Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa dobro, bre Skokiću, gde si. 

Miloš Skokić: Evo me, pet godina kasnije. 

Ivan Minić: Pet godina kasnije ne izgledaš kao rumunski fudbaler na svetskom prvenstvu u ’98. Toga se ne sećaš, ti si bio mlad, ali oni su svi došli onako s plavom kosom. 

Miloš Skokić: Malo se sećam, da, da, da, i dosta sam puta čuo taj komentar za rumunskog fudbalera. Nije prvi put. Samo mi reci, da li mi je dobro pamćenje služi. Prošli put kad smo snimali, bili smo okrenuti suprotno. 

Ivan Minić: Jes, jes. 

Miloš Skokić: Ne mogu da verujem. 

Ivan Minić: Malo smo se reorganizovali, smo tad imali kao cocoon sa svih strana. A onda smo skapirali da ako se dobro izoluje prostorija, nema potrebe za tim. 

Miloš Skokić: Podkasti su bili mladi kod nas, ja sećam kad sam došao kod tebe, bio sam u fazonu. Ovako izgleda studio za podkast. Bog te, ti si mene uspostavio kao referencu za to, znaš, ono. A vidi nas sad. 

Ivan Minić: A vidi nas sad, vi ste čak i kao firma odustali od podkasta, a ti si digao ruke od njega odavno. 

Miloš Skokić: Kada sam ja izašao ispod kasterskih voda. Ali da, to jeste, bilo neko drugo vreme i drugačije smo gledali na podkast. Malo smo, nismo bili još demistifikovali format, bilo nam je to jako važno. Mislim, ja znam da je to tebi i dalje jako važno, ali bilo nekako i važno i malo strašno.

Ivan Minić: Ozbiljno. 

Miloš Skokić: Pa jeste. 

Ivan Minić: Da, za odrasle. Ono što se desilo u ovih pet godina je nekoliko stvari koje su meni važne, tiču se tebe. Prva stvar je, ušao si u Vesele 30te, tako da se sad nalikuješ na odraslog čoveka. A druga stvar koja se desila, koja mi je isto jako važna, jer kao priču pratimo pre nego što se desila, jeste da u trenutku kada ovo snimamo, sutradan će biti osam godina od kako je osnovana Žiška. 

Miloš Skokić: Je l’ ti znaš da Goran i ja imamo razilaženje oko toga kada je rođendan Žiške? Ali to je baš onako arhetipski. Dva osnivača se ne slažu oko toga kada je osnovana firma. 

Ivan Minić: Dobro. 

Miloš Skokić: Ima dve škole, postoje. Jedna je kada je upisana u APR-u, a druga je kada smo prvi put sedeli ceo dan u kancelariji. Tako da sutra je rođendan kada smo prvi dan… 

Ivan Minić: To je malo pravni rođendan. 

Miloš Skokić: Da, da. Ne, sutra je kada smo prvi dan sedeli u kancelariji. Nekih 13 dana ranije je kada je upisana u APR-u firma. 

Ivan Minić: Sutra je upisana u APR-u, gledao sam juče da proverim jer sam gledao kada ćemo zakazivati… 

Miloš Skokić: Čekaj, koji je datum sutra? 

Ivan Minić: Sutra je… koji je, 22. 

Miloš Skokić: Ne, ne, ne, izvini. Ti si u pravu. Sutra je APR, a prvog septembra bi bio ulazak. 

Ivan Minić: Krenuli smo u školu. 

Miloš Skokić: Jeste, jeste. Krenuli smo u školu. Osam godina, da, da, da. Jako… Jesi ti nešto radio osam godina? Ti jesi. Ti si kornjača. Ali većina ljudi nije radila ništa osam godina. 

Ivan Minić: Čak i nije osnovnu školu. 

Miloš Skokić: Osnovno školsko obrazovanje. 

Ivan Minić: Kako, mislim, kako gledaš sad na to sve? 

Miloš Skokić: Pa, ja nekako ne znam za bolje. Znaš šta je fora? Mislim, to je ljudima smešno, ali ja nikad nisam radio ništa drugo nego samo advertising. I nikad nisam radio nigde drugo advertising nego samo kao deo agencije. I radio sam pre Žiške u dve agencije po godinu i po dana. Realno, Žiška je moja karijera. Kakva god da je Žiška, šta god da smo tu napravili, to je to. Nema nešto iza što ti nisam rekao, pa kad ti kažem ćeš da se oduševiš. To je malo onako strašno, iskreno rečeno. Ne znam da li možeš da se poistovetiš s tim, jer mislim da ti kao autor i kao čovek i kao profesionalac si malo više diverzifikovao svoj portfolijum. 

Ivan Minić: Ne preporučujem. 

Miloš Skokić: Okej, ima i to neke svoje probleme. Ajde ovako, da baš pojednostavim. Ja sam ludački ponosan na sve što smo postigli. Ali baš osećam, dok izgovaram to, srećan sam. Jer bilo je nemoguće i glupo, i onda je uspelo, i onda je uspelo da bude bolje, i uspelo je da se preporodi i reinventuje tri četiri puta. Pa brate, šta bi ti našao? Od koga je odlično? A sve to uz naše vrlo skromne osnovne mogućnosti. 

Ivan Minić: Ja to ne propuštam da kažem Goranu, a tebi nisam rekao dovoljan broj puta, ali ja sam mnogo ponosan na vas i to što ste uradili, kakvu ste firmu napravili, kakve ste ljude okupili, i šta radite, i na čemu radite, i kako to radite. Ako je cilj svih nas ono što je Jobs opisao, “I want to put a ding in the universe”, vi ste to uspeli da uradite. Vi ste uspeli da ulubite tržište koje je bilo zrelo da ga neko baš dobro iščuka. Napravili ste mu onako veliko jedno ulubljenje i nikom ne možeš da objasniš ko je mator i zna kako tradicionalno stvari funkcionišu, on ne može da objasni šta radi Žiška. Jer se to što vi radite, vi to niste izmislili, ali ste prvi počeli i jedini to radite na takav način ovde. I da, postoje kreativne agencije, postoje agencije koje po nekom spisku taskova, oblasti, čega god, po nekoj specifikaciji rade istu stvar kao vi, ali to je kao što možeš da kažeš za svaki automobil da ima četiri točka, menjač i motor. Svaki je za sebe. 

Miloš Skokić: Mislim da je jedna velika razlika koju smo mi instinktivno naboli, a onda posle osvestili, ta što smo mi, pored toga što radimo sve to što radimo, baš volimo da pričamo o tome što radimo. I mi nismo prepustili slučaju da tržište nekako prirodnim putem sazna šta mi mislimo o stvarima. Nego kao što znaš, gde god nam je iko dao pozornicu, sat vremena podkasta, bilo kakav najmanji mogući prostor, mi smo dolazili i pričali šta mi mislimo. Ja mislim da je to napravilo razliku. I zato ti danas imaš, pričaš o Žiški, i sad recimo kada bih ja krenuo da listam naše klijente i projekte i šta se dešava kod nas, ti bih rekao, o, pa to nisam ni znao da radite, a, pa za to nisam ni čuo, ko bih rekao, znaš da to, ali nekako imaš vrlo jasnu ideju šta je ta Žiška. E, to je, mi koji se bavimo ovim poslom, mi bismo o tome možda se usudili da nazovemo brend. Malo zvuči kao kliše. Ali to je između ostalog nastalo iz toga što ljudi koji rade u Žiški, a naročito Goran i ja koji smo postavili taj ton, mi mnogo verujemo da je to bitno što mi mislimo, to je užasan egoizam, znači da je naše viđenje sveta jako važno i to što mi imamo da kažemo, svi treba da čuju, u suštini mi verujemo u to, i onda s tim izlazimo u svet i osvajamo prostor, i osvajamo i zauzimamo, i zato ti danas imaš osećaj da smo mi napravili neko ulubljenje, ne samo zbog toga što smo dobro radili, pa je naš rad pričao, to je moralo da se desi, nego i zato što smo mnogo mi pričali. 

Ivan Minić: I vi ste pričali, i klijenti su pričali, i ja sam imao nekoliko puta situacije sa, da kažem to, seniornijim osobama, i po godinama, i po stažu, i po svemu, da ne znam, najčešće je Goran, pošto je on taj, ti si taj kada nešto smešno, zabavno, neobično i sve, on je kao ozbiljan. 

Miloš Skokić: Jesu, jesu, sigurno. 

Ivan Minić: Onda on izađe i priča nešto i u jednom trenutku iznese definiciju koja je vaša definicija i sad osoba to gleda i kaže, ali to nije definicija, to nije definicija toga. Definicija toga je iz udžbenika, jer ja sam to studirao, šta god je ta i ta. A kad je pisana ta definicija koju si ti učio? Sve se menja. Stvari više nisu onakve kakve su bile, kao, znaš, ima onaj citat star 25 godina, ako još uvek nisu svi ljudi ni u kompanijama, ni u agencijama kod nas shvatili, nije dovoljno da ljude informišeš o tome šta je tvoj proizvod, ti sada moraš da im ispričaš njihovu priču o tome zašto im taj proizvod treba. Pa nekako, svi rade super stvari, 2024. godine, 21. veku, svi rade sve super. Ti ne možeš da kupiš više loš auto, ne radi više, Zastava ne radi, znači ne možeš da kupiš loš auto. Samo je pitanje šta je tvoja preferencija i ako pričamo o tome, ja sam napravio malo pre tu paralelu, svi automobili imaju vrlo iste osnovne karakteristike, a ako gledamo Žišku kao auto, je mnogo zabavan auto, mnogo kul i mnogo zabavan auto. Znači kao nije Maybach, jer nije Maybach, ali nije ni Dacia, nego je nešto sa čime ćeš provesti mnogo dobro vreme i mnogo dobro se zabaviti. I postoji ne mali deo tržišta za koji je to relevantno i važno i ne mali broj brendova kojima to treba. Ja vas ne mogu da zamislim kako radite neki, baš uštogljen i dosadan brend, iako vi to možete da uradite i sigurno ste radili. 

Miloš Skokić: Možemo i radili smo, ali vrlo je specifična situacija u kojoj se to desi. Mora neko u tom sistemu da kaže, e sad nam treba nešto ono drugačije što radimo jednom godišnje. I kad to pomisle, onda bi bilo idealno da se sete Žiške. A ne u trenutku gde možda kockaju svoj godišnji budžet, pa znaju da im treba neko da im izvede fer nešto što se izvesti mora, ali neće pomeriti ništa nikome. Onda možda će se setiti neke efikasnije i jeftinije agencije, što je sasvim u redu, ja to podržavam, ali jednom godišnje kad neko kaže, e ajmo sad da probamo neki drugi pristup da nam se desi nešto novo i procesno i suštinski, e onda bi valjalo, ako smo dobro mi uradili naš posao, onda bi valjalo da se sete Žiške. Čak i dosadni sistemi. Jer čak i dosadni sistemi ponekad požele da im se desi nešto malo rizično i malo uzbudljivo. Mislim, ne znam zašto se smeješ tako, ali siguran sam da znam o čemu pričaš. Mi imamo ime za to zapravo u Žiški i to, trebalo nam je dosta vremena da to shvatimo, da smo mi u stvari na našem tržištu nešto što mi to zovemo wild card agency. Ne znam da li sam ti kad prodao ovu priču. Često zamišljam te neke kancelarije u kojima sede ljudi i dogovaraju se kako će da organizuju pitch proces, ili sve manje pitch procesa, ali neki proces rada sa agencijom i tako dalje, i onda se tu uvek neka imena su neminovna na stolu. Sigurno će zvati agenciju 1, agenciju 2, agenciju 3, skoro je izvesno, ali ako imaju živaca, resursa i ako nekoga tu svrbi da pozovu neku još jednu agenciju da vide kako bi to izgledalo, e opet, možda smo i ta agencija. I mi tako nekako dolazimo na spiskove. Naravno, dok ja ovo pričam, ta priča je već malo stara. Pa sad mi dolazimo na spiskove i samo zato što smo prosto dugo tu, znaju ljudi da nas ima četrdesetak, to već zvuči kao neka agencija koja može svašta, ali godinama smo mi ta wild card agencija. Naravno, zvaćemo agenciju 1, 2, 3, aj ubaci Žišku da vidimo šta će oni da, kako bi oni ovo rešili. I mi tu plivamo. To je naša niša u okviru tržišta. Iskreno rečeno, to je ono, prilično zahvalno mesto da budeš. Znači, neko te poziva sa očekivanjem da ćeš da budeš drugačiji. I ti, vidi, stvarno i budeš i drugačiji.  

Ivan Minić: Ajde ulaz, a reci nešto…

Miloš Skokić: E, da, to je druga strana toga. Druga strana toga je što nekad ti znaš kao stručnjak u advertisingu da je poslednja stvar koja u tom biznisu treba da bude drugačija. Uopšte ne treba biti zabavno. Ništa ne treba biti zabavno u vezi s njima. Nisu ispričali neku osnovnu priču. I onda mi dođemo kao brand konsultanti i onda oni, samo vidiš im na licima, joj, ovo će biti dosadno. Ovi nisu, nisu došli da ispričaju viceve. E, to su sada očekivanja koje su mi niša. I to se isto nama dešava. Budemo angažovani kao wild card agencija, dođemo sa 200 slajdova brand arhitekture, mi verujemo da to treba da se rešava. I onda klijenti budu u fazonu, dobro, ljudi.

Ivan Minić: Imaš prosto te neke momente gde, ja volim da koristim stalno taj primer zato što mi je on nekako najočigledniji, iako nije dobar u vremenskom okviru u kojem pričamo, ali pre, recimo, 12-13 godina kad su svi brendovi i kompanije dolazili na Twitter jer im je neko rekao da to treba, u periodu kad je Kiza twitterizovao Srbiju, svi su dolazili sa nekim momentima gde kao velika banka ti svako jutro poželi dobro jutro na Twitteru, kao matori, ne treba mi da mi poželiš dobro jutro, meni od tebe trebaju servisne informacije ovde, koji je možda kurs, na lista da se pusti svako jutro, možda da javiš ako neka ekspozitura ne radi ili se zatvara ranije ili nešto tog tipa i da odgovaraš na help desk ako možeš, ako ne, da jasno iskomuniciraš da ne možeš to da radiš. Ali ne, svi su krenuli sa istom pričom, znaš, jednog kao ustaneš ujutro, pratiš pet banaka i pet banaka ti kaže istu stvar. Mi ne želimo da budemo drugari, neobanke su druga priča, neobankama je to okej, kao neobanci ti promovišeš tu priču, kao što smo i mi ovde imali sa prvom neobankom u tom smislu. A kao banka ne treba da bude kul, osiguranje ne treba da bude kul, ono može da ima uslugu koja je kul, jer kao ne znam, zahvaljujući našoj aplikaciji imaš pametno osiguranje gde ne moraš da se setiš ničega, nego telefon registruje, ubaci subscription gde god da putuješ, od-do, da si pokriven. To je suštinski kul. Respekt, to je super usluga koja treba da se promoviše, ali osiguranje nije biznis koji treba da bude zabavan i kul. Ja ne želim osiguranje za kola koje je zabavno, ja želim osiguranje za kola koje radi. 

Miloš Skokić: E, a onda se desi Kompare u Hrvatskoj, okej, nisu osiguranje za kola, ali su komparator osiguranja za kola i onda oni otvore neki novi prostor. To je jako zanimljivo, mislim, sada što pričamo, ja tačno razumem na šta ti gađaš, i to isto imamo sada i na TikToku, naravno ćemo pomenuti TikTok, izvini na tome, ali isto tako, postoji neka ideja i čak neki strah u vezi s tim, moramo da uđemo na taj TikTok i moramo nešto zabavno. A TikTok, ne da ne moraš da budeš zabavan, nego pogledaj moje videe, brate moj, ne moraš uopšte da budeš zabavan. 

Ivan Minić: Ne, ti si zabavan. 

Miloš Skokić: Nije to zabavno, to je druga dijagnoza, ali to je zanimljivo, ali nije zabavno, objektivno nije zabavno, nije smešno. Šta hoću da kažem, hoću da kažem, pristupi su razni, ali prvi korak obično bude taj, znači pojavi se neki novi medijum, treba osvojiti neki novi prostor i onda kreće taj novelty pogled na stvar. Ajmo da radimo ono što prolazi, i onda imaš velike kompanije čiji zaposleni plešu na TikToku, imali smo i mi našu porciju toga, ali dobro, onda odmah iza toga dolaze neki ozbiljni kontent projekti na toj platformi, onda odmah nakon toga dolazi oglašavanje, uvek isti krug, dolazi oglašavanje, sve postaje nebitno, svi radimo sve i sve je u redu i sve je overproduced i onda dolazi polaka smrt za koju niko nikome ne kaže jer budžeti i dalje moraju da se ispumpavaju, ali suštinski više nije relevantno. Zašto? Zato što je krenulo nešto novo. Dok ovo umire, krenulo je nešto novo. I ti si to video, ja znam, ja tebi ovo pričam, ali ti si to video pet puta i tebi je ovo dosadno. Ali ovu bazičnu ideju je teško preneti nekome ko nije živeo zadnjih 15 godina na online kanalima. 

OSVRT NA PROŠLOST

Ivan Minić: Jasno je da kada proživljavaš to prvi put, tebi je sve to beskrajno zanimljivo kao i rollercoaster. Sedmi put na istom rollercoasteru više nije uopšte toliko zanimljivo, ali taj moment gde je to nekome prvi put je ono da ti kao, ti znaš šta će otprilike da se desi, pa treba da mu pomogneš da ga vodiš kroz taj proces na neki način i da mu pomogneš da ne napravi mnogo glupih poteza. Napraviće nešto glupo sigurno, ali da ne napravi mnogo glupih poteza u tom procesu. 

Miloš Skokić: Inače, na temu “dobro jutro”, u Žiški rade neki mnogo kreativni ljudi, ali su jako mladi i ne sećaju se nekih stvari o kojima ti i ja pričamo, i onda smo radili za “Dobro jutro” predlog, brand “Dobro jutro”, i predlog je bio da samo svaki dan tvitnemo “Dobro jutro”. Ja mislim da je to genijalno, ali posebno je genijalno kada znaš da je postojao period kada su to radili ljudi, ali kao pun krug je napravljen, znači “Dobro jutro” govori “Dobro jutro” ljudima. Dok si pričao, samo sam se nasmejao jer sam shvatio koliko je smešno. 

Ivan Minić: Pa vidi, dešava se relativno retko, ali se dešava da se suštinski neke kampanje u novom ruhu ponove posle deset ili petnaest godina jer su bile sjajne. Ne kažem da se vratimo na retro momente kao što je, ne znam, Frikom uradio sa braćom Burazerima retro dizajn sladoleda, koji, mislim, brate, to je sladoled našeg detinjstva i naravno da je emotivno. Nego prosto taj moment da kao, a što bi mi sad nešto izmišljali kada ovo sigurno radi, i ja sam siguran da se danas napravi malo atraktivnije vizuelno jer može vrlo lako da bi Mićkov, Cipiripi, pokidao i danas bez ikakvih problema. 

Miloš Skokić: Ja se slažem, postoje brendovi koji jednostavno previše benefituju od toga. Mi trenutno radimo sa jednim brendom koji je takav, i to su Noblice, i to bi bio primer toga. I sad je ključni kreativni izazov da li reinventuješ Noblice ili uzmeš nešto što svi vole uvek, i kažeš evo vidite ovo, to i dalje postoji. Ali ne želim sad dolaziti, možda je nekako i prerano u razgovoru i možda uopšte ne treba dolaziti u konkretne radove, nego čisto mi je privuklo pažnju kad si to pomenuo. 

Ivan Minić: Ja hoću svakako da te vratim na ovih pet godina, zato što se u ovih pet godina, ko je ušao pre pet ili šest u nešto, desilo mu se sve. Kao da si bio 30 godina u tom mestu. Jer naravno, desio se kovid, sve što je bilo sa kovidom i finansijska kriza posle toga, i činjenica da to kao kovid je prošao, ta normalizacija je trajala beskonačno i u nekim slučajevima i dalje traje zato što ne postoji normalizacija na ono što je bilo, jer je nova normala nešto drugo. Jasno. Nisam uvek ljubitelj, mislim da ima super varijanti, ali znam mnoge ljude koji su sebi napravili ogroman problem, ti ljudi što su po svaku cenu ušli u to i onda shvatili da to za njihov model ne radi, ali nebitno to, kako je to, Goran je pričao deo priče iz svog ugla, ali kako je to funkcionisalo iz tvog ugla, i lično i profesionalno, kao prošli put smo se videli neposredno pred. 

Miloš Skokić: Ja moram da pričam iz ličnog ugla zato što mislim da bi bilo i nepošteno pričati o tome samo iz profesionalnog ugla jer bi se jedan veliki deo izostavio. Mene je cela stvar sa koronom pandemijom restartovala na šest nivoa potpuno. Počev od toga da sam ja u tom periodu se vratio da privremeno živim iz Užica, gde mi je mama sama, pa je to bio neki povod za to. Ja ne moram ti objašnjavati da nisam živeo u Užicu od 18. godine, svašta se desilo…

Ivan Minić: Postojao je razlog zašto nisi bio dole. 

Miloš Skokić: Da, prosto pobegao sam. Šalu na stranu, ti znaš koliko ja volim Užice, ali treba biti fer, ne živim u tom gradu već jako dugo. 

Ivan Minić: Volim i ja, cirkus je jednom godišnje. 

Miloš Skokić: No nebitno, ja sam se vratio u Užice. Samim tim što sam se vratio u Užice znači da sam ostavio u Beogradu sve što je moj život. Ja sam vrlo vezan za taj svoj život, kakav god da je on. Opet počeo sam da živim sa roditeljem, to je nova stara stvar, i počeo sam da radim remote, što je za mene bila potpuno nova stvar. Ja ne znam da li će te ovo iznenaditi, ali veliki deo vrednosti koje ja u firmi donosim ne može da se radi remote. I ja to nisam baš shvatao. Onako, ali ajde, vratićemo se na tu temu. Tako da, ja sam se lično restartovao, preselio, kao i svi što su bili u pandemiji, sad ispada da ja pričam neku svoju tužnu priču, a svi smo prošli paklove na 65 nivoa. Ja, srećom, niko od meni bliskih ljudi nije stradao od virusa ili od posledica, i tako dalje, tako da ja sam srećan u stvari čovek. Ali dobro, na nekom ličnom nivou me to jeste restartovalo. Biznis koji smo gradili do tada je se raspršio, vetar ga je oduvao za, otprilike, par meseci. I to nije preterivanje. U suštini, kada gledaš čak i puko finansijski, sve što smo napravili do korone i do pandemije, sve smo izgubili. Nismo izgubili, mi smo vratili u kompaniju, reinvestirali, zadržali ljude, zadržali plate, mi smo pobednici u suštini, ali smo pobednici na nuli. I umorni od svega toga. 

Ivan Minić: I moglo je da bude mnogo drugačije da je malo duže trajalo pitanje da li bi izdržali? 

Miloš Skokić: Apsolutno. To je bila ivica ivice što smo mi izdržali. Naravno, uvek ti možeš da izdržiš, uvek su tu neki krediti za likvidnost, ali ti vrlo dobro znaš šta to znači za biznis. To nije, naravno, isto što je u našoj ekonomiji i tako dalje. Da stvar bude gora, znači pandemija, moja mama se bavi ugostiteljstvom, dobrodošla u pakao te vrste i bavi se samo time. Tako da, pandemija je bila ludilo. Povratak je bio novi izazov, zato što, kad kažem povratak, mislim povratak u neke normalne tokove ili “new normal” tokove, imao je povratak u Beograd. Zato što kao, sad bi trebalo sve da se nastavi, a nema ničega. Nema entuzijazma, nema para, ljudi nisu tu i dalje, neki jesu, neki nisu, svačija situacija je različita. I sećam se jedne situacije kad sam došao u Žišku, vrlo brzo nakon tog povratka, i ulazim onako u praznu kancelariju, ti si bio kod nas, prilično veliki, prazan prostor, nije toliko veliko koliko je jedna prostorija, ali deluje veliko. I onako ulazim i zapitam se šta je firma koju mi imamo? Jer ako su ovi zidovi, nismo bili tu mesecima. Ako su ljudi, gde su ljudi? Ako su klijenti i projekti, gde je to? Nema baš ni toga. Nema ničega. Tako da, to je jedan onako,  stojiš u prostoru i gledaš onako, za sve ljude težak trenutak i otrežnjujući trenutak, i trenutak, ne znam kako se to kaže na srpskom, “humbling”, učini da se osetiš jako, jako skromno. Eto, tako je na mene i kao lično i profesionalno uticala korona. Naravno, odmah, vrlo brzo nakon toga krećeš da rešavaš to, pa sedneš s ljudima, pa hajde vidimo šta ćemo i kako ćemo. I tu se zapravo dešava jedna vrlo bitna stvar za odrastanje našeg poslovnog sistema, a to je da mi prvi put imamo vrlo jasnog neprijatelja. A ti vrlo dobro znaš koliko je za jedinstvo grupe važno. Najbolje bi bilo da ima svrhu, ali ako barem nema svrhu, daj mi barem vrlo jasnog zajedničkog neprijatelja. Mislim, to je istorija pokazala. Naš zajednički neprijatelj, vrlo jasan, bio je finansijski krah, znači da mi nećemo preživeti tu koronu i tu celu stvar. I u stvari, šta se u praksi desilo, Goran Jankuloski bio je u podcastu više puta, ti kod nas, vrlo se dobro znamo i verujem da je publika donekle upoznata sa Goranom i njegovim načinom razmišljanja. Mi kao grupa krećemo da razmišljamo, ti neki stari ljudi u Žiški, menadžeri i tako dalje, Goran i ja krećemo da razmišljamo kako mi sada promenimo način na koji vodimo firmu da budemo izdržljiviji. I da u stvari prvo zadržimo firmu, a onda da je zadržimo na način da to bude malo pametnije. I u stvari, prva realizacija je da smo mi prve godine u stvari bili mnogo srećni i da smo vodili firmu vrlo stihijski jer smo tako bili u mogućnosti. Nisi svestan dok te ne strefi nešto u facu, ali mi smo mislili kao, mi menadžujemo firmu, mi smo vrhunski menadžeri. Ne, brate, lako je biti vrhunski menadžer nečega što raste iz godine u godinu, što je logično prvih par godina, naravno. Raste iz godine u godinu i tržište ti je naklonjeno, znači dešava se neka promena na tržištu koja je usklađena sa tvojim načinom rada. Aha, sada više nema ničega od toga. Sada zapravo moramo da razmišljamo kako se vodi firma.

Ivan Minić: Imaš najbolju dasku za surf, samo nigde nema talasa. 

Miloš Skokić: Nema nigde ni vode. I onda okreneš dasku za surf i okreneš da peglaš. Bukvalno se to desilo. Ali nismo bili toliko umorni, imali smo volje. Goran je bio jako važan u tom trenutku iz više razloga. Prvo je zato što on puno može da doprinese u profesionalizaciji menadžmenta. Ne znam da li to ti percepiraš na taj način, ali Goran je vrlo zainteresovan za upravljanje. Druga stvar, Goran je srećom četiri godine stariji od mene, pa je malo još više stvari video od mene, pa i apetiti su mu se promenili. To je došao u neke godine gde ga to i dosta vozi i motiviše, to je isto jako važno. A mi svi ostali nekako smo imali taj odnos poverenja i znali smo, ok, moramo da se profesionalizujemo. I u stvari, taj post-korona period za nas kao Žišku bio je jedan period u kojem smo shvatili, ok, mi smo sada firma i sada ćemo naučiti kako se vodi firma. Daj knjige, daj podkaste, daj razgovore, daj ljude, daj menjaj, pravi Excel tabele, smišljaj, menjaj politike. I ceo taj period nam je obeležen time da naučimo kako, ili ja ga se barem tako sećam, naravno u tom periodu su se desile neke neverovatno kreativne stvari, ali kad ti mene ovako pitaš šta se dešavalo u tom periodu, ja bih ti rekao, učili smo da vodimo firmu možda po prvi put, jer smo morali, naterani smo. Do tad smo uživali u tome da imamo firmu. 

Ivan Minić: I mislim, postoji taj neki momenat, ja sam deo raznih neformalnih grupa, grupica i sa vama i tako dalje, gde kad ti imaš neformalni think tank, tu mogu da se dese fantastične stvari, jer ti skupiš ljude sa najrazličitijih mesta koje ti trebaju, razne sastojke, i brate, da, naravno da možeš napraviti nuklearnu bombu, kad možeš da biraš i sve to. Kad si formalni think tank, formalni think tank ima fiksne troškove. Formalni think tank ima gomilu stvari koje, znaš, kao, ti ovog meseca moraš da proizvedeš određenu količinu nečega, sad, da li je to plazma, smoki, ideje, vertikalni video, oglasne kampanje, da prođe kroz tebe x budžeta, da svaki, ono, svaki biznis ima neki svoj model ili više modela iz kojih prihoduje, ali kao, mi smo svi u biznisu proizvodnje, iako ne želimo time da se bavimo tako i ne želimo to da posmatramo tako, zato što ovaj kamenčić je najlepši i lepši od svih ostalih, ako ne proizvedeš dovoljno kamenčića tog meseca, i ne prihvatiš to da ne mora svaki da bude najlepši, ti ćeš neminovno doći u problem. Sve što je malo može da funkcioniše, mali broj izuzetnih ljudi će, vrlo verovatno ako su iole prepoznati, uvek naći način da preživi finansijski. Nešto, ako nemaju neke ogromne prohteve, naći će. Ali sistem, sistem živi na drugačiji način, sistem je organizam koji, kao i tvoje telo, ne možeš da kažeš: nema veze, unosiću beskonačnu količinu šećera jer to uopšte neće smetati mojim rukama. Da, ali te ruke su vezane za neke druge delove tela kojima hoće. 

Miloš Skokić: Naravno, to je tačno na temu ovog Kamenčića. Znači, u najmanju ruku moraš da imaš forum u kojem pričaš o tome kako je lep Kamenčić. To svakako imaš jer si, ono, želiš da radiš i činiš da si u advertisingu, znači da te Kamenčić interesuje. Ali mora da postoji forum za razgovor o tome odakle Kamenčići dolaze. E, mi smo naučili da imamo i taj forum i da ga se ne stidimo. Jer pazi, u našoj kulturi koju smo kreirali u Žiški, priča o novcu nije baš bila dobrodošla. I to sad zvuči smešno možda jer ljudi kad zamišljaju poslovna okruženja, po defaultu to su sve profitne organizacije, o novcu se priča. Žiška je malo uvek bila stidljiva s parama i sa pričom o parama jer smo se plašili kao i svaki dobar… Mi se s tim zezamo kao verski kult, ali da, kao svako dobro udruženje neformalno, plašili smo se da kada krenemo pričati puno o novcu, da ćemo da izgubimo onu suštinu zbog koje smo tu, a to je to ulaganje na rad. Naravno, ja sada pet godina kasnije sam malo zreliji i ja potpuno razumem i pomirio sam se s tim da mi moramo da imamo i strast da pričamo o poslu. Jer, izvini, ako to ne budemo naučili da pričamo i o novcu, lepo je to sve, ali neće uspeti. Mi smo ambiciozni ljudi, znači, mi ćemo želeti više. Aha, ako već znamo da ćemo želeti više, hajde da naučimo da pričamo i o Kamenčiću i o parama. Jer to je jedini put. Međutim, paralelno s tim, dešava se još jedna stvar, to je početak promišljanja o tome zašto bi iko radio bilo šta. Sada znam, sve sada znam koliko ovo zvuči…

Ivan Minić: Kao nešto čime se bavim svako jutro kada ustanem. 

Miloš Skokić: Ali šta sam ja počeo da se pitam, i ne samo ja, nego svi mi koji izradimo bilo šta? Sećaš se ranije kako nekako je priča o motivaciji bila dosta važan deo poslovnog sveta, pa kao kako se ljudi motivišu, teorije motivacije i tako dalje. A onda, posle korone, više nije bila priča o motivaciji nego o well-beingu. Ali problem sa well-beingom je što on nije negujući, ali ne uzbuđuje i ne tera na pokret. On te tera da se zaštitiš. Ako ja i ti sada krenemo da razmatramo ovaj prostor i well-being, rekli bismo: a ne znam, hajmo lepo svetlo, hajmo lep nameštaj i tako dalje. Ali onda ćemo da se zatvorimo u tu čauru i nećemo više lomiti stvari i nećemo isprobavati stvari. I onda smo prioritizovali well-being. Otprilike posle korone, sada fokus se okrenuo o well-beingu, što je bilo neophodno, jer smo svi bili duboko traumatizovani. Ja i dalje verujem, kao pojedinci i kao društvo. Međutim, nama su se i dalje radile stvari i dalje smo želeli da radimo reklame, dobre reklame, da radimo taj posao zbog kojeg smo tu. Ali nekako se promenio način na koji se priča o poslu i krenuo je taj neki nekritički odnos prema radu, koji meni danas, čak mogu reći, da me ljuti. Ljuti me koliko smo olako, 2021. godine, krenuli da pričamo o hibridizaciji radnog mesta. Ma, sve može od kuće. Ma, ti svi sastanci koje smo imali, to je sve bila waste of time. Ma, kakva kompanijska kultura, najvažnije je da ti imaš svoj komfor, da budeš dobro. To je sve tačno, ali to je samo jedan deo slike. Mi smo realno kao poslovno društvo prestali da pričamo o tome kako da iko bude uzbuđen oko posla. Jer bilo je degutantno. Nije to bila tema na stolu. 

Ivan Minić: Imaš u suštini dva ekstrema. Jedan je koji govori to, drugi je koji govori hustle preko svake granice. 

Miloš Skokić: Grozno je i to. 

Ivan Minić: I jedno i drugo je problem. Znaš, ja volim to da stavim u jedan malo drugačiji kontekst u smislu… Ja se apsolutno slažem, bio sam nedavno u Danskoj. U Danskoj treba da pričamo o well-beingu i tome kako ti je lepo kući posle posla i kako ti je posao normalnost. Jeste bili u Danskoj? U Danskoj ne postoji ni jedna druga tema kojom možeš da se baviš, možda vreme. Pa, mislim, okej, to je nešto na šta ne možeš da utičeš, ali ja odem u Dansku i posle drugog dana počnem da osećam miris. I nisam ni znao da ga ne osećam. Jer, jebi ga, znaš, tamo ima… Tamo kiseonik postoji u vazduhu i verovatno filter neki kad bi skinuo ne bi bio crn. I onda imaš neke druge teme kojima treba da se baviš, ali mi nismo takvo društvo, mi nismo u toj poziciji. Nismo ni u poziciji kako je… Opet, bio sam u Ruandi, bio sam u Etiopiji, bio sam u Laosu. Nismo ni u njihovoj poziciji i mislim da vrlo često nismo svesni na koliko smo dobrom mestu. 

Miloš Skokić: Sigurno, sigurno. 

Ivan Minić: Ali kao, znaš, uzevši u obzir da smo mi centralna Evropa, mi smo u najgoroj poziciji u odnosu na sve ostale. I očigledno ćemo morati malo više da se iscimamo nego neko drugo. 

Miloš Skokić: Okej, ali tu smo gde smo i onda imaš pitanje: okej, kako da se sad organizujemo i da radimo? I sad ta pitanja malo deluju kao da nije dobro ta tema, ostarila. Tipa, lupam, u tom trenutku mi smo razmišljali kao da li imali smo hibridnu organizaciju radnih mesta i vremena, što znači da bilo ko može da radi od kuće ili iz kancelarije, manje-više bez ikakvih ograničenja, u okvirima zdravog razuma. Međutim, ja kao neko ko u tom trenutku vodi kreativne procese i Milja i Gora, na kraju krajeva i razni drugi ljudi u Žiški, počinjemo da shvatamo da mi ne možemo to dobro da radimo, da postoje neke stvari koje ne možemo dobro da radimo. Imamo dve opcije: ili ćemo da se pravimo da je sad sve hibridno i da je to korektno za reći, i radićemo lošije i bićemo nezadovoljni, ili ćemo da otvorimo tu celu temu da ne može baš sada sve biti hibridno. I mi smo zapravo proglasili u Žiški u jednom momentu: okej, hibridno je sve, ali postoje određene situacije, određeni sastanci i formati koje proglašavamo isključivo fizičko prisustvo je moguće. Znači, ne postoji kao nešto uključivanje online i tako dalje. I to se mahom, verovatno pretpostavljaš, odnosilo na nekakve kreativne sastanke. E, to je sad po mom mišljenju neki početak kritičkog razmišljanja o radu. Znači, do tog momenta je bilo nekritičko razmišljanje. On može videti kako je fascinantno, svi smo na… Na čemu smo bili? Na Zoomu, ne znam šta je bio prvi… 

Ivan Minić: Na Zoomu, na Skypeu, na Teamsu, na svemu. 

Miloš Skokić: Svi smo na Teamsu, na Zoomu. Evo vidiš ovo, novo doba je svanulo. I prilično je IT industrija tu bila iz vrlo logičnih razloga vokalna da nam dokaže da je to tako. A onda smo morali da kažemo: čekaj, za nas ovo ne radi. Okej, ako imaš da radiš izveštaj medijski ili ne znam šta, ti ostani od kuće 5 dana, nije nikakav problem. Da razmišljamo zajedno o brendu i da radimo kampanju. Ajmo da se gledamo za početak u oči, jer znamo da je to način na koji se radi ova stvar. E, i to sad zvuči kao: pa dobro, nismo rekli nešto mnogo kontroverzno. Ali probaj da se setiš u mindset neposredno nakon korone. 

Ivan Minić: Vidi, mi smo relativno brzo skapirali da sve što podrazumeva odrađivanje taskova koji su jasno definisani, apsolutno može da se radi sa bilo koje tačke sveta. 

Miloš Skokić: Tako je. 

Ivan Minić: I nisam protiv toga da neko se uključi remote ako je u toj poziciji. Ali realno, sve što je rešavanje kompleksnih problema, što kreativnost jeste na svoj način, inženjerski posao jeste na svoj drugi. Ali sve što podrazumeva da, okej, mi ćemo da sednemo sad na sastanak sat vremena, ali mi ćemo taj problem da rešimo tri sata kasnije za ručkom. Tako je. I kao, ako se taj ručak ne desi, mi možemo jedan dan da ga uradimo na Zoomu, tako što će svako da naruči i sešćemo i pričati ćemo kao da smo zajedno. Ali peti dan nećemo pričati kao da smo zajedno, nego će svako da ode na svoju stranu i nećemo upaliti kameru i nećemo se baviti tim. A ovde, ti si u svom plemenu, i iz plemena, sinergetskim efektom nastaje to. Da li će neko reći nešto glupo, što je potpuno besmisleno, ali će tebe da triggeruje, da ti padne na pamet nešto što će zajedno sa nekim trećim da napravi nešto magično. 

Miloš Skokić: Ovo što ti sad pričaš je neko duboko promišljanje toga kako nastaje kreativni rad. A to je doslovno tema koja mene najviše u životu interesuje. A mislim da je negde u tom periodu počela jako da me interesuje, da sam prvi put počeo da razmišljam o svim tim stvarima, da eventualno čak nešto i govorim o tome kad me neko nešto pitao. Ali da, organizacija kreativnog rada postaje, u najširem smislu, postaje veliko pitanje. I malo šire pitanje od toga, ono o čega sam krenuo, je kako se, ako nemaš fizičko mesto i ako nemaš radno mesto, da li dalje postoji kompanijska kultura i u čemu se ona ogleda. I to je za mene bila velika realizacija. I kad sam ja shvatio, nikad to nisam u sebi shvatio ranije, koliko sam vezan za fizički prostor i za fizičku manifestaciju zajedničkog rada. Znači, ti mene sad kad pitaš šta meni najviše sreće donosi u životu, to je kad ja sad sedim ovde s tobom i razmišljam, mi bismo sad mogli da odemo u Žišku i da uđemo u Žiška studio i da uzmemo Žiškinu opremu i da napravimo šta mi hoćemo. Meni je to sve, brate. Meni je to san. A to je sve fizički, a to je sve zajedno, a to je sve u prostoru. I tu počinje zapravo da me interesuje cela ta tema. Znači, prvo iz te realizacije da sam ja taj lik, okej. Možda će nekad u budućnosti moći da se radi remote, cool, I love it. Za mnoge ljude će to biti veoma bitna stvar i želim im puno sreće. Ja ću želeti da uđem u svoju prčvaru, u svoju radionicu i da napravim nešto. To mora u fizičkom prostoru. I to što ću da napravim će biti bez veze. I onda još tri puta bez veze i četvrti put će biti ono što Goran zove patrljak u razgovoru s tobom. Ali to je ključni deo bilo kakvog, ja bih rekao, kreativnog rada, rada na stvaranju nečega novog. A to je ono što mene interesuje. Tako da za mene je u tom smislu bio taj post-korona period bitan zbog te samospoznaje. Znači, prosto sam se pomirio. Sam na tom mestu, aha, mene ovo interesuje, ja hoću ovo da radim. Aj sada vidimo kako se to radi. I naravno, prvi korak je da ja razumem sebe, a onda moram da razumem šta to znači za ostalih 30 ljudi. Jer to je isto, kad si vlasnik firme ili upravljaš firmom, ti ni u jednom momentu nemaš luksuz, i ne bi trebalo, barem to je zdravorazumski, da razmišljaš samo o sebi. Uvek moraš da razmišljaš i o svim drugim, ili barem većem broju drugih perspektiva, možeš da sagledaš i da vodiš celu tu stvar za druge ljude. A to je onda naravno neka tema. 

VIŠA SILA

Ivan Minić: Jedna stvar koja se desila jeste, naravno, krah tržišta, jer je sve stalo. Onda su krenule polako stvari da se vraćaju. Mnogi su bili izuzetno oprezni i mnoge stvari su, i kada krenu, bile brzo pauzirane jer kreće neki novi talas, počinje da raste pa ne možemo da pričamo o tome, ne možemo da se šalimo, ne možemo da pričamo na taj način. U svakom slučaju, generalno to šta je moglo da se radi je bilo prilično limitirano. Okej, jedan deo jeste bio kako da odgovornije komuniciramo u tome, pa je bilo gomila projekata koji se odnose na to, ali bilo je mnogo manje posla. I kad su se stvari kao smirile, bilo je mnogo manje posla i desila se ta kolektivna trauma o kojoj si ti pričao, gde možda se sve smirilo, ali mi sad znamo da može da se desi. To nije nešto što smo pročitali da se nekom desilo, ali tri generacije niko nema kontakt sa tim. Što je, ne znam, ono, kako se zvala Španska groznica, ne znam, 1917. Super, brate, niko nije živ ko se seća toga. I niko ko može vividno da ti ispriča to nije živ već 30 godina. Da. Ovo je nešto što je first-hand experience. Mi smo imali nekoliko začetaka toga koji se nisu pretvorili u to. I antraks, i ptičji grip, i svinjski grip su počeli kao neko veliko ludilo, ali su se prilično brzo smirili. Ali ovo se nije smirilo. Mislim, ovo i dalje postoji. Samo smo ga mi na neki način integrisali u svoj život i više nema takve ekstremne posledice kakve je u onom trenutku imalo.

Miloš Skokić: Da, postali smo svesni i da stvari spolja mogu da poremete sve. Evo ti čist primer. Mi sad pričamo o pandemiji, ali samo jako brzo nakon toga imaš sukob u Rusiji, to jest, izvinjavam se, sa Ukrajinom, koji je apsolutno uticao na sve nas, na svim nivoima, od toga da se Beograd promenio kao grad, do toga da se ekonomija promenila, kao naša ekonomija. Nama je gomila velikih projekata zbog tog sukoba stopirana. Stvarno velike stvari koje su trebale da se dese za neke brendove su prestale da postoje. Sećam se, radili smo za jedan austrijski brend i trebalo je da pokrenemo neki globalni content hub, baš je bila ambiciozna priča. I onda smo skočili na jedan call i oni su nam rekli: e, ali mi trenutno tražimo smeštaj za naših x hiljada zaposlenih. Ovo se gasi. Pazi, to nije, naravno, odmah ugašen projekat. Nego, što hoću da ti kažem, hoću da ti kažem, nije samo pandemija. Vrlo brzo nakon pandemije smo mi dobili još nekoliko vrlo jasnih signala, indikacija da stvari nisu zagarantovane. I da sutra može da se promeni i da prestane da postoji. Tako da, ono, to je dve stvari. To je strašno. Može da te parališe, da učini da se osetiš jako loše i da se zapitaš čemu sve ovo i tako dalje. A može, ako si malo lud, da bude i ludilo motivatorski, ako si u fazonu: pa dobro… Ako je već baš sve toliko otišlo do đavola, aj si igramo, brate. Aj probamo nešto da napravimo u ovom haosu. Aj probamo da napravimo nešto što ima nekog smisla za nekoga. A to jeste oslobađajuća misao. Ako se slažeš… Gledaš me čudno, nisam siguran da se slažeš. 

Ivan Minić: Ne, mislim, razumem šta hoćeš da kažeš i slažem se da je prvo to neophodno da bi ostao normalan. Ne normalan, ali da bi ostao u nivou, u levelu u kom treba da budeš. Apsolutno. Ali kao, isto tako, svaku stvar koju bi nekada pogledalo troje očiju kritički, sada gleda 30 očiju kritički i svako će imati razlog zašto ne treba da izađe. 

Miloš Skokić: Tako je. Da. 

Ivan Minić: To je baš ono ekstremno. I svašta se desilo u međuvremenu. Nije se samo desio rat, pandemija, pa rat u Ukrajini. Desio se Ribnikar. 

Miloš Skokić: Da. To sam doslovno potisnuo. 

Ivan Minić: Mislim… Okej, desio se Izrael, Palestina i sve ostalo. Desio se krah jednog dela Silicijumske doline. Desilo se svašta nešto. Šala je bila ona karikatura koja je beskrajno smešna i potpuno tačna. Kao drvena kućica, američka drvena kućica od šperploče, kroz koju prođeš ako se zatrčiš malo jače. I kao na dva sprata. I drugi sprat ima veliku terasu koja stoji na dve grisine. I gore piše “American Economy”, ovde piše “Taylor Swift” i “NVIDIA”. Bukvalno je tako. Koliko god to zastrašujuće zvuči. 

PROBLEM MODERNOG MARKETINGA

Miloš Skokić: Ali hoću ja te vratim na jedan tvoj LinkedIn post. Ovo će biti malo čudno. To je jedna tvoja analiza Nike reklame, nove i poređenje s… Ako ljudi nisu gledali, stvarno je vredno da odu, jer taj LinkedIn post ima vrednost jednog… To je blog, u stvari, post. I vrlo je zanimljiva analiza komunikacije. Ali ja sam čitao i bio sam u fazonu: “Ali Miniću, ovo je komunikacija našeg doba. Ona nije pogrešna. Ona nije in sync sa groznim svetom u kojem mi živimo.” Ja znam da ti to znaš, nego samo me podsetilo sad sve što ti pričaš. Ceo ovaj kontekst oblikuje i drugačiju komunikaciju, i drugačije bavljenje poslom. Na raznim nivoima mi intuitivno osećamo taj absurdistan i on izlazi. Izlazi u kreativnom radu. 

Ivan Minić: Ali Nike je brend koji volimo jer smo sa njim odrasli. 

Miloš Skokić: Tako je. 

Ivan Minić: Nike je brend koji je dobio ime po grčkoj boginji pobede. Nike je brend koji je stajao uz najbliže nešto što postoji pravim superherojima. Oni ljudi koji su superheroji na sportskom terenu, i u drugim domenima naravno, ti ljudi koji su trailblazers. Ali to je to. Nike ne treba da ide u taj mulj. Mislim, po mom mišljenju, po njihovom očigledno treba. Ne treba da ide u taj mulj, zato što istovremeno imaš tu reklamu i istovremeno imaš reklamu za Air Jordan Dončićeve patike u kojima imaš Veljka Mršića. Na globalnoj reklami… 

Miloš Skokić: Ali zar to nije sve što treba da znaš o današnjem svetu? Te dve reklame su sve što treba da znaš da bi razumeo svet u kojem danas živimo. U smislu koliko je ludo. Zar ne, brate? Maltene zvuči kao neki vic. 

Ivan Minić: Imam problem sa tim fabrikovanjem idola. Jedna stvar je da ti uzmeš idola koji je nebrušeni dijamant, izbrusiš ga, spakuješ ga kako treba i prodaš ga kao proizvod. Ta vrsta laži mi je okej. Zato što to nije suštinska laž. To je laž u smislu… Jebiga, ljudi vole dobro pakovanje. Okej. Ali sa suštinskim lažima imam problem. Zato što se one prenose na sve aspekte društva. Nećemo… Pričamo ti nisi pasionirano da pratiš sport i sve ostalo. Ali to što se desilo sa Nike reklamom, se tri nedelje nakon toga desilo u realnom životu, tako da reprezentacija Srbije nezasluženo izgubi utakmicu. Sada ono, ko gubi ima pravo da se ljuti. Ne, ne, matori. To nema veze sa tim ko gubi ima pravo da se ljuti. Ne možeš ti da napraviš osam grubih grešaka na štetu jedne strane, tendenciozno, zato što neko ne sme da izgubi. Reci nam da ne sme da izgubi, da ne dolazimo. To je sve  uredu. Ta vrsta, znaš, kao proći će vreme, nikom više nije bitno jer neko je moćniji. Simbol olimpijskih igara, glavni, je da može neko odnekle ko nije moćniji da dođe i da pobedi. Jer u suprotnom, kao Liga šampiona, kupite x najvećih i ostali ne mogu da ulaze u to i ne treba da ulaze. Zatvorite Ligu, ne treba da ima ni kvalifikacije ni ništa. Nikog ne zanima šta će da uradi neki mali klub. Napravite ekskluzivni klub kao što je NBA Liga, kao što je NFL, i zabava za raju, i to je sve u redu. Ali znaš, taj moment gde ti, pošto je everything is televised, ne na TV-u nego na svim našim ekranima danas, ti ćeš sad da tražiš prilike kako da nekoga obmaneš i prevariš da bih se izborio za još to malo njegove pažnje. Meni je to odvratno. Mislim, jebi ga, stvarno mi je odvratno. Ja jesam star, sve posle 35-e je užasno. Sve novo što se desi. Ali sa ovim baš imam problem, zato što mislim da, ako Nike to radi, ako Apple krene da radi takve stvari, te firme koje su stubovi društva, na neki način, to onda znači “everything is on,” znači može bilo šta. Potpuno je okej da ljude varaš time što im prodaješ čajeve koji leče rak. Ja znam da su ljudi od toga napravili ogroman novac. Ja bih voleo da živim u društvu u kom ti ljudi odgovaraju za svoje postupke. Očigledno je da ne odgovaraju. Ali nekako mislim da u nekom uređenom društvu, o kojima pričamo, bi se za tako nešto odgovaralo. Ako ne, onda nemaš više nikakav motiv da budeš dobar. Da se trudiš da budeš dobar.

Miloš Skokić:  Bukvalno na neki čudan način smo se vratili na ono na šta smo krenuli malo pre, a to je zašto bi bilo ko radio bilo šta. I brendovi, u stvari, njihova jeste uloga u društvu. Ja bih rekao da su brendovi jako važni činilac kulture društva. I naravno, što su to ti najveći brendovi, priče koje oni pričaju su priče koje nama pomažu da bolje razumemo svet i nas same. U tom kontekstu, ti si u pravu. Ja nisam sportski tip, dobro si me pročitao, ali vrlo dobro razumem koliko je veliki deo sporta narativ i koliko su priče o sportu neke od najboljih priča koje smo kao društvo uspeli da ispričamo. U tom kontekstu, zato mi je zanimljivo kako je Nike odustao. Odustao od tog mita, na neki čudan način rasklopio, demistifikovao tu ideju šta je u stvari vrhunski sportista i na neki čudan način započeo jedno veće pitanje, a to je: da li nama treba profesionalni sport kao društvu? Nećemo ići tamo, apsolutno, jer mislim da nije konstruktivno. Ali baš u toj reklami ima dosta nekog mraka. Slažeš se s tim? To je zato što u današnje vreme, ako bi došao s komunikacijom koja ne prepoznaje mrak i koja ne izlazi iz mraka, ti bi danas izgledao malo “out of place,” znači nakaradno, neadekvatno. Jer ljudi su duboko svesni problema. Problemi su sveobuhvatni, sa svih strana, i takva nam je i komunikacija. I to je ono što je meni ludo zanimljivo u našem poslu, stvari, upravo ovi razgovori, bavljenje ovim stvarima. Daću ti još jedan primer. Sećaš se ranije kako su bankarske reklame, primer za promenu narativa? Ranije su bankarske reklame umele da budu duhovite i smešne. Zašto? Zato što su u bankarskim reklamama bili dozvoljeni glavni likovi koji imaju probleme. Sećaš se? Tipa duguju nekome pare. 

Ivan Minić: Marko, verovati. 

Miloš Skokić: To je smešno. Međutim, onda se desilo nešto, svašta u društvu, da sad ne ulazim onako traljavo u tu analizu, na brzinu, više nije dozvoljeno da banke pričaju takve priče. Banke sada moraju da pričaju aspirativne priče. Priču o ljudima koji su nešto uspeli, postigli, uradili. To je, recimo, isto zanimljiva promena narativa. Šta je dovelo sve do nje, na nivou naše ekonomije, na nivou svetske ekonomije i tako dalje? 

Ivan Minić: I činjenica da više nema ljudi sa brkovima u reklamama. 

Miloš Skokić: Nema ljudi s brkovima nigde. Ja ne znam. Da, to je vrlo zanimljivo zapažanje.

Ivan Minić: Ja verujem čoveku koji ima brkove. 

Miloš Skokić: Ja mu isto verujem za dosta stvari, ali za neke stvari malo brinem. 

Ivan Minić: Imaš prosto kao neke…

Miloš Skokić: Ali da, vidiš kako smo nabasali, ovo nije bilo u pripremi, ali ovo je baš velika, baš velika cela stvar. 

Ivan Minić: Nije, ja se potpuno slažem sa tobom. Mislim, mi sedimo u mraku. I ne mislim da nužno baš svako mora da sija iz mraka po svaku cenu i sve ostalo. Ali da, negde jeste ideja, ono, pokušanja izlaska, da se popneš iz toga ka nekom svetlu, a ne varijanta “dođi da se rvemo u blatu.” Jer, mislim, okej, mi se svakako rvemo u blatu svaki dan. 

Miloš Skokić: Hoćeš da kažeš, uloga nekih brendova nije to? 

Ivan Minić: Čini mi se da nije. I čini mi se da zbog takvih stvari mi imamo situaciju da se s vremena na vreme pojave novi brendovi koji su ti, da kažemo, pretendenti na nečiju pažnju, koji uspeju da se izbore zato što pričaju nešto drugo. Znaš, mislim, okej, sad loš je primer zato što nije baš toliko ni novo ni sveže, ali bilo je nezamislivo da se pojavi jedan Under Armour. I pojavio se. I prilično je relevantan. Znači, okej, ne može da se poredi svojom veličinom sa tri najveća, ali nije nebitan uopšte. Ima svoju jako važnu ulogu, ima svoju nišu, ima svoju komunikaciju, i prepoznaćeš, i kao i za gomilu drugih brendova, gde imaš arhetipove, to što si izabrao, to će nešto reći o tebi. Tako je. Znaš, ima taj jedan moment koji… Scott Galloway ima te razne svoje “rents,” koji su nekad beskrajno zabavni, nekad su samo mračni i užasni, ali ima ta jedna rečenica koju mi je poslao prijatelj koji je Windows, Android geek, što u principu u našem društvu retko više postoji, umiruća vrsta. I on kaže: “Otprilike, mislim da sam skapirao gde je moj problem,” i citira Gallowaya koji kaže: “Ako koristite Android telefon, nešto nije dobro krenulo u vašem životu. Nešto nije krenulo kuda treba.” I koliko god ti imaš i tu top line modele, flagship modele Samsunga, čega god, ima nešto u tome što je Galloway rekao. Jednostavno, to više nije pripadnost plemenu čudaka, što je bilo pre 20 godina za Apple ili pre 10 godina. Sada je to industrijski standard za jedan određeni posao. Jest. Znači, u trenutku ima to i ta priča gde Jobs izlazi na neku od njihovih konferencija, ko koristi Apple računare, niko ne podigne ruku u celoj sali. Sada više ne svetle, ali pre 7-8 godina ti uđeš i staneš na scenu i ako postoji amfiteatar koji pada, ti vidiš kako prema tebi svetli 200 jabuka. Od 230 ljudi u sali. To je, brate, neverovatno. Znaš, kao drastično se promenilo. Okej, da, većina tih uređaja više nisu ono ultraskupi uređaji koje neki od nas imaju jer je to bitno za posao. Imaš osnovni model koji košta 700-800 evra, što košta bilo koji pristojan laptop. 

Miloš Skokić: Tako je, kao Air, da danas da kupiš. 

Ivan Minić: Ali ga biraš. Zašto ga biraš? Brate, kad uzmeš da ga koristiš za to za šta je napravljen, shvatiš da je to savršeno parče hardvera. I ideš dalje. I nije statement, nego je commodity. Znaš, kao mene, kad neko pita… Okej, gameri su drugi svet, ali kao ja sam pre 20 godina znao svaku komponentu, svaki procesor, svaku grafičku kartu, svaku matičnu ploču i šta sa čim ide, i šta bi trebalo, i šta ću da upgradeujem. Sad? Brate, ja ne želim to da znam. 

Miloš Skokić: Potpuno te razumem. To je otišlo u neku nišu, neku egzotiku, vrlo onako jedan uzak hobi. Da, to je baš zanimljivo. Sad si baš mnogo tema otvorio. Bukvalno ne znam za šta bih se pre uhvatio, ali ono što moram da kažem je… Nekad sam Apple računar doživljavao kao ultimativni nekakav simbol moći u kreativnom prostoru. Znači, uđe osoba na sastanak i otvori Apple računar i kao, ovo je neki… 

Ivan Minić: Zajeban lik. 

Miloš Skokić: Zajeban lik. A danas samo znam da je neko ko je doneo dobru racionalnu odluku, jer objektivno, uzmeš neki M1, M2, čak i ti si miran godinama. To ti je najeftiniji mali laptop. Zanimljivo je koliko se promenila ta cela stvar. Neko bi čak sad mogao da napravi argument da je Samsung sa svojim flipfonovima uzbudljiviji i vizionarski brend trenutno nego Apple. Ja mogu da čujem, mogu da vidim to. Jasno mi je to, ali ne bih nikad ništa uradio tim povodom. 

Ivan Minić: Oni imaju Flippy, Fold… Fold je onaj veliki koji ti se otvori, bude kvadrat i moćno izgleda i sve to. I svaki put kad jedan moj prijatelj izvadi taj telefon i otvori ga, ja vidim da je onaj folija izgužvana. Kao brate, ja ne mogu da gledam ovo. Pa neka, to se ne vidi kad se upali ekran. Ja vidim. Ja znam da postoji i kao, ne mogu da živim s tim. 

Miloš Skokić: Da, ali ti si tu vrlo specifičan. Da, malo pre smo isto nešto pričali, ti si rekao: to ti je osnovni alat za rad. Ja sam u fazonu: ti si isto bolesnik kao ja. Jer, ja kad vidim nekoga… Ja kad vidim nekoga da koristi miš, koji je loš i koji ta osoba nije odabrala, to je neki miš koji se našao, neki onaj mali, znaš onaj mali što svi koriste? Ja sam u fazonu, ja osećam potrebu da sednem s tom osobom i da joj dva sata objašnjavam zašto je to pogrešno. I ne mogu da izađem iz tog mindseta, ali deo sazrevanja je da shvatiš da to si ti. I to je još u četrdesetima. I ne mora svako da bude tako. I skroz je okej. Skroz je okej. Ali to vezano za alate za rad, ja sam slab na to. A imam određenu ideju zašto si i ti slab na to. Jer ti je stalo do tog rada, u stvari. I stalo ti je do te ideje da si ti čovek koji proizvodi stvari. 

Ivan Minić: Da te ne ometa. Da ti pomogne u procesu, da te ne omete. 

Miloš Skokić: Jer vidi, malo da promenim kontekst. Niko se ne bi podsmevao automehaničaru koji ima najbolji alat za rad, jer to je vrlo logično. Ali kada ja imam jako dobru svesku… Jer to moram da pomenem. I olovku. To je ljudima apsurdno. Ali zašto je to tako? Zato što taj kontekst moj nije uspostavljen. Ti nemaš u glavi sliku nekog kreativnog radnika, možda imaš, ali nemaš, koji ima svoju svesku i olovku. Imaš, godinama si gradio sliku kako izgleda majstor, kako izgleda inženjer, ali kako izgleda kreativni radnik? Šta je njemu važno? I onda kada ja krenem da pričam o tim stvarima kao što su sveske i olovke, da imam olovku sa najboljim mastilom koje postoji na svetu, meni je to logično, ali hiljade komentara na društvenim mrežama govore suprotno. 

Ivan Minić: Ti si radio u jednom trenutku, pričaćemo i o tom delu, radio si review nekih olovaka koje su mi bile super. Ja sam ih isti dan naručio. Ja mnogo volim te stvari. Prestalo je da bude integralni deo svakodnevnog procesa, jer je danas sve digitalno. Ali, kao, i ja sam isto čovek koji, pošto to nije bilo tada kod nas, kada god je putovao negde napolju, kupovao je sebi i barem još jednom ili dve osobe koje su, kao prijatelji, Moleskine. Da, da, tako je. Zašto? Ali skupo je. Nije, savršeno je. To što je skupo nije važno, jer kad se podeli na broj dana, sve to je nebitno potpuno. 

Miloš Skokić: Da, većina ljudi godina koristi svesku, godinu, dve. 

Ivan Minić: I to kao, kako možeš da ideš i da probaš 15 olovaka, kako možeš da ne probaš 15 olovaka da izabereš onu koja ti odgovara?

Miloš Skokić:  Tako da mi imamo neku sličnu dijagnozu. Sigurno se u nekom delu preklapamo, u nekom delu…

UČENJE NOVIH STVARI

Ivan Minić: Ima sigurno nekih ljudi koji ovo slušaju, koji će sad da kažu: “Vidi dva kretena,” i drugih koji će reći: “Nisam sam.” Još jedna stvar na koju hoću da te vratim, o kojoj smo malo pričali u nekoj neformalnoj pripremi, jeste taj moment da… I Goran je pričao o tome, ali ja to mnogo više očekujem od tebe. Jesi ti taj veseli leptirić u celoj toj priči, jer to je učenje novih stvari. Znači, ono kao… I usput kupovanje svega toga svakako, ali kao ono, učenje nekih bukvalno hard skill-ova koji su ti bitni. Ja znam da ti si taj lik koji voli to, da proba nešto novo, da nauči, da usvoji on, pa da prenese drugima, pa da… Sve to. Ali jedan super moment mi je da ti to često radiš i kroz neke lične projekte. Ne uvek, ali to mi je tema za ovih pet godina, šta su bile stvari koje si učio i kako si birao da ih učiš. 

Miloš Skokić: Pa to ima nekoliko sad nekih linija koje možemo da pričamo. Jednu smo već načeli u ovom delu da sam ti rekao da smo učili kako se vodi firma i to nešto što Goran zove profesionalizacija menadžmenta, je bitna stvar, ali Goran pričao, tako da to nije toliko. Ono što je za mene na ličnom nivou bilo najvažnije da naučim prethodnih godina su veštine pregovaranja i veštine prodaje. Jer možda ti mene ne doživljavaš tako, ali zapravo ja sam čovek sa ozbiljnom socijalnom anksioznošću. Sad ozbiljno, kako je funkcionisala Žiška dugo vremena? Nama se malo i posrećilo, malo su nam ljudi dali kredite gde nismo zaslužili, negativno ni Goran ni ja nismo morali da izađemo u veliki grubi svet i da se nekako izložimo, da nekako sednemo na neke ručkove, na neke kafe, da popričamo s nekim decision makerima i da bolje razumemo tržište na kojem radimo. Nama su se tako nekako stvari dešavale, u velikoj meri. Goran i ja smo seli i rekli smo ovako, vidi, dokle god ti i ja nemamo instinkt i ne umemo da sednemo na kafu ili na ručak s nekim ko radi u firmama s kojima sarađujemo, a da nas nije puškom neko naterao. Mi ne radimo ono što je naš posao. Izneverili smo naše kolege, izneverili smo našu viziju na kraju krajeva. Znači mi kao racionalni ljudi znamo kako u ovoj našoj ekonomiji se poslovi dobijaju, znamo kako se budžeti otključavaju, veliki deo toga je jedna vrlo ljudska istina, znači na nivou nekakvih ličnih preferencija, ličnih odnosa, odnosa poverenja. Ne pričam sad uopšte s njima, nego samo o činjenici da si s nekim imao facetime. 

Ivan Minić: Evo ajde samo da banalizujem, pa ti nastavi. On je to dao nekom svom, naravno da će da da nekom svom, osobi kojoj veruje, jer ne može da se bavi mikromenadžmentom svega. Daće osobi kojoj veruje. To ne znači da je to pogrešno. I kada biraš, biraš osobu u kojoj imaš poverenja. Uvek. 

Miloš Skokić:  Ali to je nekako kao dvosmerna ulica. Znači mi smo morali da naučimo da sednemo sa ljudima s kojima inače nismo sedeli, da čujemo od njih neke stvari koje nismo znali i nismo bili upoznati s njima, da im kažemo šta mi mislimo i da nekako krenemo da gradimo tu neku našu realnu networking, poslovnu mrežu. E sad opet kažem, tebi to možda može zvučati kao čudno, ali mi nismo bili dobri u tome, objektivno. Nismo bili na dobrom mestu s tim. I onda smo zapravo to krenuli da učimo da cimamo ljude, da se viđamo. Deo toga je bio i prezentovanje našeg rada. Gde mislim da smo napravili ogroman pomak. Žiška je bila agencija koja je radila neke kvalitetne stvari, ali nekako mi smo imali jedan način na koji radimo stvari. To je bio ti nama daš neki problem, mi napravimo prezentaciju od 300 slajdova. I onda te posadimo da ti nas čuješ 300 slajdova. I ja sam bio uveren da je to neki način na koji se rade stvari. To, sada mogu sa sigurnošću da kažem, apsolutno nije način na koji se radi bilo šta. Skoro. Postoje možda neke stvari koje zahtevaju taj pristup, ali većina stvari više benefituje. Ajde, sednemo da popričamo šta tebi treba, šta meni treba. Aha, čekaj, mi smo nešto ovo napravili, ali ti vidiš ovo. Aha, ne vidiš ovaj deo, ajde da promenimo. Čekaj, treba nam još 7 dana za to. Ajmo da napravimo prototip, ajmo. Nekako mnogo stvar, mnogo poslovna komunikacija mora da bude otvorenija da bi bila relevantna. Znači nije to, ja sam intelektualac, zatvori me u prostoriji, ti me pusti četiri nedelje da radim, pa ću ja tebi da prezentujem. To je to, pa je cela igra da ja uvežbam da ti što bolje to prezentujem, što ubedljivije. Ne, brate, moraš u blato i da se rveš. 

Ivan Minić: I da radimo zajedno. 

Miloš Skokić: Zajedno, i da se ne razumemo, i da ja kažem nešto što će tebi možda da zvuči glupo, i ti nešto što će meni da zvuči glupo, a i da se nekako u svemu tome povežemo i da suštinski rešavamo probleme. Ja mislim da smo mi kao, to je najveći put koji smo prešli prethodnih godina, izašli iz te svoje zone komfora i krenuli zapravo da pričamo s ljudima koji nisu slični nama. Jer meni nije sličan i ne može mi biti sličan neko ko radi u korporaciji 10-15 godina, jer ja nikad nisam ni dan radio u korporaciji. Znači mi smo u polazu odmah različiti, ali mi jedno bez drugog ne možemo. Jer mi sve što radimo moramo zajedno da napravimo. I što pre se pogledamo u oči i što pre se skontamo i ne skontamo, to je bolje za sve nas. Tako da, ako bih baš morao da podnesem šta smo Goran i ja naučili da radimo, naučili smo da pričamo s ljudima. E sad zamisli Gorana, čak i on naučio da priča s ljudima. Meni čak možda nije toliko bilo teško. 

Ivan Minić: Ne da priča ljudima, nego da priča sa ljudima. 

Miloš Skokić: Dobro, zezamo se malo Goksi, nemoj sad da se hvalimo u ovome. Ali da, činjenica je da nismo baš neki naj… Sve što treba da znaš o tome je poslušaj epizodu u Kolegijumu gde je Bora iz Representa i Goran pričao o networkingu. Poslušaj tu epizodu, sve će ti biti jasno. 

Ivan Minić: Imamo dva kraja… Znači, dva kraja spektra, bukvalno. 

Miloš Skokić: Da, da. Tako da, veliki deo je bilo to. Srećom, krenuli smo da radimo s nekim stranim kompanijama i upoznali smo neke ljude koji posluju na drugim tržištima. I onda smo malo pokupili neke forice iz tih tržišta. Malo smo shvatili važnost dobro organizovane i u pravo vreme večere s klijentom. Shvatili smo važnost nekih lepih procesnih stvari. Shvatili smo važnost toga da… Znam da ti to ne voliš, ali ponekad moraš da počneš mejl koji počinje sa nadam se da je sve dobro kod vas. Kako ste? Kako je žena? Kako je prošla onaj lični… Kako je bilo na krštenju? Nekad to je potrebno da se desi. Nekad je baš suprotno, potrebno da se desi mejl koji je znak pitanja. Šta se dešava? Ali to su sve nijanse koje mi, opet kažem, nismo znali. Mi smo imali jedan način kako radimo stvari. Nas kontaktira klijent, mi dobijemo brif. Mi smo pametni i vredni. Sad ćemo da napravimo 300 slajdova. Svi će biti pametni. 

Ivan Minić: Vi ste najbolji đaci. 

Miloš Skokić: Najbolji đaci, ali ne treba ti to uvek. Često ti to ne treba. 

Ivan Minić: Skoro nikad ti ne treba. Skoro nikad ti to ne treba, da. To je jedna transformacija. Onda smo krenuli da se viđamo s drugima. Ovo će ti možda biti zanimljivo. Došli smo na ideju da kontaktiramo druge agencije, naše konkurente, i da im predložimo neku vrstu razmene. To ti je ono kao ako si gledao Handmaid’s Tale. To je, kako se to kaže, Sluškinjina priča. Pa kad ovi iz Gileada odu u Kanadu na razmenu, ono, fašistička država, ovi ovamo levičari, nebitno. Poenta priče je, hteli smo da se otvorimo ka svetu, razumeš, da razumemo kako drugi ljudi rade. I onda smo seli sa jednom, drugom agencijom, trećom, i shvatili da u stvari smo preozbiljni. Kad ti troje ljudi kaže, iskusnih u poslu, pogleda tvoj rad, pokaže ti svoj rad, stvori se neki stvarniji moment razmene i kaže ti, ljudi, sve ovo dobro, ali nepotrebno je, ozbiljno. Ne deluje kao da se zabavljate, deluješ štreberski, mučno je da se prolazi kroz ovo. I onda shvatiš, ok, neke stvari su tačne, ali nisu bitne. I onda shvatiš da je 90% stvari tačno, ali nije sve bitno. Kome dokazuješ i šta? Dokazuješ svom klijentu da si pametan, pa to neće nikome doneti sreću, jer niti ćeš ti to dokazati, to je bitka koju ne možeš da dobiješ, niti on može to da iskoristi.

Ivan Minić: Ako dokažeš, to može da bude vrlo negativno za ceo proces. 

Miloš Skokić: Može da bude destruktivno, zapravo. Tako da, desila se nama neka humanizacija, ja mislim, procesa. Mi smo u nekim aspektima posla bili dosta humani, umeli da se otvorimo i da oslušnemo, to je recimo tržište rada, znali smo kako da zaposlimo dobre ljude, ali nismo toliko dobro, pre recimo sedam, osam godina, nismo toliko dobro razumeli kako se priča s ljudima koji prosto nisu deo naše kulture, te Žiška kulture, vrlo su različiti, trebamo mi njima, trebaju oni nama. To je napravilo veliku razliku, ja bih rekao, i to se takođe odrazilo i na kreativne procese, jer kada ti imaš kreativni proces koji nije toliko opterećen tim, ja sad stvarno zborim da je to leva il desna strana mozga, ali to je kao jedna hemisfera radi jednu, računa matematiku, druga razume odnose, recimo tako, ili umetnost. Mi smo bili dosta zarobljeni u intelekt i dosta zarobljeni u narative. Znači sve vreme smo razmišljali u rečima, a onda shvatiš da je svet u kojem živiš užasno vizuelan i multimedijalan i često ne baš pametan, Miki Milane being jedan od glavnih argumenata za to. I onda shvatiš da da bi bio bolji u svom poslu, moraš malo da se opustiš, moraš malo da se zezaš. I moraš malo da uđeš u neke oblasti koje ne razumeš do kraja. A sad zamisli s mojim i Goranovim mindsetom i našim celim timom koji smo mi oblikovali svaki argument. Goran je debater, znači on je profesionalni debater. Ja sam vrlo sklon razmišljanju u sistemima. Vrlo, vrlo sam sklon da sad nešto pričamo i odmah hoću da ti nacrtam koji je to neki okvir za razmišljanje umesto da se samo zezam s tobom. E sad mi smo trebali da izađemo iz svega toga i da naučimo da malo više slušamo svoj instinkt. Nama dođu druge kolege, iskusni kreativci, kažu mi nekad znamo da idemo na prezentaciju klijenta, idemo da ispričamo dobar vic, ali dobar vic, to im treba. Kakav dobar vic, čoveče, prvo 80 slajdova, da ti ja objasnim da ja duboko razumem 17-godišnju osobu u Srbiji 2021. 

Ivan Minić: Ima ta jedan moment koji je Neo u Matrixu kada shvati da je Neo i to je moment do koga ste, čini mi se, došli. Ja sam došao pre nekog vremena i nije stvar u tome da ja ne volim mejlove kako je bilo na krstarenju, ako me ne zanima. Voleo bih da biram situacije u životu i poslu, gde ću to pitati ljude ne iz kurtoazije, nego zato što mi je važno. Zato što mi je drago da su se odmorili, zato što su zaslužili da se odmore, zato što je sad trenutak da krenemo da radimo nešto drugo, ali nećemo ako nisu spremni, odmorni i tako dalje. Ne volim te momente iz kurtoazije i to samo ima veze sa tim što sam ja star čovek. I što kad mi neko kaže, zove na pič ili nešto slično, mi ne izlazimo na pičeve nikad. Generalno svih je manje. I kao, ajde sad ti i nas da impresioniraš. Ako vi ne znate zašto ste me zvali nakon 20 i nešto godina rada, mi nemamo o čemu da pričamo. Jer nemamo o čemu da pričamo. Nije stvarno tome da je sad meni problem da ja nešto prezentujem se. Samo mi je stupidno zato što valjda znate zašto ste me zvali. To je jednostavno to. My reputation precedes me. Ako ste me zvali da budem veseli vilenjak u vašoj kancelariji, neko vam je prodao lošu foru. Ali ako ste me zvali da rešimo neki konkretan problem, hoću. Ali ajde kao svi da imamo buy-in sa svih bitnih strana, jer ja ne želim da gubim vreme. Radije ću da sedim sa mojim ljudima kao što ćeš ti radije da sediš sa svojim ljudima nego da gubiš besmisleno vreme na nečemu što ti se ne radi, ne treba, što ti nije važno. E, to je neka zrelost koja dođe sa situacijom da ne moraš da uzmeš svaki posao. Ne moraš da se dopadneš svakome. Ne moraš da budeš neka vrsta čoveka koji je sa svima dobar, jer čovek koji je sa svima dobar nije dobar ni sa kim. 

Miloš Skokić: Tako je, te granice, koliko god zvučalo kao kliše, ali treba puno godina da kreneš da razumeš tačno šta to znači. I, tu opet postoje različiti pristupi. Način na koji će Goran postaviti granice, način na koji ćeš ti postaviti granice, ja, Milja, to su sve veoma različiti načini. Ali suština je ta. I to jeste ideal što si ti rekao. Ideal bavljenja poslom, po mom mišljenju, je da kada pišeš mejl, kako je bilo na krstarenju, te zapravo interesuje. A to, da bi bio u toj poziciji, moraš raditi na tome deset godina, ja mislim. 

Ivan Minić: Tako je. 

Miloš Skokić: I ja sam spreman na tih deset godina. 

Ivan Minić: Znači još dve. 

Miloš Skokić: Pa još dve, a nije, nije, krenuli smo malo kasnije, znači još četiri, na primer. Ali da, to su glavne izmene i jedna još izmena koja je možda malo i na ličnom nivou, tj. najviše utiče na mene. Ja sam nekako prvi put seo na neko svoje mesto i rekao sebi šta sam ja u poslu. A to će tebi možda isto biti neobično, ali ja sam prvi put sebe doživeo kao kreativca i kao kreativnu osobu, kao nekog ko oblikuje kreativni način rada, relativno skoro. Da li si ti mene pitao pre ne znam, sedam, osam, pet godina ili tako dalje, ja ne bih se osećao komforno da sebe nazovem kreativcem. Ja bih rekao, ja volim da rešavam probleme, volim da komuniciram s ljudima, drago mi je pisanje, ali nekako bih zaobišao da ti kažem da sam kreativac. Međutim, opet, zrelost, godine, iskustvo, u nekom momentu sam samo seo i rekao ovako, okej, ja sam kreativac, de facto sve što ja radim, skoro ceo output mog rada je kreativni rad. Dalje od toga, ja sam kreativac koji voli da promišlja kreativni rad i kreativac koji želi da se bavi time kako se organizuju drugi kreativci. Srećom, nisam sam u tome, ima nas nekoliko u Žiški koji smo duboko zainteresovani za ovo pitanje. I ovde sad ne pričamo o nekim vrlo apstraktnim stvarima, pričao ti je Goran o knjizi koju piše i tako dalje, ali ovde doslovno pričamo o tome kako tačno da ti i ja organizujemo naš kreativni rad. Hoćemo da se viđamo, hoćemo da se viđamo u ovoj prostoriji, hoćemo da pišemo, hoćemo da razgovaramo, hoćemo da ne razgovaramo, hoćemo da ćutimo, kako ćemo da izađemo iz toga, koliko će to sve da traje. Znači to su teme koje mene interesuju i kojima sam se ja počeo puno baviti u prethodnom periodu. I pre nekih par meseci su me zvali iz domena, tj. zvala me Marijana i ta cela inicijativa sa webinarima koji su oni pokrenuli, za koje znam da znaš sve o tome. Zvali su me i pitali da snimimo neki webinar. I onda smo krenuli da pričamo o temi i onda nekako ona osetila verovatno da ja nisam baš komforan, da mi se ne sviđa kako to sve ide. Mislim da sam opet pokušavao da postavim neke zdrave granice u tom razgovoru. I onda ona kaže, dobro, ali o čemu ti želiš da pričaš? I onda sam joj rekao, hoću da pričamo o tome kako se organizuje kreativni rad. Prvi put u životu sam to izgovorio. I onda smo stvarno snimili taj webinar. I taj webinar koji je pogledao mali broj ljudi, nije nekako neki relevantan piece of content, ja bih rekao, ali taj webinar daje mali glimpse toga koju veštinu sam ja razvijao prethodnih godina i čime sam se u stvari najviše bavio tokom prethodnih godina. A to je upravo time kako da imaš, da prevedem sad baš onako na TikTok hook jezik, da razumeju svi, šta je brainstorming, kako se organizuje, da li ti uopšte treba. Eto, to bi bilo to.

PET PROJEKTI

Ivan Minić: E sad, nisi pričao o pet projekata koje si radio. I tvojim projektima za tvoje slobodno vreme, gde si ti u jednom trenutku bio i čovek koji streamuje igrice i koji radi recenzije raznih stvari. I sad ovo što radiš kroz vertikalni video, recenzije nekih proizvoda i ne samo proizvoda, nego prosto neke zanimljive stvari snimaš u vertikalnom videu, to je meni beskrajno drago, zanimljivo, želim tebe da vidim u toj ulozi, to je tvoje mesto, ti si ono, mislim to ne postoji više obrazovni program i sve ostalo, ali ti si taj dobri duh koji se pojavi, zainteresuje se za nešto novo na početku dana ili nedelje i kao imaš, lepše počne cela ta priča. Ali kroz neke prethodne stvari koje si radio, došao si u poziciju da ovo sada kada radiš može da izgleda super. I da zvuči kako treba i da bude spakovano dobro i da izgleda profesionalno i sve to. I taj period kad si streamovao igrice, koji sam ja par puta sam se uključio jer, ko ja ne gledam, mislim prvo ne igram igrice, a onda ne učestvujem u takvim nekim dešavanjima. Ali kao je sa Srđanom, tako i sa tobom, desi se povremeno da se ja uključim u prenos nečega što je u Srđanovom slučaju noć i da vidim samo je on živ, ali dobro. Tako isto i ovo. Šta si sve radio, šta ti je to donelo od nekih vrednosti koje ostaju u smislu veštine i znanja i svega toga, a šta ti je donelo i od nekih spoznaja koje si shvatio u tome zašto neke projekte ne radiš više, kako dođeš do toga da završiš nešto, odnosno da je da sebi objasniš i sa tim se pomiriš, da je okej da odustaneš od nečega u šta si uložio mnogo vremena. 

Miloš Skokić: To je smešno i da si pomenuo odustajanje, zato što odustajanje meni u stvari nije problem i ja se toga ne stidim. Postoji baš puno stvari od kojih sam odustao i hvala Bogu da jesam. Ima ta neka čuvena epizoda podkasta, čuvena u mom univerzumu, epizoda podkasta Žiške gde ja u 500 rečenica ubeđujem Jelicu da odustane od nekih projekata. To je mim, ali to je zezancija, ali to je i tačno. Ja sam krenuo da pravim svoj sadržaj davno i uvek sam imao tu potrebu. Mogu to da ispratim dosta rano u mom formalnom obrazovanju. Samo sam krenuo da se interesujem za to kako ja da objavim neki rad. Ne znam, pa smo u srednjoj školi ja i drug slali poeziju da nam objavi neki bio neki magazin književni Split Mind se zvao. Kao da nam oni objave pesmu. To je bio trip. U suštini, ja sam autor, kao i ti. Znači osoba koja želi da ima neko viđenje sveta i hoće da napravi neki komad sadržaja, šta god on bio, i da to drugi ljudi gledaju i da dobije neki feedback. Znači to je prosto, verovatno se rodiš s tom bolešću ili nekako usput zapatiš i nema nazad. E sad, krenula je korona i ja sam bio strašno usamljen, što mislim da nije sramota reći, naročito sad kad smo u tom nekom novom dobu. Krenuo sam da streamujem, između ostalog, znači da uživo igram igrice i da ljudi gledaju kako igram igrice. Zašto? Zato što sam bio, opet kažem, usamljen i to kada ja streamujem igrice, meni u chatu bude desetak, petnaest ljudi. Dosta tih ljudi su moje kolege, to je isto bitno da naglasim. A neki s kojima igram su isto tu. Stvori se neki intimni krug ljudi koji nešto rade zajedno i to je stvarno, pored toga što je užasno izazovno, užasno je izazovno deliverovati taj sadržaj. Znači moraš da igraš igricu, da pričaš sa svojim prijateljima i da imaš neku svest o tome da to neko gleda i pokušaš da to sve nekako učiniš zabavnim i da spakuješ u neki kontekst koji je gledljiv. Znači streamovanje je težak posao. Ja stvarno verujem u to. 

Ivan Minić: Krvav lebac. 

Miloš Skokić: Krvav lebac? U stvari nema tu ni lebca. To je samo krvavo. Međutim, tu sam ja krenuo da streamujem i krenuo prvi put da razmišljam o sebi kao ne samo autoru sadržaja, nego nekome ko taj sadržaj i izvodi. Izvodi u smislu govori u mikrofon, gleda u kameru. Jer u stvari to nisam radio pre toga, barem u toj meri. Krenuo sam da streamujem i to me je vozilo par godina. Sam stvarno sebe doživljavao kao streamera. Zašto mi je to bilo interesantno? Zato što je meni gaming industrija mnogo važna i to je nešto što mislim da sad nećemo otvarati jer je skroz jedna fioka odvojenog razgovora, ali meni je gaming industrija mnogo važna. Da kažem u jednoj rečenici, verujem da je gaming umetnička forma, doslovno najuzbudljivije mesto umetničkog stvaralaštva u današnje vreme. Ja verujem u to, imam pravo na svoje verovanje. 

Ivan Minić: Svi formati u jednom trenutku će preći u to. 

Miloš Skokić: I samim tim, ja sam krenuo da čeprkam po tom svetu gaminga i shvatio da ono što mene tu interesuje, ono što ja mislim da je vredno, ne mogu da nađem puno sadržaja o tome, na srpskom uopšte, a na engleskom tu i tamo. Malo sam to doživeo kao neku svoju misiju da ja te stvari donesem našoj gaming zajednici. To sad zvuči malo smešno jer funkcionišeš u stvari tako, ali suštinski krenuo sam da igram te neke igre koje bi ljudi zvali nezavisne igre. Znači, nisam igrao, ne znam, Fifu, ne mislim ništa loše, nisam igrao Fortnite, o kojem svi sve već znaju, nego sam igrao neke čudne male igre za koje sam ja verovao da su dobre. Međutim, bavljenje bilo čime, ti znaš, kao i podcastom takođe, baviš se nečim, pa jedno vreme te samo vozi taj tvoj drive, a u nekom momentu kreneš da se pitaš: dobro, kako merim rezultate, kako da ovo optimiram, čemu ovo sve služi, je li stvarno ovo radim na najbolji mogući način, i tako dalje. I u nekom momentu ja, naravno, kao neko ko se bavi advertajzingom, stalno razmišljam o algoritmima, polako shvatam da ja, da sam najbolji streamer na svetu, da sam čudo prirode u tom nekom streamerskom svetu, na srpskom jeziku, ja neću nikada napraviti od toga održivo bilo šta. Čak ni neki nišni medij. Paralelno s tim, krećem da snimam vertikalne videe za Instagram Reels, TikTok i naravno YouTube Shorts, pošto to je sad sve ista stvar. Više ljudi ni ne zna na kojoj su aplikaciji, bih rekao, ali opet odvojena tema. I te vertikalne videe krećem da snimam, pošto nisu stream, nego traju do minut, mogu puno da ih proizvedem. U međuvremenu, sam stekao samopouzdanje kao speaker. Produkcijsko znanje sam uvek puno radio na tome da dobro razumem kako funkcioniše zvuk, kako funkcioniše slika, kako funkcioniše montaža, grafika. 

Ivan Minić: Jel’ baš si mi rekao u nekom trenutku koliko ti je značilo da se ubrzaš za neke stvari, to što si imao svoje projekte. Kao, rada za klijente ima i ljudi se dedicated bave s tim, neće ti je montirati, ali kako ćeš ti naučiti da budeš bolji? 

Miloš Skokić: Imaš svoje projekte koji su ti laboratorija za isprobavanje svega što si ikada hteo, a ne postoje nikakvi stvarni ulozi. Jedini stvarni ulog je moje sramota.

Ivan Minić: I vreme. 

Miloš Skokić: Okej, vreme svakako. Vreme je veliko i biva utrošeno tamo, ali suštinski, vreme sam već dao. Neko ko streamuje 3-4 sata više puta nedeljno, znači vreme mu nije problem. Taj čovek ima i druge probleme. Vreme je okej. Ali suština je da, nekako zbog toga što sam krenuo da proizvodim te videe i da ih plasiram, ostao sam jako zategnut u nekoliko sfera rada koje su bitne. Jedna je pisanje, a vratiću se na to, druga je razumevanje produkcije, pričaćemo malo o tome, i treća je distribucija sadržaja, tj. algoritmi, tj. medijski aspekt cele te priče. I onda ja, kada dođem posle svih tih svojih razmišljanja o svemu tome na sastanke s klijentima i kažu da pokrenemo neki content projekat, ja sam kao ono kuče na lancu. Znači, samo neko da mene pusti. Ja znam deset narednih koraka. Ma koliko ih deset? Ja znam dve godine što treba da radim. 

Ivan Minić: Kuče na lancu koje nije šećer, nego je neki pitbul. 

Miloš Skokić: Boga mi, šećer ume da zategne. Baš. Tako da, vrlo je isprepletano posao i privatno, mada ti moji videi koje radim su privatni i teme sadržaja interesuju mene, i tako dalje. Međutim, hteo bih da se vratim na ovo što je neko zapisanje. Što je fora? Kada je krenuo TikTok da se popularizuje i taj vertikalni format, ja sam shvatio da je to moja prilika. Zašto? Zato što taj algoritam po prvi put radi na taj način, i ja stvarno verujem u ovo što ću reći, da ako imam zaista privlačan, pazi, ne samo kvalitetan, već privlačan sadržaj, ja ću dobiti preglede. Jer, prosto, algoritam funkcioniše po principu gledanja videa, tj. završenih gledanja videa. Ako ja zaista napravim video na kojem će ljudi ostajati i gledati ga, možda čak nekada i više puta u krug, algoritam će označiti moj video kao relevantan i prikazaće ga mnogo, mnogo većem broju ljudi nego što sam ikada sanjao da mogu da dosegnem. I to je u stvari ultimativna kopirajterska vežba, slučajno nastala, a to je: da li mogu da uzmem bilo koju temu koja mene interesuje i da nađem način da je ispričam i da prevarim ljude da oni misle da ih to interesuje? To je, znaš i sam, siguran sam, jer znam da tvoji tekstovi često su u tom ključu. Tvoji tekstovi su često u ključu: sad ću da vam kažem nešto što ne znate i što po defaultu vas možda i ne interesuje, jer nije vaš svet, ali ću da vam to ispričam na način na koji niste mislili da je možda ispričavano. 

Ivan Minić: I pročitaćete ga do kraja.

Miloš Skokić: I pročitaćete ga do kraja, zato što će do kraja nuditi vrednost. Nije šarena laža. Tako isto i moji videi. Ja sam vrlo brzo shvatio da mogu da snimim najclickbait i clickbait. Ovo je igra zbog koje su ljudi završili u bolnici. Ali već u drugoj rečenici ja nemam ništa da dodam. Mislim, lupio sam ovo. Ali već u drugoj rečenici ti vidiš da ti ja neću dati ništa. Ali, ako ti ja dođem i kažem: “Ljudima nije bitna olovka, ali ljudima kojima je bitna olovka oni pišu ovom olovkom.” Dobro, zašto? Zato što je ovo nemačka Leuchtturm olovka koja je dobila nagradu za najbolji dizajn olovke 1917. godine. Okej, i šta s tim? Ne želim da idem dalje sa ovim, da razumeš poentu. Znači, baš je kopirajterska vežba da uspeš da to uradiš. A malo je i vežba u nastupu, zato što moraš da ga napišeš, a onda ja moram tebi to da ispričam, da te stvarno ubedim da će to da bude nekako korisno i zanimljivo. I dalje se igram i dalje se takmičim s tim algoritmom. I dalje pokušavam svaki put, da li mogu da snimim novi video o nečemu što je meni važno i da ubedim nekoga da je to zaista važno. A ti, kao neko ko se bavi marketingom ceo život i vrlo si dubok u marketinškim temama, znaš koliko je ovo core bavljanje našim poslom. Znači, bukvalno, ako ovo ne umeš… 

Ivan Minić: I vidi, relativno skoro je bio Bane Brakić i pričali smo o celoj priči koja je bila sa Topshopom i sve to. I kao, brate, 30 godina kasnije i dalje znamo sve reklame koje smo pročitali i apsolutno nikome ne treba kolač u tiganju. Ali su svi želeli da naprave kolač u tiganju jednom i nikada više. Ali i to je sasvim dovoljno da kupiš taj tiganj. I kao, da, mnoge stvari su se promenile, sofisticirale, ali i dalje je to samo malo drugačiji kolač u tiganju i ja ću ga vrlo verovatno kupiti i važno mi je. I taj momenat, ono, ja volim da slušam to što ti snimiš iz prostog razloga što mi imamo vrlo slične sklonosti kad su neke takve stvari u pitanju. Znaš, kao, ja možda retko pišem, ali, evo, pisao sam te dve knjižice i stalno mi neko traži posvetu. Kad mi da olovku koja me nervira, ja ne mogu da napišem posvetu. Znači, ja ovo zbog toga izvadim iz ranca olovku da bih napisao kako treba, jer 2024. godina je, hemijska olovka ne sme da bude problem. Znači, imamo milion problema, ali to da olovka piše kako treba ne sme da bude problem. Kao što smo gomilu drugih stvari rešili i više ne postoji pitanje koji novi automobil je pouzdan. Mislim, kao, brate, svaki je pouzdan u onom ciklusu koliko treba da ga voziš, a to je 3-4 godine. To što kod nas dođe posle 17, nijedan nije pouzdan. Al’ taj momenat, kao, neke stvari bi trebalo da se reše i to da kao u moru svega ti izvučeš nešto i kažeš: ovo je interesantno. Kao što, ono, pratiš ljude da ti kažu na koju plažu treba da odeš, u moru plaža u Grčkoj, kojih ima milion, gde treba, jer nemaš beskonačnu količinu vremena, u koji restoran treba da odeš. Ja sam ljudima zahvalan godinama i svake godine im se ponovo zahvalim za nešto što su mi otkrili u nekom trenutku. E, to je taj vajb koji ja imam iz svega, a još uz to, dobro, konkretno napisano, ne oduzima previše vremena i ti to izneseš njenim jako prijatnim glasom i atmosferom, i svemu, i kao: to je to, ja bih to mogao da gledam po ceo dan. 

Miloš Skokić: Meni je mnogo smešno, dosta ljudi mi to kaže. Na primer, Rajma mi je to rekla, naša zajednička prijateljica, kaže: “Ja ne razumem, mene ne interesuje ništa o čemu ti pričaš, stvarno me ne interesuje. Ja svaki tvoj video pogledam do kraja.” Mislim, to je stvarno veliki kompliment, razumeš, mene to puni, jer kao, ja na tome radim. Ne znam, ti možda ne znaš, ja sam stotine tih videa snimio. To tebi izgleda možda tako, malo, svako malo vidiš neki video, ali to su sad već stotine, to se približava hiljadi. Hiljadu, ko je uradio? Čega si hiljadu uradio? Razumeš, kao, bar bi trebalo da bude dobro. 

Ivan Minić: Mislim, pričam sa čovekom koji ima 282 epizode podcasta, i još gomilu nekih pored toga. Ali to jeste taj momenat da kao kažeš ljudima: “Hoćete probati nešto? E, hoćete stvarno da probate?” Jer kao, imaju oni ljudi što pred more odu 7 dana u teretanu da se zategnu. Dobro, ako ti sebi to možeš da kažeš, ako ti misliš da si se zategao zato što imaš upalu prvi put, znaš, to je u redu, ali to ne funkcioniše tako. Ovo je maraton. 

Miloš Skokić: Ali moraš tu nekako da budeš iskren prema sebi. Na primer, ja i da nemam te videe, ja bih opet sada u kafani preporučivao ti olovku, jer ja sam očigledno taj neki preporučivač. Verovatno postoji neki bolji naziv za to, ali neko ko se povezuje s ljudima na taj način. 

Ivan Minić: Vidi, postoji softverski proizvod koji se zove recommendation engine, tako da ti si u suštini softverski proizvod.

POSTAO SAM INFLUENSER?

Miloš Skokić: I znaš šta mi je isto ludilo, šta me mnogo trenutno radi, to mi je nova stvar, da li mogu da napravim razliku za biznise? U prevodu, recimo, neki lokalni tim lansira neki lokalni proizvod. I bilo je par primera društvene igre, ne znam. Uglavnom je to nešto štreberska kultura, ne izlazim ja puno iz toga. S razlogom. Da li ja mogu da ispričam priču o tome i da ljudi kupe tu stvar? Jer to nije baš isto. Jedno je što tebi simpatično i pogledaš, i Rajma pogleda, i svi mi pogledamo, ali da li ljudi kupuju stvari o kojima ja pričam, jer mene to nekako radi. To mi je kao neki novi level. I tu, zapravo, kroz to kreće neka moja influenserska karijera. To je možda malo čudno kad se tako kaže, ali za neke brendove i za neke industrije ja sam influencer.

Ivan Minić:  I to je jako važno. I to je jedna od tema o kojoj sam hteo da pričamo. Zato što ono što se desilo u ovih pet godina jeste ono super size me u influenserskoj industriji. Sad imaš gomilu ljudi koji više nisu samo neki youtuberi koje gledaju deca do 12 godina, pa to što ima milion na kraju dana nije bitno. I oni su odrasli. Ne na dobar način. Kako ko? Ali generalno, imaš tu sad razne neke ljude koji su došli do nekih ozbiljnih cifara za naše okvire, a boga mi, i ne samo za naše okvire. Bili bi bitni i da su u nekoj velikoj zemlji. I ono što se desilo, desilo se kao i sa svim ostalim stvarima, da je prvo trebalo vremena da industrija skapira da to postoji, pa su onda brendovi krenuli, pa su svi krenuli, pa su sad svi, pa su sad svi sve svakom svuda i ti imaš influencera koji je pre pet godina bio nišni, nebitno, u kozmetici, šminci, čemu god, koji sad preporučuje 20 proizvoda dnevno. Da apsolutno više to nema nikakvog efekta, ni za koga. Jer kao, ja jesam s te neke strane ispratio i performance wise kako to ide, jer znam neke brendove, neke ljude, nekad sam ja organizovao neke kampanje, i ti shvatiš da to jednostavno više ne radi. A da moraš da se okrećeš tome da nađeš te svetionike, koji su ljudi koji imaju relativno mali broj u poređenju s ovim, znači 20 puta manje, 50 puta manje, ali ljudi kojima veruješ. Naravno, imaju i onih velikih kojima veruješ, koji ne rade to na taj način. Ali mi je jako bitno, kao osobi kojoj je to jedan od alata, kako nešto što ste napravili da distribuirate. Činjenica je da to distribuirate kroz medije, da, svaki taj influencer je medij, često veći od mnogih formalno tradicionalnih medija. Kako tebi izgleda taj landscape ceo i šta se tu dešavalo u ovih nekoliko godina i gde misliš kuda to ide i šta je neka tvoja preporuka za razmišljanje i za te ljude i za nekog ko razmišlja da angažuje ljude? 

Miloš Skokić: Vidim dva jasna puta u smislu influencera. Prvo želim da kažem da si potpuno u pravu i da danas planiranje bilo kakve komunikacije bez razmatranja toga kako će influenceri učestvovati je malo onako naivno. Ako pričamo o nekoj ozbiljnoj kampanji, sigurno imaš neko razmatranje kako ćeš angažovati influencera. Trebaju ti. Medijski, medijski ti trebaju. Postoje dva puta, očigledno. Jedan put je ono što rade Xiaomi i Strahinja Ćalović. Po mom mišljenju, odličan primer, odličan meč, brend, personality, sve mi se tu sviđa. I ne kažem to samo, da, mnogo mi je bitno što radimo u Xiaomi, mnogo se ponosim na stvari koje radimo, ali ne pričam samo zbog toga, mislio bih to svakako. I Strahinja, na kraju krajeva, radi sa Xiaomi nekako duže nego što Žiška radi sa Xiaomi. Koji je to put? To je put jednog dubokog, dugoročnog, suštinskog povezivanja brend aktivnosti i nečega što influencer jeste. Znači, ja sad ne mogu da zamislim da Xiaomi lansira svoj Note telefon, što je najvažniji, business wise, najvažniji Redmi Note telefon koji lansira godišnje, a da Strahinja nekako ne bude baš bitan deo te kampanje. Kao što ljudi koji su videli kampanju ove godine znaju da se upravo to i desilo, da je čovek bio faktički lice lokalno za taj telefon. E, to su znači višegodišnji ugovori, to su sedenje, razmatranje i promišljanje kako se ta dva, kako brend utiče na influencera, kako influencer utiče na brend, kako se ta konekcija gradi, kako influencer postaje bolji zbog brenda, kako brend postaje bolji u nekom smislu, bliži ljudima zbog influencera. To je, ja bih rekao, 1% tržišta. Znači, to je san. Ali to apsolutno nije relevantno za većinu brendova, a posebno nije relevantno za većinu manjih brendova. Drugi put je upravo ovo što si ti pomenuo, a to je pronaći neotkrivene izvore uticaja, te mikro, ne znam kako da ih nazovemo, male influensere koji su veoma zainteresovani za tvoj brend, tvoju uslugu, tvoju kategoriju, i gleda čudo – niko ne radi s njima jer nisu ni na mapi ljudima. Nekako uzeti te strateške pozicije i pomoći im da porastu. E sad, šta se tu dešava? Ne znam da li znaš, verovatno znaš, ali na TikToku sada postoji taj novi trend koji ljudi zovu potpuno pogrešno, UGC content.

Ivan Minić: Poznato mi je da ga zovu, kao kad kažu SEO optimizacija. 

Miloš Skokić: Šta je u stvari ta ideja da je baš jako rasklopim? To je ideja da bilo koji pojedinac koji ima telefon, znači svi, može da postane neki relevantan komentator nečega. Obično su to neki proizvodi, usluge, kafići, restorani, nije ni važno šta. I tu je igra u stvari u automatizaciji. Znači, to nisu sad ovi neki romantični mali, ne znam, ja sam za olovke, pa sutra kad bi se otvorio neki brend olovaka, proizvodnja u Srbiji, pa ljudi uzmu mene pa mi zajedno nekako se iznegujemo, pa da poraste i fabrika olovaka i ja. To nije to. To nije ta priča. To je priča: lansiraš novi slatkiš i treba ti da 40 jeftinih, ali algoritamski pogodnih UGC kreatora izbaci u isto vreme informaciju o tvom slatkišu. I sad već postoji neka automatizacija u smislu nekih softvera. Na globalnom tržištu postoje deset godina da se razumemo i rade određeni posao dobro. Ali dolaze polako i kod nas. Prvo su bile neke agencije posredničke koje su to organizovale, to je neki međukorak, videli smo to na svim tržištima, tako funkcioniše. Sad već manje-više imamo neku vrstu automatizacije i to je drugi put. Znači, drugi put je: koliko ti imaš para za influensere po medijskom planu? Pa, imam deset hiljada evra. Cool. Otvorim softver i kažem ti evo, ovo je sto ljudi kojima ćeš poslati proizvod. Malo sam sve priču banalizovao, ali nije toliko daleko od toga. Znači, to su ta dva neka puta. Primećuješ i jaz je ogroman između ta dva. Znači, jedno je ono “aj se venčamo” otprilike, a drugo je transakcionalno: evo ti pare, uradi ovu stvar. 

Ivan Minić: Evo ti pare i meni treba da u narednih 72 sata svi znaju za to. I to ne mogu da postignem sa deset hiljada evra ni na jedan drugi način. Na ovaj način to mogu da uradim. Ok, neće baš svi, ali onoj publici kojoj gledam da se obratim znaće svi da je izašao novi slatkiš. 

Miloš Skokić: FMCG industrija voli to. I to je ono. Ja kada pričam o tim stvarima, ne znam da li se konta, ali to radi. Znači, to nije neka taktika koju ja opisujem kao nešto, šalim se, nego to su stvarno taktike koje rade. 

Ivan Minić: I tu jeste bitno da ti kroz softver, kao što kad radiš targetiranje na osnovu interesovanja i sve ostalo, napraviš dobru hipotezu šta sa čim ide. Stalno koristim, kad pričam sa ljudima koji dođu, koji su vlasnici malih brendova, jer ja dosta radim sa svima njima, i konsultantski, i drugarski, i kako god. I onda dođu, kao, mi smo skupili neke pare. Mi imamo, uvozimo ovo ili pravimo ovo, mi smo skupili neke pare i mi sad mislimo da to damo XYZ influenseru koji ima 500 hiljada pregleda. Zato što će to biti jedna od deset storija tog dana i možda donese, ali mislim da neće. Šta je proizvod? Pa ne znam, proizvod je, lupam, šampon bez ikakvih alergena. Ok. Svi imaju problem s alergenima. Imate sigurno nekog, neku mamu ili neku porodicu koja ima ozbiljan problem sa tim, sa kojom ima smisla da se povežete, i ok, mislim, Ćalovići su primer neke takve porodice gde Marija vrlo često priča o tome koliko je to ozbiljna, teška, važna tema i sve ostalo, ali ok, oni su jako veliki. Nađite nekog malog, neku mamu koja deli svoju priču i ono, podelila je nekoliko puta koliko je to stresno i strašno kada ti, ono, spremiš detetu posteljinu, ono legne i dođe posle 15 minuta, osuto kompletno zato što deterdženti ne odgovaraju ili nešto slično. Tako je, da. Pošaljete im proizvode da probaju, da li im zaista odgovaraju, da li je sve ok. Ako je ok, dogovorite se sa njima za neku saradnju, jer to je proizvod koji oni stvarno koriste. On će koristiti verovatno još 100 majki koje imaju sličan problem. I od njih 150 će da naruče. A neće koštati stotine evra koliko bi koštalo objava kod nekog drugog. I nađite takvih 5, 7, 10 i kroz to ste napravili priču. Ako ste mali, vama je to dovoljno. 

Miloš Skokić: To je odličan savet. Jedini problem s tim savetom je što on iziskuje vreme i bavljenje time. Ali, brate, šta drugo da radiš nego to? Da, u suštini. Slažem se. Mislim, to je… Imam utisak da nemamo šta mnogo više pametno reći o influenserima. Jedino što bih još ja naglasio kao neki trend koji vidim, da su influenseri sve potkovaniji u smislu tehnike, u smislu produkcije. Da oni sada već dosta igraju na tom tržištu hibride influencer-production-powerhouse na nekom nivou. I svi najveći influenseri koje danas znamo u suštini ili sarađuju sa drugim produkcijama ili imaju neke svoje opremljene male produkcije unutar sebe. I vidim da neki brendovi sada odgovore na neka svoja pitanja pronalaze u tim saradnjama sa influenserima i u toj proizvodnji sadržaja. To je onako zanimljivo. Neko bi čak rekao da je to kao pretnja za marketinške agencije u tradicionalnom smislu, ali ja ne bih rekao da je pretnja, nego bring it on. U smislu, ako je to ono što će da nas ugrozi, onda mi ništa nismo ni radili kako treba. U smislu, mene ne brine to. Vidim da ćemo izgubiti neke poslove zbog toga, ali to su poslovi koje nije trebalo ni da radimo možda. Ali činjenica je da, ono što smo pričali godinama unazad, da se influenceri kao nekako diverzifikuju, tj. malo se organizuju kao neki mali biznisi, uglavnom produkcijske, komunikacijske orijentisani. Da, to već vidimo uveliko. Evo ti sad, najiskrenije računamo ti je da angažuješ, recimo, primera radi Milakovića, mada je on specifičan jer je i vrlo…

Ivan Minić: Mnogo specifičan. 

Miloš Skokić: To je neka ekstrem. Jesi li ti angažovao influencera? Jesi. Jesi angažovao pisca, kopirajtera? Jesi. Jesi angažovao kreativca? Jesi. Jesi angažovao nekoga ko organizuje produkciju? Jesi angažovao brend konsultanta? Možda. Zavisi šta je brend. Mislim da u nekim oblastima jesi. Tako da, postoji i ti primeri, naravno. Možda uvek ne zahvaljujem razgovorima što uvek izvučeš neke primere koji su… Kako da ilustruješ pojam to? Ali to su neki…

BOMBARDOVANJE INFORMACIJAMA

Ivan Minić: Ja želim da živim u svetu u kome je Milak, primer, influencer. Kao što želim da živim u svetu u kome je Državni posao napravi saradnju sa Lidlom koja je takva da ja želim da zagrlim svakog. Mislim, ja želim da zagrlim svakog od njih i ovako. Da, da, da. Naša braća i carevi i sve to. To mi treba. To mi treba, a njih je deset. A influencera koji imaju više od dvesta hiljada pratilaca ima 500. To nije ni dva, tri posto. Oni koji su masovni kao… Jeste, glupo zvuči, možda je tumač, ali kao, brate, oni samo dodaju šum. Samo dodaju šum i ono, nisu deo rešenja, nego čini mi se da su deo problema zbog koga sve više dolazimo u tu situaciju kao skoro me je neko pitao šta misliš da će da se desi sa medijima za deset godina? Za deset godina će se desiti to da će svako imati svog čoveka od poverenja koji je mediji i tamo će se informisati. Znači, ako me zanima politička situacija, ja ću slušati tebe. Ako me zanima sportska, slušaću nekog drugog, ovo ću slušati nekog trećeg i ja ću plaćati vama subscription, Patreon, šta god da mi prepričate sve ono jer ja ne mogu da stignem da isprocesiram sve. Ja sam bombardovan. Neminovno vidim da to za deset godina postaje činjenica. Ja sam za gomilu stvari, u onim oblastima koje me interesuju, u jednom periodu imao svoje Twitter liste na kojima se informišem. Twitter kao X, Elonovo čedo, nebitno. Ja mislim da je to talog interneta, na isti način na koji su YouTube komentari, talog interneta. Ali za neke vrste brzih informacija, preciznih, jasnih, kratkih, ako dovoljno dobro isprofilišeš pet osoba, a sad je sve teže, to je najbolji, najbrži način da se informišeš. Ali kao ne može svako i ne možeš u svakoj oblasti i onda bukvalno imaćeš te neke pojedinačne ljude, a ovo što je miš meš svega će postojati zato što postoje dovoljno stari ljudi kojima ovo nije opcija i kako gledaš ono kao prosečna starost ljudi koji gledaju televiziju, imaš ono dve opcije, x godina pa naviše, 45 plus i do 9. Jer to su oni koji gledaju to zajedno. Sve ovo između ima svoje kanale kroz koje se informiše, koji su bukvalno paralelni na realnost. 

Miloš Skokić: Baš tako. I nemaju svest o tome da ti kanali nisu jedina priča koja se priča i to je ta priča o balonima, tj. mehurima u kojima svi živimo, ali iz ugla komunikacije to je zanimljivo zato što se ukida pojam komunalnog iskustva. Sve manje je događaja koje svi doživljavamo da su nam se desili i možemo da se povežemo i da popričamo o njima kao nekoj istini. Ne znam da li ovo zvuči apstraktno. 

Ivan Minić: Pa kao kad uzmeš i kažeš, svi znaju gde su bili kada je čovek zakoračio na Mesec. Ko nije gledao znao je da se to dešava, a svi su gledali. Sada to isto može da se desi, ali ćemo mi to gledati na Instagramu, na telefonu, u nekim okolnostima i iskustvima koja su i dalje individualna. Svako će to gledati na svom ekranu. Zajedničko iskustvo će biti na nivou što ćemo slati srce. 

Miloš Skokić: I u tim okolnostima Nike treba da izbaci svoju image kampanju i sede ovako i razmišlja kako to da uradimo i onda neko kaže moramo kažemo nešto kontroverzno. Samo da sad rekli je potrošen jezik i šum i onda neko kaže znam, reći ćemo da su sportisti zli. Jer toliko je teško. Ne pokušavam da ti prodam. 

Ivan Minić: Ja razumem zašto se to desilo, ali ono što je činjenični neki bottom line i završavam priču o toj kampanji jeste to da je prošlo mesec dana i da broj organskih i plaćenih pregleda na tom videu je zapravo prilično bedan uzevši u obzir koliko je on podigao kontroverza. Znači to je tipa dva, tri miliona. To je ništa. To je zaista ništa. Znači ono, bilo koji lokalno popularni bend da izbaci imao bi to za tri dana. A ono izgleda brutalno i ima savršen voice over i ima neverovatno dobro napravljenu priču. Samo je priča pogrešna. 

Miloš Skokić: Ali cela strategija Nikea baš ima veze s ovim o čemu ti i ja pričamo i toj disperziji medija. Cela strategija je njihova da se vežu komunikacijom za vrlo konkretne mikrodogađaje u sportskom svetu. I onda video si sam da imaju kreativna rešenja pripremljena za svaku osvojenu medalju svakog svog sportiste, za svaki fail, za svaku diskvalifikaciju. I prosto njihova komunikacija, to je na neki način vrlo inovativno. Njihova komunikacija, ta ikonička komunikacija se izmešta s nekog brend, generičkog brend imidža i spušta se bukvalno u ultimativni real time, u ultimativni trenutak emocije. I to je ludilo. Tako da to radi vrhunski, paralelno sa ovim što je tebe trigerovalo. 

Ivan Minić: I to mi je skroz okej, da u svakoj takvoj priči, pojedinačnoj, ti imaš najrazličitije moguće protagoniste. 

Miloš Skokić: I to se i dešava, to tako i izgleda. 

Ivan Minić: Znači, ali imam osnovni problem što je ovo flagship oglas. Znači, što je ovo ono o čemu treba da pričamo za par godina. Znači, taj Nike je isto tako pre ne znam, desetak godina imao za fudbal, koji je u tom trenutku bio u nekoj krizi identiteta, gde je došla beskonačna količina para i sve je postalo besmisleno. Imao je kampanju koja je trajala kroz x videa sa fantastičnim protagonistima, Džoga Bonito. Moje mišljenje je da je uloga Nike-a ili bilo kog takvog brenda da štiti ono što je dobro, odnosno najbolji slogan. U idealnom slučaju da. Znači, najbolji slogan ikad napisan za Tetrapak štiti što je dobro. Na svim jezicima je fantastičan. Protect what’s good. Znači, to je to. I kad imaš Tetrapak, koji nije proizvod koji fizičko lice kupuje, ali treba da shvata šta je, možeš samo da obavestiš ljude. Ne moraš ništa dalje, jer kao ja ne kupujem Tetrapak, ja kupujem proizvod u Tetrapak. Meni treba informacija zašto je dobro da on bude u Tetrapak, a ne u nečem drugom. Ali ja ne kupujem Tetrapak. Tu je okej samo da me obavestiš. I okej je da napraviš kampanju i da učestvuješ negde, da iako mi nemamo direktan kontakt, ja tebe vidim kao, ne znam, sponzora nečega. Što da ne? Ali kao nisi konzjumer stvar, nego si alat, sredstvo u procesu. 

Miloš Skokić: Da, to je maestralna komunikacija. Ima lepih primera u ovom našem poslu, baš uzbudljivih. 

ŽIŠKA DANAS

Ivan Minić: Da se vratimo na Kamenčiće. Da bi Kamenčići nastajali, možda imaš rudnik. 

Miloš Skokić: Divno. Hvala ti. 

Ivan Minić: Ili, ne znam, primarno-sekundarnu separaciju iz reke. Nešto od toga svakako. I kao, kako je 24. u Žiškinom rudniku?

Miloš Skokić:  Žiška je na čudnoj raskrsnici zato što radi sve više integrisane komunikacije. I to ljudi vide. Sećaš se one moje priče za wild card? E sad nas stvarno zovu brendovi i više nam ne govore imamo neku digitalnu kampanju, nego evo vam naš brend, pa zabavite se njime. To je ostvarenje sna. Međutim, to kreće. Žiška je i dalje, najveći žiškini klijenti su, ako gledamo iz ugla biznisa, tj. prihoda, a treba da gledamo i tako, su u suštini veoma ambiciozni digitalni, ili barem digitally led brendovi. Tako da u Žiški se dešava sad neka dvojna dinamika. S jedne strane mi radimo gomilu nekog vrlo apstraktnog kreativnog posla za neke brendove, a onda recimo proizvodimo stotine i stotine digitalnih aseta za Danone worldwide. Možeš zamisliti koliko tebe…

Ivan Minić: Šizofrenija. 

Miloš Skokić: Šizofrenija. Tako da u tom smislu, kad mi kažeš kako je u Žiškinom rudniku, to je meni u stvari velika briga i nešto o čemu mnogo razmišljam da razumem taj rudnik. Prva stvar tu je bila da razumem da u neke od delova tog rudnika jako dugo nisam zašao. To je, kada imaš firmu od nas ima 30, između 35 i 38, zavisi kako želiš da gledaš, ali ajde za potrebe razgovora 35. Ima par ljudi koji imaju neke vrlo specifične angažmane, nisu formalno zaposleni ali mi ih ne tretiramo kao zaposlene. Ali ajde, 35. Postoje stvari koje ih se jako dugo nisam prihvatio. Na primer, godinama nisam odgovarao kreativno ni za jedan kalendar postova. Mi dalje imamo brendove za koje radimo kalendare postova. I to je onako zanimljivo. Recimo, pre par meseci su dve, ja bih rekao, ključne osobe iz Žiške otišle na trudnička bolovanja. To su Neda i Sonja. Obe su ozbiljna sila koja vuče Žišku napred, u projektnom smislu. I jedna od logičnih stvari kada je Sonja otišla na svoje bolovanje, Sonja je bila direktorka na svim Jafa brendovima, Žiška radi šest Jafa brendova. Zapravo, pet brendova i jedan projekat. Ja imam duboku i višegodišnju vezu sa Jafom, ali na jednom apstraktnijem nivou. Kada je Sonja otišla, ja sam logično preuzeo da se bavim Jafom dosta operativnije. I svim Jafa brendovima. I onda sam u stvari shvatio da postoji čitav nekakav niz ozbiljnog rada koji se dešava kako i ja. U stvari, bio sam ja svestan teorijski, ali dok ti, brate, ne sedneš, dok ne prođeš kroz sve mejlove i ne pošalješ sto mejlova, ti u stvari ne radiš to.

Ivan Minić: Čim to pređe 10, 12, 15 ljudi, ti ne znaš za neki broj ljudi. 

Miloš Skokić: Da. Tako da, prva stvar, ako imaš rudnik, moraš da ideš, da obilaziš rudnik, da vidiš u stvari šta se tu kopa, šta se tu dešava, jer ako stojiš na površini i zamišljaš rudnik, onda ne zamišljaš dobro. A ovaj… Jeste, znači, površinski kopovi, pa onda dubinski kopovi. Uđosmo u rudničku, ono, kao da nešto znamo o rudnicima. A zapravo ne, ja barem ne znam. Tako da, u Žiški se trenutno dešava puno stvari paralelno i moj zadatak je da ne budem pre, kako se to kaže, overwhelmed, znači pre… 

Ivan Minić: Preplavljen. 

Miloš Skokić: Preplavljen tom količinom kompleksnosti. I da se uhvatim iz svega toga i da kažem, ok, ovaj kamen, njega ćemo da obradimo i ovim ćemo da se bavimo na jedan način. Ovo ovde, to ono, ono samo treba da se šipuje. I to je skroz u redu. Mislim, ne možeš sa svim stvarima baviti na potpuno isti način. E sad, kad smo ovu rudničku metaforu… Iskoristili. Ono što je meni najvažnija stvar trenutno u poslu, koja me mnogo vozi, je sve što Žiška izbaci danas je bolje nego što smo izbacivali ranije. I dalje. Pazi, okej mi je bilo prvih 3, 4, 5 godina kad kažem, svake godine mi je najbolja godina odsad, kreativno. Pričam samo o kreativnom outputu. I u svakom drugom smislu, ali kreativno. Ali osma godina, da i dalje možeš da kažeš, a ja to mogu da kažem odgovorno, nemam nijedan razlog da to kažem sam što mislim to, a to je naše kampanje iz ove godine su bolje nego iz prethodne. Po pravilu. I prethodne su bile bolje nego prethodne.

Ivan Minić: U proseku su bolje. 

Miloš Skokić:  U proseku. Znači, ne možemo sad. Bavimo se kamenčićima. Vidi, agencija od 35 ljudi može godišnje da izbaci 3 stvari koje ćeš se sećati. Pa to je neka najluđa agencija. To je neko ludilo od agencije. Ako izbaci jednu stvar koju ćeš se sećati, nije loše. Dobro ide u toj agenciji. E, ja gledam naše godine i gledam šta pravimo i to je bolje nego što sam ja ikad mislio da ćemo praviti. Stvarno. Nisam verovao da ćemo dobaciti dotle. Recimo, kampanja koju smo uradili sa Mančom za robotiće, to jeste, za malo da se izlanem jako, uglavnom Manč robotić i kutija od koje praviš igračku, zato što sam trenutno u nečemu drugom, pa mi brljaju stvari. Ovaj… Da, da. Ovaj, ta kampanja je sve što ja mislim da advertising treba da bude. Znači, agencija u kojoj ja radim, ne ja, jer ja nisam radio na toj kampanji, svakako nisam imao nikakvu ključnu ulogu. Ako sam imao, imao sam neke marginalne uloge na koje se isto ponosim. Ali, agencija u kojoj ja radim i koju sam osnovao je napravila tu kampanju. Meni je dosta za godinu dana. Nisam pohlepan, okej mi je da uradimo tu jednu stvar. I naravno, zato što sam svestan da će ta jedna stvar da promeni puno stvari. I ostaviće trag na taj brend, na nas, na procese, na tržište, na industriju. Ja sam doživeo, recimo, često idem da žiriram te neke festivale, znaš, samo to je deo našeg ovog minglovanja koje sam ti pomenuo. I onda mi dođu ljudi i kažu mi, a što nam lepo samo odmah ne kažete da ste prijavili ovo da ne trošimo vreme? To je, ono, ja bih rekao, u smislu da ne prijavljujemo, da se ne cimamo. To je, ja bih rekao, jedan od najvećih komplimenata koje sam ikada u radu dobio. Nije da ja nešto kao živim od tih, a lepo je, baš je lepo kad ti to kažu ljudi iz struke koji su ti u suštini konkurenti. I ne radiš ništa s njima. Tako da, to je kamičak, jedan za koji bih se uhvatio. Drugi kamičak za koji bih se mnogo ličnije uhvatio je rad za Xiaomi. Mislim da je to u isto vreme, A1 i Xiaomi imaju tu dinamiku koja je vrlo zanimljiva. A to je, da bi radio na kamenčićima, postoji i rudnik. Znači, moraš raditi jedno i drugo. Ne možeš da se uhvatiš samo onoga što bi ti, ne znam, da lansiraš telefon sa najboljom kamerom koja je napravljena tehnološki za taj telefon. To je jedan telefon, a onda imaš godinu dana oko tableta, pristojnog telefona, oko prodajne ponude, taktičke aktivacije i tako dalje. I recimo, A1 i Xiaomi, ja mislim da su brendovi kompanije koje najviše oblikuju trenutno kako Žiška funkcioniše. Znači, moraš da imaš neki tim koji je veliki, koji je spreman da iznese neku sumanutu količinu posla koja mora da se desi, a onda taj isti tim mora da, kada se pojavi prilika za kamenčić, mora da se okupi i da kaže, aj sada uradimo nešto nenormalno i neefikasno. To je ključno. Jer ako optimizuješ tim za efikasnost, to je rudnik, a onda ti treba isti ti ljudi da kažu, ne, ne, stani sad, aj sada se sebi useremo u život. Jer to je cena kreativnog rada. Znači, moraš da budeš spreman da se, opet ću reći, usereš sebi u život da bi napravio nešto zanimljivo. I to su mi primeri, recimo, A1, konkretno kampanja za srećkicu za koju mislim da je na neki svoj vrlo, ja bih rekao low key način, uradila mnogo. I tu samo moram da naglasim, znači srećkica kao kampanja dolazi od druge agencije, to je Leo Burnett. Ono na šta ja referiram je digitalni sadržaj. Mislim da je čisto bitno da se… Koga je bilo mnogo i bilo je zajedno. Bitno je napraviti tu distinkciju, čisto ono, to je činjenica da tako stvari funkcionišu. I, drugi primer mi je, moram da kažem, sve što smo radili za Xiaomi, ali nismo još puno stigli da uradimo, a to su lansiranje 13-ice Note i 14-ice, ovaj što smo radili, i lažnog fotografa, što je kampanja o kojoj se malo i pričalo. Bilo je i par podcasta sa Đoletom, sa Đoletom u Žiški, bilo je malo priče o tome.

Ivan Minić: Išao je Čačanin da priča. 

Miloš Skokić: Da, da, bilo ga je svuda. Pričali smo i zajedno o tome. Ta kampanja mi je važna iz dva razloga. Prvi razlog je taj što dokazuje da i dalje postoje ljudi u našoj industriji koji su spremni da budu nenormalni. To je stvarno meni važno. 

Ivan Minić: I da ljudi iz Čačka i Užica mogu da funkcionišu zajedno. 

Miloš Skokić: I da ljudi iz Čačka i Užica mogu da funkcionišu zajedno. I druga stvar koja mi je tu važna je nešto što Đole dobro objasnio, a čini mi se i zajedno smo se dotakli toga u tom podcastu. Ta kampanja suštinski problematizuje tu ideju o agenciji koja izvodi stvari klijentu koji je dao brief. Zato što da bi se jedna takva kampanja desila, ti moraš da zaboraviš sve. Moraš da unlearn, to je kao malo kliše, ali moraš da zaboraviš sve što znaš o poslu. I da samo sedneš u prostoriju s ljudima i kažeš ok, kako ćemo to raditi. Što se desilo. Suštinski ta kampanja je doslovno, sedimo nas osam, češemo se po glavi, svima nije dobro što su tu i pričamo o tome kako ćemo to da izvedemo. Kad kažem nas osam, tu su Đole, njegov tim u Xiaomi-u, Žiška tim, cela ta stvar, vrlo, vrlo, vrlo izmešana. E tu sam zapravo lično, za razliku recimo od Manča o kojem sam pričao, ali nisam bio u toj prostoriji. Ovde sam bio u prostoriji i to je jedan kamenčić kojeg je se vredelo ove godine prihvatiti pa se i na njega i povrediti i zeznuti se i doživeti neke velike stresove i možda u određenim navratima i mrzeti činjenicu što to postoji. Što da ne, to je isto deo toga. Ali na kraju uradiš nešto i kažeš ok, kao ovo su radovi koje, ovo su kejsevi koje sam gledao na internetu. E, mi sad, nema ko drugi da uradi nego mi moramo da radimo te kampanje. 

Ivan Minić I ono, i niko ne sme da zna. 

Miloš Skokić: Da. 

Ivan Minić: Znaš kao, postoji taj moment u kome se desi potpuno slučajno, a nije slučajno nego je posledica svega što je bilo pre toga. Da lako izađe nešto što je wow. I samo treba da budeš svestan toga da to nije lako. Onih prethodnih deset godina samo se sad slučajno desilo da je prevalilo preko čaše. A imaš i te momente u raznim vrstama posla koji podrazumevaju to nekonvencionalno rešavanje problema gde mi ćemo sad da sednemo na brainstorm. Ne, ne, ne. Mi sad pravimo war room. 

Miloš Skokić: Da. Ovo je to. 

Ivan Minić: I niko ne sme da zna šta se dešava u toj sobi i nikad niko neće ući u tu sobu i nas osam znamo i to je to. I mi ne smemo nikome da kažemo i kad si umoran ne smeš da kažeš nikom jer onog trenutka kad iscuri bilo gde, bilo šta, magija nestaje. 

Miloš Skokić: A s druge strane toga je nagrada, a nagrada je da ćemo uraditi nešto što ne može da se uradi. A to je napraviti zabavnu launch kampanju za flagship telefon. Malo je to potrošen teren za igru. Nije to baš više uzbudljivo kao što je umelo da bude. 

Ivan Minić: Apple, mada su sad imali ovaj šlem sa frizurom, ja bih kupio taj šlem. Znaš kao, okej, Apple je. Prokleti Apple, može napraviti nešto tako. Ali generalno kao 20 godina unazad oni su postavili standard kako izgleda predstavljanje, onda su svi krenuli da kopiraju taj standard i više nijedno predstavljanje nije. 

Miloš Skokić: Tako je počelo naše brifiranje, tako je došao Đole i šta vam je rekao tu rečenicu? Ovo više nije zanimljivo. Svi radimo isto, radimo isto kao što je Apple radio pre XY godina. I svi će da rade isto i ove godine i naredne godine. E mi ćemo da radimo drugačije. I ti moraš da poveruješ tom liku. Znači, on tebe mora svojim ludilom da odvuče tamo. Jer to je u stvari ono o čemu se ne priča dovoljno, a u našoj industriji je jako važno da je ogroman značaj par ludaka. 

Ivan Minić: Jeste, ljudi sa dijagnozom. 

Miloš Skokić: Ovo je industrija koja cela sedi na leđima jednocifrenog broja ludaka. I to mislim u najpozitivnijem naravno smislu. 

Ivan Minić: Svi ostali će raditi sve ostale stvari. Znaš, to što si pomenuo, neki stvari ne mogu da se optimizuju. Mislim, mogu da se optimizuju, ali sve što uradiš u tom procesu, bude problem. To je kao, mi smo slušali ne znam, pre 20 godina Linkin Park na mp3-u. Da, brate, Linkin Park možeš da slušaš na mp3-u. Ali neku klasičnu muziku gde se đavo nalazi u detaljima, sa nekog fleka ili nekog losslesa prebaciš na mp3 i izgubiš jednu 10% magije. Tih 10% su oni koji prave razliku. Ja to ne čujem. Ali ljudi koji čuju su izgubili nešto što je najvrednije. I da, 97% svega što radimo mora da se uradi i uradiće se i ima svoje rasporede, deadline-e, Excel i sve ostalo. Ali onih 3% je kao naš pokušaj da promenimo svet. I nijedna racionalna osoba nema potrebu da menja svet. Zna da ne može da ga menja. 

Miloš Skokić: Jer je unapred izgubljena borba. 

Ivan Minić: I baš zato je mnogo važno kad neko pobedi. 

Miloš Skokić: Jeste, mislim, to je u stvari zaključak možda i cele ove naše priče. I sve vreme se vrtimo. Deluje kao da puno digresiramo, ali imam osećaj da sve vreme pričamo o dve, tri ideje. 

Ivan Minić: Nije to puno, Srđan kad dođe to je dosta gore. 

Miloš Skokić: Nećemo se porediti sa njim, stvarno. Ali da, to je ta stvar. Na temu kreativnog rada, organizacije kreativnog rada i efikasnosti, to je ideja koja me dosta opseda u poslednje vreme. To je kako da dovedeš ljude u mindset da im očigledne stramputice, ne samo da ih se ne plaše, nego da nasmejani uskaču u njih i da poveruju da na kraju tih stramputica postoji nešto. A to je onako, tu priča postaje dosta apstraktna. Jer to ima veze i sa tim u šta duboko veruješ. I koliko veruješ svom instinktu. I koliko uopšte veruješ u instinkt. A problem je što smo mi svi odrastali i učili i obrazovali se formalno u sistemima koji su nas potpuno suprotno rigovali za celu tu stvar. 

Ivan Minić: I u okruženju koje te govorilo samo završi fakultet i sve će biti okej. I zato mislim to conclude this evening story. Zato mislim da je gaming jako važan, zato što u gamingu naučiš da se ti kamenčići nalaze na nekim mestima na kojima ih niko ne bi tražio. Uvek su tamo. Zato što sve gde bi svi tražili, su već svi prošli. I ti moraš da nađeš nešto što niko drugi nije našao, a hiljade vas traži. 

Miloš Skokić: A da bi to uradio, moraš da budeš spreman da potrošiš sulude sate. Što će možda i uraditi neko ko se opredeli da posluša ovu epizodu podcasta. 

Ivan Minić: Kao i generalno ljudi koji slušaju podcast. Ima nešto u tome? Znaš, ima ona kao dva introverta pričaju kao imam novog prijatelja. Prijatelja ili podcast. 

Miloš Skokić: You got me. 

Ivan Minić: Hvala ti što si bio i mislim da smo pričali neke jako važne, jako cool stvari i još jednom ću ti reći dan pred osmi rođendan proslavi ga kako god hoćeš. I da sam mnogo ponosan na to što ste uradili. Na Gorana sam ponosan na jedan, a na tebe na drugi način. Ima smisla. Goran mi je ona mlađi burazer, a ti si mi nekako ko… ko dete. 

Miloš Skokić: Donekle kapiram to. I ti si u stvari jedina osoba koja me uvek vrati u to i kojoj poverujem kad mi kaže da sam Leptirić. Ja se u vizuelnom smislu ne vidim kao Leptirić, prijatelju, ja sam… A, u odnosu na Minića sam Leptirić. Ok, razumem. Jasno mi je. Ja sam tebi hteo da se zahvalim zato što nekako ne odustaješ od ideje da je razgovor važan. A ja mislim da je to ideja od koje… Mislim da je to ugrožena ideja. I mislim da će sve važnije biti ovo što ti pokušavaš i vrlo često uspevaš da uradiš, a to je da nateraš ljude da razgovaraju o stvarima koje su im bitne. Baš mislim da je to jedna, ono, sveta misija. I ja uživam u tome. Ja sam on the receiving end. Ja dobijam samo time, jer ti me ne pozoveš kada mi razgovaramo, ali ja sam svestan šta je sve potrebno u back endu da bi ovo postalo, ali samo najiskrenije ti hvala na tome. 

Ivan Minić: Hvala i vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Neće sa njim biti, kao sa Srđanom, beskonačan broj epizoda, ali će biti sigurno još nekad, imamo mnoge teme koje nismo zakačili. Nadam se da vam je bilo interesantno, ispratite ono što Žiška radi, ako ne pratite. Žao mi je što više nemaju podcasta, ali snimili su dovoljno epizoda da imate o mnogo čemu interesantnom da slušate ljude kako pričaju. Ja mnogo volim i mnogo verujem u tematske podcaste. Ovo su lične priče, s tim što, ok, tvoja lična priča je ispričana delom, prošli put, ali svaka iteracija je… Desilo se toliko toga, ali ja mnogo verujem u tematske priče, zato što ako se skupimo oko neke teme, onda možemo u nju da uđemo ozbiljno duboko, možemo stvarno da zaprljamo ruke i da iz nje izvučemo ono što treba, da istresemo sve što ima. I to je Goran sjajno radio, i zato što je to radio onako kako Goran radi stvari, vremenom ga je to dovelo do nekog burn-out-a u tom domenu i nema potrebe da to radi dalje. Ali mi i dalje treba da pričamo o tome i mi ćemo svaki put kada sednemo da pričamo o takvim stvarima, samo neće biti kamera. Ono je vredno zbog toga i mislim da svako treba da, ako ga zanima oblast, teme, sagovornici, da da šansu i posluša bez obzira što ne izlaze nove epizode. Velika većina toga je apsolutno evergreen i može večno da se sluša. Hvala vam, to bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovo naredne.