mi je i da kažemo bukvalno koliko su te stvari trajale, zato što ljudi odustanu posle tri meseca. 

Nataša Micić: Te stvari o kojima sada ti pričaš, zamene, zamene i rad na određeno vreme, zapravo kod nekih traju čitav život, hajde tako da kažemo čitavu tu poslovnu karijeru. Ima puno ljudi koji dan-danas rade na zamenama, recimo, koji su duže u školi od mene. Poznajem takve. I, nažalost, to je negde sada manjkavost našeg sistema gde je zaista važno čoveku koji želi da posveti život učionici da zna da je siguran u nekoj ruku. Pogotovo ako ima porodicu, želi porodicu i ako ima nekoga ko će zavisiti jednoga dana od njega. Trajao je veoma, veoma dugo. Tek po dolasku u osnovnu školu Kosta Trivkovića dobijam jedan procenat. I opet rad na tih 40% traje neko vreme do nekoga, hajde tako kažemo, konačnih 100%, a onda kada sam dobila 100%, imala sam situaciju da radim i preko 100%. Tako da, mislim, prosto tako su se kockice namestile. Negde sad ovo zaista zvuči kao koliko dugo sada je čovek sposoban da radi tako na određeno i bez neke te vrste sigurnosti koja je ženama prilično važna, jel’, ukoliko planiraju decu. Nije lako, ali je veoma, veoma značajno. Zato što ne opuštate se i uvek ste onako u startnoj poziciji i spremni na različite izazove. Ja sam neko ko voli izazove i koliko god kažem bilo teško, jeste bilo zaista teško, meni bilo izazovno. I taj spektar ljudi koji upoznajete u tim različitim školama, kad idete od škole do škole, zapravo je takođe veoma značajan. Znači, svi ti neki problemi koji su sad iz ove pozicije, tako da gledamo, mogli zaista da budu problemi, bili su samo organizacione prirode da ja stignem fizički sve da uklopim. Ali su meni predstavljali izazov. Neću sad da kažem da sam volela da budem mali od palube, ali mi je bilo značajno. 

Ivan Minić: Naravno, ta vrsta drila i ta vrsta čeličenja na neki način je super. Nije za svakoga, očigledno. I ta vrsta, kad si mlad, ja nekako stvarno verujem sad, ok, to je protivno svim doktrinama koje se bave well-beingom, ali ja mislim da je ok kad si mlad da budeš potopljen u stres neko vreme, zato što je to način da napreduješ i da skratiš vreme, da ti nešto ne traje deset godina, nego tri. A u tim godinama svaka godina koju uspeš da uštediš je važna, jer ćeš brže doći na neke pozicije do kojih želiš. Nije za svakoga. Ima nekog ko želi da radi relativno ležerno ceo život i to je sve ok. Ja se sećam, recimo, baš u srednjoj školi, nekoliko tih profesora. To je bila stručna škola, ali smo imali manje-više sve, sve predmete smo imali kao gimnazija osim latinskog. I bilo je naravno par tih profesora koji ne mogu da napune fond časova u našoj školi. Profesor muzičkog. Ima muzičko u četiri odeljenja prve godine, jednom nedeljno i to je to. I on čovek, jedino što je uspeo da uradi, da se dogovori da sva ta četiri časa budu jedan dan, da ne mora da dolazi šesnaest puta. Ali sećam se nakon nekog razgovora s njim, gde on objašnjava zapravo kolika je to njemu trauma, što jedna škola otkaže pa mora da juri, a onda mora da se uklopi u sve ostalo i to je stvarno, stvarno strašno. A mislim da niko nije planirao da tako to bude kad se opredeljivao za tu profesiju. Tako da nekako, ne bih vam bio u koži. 

Nataša Micić: Jeste, deluje ljudima sa strane da je to sigurna profesija, da to, odete u školu, odradite vaše četiri časa, vratite se i to nije ništa. Imate dva meseca raspusta, imate praznike, imate sve to. Međutim, nije zaista lako, nije lako u onom kontekstu gde vi morate da budete 100% koncentrisani na ono što predajete. Mene gleda njih 30 i očekuje 30 njih maksimalnu energiju moju i posvećenost tom poslu, a ja jurim s jedne lokacije na drugu. Bilo je tu raznoraznih gafova gde sam, recimo, u jednom trenutku došla na nastavu i pomislila da mi je čitavo odeljenje pobeglo. Zapravo, oni su samo imali informatiku u drugoj smeni taj dan. To je tako bilo koncipirano i ja sam zaboravila na to. Onda mi je starija koleginica rekla: „Ma, nemoj, ti si još i dobro prošla, znaš šta se meni desilo. Ja sam pobrkala školu, ušla u zgradu u koju ne treba da uđem.” Tako da su to neke stvari koje se zapravo negde ne vide, a koje su sastavni deo ove profesije za većinu profesora. 

DRUGAČIJA VREMENA

Ivan Minić: Relativno dugo si uključena u taj proces, bila i aktivno, a sada na jedan malo drugačiji način. Šta su stvari koje ti primećuješ kako se menja tržište, da tako kažem? To je nekako default način kako pristupam tome ovde. Ja se sećam prosto i često kada pričam i sa mojom razrednom i sa drugima, ima taj moment na koji svako ko je predstavnik generacije bude ponosan: „Vi ste bili poslednja dobra generacija, onda je sve otišlo od đavola.” Mislim da to kažu svakoj generaciji, ali očigledno da postoji taj jedan moment koji se desio. Mi smo bili generacija koja je od 1992. do 2000. išla u osnovnu školu. Tih osam najgorih godina mi smo bili u osnovnoj školi i mi smo bili jako upućeni jedni na druge. To je mnogo drugačije jer su bili dva rata, sve što se dešavalo, moja prva godina srednje škole, peti oktobar, znači svašta nešto. Bilo je vreme u kome niko nije imao ništa, tako da se nismo razlikovali. Desi se tu i tamo da neko kupi patike, ali malo više je bila varijanta: bilo je, ajde, i oni koji se hvale, ali većinu je bilo sramota što oni imaju, a neko drugi nema jer su svesni toga da niko nema ništa. I nekako mislim da smo više bili upućeni jedni na druge. Mislim da smo bili stabilni iako ništa od toga što se dešavalo nije bilo normalno i ima svoje posledice i sve ostalo. I onda da smo i kroz srednju školu prošli sa dobrom pripremom pre toga. Mi smo bili dobri smerovi, kvalitetni, manje-više su svi bili Vukovci. Jednostavno, tu ima, nisu svi Vukovci isti, ali sva ta deca su u principu dobra i tako dalje. I ono što se recimo, što je bilo karakteristično, a tu kao vidim najveću razliku i kad sam pričao sa njom, jeste taj moment da naš raspon pažnje nije bio pet sekundi. Nije bio sad ni 45 minuta, ne možeš ti slušati 45 minuta nekoga ko ti priča nešto kompleksno, ali nije bio pet minuta. Nisi morao drastično da menjaš pristup da bi uopšte nekome privukao pažnju. Drugo, mi smo bili odgovorni prema svemu. Ja sam mogao da slušam i nešto što me ne zanima. Nisam voleo, ali sam mogao i mogao sam da usvojim i sve ostalo. I imali smo tu sreću i taj moment da naravno i neke profesore stručnih predmeta zavolimo i zavolimo te predmete, iako su bili izuzetno teški, ali mi imamo i fantastična profesora koji nisu bili u stručnim predmetima, nego profesora srpskog koji je bio ozbiljan car, zbog koga smo svi zavoleli to, koji je znao da se prilagodi nama i šta ćemo da čitamo, pa da neko zapravo to pročita i sve ostalo. Dakle, bilo je sjajnih ljudi, bilo je naravno i onih drugih, ali imali smo nekako za šta da se uhvatimo i mislim da smo došli iz dobre polazne pozicije. Sad, kažu mi da se to drastično promenilo i da se vrlo brzo menjalo i da, hajde kažemo, ide ka gore po mnogim pitanjima. Kako ti to vidiš? 

Nataša Micić: Izuzetno brzo se menja. Prosto, od generacije do generacije i zaista nije to samo fraza kada profesori kažu: „Vi ste bili poslednja dobra generacija,” zato što ta nova generacija koja je sada došla je zapravo generacija koja ima sasvim drugačiji koncept generalno obrazovanja u glavi, sasvim drugačija očekivanja, a o pažnji to je tek posebna priča. I zapravo to je ono što mi moramo prosto da usvojimo kao koncept promene. Mi moramo da se menjamo. Moramo da se prilagođavamo na određeni način uz, naravno, granice koje postavljamo. Deci su jako važne granice i to je ono što sada intenzivno pričaju raznorazni i psiholozi i psihijatri i generalno svi oni koji pričaju o roditeljstvu i koji se bave temama roditeljstva, zapravo postojanje tih granica koje su se danas, hajde tako da kažemo, izgubile, i jako ih malo ima. Na nama kao nastavnicima, odnosno profesorima, jeste da vratimo te granice, da vratimo taj neki okvir u kojem se naša deca kreću, a s druge strane da im dozvolimo slobodu. Slobodu unutar tog okvira. I to je ono negde što bi trebalo, je li, da se, u kom pravcu da se menja naš školski sistem. Pažnja od današnje dece je, recimo, hajde tako da kažem, pod znakom navoda, baždarena na nekih dvadesetak sekundi. Ono koliko traje na TikToku objava jeste i video. Dakle, taj nivo pažnje je nešto sa čim se svaki profesor bori unutar svoje učionice, na samo sebi sopstveni način. Ono što zapravo mi radimo, mi lovimo dečiju pažnju. Mi krademo te dragocene trenutke njihovih okica koje su usmerene, je li, na određenu temu i na određeni rad. I zapravo tražimo mehanizme da dobijemo njihovu pažnju. Tog trenutka kada zadobijemo u tih prvih dvadeset sekundi pažnju, mi je imamo četrdeset pet minuta. To nije problem. Ali problem je tih prvih dvadeset sekundi. Ako tu nema tog angažovanja profesora da maksimalno da sebe, a to je zaista iscrpljujuće ponekad, kada imate šest časova u nizu, ali ako tih dvadeset sekundi nije mojih stopostotnih energije, pažnje i svega onoga usmereno na decu, i ako tema nije predstavljena na taj način da njima bude zanimljiva, ja sam ih izgubila. I to je najteži segment i deo časa. Kada dobijemo pažnju dece i kada oni znaju da će dobiti nešto kvalitetno od nas, kada znaju da će dobiti razumevanje, kada znaju da će dobiti podršku, mi onda nemamo problem. Kada meni prođe taj peti razred koji dobijem tada, ti sveži pilići koji stignu od učiteljice i izgubljeni s nekim drugim očekivanjima i shvate da to sve što su očekivali nema veze s ovim što im se servira, zapravo dok njih negde ne ubacimo u sistem, mi izgubimo čitavu godinu. Često. I zapravo to je ključ na kojem treba da radimo. Mi kao nastavnici s jedne strane, a onda s druge strane i roditelji kao velika, velika pomoć nastavnika. Džabe meni svo moje i znanje i umeće i želja i energija ukoliko ja imam s druge strane roditelja koji preti školom i koji preti nastavnicima, profesorima. Videćeš ti kada dođeš do tog i tog predmeta ili do tog i tog nastavnika, videćeš ti. Platićeš za sve ove bezobrazluke kod kuće. Ja ću sad napraviti samo malu digresiju. Imala sam, recimo, slučaj, sasvim slučajno, ne prisluškujem tuđi razgovor, ali dogodilo se. Evo, baš pre neki dan, na bazenu smo i roditelji pričaju detetu: “E, jedva čekamo da počne škola i jedva čekamo da počnu tvoje obaveze, da ti vidiš kada te uhvati ona matematičarka.” Jadna matematičarka, ali zapravo to je ono što detetu ostaje urezano. Eno je sad ta neka matematičarka koja će meni da sreže krila. A zapravo ta matematičarka je možda krajnje divna i žena koja će i da omogući da ti porastu krila. Ali ako nemamo taj moment, meni je jako važan taj trougao i ja kad god imam priliku ja o tome pričam: nastavnik, odnosno profesor, kao škola, je li, roditelj i dete. To ako se izgubi ta neka veza, ako pukne ta neka spona između, mi smo onda izgubili i jedan mladi život koji je otišao u nekom drugom smeru.  

Ivan Minić:  U moje vreme je počelo, a mislim da se u međuvremenu dosta razvilo, da ne kažem metastaziralo, počeli su ambiciozni roditelji. Mislim, bilo je i ambiciozne dece. Oni su više ne, roditeljski, to je uglavnom sve bilo kako treba i to nikad niko od njih nije rekao da oni nešto žele. Ja sam došao, video da mogu, i rekao: “Ok, ja ću biti. Šta treba da se uradi?” Pa kao Vukovac. Dobro, a ima nešto bolje od toga? Pa ima, đak generacije. Dobro. Eto, to ću i ja, jer stvarno nije mi predstavljalo, nije mi bilo teško. Znao sam, manje više, sve pre nego što sam upisao, posle mi je jako lako išlo da usvojim nešto novo. Još u to vreme, roditelji koji su se bavili svojom decom i koji su se bavili školom i dolazili u školu, su to uglavnom radili na prilično negativan način, u smislu nekog insistiranja na popravljanju ocena, na višem proseku, na višim ocenama, na sve moguće načine. Čuo sam da su posle postali još kreativniji. U naše vreme to je bilo vrlo bazično, ali si tačno znao ko je na svakim otvorenim vratima od roditelja, koga znaju svi profesori lično, a koga ne zna niko. I prosto to je nešto što je počelo tada i verujem da se nastavilo iz razloga što je davalo rezultate. Što je i roditelj mogao da se izbori za svoje dete, ali vrlo često mislim da su to bile stvari koje su loše i za tog roditelja i za to dete, a naročito za tog nastavnika. E sad, kažem, prema svemu što čujem, ne samo u školi nego i na košarci, fudbalu, plivanju, na bilo čemu, to je sad dosta ekstremnije nego što je bilo pre 30 godina kad sam ja išao u školu. Kako to izgleda, odnosno, kako ti vidiš tu povezanost i uzročno-posledičnu vezu problema koji ostaju trajno zahvaljujući takvom ponašanju? 

Nataša Micić: Da, to je ona čuvena rečenica: “Znaš ti ko sam ja, je li?” 

Ivan Minić: Recimo. 

Nataša Micić: Da, ima toga, nažalost, zaista ima puno toga i to je nešto sa čime se moje kolege zapravo susreću na svakodnevnom nivou, mislim bez daljnjeg. Sve ono što je sada negde, ajde tako da kažem, ove godine isplivalo u javnost, definitivno jeste i drastičnije mnogo na samom terenu. Isplivali su neki segmenti, je li? Da, tako je, tako je, ali ja nisam imala nikada takvu situaciju u svom radu, bez obzira što sam menjala škole i što su to bile različite sredine, zato što sam prosto, možda samo, jednostavno imala drugačiji pristup i prema deci i roditeljima. Ali generalno ono što super rade, recimo, Amerikanci jeste da kada organizuju izlet, recimo, u školi, oni pozovu roditelja, dežurnog roditelja. Roditelja koji želi, je li, roditelja koji želi da se priključi i pomogne. I onda taj roditelj kada provede jedan dan sa njih četrdeset, je li, u autobusu, na tom izletu, onda zapravo shvati težinu profesorske pozicije, je li, i generalno zadatka. I kaže, je li, svaka čast tom nastavniku, učitelju, kako on to može da izdrži. Ta povezanost roditelja i škole zaista je dobra. I to treba da se neguje. Ali mi imamo totalno drugačiju i iskrivljenu sliku svega toga i nama roditelji dolaze iz pozicije da kontrolišu. Roditelji ne treba da kontrolišu. Zna se koja je kontrola u školi, ali i unutar sistema generalno, kako postoji kontrola. Roditelj je tu u poziciji da treba da bude saradnik. Onaj koji sarađuje i onaj koji brine prevashodno, je li, i kako o svom detetu, tako i o čitavoj zajednici u kojoj je to njegovo dete. Jer deca generalno provode mnogo više vremena u školi nego kod kuće. I jako je važno da zapravo roditelj dođe iz te pozicije saradnika. Kada roditelj postane saradnik, onda se svaki problem vrlo lako rešava. Ako smo na suprotnim stranama i ako idemo đonom, što se kaže, ništa zaista nećemo postići. Tako i u komunikaciji u bilo kom segmentu, u bilo kojoj profesiji. Ako krećemo sa tim nadobudnim stavom, verujem da rešenja onda zapravo i nema. Ja sam roditelj koji odlazi u školu kod svog deteta i moje dete ide u skroz drugu školu, bez obzira na onu u kojoj sam ja radila. Odlazim na razgovor kod učiteljice da pitam kako je moje dete, jer moje dete nije isto kod kuće i nije isto u školi. I meni je jako važno da čujem i tu stranu priče i da čujem savet učiteljice. Bez obzira što sam ja njena koleginica, to apsolutno nema veze, ja dolazim iz pozicije roditelja. Dakle, jako je važno da roditelji imaju praktično profesore-saradnike, a ne nekoga ko je na drugoj strani. I mi stalno pričamo o tome i stalno potenciramo, i zaista taj jaz koji je napravljen što medijski, što kroz neke druge kanale, zapravo između roditelja i nastavnika, je nešto što će se jako teško sada popraviti i prevazići. Treba raditi i na tome, ali treba raditi i s obe strane. 

Ivan Minić: Mislim, tu postoji vrlo jednostavan razlog zašto se sve to dešava. To je direktan sukob interesa. Roditelj ima interes da njegovo dete ima najvišu moguću ocenu i apsolutno ne uzima u obzir da li to dete zaslužuje tu ocenu i treba da je ima. Još, da kažem, u vreme kad sam ja išao u školu, već je počelo to da niko, ja mislim, ne znam nikoga ko je dobio dvojku, nikad. Znači, kečeve znamo, naravno. Najslabija ocena koju možeš dobiti još je trojka, za to zaista ne znaš ništa, ali ajde, prepoznaješ makar obrise onog o čemu pričaš. Ali vrtimo se svi oko četvorki i petica, i četvorke su za one čiji roditelji ne dolaze. A u principu, onaj moment kada roditelj dođe i počne da insistira, i insistira kroz sve moguće kanale i preko svih mogućih uključenih u taj proces, uključujući direktora, razrednu, pojedinačne profesore, dođe do te situacije da na kraju i neko ko zaslužuje ima sve petice i neko ko ne zaslužuje ima sve petice. 

Nataša Micić: Jeste, ali ja se pitam koju poruku šaljemo đacima. Šta je ono čime učimo našu decu? Često kada dobijem takvog ambicioznog roditelja preko puta stola i traži tu peticu bezrazložno, ja onda pitam roditelja: “Dobro, da li mislite da je recimo titula doktora nauka nešto što garantuje sreću vašem detetu?” Tu onda dobijem minut ćutanja. Zapravo, samo treba vratiti stvari na početak i samo treba u tom momentu osvestiti roditelja gde je. Dopustite meni kao nastavniku, kao profesoru koji je školovan za to, koji ima određeno iskustvo, da radim svoj posao. Ja kada odem kod zubara, ja ne kažem mu kako da popravlja zub. Kada odem kod mehaničara, ne stojim iznad njega i očekujem da radi po mojim uputstvima, zato što to prosto ne znam. A imam utisak sada da svi znaju kako je biti profesor i šta treba profesor da kaže detetu, i šta treba profesor da predaje, i da svi znaju i kako se uči lekcija i kako se savladava gradivo. Prosto, maheri smo u tome. 

Ivan Minić: Ima zanimanja u Srbiji za koja važi to da svi znaju da ih rade bolje od onih kojima je to posao. To je dosta poznato, a možda je to malo mentalitetska stvar više nego do tih zanimanja. 

ŠTA ME MOTIVIŠE

Ivan Minić: Pominjala si da si u tom procesu nakon što si počela da radiš u prethodnim godinama, jako puno ulagala vremena i energije u dodatne edukacije iz najrazličitijih oblasti. Šta si prolazila i na koji način je to uticalo na tebe? Kako si dolazila do tih stvari? Šta te je vuklo ka konkretnim edukacijama? 

Nataša Micić: U trenutku kada pomislim, kada sam u učionici i kada pomislim da nemam rešenje za određenu situaciju, ja je onda tražim na različitim izvorima i praktično na taj način sam i dolazila do određenih edukacija. A ono što je zapravo negde, hajde tako da kažemo, bio taj neki razvojni put, jeste što sam volela da delim svoje iskustvo iz učionice. I to sam najpre radila sa suprugom kada dođem kući i ispričam mu šta se danas desilo. To nastavnici jako vole da rade. Onda on meni kaže: “Pa pobogu, zašto to ne implementiraš ovde ili ovde? Zašto to ne uradiš ovako ili onako?” I generalno neki i ti razgovori, i, kažem, traženje rešenja problema, su me naveli da ja, zahvaljujući i internetu i različitim online edukacijama i na kraju krajeva i samoj školi, budem ta koja će uvek dizati ruku i tražiti još. I negde je verovatno i moja priroda takva da nikada nisam zadovoljna i da uvek tražim još, i to je nešto što me je odvelo i na taj put. Sve ono što sam negde savladala od različitih tehnika i rada, generalno učenja, jeste nešto što sam primenjivala u učionici i primenjivala sa svojim đacima. I tek onda kada sam videla da to funkcioniše, zapravo, i kada sam dobila tu povratnu informaciju od njih kako se oni osećaju u tom trenutku, kako smo savladali određenu prepreku, pretočila sam u ovo što danas radim. I to mi je negde ideja. Da širim ono što znam, da širim neko svoje iskustvo, da razmenjujem iskustvo s drugima, jer sam ubeđena da i mnogi profesori na drugom kraju imaju štošta da kažu, da čujem i njihovo mišljenje i da prosto radimo na onome što zaista mora da se promeni. A to je koncepcija nastave, to je sadašnje obrazovanje, to je čas od 45 minuta, to je okvir koji mnoge sada sputava i to je ono na čemu zajednički moramo da radimo. To ne može da uradi pojedinac, to moramo da uradimo svi kao zajednica.

Ivan Minić: Kad malo neko zagrebe i krene da istražuje, postoje vrlo različiti sistemi obrazovanja po svetu. Postoje zemlje u kojima ne postoji jedan, nego opredeljenje za školu u principu određuje u kom smeru ćeš ići. Znam da je Holandija takva, da oni imaju dosta različitih opcija za škole. Program je sličan, ali radi se na drugačiji način. Postoje, naravno, zemlje koje imaju školske sisteme koji su potpuno drugačije postavljeni nego naši. Postoje zemlje u kojima se kreće ranije u školu i slično. Naravno, iz svake od tih stvari sigurno nešto može da se nauči i nešto može da se pokupi, ali sve to daje rezultat zato što prethodnih x decenija se radi na taj način, i taj kontinuitet je u principu ono što garantuje da neka priča ima smisla u odnosu na neku drugu. Promena će svakako biti ogroman stres za svakog ko je uključen, kakva god da se desi. Napraviti promenu u nečemu kao što je obrazovni sistem je užasno kompleksno jer postoji jako puno učesnika u procesu koji treba da se saglase s tim, a sigurno se neće saglasiti svi i sigurno neće svi biti srećni. Pričali smo pre nego što smo seli malo i o tome koliko zapravo ja se divim ljudima kao što si ti, zato što ja sebe nikad ne bih mogao da nateram da radim neki od poslova koji su neophodni društveno da ih neko radi, ali koji su meni jednostavno previše davanja, premalo povratnih informacija u smislu nekih vrednosti i bilo čega. Ne bih mogao da budem lekar, ne bih mogao da budem vatrogasac, ne bih mogao da budem policajac, ne bih mogao da budem profesor. To mi je vrlo na sličnoj liniji zato što gotovo nijednu od tih profesija ne cenimo dovoljno, a ne cenimo dovoljno zato što smo društvo koje gleda isključivo kroz novac koliko neko vredi. To je stvar koja, čini mi se, jako važna. Ne možeš da očekuješ da neko bude motivisan ukoliko mora da radi tri stvari da bi prehranio svoju porodicu, i ako mu ne daš nikakvu sigurnost u smislu: “Dokazao si se, dobar si, ti od sada imaš puno radno vreme ovde, imaš stalno zaposlenje” i sve ostalo. Kako ti gledaš na to? Mislim, ti si unutra. Ti treba da mi objasniš zašto to ima smisla. 

Nataša Micić: Ima i te kako smisla u svakom momentu kada dobijemo povratnu informaciju. A deca su ta koja nam daju vrlo rado povratnu informaciju. Pričao si malo pre da ti je bilo teško da se spustiš na taj nivo osnovne škole i da ih zainteresuješ, zato što oni bukvalno u tom trenutku kada pričaš nešto što njih ne zanima i nije im zanimljivo, oni okreću glavu, pomeraju se, šuškaju. Nemaju filtera. Tako je. I to zaista znam da bude jako neprijatno za svakog govornika koji je tu da im predstavi nešto. Ali s druge strane, ja to posmatram kao jako dobru povratnu informaciju. I to je ono što zapravo negde meni predstavlja putokaz u kom pravcu treba da idem. To je to što su oni jako iskreni. Deca su po prirodi stvari iskrena. Nisu dovoljno stari da su naučili kako treba, kako će da se iskvare. A ono što je lekovito u tom trenutku je što vi dobijate potpuno iskreni feedback od njih. I ja sam krajnje otvorena po tom pitanju i uvek tražim to od svojih đaka. I čak nekada u nekim situacijama, kada vidim da pažnja opada, svesno pogrešim na onoj stvari gde znam da će mi uočiti grešku i da će je uloviti, baš da bih ih probudila, da ponovo usmerim njihovo interesovanje. Ta povratna informacija i ta energija koju svaki nastavnik dobije u učionici je energija koja ne može da se plati suvim zlatom. I to je, verujem, nešto što duboko drži svakog nastavnika. Nijedan nastavnik, nijedan profesor nije u školstvu zbog novca. Novca nikada nije bilo u školstvu, da se razumemo. Ali onaj ko radi, koji istinski zaista radi na tom polju, jeste onaj ko hrani prevashodno svoju dušu. Znam ja da se od toga ne može živeti i da se od toga ne može prehraniti porodica, ali postoje mehanizmi, zaista postoje mehanizmi gde mi možemo na određeni način da utičemo na promene u sistemu i da utičemo na kraju krajeva na neke naše lične, hajde tako da kažemo, životne procese. Zašto ovo pričam? Pa baš zato što je tu ta nada. To je ono što nas gura i vodi napred. Da nema nade, skupa bi užad bila, zar ne? I iz tog razloga negde postoje ljudi, ja ne bih to nazvala entuzijazmom, ja bih to nazvala životnim opredeljenjem. I ja tako gledam na te stvari. Svesna sam da ne mogu da menjam ceo sistem, ali mogu da učinim, bar malim koracima, da neke promene budu vidljive. Ukoliko pomerim svakog trećeg đaka, ukoliko probijem neku barijeru u nekom mladom umu, ja sam uradila svoj posao. I to, mislim, ne samo da vodi mene, nego i gro mojih kolega na tom putu obrazovanja i stvaranja nekih novih poligona za rad. 

Ivan Minić: Pričao sam sa nekoliko ljudi u prethodnim godinama, koji su bili proglašavani za najbolje nastavnike, bili na raznim takmičenjima, dobili neki medijski prostor, pa bi se kroz razne okolnosti sreli i pričali o svemu tome. I naravno, to su uglavnom bili mlađi ljudi, često tu negde naših godina, i pričali smo o tome i u jednom trenutku je sa svakim od njih postala tema koliki je problem to što radiš tako, ističeš se, daješ više, činiš da svi ostali gledaju loše u kolektivu. I naravno, ima različitih priča, različitih kolektiva, ali koliko je to problem? 

Nataša Micić: Pa da, prosveta je jedan ogroman sistem i zaista sto ljudi, sto ćudi, znamo i svi da to tako funkcioniše, ali ja iz nekog svog ličnog iskustva nikad nisam nailazila na takvu vrstu zida, ili bar to nisam posmatrala tako. Ako sam i naišla na neki zid, ja sam tražila rupu u tom zidu, pa sam prolazila. I prosto sam negde pokušavala da pronađem rešenje za bilo koji problem. Nekad je to bilo krajnje efikasno rešenje, nekad manje, ali nigde nisam naišla na takvu vrstu osude da su mi u potpunosti zatvorena sva vrata. Uvek su postojala jedna koja su bar malo otvorena i mislim da je suština zapravo tražiti put kroz ta otvorena vrata. Nije lako. Moja su recimo sada otvorena vrata online platforma i učionice budućnosti. I sve ono što ja negde želim i što sam želela da uradim unutar svoje učionice, a nisam uspela, plasirala sam ovde. I nailazim zaista na istomišljenike, na publiku kojoj je to potrebno i na roditelje koji traže još i još i još. Verujem da to može da bude i mnogo masovnije i može da proizvede neki efekt, hajde tako da kažemo, bar kao grudva snega koja će jednog dana da izazove lavinu. Nama jesu potrebne promene, a da bismo ostvarili te promene potrebni su ljudi koji će dati rešenja, ponuditi moguća rešenja, ponuditi mehanizme i reći: “Ljudi, ovo zaista funkcioniše, hajde da probamo.” I kada to empirijski funkcioniše, to znaju naravno ljudi koji su u nauci, onda se na tome i radi. Ja duboko verujem da smo mi došli sada do onoga ili biti ili ne biti i da smo došli do te granice gde moramo da donesemo neke krucijalne odluke. Verujem da će to vreme doći. Da li ću imati dovoljno snage i želje da istrajem, nadam se da hoću. To je moja ideja i to je moja želja. Verujem da će masovnost i zajednica i profesori koji će biti konačno ujedinjeni u nekim svojim zahtevima i promenama dovesti do toga da se te stvari konačno reše. Jer u drugom slučaju, mi gubimo generacije i generacije dece koje su mogle da budu fantastične. 

Ivan Minić: Mislim da ne postoji konačno rešenje u smislu da je to stvar koja je živa i na kojoj će uvek morati da se radi, ali svakako postoje neke krupne, tektonske stvari koje moraju da se promene da bismo uopšte mogli da pričamo o bilo čemu. 

Nataša Micić: Obrazovanje ne može preko kolena da se rešava. Mislim, to je jedan dug proces i svi smo toga svesni. Ali, kažem, opet uz te neke male pomake možemo da dođemo do nečega. I ono što se izgubilo, nažalost, meni je jedan podatak bio frapantan, a to je da samo 3% mladih ljudi nakon 25. godine nastavlja sa edukacijom različitog karaktera. I zapravo, ta neka početna ideja koju ja pokušavam da ugradim u te male glavice, koliko god oni bili mali, jeste da je celoživotno učenje nešto što je neminovno. Da to što ćemo mi završiti 8 razreda i još 4 i još 4 ništa ne znači ako nećemo dalje nastaviti da radimo na tome. I to je nešto što zapravo treba da proizvede pravi efekat. Celoživotno učenje. Tržište se menja, vremena se menjaju, situacije se menjaju, a mi smo ti koji treba da se prilagođavamo situacijama. I baš iz tog razloga što ništa više nije tako zakucano kao što je možda nekada bilo, zapravo treba da izazove taj efekat stalne promene i stalnog učenja. I moramo biti svesni toga i moramo raditi na tome. 

Ivan Minić: Kada bi više ljudi bilo svesno toga, ovih odraslih, onda niko ne bi rekao: “Ali mi to radimo ovako već 30 godina, nema razloga da menjamo bilo šta.”

Nataša Micić:  Zato si ti tu da se ovaj glas čuje, da dođe do što većeg broja ljudi, pa da nešto uradimo. 

NEOPHODNE PROMENE

Ivan Minić: Ja često kažem da su skupine ludaka to što je vredno. Jer, mislim, razumna osoba bi odavno digla ruke, i progres sveta zavisi od nerazumnih, što bi rekao Bernard Šo. Hajde konkretno da pričamo o tome kakve su to promene koje treba da se dese, odnosno koji su modeli koji treba da se usvoje i na koji način oni funkcionišu. Zato što za sad smo sve pričali na visokom nivou. Hajde da pričamo vrlo konkretno kako to zapravo izgleda i gde su razlike koje se prave. I ne na nivou jednog postupka, jer jedan postupak neće promeniti ništa, ali na nivou nečega što se usvoji i postane novi model, kako bi to zapravo moglo da izgleda i kako ti to vidiš, kako si te o to smislila?

Nataša Micić:  Dobro tu promenu unutar školskog sistema, već negde, hajde tako da kažemo, urađeno, ali to su sve neke promene koje možda nisu stigle do javnosti kao informacija tog tipa. Unutar učionice može da se desi ta sloboda koju će nastavnik da dâ đacima i koja je neophodna za proces učenja. Ukoliko vi nemate tu slobodu da istražujete, onda prosto i učenje je nešto što izostaje. Decu treba zainteresovati, ali ne zainteresovati tako što ćemo ih misliti sa plafona i izigravati ove dvorske lude, nego prosto zainteresovati, pokazati tu iskricu a oni dalje idu. Znači im samo malo razgrnuti put. Ono što može da se promeni je zapravo nešto na čemu i nastavnici i profesori insistiraju, a to jeste promena plana i programa, promena očekivanja, promena onoga što se dešava na samom terenu, a to je ono što ja kao nastavnik trebam da uradim za 45 minuta. Ponekad je to zaista nemoguće uraditi. Nije vam svaki dan isti i nisu ni ta deca ista svaki put i raspoložena za rad. Moj prvi čas u učionici i šesti čas u učionici nisu isto. I ono što ja radim kao nastavnik jeste zapravo da se prilagođavam. Prilagođavam određenu situaciju i vadim maksimum iz mojih učenika, što je u tom datom trenutku moguće. Dati veću slobodu nastavnicima, dati mogućnosti za rast i za napredak. Druge zemlje u okruženju su to na neki način i uradile. Postoji krajnji cilj koji treba da se ostvari na kraju godine, ali unutar tog sistema prosto je data mnogo veća sloboda nastavnicima. Naša sloboda je nekih 10% u odnosu na sve ono što se zahteva. Od našeg strane je generalno jako malo. Neke promene su vrlo lako ostvarive i moguće, samo kada bi imali više i pažnje i institucija i želje za tim promenama. Mnoge promene su nastavnici na svoju ruku uradili unutar svojih učionica i školskog sistema, naravno uz nadzor direktora i svih onih važnih aspekata čitave škole. Ali dati nastavnicima veću slobodu, dati nastavnicima autonomiju, da unutar svoje učionice i unutar svojih okvira daju ono najbolje od sebe. Ja verujem da će na taj način zapravo promene korak po korak i uslediti. Nije lako. Jako je teško kada vi imate okvire pod kojim morate da funkcionišete, a znate s druge strane da je to nemoguće da uradite. I praktično ono što rade nastavnici jeste da jure gradivo. Da se onda manje fokusa svede na decu, da se više fokusa svede na papirologiju. Da kao kada odete kod lekara, pa kad lekar te ni ne pogleda, nego samo kuca onaj izveštaj, e to tako često izgleda i na času. Da je nastavnik taj dužan da napravi izveštaj, da uradi taj papirološki deo, a zapravo deca ostaju po strani što treba da potpuno bude obrnuto. Meni su prioritet moji đaci. I sve ostalo je, možda manje važno, papirološki ja da odradim, odradiću ga posle časa i tako dalje, meni su u učionici prioritet moji đaci. Znači ja ne smem da okrenem glavu i da gledam u spiskove i u računar, ja moram da gledam u moje đake, oči u oči. Jedino tako imam njihovu punu pažnju i jedino tako imam punu koncentraciju. Nastavnički posao, generalno profesorski posao je profesija u kojoj su utkane mnoge druge profesije. Ja sam u isto vreme i glumac, i edukator, i policajac, i hajde tako da kažemo zdravstveni radnik, i psiholog, jer mi sve te stvari rešavamo u hodu. I sve te stvari rešavamo unutar učionice. Malo više slobode nastavnicima unutar, naravno, zadatih okvira i malo više poverenja daće neverovatni rezultat. 

Ivan Minić: Kod onih koji hoće da se trude. Koji sad nalaze načine, ali imaju brojna ograničenja. Ali moramo da budemo realni i da prihvatimo i to da nisu svi takvi, i da su mnogi… I ako su imali entuzijazma na početku, izgubili taj entuzijazam i sve ostalo, dešavalo se svašta u prethodnim godinama. Te stvari koje su došle do medija i jesu vrh ledenog brega. Imali smo Ribnikar prošle godine i to je verovatno najveća tragedija koja se desila u ovom veku, na ovim prostorima, a nije ih bilo malo, tako da u jakoj konkurenciji je najveća. I onda to otvori vrata ka gomili drugih stvari. Ljudi počnu malo više da se otvaraju, počnu malo više da pričaju, shvatiš koliko problema unutra zapravo postoji. Shvatiš koliko… Mislim, jako je kompleksno, postoji mnogo stvari. Mislim, ne znam, sećam se toga dobro iz srednje škole jer je karakteristično, bilo je teško. Jednostavno, to je najzahtevniji smer, ozbiljni su predmeti, gomila stvari koje učimo uči se na fakultetu mašinskom. I nikad nije bio problem to što je neki profesor strog i zahtevan i traži mnogo. Ako je dobar profesor. Evo, pozdraviću profesora Acu, ako sluša, ne verujem da sluša, možda mu nekad neko kaže, on je bio najstroži profesor od svih i predavao je predmet koji je užasno težak, mehanika. Jer ti, i kad naučiš fiziku, naučio si 5% onoga što ti treba za mehaniku. On je bio beskrajno zabavan, beskrajno šarmantan i fantastičan profesor. Mi smo uglavnom imali loše ocene kod njega, bilo je mnogo kečeva, ali on bi svakom ko nije kreten davao na kraju prelaznu ocenu, ali ko je naučio mehaniku, naučio je zahvaljujući njemu. Jer prosto predmet je težak. Ne kažem ni da je to nužno ispravan način, ni da nije, ali niko nije imao preterano negativne emocije prema njemu, bez obzira na to što su naši proseci bili prilično bedni, kada to pogledaš sa strane. Zato što se on izuzetno trudio, zato što mu je bilo stalo da to naučimo, zato što je to užasno važan predmet, ako hoćeš time uopšte da se baviš i bez toga ne možeš da se baviš ničim. Ali postoji i taj moment da, recimo, sećam se toga iz osnovne škole, ne znam kako je sad, ali mi smo tada imali jednog izdavača, svi smo imali istu čitanku, svi smo imali iste bukvare i sve ostalo, i ona estetika ilustracije iz toga bukvalno me pratila u narednih 30 godina. Skoro sam video neku majicu da je neko uradio sa ovom nekom pticom, plavom kola, znači kao, bravo, strašno. Ne znam da li su traume ili nisu, ali ne bih nosio tu majicu sigurno. Ali se sećam toga da, iako smo bili odlično nastrojeni, imali fantastičnu čitanku, obožavali smo nastavnike, mi nismo pročitali celu čitanku. Mi smo preskakali neke stvari, a one su bile tupa i hirurški precizne. Neko drugi čitao, a možda je preskakao nešto drugo, a možda su neki čitali sve. Ali što ti kažeš, to nekako nisi došao da bereš borovnice. To nije posao koji se radi na normu. To je posao koji se radi na malo drugačiji način. Ne moraju da pročitaju deca baš sve te priče i sva ta dela, ili možda ne moraju cela da bi ih razumeli. Ja se sećam, mislim da je to bila, možda je bila prva godina srednje, možda je bio osmi razred, ne znam, ali od svega što smo čitali, najvažnija stvar je bila Kad su cvetale tikve. I to su pročitali svi. Možda malo više toga u lektiri, a malo manje onih stvari koje ja, kao jedan od najboljih đaka, ne mogu da pročitam, zato što su užasno dosadne. Apsolutno nikad mi neće trebati taj jezik, ni za šta. Jer ne želim da budem ruski klasik. Mislim, jednostavno ne želim. E sad, dakle, pričali smo o tome što je sistemska promena. Ajde, pričamo o ličnoj promeni. Znači, to nešto individualno što ljudi mogu da promene u svom pristupu đacima, pristupu u radu sa njima. Kako možeš, ne možeš da utičeš na to koga si dobio. Možeš samo da utičeš šta ti radiš po tom pitanju. Mislim da tu ima super zanimljivih stvari o kojima imaš mnogo toga da kažeš. 

Nataša Micić: Da, ne mora svaka lektira da se pročita i ne mora svaka knjiga da se pročita. Stoji, ali treba da se razvije kritičko mišljenje. I to je ono na čemu ja insistiram. I sasvim je u redu i kada nudim lektiru i kada kažem šta nam je obaveza da uradimo po planu i programu svojim đacima, onda kažem, ne mora da vam se svidi. Ako se meni možda dopada, lično je, pa sam nekako emotivno vezana za to delo, vama ne mora uopšte da se svidi. Ali ja hoću da znam zašto se nije dopalo. I morate da imate mišljenje i morate da imate stav o tome. I onda meni često đaci kažu, a ono vaše zašto, nemojte da me pitate zašto. Meni je to zašto najvažnije. Jer na taj način ja zapravo poštujem tvoje mišljenje, hoću da ga čujem, uvažavam ga, iako se ne slažem sa njim. I to je sasvim u redu. I zapravo to je ono čemu mi treba da učimo decu. Da radimo na zdravoj komunikaciji, da čujemo tuđe mišljenje, iako se možda ne slažemo sa njim, da usvojimo, ne usvojimo, kako god, apsolutno nema veze, ali da poštujemo sagovornika. To je ono što je jako važno meni kao profesoru srpskog jezika i književnosti. Dakle, morate da imate stav i morate da znate odgovor na zašto. Kada to znate, možemo i da negiramo sve ruske klasike, apsolutno, znači nije nikakav problem, ali znamo zašto. I ne moraju svima da se svide i ne treba svima da se svide. Ja sam uvek za to da se pročita i dobra i loša literatura. Na kraju krajeva, šta je dobra i šta je loša literatura, i za koga, i to je diskutabilno polje onako za raspravu. Ali ono što je jako važno jeste zapravo da čujemo jedni druge. I to je ono na čemu ja insistiram u okviru i svog predmeta generalno i u okviru ove učionice. Dakle, da čujemo jedni druge, da poštujemo jedni druge i da uvažavamo jedni druge. To je ono što negde jako klizi i izlazi i nikako ne bude zaokružena priča tokom čitavog školovanja. Dobijemo decu koja su i uradila to što treba, i dobila prosek i tako dalje, koja su izašla iz osnovne škole, a ne znaju da komuniciraju. Ne znaju da komuniciraju i na fakultetima. Znači, to je ono što zapravo je meni kao nastavniku ključno čemu ja radim. E sad, na tome može da radi i nastavnik istorije, na tome može da radi i nastavnik matematike i geografije i bilo kog predmeta. Dakle, slušamo i uvažavamo sagovornika. I to je ono što negde i na kraju krajeva kada se zapošljavamo i kada razgovaramo sa direktorom, pretpostavljenim i tako dalje, to je ono što je ključ nekog našeg problema, gorućeg, koji rešavamo zajedno za nekim okruglim stolom. I to je veština koja treba, recimo, da se usvoji tokom osnovnog školovanja. Ne mora svaki moj đak da zna svako pravopisno pravilo, ali vraćamo se na ono. Treba da zna gde da ga pronađe, kad mu je potrebno. Ne mora da zna svaku lekciju, ne mora da zna sve ono što piše u udžbeniku, ali treba da zna da barata informacijama. Nekada je informacija bila nešto što je bilo dato samo profesorima i mi smo zapravo informacije dobijali od naših profesora. Zato su profesori bili ti u koje smo gledali ovako. A danas sve informacije možete da nađete bilo gde, ali problematika je što nemate pojma šta da radite s tom informacijom. E to je ono zapravo čemu mi treba da učimo našu decu u školi. Da barataju s informacijama na pravi način. Da ih iskoriste onda kada im je potrebno i da ih ostave u nekom folderu za neko buduće vreme. Da znaju gde da je pronađu. Danas je informacija svuda oko vas, ali hajde da naučimo da te informacije na pravi način koristimo. I tu je ono što se u školstvu definitivno mora promeniti. Mora se promeniti pristup temi. Tema može da ostane ista, ali pristup mora da bude drugačiji. Zato što su ovo drugačije generacije. Generacije koje, vraćamo se na TikTok, imaju pažnju dvadesetak sekundi. Pitali su mene kolege zašto sam na TikToku. Šta će to tebi? Pa rekoh, ja sam tamo gde su moji đaci. Iako je to moja profesija, iako je to moje opredeljenje, onda sam tamo gde ću imati njihovu pažnju. Ja na TikToku pričam zaista o stvarima iz struke. Ne pričam ni o čemu drugom. Ali imam pažnju mojih đaka. 

Ivan Minić: Minimum priče je da razumeš šta oni koriste i zašto je njima to važno. Ne moraš možda da budeš prisutan, iako to jeste svakako plus. Ali da znaš šta se tamo dešava, da znaš šta je u tom trenutku aktuelno za njih, šta je njima važno. Jer ako znaš, onda možeš da ostvariš neku poveznicu, neki odnos. Ako namećeš nešto što je samo tebi bitno, a oni ne znaju ništa o tome, nikad se nećete povezati. Mislim, i ja sam traumatizovao moje studente pitanjem zašto. Ali na potpuno drugačiji način. To je bilo pitanje koje u principu, kažemo, određuje na kraju koja će to ocena biti. I ono se svodilo na to ne zašto to radiš, nego oni su došli, ja sam predavao treću godinu, oni su došli i savladali su gomilu stvari u marketingu i znali su da naprave kampanju i da podele sve kako treba. I sve je to super. Zašto si izabrao to, a ne nešto drugo? Zašto to ide na Facebook, a ne na Billboard? Jednostavno je pitanje, ali kako ono kažu, kada imaš u ruci čekić, sve ti izgleda kao ekser. Ako je neko forsirao to da ti naučiš digitalne kanale, možda propuštaš nešto što je zaista važno. Meni je važno da ti objasnim da mogu i dalje da se urade sjajne stvari i sa drugim kanalima i da zbog toga postoje i da su neki ljudi radili bez digitalnih stvari koje su neverovatne. Samo zato što su i tada umeli da se izbore za nečiju pažnju na pozitivan način. Najlakši način da privučeš nekome pažnju je da ga iznerviraš. To vidimo na društvenim mrežama, kako funkcioniše. Ali to nije dobro, to nije zdravo ni za pojedince, ni za društvo, ni za koga. To je samo efikasno. Ne treba sve da bude efikasno. Što kaže moj prijatelj Miloš Skokić u jednom od prethodnih epizoda, kreativnost ne može da bude efikasna uvek. Nekad jeste, nekad se desi. Dođeš i sve ti legne. Ali ne možeš da kontrolišeš baš to treba da izmisliš nešto novo. Inovativnost ne može da bude efikasna. 

Nataša Micić: Ali kreativnost je proces. Mi smo zaboravili na proces. Mi imamo samo krajnji cilj i gledamo u tu peticu kao krajnji cilj, ali bez obzira kako smo došli do nje, to nije važno. A ja sad ono što zaista kažem svakom roditelju koji dođe na individualni razgovor, sada i u učionici budućnosti, forsiramo proces i pričamo o procesu. Proces je nešto što zapravo nas uči. Mi učimo kroz taj proces. Cilj je neminovno tu, dolazi ili ne, mislim, nekako, kažem, da će trajati duže ili kraće taj put. Ali ono što ćemo mi uraditi kroz proces jeste da ćemo izaći drugačiji. I to je suština. Dakle, vratiti taj proces u učionicu, raditi na procesu. Ne na samo pukom usvajanju gradiva koje apsolutno ničemu ne služi. Zašto smo loši na pisanim testovima? Pa baš zato što nemamo akcent na procesu. Dakle, ne razumemo. Vi imate decu koja sjajno barataju ciframa, godinama, podacima, ali oni te podatke ne znaju da iskoriste. Ja nikada ni od jednog đaka nisam tražila da mi kaže definiciju. Meni definicija ne treba. Ali mi treba da ti razumeš tu definiciju kada je pročitaš i da znaš tu definiciju da primeniš na nešto što je problem. Da rešiš taj problem. Dakle, to učenje napamet je nešto što je zapravo i dovelo nas do tog nivoa gde smo sada, trenutno, i što je školu spustilo na one krajnje granice podnošljivosti i izdržljivosti. I što je dovelo do toga da deca ne vole zapravo školu zato što se izgubio proces. E sada, povratak na taj proces je zapravo kreativnost, uživanje, puštanje rada unutar okvira, unutar zadatih okvira. Kada deci to obezbedimo, oni zaista uživaju u tom procesu. Njima posle taj krajnji cilj dolazi, ali nije toliko ni važan. Oni kažu mi smo radili na ovom projektu i nama je profesorka bilo divno. E to je ono što zapravo treba da dobijemo i svakog časa. I svakog projekta. Čega god da se bavimo unutar škole. 

Ivan Minić: Pre šest, sedam godina kad se predavalo klincima, imao sam tu situaciju da nakon nekog mini projekta koji računa se u ocenu i sve ostalo, da mi jedan od studenata, koji je vrlo bistar, vrlo britak, sve to u redu, ali je dosta plitak. Ja sam svestan toga i mislim da je i on nekada svestan toga, ali ne zna s kim priča. I ja ga pitam, pa dobro, a što ste ovo radili ovako? I on kaže, cilj opravdava sredstvo. Ja kažem, a znaš ko je to rekao? Da me gleda kao tele. E, vidiš, sine, u tome je problem. Možeš ti da citiraš Makijavelija, sve u redu, ali pročitaj. Pa ćeš onda da se zapitaš da li baš to treba da citiraš u takvoj situaciji ili ne. Pre 15 godina mi smo dobili licencu za kviz Conquistador, koji smo držali na ovom tržištu i to je bio kviz, naravno, u kojem je bilo u jednom trenutku preko 120.000 pitanja na srpskom, najrazličitijih. Bila su pitanja sa četiri odgovora i nakon toga, pošto vrlo često u pitanjima sa četiri odgovora više ljudi odgovori tačno, sledi pitanje sa brojem koje odlučuje. I to su obično godine, obično su takve stvari i ljudi su ludeli od toga. A sistem je zapravo bio napravljen jako dobro, samo što naravno niko ne želi da prihvati da nešto ne zna. I mislim, mi mnogo volimo kvizove kao nacija i kao to je problem. I onda kažu, zašto ja moram da znam koje godine je umro Tesla? Ne moraš, ali treba da imaš ideju da tvoj “educated guess” bude u nekom polju koje je blizu toga. Kad te pitam u kom veku je živeo, ne možeš da mi kažeš zašto ja treba da znam to, zato što na nivou veka bi trebalo da znaš, a sve je ostalo sad manje ili više. I vremenom, to smo baš i merili, nagomilali smo nekih pitanja, pravili smo neke baze koje se češće javljaju da bismo balansirali težinu odgovora. Nakon šest meseci, nivo greške, odnosno amplituda greške koja se pojavljuje na godini Teslinog rođenja i smrti, se smanji za 40%. Zato što ljudi vremenom shvate. Ali tu smo prvi put, prvi put sam se sreo sa tim na tom nivou fenomena, da ljudi apsolutno nemaju kontekst stvari koje su se dešavale, da ono što sam ti pomenuo kao, ne znam, prvi srpski ustanak je bio 1800. koje već u Srbiji, a šta se u tom trenutku dešavalo u Britaniji, da te najbolji đak gleda i nema predstavu. Ili u Francuskoj, ili gde god. Jer jednostavno, mi smo to učili na nezavisnim nekim trekovima, u paralelnim nekim ravnima, i nikada nismo uporedili to, nego smo išli, sada učimo industrijsku revoluciju. Dobro, a za godinu dana učimo nešto što je bilo u isto vreme, ali na drugom kraju sveta jer je takav raspored. 

Nataša Micić: Tako je. Upravo je to nešto na čemu su insistirali nastavnici, profesori, da mi zapravo imamo baš tu neku rupu u razumevanju u onom kontekstu gde ja radim kroz književnost Kosovsku bitku, a recimo moja koleginica koja predaje istoriju, Kosovsku bitku radi sa decom nakon godinu dana. Umesto da se uvežemo i da radimo svi isto na različitim poljima, u različitim segmentima, da obrađujemo tu jednu temu. Postojala je inicijativa i to je nešto što se zove projektna nastava i to je nešto što je osmislilo ministarstvo, zapravo. Ali s druge strane, da biste vi odradili tu projektnu nastavu, vama je potrebno vreme. Vama je potrebno vreme da se izmestite iz plana i programa koji postoji da bismo mi uradili i posvetili se toj temi. I učenici zaista uživaju u tome, ali s druge strane, to je nešto što će entuzijastično uraditi nastavnik prve godine. Već sledeće neće imati snage da uradi. Recimo, ja se sećam sada strukture, radili smo “Plavu grobnicu” i napravila sam čitav jedan projekat iz toga sa svojim đacima. Radili smo bukvalno analize koliko nam treba da dođemo do Krfa, da lociramo Krf na Google Maps-u, kako to da pronađemo. Znači, uvezali smo bukvalno sve, od istorije, znači preko književnosti, informatike, matematike, kada smo proračunavali koliko nam treba, koje pauze da pravimo na putu do Krfa. Deca su zaista uživala u tom procesu, ali to je samo jedan segment. E, tako bi trebalo da izgleda naše školovanje. Kao taj jedan segment, zapravo. I to je ono što imamo, istraživački moment, tu neku vrstu ambicije, kreativnosti, tu se dele zadaci i to je ta nastava koja zapravo treba da bude fokus i koja treba da se uvede u našim osnovnim školama. I ne samo u osnovnim školama, nego i u srednjim i na fakultetu. I to je ono za šta se i ja zalažem. Ali je to nešto za šta je potrebno mnogo više faktora da se uvežu da bismo to napravili kao jednu vrstu procesa u kojem ćemo uživati svi. I đaci i nastavnici. Samo nam treba to dopustiti. 

ŠTA SA NADARENOM DECOM?

Ivan Minić: Postoji jedna oblast koja je, naravno, priča za sebe, za koju vrlo često ovde nema ni sluha ni energije. To je rad sa izuzetno nadarenom decom. Njih ima malo. Oni su problem u smislu da zahtevaju mnogo više pažnje i vremena. Vrlo često su izuzetni na jednom polju, ali u drugim poljima imaju probleme, pa to vuče neke druge stvari i sve ostalo. I sad, voleo bih da možemo da pričamo o tome da za to postoji nekakvo sistemsko rešenje. I postoje razne stvari. Mensa ima neke svoje preporuke koje su, koliko sam video, vrlo interesantne i korisne. Ali kako da radimo na tome da postignemo veći impakt, odnosno da radimo sa decom koja nisu najbolja? Kako da nam prosek bude bolji nego što je trenutno? 

Nataša Micić: Unutar obrazovnog sistema je deci potrebna određena vrsta slobode da bi istraživali i da bi se vodili prevashodno na početku nekim svojim instinktima, a kasnije putem nastavnika, profesora koji prati ceo proces, i došli do nekog zamišljenog cilja. Ono što je, nažalost, sada već negde praksa je da mi, budući da imamo po 30 đaka u učionici i da imamo samo 45 minuta, odnosno 30 minuta, tako da kažemo, efektivnog rada, zapravo spuštamo neka naša očekivanja do onog nekog srednjeg nivoa gde oni učenici koji su talentovani izostaju, više nisu u našem fokusu, a oni koji apsolutno ništa ne rade, njih vučemo silom prilika što više da dođu do te srednje linije i tu stajemo. I to je najveći problem, zapravo. Zašto tu stajemo? Koga stvaramo? Koje su to individue koje mi negujemo? Ti talentovani đaci ostaju ispod radara, ti talentovani đaci gube interesovanje jer, ako je neko talentovan, onda se često dešava: hajde, možeš to, možeš to, možeš to, ali se sa njim ne radi onako kako bi trebalo da se radi i generalno oni najčešće gube interesovanje za dalje usavršavanje i školovanje. Retki su oni koji uz pomoć roditelja, nastavnika koji se zaista maksimalno trudi, izađu na videlo. Ali šta posle biva sa tim đacima? Gde oni budu? Kako ćemo da iskoristimo taj potencijal te tako mlade glave, pametne glave koja može štošta da uradi u ovom sistemu? Ne iskoristimo ga, nažalost. Jedan, hajde tako da kažemo, poduhvat je bio da ti đaci budu vidljivi na bilbordima. Ali šta je zapravo iza toga? Da li su ti đaci želeli da budu na bilbordima? Ja sam imala situaciju gde mi đak kaže: “A ja baš nisam želeo da budem na tom bilbordu jer su mene ismevali moji drugari.” Znači, imamo i tu drugu stranu priče. Generalno, mi kao društvo treba da budemo ti koji ćemo negovati prave vrednosti, pa tek onda da imamo bilborde. Neke stvari se ovde kod nas rade obrnutim tokom. I to je ono što se najčešće lomi na tim mladim umovima, generacijama. Oni ne znaju svoje emocije na taj način da kontrolišu kao što to rade odrasle osobe.

Ivan Minić: I ne želi istu stvar najbolji košarkaš i najbolji matematičar. Najbolji košarkaš možda želi da bude na tom bilbordu jer takva je disciplina kojom se bavi, biće u medijima ako bude zdrav i sve bude kako treba.

Nataša Micić:  S jedne strane ideja koja je interesantna, ali s druge strane ideja koja nije dobro osmišljena i promišljena za svakoga, na kraju krajeva. Dakle, ono što zapravo se dešava kroz sistem kada imamo 30 đaka u odeljenju, da se i ti dobri đaci umore jer nisu adekvatno negovani. Jer njihov talenat nije adekvatno negovan. Potrebno je, da biste radili sa takvim dobrim đacima, još jedan nastavnik. Potreban je asistent. To u nekim drugim sistemima zaista postoji. I zašto je finski sistem toliko uspešan? Pa zato što oni na 15 đaka imaju dva asistenta. I to je nešto što je zaista potrebno. Ne možete vi očekivati od nastavnika da žonglira u učionici u istom trenutku, a da svih 30 rade jednu tu istu stvar. To je nemoguće i ne treba da bude tako. Ubija nam i kreativnost. 01:35:38

Ivan Minić: Postoje neka rešenja koja su postojala i ranije: dodatne nastave, dopunske nastave za one koji imaju probleme, sekcije za razne stvari. Često kada pričamo o talentovanoj deci, držimo se matematike, fizike, prirodnih nauka. Za njih postoji neka vrsta puta u svakom slučaju. Postoje stvari koje su dostupne. Teško je i bez podrške nekog nastavnika tu ide mnogo teže, ali postoji Arhimedes, postoji posle matematička gimnazija u kojoj znaš da ćeš ići i sve ostalo. Ali ako si talentovan za nešto drugo, ne postoji ništa. Znači, ako nemaš tu neku slikarsku sekciju ili nešto slično, neku vajarsku sekciju, šta god, to je ostavljeno samo tebi za tvoje slobodno vreme i nećeš dobiti nikakav benefit na nivou toga da: “Ok, u ovome si fantastičan, ajde malo manje da te gazimo za stvari koje te očigledno ne zanimaju i njima se verovatno nećeš baviti.” Moraš da ispuniš minimum, naravno. Mislim da postoji taj moment, nismo o tome pričali možda, ali da postoji taj moment da postoje određeni profesori koji svoj posao doživljavaju kao misiju gde oni insistiraju da svakoga nauče baš sve o svom predmetu, što nije nužno neophodno velikoj većini ljudi, posebno za neke predmete koji su teški. Ja verujem da ti istoriju treba da znaš, da je razumeš, zato što stvari koje su se desile će se desiti ponovo, pa nije loše da možeš da pretpostaviš, ali baš to insistiranje na svakoj brojci, na svakoj godini, na svakoj pojedinačnoj bici, ne verujem da će to ikome trebati u životu. Ja pamtim takve stvari, meni to nikad nije bio problem, ali znam gomilu ljudi koji znaju sve da ti kažu, a ne mogu baš da zapamte svaku godinu. Znaš šta se sećam, recimo, iz matematike mi je to uvek bilo super interesantno i onda sam pokušavao na drugim stvarima to da primenim, pa negde može, negde ne može. Ne znam ja formulu, a znam da izvedem. Neke formule ne možeš da izvedeš, moraš da ih naučiš napamet, ali gomilu formula možeš da izvedeš, da ti kaže ne znam kako se računa površina, ne znam, kupe. Relativno je prosto zato što imaš delove koji su takve kakve su, pa izvučeš šta ti treba. Ali ne možeš da izvedeš godinu u istoriji. Možeš da izvedeš gde bi otprilike trebalo da bude. Da gađaš vek. Ali ako neko baš insistira, to je ozbiljan problem. Znaš, prosto mislim da vrlo često i ta energija koja postoji se troši na pogrešnim mestima i ne daje rezultat koji bi trebalo da daje. A nekako u celom tom pogledu na stvari, da treba da budemo efikasni i da bolje treba da realizujemo neke stvari, je bitno da se ne rasipa baš previše energije na stvari koje nisu dobre. 

Nataša Micić: Tako je i to prevashodno zavisi u stvari od razumevanja nastavnika. Nastavnik je taj koji treba da prepozna to, da podrži, da na neki način neguje. Ja sam imala učenika koji je bio izuzetno talentovan informatičar, zaista bez premca za njegove godine, koga su iskoristili na taj način što je radio za američke kompanije, koji je bio maloletan. Prosto takva je situacija bila i on je meni to i rekao i ja sam to negde i osetila. I nije bio svaki put spreman za moj čas, niti je morao da bude spreman za moj čas. Ali nas dvoje smo i te kako našli zajedničku interesnu sferu i ja sam se spustila na taj nivo i tražila od njega da mi pomogne, da me edukuje u tom nekom delu koji on dobro zna. A onda sam ga zamolila da učestvuje sa mnom u jednom projektu, pa s druge strane mu rekla: “Miroslave, znam da ne voliš da čitaš, ali hajde, sada za ovaj projekat je jako važno da razumeš ovog lika da bi znao da ga napraviš.” On je rekao: “Nema problema, profesorka, ja ću to uraditi.” I zaista, on je pročitao čitavo delo od korice do korice, iako nikada nije nameravao da ga čita. Ali prosto našli smo, kažem, zajedničku sferu interesovanja. To su ti pojedinačni slučajevi zapravo na kojima svaki nastavnik treba da radi. To je suština našeg poziva. Da razumemo tog ko sedi preko puta nas, da razumemo njegova htenja i interesovanja i da igramo. Koliko god smo u mogućnosti.

Ivan Minić: I da mu date dobro zašto kada on pita. 

Nataša Micić: Tako je, tako je. 

PLATFORMA SKOOL

Ivan Minić: Koja je trenutna faza rada na platformi? Odnosno kako ste uopšte krenuli u tim, kad i gde ste sada, šta je cilj nadalje? Neka masa ljudi značajno se već skupila, iako pričamo o periodu koji je za nama, koji je raspust. 

Nataša Micić: Da, da. Pravo da ti kažem, i nama je to bilo onako čudno i nismo verovali, jer smo negde to, kada smo podigli, uopšte kada smo pokrenuli čitavu priču vezanu za platformu, razmišljali: “Pa, polako, raspust je, a mi ćemo to sada polako da sređujemo.” Misleći pre svega na supruga i mene, pošto samo nas dvoje stojimo iza toga. I onda ćemo svo to neko moje iskustvo, to je bila zapravo njegova ideja, da pretočimo, odnosno da podignemo na tu platformu. Kako bismo delili znanje, kako bismo delili ideje i kako bismo prosto pričali o onome što muči svakog đaka. I to je počelo krajnje onako naivno, rekla bih, i entuzijastično, ali se na kraju pretvorilo u to da mi praktično imamo radno vreme vezano za platformu nas dvoje. I negde možda, ja to ne bih toliko ozbiljno shvatila, da nije njega koji me je pogurao i u tom smeru, da nas dvoje zapravo ono što živimo unutar naše porodice i unutar našeg tog malog sistema, smo odlučili da pretočimo i da podelimo sa ljudima. Bez bilo kakvih zadnjih namera i da sve ono što funkcioniše u radu sa našim detetom, mi zapravo to podelimo sa ljudima. I mislim da je to negde prepoznato. Od onih osnovnih postulata da imamo porodične sastanke, da na tim porodičnim sastancima pričamo šta nam je smetalo tokom prošle nedelje, šta smo želeli a nismo ostvarili, da se spustimo na nivo našeg deteta koji ima deset godina i da ga uvrstimo u našu porodičnu priču kao ravnopravnog člana, zapravo mi smo počeli da te stvari delimo sa ljudima. One tehnike koje sam ja radila online sa svojim đacima kako sam bila na bolovanju, ono što sam objašnjavala jedan na jedan s mojim učenicima, ono kroz šta smo prošli svih ovih godina, a tiče se i mog posla i suprugovog posla, mi smo zapravo pretočili i stavili na platformu, na dlanu dali ljudima. I to je negde, čini mi se, prepoznato i te određene tehnike koje sam ja stihijski podelila sa roditeljima, sa nastavnicima, zapravo imale su tu vrstu odjeka da svakodnevno ja kada ustanem imam 30 ljudi na čekanju da primim u učionicu budućnosti i da ostvarim taj prvi nivo komunikacije. E sada, ono što je negde naš cilj je zapravo da razmenimo iskustva, da promenimo način gledanja na školu koliko god je to moguće, da pomognemo deci da razumeju zašto nešto rade i da kada naiđu na određenu vrstu prepreke ili frustracije znaju da se izbore sa tim. Jedna najobičnija tehnika disanja koju sam ja podelila na platformi je izazvala ogromno interesovanje, šta je to što dete treba da uči, kako da diše kada je isfrustrirano u učionici, a da to niko ne primeti. Recimo, to su cake koje ja delim zahvaljujući tim nekim kursevima koje sam prošla, edukaciji na različitim međunarodnim nivoima, a koje delim sa onima koji su korisnici naše platforme. Sve je potpuno besplatno i tako će i ostati jer nam je ideja da zapravo taj sadržaj dođe do što većeg broja ljudi. Znam da su roditelji u problemu i znam da traže rešenje, znam da su nastavnici i profesori u problemu, znam da traže rešenje, deca vape za rešenjima. Ne mislim da sam ona koja sve zna i apsolutno ne polazim iz te pozicije. Neko sam ko još uvek uči i radi na sebi, ali ono što sam naučila vrlo rado delim sa svim korisnicima naše platforme, odnosno sa svim članovima učionice budućnosti, i tako će i ostati. Verujem da ćemo doći do nekih ljudi koji treba da nas čuju i da ćemo možda nešto i postići na mnogo većem nivou. Kažem, zašto da ne? Kada pričamo o tim nekim strukturama i nekom višem nivou, ono što bih pomenula jeste u stvari projekat na kom radim intenzivno već treću godinu, dakle dve godine jednog onako ozbiljnog rada sa đacima. To je projekat uvođenja pozitivne psihologije u obrazovanje, u naš obrazovni sistem, na inicijativu Instituta za pozitivnu psihologiju iz Novog Sada. Dve sjajne dame, Mirjana Beara i Gordana Rakić, one su zapravo bile inicijatori te ideje, a mi smo to na nivou škole prihvatili, pa potom onda i kasnije u saradnji sa kolegama iz Hrvatske i Slovenije. I budući da imamo svi iste probleme u školi, budući da se borimo s istim, tako da kažemo, situacijama na dnevnom nivou, mi zapravo uvođenjem pozitivne psihologije rešavamo neke goruće probleme sada u školstvu i verujemo da će te tehnike učenja i taj način rada zapravo doprineti promeni na onom nivou kojem nam je potrebno. Dakle, razumevanju prvenstveno samog sebe, uočavanju određenih mana kod sebe, pa onda i učenju tehnika da te mane prevaziđemo, razumevanju osobe preko puta nas, i na kraju krajeva, sve to na nivou škole, odeljenja i čitave zajednice. Verujem da će taj priručnik na kojem radimo sada intenzivno, trebalo bi da ugleda svetlost dana za koji mesec, biti od koristi kako roditeljima, tako i nastavnicima. 

Ivan Minić: Kada kažeš pozitivnu psihologiju, da li misliš na ono što bi na engleskom rekli “positive reinforcement” ili misliš na još nešto mimo toga? Konkretno probaj da mi objasniš o čemu se radi. 

Nataša Micić: Pozitivna psihologija je zapravo grana psihologije. Znači, to nije nikakva priča koja je, hajde tako da kažemo, u oblacima. To je jedna empirijska stvar i nešto što je zapravo, hajde tako da kažemo, nužno današnjem društvu. Pozitivna psihologija podrazumeva prvenstveno rad na sebi i učenje određenih tehnika kako da prevaziđemo određene krizne situacije u kojima se nalazimo i kako da tu energiju pretočimo u čitavu učionicu. Postoje mehanizmi rada na osnovu kojih mi zapravo koncipiramo čitav čas i rad na času. Kroz pozitivnu psihologiju mi se vraćamo zajednici, vraćamo se razumevanju unutar zajednice, vraćamo se podršci. Svemu onome što je baš nakon Ribnikara bilo krajnje vidljivo i što se negde detektovalo kao problem kroz školstvo i kroz nastavu. Ono što čini pozitivna psihologija je nešto što vraća mir u učionicu, vraća mir u zajednicu i uči nas da ta osoba koja je preko puta nas ne mora da bude osoba sa kojom delimo isto viđenje, ali treba da bude osoba koju poštujemo. Kada razumemo sebe, onda ćemo naučiti da razumemo i druge. To nije nikakva mantra “verujem da će mi biti bolje pa mi mora biti bolje.” Ne. To su mehanizmi, tehnike kroz koje mi prolazimo zajedno sa svojim đacima da bismo osvestili eventualni problem, da bismo pronašli rešenje, da bismo se pomirili sa onim što ne možemo da rešimo, ali da bismo prihvatili i da bismo gledali ono što možemo da rešimo. Deluje možda kompleksno, ali kada se spusti na nivo onaj koji je potrebno u osnovnoj školi, pretvara u stvari učenje, čini ga zabavnim i pretvara ga u nešto potpuno neopterećujuće u odnosu na ono što je nekada bilo. 

Ivan Minić: Ako svi budemo malo bolje, svima će biti mnogo bolje. Otprilike. 

Nataša Micić: Otprilike, da. Prvenstveno, jako je važno da deca koja imaju frustraciju, a vezana je za školu, osveste zapravo šta je krug njihove kontrole i šta je ono što oni mogu da kontrolišu, a šta je ono van njihove kontrole. To je jedna tehnika koja je i nama odraslima jako značajna i koja, kada sam ja objasnila to svom detetu, je zapravo urodila i te kako plodom. I često kada smo u situaciji u kojoj ona bukti emocijama i ne može da ih savlada, što je sasvim normalno, očekivano i prirodno, onda se mi vratimo uvek na taj krug kontrole i setimo se onoga što možemo da kontrolišemo i onoga što je do nas i što možemo da menjamo i onoga što nikako ne možemo da kontrolišemo, ali treba da pustimo, da procesuiramo i da znamo da se nosimo i sa tim delom. I takve tehnike pomažu onda đacima da mnogo drugačije gledaju na ono što su njihove obaveze, što su zahtevi nastavnika i što je okolina koja možda vrši pritisak na njih. 

Ivan Minić: Ok. Mislim, razumem šta je negde ideja cele priče i slažem se da je jako važno da u što ranijim godinama naučiš i prihvatiš da postoje stvari na koje možeš da utičeš, postoje stvari na koje ne možeš da utičeš, postoje problemi koje možeš da rešiš, problemi koje ne možeš da rešiš, koje moraš da prihvatiš. I da je jedno od stvari koje je najteže prihvatiti da možda neki problem možeš da rešiš, ali ne na onaj način na koji si ti zamislio. 

Nataša Micić: Upravo tako. I da si sasvim ok sa tim. 

Ivan Minić: Da pustiš to kako si ti zamislio jer postoji način da se to reši. Mi koji smo odrasli uz obrazovni program se sećamo one klopke za majmuna gde on kada provuče ruku i uhvati nešto, ne može da izvuče. Meni je to bilo dovoljno da shvatim, ali pošto danas deca nemaju obrazovni program, onda verovatno oni ne znaju za tu i gomilu drugih pričica uz koje smo mi nekako odrasli, filmova i svega toga, i mislim da jedino ovako, kroz kontinuirani rad i prisustvo toga u svakodnevnom radu sa decom, može da se napravi neka vrsta nadoknade. A da s vremena na vreme nije loše da im se pusti neki dobar dokumentarac pa da vide nešto zašto smo mi baš to toliko voleli. 

Nataša Micić: I zašto smo vezani. Da, da, da. Upravo to. I da naučimo praktično decu da iskoriste sve svoje potencijale koje često, kažem, prolaze ispod radara i neopaženi kroz čitavo školovanje. Pozitivna psihologija zapravo uči tome da svako od nas ima 24 snage od kojih koristi intenzivno, ajde da kažemo, tri ili pet. Ostalih ostaju neprimećeni krajnje tokom čitavog života. Aktiviramo ih samo možda u kriznim situacijama, ali ni tada nismo svesni da smo ih aktivirali. 

Ivan Minić: I je. U kriznim situacijama retko čega smo svesni.

Nataša Micić:  Tako je. Koncept pozitivne psihologije nas zapravo uči tome. Da prepoznamo svoje potencijale, uči nas nastavnike da prepoznamo potencijale deteta i da ne kažemo da je ovaj Pera nemiran zato što je bezobrazan i nevaspitan, nego je Pera nemiran možda zato što je njegova suština da bude vođa i da želi da bude vođa, a ne može da se istakne. Onda da mu damo ulogu vođe i onda će Pera kroz određeni zadatak i projekat zaista to osvestiti, biće koristan i sebi i zajednici. Dakle, to su ti neki mehanizmi koje nastavnik može da primeni u učionici svakodnevno, a opet bazirani su na pozitivnoj psihologiji. Ja sam sad to onako spustila na mnogo više nivoe, nije onako krajnje bazično, ali to je zapravo ono čemu nas pozitivna psihologija uči. Da prepoznamo te mehanizme, da ih provučemo kroz zajednicu, kroz učionicu i naravno kroz naš proces učenja. I ja sam pozitivnu psihologiju primenjivala maltene na svakom svom času kroz obradu književnog dela “Aska i Vuk.” Mi smo prošli i emocije i sve ono što je značajno i nije to samo jedna priča o ovčici, nego mnogo dublja i mnogo interesantnija, gde su moji đaci onda kada smo prošli takav proces rada na jednom takvom delu rekli: “Ovo je sjajno, a nismo mislili da je tako, bilo nam je dosadno, ona tu tamo nešto igra.” Ali zapravo, eto, suština je toga da kroz određeni obrazovni program mi zapravo provlačimo onako stihijski one elemente koji su važni, a u tom nekom kontekstu nisu primetni odmah, a itekako imaju efekte.

Ivan Minić: A kroz kontinuitet prave veliku razliku. 

Nataša Micić: Apsolutno. 

Ivan Minić: Nataša, hvala ti puno. Puno sreće i dalje sa celom pričom. Ako je do sada, tokom raspusta, imala svoju publiku, siguran sam da će imati i nadalje, da će rasti. Nadam se da će doći do nekog momenta kritične mase i da će krenuti da menja društvo. Ali i s ovim što mi radimo ovde, mi menjamo društvo čoveka po čoveka. I nadamo se da će jednom broj tih pojedinačnih ljudi i onih na koje oni utiču biti dovoljno veliki da se desi neka značajna razlika. Sve informacije imaćete u opisu epizode, linkove koji su vam potrebni da saznate nešto više. Još jednom, hvala ti puno što si bila. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Ako nije trenutno interesantno za vas, prosledite nekome kome može da bude, pošto svi mi znamo neke porodice, neku decu, neke roditelje, koji se mnogo više opterećuju školom nego što je potrebno. I možda to rade na pogrešan način. U svakom slučaju, to bi bilo to. Hvala vam puno. Mi se vidimo i čujemo ponovo.