Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je trostruki olimpijski šampion, odnosno jedan od vlasnika brenda Keel, Srđan Tomić, koji nosi naša vaterpolo reprezentacija i razni drugi timovi, klubovi koji se bave profesionalno vaterpolom i mnogo amatera koji igraju vaterpolo iz ljubavi. Njegova priča je neobična i apsolutno nestandardna preduzetnička, ali u jednom trenutku kad vidiš priliku i dovoljno si blesav da probaš, iskoristiš to i onda napraviš nešto što čini da naši magični zlatni vaterpolisti izgledaju najlepše u bazenu i na pobedničkom postolju. Uživajte! 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Srđane, dobro mi došao. 

Srđan Tomić: Hvala, bolje te našao. 

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da imamo priliku da pričamo jednu priču koja je bila deo ovih uspeha koji su se dešavali pre mesec dana, naime, brend koji ste vi pokrenuli je bio jedini domaći sportski brend, brend sportske garderobe koji je bio na olimpijskim igrama i bio je na najvišem postolju, i nije prvi put da je to tako, tako da svaka čast na tome. Pričamo o brendu Keel koji ste pokrenuli pre desetak godina i pričaćemo o njemu naravno u nekoj kasnijoj fazi razgovora, ali za start, čisto da oslikamo ljudima o čemu se radi, šta je Keel? 

Srđan Tomić: Keel je brend sportske opreme, prevashodno za vaterpolo, tako je nastao, tako je osmišljen. Imamo neku opremu i za plivanje, ima tu srodnih disciplina, ali pre svega brend vaterpolo opreme. To je Keel, imali smo sreće da skoro deset godina uz reprezentaciju Srbije gradimo, radimo kvalitetno, i na kraju uspeli da budemo u ravni sa onim uspesima koje je reprezentacija napravila. 

Ivan Minić: Jedan bitan deo te cele priče je da ste vi zapravo bili deo tih reprezentacija, tako što je jedan od partnera u poslu bio kapiten. 

Srđan Tomić: Tako je. Andrija Prlainović je zajedno sa mnom i još jednom osobom koja se bavi dizajnom, jer to su neke upravljačke funkcije: menadžment, marketing i dizajn. To su stvari koje čine brend sportske opreme, tako sam ja to bar zamislio na početku i mislim da je koncepcijski to bila dosta dobra internet obrazovanja i obuka koju sam ja samo inicijativno prošao. I tako je krenulo i postavilo se da su svi akteri to prepoznali i razumeli, i da uz manje turbulencije već deset i nešto godina uspešno radimo i sarađujemo, što nam je naravno prisustvo Andrije pomoglo da imamo neku figuru koja ide ispred nas. Jer posebno na početku nije bilo svejedno kada se pregovara da li s klubom, da li s reprezentacijom, bilo u kom poslu. Što se vaterpola tiče, nije svejedno da govorim ja ili govori Andrija. Tako da možemo da kažemo da veliki deo zasluge što je Vaterpolo savez svojevremeno, kada je imao puno sportskih uspeha, mogao da bira proizvođača. Mi smo dali fer ponudu naravno, ali su izabrali nas. I kasnije kad smo obnavljali ugovor, moram reći da su stvarno bili iz Vaterpolo saveza prilično fer i mi smo se trudili naravno da maksimalno ispoštujemo tu saradnju i da oprema zaista bude i kvalitetna, ali i prepoznatljiva. I to je ono što mislim da smo doprineli u odnosu na ranije, kad su bili neki drugi proizvođači. I gaće Srbije, i kapice, i dok smo radili majice, svega toga puno može da se vidi na ulici, na tribinama. Znači, mi smo raširili malo tu dobru energiju vaterpolo reprezentacije među publiku, i ljudi vole da nose i da obuku, a ništa ne reklamira tako dobro kao uspeh. 

Ivan Minić: A imate li taj momenat da kad nešto razvijate i testirate, testira čovek na terenu koji možda ima najveće prohteve? 

Srđan Tomić: Tako je, pa nije samo do njega, mislim, između ostalih naravno i on i njegova mišljenja su vrlo važna, ali kad si u Beogradu, nije teško nešto što se tiče vaterpola malo isprobati i dati. Skoro smo počeli da radimo lopte i eto, tako smo imali zadovoljstvo, damo ne znam, Radničkom iz Kragujevca, pa i Vaterpolo klubu Zemun je uzeo naslove. Mislim, vrlo brzo ti čak i veteranska publika, s kojom ja imam prilike da učestvujem u tim manifestacijama, i oni, vrlo brzo se tu dobija feedback. Sad, nekad ta povratna informacija, znaš, posebno kad ja vaterpolo igram rekreativno, iz zabave i nekako taj posao me onda u tome prati i svako oseti trenutak, samo da mi kaže kako to baš nije. Znaš, jer ja sam mislio, svako dosta misli o tome, i onda mislim, koliko mi je s jedne strane zgodno, s druge strane sam nekad, dobro čoveče, daj da završim termin, došao sam da se rekreiram, bio sam ceo dan na poslu, ne mogu sada, znaš, otvorim. Jer čak i vaterpolo, koji nije mnogo različit sport, svako ima neko svoje mišljenje i zna i misli kako treba, ali da se uozbiljim, jeste Beograd, stvarno jeste mesto gde treba da postoji proizvodnja vaterpolo opreme. Mislim, Srbija generalno, ali Beograd jeste mesto koje treba da ima svoj brend vaterpolo opreme, mora da ima. Kao što ima Budimpešta, kao što ima Barselona, tako mora da ima i Beograd, i to je neka bila ideja i za uopšte stvaranje Keela. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo i o tom celom procesu i o svemu, ali razgovori u Pojačalu imaju tu neku ustaljenu formu koja prati životni put učesnika i počinju uvek istim pitanjem, mančmelo pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Srđan Tomić: Znaš šta, gledao sam neke tvoje emisije pre nego što sam došao i malo sam razmišljao o tom pitanju i imam odgovor, ali kad sam bio mali, nisam znao šta hoću da budem. Negde oko 30. godine sam shvatio. Ne znam da li mi to sad priznaješ kao odgovor. 

Ivan Minić: Ali sigurno si imao nešto što te interesovalo? 

Srđan Tomić: Pa ne, naravno, kad sam bio mali, najviše me interesovao sport. Nisam siguran da sam baš hteo da budem Saša Đorđević ili ovaj ili onaj, ali tad, u nedostatku bilo čega, neke prave vrednosti, emocije, emitovale su se jedino kroz sport kad smo mi odrastali. I doček, i šta ja znam, i košarka, pa i vaterpolo je tad bio jako popularan i negde, ja sam trenirao rukomet, doduše, ali nije mi to pravilo neku razliku. Znaš, najbitnija je disciplina. 

Ivan Minić: Nije bitno da li je vazduh ili voda. Da, samo je važno da igraš i možda negde sam kao želeo da budem rukometaš, ali u stvari mislim da nisam to nikada stvarno želeo. Tako da ostaje mi to detinjstvo, ni pilot, ni astronaut, ni sportista, nemam pojma, nešto sam lutao, trebalo mi je vremena da se usmerim oko toga što hoću da budem. 

Ivan Minić: A kako je bilo u školi? 

Srđan Tomić: U školi mi je bilo dosta lepo, mogu da ti kažem. Ja sećam 90-ih, škola je ipak imala neke kriterijume i granice, i trebalo je biti u okviru tih granica, da kažem, mangup. Postojala su pravila, i ono što je važno, što mislim da danas ne postoji, postojala je odgovornost za kršenje pravila. I sad, ako si ti mangupčić i nešto si uzeo da se kočoperiš, najbolje je da te kazne zbog tebe samog. I mi smo se par puta sedmi, osmi razred nešto kočoperili, ne preterano, ali hteli smo ovo i ono, i malo su nas kaznili i mislim da je sve to stvarno super prošlo. Ideš malo na sport, igraš fudbal u školi, učiš tu školu, roditelji me nekad nisu nešto puno pritiskali, ali ja sam bio svestan negde, bio je taj zacrtan put: ti godina moraš da ideš u osnovnu školu, pa ćeš posle da ideš u gimnaziju, i onda moraš da ideš na fakultet. I tu moraš da imaš neki objektivan prosek ocena da bi uspeo da izvučeš taj put. Jer u školi 90-ih na Voždovcu, vrlo brzo postaješ svestan da li si za ulicu ili si za školu. To su bile, ili si za sport možda. I sad, vrlo brzo, tu je bilo momaka i ovakvih i onakvih, ali znaš, dosta čvrsta konkurencija, da ti ne možeš da se praviš mangup. I sad zavisi do koje mere hoćeš da ideš. Mi smo hteli da igramo fudbal, ako možemo neke devojke da jurimo, možda neki izgledi, ali tu je bila granica. Jer vidiš da ovi koji idu preko te granice su odlučni i rešeni u toj nameri, a ja sam bio kao pa da li sad baš to, možda nekad da, ali uglavnom ne, vratio bih se kući, pa bih sladoled, ne bih baš da me juri policija. Tako da, mislim, to je, nije bilo puno izbora, ali su bile jako jasne granice između izbora. I, mislim, nije samo meni, imam dosta drugara iz osnovne škole s kojima se i danas družim i to je lepo uticalo na nas. Nije bilo ni nekog novca, nije bilo tih razlika. Znaš, svako je vredeo onoliko koliko nešto ume i zna, da li fudbal, da li muziku, da li ima kompjuter da igramo igrice, ali to je to. Nije bilo priče, ne znam, ja imam sat, kupio sam ovo, ne znam, tata ima ono, niko ništa nije imao i onda je sve nekako bilo na sopstvenim zaslugama. I mislim da nismo ni svesni koliko je u stvari od celog tog obrazovanja to najviše pomoglo. Da ćeš dobiti pažnje onoliko koliko je zaslužiš. Ne možeš da dobiješ ništa unapred zato što si obukao nešto ili imaš nešto, nego moraš da pokažeš nešto. Ili igraš fudbal, ili se mlatiš, ili na neki način sviraš gitaru i nešto drugo umeš, ali nešto si morao da umeš i znaš da bi te prihvatili i da bi tu figurirao kao neki igrač koji će možda nešto i da zasluži. 

Ivan Minić: Je li bilo nečeg posebno interesantnog u školi? Meni je bilo lično mnogo važno što sam nailazio s vremena na vreme na stvari koje su me držale zainteresovanim. Došao sam s tim da mnogo toga već znam unapred, da mnogo toga, ono, kada profesorka priča, ja sam već pročitao negde ili sam nešto čuo, ali s vremena na vreme bi se dešavale stvari koje bi mi držale pažnju i onda me je to održalo na tom nekom visokom kursu kroz celu školu. Šta je bilo sa tobom? Je li ti bilo nešto posebno? 

Srđan Tomić: E, evo sad kad pričaš, ja ovde gledam ovamo napred u studiju, bile su u kabinetu iz geografije ostale iz one stare države gomila onih mapa, čoveče. Ali onih velikih, stvarno, koje on kada je razmotao i kada je bacio, ono je stvarno, tebi se čini, čoveče, postoji neki veliki svet, svašta tamo imaš, ti nešto znaš, a mogao bi dosta još i da savladaš. I ne mogu da kažem da sam ja sad to učio zbog ocena, nego prosto, meni je ta velika mapa delovala impresivno. I recimo, to mi je ostalo u sećanju, te mape, on kad izvadi iz geografije, pa u jednom trenutku izađe mapa Afrike. Okej, znaš ti o Africi dosta, znam i države, gledao sam i sport, i oni se pojavljuju, ali sad kad izvadi mapu Afrike, pa kaže šta je Jezerska visoravan, šta je dolina reke Kongo, šta je ovo, šta je ono, to mi je bilo recimo impresivno i odatle, možda me je poguralo, ja sam posle toga, možda sam bio već u srednjoj, ali rekao bih osnovna škola, kupovao sam National Geographic magazin. Isto zbog mapa, pre svega, znači, gledao sam, voleo sam naravno sve emisije o životinjama i to, ali te mape koje ima National Geographic, to je stvarno bio beg u neki drugi svet, ali u stvari u naš svet. I onda sam, možda sedmi, osmi razred, počeo da kupujem National Geographic i zbog National Geographica naučio engleski, što mogu sada da napravim paralelu, da kasnije, kad sam uzeo da se bavim ovim ili onim, uvek sam dosta dobro baratao engleskim i konstrukcijom rečenica. A kad sam počeo da čitam taj magazin, to je bila živa muka, toliko me zanimalo da pročitam i to je bilo nešto što te bez ikakve škole jezika pogura, da nešto te zanima, pa se potrudiš, pomučiš i naučiš. Tako sam jedno tri, četiri godine pasionirano kupovao taj magazin i maštao da jednog dana ću da iscepim ono iz sredine, da se pretplatim, pa da mi stiže na kuću, ali tad još to nije bilo za Srbiju opcija. Ali eto, to mi je ostalo u sećanju. Voleo sam istoriju i čitao sam, i to me uvek zanimalo, i predavanja da čujem, uopšte nije bilo važno šta je, možda antičku najviše, ali kad dođeš do Prvog svetskog rata i počneš da nazireš šta se tu u stvari dešavalo, ono što si pitao na početku, u stvari to me usmerilo ka društvenim naukama. Geografija, istorija, ne znam, u osnovnoj školi nismo imali sociologiju, psihologiju, to nije bilo, ali kasnije u srednjoj, to me relativno zanimalo. Ako me išta u toj srednjoj školi zanimalo, to su bile te društvene nauke.

Ivan Minić: Koja srednja škola? 

Srđan Tomić: Dvanaesta beogradska gimnazija. A eto, bih voleo da se pohvalim, ja sam išao, ti znaš koja je ulica Jove Ilića, ja sam počeo dole na dnu, Karađorđe je osnovna škola, pa sam išao u dvanaestu gimnaziju, koja jeste na ove stepenice, ali je poprilično u Jove Ilića i na kraju sam završio fakultet političkih nauka, koji je na vrhu Jove Ilića. I nekako mi taj lokal patriotizam pominje Voždovac, čoveče, imamo sve za akademski uspeh i rezultate. Jedino što mi je kvarilo malo impresiju, što sam imao utisak da su ovi s FON-a bolje grabili kroz život od nas. Znaš, njihovi se fakulteti renoviraju i nešto se tu dešavalo, i svi su dolazili nešto puni entuzijazma, a mi smo delovali ovamo na političkim kao neke birokrate. Već smo bili nešto prašnjavi i musavi i sa oborenim pogledima. 

Ivan Minić: Znaš kako Fonovci kažu, šta je fakultet pored našeg. 

Srđan Tomić: Pa, tačno. Nažalost, moram da se složim. Mada, eto, i fakultet političkih nauka daje dosta dobro obrazovanje. Tamo sam stvarno video i ljude i profesore koji su etalon onoga kako treba fakultetski profesor da izgleda i da se obraća, i njih je bilo dosta. Stvarno tih ljudi koji su pravi. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Kako si doneo odluku šta ćeš da studiraš i kad si je doneo, i šta je podrazumevao taj proces i pripreme? 

Srđan Tomić: Mislim da kad sam završavao srednju školu, odnosno gimnaziju, objektivno nisam imao predstavu čoveče, šta je tržište rada i šta ti u stvari treba da znaš. Bila je samo ta, ne mogu da kažem presija, ali ta neka slika, samo ti završi fakultet, biće sve u redu. I to, kao, završi fakultet, i sad ga izaberi pre nego što ga završiš. I moja majka je pravnik i bila je sudija. Ja sam se s njom konsultovao, i sad vidim da sam se gadno zeznuo. Trebalo je da studiram pravni fakultet, bez obzira što on nije bio tako šarenkast i onako, kao političke nauke su meni, zbog tog nekog, zato što sam voleo istoriju, šta ja znam, geografiju, sve se to nekako meša, a pravna je nauka možda ipak od svih tih društvenih najegzaktnija. Međutim, eto, i onda sam se konsultovao s majkom, i ona dosta veruje u mene, ali u tom trenutku nisam baš delovao kao neko ko može bilo šta. I onda je bilo: “Šta ti, sine, misliš da možeš?” I ja kao, ja mislim da bih mogao te političke nauke da uzmem i da završim, što u stvari sam, ne mogu da kažem, samo sebe potcenio, ali sam pogrešio. Trebalo je da odem na teži zadatak i da završim teži zadatak, i verujem da bi me to bolje u životu poslužilo. A ja sam otišao na ono što mi se u tom trenutku učinilo, kažem, lakše, zanimljivije. 

Ivan Minić: Dobro, znaš šta? Baš sam juče pričao sa sinom jednog od mojih najboljih prijatelja na temu tih nekih životnih izbora, i da je okej ako si ti karakter koji može da izabere fakultet koji ga u suštini ne loži i ne zanima, zato što je to dobro za tvoju karijeru, ali u nekom trenutku moraš da nađeš nešto što će da te loži. Jer, ako završiš ekonomiju i ona te ne zanima, nikad nećeš biti dobar ekonomista. Ne možeš na silu da budeš dobar ekonomista. Možeš da budeš nekakav ekonomista. Vrlo verovatno ćeš kao dobar konobar da živiš bolje nego kao nekakav ekonomista, a za konobara ti ne treba ništa. I to je ono što moraš da nađeš nešto. Znaš, ja znam gomilu ljudi koja je iz naše generacije upisivala pravni i ekonomski jer je to prosto bilo dva default-a. Skoro niko ko je upisao pravni od tih ljudi, nije ga to zanimalo, nego je to bilo, jebi ga, ima najviše na budžetu, ajmo tamo, pa videćemo nešto, pa svakoj firmi, svakoj kancelariji treba pravnik. Pa da, ali za to se ne upisuje fakultet. I vrlo mali broj tih ljudi je to na kraju završio, našao sebe u toj priči. A bilo je naravno u našim generacijama, a mislim da sada klinci to mnogo ređe rade, bilo je mnogo onih koji su to upisali zato što su obećali roditeljima, završili, dokazali roditeljima da će to uraditi, i onda se nikada nisu bavili time, potrošili su četiri najlepše godine života na nešto što im apsolutno ne znači ništa dalje u njihovom radu. 

Srđan Tomić: Zanimljivo je to jer ja dosta znam ljudi sa političkih nauka koji su završili i koji neke stvari dosta dobro rade, ali skoro ne znam nikog ko se bavi tom strukom i da je dobar u njoj, ali se ispostavlja da su se ovamo pomerili, prebacili i da su se snašli na drugim poljima. 

Ivan Minić: Pazi, i moje iskustvo sa ljudima sa političkih nauka je generalno prilično dobro, i većina njih ima pozitivno mišljenje o fakultetu. Da, ima jako teških predmeta, to stoji, ali generalno dobiješ i neke praktične stvari, upoznaš vrlo zanimljive ljude, i stekneš jedan jako dobar pregled da razumeš sve oko sebe. Na primer, našu poziciju u svemu tome, što ti kroz neku struku kao što je ekonomija dobiješ samo jedan segment toga, ali nemaš širu sliku. Ovde na neki način imaš, odnosno u suštini, u mojoj glavi, taj FPN je nastavak gimnazije. Ti si za svašta nešto dobar, ali u suštini nemaš zanat, odnosno ako si slušao žurnalistiku, imaš zanat, ali većina vrhunskih novinara nije završila FPN.

Srđan Tomić: Da, i većina diplomata verujem da nije završila međunarodne odnose, ali da, dobro si mi skrenuo pažnju. Ono što se meni čini jako korisnim kod ovog fakulteta, mislim da sam bio na politikološkom smeru, i mislim da sam polagao recimo 42 ispita ukupno na fakultetu, i svi ti ispiti su se polagali usmeno. I to je dobra škola. Mislim da je to, recimo, dobra škola. Nije bitno da li ideš na predavanja, ali u jednom trenutku moraš da naučiš sve i moraš 40 puta da izađeš na ispit spreman, da možda ima nešto što ne znaš, možda si sve naučio, možda ipak nisi, ali dobiješ svojih 3 do 5 minuta da pokažeš šta znaš. I mislim, to je recimo neki zanatski deo za koji sam zahvalan tom fakultetu što je to tako bilo, bilo je teško. I ti sada učiš, čitaš one knjižurine, i sad je tu gomila nekih studenata, i nervoza je, i koje ću pitanje dobiti, i više volim da mi on da pitanja nego ja da vučem, i hiljadu nekih malih rituala, ali kad dobiješ, “Idemo kolega,” to je to, čoveče, ti si dobio svojih minut. Da li si učio, nisi učio, to je sve nebitno. Bitno je šta ti u tom kratkom vremenskom rasponu možeš da izneseš, da pokažeš da si vredan, da ti ne vrati indeks, nego ti upiše ocenu i da ideš na sledeći korak. I meni je to, možda mi je odgovaralo, i učio sam, ali sam imao dosta dobar prosek. Mislim da sam dva ili tri puta možda samo pao ispite, na četrdeset i nešto ispita, računam to kao dobar procenat pogodaka. Prvi ispit sam jednom pao i poslednji ispit sam jednom pao, i ne znam da li sam u sredini, mislim da je to to. Prvi ispit koji sam izašao da polažem, pošto sam stvarno bio izgubljen, nisam ništa koncipirao, ali imao sam ambiciju da izađem u predroku, pazi na to, i imao sam i šansu jer smo radili nešto prvo pismeno kod profesora Simunovića o osnovama političkih nauka. On je, recimo, figura od koje je vredno učiti, sad neću ulaziti u njegov lik i delo, ali kao profesor, stvarno je figura, čovek. I sad je tu bio neki test i on dao, to se tek prvi put uvodilo, da možeš da nešto stvarno radiš pismeno. I on ima neki njegov praktikum, i ako tu ne znam koliko dobiješ bodova, imaš pravo na predrok. I ja dobijem te bodove i zaletim se na predrok. I to nije dobro prošlo. Ne mogu se setiti detalja, uglavnom u predroku nisam položio, ali ostalo mi je u sećanju, onako, fin i dostojanstveno je to sve izgledalo: “Nema veze, kolega, danas niste uspeli, ali vas čeka redovan rok vrlo brzo, nemojte ništa da se razočaravate, spremite se.” I lepo je to muški izgledalo. I ja sam to i uradio, dve nedelje kasnije, aha, vidiš, baš nisam dobro koncipirao ovaj način, malo sam to popravio, došao, položio. I na kraju studija, da li sam bio previše kočoperan, ne sećam se. Poslednji ispit koji sam polagao bio je sa treće godine, neka psihologija nečega, ne mogu setiti. I što je najcrnje, baš da mi se ne bi desilo da se na kraju okliznem, dobro sam se spremio i učio to, i rekao sam sebi, ovo ću da rešim, ja sam car sveta, čoveče, sve sam položio, završavam fakultet. Ajde, imaš ti i onaj diplomski rad, ali to ipak biraš, biraš kod nekoga ko ti je naklonjen, sve to, da ne kažem, režirana priča. A ispit nije. I ja odem na taj poslednji ispit, psihologiju, sad gledam, tu su neki studenti treće godine i šta ja znam, recimo, od kada sam prestao da budem apsolvent, to su već mlađi ljudi od mene, klinci. I dođem tu, čoveče, ova profesorka, hladna kao špricer, gleda me, asistentkinja, neka prelepa devojka, kraj nje, nepotreban duo, ova hladna, ova lepa. Koncentracija na pitanje šta se ovde dešava i dosta sam dobro znao i nisam mogao da verujem kada mi je rekla: “Znate šta, kolega, vi ste to dosta olako shvatili,” i vratila mi indeks, pazi, nije mi se 3-4 godine desilo da mi nešto vrate indeks, znači kada izađem, položim, idem dalje, vrati mi indeks. Žena, izlazim sa ispita, pakao ja sablažnjen. I onda primenim formulu koju sam osmislio na ta dva ispita koja sam jednom pao, to je treći. Kada puno učiš i padneš, onda do sledećeg puta ne učiš više ništa. Samo malo ga prelistaš i onda u stvari, na psihologiju položiš. I tako sam postavio tu psihologiju, rekao: “Aha, ovo nije dovoljno, ja sam se umislio, dobro, okej, mesec dana pauze, malo ću da prelistam.” I onda sam došao i položio, i rekla mi žena: “Vidite kako može.” Vidim kako može. 

Ivan Minić: Treba malo da se slegne. 

Srđan Tomić: Treba da se slegne, ali treba i ti da dođeš, nije to samopouzdanje, već da dođeš onako kao da je to znanje nešto što nije samo tih minut i po dva, nego da to znanje stvarno imaš. I onda nekako si možda i racionalniji i opušteniji, nekoga ga po glavi tražiš tamo gde se ono krije. A kad je frka, samo da sad iznesem, samo da položim, znaš, onda si nekako plitak. Samo ono što si zadnjih 5-6 dana možda pročitao, tu uspevaš da se oslobodiš ovako, da ne kažem malo drzak, pa dve nedelje ne pipneš i samo odeš na ispit, onda stvarno nađeš to znanje. 

Ivan Minić: Ostane šta je bitno. 

Srđan Tomić: Tako je, ostane što je bitno i ti si nekako lagano u tom razgovoru i onda im je teže da te obore. Ovo je samo po uzdanju, teže je da me vrate. Tako da taj poslednji ispit sam dva puta polagao, ali opet, i to je bilo lepo iskustvo, i to me više naučilo što sam taj put pao nego da sam ga iz prve položio. 

Ivan Minić: Je li bilo još nešto tokom studija što ti je bilo posebno interesantno? Neki profesor, neki predmeti kroz koje si prolazio? 

Srđan Tomić: Pa znaš šta, sad kad se setim, mi smo kao politikolozi imali predmet, ne znam da li je bilo ekskluzivno samo za nas, ili su imali možda i međunarodni odnosi, mi smo imali religiju i politiku. I tu je bio profesor Miroljub Jevtić, koji mi je ostao u sećanju stvarno kao spektakl od profesora. On je stručnjak za islam, i čim je bilo ovo oko terorizma, često je on bio na televiziji. Možeš da ga vidiš, ali ne možeš da vidiš tu dimenziju u kojoj možeš da ga vidiš, kad na trećoj godini već u velikoj slušaonici odjednom dođe ogroman broj studenata. Znaš, i sad ti ga, znači, on se ne polaže tako lako, ovde se pravi kolona. I Jevtić je imao, mislim da ima verovatno čovek i dalje, fotografsko pamćenje. I ti dođeš, i ako nešto ne znaš, sledeći put kad dođeš, on će te uvek pitati istu stvar. I meni je to bilo jako zanimljivo. I dobro, taj predmet i generalno bila religijska slika sveta, svašta se tu, recimo, moraš da znaš geografiju. Mnogo ljudi palo na to, kada on kaže: “Dobro, kolega, recite mi sve islamske države,” pa on te pita sunitske, šitske, i sad ti kad negde zablokiraš, on kaže: “Ajmo, ajmo, kolega, Severna Afrika.” I sad ćete da vidiš mladić kao, Severna Afrika, i tek se tu ukoči. I onda krene: “Kolega, Severna Afrika, koje države znate u Severnoj Africi?” I ovaj se pogubi, i onda lete indeksi, i onda kaže: “O, vi ćete ovako, vi ćete…” Znači, kod njega je padanje stvarno bilo spektakularno, ali se nije padalo zato što je on nešto ljut ili prek. Šta je bilo slučajeva da ti zavisiš od raspoloženja? Neko od njega nisi zavisio od raspoloženja, kriterijum je uvek bio isti, i čak je bila ta fora, ako ti nešto danas ne znaš i dođeš u sledećem roku, ti imaš, mislim da je bilo dva ili tri pitanja, i uvek jedno pitanje uvek dolazi iz jednog obimnog dela gradiva. I sad kad si ti već jednom bio, ti 100% znaš da će on pitati samo to jedno, i to gradivo uopšte ne možeš da učiš, učiš samo to pitanje koje će te pitati. I to mi je, recimo, on mi je bio zanimljiv lik, i tu sam ponosan bio što sam dobio desetku kod njega, i što sam to dobro znao, i on mi je rekao, kolega, dođite na postdiplomske, i mislim da sam možda tu trebao da odem, jer mi je ovako, nisam neki vernik, ali volim priče, i najveće priče su te koje dolaze iz vere. I to je bilo super zanimljivo, i on je bio zabavan ovako lik za gledanje, stvarno spektakularan. Ne mogu da kažem i na prvoj godini da je bilo mnogo studenata, bio je profesor Čedomir Čupić, on je isto pravio predavanja koja su privlačila pažnju. Pa smo imali politički sistem Jugoslavije, to sećam, kao neki predmet koji je već ono…

Ivan Minić: Već nije bilo Jugoslavije. 

Srđan Tomić: Već uveliko nije bilo Jugoslavije, a nije bilo ni udžbenika, znaš. Ti nemaš, jebote, mi se nismo hvatali tamo knjige, ono, prave knjige, nego uvek su to neke gomile onih dugačkih skripti iz političkog sistema Jugoslavije, bilo tih skripti beskonačno, čoveče, dok pročitaš. Ali je taj Milan Jovanović se zvao profesor, i skoro sam i njega video na televiziji da nešto komentariše, on je stvarno bio jedan dostojanstven, i verovatno i dalje, profesor, onako, pravi intelektualac, i pazi, sad igra slučaja, i ja kao, ne smem ovde da se obrukam, sad ću ja, ja ću Jugoslaviju, ipak tu imaju dosta i naše istorije od prve Jugoslavije i ustavi, drži, ne daj, sad ću ja to sve da nabubačim. I naravno, što je najlakše, ne znam, neki, 2% gradiva, ne znam, kao ma jok, neću to. I normalno, čim sam došao, dobijem to. I on me pogleda, čovek kad je došao, pošto ono, troje, četvoro studenata, i sede, kao pišu one koncepte, nešto se znoje, i sad ide jedan po jednom, i kad je došao jedan na mene, vidim on da ja se nešto smrkao. Dobro, kolega Tomiću, šta vam je? Ja bih rekao, profesore, ovo prvo pitanje me baš nije leglo. Dobro, nema veze, kaže on, ajde, dajte drugo i treće, pa ćemo se onda, kao odgovori ovo što znaš, pa ćeš se vratiti na prvo da vidimo da li ti imaš tu neke nade, ili totalno si šupalj. Jer ako počneš od toga na kom si klimav, nema šansi. I stvarno je nekako to čovek uradio da vidimo šta ja znam, a ne šta ne znam. Jer je bilo lako doći do toga šta ne znam, a malo duži put je do toga šta znam. Ali on krenuo tim putem, i ono se ja lepo to drugo i treće odgovorio, i vratio se na prvo, i sad tu već sam bio bolje, imao sam više samopouzdanja, i okej, nisam zaslužio više od osmice, ali sam dobio osmicu, i bio sam zadovoljan kako je to prošlo, i da ne moram ponovo sve te skripte da listam. Tako da je, stvarno je bilo, pitanje tog fakulteta jeste ono kud će ti ljudi s tim obrazovanjem, ali kao institucija je bilo mnogo primera. Evo sad svega što sećam su uglavnom dobri i pozitivni primeri kakve ljude imaju i šta su sve ljudi znali. Pa je bio, kako se zove ovaj čovek, Slobodan Marković, mislim i on se sad, da je bio upravo na odboru RTS-a ili šta ja znam, on se čovek vratio iz Engleske, gde je doktorirao. I nisu ga primili u ministarstvo inostranih poslova jer nije hteo položiti njihov test iz engleskog. A on je bio sa Oxforda, doktor nauka. I kao ne, iz nekog razloga je za njega to bilo potpuno, šta dalje ako me ovo primoravate? I onda je on došao da predaje antropologiju, koja je isto jedan zanimljiv predmet na četvrtoj godini, i tad je krenula priča o Bolonji, i onda pošto on ima tog iskustva iz Engleske, i onda je on to nama pokazao u stvari kako zaista moderne studije treba da izgledaju. Šta je vežba, šta je pismeni rad i šta je na kraju usmeni odgovor. I kod njega je to stvarno, i on je bio čovek impresivnog znanja. Ali stvarno impresivnog. Kad drži predavanje, samo gledaš i slušaš. Ako imaš i malo mozga. A tad već u četvrtoj godini nema puno ljudi, tako da nema ni buke. Tu sam recimo uživao kod njega i da slušam, i da polažem, iako antropologija nije me specijalno interesovala, ali način na koji je on tu Bolonju nama obrazložio, rekao, ideš vidite ovako, znači moraćete biti aktivni na vežbama, imati jedan pismeni rad tokom semestra, i kad to sve saberemo, dolazite da vidimo kroz udžbenik šta ste prošli naučili, i ti ako si to aktivan, znači ti ne možeš dobiti recimo manje od sedmice na ispitu, jer imaš ovo, imaš radove, znači već si nešto ti stvorio. Za razliku od svih ovih prethodnih, gde ti dolaziš, možda dobiješ deset, ne znaš, ništa ti se ovo pre toga ne računa. Tako da on isto mi ostaje u dobrom sećanju i bilo je tu, ne mogu ga kažem, stvarno je bilo dobrih profesora i ljudi koji uglavnom jako puno znaju. Imali su taj autoritet znanja. Šta mi s tim znanjem dalje da radimo kad diplomiramo, to je drugo pitanje. Ali evo sad kad razmislim, u nazad stvarno jesu bili ljudi koji su puno znali i od kojih možeš puno da naučiš. Išao sam posle na neke postdiplomske i tu sam imao zadovoljstvo da mi predaje profesor Ivo Visković koji je stvarno bio i dalje, ja mislim, gospodin, jedan, em, sa znanjem, em, sa ponašanjem, em, sa odnosom prema studentu. To je baš bilo onako akademsko lepo iskustvo. Da njega slušaš i da s njim imaš šansu u nekom malom broju ljudi da nešto pitaš, da ti ono što kaže, on ume i da se našali, onako jako, jako zanimljivo. U stvari evo sad kad se vratim, to sve, to sve treba nekako prekomponovati čoveče, taj fakultet ono što nije loš, ono kod njega ima znanje, samo pitanje je šta mi s tim znanjem da radimo, jer ja kao politikolog u stvari sad treba da budem, pa kao ekonomista za privatni sektor, ti u stvari treba se baviš javnom upravom, da raspolažeš državnim resursima, ali eto tako kao ekonomista, a međutim vidiš sad kako se kod nas raspolaže resursima i ko raspolaže resursima, objektivno nije ni čudo što sam ja otišao u preduzetništvo. 

PRVI POSLOVI

Ivan Minić: A tokom tog procesa studiranja i upoznavanja toga svega, jesi imao neke prve poslove, jesi počeo da razmišljaš šta bi mogao da bude prvi posao? 

Srđan Tomić: Znaš šta, tu sam imao jednostavnu situaciju, moj otac je imao radnje zdrave hrane. I mislim da već druga godina kad završiš ispitni rok, tu je u radnjama zdrave hrane, uglavnom rade žene, jel normalno, on dobacuje robu, donosi, to su ono džakovi pirinča, ne znam, onih pahuljica, onaj je bio najteži za nošenje, bio onaj začin vakuumski, što zamenio je začin C, umesto vegete. Čoveče, to je 20 kila, ono, upakovano, i sad ti kad nosiš 3-4, ta naguraš, jel te mrzi da ideš 100 puta i u izdržaju sad, a obično se parkiraš od radnje prilično daleko jer to sve je po pijacama, i onda u izdržaju nosiš te džakove, seća se, to je bilo zabavno, kola tamo nisu imala klimu, kolima je recimo jedno 50 i neki stepen, na ulici je 30 i nešto 40, a u radnjama zdrave hrane je na 18. Kad uđeš, ono, stvarno, trebao je biti mlad organizam to sve izgurati, tako da sam to, recimo, ne mogu kazati da sam se ja nešto lično interesovao i gurao i želeo da radim, možda sam bio nekakav lenj, ali preopušten jer kao da sam položio svoje ispite, molim lepo. 

Ivan Minić: Ja sam svoje odradio. 

Srđan Tomić: Ja svoje odradio, da, to je bilo moje ubeđenje, međutim, onda sam radio, recimo, između druge i treće, treće i četvrte, dok sam bio apsolvent, tu sam asistirao po meseci nešto dana, da zaradim neki džeparac, i to je onako jedan zanimljiv fizički rad, gde i voziš, moraš da ideš i u veleprodaju, ali tad sam prvi put video i fakture, znaš, neko ti kaže, ovo je veleprodaja, i kao, evo ti faktura, ti kažeš, šta je faktura, čoveče, bože, onda gledaš to, i tako tu malo možda i ukapiraš, u stvari, šta je, roba se kupuje, preprodaje, moraš da budeš na dobroj lokaciji, na pijaci, šta od robe ide, u kojem delu godine, i počneš malo da kontaš, i drugo, recimo, vodilo se puno računa u radnjama zdrave hrane da to sve jako bude čisto i da deluje uredno. I posebno kako se oni džakovi savijaju, gde je pasulj, ono, mora bude savijen, znaš šta, ako se malo potroši tvoj zadatak je da ti to podvrneš, da uvek to bude, znaš, kao u onim filmovima, kao na pijacama, oni na Bliskom istoku, znaš, oni džakovi, to sve, bilo je zanimljivo, i možda, negde, verovatno, podsvesno mi je dalo te neke slike o ekonomiji, iako je meni to sve delovalo, samo da ja to završim, jer je vruće i sve to ovako, ali, eto, to su mi bila neka prva radna iskustva, i posle kad sam išao na te postdiplomske, sam već radio u privatnoj firmi, onako, ajde, kao da imam neki posao, onda nešto počnem da radim, da vidim, u tom trenutku ja već i imam, boga mi, ne znam, dvadeset četiri, pet godina, nema više tu šta ti i drugari moji, što svi već ili se radi, ili se, ne znam, doktorirali, to je to, nema tu više čekanja. Tako da, ja sam paralelno s fakultetom usputno radio, a paralelno s postdiplomskim, u stvari, postdiplomske su bile paralelno sa već poslom koji radiš od ponedeljka do subote, svaki dan. E onda sam odatle utekao, pošto mi je taj posao bio došao do ovde, nisam mogao više, dve i nešto godine sam radio, nije mi se dopalo, nisam imao više šta da naučim, mada za to vreme, recimo, tu je bila neka platica, 500-600 evra, pričam o 2007-2008, već ja živim s majkom, nemam nikakvih troškova, 500-600 evra bila fina, fina para, međutim, nisam mogao više da izdržim, i onda šta da im kažem, kako da se odatle izvučem, pošto to je bila firma koja je Delimisimo Streets, bio sam suvlasnik, i onda sam imao tu neku dodatnu odgovornost, i onda sam rešio da odem u vojsku, lepo kao čovek, i kao šta ću ljudi, moram u vojsku, a za vojsku nisam morao, maltene sam pisao molbu da me prime, ali sam hteo, to mi je bila želja da odem u vojsku, i onda sam tako zbrisao, i posle sam radio malo u prodaji automobila, jer recimo, to sam slabo izdržao, možda nekih šest meseci nisam uspeo tu da se zadržim, i onda sam počeo da radim kao novinar u novinskoj agenciji Beta, prvo kao pripravnik, recimo jedno, što se kaže, besplatno, jedno mesec i po ili dva, i onda su mi tu rekli kao, pa, okej, imao sam tad znanje, učio sam sve vreme u osnovnoj i srednjoj, i na fakultetu sam učio francuski, daleko od toga da sam ga ne učio, ali sam bio u kontaktu s tim jezikom, trudio sam se i na fakultetu sam to izabrao, što mi se činilo da je lakše, recimo, francuski je polagalo, možda nas je bilo na predavanjima desetak, a na engleskom je bila gungula ljudi, i onda je ono na francuskom bilo i lepo druženje, i tu si blizu, i objektivno na kraju kad izlaziš na polaganje, mislim, žena te zna, tu si i osam meseci nešto radiš, nije to moglo mnogo da se promeni, njen utisak, da su ti recimo ispiti iz jezika na fakultetu bili bez stresa, ali su bili objektivni kriterijum i mi smo, ne znam, to sećam, čitali smo Montesquieua na francuskom, to isto računam u neko, fino je to obrazovanje da ti kažeš, znaš, da čitaš njegov original Montesquieu na političkim naukama, ozbiljna figura, a kad ga čitaš na njegovom maternjem jeziku, to nešto znači. I ovaj, tako sam znao taj francuski i on me poslužio jer se u Beti dosta radilo vesti sa AFP-a. E ti imaš i izvore AP i AFP-a, ali sad ne znaju svi da čitaju sa AFP-a, ne znam ni ja, ali ipak dosta razumem. I sad malo ukrstiš ako ima na AP-u, malo na AFP-u i ja se kao kandidat imam jedno znanje više koje mogu i sa AFP-a. Neke vesti recimo su Francuzi jako dobro radili, posebno kad je bio rat u Libiji, tu nisi mogao nigde da pročitaš nego kod njih. Mada su i to bile uglavnom lažne vesti, ali nema veze. Tako da me je to malo poguralo i onda sam radio recimo u Međunarodnoj redakciji, u Međunarodnoj redakciji možda jedno sedam, osam meseci i možda čak i duže. Pa sam prešao, bio je specijalizovani portal za vesti iz Evropske unije, Euroaktiv, gde je isto francuski mi dobro došao. To radno okruženje mi se nije svidelo, taj Euroaktiv i cela ta priča. I onda sam odatle prešao u sportsku redakciju, samo zato što pisati vesti o sportu je mnogo lakše i jednostavnije nego ovi, samo dok transkripciju uradiš ovih funkcionera, Evropska komisija, komesar. Mislim, ja sam tu kad sam radio znao sam i šta je Evropska komisija i ko je komesar i ko koga bira i zašto i kako. Mislim, imao sam i obrazovanje za to, ali, čoveče, to je super birokratija koja je beskrajno dosadna. Beskrajno. I okej, ima nekih zanimljivih stvari, ali nisam se tu pronašao. I onda reko, ma slušajte ljudi, pošto tu nikako plata da ti dođe na neki normalan nivo, ti si stalno ono što primaš po deset posto plate, ne možeš nikada platiti nikakav račun, već počinješ da se osećaš prilično bedno. A od tebe se zahteva da imaš znanje, koncentraciju i da se nekako u tom zanatu novinarskom snađeš. On ima svoja osnovna pravila i to je stvarno lepo, kad savladaš u agenciji, to je prava priča. Na to možeš svašta da nadogradiš, ali ako to nemaš, posle teško se na to vraćaš. I onda sam se ja prebacio u sportsku i tu su bile i dobre kolege i fino smo radili neko vreme. I onda u jednom trenutku je bila neka priča da ti nemaš platu. Mislim, dobiješ neku platu, ali s mene pa na uštrb. Ja sam dobio već tad dete i kao, nemaš para, ali ne možeš da dobiješ ni odmora. I ovo čekajte, čekajte, samo sad da se razumemo. Znači, nemam para, a nemam ni odmor, moram da radim. I to me nekako izbacilo iz takta. Ova priča više. Drugo, gledao sam urednike i ljude koji su tu na visokim pozicijama, koji su stvarno bili jako obrazovani i zanimljivi ljudi, od kojih imaš na čemu da naučiš i čuješ. Ali, čoveče, oni su isto bedni kao ja, ako nisu i bedniji. Baš su bili, onako, bilo je malo tužno gledati, jer ja sam tamo, recimo, prvih 3-4 dana, to kad sam dolazio na probu, pa znaš, danas košulja, sutra promeniš košulju, obučeš džemper, treći dan ulazi i gleda. Smanji doživljaj, batice, vidiš da ovde ta priča uopšte ne postoji, kakve košulje, džemperi i oblačenje, ovo uopšte, ne radi se o tome ni najmanje. I tako, i onda, mislim da sam u Beti oko dve i nešto godine sam radio i lepo sam taj posao naučio i opet pišeš i to je zanimljivo, sve to stoji. Ali kad sam prešao u sportsku, pošto igrom slučaja, nikog nije mnogo tad zanimao vaterpolo, a meni od svega toga što se nudilo, to je Zvezda, Partizan, fudbal, to je baš onako i naporno, išao sam i na te konferencije, ali to je stvarno ispod svakog kriterijuma. Pitaš, nebitno, i ja rekoh ja, hoću u vaterpolo, ekskluzivno ja, i tad je bilo dobro u vaterpolu, ono se vratili oni igrači, raspuste se prvo rekoh, došli neki momci, ovi naši macani radnički iz Kragujevca, imao ekipu zvezda, imala ekipu, ludilo je bio vaterpolo, je postao ludilo i ja se tu uključio nekako u pravi čas. I ovaj, kad sam završio sa Betom, to mi je bila ideja, mi nemamo, ovaj, nemamo ni jedno mesto gde se ti informišeš samo o vaterpolu. To sve je negde drugi, treći plan, a rezultati i kvalitet su govorili, ja mislim, tih godina ni jedan sport nisi mogao kvalitetniji da gledaš u državi nego vaterpolo. Odeš na naše prvenstvo i gledaš Zvezda Partizan, ti gledaš najbolji šou na planeti, u toj disciplini. 

Ivan Minić: Gledaš neko polufinale, neke lige šampiona. 

Srđan Tomić: Ma da, minimum, pazi, verovatno i jače. I dešavalo se, dođu ta Zvezda Partizan na Banjici, dve i po, tri hiljade ljudi, drama, pesma, ali nikakav incident, nikakva tuča, nikakav huliganizam. Samo dobar sport i dobro navijanje. I meni se to sve dopalo i procenio sam da tu ima prostora. I kad sam izašao iz Bete, otišao sam u Vaterpolo savez i rekao njima, ljudi, dajte da pravimo portal samo za vaterpolo. Ne može da nema u Srbiji, to mora da ima, recimo u tom trenutku kad pogledaš Mađarsku, imaju dva ili tri. Okej, njima je to stvarno malo sve drugačije, ali ne mogu oni biti toliko ispred nas. Možda malo, ali ne toliko. I ja se tu odlučim na to i Vaterpolo savez me i podrži tu na prvom koraku. Ja napravim portal vaterpolovesti.com. I evo sad smo skoro, pa da li smo, deset godina smo možda prošle ili pretprošle godine objavili ne znam koliko miliona pregleda. Nije to sad bog zna šta, ali opet, dosta pregleda i dosta dobra istorija. I bio sam na puno i evropskih prvenstava i finala Lige šampiona i upoznao i kolege novinare i bio recimo na Dunav Areni u Budimpešti. Ko možda je jedan od najimpresivnijih sportskih objekata u Evropi. Zašto je napravljena, kako izgleda, kao NBA hala, a dole je bazen. I to je to. Napravljena za plivanje, vaterpolo i na obali Dunava, fenomenalno. Tako da sam to radio, vaterpolo vesti, i onda nije više Savez prepoznao tu interes da se to finansira. Ja sam ostao sam u tome i recimo da se jedno mesec i po dana, dva, kao aj žao mi da se to ugasi što baš je dobro krenulo. Imamo publiku, imamo ovo, imamo ono. Ja rekoh, sad ću ja nekog da pitam, ove proizvođače opreme čoveče. Oni će sigurno hteti da podrže tu vrstu, znaš, dolaze ti ljudi koje zanima vaterpolo. Ti prodaš vaterpolo opremu, pa kao to je jedan plus jedan. Međutim, oni nisu to. Koga god sam kontaktirao, svi kao, aj ćao. Ja kao, a vi ste bre u stvari glupi, a ja sam pametan. Sad ću ja da napravim vaterpolo opremu i sam ću lepo da je prodajem i vas ko šiša. I generalno mislim da sam u tom trenutku imao dobar instinkt. I mi prodajemo na vaterpolo vestima online. To je i sajta vestima i online prodavnica koja radi deseti nešto godine i koja je okrenula i novca i publike i svega nečega. Tako da možda i najuspešniji projekat kojim sam se bavio su u stvari sve krenulo od tog novinarstva, od vaterpolo vesti. I onda kad sam shvatio da nemam robu koju ću da prodajem, onda sam odlučio da je sam napravim. I od svih tih nekih ljudi koje sam tada intervjuisao, pričao s njima praveći vesti, Andrija Prlainović mi se činio kao stvarno nekako pribran, racionalan i krajnje razuman lik za onaj sportski status koji je on u tom trenutku, pa i danas, ali u tom trenutku je on bio verovatno najbolji igrač na svetu. I baš je bio zvezda. A takav čovek. Ja rekao, vidiš, s ovim čovekom bih možda da njega pitam. Mislim, ako hoću, hoću, ali on mi je bio prvi izbor i pozovem ga, pitam ga, daj popijemo kafu, ja mu kažem, vidi, ja sam rešio da pravim opremu za vaterpolo, ali da kažem, tu je uticala još jedna stvar na to sve paralelno s tim novinarstvom. Mi smo igrali na moru, kada odem u Crnu Goru kod drugara, pa smo pikali vaterpolicu i u jednom trenutku smo mi rešili da nam je to malo. I što mi ne bismo u Beogradu pikali vaterpolicu? Šta ima, hiljadu balona za fudbal, igra se sve rekreativno. Mi ne možemo da igramo rekreativno vaterpolo, u zemlji vaterpola. I ispostavi se da možemo. I mi zakažemo neki termin na Banjici i nađemo desetak i nešto entuzijasta i pikamo vaterpolo rekreativno. Ajde da kažemo, tu je bilo dvoje-troje momaka koji su nešto trenirali, igrali, ali većina nas je bila, ja sam trenirao kao klinac plivanje, tako da sam se dobro snalazio u vodi, ali vaterpolo je, ali mislim, gledao si ga toliko puta, pa taj breg igramo. Igrali smo tako, ja i dalje igram rekreativno, taj termin i ta ekipa više ne, nažalost, ali smo u jednom trenutku kao jebote, nemamo kapice, čoveče. 

Ivan Minić: Dosta je problematično igrati vaterpolo bez kapica i to je jedino po čemu se razlikuje. 

Srđan Tomić: U jednom trenutku kao ja, baš i brat moj koji je trenirao vaterpolo i koji sad često u tim nekim fantaziranjima mi je saigrač, znaš šta, napravimo opremu za vaterpolo, a onda mi fantaziramo i iz tih fantaziranja neka praksa ipak na kraju proizađe. Još i naš bio, brate, revoltiran, kao, brate, ne možemo nabavimo kapice za vaterpolo, Srbiji, ljudi. I ja kao, pazi u pravu si, to je opravdano ogorčenje, zašto ne bi to moglo, imaju neke španske firme, kako je španska firma, čoveče. I jedan od komponenti šta mi je, jer sam i na tržištu, koliko god je to malo i sve minimalno, to je tržišna potreba, koja nema, znaš, niko nije isporučio, čoveče, ovo je jedan kroz jedan, znači, ljudima to treba, a nema. Plus, mi smo u zemlji vaterpola, uzmeš Andriju Prlainovića i on kada obuče, svi će znati da to postoji. Eto, korak po korak, tako smo krenuli, to je bilo, recimo, negde 2012. meni ta ideja bila, 13. sam ja već tražio fabrike gde bi to moglo da se proizvodi, bila je fabrika u Bugarskoj i u Mađarskoj, imao sam kontakt s nekim čovekom iz Singapura, to je sve delovalo maltene nemoguće. Međutim, polako smo se mi tu skockali i imao sam dogovor s ovom fabrikom u Bugarskoj, koja je proizvodila tip koji je vlasnik, on ima svoj brend, on se ne ljuti da pravi za druge. Njemu je najvažnija fabrika i samo onaj ko može da donese posao, on je zadovoljen. Ja odem i dogovorim se tamo s njima i sve, i spremim i uvučem ove ljude i tog dizajnera, i Andriju, kao, sad ćemo mi, kreće prvih 500 gaća, napravićemo kancelariju, ovo ćemo, ono ćemo. I ja kad sam poslao narudžbinu, on mi odgovori kaže, znaš šta, zamolili su me ljudi koji već rade u Srbiji i bave se prodajom tog bugarskog brenda da ipak ne radim s tobom. Tu je sve stalo, pa sam onda na kraju uspeo da nađem jednu fabriku u Mađarskoj, pa onda smo radili s njima godinu dana, pa nismo bili prezadovoljni. 2014. slučajno, preko nekih Holanđana koji su novinari oko vaterpola i fotografi, upoznam neki bračni par iz Mađarske koji imaju svoju fabriku i koje recimo par godina pre toga napustio Speedo oko ekonomske krize, oni su radili Speedo ceo za Evropu, imaju mašine, imaju radnu snagu, imaju znanje, imaju sve, nisu mnogo radili vaterpolo, ali znaju broj taj posao do koske i upoznam njih, i mi smo počeli s njima da radimo i recimo prvih tih nekih pet godina kad smo mi počeli, hteli da imamo najbolji kvalitet mogući, a možda i najbolji uopšte na tržištu, da tome budemo poznati, u stvari sve to zahvaljujući njima, jer su oni bili vredni, marljivi ljudi koji su u tome videli svoju šansu, oni ne znaju ništa o vaterpolu, ali oni imaju mašine, imaju radnu snagu, imaju posla. I sad mi se pojavljujemo s pričom i brendom i Evropu ćemo da pokorimo, svet, i nekako se to dobro složilo. I negde poslednje u tom fazi razvoja, šta mogu da kažem, je da smo odmah posle korone uspeli konačno i deo proizvodnje prebaciti u Srbiju, što je meni bila želja, jer u Mađarskoj imaš minimum koji, mislim, raste stalno i postao je jako skupo da praviš tekstil, u Mađarskoj više nema nikakvog smisla. 

Ivan Minić: I najveći PDV u Evropi 27%. 

Srđan Tomić: I najveći PDV, ali dobro, mi smo oslobođeni toga kad uvozimo, ima tu sad raznih faza, ali generalno skupo je da radiš tekstil u Mađarskoj, je skupo, zato što čak i ta radna snaga najjeftinija, jel? Jer tekstilna industrija u stvari je industrija jeftine radne snage. 

Ivan Minić: Mislim, ja nekako verujem da treba da, ne da se ugledamo na njih, ali da treba da razumemo neke stvari, zašto je Mađarska kao zemlja slične veličine kao mi, zašto ima mnogoostruko više olimpijskih medalja. Zato što su oni našli discipline i što je najcrnje, sve su vezane za vodu, u kojima ostvaruju fantastične rezultate. To su kajak, veslanje, plivanje, vaterpolo. 

Srđan Tomić: Mačevanje im je jako. 

Ivan Minić: Ima, okej, još nešto se tu pojavi, ali 80-90% medalja dolazi odatle, i ti ako imaš jednog vrhunskog plivača, oni ih imaju mnogo više od jednog, taj jedan plivač može da ti donese četiri medalje ili pet, ili tri. Ako imaš dobre štafete, to ti je opet šansa još jako u celoj priči. 

Srđan Tomić: Jeste, jeste. Ne, ne, oni su jako dobro skoncentrisani i ja sam bio, a ja ne mogu da kažem, možda nisam bio u Debrecinu, ali u većini gradova Mađarske sam uglavnom poslom bio i po bazenima i svuda. To je sve impresivno.

Ivan Minić: Ja znam recimo, naši kajakaši vrlo često tamo idu na pripreme. Jer jednostavno dobiće najbolje moguće uslove i dobiće jako dobru konkurenciju sa kojom mogu da se testiraju. Super je da ti u tvojoj zemlji imaš okej konkurenciju, ali ti ako pretenduješ da osvojiš neke svetske medalje, tebi treba neko za sparing koji je tu negde sa tobom. 

Srđan Tomić: Tako je. 

Ivan Minić: Jako je to zanimljivo i zanimljiv je taj moment koliko se vaterpolo ugnezdio u ovaj naš region, ali se raširio izvan njega u prethodnim godinama i postoji interesovanje iz celog sveta i na svakom kontinentu. U suštini sada ima već jedna ozbiljna vaterpolo nacija. 

Srđan Tomić: Ne, vaterpolo jeste globalni sport, stvarno jeste. Ja mislim da recimo mi smo sada osvojili treće olimpijsko zlato kao nacija i to imaju samo Mađari, a onda se ispostavi da to imaju i Britanci, koji su izmislili sport i koji su na početku olimpijskih igara osvajali tri zlata u nizu. 

Ivan Minić: To inače ljudi najčešće ne znaju, ali vaterpolo je najduže na olimpijskim igrama u kontinuitetu kao timski sport. 

Srđan Tomić: Tako, zato i zatvara u poslednjoj utakmici vaterpolo finale. Ove godine je bilo neko žensko košarkaško, trajalo duže, ali je počelo ranije. Znači, poslednja utakmica olimpijskih igara, baš ta čast da zatvoriš timske sportove i poslednje finale je vaterpolo. I to stvarno jeste. I evo sad se pokazalo u Parizu, ne znam šta su, sedamnaest i nešto hiljada. Stvarno je rasprodata bila. Znači, sedamnaest i nešto hiljada, ona La Défense arena, impresivno izgleda. Puna je bila i za ženski vaterpolo, i za muški, za svaku utakmicu. Stvarno to, kad staviš vaterpolo u adekvatne uslove, on zabavi publiku. 

Ivan Minić:  Znači, moji prijatelji su bili na finalu, još su bili kao deo zvanične delegacije, jer su olimpijci, i kažu da je to jedan od najvećih spektakala na kojima su bili. Možda je košarkaško finale bilo veće, ne znam, ali ono što su mi poslali, neke slike i klipove tog light show-a i svega toga, to je sve potpuno neverovatno. Ja sam vaterpolo gledao uživo petnaestak puta u životu, ne previše. Na velikim bazenima, kad se to nešto dešava dole, a ti si negde na vrhu tribina, meni je to nedovoljno pregledno. 

Srđan Tomić: Moguće. 

Ivan Minić: I uvek mi je na televiziji iskustvo gledanja tako nečega bolje, zato što imaš mnogo detalja, može da ti vrati, može da ti da usporeni snimak i sve ostalo, ali to je jedna izuzetno dinamična stvar koja se dešava pred tobom u vodi. Ti kad gledaš plivanje, nešto možda vidiš, možda ne vidiš, vidiš kraj, šta se dešava u međuvremenu. 

Srđan Tomić: Dobro, velika prednost plivanja je baš to što si rekao, vidiš kraj. Znači, ne treba ti nikakvo predznanje za plivanje. 

Ivan Minić: Da, da, da. 

Srđan Tomić: To je to, ti odmah vidiš ko je najbrži i zato ima mnogo više publike, ali pokazuje se stvarno, uprkos svom potcenjivanju, da vaterpolo je ovakav onakav, da na kraju ta dinamika i ta energija koja se u njega uloži, nekako, svi osećaju sa tribina, čoveče, koliko tebi treba snage i upornosti i volje za ovo. I drugo, vaterpolo je sport golova. Znaš, uzmimo samo primer ovog Jakšićevog gola iz četvrtfinala. Ok, može da se desi na rukometu, može da se desi ona klasična trojka na košarci, ali ovo što se desilo da udari u vodu, pa u prečku, pa u gol u zadnjoj sekundi, to je baš spektakularno. Objektivno, kada uzmeš sve sportove, zabava je stvarno dobra. 

Ivan Minić: Kad god misliš da je to sve jednostavno i lako, otiđi na bazen, uzmi loptu i samo probaj da napraviš žabicu tom loptom. Samo to. Znači, kad baciš svom snagom i kad padne, da se ne ukopa u vodu. Samo to probaj i sve je ok. 

Srđan Tomić: Ne, ne, mislim, vaterpolo, ja mogu ti kažem iz ove perspektive, nikada nisam trenirao, ali se sad rekreativno, poprilično aktivno bavim, je fenomenalan sport. Ja sam igrao fudbal kao klinac i rekao sam ti, rukomet, ono, i kolena sam pokvario na fudbalu i najviše volim od svega da igram fudbal, ali ne smem. I onda sam se nekako ugurao u taj vaterpolo i taj osećaj kada daš gol i malo nekoga udariš i malo ta fizika i nema gravitacije. Znaš, ti bi sad mogao dosta dobro da se snađeš na vaterpolu. Ne, ne, ja sam igrao par puta leti, one varijante, ne znam, Taš, napolju su svi ljudi, unutra nema nikog, i mi stavimo na širinu. Jer ko će da pliva, brate? Nema veze. Evo ovako, možeš da ga šineš s jednog na drugi gol, nije problem. Ali bude super zabavno i bude zanimljivo, ali ono što je tu kao i sa odbojkom, koja je moj neki sport, jako je teško napraviti ekipu za odbojku, zato što ti treba 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku. To se isto dešava i sa vaterpolom. Čak i ako pliva, pitanje je da li ume da se održava. 

Srđan Tomić: Sad da ti kažem tajnu svih 12 ljudi za vaterpolo, recimo, u Beogradu ima 4 ili 5 veteranskih ekipa u vaterpolu. I to traje sigurno 7-8 godina. Ne samo krljenje, to je sad i druženje, mislim, krljenje u bazenu, ali pazi, ne može se desiti da dođeš na termin i da nema ljudi. I da nema sudije, i da nema kapica, i da nema gola, to se ne dešava. Svaki termin koji imamo tu, sve je unapred organizovano. Veteranski klub u kojem ja učestvujem, tromesečna članarina, spiskovi postoje, sve se dešava, sve lopte postoje, odgovornost za lopte, za kapice, znači cela igra je tu. Šta se ja uvek šalim, to je u stvari jedan divan način da pobegneš od kuće. 

Ivan Minić: Kao i svaki termin. 

Srđan Tomić: Kao i svaki termin, ali sad ti kad kažeš idem na vaterpolo, što će sad biti uskoro, nadam se, u Šapcu, turnir, veteranski, šabačka čivija, stvarno dobra manifestacija, sad ti kažeš ženi, znaš šta, idem na turnir, to je samo petak, subota, dva dana, moram, ekipa mi treba, razumeš, tu smo, i to stvarno zvuči prihvatljivije od bilo čega drugog što možeš da kažeš. Nije da se žena oduševljava tim daleko od toga, ali ipak jeste prihvatljivo, i ti stvarno plivaš, i stvarno se rekreiraš, i čini mi se, na dugi staze, dobro radiš na svom zdravlju. Bez šale, bez ove što se to sad nama čini, što se u pauzi tih turnira, naravno, nateže i pivo koje nije baš zdravo, i to sve, ali generalno da bi se spremio za taj turnir, da bi učestvovao, ti treba neko vreme da dolaziš na termine, da plivaš, aktivan si, čoveče, u vodi si, to je veliki luksuz. Tako da i taj segment vaterpola isto ne treba nikako potceniti, jer mislim da je posle stonog tenisa, jedan od najbolje organizovanih veteranskih sportova vaterpolo. Sada je bilo evropsko prvenstvo u Beogradu, ekipe, ženske, muške, ljudi od 60 godina, od 70, bila je ekipa, ne znam, da li su došli Nemci ili Finci, 65 plus ili 70 plus. Imaju ekipu. 

Ivan Minić: Imaju ekipu i igraju već 50 godina. 

Srđan Tomić: Lagano, dostojanstveno, sve malo su tu odigrali, ali oni su plivuckali, oni su došli u Beograd, oni su popili pićence, oni su se rekreirali. Šta se nudi danas? Nećeš ti u turizam, mislim, ne kažem, možda ideš sam, ali ovo je stvarno i druženje, možda bude i turizam, i negde zdravlje. I da ne davim sad previše s tim, ali ima i taj deo. Mislim, stoni tenis, recimo, veteranski sport, gde tu ljudi zagriženo pikaju, jer nećeš se povrediti, a veština može da se dovede do vrhunca, isto tako na vaterpolu. Može neko da te udari, ali stvarno je mala šansa da ćeš se povrediti. Evo sad ja skoro igram basket. Teška priča, baš teška priča, sa 100 kila, znaš, ne gledam gde padam, kolena su mi kljakava, samo čekam kad ću da klonem. Fudbal ne smem da igram, tako da to je to. Ostao sam na vaterpolu. 

Ivan Minić: Samo vaterpolo i bezkontaktni sport. 

Srđan Tomić: Pa znaš šta sad, i odbojka je bez kontakta i divan sport. Recimo, obožavam da gledam, sve ovo pratim, recimo, Svetske lige, žene, muškarci, svetska prvenstva, evropska, obavezno to sve propratim, ko šta, kako igra. Jedan od boljih sportova, što je isto kad sam bio klinac, su me zvali na odbojku, uradio sam neka testiranja, to je sve izgledalo sjajno, i ako sad, znači da idem na odbojku, kakav je to sport. Ali sad recimo, možda od svih sportova, najviše gledam odbojku. I fenomenalan je sport, i tu recimo isto gledam, pratim, kako rade, dresove, šta je sportska oprema, da li se nešto menja, šta se dešava, isto je jedan lep sajam sportske opreme. 

O KEEL BRENDU

Ivan Minić: Pričali smo o tome, pričaćemo još, naravno, vratićemo se na ključne stvari, ali kad pričamo o sportskoj opremi, ja sam pričao sa ljudima koji su bili od Seula do danas na olimpijskim igrama. I svi koji su bili 96. u Atlanti kažu da je ta kombinacija koju su oni tada napravili sa onim japanskim brendom Mizuno, da je to najkvalitetnija i najbolja sportska oprema ikada, a to je tipa završeno dve nedelje pred igre, niko nije hteo, e, ovi bi možda, ajde da vidimo, i kao, te majice, 25 godina kasnije, 30 godina kasnije, sve izgledaju isto. Nije se šav negde pocepao, ništa nema, znači, sve je savršeno. Sećam se koliko je to tad nama izgledalo gotivno. 

Srđan Tomić: Jeste, izgledalo je impresivno. I danas, ako pogledaš, Mizuno i dalje ne odstupa od toga. Recimo, obojci nose, mislim Amerikanci nose Mizuno dresove, Kanađani nose. Da li nose oni što nas stalno pobeđuju u ženskoj konkurenciji? Dominikanska Republika nosi Mizuno, sve različite kombinacije boja i svi su vrhunski dresovi. Sve top izgledaju, i one trenerke, i ono, sve bih nosio. Znači, kad vidim onu holandsku narandžastu Mizuno, kad bih imao jednu ono za svaki dan, i dalje su jednako dobri i Japanci. 

Ivan Minić: Kada pogledaš snimak iz ’96, tebi ne deluje da je to ’96. Tebi deluje da je 2008. 

Srđan Tomić: Tako je, vidiš, da, to si mi lepo skrenuo pažnju. Ja to dosta pratim i gledam, to sam maltene i zaboravio. Mizuno je vrhunski brend i sad nešto malo vidim da se vraćaju u fudbal, ali što se tiče te olimpijske opreme, recimo odbojke i toga, oni su tu zakon. Najbolji su sigurno. 

Ivan Minić: E sad, ajmo da se vratimo na Keel kao priču koja je noseća u ovoj celoj našoj diskusiji danas. Zašto Keel? 

Srđan Tomić: To ti je sad ono što smo pričali, internet, obrazovanje. Ja sad našao ljude koji hoće sa mnom da učestvuju, hajde kao neka lovica će se skupiti, i sad treba napraviti brend. I sad kao, dobro, Google, šta kažeš? I Google kaže, između ostalog, ima stvarno, uglavnom su ozbiljni članci, ali Google kaže da je najbolje ako imaš brend na četiri slova. Ali da je to nemoguće, jer nema više kvalitetnih rešenja. Svi su pokupljeni. I ja kao, čekaj, čekaj, stani. Ti ćeš meni da kažeš da ne. I ja, sad ću ja da ti objasnim. I sad ja počnem tu mnogo da razmišljam, i sad ljudi, svašta, Triton, Posejdon, ne znam, Ajkule, Peraja, svakakve stvari koje ti padaju na pamet, i ja sad volim da istražujem malo šire. I sad sam išao po temama, i u jednom trenutku dođem na teme ratnih brodova. Pa onih lađa i galija, pa onda moderni nosač aviona, i sad tu nešto pregledavam, nešto čitam, ali treba da idem između redova da nađem šta tu se nudi. Znaš, da li ima možda neki ratni brod, neki izraz, mornarski, nešto što može da nam pomogne. I u jednom trenutku čitam, čitam, i sad se ne zna više za koji brod, pročitam da mu je kao, on je ostao, zapisano da mu je kobilica ne znam koliko metara dugačka. I ja kad sam video, Keel, čekaj, kliknem ono, mislim da je bilo na Wikipedia. Šta je Keel? Kobilica, čoveče, to je ono što ide u vodu, što ti daje stabilnost i što te drži na putu. Ima četiri slova. I brzo opet na Google ukucam Keel, prilično nezagušen termin. I to je sad, kad sam se vratio u istraživanju, to je bilo ranije, da li staroengleski ime za brod. Znači, nije Ship, nego Keel. I onda kasnije, što je ovo usložilo, jezik se promenio i to je ostao samo naziv za kobilicu. I ja kao, kobilica, čak i izgleda, naš ono, kao kontra peraje, šta ćeš bolje? Četiri slova, potražim, nije zagušen. I to je bilo to. I sad, ovaj momak koji nam radi dizajn, Filip, koji je od početka tu, on kao Keel nacrta onaj znakić koji je u jednom potezu. To je bilo to. Mislim, možda sam na to i najviše ponosan. Smo stvarno našli rešenje za nešto što su rekli da je nemoguće. I sad, ajde, da sam otišao u neku marketinšku agenciju, imao sredstava koliko god hoćeš, da li bih mogao ikad da dobijem tako dobro rešenje? Jako teško. Da bi se toga neko setio, to je stvarno trebalo biti u totalnom beznađu, posle Posejdona, trozubaca i hobotnica i gluposti, da bi se došlo do tog rešenja. 

Ivan Minić: E sad, pričali smo o tome da vi radite vaterpolo opremu. Radite i druge stvari, sve što je negde vrlo blisko tome ima smisla, ali šta je specifično kod vaterpolo opreme, vaterpolo gaća, u odnosu na to da li ćeš kupiti gaće za plivanje i to je to? Ja se sećam, pre 300 godina, kad sam otišao na prvi trening vaterpolo kluba Beograda i bio tamo nešto godinu i nešto, prva stvar su bile duple gaće. Ti mali, duple gaće. I druga stvar je bila, nemate kapice, nemate ništa. Kad si igrao utakmicu, dobiješ kapicu koja je otprilike ono, ako povučeš malo jače, raspašće se cela od hlora i od svega, ali to je ono što imamo. 

Srđan Tomić: Znaš kako, vaterpolo gaće su baš prepoznatljiva stvar po kvalitetu i izdržljivosti, i to je ono što je stvarno korisno. Sad, ti da praviš samo za klubove i za reprezentaciju opremu, to je okej, ali mi jako puno opreme pravimo i prodajemo generalnoj populaciji. A generalna populacija je prijemčiva za to, zato što, ako hoćeš da kupiš kvalitetne, izdržljive, robustne gaće, kupi ove za vaterpolo. Te su proverene 100%, jer se momci čupaju i stvarno se prave duplo, rade se posebni šavovi i koriste se posebni materijali. Tako da je to neka vrlo prepoznatljiva stvar i mi, recimo, ajde sad, možda ne znam tačne brojke, ali od ukupnog broja gaća koje prodamo, verovatno jedva preko 50% prodamo profesionalcima kojima stvarno treba ta robustnost i šavovi i dupli materijali, jer će neko da ih čupa. Ostatak publike to kupuje zato što veruje da je to kvalitet i zato što su šarene i zabavne i tako dalje, i tako dalje. 

Ivan Minić: Zato što nema ništa lepše od toga da staviš gaće Srbije i odeš na teren za odbojku. 

Srđan Tomić: Na primer, tako je, i to je isto jedan dobar deo priče, ali isto se dosta udara i na šarenilo. Recimo, to je isto ono, što mi sve modele koje radimo kod nas, nekad dođu ljudi kao, dobro, brate, daj nešto u jednoj boji. Nema brate. Zašto? Zašto, ti kad ideš na plažu, ti si ceo u jednoj boji. Imaš samo gaće, one da naprave spektakl od svog dolaska. I to je stvarno tako. I daš sve modele, uglavnom, ajde kažem, ono, ja se uvek šalim, evo, imam ove letnje modele, i sad izvadim tu pred ljude 10-15 gaća, ili ono, izaberu na internetu. To je sve neko šareno, ti jedva možeš i da pročitaš tu, da li piše Keel ili šta piše. Nije ni bitno. Bitno je da su to neke vesele boje, i to stvarno jeste deo vaterpola. Mi to leti uspemo da prodamo, i često mi se desi da odem u Grčku, na neko ostrvo, ko zna gde, i vidim nekog u Keel gaćama. I to mi je onako zabavno, i to jesu stvarno gaće za vaterpolo, jesu prepoznatljiva stvar. S druge strane, objektivno ti ne trebaju ni za šta. Iste takve, samo u jednom sloju, bi ti se mnogo brže sušile, možda bi ti čak malo manje koštale, a sve bi ti završile. Posebno ako, recimo, se penješ na čamac ili nešto, gaće za vaterpolo, duple, nisu preporučljive nikako. Da se voziš na brodu, od uva, vetar, stigne mokrim gaćama, to nema šanse. Ali ja ne mogu da ubedim ljude da kupe jednoslojne i prestao sam. Što bih se ja raspravljao? Mi smo ti koji pravimo gaće za vaterpolo. Vi želite dupli kvalitet, da vam se ne pohabaju? Izvolite. A mislim da bi vremenom trebalo to malo da diferenciramo, jer zaista nema razloga. Šta će ti dupli materijal? Samo su ti desetak minuta duže mokre. 

Ivan Minić: I kad uzmeš da ih analiziraš, da gledaš, da porediš i sve ostalo, ti vidiš duple šavove, vidiš koliko je to čvrsto. 

Srđan Tomić: Ali dobro, to nije… Pazi, dupli šavovi čak i nisu problem. Oni izgledaju cool. Stvarno, ti sad ako pogledaš, obratiš pažnju, što malo ljudi radi, ali ti dupli šavovi izgledaju cool. Kao kad kupiš onu majicu za fitness, pa ono sad ima ovde neke šavove koje ne trebaju. Ali oni daju kao sad tu neki oblik malo, pa recimo sad ako je majica crna, pa je crni konac. Uf, kao to je sad jaka fora, ili je konac u malo nekoj drugoj nijansi ili već nešto. Šavovi izgledaju cool, ali nema potrebe pozadi, da izvineš, na dupetu da nosiš dupli sloj materijala, osim ako ne igraš centra i stvarno nećeš da se čupaš. 

Ivan Minić: Ako nisi Boba Nikić. 

Srđan Tomić: Ako nisi Nikić, ili sad već Vico, na primer, koji se meni jako dopao na olimpijskim igrama kako je igrao. Ako nisi Vico, nema nekog velikog razloga da nosiš duple. Ali stvarno jeste proizvod koji je recimo koristan. Ti možeš da praviš, na primer, fudbalske dresove i ljudi će to navijački kupiti, ali fudbalski dres nema nikakvu praktičnu vrednost. Ok, možda ćeš ti da odeš na neki termin fudbala, ali objektivno nećeš. A vaterpolo gaće imaju. Vaterpolo gaće svako može da nosi. Ići ćeš na neku žurku na bazen, ići ćeš na more, ići ćeš ti na bazen da se rekreiraš. Znači, ima puno prilika, stvarno mogu da ti zatrebaju. I što bi sad kupovao neke, da ne govorim koje brendove, koje izgledaju polupenzionerski, kad možeš da kupiš ove koje znaš da nose najveće batice na svetu? I možeš baš da je Srbija, ali ako ne želiš baš to da reklamiraš, imaju ove sa palmama, s nekim ludilima, e to ću ja. 

Ivan Minić: A možeš i klupski, ako je ideja da napraviš incident. 

Srđan Tomić: Ako je ideja, možeš i u Partizanovim da nastupiš. Sad po raznim primorjima, nigde nismo nešto popularni i mnogo dobrodošli, a neki baš namerno nose, a neki kao, daj neke druge, u Hrvatsku ne mora. Ali opet i šarene, i klupske, i srpske, da imaju neku auru. Ali jeste stvarno proizvod koji je tako prepoznatljiv, to je nešto posebno, i ja stvarno duboko verujem da bi to, ovaj grad treba to da ima. Mi treba to da nudimo na tržištu. To smo mi. To su naša… Evo, koliko je sad Beograđana bilo u ovoj. Mislim, nebitno je toliko što su Beograđani, ali mi treba to da imamo. Mi treba to da nudimo kao neka ekonomija koja ide iza tih uspeha koji ovde već 100 godina postoje. Skoro, ne znam kada je bilo, recimo 2021. ili ’22, je bilo 100 godina od prve vaterpolo utakmice u Beogradu. I to je fenomenalna jedna stvar, znaš? Nešto to postoji 100 godina, treba biti deo toga, čoveče. I evo sada, 100 godina kasnije, mi smo opet olimpijski šampioni, i zašto bi nosio neku drugu opremu? Ili zašto ne bi imao izbor da kupiš i domaće? 

Ivan Minić: Suština jeste da, ok, svi mi znamo nekoliko brendova opreme za plivanje koje imaju gaće, naočare, sve to što ide uz to, koji su globalno veliki, i sad, kao, da li je to Speedo ili Arena ili neko treći, ali to je nekoliko brendova koji pokrivaju to manje-više sve. To što oni prave nije za vaterpolo. 

Srđan Tomić: Znaš šta, oni mogu vrlo lako i vrlo brzo da naprave top opremu za vaterpolo, samo njih to ne zanima. Jer oni imaju tržište koje… Mislim, ako uporediš neki brend opreme za plivanje, recimo kao što je Arena, i bilo koji brend opreme za vaterpolo, tebi je to onda, ali uzmeš Špance, Bugare, nas, svejedno, to su takvi patuljci među džinovima da je to smešno. Jer naočare, silikonske kapice, to se samo gubi i samo se kupuje. 

Ivan Minić: Neuporedivo više ljudi ide rekreativno na plivanje u civilizovanom svetu. 

Srđan Tomić: Koliko se toga, bre, proda? Tih naočara i silikonskih kapica? Pa to je beskraj. Pa onda kostima ženskih, te ovakvih, te onakvih, to je stvarno ogromna industrija i mi nismo uopšte u toj temi, u toj priči. Ali možemo da budemo u onoj meri u kojoj njima da naprave nekom klubu 20 ili 50 gaća, njih to jednostavno ne zanima. I sad ako ima, recimo u Mađarskoj često ima, da neki klubovi nose Arena opremu za vaterpolo baš, onda su to crne gaće. I to je to. Nema tu sad nekih… Evo, recimo, nose ih sad na Olimpijadi Italijani. Njima napravi Arena, ipak nešto malo im da i doda, i to uvek fenomenalno izgleda. 

Ivan Minić: Sve što Italijani nose ikada, u bilo kojem sportu, izgleda fantastično. 

Srđan Tomić: Ako je prosečno, duboko si razočaran. Moguće da je ovo. Evo, video si sad na Evropskom prvenstvu, promenili su dresove na Adidas i opet im je fenomenalno. Možda je bolje nego sve ono ranije što su imali. Fenomenalno. Ali može Arena, oni mogu, ali za njih je to malo, previše malo. I isto ono što nas delimično čuva, to je i za ovu ogromnu industriju Dalekog Istoka, tekstilnu, Kinu, šta ja znam sad, Vijetnam, Bangladeš. I za njih je to isto malo. Moraš da si tu. Sad mi da napravimo… 

Ivan Minić: Malo je, a komplikovano je. 

Srđan Tomić: Da, da. Nije ni tako jednostavno. I moraš biti tu, kontaktiraj. Ajde, molim te, vodi nam vaterpolo klub ili bilo koji. E, znaš šta, trebam za devojke 40 kostima, za momke 60 gaća. To je sve ukupno stotinu nečega što treba napraviti za ovu sezonu, sad da ne izgleda isto kao što je izgledalo prošle, ali ipak je to neki klub. Oni hoće i zaslužuju neki identitet, itd. I sad to neko treba da uradi. I to će ti uraditi, neće sigurno Arena i Speedo koji na svetskom nivou, ne znam o čemu sad, o čemu li razmišljaju. O tome kako će platiti licencu na neki materijal koji je neko razvio, razvio je samo za njih. Znaš, i onda oni daju pare i onda se nalepi. To je, ne znam kako se zove, nešto. Specijalno izrađuju materijal. U stvari to sve radi industrija materijala koja je sad opet veća i od ovih brendova. Najveći igrač u toj industriji sportske opreme su u stvari proizvođači materijala. 

Ivan Minić: Super je, zanimljiv taj moment. Sećam se i kad je po svom vremenu i Nađa Higl osvojila zlato i sve. Da je to bio onaj period specijalnih kostima sa onim materijalom koji je oponašao. 

Srđan Tomić: Šarkski. 

Ivan Minić: I da je nakon toga taj materijal ukinut i da svetski rekordi ostvareni u tome više nisu bili na snazi, jer kao, nije to isto. 

Srđan Tomić: Nije. Pa, znaš šta, jako je to zanimljivo. Sad ja se ne uključujem mnogo, znam da su ovi uglavnom sa karbonom, ovi materijali u kojima oni plivaju, i da voda bi trebalo da lagano ipak klizi sa njih, da su plovniji u tome. Ali slažem se, mora da postoji neka granica. Šta će momci u kostimima? 

Ivan Minić: Postoji licenca za materijale koji se koriste, u kojima će ti biti rezultati priznati. 

Srđan Tomić: Da, da. 

Ivan Minić: Ne možeš da dođeš u čemu hoćeš. 

Srđan Tomić: Ne, ne, ne. Ne možeš čak ni u Srbiji da postaviš validno vreme, recimo u plivanju. Sad nisam siguran za juniorske, ali vrlo moguće i na juniorskom nivou. Ne možeš da postaviš vreme ako nisi u licenciranoj opremi. Znači, neko to proverava. Znači, ta igra nije toliko da bi sve bilo fair, više je da bi ovi veliki brendovi bili tu gde jesu i da osiguraju da im se niko ne pojavi na mala vrata, da se ne pojavi neki “Keel” plivač pa da slučajno mi damo sponzorstvo, pa da Andrei Barna se pojavi u polufinalu Olimpijskih igara, na primer, na 50 kraul, što je vrlo popularna disciplina, i možda uđe jednog dana u finale. I sad, odjednom, on tu nosi “Keel”, pa da to smanjimo uticaj. Evo, gledao sam plivanje na Olimpijskim igrama, ima tri brenda, to je to, nema četvrtog. Imaš Speedo, Arena i te Amerikance koji su izvrsni i finansijski vrlo jaki, da mogu da izdrže tu igru. To je to. Niko drugi ne postoji, ništa drugo se ne pojavljuje. I postoji razrađen sistem zašto je to tako. I na kraju, ali opet ni to nije čudno, i u ovim drugim sportovima na kraju će to na vrhu, tamo gde se gleda medalje, gde je najveća popularnost, slava i ono što donosi reklamu, na kraju će biti tri, četiri, pet brendova i to je to. 

Ivan Minić: Ima i oni istorijski momenti koji su super interesantni, nigde ne znam. Neko bude sponzor reprezentacije nacionalnog tima, Reebok je bio Amerima ’92 u Barceloni, i onda imaš Jordana koji je najveće zaštitno lice Nike-a, koji stavi zastavu preko znaka Reeboka, da se ne bi videlo na slici da on nosi Reebok u trenutku kada Dream Team osvaja zlato. 

Srđan Tomić: Meni se čini da je sada najveći cirkus po tom pitanju, jer oni tebi na Olimpijskim igrama dozvoljavaju da imaš specifičnu opremu, mimo onoga što je Olimpijski tehnički sponzor. Sad ti gledaš rukomet, Nemci nose Puma dresove, jer to je kao specifična oprema, a na klupi su im svi u Adidasu, od trenera u polo majici Adidas, trenerci Adidas, u nekoj drugoj disciplini. Oni to pokušavaju da se zaštite, i onaj koji je uložio, ovo treba da bude zaštićeno, a sad je već sve postao cirkus u kome ti više ne prepoznaješ šta se tu dešava. 

Ivan Minić: U najvećim sportovima, najveći sportisti su individualno zaštitna lica nekih brendova. Tako je. I oni sad odjednom, kao zaštitna lica nekog brenda u nacionalnom timu, nastupaju u drugom brendu. 

Srđan Tomić: A da vidimo da li Đoković, šta može, koji je to ugovor treba da bude da sad Đoković ne izađe u Lacoste na olimpijsko finale? Tog ugovora nema. Zato su ostavili, baš zbog tih problema, to kao specifična oprema. Znači, Đoković posle kad prima medalju i ovo, nosi Pik trenerku Olimpijskog tima Srbije. Ali kad je na terenu, to što je specifično. A šta je sad specifično? Zaista. Okej, vaterpolo kapica, recimo, stvarno jeste specifična. Sada neću, svako se batrga s njom. Ali dres za tenis? Nema ništa specifično u njemu. Polo majica, bilo koja. Ali, baš zato što su tu bili sudari i tih problema, onda se dozvoljava ono što, recimo, savez ili individualni sportisti imaju kao potpisan ugovor, da im se dozvoli da ono na terenu bude njihovo, a sve van terena onda se menja. Kod nas se to, recimo, nije videlo, zato što je nama Pik i sponzor Tehničkog Olimpijskog komiteta i košarkaške i odbojkaške reprezentacije, pa sve ti ono deluje u tonu. Ali kod Đokovića se vidi. On je u Lacoste majici, ne znam, Adidas patikama, ali je u trenerci na kraju Pik. 

RAZVOJ PROIZVODA

Ivan Minić: Pomenuli smo, a voleo bih da malo više pričamo o tome, zato što je specifična stvar, razvoj proizvoda. Znači, praviš vaterpolo gaće i prvi put na ovom prostoru iko pravi vaterpolo gaće. Kako praviš vaterpolo gaće? Kako praviš kapice? Nikad niko nije pravio kapice. 

Srđan Tomić: Da, znaš šta, mislim da su ovde radili, šta su mi rekli, da su radili svojevremeno za Speedo neke gaće ovde oko Beograda, nisu bile za vaterpolo, ali kao navodno su bile dobrog kvaliteta. Sad sam zaboravio da li je Umka, recimo, pa neka tekstilna fabrika, da je dugo radila za Speedo taj plivački program i da je to kao bilo to, ali to je s onom starom državom nestalo. Znaš kako, pa nije, ti nabaviš jedne te gaće, neke koje misliš da su onakve kakve treba da budu. Mi smo u našem slučaju dva ili tri modela od različitih proizvođača uzeli, baš je Andrija imao kod toga, znaš, kod ovih mi se sviđa ovo, kod ovih mi se sviđa ono, i odeš u fabriku i u tom na početku tebi, u stvari, fabrikant ti otvara sve prozore i vrata. Ja ne znam puno o tome, sad znam mnogo više, i on kao evo, mi imamo ovakve, i tu nema neke promene. I on će da napravi gaće kao što pravi sebi, iste takve će da napravi, samo će da odštampa na njih naš znak, okej, mi ćemo udarimo naš dizajn, ići ćemo na drugo tržište potpuno od njega, i onda u tom dogovoru svi zadovoljni. I tako smo radili prvi godinu i nešto dana, međutim čim smo nešto hteli da menjamo, nismo bili zadovoljni, nekim delom kvaliteta, oni su rekli, ne, ne, ovo je sve super, kao šta, nema menjanja. I mi kao, čoveče, tržište mora da se menja, mora da se napravi, ne, ne, oni nema, i onda smo došli do tih ljudi, koji sam ti pominjao, taj bračni par koji imaju u Baji fabriku, i onda smo došli kod njih, i tu nam se dobro poklopilo. Oni nisu radili za vaterpolo ranije skoro ništa. Malo nešto ženske kostime i malo kapica, ali nisu radili. I onda smo mi sa njima zajedno uzeli da napravimo, smislimo kao super kvalitetne gaće za vaterpolo, one baš koje su naše. I tu smo uzeli nekoliko različitih krojeva, kombinovali, Andrija je nosio probu, i na kraju smo se usaglasili oko jednog kroja. Što se tiče materijala, tu se zna, ono, ima par italijanskih proizvođača, što ja sad, naravno, možda u tom trenutku ne znam sve, ali evo sad, godinama unazad, sad sam bio u tim fabrikama, znam ko to proizvodi, šta. Ali u svakom slučaju je važno da je materijal, ta sintetika koja je otporna na hlor, PBT takozvan, koji mislim da je izmišljen u medicinske svrhe, recimo pre 30 godina, taj PBT, iz nekog razloga. I neko se posle setio da možda, umesto u te skromne medicinske svrhe, jer je to baš za nešto specifično, to ne bi bilo loše da se iskoristi u industriji sportske opreme. I tako je došlo i sad velike te fabrike koje proizvode materijal, prave taj kao poliester, ne znam, 49% i 51% taj PBT, to je taj posebno tretirani poliester. I guma je isto važna, možda i najvažnija u stvari na kraju. Sad, posebno kako imamo recimo problem da te kvalitetne gume kakve je postojalo pre 10-15 godina, malo ti ne možeš više da kupiš. Guma je isto jako bitna jer ona je isto hemijski tretirana, da izdrži hlor, so, UV, znači sve što treba da izdrži, sušenje ili ostavljanje bez sušenja, trala-la-trala-la. Tako da je gumu smo isto nabavljali u Italiji, i vremenom, treba ti vremena prvo da dođeš do kroja, ali ajde, to će svaki krojač moći da ti dođe do kroja, ali da dođeš do materijala i da dođeš do te gume, to treba nekog vremena i iskustva. Ja sam učio po tim fabrikama koje sam išao, radio, i njima verovao da je to tako kako jeste, i ja nisam znao za drugo. I onda jedna, druga, treća, peta fabrika, već polako vidiš da iza njih ima još jedan horizont. Međutim, s tim Mađarima s kojima sam radio, nije bilo puno tajni, oni su stvarno to meni rekli kako jeste. I onda kad smo mi prebacili proizvodnju u Srbiju, jedan deo, onda sam ja išao isto u Italiju da vidim kako tu izgleda na licu mesta i šta oni kažu. I oni su dosta pokvareni. Recimo, jedan primer. Oni imaju materijal, taj koji im se najviše koristi, beli, da bi ga ti štampao i od njega praviš sve. Znači suštinski nama 95% svega ide od tog belog materijala na koji se štampa. I oni imaju dva ta materijala. Ja sad sam njemu objašnjavao, znači ja nisam znao da imaju dva, i ja mu kažem, kako se zvao, da li je Alessandro ili nešto, “Alessandro, brate moj, zašto se ovaj materijal truni?” Jer jedino u stvari što tu sintetiku koja te gaće, ti njih jednom kad ofarbaš, ona nikad neće izbledeti, a nikad. I generalno će biti otporan i na so, i na hlor, šta god im baciš na taj sam materijal mimo, recimo, gume, ne možeš ništa da upropastiš. On se sublimaciono štampa i to je već to. Međutim, njega, recimo, trenje hoće da ga nagradi gadno. I sad, recimo, dešavalo se, mi imamo etiketu na gaćama i ivica te etikete, ako malo bocne gaće, ono počnu da izlaze vlakna. I sad, to su mali detalji, a to više ne izgleda novo, znaš. I to je neki, ja kažem, je li, Alessandro, šta se, bre, dešava? Ovo, znaš, ovo je, recimo, češće se to pojavljuje od trenja na špucu. A, da, da, da. Pa kao, uzmi beli materijal za štampu. Pa rekoh, brate, baš taj sam i uzeo. E, ali ne pod tom šifrom, pa pod ovom drugom šifrom. I onda otvorim onaj njihov program i šifarnik i vidim da oni stvarno, lukavci, imaju dva. I ko ne zna za jadac, oni ti stalno šalju po istoj ceni ovaj koji se truni, a tamo nekom ko zna, njemu šalju ovaj drugi. Oni znaju za taj problem, ali ne žele potpuno s time rešiti. Tako da, na kraju, recimo, odlazak to, kad doteraš znanje do kraja, moraš otići u fabriku i gume, i materijala, i raspitivati se. I opet, nisam, recimo, tom gumom prezadovoljan. Na početku mi je delovalo sjajno i ti ljudi koji rade tu gumu su dobra fabrika i skupo je to, i mi se trudimo da kao, e, kupićemo najbolju gumu i kao, to će rešiti. Ipak neće. I dalje sad imamo neke probleme s tom gumom što još treba biti pametniji, uporniji. Znači, uvek postoje i mesta za napredak. Iako je ovo sad sasvim dovoljno da izgura proizvod po ceni po kojoj ga mi proizvodimo, ali da bi došlo, na kraju, do nekog premium kvaliteta, u stvari sad je veće pitanje da li je moguće to uopšte. Ali ti možeš danas da dođeš do premium kvaliteta i ja mislim da za tako neke industrije koje nisu dovoljno snažne zajedno, sve, nebitno sam samo ja, ali ima tu još brendova, ali mi svi zajedno smo nedovoljni da se on zainteresuje, da se vrati na neke standarde kakvi su bili pre 15-20 godina. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, imaš i taj momenat da ono, ne znam, eto, brat prijatelja u tom brendu, naši dragi prijatelji i sve ostalo, i sad za naše pojmove oni su ogromni u ostalo vreme. Sa pojmova onoga ko proizvodi materijal u Turskoj, ili uvozi materijal u Turskoj, misli te, ti si nebitan. Ti si jedna smena. Ma da, ma mislim. Ti si kao ono kraft pivo u odnosu na industriju. Najveće na svetu je jedna i po smena. 

Srđan Tomić: Ma da. To je to. Tako je, tako je. Ne, to si u pravu, ali dobro, meni je isto trebalo godinu dana da ti malo zakoračiš, jer ono što jeste činjenica, mi smo se bavili i proizvodnjom, i marketingom, i plasmanom, i ugovorima, sponzorskim, i dogovorima, i ti si nekako, u tom poslu si od početka do kraja, i teško je da se koncentrišeš sad baš samo na jednu stvar. Okej, ja moram da znam tehnologiju proizvodnje, a sam bih naučio dovoljno da mogu da idem dalje, i tek sam se posle vremena vratio na početak da uđem do kraja. To si definitivno u pravu. Mi sve to kad se skupi, šta je to? To je za neku ozbiljnu, ne znam, brend, mi smo, ba, mi smo smešni. 

Ivan Minić: Mislim, znaš, često kad pričaš sa takvim ljudima koji proizvode nešto zanatski, neku količinu koja je njima super, i začine, i sve, često bude taj odgovor, ne znam, ono, ko vam je pravio kutiju u kojoj pakujete proizvod, jer, kao, ti prodaš hiljade godišnje, znači, onako, neće se baviti tim. I uvek bude odgovor, pa našli smo jedne koji su nam rekli, pošto ste nam simpatični, napravićemo vam štancu za tu kutiju. Kao, inače, možete da izaberete neku gotovu i odštampate na njima, a kao, ajde, pošto ste nam simpatični, ajde. 

Srđan Tomić: Simpatični, ali dobro, nije opet ni to što oni su odradili, u štancu te moraš to da platiš, nema veze što si simpatičan. Ali jeste, generalno, zanimljivo je, sve su to neke korporacije, sve su veliki biznisi, ali onda opet, oni ne mogu sve da pokriju, znaš, to su ipak tromi, veliki sistemi, onda se otvaraju, evo sad si pomenuo, recimo, ja volim te mikropivare. Mislim da je to sad jedino pivo u čaši koje dostojanstveno možeš da popiješ. Dajte mi jedno, nebitno je sad hiljadu, ali ja hoću jedno, nisam pitao za cenu, hoću popijem jednu čašu piva, ali pravo. 

Ivan Minić: Da unutra ide ono što treba da ide u pivo. 

Srđan Tomić: Tako je, ne mora da bude to, ne znam, sad ja neke ipe, ovo ono, ja volim lager i dajte mi jednu čašu lagera domaćeg da ja to, i kupiću ga ovako. 

Ivan Minić: Ali da imam ječam, hmelj, sve one stvari koje idu u pivo. 

Srđan Tomić: To bi trebalo da bude. I tako su se te mikropivare i pokrivale, zašto su ovi odustali od svega što je činilo pivo u trci za spuštanjem cene i maksimalizacije u profitu. 

Ivan Minić: Pa ja sam, recimo, sad, nedavno, relativno, bio u Indiji, i ima dosta kraft pivara, onako ima dosta kraft pivara, i, mislim, prilično je to dobro. I našli smo neki people’s lager, koji je sad brendiran kao sovjetska propaganda ili kineska, komunizam, taj momenat. Sad, ti probaš taj lager, on je, sve je užasno jeftino i za naše pojmove, iako je glava mnogo skuplja od bilo čega, kao, ti probaš i to je super, to je jako dobro pivo. I onda pročitaš da je od pirinča. Jer, kao, od čega da ga naprave, to je milijardu i nešto ljudi. Kao, eto, može da se napravi i od toga da bude dobro. A ima gomila stvari koje oni prave, nekih svojih alkoholnih spirita, nekih jakih alkoholnih pića koja su jeziva. Koja su od indijskog oraha, od pirinča, od ovog, od onoga. To je jezivo na šta liči. Mislim, baš konkretno, doneo sam kolegi od indijskog oraha, i on je rekao, to je nešto najgore što sam ja popio u životu. A mislim, konkurencija je velika. 

Srđan Tomić: Velika, da, ali sigurno nije to najgore, ja to bih sigurno probao. Ali što da ne, ali ovo da se vratim, znaš, teško je tu sad opstati u svetu velikih, ja razumem, razumem celu priču, ali opet, to niste toliko veliki da neminovno ostaje prostora za njih, i evo sad gledaš, da gledaš kakve industrije i sportske opreme, mislim da su ljudi malo se i zasitili velikim brendovima. Znaš, ako se pojavi neki Under Armour koji do juče nije postojao, a danas je u svemu isto kao Nike, Adidas, i oni će za 10 godina isto dosaditi. Ali mora će opet neko novi, znaš, jednostavno, ono, kako ide na nauku, uvek imaš 10% onih koji hoće nešto drugo. 

Ivan Minić: Ima taj momenat, ako nisi najveći na tržištu, moraš malo da se iscimaš, a ako se malo iscimaš, bićeš interesantniji onima koji gledaju tu razliku. Znaš, kao, je li neko očekuje da se Kinezi pojave u interesantnim dresovima? Niko ne očekuje. Ali jamajčanski sprinter mora da bude u spektakularnom dresu, jer sve ima za to. Znači, ima zastavu koja je najspektakularnija, i kao, mora da izgleda u to. 

Srđan Tomić: Ne, ne, to si u pravu, možda jedna od najprepoznatljivijih sportskih oprema je to sprint Jamaika, All Blacks i Novi Zeland. I sad već hrabro ću reći, Boga mi, srpski vaterpolo. To su, ono, tu smo. Sad tri zlata, ne bi to sad od brenda krlilo, ali ti si isto. 

Ivan Minić: Bio si tu za sva tri zlata. 

Srđan Tomić: Upisao si se u legendu tamo kao All Blacks i što mora da bude, zna se šta je sprint Jamaika, zna se šta je, tako je i kapica vaterpolo reprezentacije Srbije, zna se šta je i šta mora da bude. 

Ivan Minić: E, ta kapica. Kako se pravi kapica? 

Srđan Tomić: Kako se pravi kapica, to smo, da, pričali. Ona isto nije nešto mnogo komplikovano, samo je bila, recimo, problematika, mora doći do tačne snage koju ona pantljika mora da izdrži. Jer tu je čupanje najjače. Znači, ona ako ga slučajno ovaj vuče glavom u jednu stranu, ovaj ga rukom vuče u drugu, ona može lako da pukne. I sad tu ima nekoliko tehnika šta staviti u tu pantljiku, da ona može lepo da se veže, a da ne može nikada da pukne. I sad, recimo, taj test je u fabrici jako jednostavan. Znači, ja uzmem i sad ono čupam, pa dodam tebi, pa čupamo zajedno, i ako ne možemo da je iščupamo, to ulazi u razmatranje. Jer nekad intenzitet taj u vodi koji oni mogu da proizvedu, sekunda jedna, kad jedan cimne u jednu, drugi u drugu stranu, nadigra čak i naše dvoručno čupanje. Tako da, to treba voditi računa o pantljici. Ovaj ostali materijal je isti kao za gaće, znači, to nije sporno. Dobro što je elastičan, pa su sve kapice u jednoj veličini. Ima samo par primera u svetu vaterpola kojima su male, ali ih ima, i to je zabavno. A mislim, pazi, recimo, tu bi čak moglo sad, kad bi hteli da se napravi veličina veća, pa da taj čovek…

Ivan Minić:  Ja se sećam, ja sam video uživo čoveka, svojevremeno, ne mogu sad da se setim imena, ali Kubanac koji je kasnije igrao za Španiju. 

Srđan Tomić: Ivan Perez.

Ivan Minić: E, Ivan Perez, čovek koji ima najveću glavu na svetu. 

Srđan Tomić: Da, da. 

Ivan Minić: Znači, ja sam ga video van bazena, jer u bazenu on ima i ramena. 

Srđan Tomić: Da, da. Kad izađe van bazena, kao kako se ne prevrne na neku stranu. Jeste, tako da, pazi, to bi isto recimo moglo, nije loše, nikakve pare to ne donosi, ali, na primer, za te igrače može da se napravi i veća kapica, da njemu lepo to jednom u životu legne. Ali, generalno, ide se linijom manjeg otpora, pravi se jedna univerzalna veličina, i sad nekom je malo ovako, zavisi od oblika glave. I to je isto igra, kad recimo bila s tim krojem kapice, ti možeš da je digneš malo gore, možeš malo dole, ali moraš da vodiš računa da onda ona najbolje odgovara najvećem mogućem broju igrača. A to znači da ovamo po ekstremima, koji ima baš sitnu glavu, njega će malo pokriti preko obrva, koji ima ogromnu, neće mu dobro stajati, ali šta je tu je. Tako smo mi do tog kroja relativno lako došli, i ovo smo pantljiku vežbali, a ovo na šta smo ponosni je što smo one plastične naušnice, koje su veliki deo igre i ono što baš razlikuje vaterpolo kapicu od svega ostalog, po čemu je prepoznatljiva, napravili kod nas, u Srbiji, u Pazovi, gde je ova industrija plastike jaka i gde postoji znanje da se to napravi. Jer taj proizvod, mislim, sam po sebi deluje banalno, ali treba napraviti alat da se proizvodi taj proizvod. Ja sam se raspitivao i u inostranstvu i ovamo i onamo i došli smo do toga da je jedan momak baš kod nas se javio na telefon, i ja sam tu zacvileo sa svojom tužnom pričom šta meni tu u stvari treba i da ću ja toga suštinski malo praviti. S obzirom da to treba neko i da projektuje i da napravi alat. Pravi se alat da bi napravio sto hiljada komada nečega. Tako je. Okej, možda ćemo mi napraviti sto hiljada ovih, ali daleka je to perspektiva. Međutim, on je pristao na to i uradio nam taj alat, i u tome bio odgovorniji, pedantniji i precizniji nego što smo mi to i zamišljali, jer u stvari taj nivo preciznosti koju ta industrija nosi je za nas kao Dule čoveče. Aha, okej. I onda on mene upoznaje s tim sitnim detaljima, i ja kao dobro, brate, daj samo, daj. Može da se zakači? Može. Idemo. I on je napravio nam, tako da imamo autentičnu kapicu sto posto srpsku, i to je ta, brate, od tri zlata. Ne mogu da kažem, nije od početka bila, ali evo, polako kako promiču ti uspesi i taj proizvod je postao u potpunosti srpski. Ne samo tim sportskim uspesima, nego eto i tekstilna industrija je uspela da iskombinuje, da izvuče i da napravi nešto što zahteva maksimum, stvarno, kvaliteta. Vaterpolo kapica je stvarno stvar čiji se kvalitet lako proveri. Okej, sad, možda nekom stoji ovako ili onako, ali ona ne sme da pukne i ne bi trebalo ni da spada. Znaš, ja nekad gledam utakmice… 

Ivan Minić: Dobro, nekada oni namerno puknu, malo da se… 

Srđan Tomić: To sad je na olimpijadi, malo oni iščupa, pa malo smakne, malo počne dramska sekcija i kao, ej, šta je ovo, spala mi kapica. Nekada je sami bacaju, ali svakako za mene nije dobro. I imali smo mi, recimo, kad smo radili za Partizan kapice, baš je Vico bio, to sam se sad setio, nije bila dovoljno jaka pantljika. I ti ne znaš, neko vreme to traje, sve izgleda dovoljno jako, i onda bude neka jaka utakmica, i Vico samo mu iščupaju pantljiku, ostane ovde ovako, i to ide na televiziju, utakmica, i ja gledam, osramoćen, razumeš, samo ostao bez onog pantljike, samo ovako, i tako dva puta. I onda nazad u fabriku i kao, e, okej, za 99% slučajeva smo rešili, ali nismo ništa rešili, jer ovo ne smemo ponovno nikada da dođe se desi na televiziji, jer nismo pogodili temu. Tako da, u suštini, ti moraš da imaš kvalitet dva, tri puta iznad onoga što je neki prosek, jer nikada ne znaš ko će tu da se čupa i da se vuče, što ti opet daje taj neki, ipak neku auru, nečega što je, ono, vrhunski sport. 

Ivan Minić: A imaš taj momenat kao, super je to sve, nego ovo je profesionalna oprema. To super je što ste vi kupili šrafilicu u Lidlu, sve to je super, sve je u redu, ali ima razlog zašto Makita košta koliko košta. I zašto i Makita ima seriju koja je povoljnija, ima seriju za hobi, ove, da si igraš. 

Srđan Tomić: Jeste, slažem se, to je, pa dobro, možda nije baš toliko kompleksno, ali to su ti neki izazovi i srećeš se i sa njima, i to sad ti gledaš utakmicu na TV-u i kao, uf, evo su naše kapice, Partizan, meni je to bilo važno, ja sam navijač Partizana i taj Partizan vaterpolo je stvarno bio nešto i valjda će opet biti. I ovaj, gledaš tu utakmicu i ono, tvoja kapica, na kojoj si kao ponosan, pada na ispitu, ono, čoveče, baš težak pad. Kao šta, ne jedna, nego obe koje ima, i ono, sećam se Vujasinovića koji je sa sudijom, kao, pa mi nemamo više, kao, daj, hoćeš da sudiš više nešto ili ćeš da pustiš, čoveče, mi više nemamo kapicu. Sve to je njihov sportski deo, razumem, ali za mene je to bio baš težak poraz, i onda smo to morali da popravimo. I tako, nikad ne znaš da se ne lažemo. I ovaj sad, Drašović je na olimpijadi isto spala naušnica na jednoj utakmici, pa smo slali rezervnu, mislim, on svakako ima rezervnu kapicu, ali ti moraš da imaš i treću rezervu, koju oni neće poneti, jer kao, nema potrebe, međutim, jedna sednica dodatna je za njega otišla i baš je bilo dobro kad je dao gol Hrvatima u finalu sa driblingom. Ne znam da li je do kapice, ali možda i jeste. Možda mali jedan deo je bio do toga. 

Ivan Minić: U svakom slučaju u kadru je. 

Srđan Tomić: U kadru je, i mi smo baš imali, pazi ovo je sad igra slučaja, zadnji put kad smo radili neko kao snimanje, marketing, reklamu, nama su bili promotivna lica, jer, ok, Mandić je tad već bio megazvezda, nije sporno, ali Jakšić i Drašović, koji su tad bili, Jakša je već bio stvarno, ko je gledao vaterpolo, bilo mu je dosta jasno, ali za širu publiku nije baš on bio takva figura kao što je danas. 

Ivan Minić: Kapiten? 

Srđan Tomić: Danas je, ne kapiten, nego kapitenčina. Ne znam šta bih rekao. 

Ivan Minić: Juče smo baš nešto pričali, kao, on ima 27 godina. 27 godina. I tri olimpijska zlata. I tri olimpijska zlata. I kao, kako je to moguće, to je 12 godina? Nije. 0, 4, 8. Tako je. Znači, ima vremena još.

Srđan Tomić:  Ima, ima još za njega vremena. Ima i za Mandu. Ima i za Mandu vremena, mislim, ne bih se sad mešao, jer i ovo je već stvarno, ali verujem da i oni… 

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam bio u Londonu, i vaterpolo se jeste održavao poslednji dan, oni su bili u borbi za bronzu, jer je bilo loše polufinale, i u toj borbi za bronzu je bilo dosta loše do trenutka dok se nije “upalila mašina”. I kao, svi oni dolaze u Srpsku kuću nakon toga, besni iako su uzeli bronzu, oni su otišli po zlato. 

Srđan Tomić: Oni su otišli po zlato, da. 

Ivan Minić: I ulazi Manda koji ima 18 godina u tom trenutku, i koji izgleda kao da si na telo ogromnog odraslog čoveka stavio bebi glavu. Da, da. I ono, beskrajno dobar momak i sve to. 

Srđan Tomić: Kao, da li su imali dovoljno velika vrata da on uđe? 

Ivan Minić: Pa, Srpska kuća je bila u Veslačkom klubu, tako da ima mesta.

Srđan Tomić: Tako da je moglo, bilo je mesta, da. Zašto, kod nas je bio par puta u kancelariji i ulazio je, što se kaže, na kant. Mora i da se sagne i da se okrene bočno. Stvarno, velik čovek u svakom smislu. 

VIŠEGODIŠNJA DOSTIGNUĆA

Ivan Minić: Napravili ste za ovih deset godina mnogo komada svega. I ono što je meni mnogo važno, stigli ste na razna mesta. E sad, ajde ti napravi neki presek. Ko vas koristi, gde ste prisutni, na kojim tržištima? Šta ste postigli u tome? 

Srđan Tomić: Evo, ako sad malo da počnemo od neke egzotike. Dosta smo radili i radimo i dalje u Australiji. Prodajemo opremu. Tamo nije nešto super popularno, ali oni imaju svoje klubove, imaju univerzitete, vole sport, bave se sportom i za njih to nije nikakav problem. Imamo dečka koji dole radi za nas, koji je našeg porekla i koji je super prodoran i onako dobrog jednog zdravog mentaliteta. Njemu to nije primarni posao, to je ljubav, i mi već godinama u Australiji onako fino raduckamo i tamo se pojavljuje “Keel” i možeš da ga sretneš. Radili smo, recimo, možda ni to nije nezanimljivo, za ragbi. Recimo, ragbisti vole da obuku naše gaće ispod opreme. To je sledeći sport koji možda treba toliko protiv čupanja našu opremu. Tako smo par puta radili to, onda je on radio dole za neki ludački rock bend, koji sam, nažalost, zaboravio kako se zove, koji nastupaju samo u našim belim ćegama. Dole furaju neke čizme, gore su neki šeširi, to je totalno ludilo. Ne znam dokle je to stiglo više, sad sam se slučajno toga setio, i naravno, ove univerziteti, fakulteti. Tako smo u Australiji dosta dobri i već, tradicionalno, godinama tamo prodajemo. Imamo u Brazilu, koji ima visoke uvozne carine, nismo mogli da snabdevamo odavde, pa smo sa čovekom koji je baš želeo da radi s nama, on je dolazio ovde, ajde da kažem, na neko stručno usavršavanje, na kraju je “One Man Show” uspeo da pokrene sopstvenu proizvodnju u Brazilu i radi pod našom franšizom. “Keel”, tako da i u Brazilu dosta radimo i prodajemo. Koliko smo uspeli, stigli smo do Amerike u različitim varijantama po univerzitetima, klubovima, ali to sve je dosta skromno s obzirom na to koliko oni imaju. Vaterpolo je skroman, ali mi odavde ne možemo da dobacimo. Moraš biti tamo i biti pravno lice i tako dalje, ali dosta smo radili u Americi i, naravno, svuda gde postoje naši ljudi smo se isto dobacili. Pa recimo na Island. Naravno, radili smo u Rusiji, sve zemlje u Evropi. Jedino što je zanimljivo, nikad nismo radili ni za jedan mađarski klub. Mislim da tu postoji malo prećutni sporazum. Mi se ne guramo tamo, a oni su probali malo da se guraju ovde, ali nisu se baš dobro proveli. Tako da tu postoji sporazum, ali mimo, recimo, Mađarske, sve države koje postoje u Evropi maltene, mislim da smo radili, ajde, možda Belorusiju nismo, ali Finska, Švedska, Norveška, ne, Island. U Velikoj Britaniji smo uspeli da prodamo i klubu i ovako nekoj prodavnici koja je dalje prodavala gaće. Da, smo u Španiji, isto tamo oni imaju “Turbo”, svog proizvođača, koji isto je tu, ne da. Ali u Francuskoj, recimo, gde Andrija sad igra jako puno i jako lepo, sad radimo možda i najbolje i najviše u Francuskoj, Italija, Nemačka, u Švajcarskoj smo solidni, u Hrvatskoj smo uspeli na razne načine, što nekim veteranima koji nehaju za politiku, što nekim klubovima koji su bili dovoljno dobro informisani ko smo, šta smo. 

Ivan Minić: Dobro, i vidi, ja sam video neke primere za Hrvatsku konkretno, izgleda mnogo dobro. Sve što vi njima napravite custom izgleda fantastično. Oni ne mogu da dobiju nigde drugo. 

Srđan Tomić: Ne, ne, slažem se, pa ne mogu. Tamo su oni recimo bili, ta španska firma, njoj je, osim Španije, Hrvatska bila jedna od najjačih tački s kojih se reklamira i tržišta. Jer, znaš, dobro, Hrvatska ima i puno klubova po primorju koji igraju, barem leti, od tebi svejedno, da li će on igrati celu sezonu ili dva meseca samo kad se skupe deca, važno je da im prodaš gaće. Tako da je Hrvatska sigurno dobro tržište, što je nama jako blizu, ali nismo uspeli baš mnogo da se pokažemo i prezentujemo. Nismo nikad imali neki jak klub u Hrvatskoj, a njih ima, da nosi recimo “Mladost”, to bi bilo zabavno. A mislio sam da to neće desiti. Ili “Jug”, ne daj Bože, to bi bilo najbolje. I to je bila naša želja i ideja, ali, znaš šta, nekad u vaterpolu to sa finansijama dosta zavisi od spoljnih faktora i nekad nije ni dobro raditi s velikim klubom. Jer ti mnogo očekuješ, biće sjajna promocija, ti mnogo uložiš, jako malo dobiješ, a ako ti plate, nikad i ne plate. Tako da, ono smo pričali, sad kad bi mi neke dugove ovde u Srbiji od naših velikih klubova naplatili u ovom trenutku, sezona bi postala još bolja. Ne možda kao što je olimpijsko zlato, ali još bi bilo dobro. Ali neće se desiti. Ali opet nema veze, vidiš, negde se i to vrati. Ali ne bi bilo loše. Meni je žao isto u Crnoj Gori, nešto nismo, Bog zna, koliko dobro došli. Ali smo radili i za Crnu Goru, i za neke klubove. U Makedoniji smo isto prodavali Makedoncima neku opremu. U Grčkoj, skromno, ali jesmo. Na Kipar, Malta. Jako malo mesta postoje. Ono što sam ti pričao, smo prodavali u Iran svojevremeno, dok im nisu uvedene ove neke sankcije. To je bila zanimljiva birokratija. Do jednog trenutka, neka panika se diže i stiže papir, da li za Emirate ili Katar, da ja potpisujem na svoju odgovornost, uprkos svim velikim svetskim politikama, da, spreman sam da izvezem robu u Iran i da, baš me ne interesuju vaše sankcije. I to sam vrlo rado potpisao. Rekao, kakve su ovo nebuloze, ljudi, vaterpolo oprema, ono, šta sad zavera. Ali u Iran smo uspeli da izvezemo, čak smo jednom i za Indiju nešto sitno vaterpolo opreme prodali, ako mi veruješ. U Rusiji smo radili solidno, dosta, dok nas nisu na neki način zavrnuli, pa smo prestali. Brazil, kažem ti, franšiza, a mislim i u Čileu smo radili. U Africi je Egipat, to je možda jedna od najjačih država i radili smo nešto malo u Južnoafričkoj Republici. To ti je od ozdo i odozgo, zahvataš ove gde je mediteranska klima. Gde je mediteranska klima, ovo u sredini ne može da prođe. Znam da je Gana pokrenula neki vaterpolo, često to vidim na Facebooku, i da oni nešto hoće i igraju. Možda smo mogli tamo, ali objektivno nije loše. Sve kontinente smo dotakli i nadam se da ćemo nastaviti.  

Ivan Minić: Znači, sve u svemu, to je priča koja je skromna, porodična priča, priča o nekoj strasti i ljubavi prema tom sportu, koja raste iz godine u godinu. 

Srđan Tomić: Evo sad, s ovim uspehom, stvarno mi je nekako vratilo entuzijazam i vetar da, da, čoveče, to što mi radimo možda nije grandiozno, ali jeste važno i treba se boriti dalje. Znaš, ja sam bio, pričao sam ti to, od korone ovamo bilo prilično klimavo i nezgodno i tmurno, i par godina je bilo vađenja, ali smo uspeli da se izvadimo, ali se onda u nekoj inerciji nešto, ti si potonuo. Međutim, sad stvarno ovaj uspeh vraća vetar u jedra i trebalo bi još da plovimo, pa videćemo do kojih uspeha možemo. I sami malo se potrudimo, evo sad su nam ove reprezentacije stvarno dale baš, baš dobar razlog da se malo pravimo važni i trebalo bi još malo da radimo da bi to zaslužili. 

Ivan Minić: Svašta nešto smo popričali o tome bez kamera u kom smeru ima smisla da razvijate dalje svoj proizvodni program, videćemo kako će se to razvijati, definitivno vi znanja za to imate, imate i s kim da radite na tom programu. Naravno, glavna stvar je plasman, trenutno vi prodajete kroz vaš sajt, kroz vaš sajt za global koji je na engleskom malo drugačije koncipiran, više B2B okrenut, što ima smisla. Prodajete kroz, opet, vaš sajt Vaterpolo Vesti i prisutni ste na bazenima i na sličnim mestima. 

Srđan Tomić: Da, u specijalizovanim radnjama, da, baš to. Pa, ovi proizvodi i traže, možeš ti da radiš u velikom lancu, ali objektivno su te specijalizovane radnje po bazenima, baš to je to, tu će ljudi u 90% slučajeva ući da kupe gaće. Sad, možda dečji neki program i tako, uvek ima raznih prostora i mogućnosti, ali treba biti finansijski jak, imati i da razviješ nove proizvode i da održavaš jak lager. Evo sad je ovo bilo stvarno, s ovim olimpijskim uspehom, ludilo, mi smo srećni, mi imali kapice na lageru koje su baš pristigle neposredno, maltene pred finale, ako je to moglo da se zna, na šta si ti sad dosta rizikovao, neka ulaganja u neki proizvod. Šta ako ne osvojimo zlato, nego ispadnemo u četvrtfinalu, ko će kupiti vaterpolo kapicu? A tebi stoji to na lageru, neka roba, ali dobro, ponosan sam, eto, recimo, možemo reći na taj način smo dokazali da verujemo da će biti dobro. Imali smo ih i svako ko je u zadnjih osam dana poželeo da kupi kapicu, imao je da je kupi. 

Ivan Minić: Kad si mi pokazao šta ste sve, kažemo, uzorke različitih proizvoda koji ste radili, sad toga baš ima dosta. Jedna stvar koja mi je super interesantna i koju ste napravili fantastično, jesu rančevi. 

Srđan Tomić: Jesu. 

Ivan Minić: To je potpuno drugačiji proizvod od svega što ste radili. 

Srđan Tomić: Jeste, ali rančeve uđeš u tu igru zato što prodaješ robu ekipama. I sad, svojevremeno kad radiš reprezentaciju Srbije, nekako mu tu dođe gaće, svaki igrač uradi svoje gaće i u suštini svoju majicu i ranac. A čak ni majicu ne mora toliko da ima, ali ranac mora jer za vodene sportove su rančevi specifična stvar. I to se isto, ti rančevi se ne proizvode, fabrika nije naša, ali se isto proizvode u Srbiji i to mi je drago. I to smo imali dobru, jako dobru i kvalitetnu saradnju. Ta fabrika je u Adi. Sad, ja mislim da je Ada u stvari Bačka, još nije Banat, ali na granici je, jel da? I tu se proizvode ti rančevi i oni su se pokazali isto kao i gaće, super izdržljivi, super kvalitetni i super praktična stvar. Taj ranac ima veliku zapreminu, ima puno one opreme da ga zakačiš na sebe, tako da to recimo, zahvaljujući tome što prodajemo direktno klubovima, i onda je često bila potražnja, “A jel imate i ranac?” I kao, “Nemamo, ali samo sekund.” Ajde vidimo gde bi mogli, šta bi mogli, kako bi mogli i onda smo razvili tu saradnju i ranac je stvarno jedan proizvod koji je za nas esencijalan. Znači, što se tiče proizvoda, imamo gaće, jel to nam je broj jedan, kapice, ajde, nekako i ženske kostime da kažemo da je broj dva, i već na trećem mestu je ranac. Jer, onako, od njega možeš i dobro da zaradiš i gde ćeš ti sad da napraviš specifičan ranac za neki klub? Ne možeš. Znači, a ovo mi možemo i boju i štampu i svašta da tu prilagodimo, da taj ranac bude baš za recimo naš podcast “Pojačalo.” Evo, će da ima svoje rančeve. I sad, nećemo samo da odštampamo na jednom mestu kao “Pojačalo”, a smo kupili te rančeve iz Kine i kao zalepili. Mi možemo sad tu, naš dizajner će se pozabaviti time, šta sve od detalja, dva, tri predloga, pa da li bi mogli ovako, pa ćemo ovako, i na kraju, razumeš, ti kad ga staviš na leđa… Ovo, to je prava stvar. Zna se da ga nisi kupio u nekoj marketinškoj priči, nego je ono deo industrije sportske opreme i ima razlike. Tako da, ranac nam je super i ovo što sam ti poklonio, to sam isto ponosan, napravili smo mornarsku majicu. 

Ivan Minić: Koja ima i u veličini koju ja mogu da stanem, dokazano probano. 

Srđan Tomić: Tako je, koja ima ozbiljne veličine i koju smo napravili u saradnji sa Nikolom Malovićem, koji je naš pisac iz Herceg-Novog i koji je čovek pasioniran, pre svega knjigama, izdavaštvom. Ima knjižaru u Herceg-Novom, jedan ovako stvarno ozbiljan intelektualac i ozbiljan lik. Međutim, između ostalog, on je posvetio puno vremena na proučavanju zašto i kako mornarska majica je ušla da postane uniforma. Kako je došlo do toga da uopšte neko, zašto pruge, šta kako. I on je sad to puno proučavao. Da ne ulazim u to, možete pročitati u njegovom romanu “Jedro nade”, ali ono što je mene zanimalo, što je došao Nikola Malović i rekao, “Vidi, Srđane, znači tačno se zna kako ta majica treba da izgleda. Debljina pruge je ova, boja je tačno ova po tom nekom austrijskom admiralu Tegethofu, po kom je i teget, ja to nisam ni znao, pre toga dobila ime i sve.” Jednostavno, tu je dao meni poprilično jasnu specifikaciju.

Ivan Minić:  Mora da počne s ovim. 

Srđan Tomić: Mora da se završi teget i debljina pruge mora da ide. Da uprostimo stvar, Nikola, poštovanje, vi ste to sve istražili, mi ćemo to da napravimo tako kako ste vi rekli, baš tako i nikako drugačije i nećemo se smiriti dok to ne uspemo. I uspeli smo i to smo isto napravili u Srbiji, što nije mali izazov zato što se te majice specifično farbaju, znači to ne ide štampa, nego mora u pletenju da se dobije takav materijal i tada i tada, da ne dužim s tim. Tako je to još jedan proizvod recimo koji dosta često imamo i koji se stalno prodaje i koji nekako, baš mi je drago da smo to uspeli da napravimo i da možemo i da poklonimo, da se pohvalimo. Majica ima celu priču iza sebe i još je Keel, naravno, tako da to je to. 

Ivan Minić: Ali bitno je da postoje ljudi kao što je Deki Savić, pa onda mogu i ja da stanem u nju jer je morala za Dekija da se napravi. 

Srđan Tomić: Morala je u jednom trenutku, mi kad smo krenuli kao, šta ćemo sad ovde iz reklamiranja, pa brate, kad smo već sponzor reprezentacije, kao, bukvalno, donekle ima i smisla. Ajde, nisu oni mornari, ali… Znaš, donekle je opravdano. I onda, kad je to krenulo, trebalo je napraviti i za Dekija, naravno. I to nije bilo samo majica. Svašta smo tad pravili, to je bio jak kriterijum i to je nama bila čast i zadovoljstvo što smo možda imali priliku između ostalih, svih tih divnih ljudi i sportista s kojima smo radili, što je velika stvar. Mislim, nisu uvek okolnosti dobre. Kad isporučuješ opremu, obično kasniš. U tekstilnoj industriji je to jedna neminovnost koju je jako teško ljudima približiti, ali to je zakonitost. Uvek će nešto da prokliza i ti ćeš uvek kasniti. Kad se nešto desi u roku, to je nemoguća izvanrednost. I obično smo kasnili. Onda malo tu, znaš, veći igrači nisu presrećni kad mi donosimo tu robu ili kasnimo, ili selektor, ali… Uprkos svemu tome, baš je bilo to ovih zadnjih godina što smo radili s njima, sve te ljude možeš upoznati i na neki način ih videti, i s njima bilo šta popričati, i obući ih. Super. Stvarno super. To su stvarno vrhunski majstori. Šta god izabereš, uvek je dobro da gledaš nekog ko je vrhunski u čemu god. Ovi naši su stvarno, ovih tokom ove godine što smo mi radili, to je stvarno paleta takvih igrača, trenera, pomoćnih trenera, doktora, šta god hoćeš. To je bilo sjajno, recimo, što smo radili. 

USKORO ROMAN I SERIJA?

Ivan Minić: Za kraj, ti pored svega ovoga imaš potrebu da sebi dodatno komplikuješ život. 

Srđan Tomić: Tako je. I to se sad vraćamo na maštovito pitanje sa početka. Šta sam hteo da budem kad porastem? Ja sam hteo da budem pisac. Samo to nisam bio svestan na vreme, zašto je malo teža tema, ali i dalje hoću to da budem i trudim se. Izdao sam jedan roman, sad već ima šest, sedam godina, i hoću da napišem seriju po njemu. I tu sam neki ugovor potpisao, ali nisam uspeo da nađem sredstva, što ne znači da neću. I dalje se borim i na toj temi. I dalje se borim da dalje pišem, nekada i zabave, hoću da nastavim taj roman. To je nešto što stvarno moram da radim. Baš moram. Razmišljao sam finansijski da li se isplati, onako, tu se godinama nešto sam sa sobom raspravljao, a na kraju se u stvari predaš. 

Ivan Minić: I vidiš, ako je tebi važno, to je jedino što je bitno. 

Srđan Tomić: Meni je jako važno. 

Ivan Minić: Kako se zove roman?

Srđan Tomić:  Roman se zove Vučija noć i zamišljen je kao deo nekog serijala iz sveta Kolevka snova, koji sam ja smislio. I koji je, ja se nadam, sve ono što moderna epska fantastika nije. A što bih ja voleo da čitam i što ima više smisla i što više govori o realnosti u kojoj mi živimo, onako kako bismo voleli da to bude. Ali da, dosta moraš da čitaš da bi pisao, i uglavnom mislim da treba da čitaš sve, osim toga što pišeš. Znači, što šire, što više, što bolje, da ti sve razne ideje, uglovi, prođu kroz glavu, da bi onda u tom nekom specifičnom žanru u kojem mene je to detinjstvo nekako zamajalo, da bi u njemu umeo da se izraziš. Mislim da ću možda i u jednom trenutku izaći iz tog žanra i imao sam još nekih ideja, ali treba i živeti, raditi, imam i dvoje dece, sad su malo, devojčice porasle, ali do skoro su bile baš male i teško mi je sve to izgurati. Ali ajde, zapisujte, nikad nije kasno. Šta ti kad si sa 60 godina, ako se proslaviš… 

Ivan Minić: To je pravi trenutak da počneš. 

Srđan Tomić: Šta, sve slike što gledaš na Facebooku, kad se pojavljuju ovi Oldos Huxley ekipa, oni šta god kažu, mi na ovim slikama pričamo, oni stavljaju stare slike, niko ne stavlja klince, mada sam skoro čitao neku zbirku svetskih priča i vidiš da su macani i to rešavali s 25, 26, 27… Znači, ta priča da ti nešto treba mnogo da sazriš da bi bio kvalitetan u pisanju, nije istina, jer oni pravi majstori su to, se brzo videlo, ali s druge strane, ima vremena, možeš da budeš macan i u 50-i nekoj, tako da, eto, ja još se držim te ambicije i trudiću se da je ispunim. 

Ivan Minić: Svakako si dobro očuvan. Ideš na taj vaterpolo.

Srđan Tomić:  Idem, da, trudim se, eto, ako ništa, možda mi pomogne i u tom pravcu.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala što smo dobili priliku da u Pojačalu ispričamo deo priče o te tri zlatne medalje. Zato što imali smo ovde olimpijskog šampiona, meni je to lično bila velika stvar, bio je Vanja Grbić, imaćemo ih još u budućnosti, već sad znam da će to biti tako, ali nema niko ko ima tri zlata. A vi ste bili mali deo toga i važan deo toga, zato što, znaš, i Vanja je to mnogo puta meni rekao i razni ljudi sa kojima sam pričao, sve to što smo mi, sve je to u redu. Ali onog trenutka kad ti staviš grb na sebe, ti si nešto drugo.

Srđan Tomić:  Tako je. 

Ivan Minić: I ti sa tim grbom možeš da uradiš stvari koje bez grba ne možeš da uradiš. 

Srđan Tomić: Sigurno. Bio sam sad na dočeku, eto, da ne dužim, ali to što sam video tamo uglavnom, video sam puno dece koja su se veselila i mislim da je jedna od retkih stvari koja je, na kraju, konačni rezultat svega toga je promocija nekih vrednosti koje treba da se promovišu, stvarno treba. A nisu budžetirane. Nego se to promoviše zato što svi veruju u to, eto. Hvala tebi što si me pozvao i stvarno ja gledam ovaj podcast i gledao sam ranije i stvarno nam treba neki propovednik preduzetništva. Baš nam, baš nam treba i baš ti hvala što si to ti i što si me pozvao da budem i ja mali deo toga.

Ivan Minić: I da parafraziramo Ducu Mandića, koji je parafrazirao Nikolu Jokića, hoće li neko na vaterpolo? 

Srđan Tomić: Tako je. 

Ivan Minić: Hvala ti i hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu nedelju, vidimo se naredne.