Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala, moj gost je moj dragi prijatelj Danijel Milošević. Danijel je pre nekoliko meseci imao prilično javno dokumentovani burnout i mnogi od vas su se zabrinuli i za njega tada, i pitali i njega i mene kako je i sve ostalo. Ja sam i tada svima rekao da je sve okej i da sve ide kako treba, ali da je on odlučio da neke stvari podeli javno iz prostog razloga što mnogo ćutimo o tim stvarima, a možda ne bi trebalo. Evo danas, popričaćemo o tome kako je izgledao ceo taj proces, kako je prošao kroz njega, kako je danas. Pričaćemo o tome šta ga je dovelo do toga, i to je uvek, naravno, kombinacija više faktora, i pričaćemo o poslu. Poslu kreativca koji je perfekcionista, kreativca koji se trudi da širi svoj krug saradnika, ali je to jako teško, i zbog proste činjenice da postoje velika očekivanja, i zbog toga što je tržište takvo kakvo je, a nije sjajno, i ljudi lažu, i ljudi su neodgovorni. Pričaćemo o tome kako negovati dete u sebi i kako naći neke hobije koji će nam pomoći da se lečimo i da budemo dobro. Mnogo važnih stvari ćemo pričati i siguran sam da ćete u ovome uživati, iako to neće biti jedna standardna Pojačalo epizoda. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić:  Gde si, Miloševiću? 

Danijel Milošević: Evo me, kolega Miniću, evo me. 

Ivan Minić: Kako si, Miloševiću? 

Danijel Milošević: Mrdam, mrdam, dok sam doputovao kroz vašu Ustaničku ulicu, i auto, i našao parking. Mi iz Novog Sada navikli da imamo malo parkinga, znaš. Tako da dobro sam, dobro sam. 

Ivan Minić: Pitam te kako si, zato što smo imali prilike u prethodnom periodu da u lajvu pratimo tvoj burnout i oporavak od njega i mislim da je to važno. U tom periodu mnogo ljudi je mene pitalo kako si ti, a siguran sam da je još više ljudi tebe pitalo, iako zna da smo u našem okruženju, da sam ja odgovoran, da si ti kreativan. Ali mislim da je jako važno da nisi samo nestao i nisi se pravio da se ništa ne dešava i sve ostalo, nego da si kroz to prošao na jedan prilično otvoren način, pričajući o tome i šta se dešava, i kako se oporavljaš od toga, i u kojoj si fazi, i u kom trenutku, i sve ostalo. Zato što to je jedna od tema o kojima se nedovoljno govori, koja je kod nas i dalje tabu i sramota, a sve je više ljudi koji imaju tu vrstu problema. I okej, možda ne mogu uvek sebi da priušte da urade hard stop negde, ali i sama činjenica da znaju da nisu jedini koji se tako osećaju, jer u ovom svetu hustle šampiona, u kojem nikom nikad ništa ne fali, osećaš se prilično usamljeno ako nisi okej. Šta se zapravo zbilo i kako si ti odlučio da kroz to prolaziš u nekoj meri javno? 

BURNOUT I EMPATIJA

Danijel Milošević: Znaš kako, uzevši u obzir sve što si sad naveo, moj automatizovani odgovor je, nakon što sam pregurao taj period, koji je bio hej, okej mi je, i tako dalje, zato što i ja još procesujem šta mi se sve izdešavalo. Ali upravo moja odluka jeste bila da izađem javno s time, jer da, velik broj ljudi kroz to prolazi sam, kompletno usamljeno negde, zatvoreno u nekoj prostoriji, praveći se da su kompletno okej iako nisu. Kod mene je to bio miks poslovnih i ličnih dešavanja. Ako sam već otvoren, biću otvoren do kraja. I ta lična dešavanja su pogurala. Ja sam sa profesionalne strane sebe pogurao do nekih limita protekle godine i svake godine sam znao da izađem i da izvučem sebe tako što bih otišao na poduži odmor koji bi trajao više od meseca dana, mesec, mesec i po dana. Međutim, ja sam sad to preskočio i uhvatio sam sebe da sagorevam polako i te prve signale sam ignorisao i odjednom sam potonuo. I onda sam naleteo na privatne okolnosti koje su me, nažalost, malo teže privatne okolnosti, koje su me samo gurnule još dublje i našao sam sebe u crnilu nekom, nazovi to tako, baš u jednom ličnom crnilu. I kako čovek prolazi kroz teške trenutke, pa prvo se suočiš sam sa time, a onda se setiš da nisi sam na svetu. Odlučio sam se time da izađem javno jer nisam hteo da… Niti da ja budem sam na svetu, niti da… Na kraju krajeva, nisam hteo, sad ovo će zvučati vrlo čudno, da drugi budu sami na svetu. Hteo sam da drugi vide da postoji način, da zapravo nije sramota, nije sramota podeliti sa drugima tako nešto. Mi živimo malo u nekom našminkanom svetu, glazura, fasada, i tako dalje. Deluje ti da je sve tako savršeno, upeglano. Svi smo mi, znaš, hustle šampioni, i tako dalje. Ne znam, ja sam prošle godine, za one koji su možda negde uhvatili neku moju objavu na mrežama, otišao na 20-30 događaja. Na mnogima sam bio i govornik, i tako dalje. I onda kako to, odjednom, neko ko je na toliko strana i deluje neprobojno, sad odjednom negde tone. Ja sam mogao da držim tu masku, ali to nije bilo prirodno. To nije bilo prirodno meni. A s druge strane, često se pozivam na priču, mislim da je Jim Carrey na nekom snimanju, kada su ga pitali kako može u 4 ujutro, dok se svi smrzavaju na snimanju, da ide da nosi kafu i da se pravi lud, blesav, i da zbija šale, on je rekao: “Tako što sam ja lud, dajem drugima dozvolu da budu isto ludi.” Pa, ako sam ja ranjiv i otvoren u javnom prostoru, koliko god to možda delovalo strašno, dajem drugima dozvolu da to budu. Ima u životu jeste da čovek kroz tu otvorenost i povezanost sa svetom, ne samo da leči sebe, leči i druge. Ja sam kroz to prolazio onako stepenasto, stepenasto, i ispratio ga kao mini-reality, ali sam se trudio da ne bude egzibicionizam, nego da zaista bude onako kako jeste. 

Ivan Minić: Vidi, mislim, upravo zato što to nije nešto o čemu se priča i sa čim se ljudi često sreću, bilo je mnogo ljudi koji su bili stvarno zaista zabrinuti čitajući neke od stvari, jer prosto, čini mi se da mnogi ljudi nikada nisu zagrebali svoje mračne delove sebe i da im ideja da neko prolazi kroz to deluje strašno, a da je to u principu sastavni deo procesa. Da, to je jedan ružan deo procesa, ali u raznim procesima kroz koje prolazimo u životu, imaju više ili manje lepi delovi koji su sastavni deo toga. I ima taj jedan moment koji, mislim, psovaću, ali ljudi su navikli da se meni omakne. Taj trenutak kada meni se ljudi često otvaraju, ne kažem da je to uvek prijatna stvar, ali ja to izuzetno poštujem, zato što znam koliko je teško. Meni se ljudi često otvaraju i s vremena na vreme to bude neka priča o tome kako im je teško, kroz šta prolaze i sve ostalo. I kao: “A ti si tako jak,” i tako dalje. I onda ih ja zagledam i kažem: “I ti si sjeban i ja sam sjeban.” Jer, brate, to je ono, nešto na čemu moramo da radimo. Ne postoji niko kome je savršeno dobro. Svi biju neke svoje bitke. Sad, neke bitke su, ovako kad gledaš sa strane, pošto su tuđe, mnogo lepše. Ali kad si ti taj koji bije, tebi nisu. 

Danijel Milošević: Tako je, tako je, tebi, mislim, tebi nisu te bitke, jel te, uopšte, nimalo prijatne. A, što kažeš, mora čovek kroz to da prođe, a mora s njima da se suoči. Za mene, način suočavanja bio da ja izađem sa time. Ako ja mogu da izađem sa celokupnom glazurom, i ako ja mogu da propovedam ovo ili ono, ako sebe predstavljam kao čoveka, van, ja ću biti čovek u svakom aspektu. S druge strane, baš zbog tih drugih ranjivosti. Mislim, baš zato, eto, vidiš, ljudi ti se otvaraju. I meni se ljudi otvaraju i imam tu sreću, nazovi to tako sad, diskutabilno je, ali… I meni se ljudi takođe otvaraju i sad imaš velik, mislim, velik broj tih ljudi koji ti se otvaraju govore da nikad ne bi mogli možda sa velikim brojem, generalno sa nekim brojem ljudi da podele kroz šta prolaze, a znaju da ih umara pritisak spoljnog koji im govori da ne smeju tako da tonu, da non-stop moraju da budu na peak performance. Ne, ne, ja sam jednostavno za to, budi čovek u svakom momentu, a biti čovek podrazumeva i to crnilo, jel te. I kroz to čovek nekako kad prođe, mislim, sad ovo će zvučati kao floskula, kao izlaziš jači. Pitanje je da li ti izlaziš jači. Mislim, ostavi to na tebi i neke ožiljke i ostavi to po tebe neke posledice, ali izlaziš drugačije, znaš, suočavaš se sa delovima sebe koje mi neminovno imamo u sebi. I to je jednostavno neki put ka izlasku iz toga, i opet pripremiš se na to da će se to dešavati. Mislim, to su prirodne stvari. Hvala stvarno svima koji su te pitali, koji su bili zabrinuti. Eto, u mom slučaju, to je, i meni je dosta ljudi pisalo i to ti ugreje dušu, čoveče. Vidiš da je nekome stalo kroz šta ti prolaziš i kroz šta se krećeš, i ta briga, društvena briga, nazovimo to tako, mislim da bi nam svima dobro došla. Kad bismo jedni druge pitali malo više kako si, znaš, iza svega toga što vidiš javno. 

Ivan Minić: Da, ali da to bude nekakav zaista iskren i otvoren odnos, a ne da bude automatizam kao što imaš u svakoj američkoj prodavnici: “Hi, how are you today?” I onda se pojavi neki idiot iz Srbije koji na to odgovori, pa ga kasirka pogleda kao da nikad niko nije odgovorio, znaš, zašto to radiš. Odakle si, jesi ti malo oštećen ili nisi odavde? I onda objasniš kao dobro. Ali bukvalno to, mislim, mera civilizovanosti nekog društva jeste nivo empatije između ostalog. 

Danijel Milošević: Tako je. Taj nivo empatije, baš što kažeš, mera je civilizovanosti jednog društva. Mi, iako bežimo od generalizacija, mislim da na svetskom nivou malo kuburimo sa empatijom i, što kažeš, svodi se na taj automatizam “kako si”, pa “kako si” može da se komercijalizuje, što možeš videti u javnom prostoru, što je možda tema za nešto drugo, ali komercijalizacijom generalno mentalnog zdravlja i područja mentalnog zdravlja, mislim da mi kuburimo sa tom pravom, iskrenom empatijom. Kad ti stvarno pitaš nekog “kako si”, da stvarno si spreman na to da možeš dobiti odgovor koji uopšte nije onakav kakvim ga ti očekuješ da će biti. 

Ivan Minić: Mislim, jesmo negde naučeni kroz vaspitanje da neke stvari pitamo iz kurtuazije, što nije dobro, ali naučeni smo i da na neke stvari odgovaramo iz kurtuazije, što automatski znači da smo imali upravo konverzaciju u kojoj ni jedna strana nije bila iskrena. 

Danijel Milošević: Tako je, tako je, i koja je šablonska, znaš, zapravo nema razmene. Deluje površinski da ima razmene, ali to je jedna naučena razmena, nazovimo je tako. I to je to. Tako da, ako bih sad nekako malo sumirao to i to pitanje oko burn-outa i svega, nije me stid da pričam o tome i nije me strah da pričam o tome, i nije me strah da pitam nekog “kako si”, zato što sam i sam sad prošao kroz to, ali i s druge strane zato što i sam hoću da radim na svojoj empatiji, i baš to, hoću da podignem nivo empatije kod sebe i hoću nekako da doprinesem da se podigne. Sada, to možda zvuči malo pretenciozno, znaš, ali mislim da je važno izaći malo iz toga automatizma. Ne želim da budem u automatizmu i to je jedan od načina. 

OPORAVAK OD BURNOUTA

Ivan Minić: Hajde probaj da mi objasniš i meni i svima koji su sa nama sada, kako je tekao proces, odnosno kako izgleda put izlaska iz tog mraka u tvom slučaju. 

Danijel Milošević: Ti kad postaviš pitanje, znaš onako da udariš u metu, jel te, i biću otvoren. Kod mene je… Prvo sam probao sam, zato što nije mi prvi burn-out, ali prvi burn-out ovog tipa jeste bio, ovog intenziteta. Probao sam sam, nije išlo, i onda sam uradio ono što radi prosečan srpski srbenda, otišao sam kod psihoterapeuta, jel te. “Dobar dan, dobar dan, meni treba pomoć,” i objasnio o čemu je reč. I uz pomoć psihoterapeuta i meni bliskih ljudi, gde uključujem i tebe i hvala ti, oslonio sam se na svu moguću raspoloživu pomoć drugih ljudi. I to je proces koji je trajao, i onda čovek shvati da mu fali treća komponenta – oslonac na samog sebe. Onda sam počeo da nalazim snagu u sebi, tako što sam počeo da koristim sve elemente sebe koje sam zapostavio. A to je neki proces stvaranja, neki hobi, bilo šta što je tražilo od mene da aktiviram sve one atrofirane delove, jer ja verujem da burn-out dolazi kada preterano koristiš jedan “mišić”, a zapostaviš druge grupe “mišića” koje treba da ti služe kao potpora. U mom slučaju, ja sam glavu koristio previše na neki način, ali nisam koristio telo i svoje telesne kapacitete, pa sam se aktivirao na polju sporta, aktivirao sam se i na polju stvaranja na drugi način, i to je polako počelo da me izvlači. Onda sledi ona druga društvena, neka dosta porodična komponenta. Svoju decu, nisam se oslonio na njih jer bi bilo nezdravo da se na njih oslanjam da me vade iz burn-outa, ali slanje energije u taj prostor i stvaranje prostora za moju decu je meni isto ulivalo energiju da idem dalje i da se izvlačim. I negde treća komponenta je bila okej. Sada treba malo porazmisliti, napraviti retrospektivu onoga što je bilo, jer ako ti ništa ne naučiš iz toga kako je do toga došlo i kroz šta ti ideš, ponovićeš to u nekom trenutku, ako ne istim intenzitetom, onda nekim malo blažim. A ako nešto naučiš, može znatno da se spreči negde u budućnosti da do toga dođe. Tako da sam morao da implementiram i nove navike, od ishrane pa nadalje, samo da bih… I to mi je pokazalo koliko sam bio blizu toga da zapravo odem na duži, duži period. Mene tri meseca nije bilo. I ta tri meseca su meni ovako proletela. Ali da nisam proaktivno pristupio… I opet kažem, hvala meni bliskim ljudima i hvala mom terapeutu, mojoj deci i porodici. Da nije bilo toga, stvarno, stvarno bi mnogo duže trajalo. Ovako, hvala, i to me je održalo. Tako da, bukvalno je tako izgledalo. To su tri meseca koja su proletela u magli i iz te magle, ono kao guska, znaš, ideš, gledaš levo, desno, nešto. Ne znaš u šta gledaš, ali hodaš onako pravo. I iz te magle su me vadili ljudi. 

Ivan Minić: A kako si procenio i presekao i doneo odluku da je okej da se vratiš? 

Danijel Milošević: To je došlo iznutra. Mislim, sa jedne strane postoji osećaj lične odgovornosti. U smislu, ja sam izašao iz tokova svog života na neki vremenski period jer sam bio primoran na to. Nažalost, bio primoran. Ali opet, imaš odgovornosti kao odrasla osoba. Jednostavno, moraš u jednom trenutku da se vratiš. I moraš da počneš da planiraš za to. To je sa jedne strane. Sa druge strane, dođe ti onaj poriv. Ja sam se oporavio. Ja ne želim da se predam. Ja sam oporavio jedan deo sebe. Ja ne moram sada da grunem i opet da trčim 100 metara sprinta. Ne, ja ću sada da posmatram ovo malo više kao maraton, pa ću istrčati 10-15 metara. I kad sam shvatio da mogu, tako po 10, 15, 20, 30 metara, polako i lagano, tada sam rekao sebi: “Okej, sada je vreme da probam da se vratim,” i vraćao sam se polako, da bih sad bio ja to u punom funkcionalnom stanju. Ta dva presudna momenta su bila ključna kod mene. 

KLIJENTI I BURNOUT

Ivan Minić: Kako je bilo, da kažemo, sa strane klijenata? Bilo onih sa kojima radiš dugoročno, pa suštinski su im to neka vrsta partnerstva, bez obzira na to što je odnos provajder-neke-usluge-izvršilac i klijent? A kako je bilo sa onima koji su imali kratkoročne saradnje ili su se javljali u tom periodu? Da li je bilo nekih reakcija? Bilo razumevanja ili ne? 

Danijel Milošević: Reći ću da je u 8 od 10 slučajeva bilo razumevanje, da je mene iznenadilo, baš me iznenadilo. Bilo je tu nekoliko dugoročnih saradnji gde je dosta toga zavisilo od mene. Imao sam dosta zaduženja, dosta materijala sam pokrivao, imao sam i mikro timove gde je trebalo neko da vodi neke aktivnosti. I kad sam prvi put najavio, čak nisam najavio kao da ću za mesec dana, nego sam rekao: “Ja ne mogu više. Nisam dobro mentalno, moraću da odstupim. I to će se desiti za dve nedelje, jer osećam da mogu još dve nedelje, ali smanjivaću kapacitet svakog dana.” U osam od deset slučajeva, dobio sam jedno takvo izvanredno razumevanje da me je to baš iznenadilo. Znaš, ti računaš, to je saradnja, to je komercijalni odnos, mi imamo neku transakciju. Nikada to nije čisto, da se razumemo. U mnogim slučajevima je sad čista transakcija, novac za uslugu, novac za robu. Mislim, osim ako ne prodaješ baš ono sad čaše. Ali me je iznenadilo da je postojala baš takva doza empatije da je bilo ljudi, klijenata sa kojima sam nastavio da radim. Jednostavno, ja se vratio, mi smo nastavili da radimo, i šta više, proaktivno vode brigu o tome: “Jesi li sad dobro? Možemo li mi nešto da uradimo s naše strane da tebi bude još bolje? Jesi se vratio u kolosek? Hajde, nećemo da te opteretimo,” uz apsolutno isti angažman, iste uslove dogovora. Ali bilo je i onog malog broja slučajeva: “Šta sad da radimo? Daj nam nekog drugog. Nema veze, više se nikad nisu javili.” Što je opet, reći ću okej. Niko nije dužan da mi ostane klijent zato što sam ja sad eto sagoreo i sad neko treba da me sačeka. Ne, u redu je. Ali nisam imao sad neko ekstremno negativno iskustvo, u smislu: “A ti sad nas napuštaš, upropaštavaš nas do kraja.” Mislim, ako sve spadne na mene, to je baš problem. Slažeš? 

Ivan Minić: Slažem se, da. 

Danijel Milošević: Ako sve spadne na kreativca, to je baš problem, odnosno na spoljnog saradnika kreativca u ovom slučaju. Ali, imao sam ta iskustva kao: “Aha, sagoreo si, pa dobro, okej. Imaš neku preporuku za dalje?” Kao da se ništa ne dešava. I dobro, okej, mene je to ljutilo, jer čovek sam, i pomisliš: “Kako možete tako?” Mislim, nisam im rekao, ali kako možete tako hladno da reagujete, kao da se ništa ne dešava? Ali opet, s druge strane, ako uzmeš u obzir velik broj ljudi koji su odreagovali empatično, koji su prišli tome: “Hej, tebi nije dobro, a mi sarađujemo s tobom, i ti si nama, maltene, član tima, pridruženi član tima, iako si spolja,” kad se to sabere, to stvarno nadjača ta mikroiskustva. 

MOŽEMO LI PREDUPREDITI BURNOUT?

Ivan Minić: U ovom periodu kad nisi radio, jesi li razmišljao o poslu i o tome šta tu treba da se menja? Da li treba nečemu pristupiti na malo drugačiji način? Mislim, rekao si da burn-out nije došao samo kao posledica posla, nego je to bio skup različitih stvari, ali kad analiziraš svaku od stvari koja je do toga dovela, obično imaš i neke zaključke vezane za to što si analizirao. 

Danijel Milošević: Da, imao sam solidne zaključke, onako, posle nekog vremena. Prvih mesec dana stvarno nisam bio sposoban. Svodilo se na to da odem do Štranda da, razumeš, popijem kafu ili da odem do lokalnog kafića, čitam knjigu i ćutim. A na kraju krajeva, mislim, sad čitam knjigu, to sam dodao, onako, uz put. Dakle, samo da zveram u prazno i da… Prvih mesec dana ne, ali kako su se stvari razbistrile, mnogo zaključaka sam izvukao koji su mi pokazali gde sam zapravo sebe gurao maksimalno. U mom slučaju je to bilo… Moj rast biznisa, na sreću, jel’ te, desio se vrlo brzo i nisam imao spremne sisteme da podnesem tako brz rast. Nisam sebi stavio granice: “Okej, ovde je dosta, ovde ti treba eksterna pomoć.” I ako nije trpeo kvalitet, ja sam trpeo, sa neke strane. Onda je moj prvi zaključak bio: “Okej, čim budem počeo da radim, nakon što sam prošao onu fazu: ‘Ja ću sada da pređem u stolare, mesare, konobarisanje, da završim s ovom pričom.'” 

Ivan Minić: Neki pošten posao ću raditi. 

Danijel Milošević: Neki pošten posao, znaš, da radim. Kad sam izašao iz te faze: “Batalim sve,” kad sam se malo vratio racionalnom delu sebe, onda je bilo: “Okej, meni su potrebni procesi, meni su potrebna partnerstva, meni su potrebni spoljni saradnici, meni su potrebni sistemi. Ja sam biznis, čoveče, i biznis sa jednim zaposlenim. I vreme je da sebe počnem da tretiram sve više tako.” A šta radi biznis sa jednim zaposlenim? Mislim, generalno, šta radi biznis sa zaposlenima? Pa mislim, ako iole imaš kliker, ne puštaš da ti ljudi sagorevaju i padaju na svake godinu i po-dve. I kao okej, tu mi se perspektiva promenila. Vreme je da uvedem neke sisteme, vreme je da uvedem procese, vreme je da budem čvrst oko tih procesa, da imam čvrste granice kako moja strana biznisa funkcioniše. I kad sam se vratio s time, znaš, prvo pitanje koje sebi postaviš je: “Zašto ovo nisam radio pet godina unazad, šest, sedam, osam?” Znaš, kako sam mogao da funkcionišem bez ovoga do sada? Ali, nažalost, neke stvari naučiš baš tako, na malo teži način. 

Ivan Minić: Pa mislim, jedna od stvari kada kreće nešto da raste od nule je da ti samo radiš. Nemaš ti vremena da razmišljaš o mehanizmima kako šta da ishandlaš. Ima previše posla i ti samo radiš i gledaš da budeš što efikasniji. I raduješ se zato što posla ima više, jer je to prilika da se zaradi. Da toga nije bilo, tebi bi mnogo teže bilo da kažeš: “Okej, ja ću sada da odem na pauzu.” Jer ne bi imao rezervu nikako. Imao bi taman onoliko koliko ti pokrije mesec i to ti je to. Ovako, sa jedne strane, to te je dovelo do nečeg dobrog. I kad si dovoljno mlad, možeš malo duže da izdržiš sve te takve stvari. I ja, koliko god da ne želim nikome da se dovodi u takva stanja, sa jedne strane uvek kažem: “Brate, ako imaš 23, 24, 25 godina, tad je trenutak da sebe guraš do ivice jer ta ivica je mnogo daleko. Ako hoćeš da stigneš nešto za mesec dana, što ne može za tri, ako imaš 23 godine, možda i može. Ako imaš 35, ne može sigurno.” Zavisi samo šta ti je cilj. Stalno pričamo o umerenosti i ja se apsolutno slažem i za većinu ljudi je to pravi izbor i jedini ispravan, i sve drugo dovodi samo do problema. Ali, ukoliko pokušavaš da uradiš nešto izuzetno ili želiš da ga uradiš u nekoj jedinici vremena koja zahteva malo više žrtve, onda se očekuje i da budeš malo ekstreman. Samo je stvar toga da napraviš dobru procenu kolike će biti posledice toga. Ako neće biti velike, onda je to okej. Ja stalno kažem, imam često upite za neke nove poslove i slično. Za neke kažem da mogu, za neke kažem da ne mogu, pa kao: “Što?” Kažu, “Za ovo ima isto vremena.” Pa, ovo prvo mi je važno, a ovo drugo nije. Ovo drugo jednostavno nije nešto što želim da razvijem. Možda ja mogu da ga uradim, ali nije nešto što mene zanima, nije nešto što mene hrani. I sa opet neke treće strane, jer ja moram da razmišljam malo drugačije nego što možeš ti, jer ja imam i zaposlene i gomilu nekih fiksnih troškova. Čak i da mi nije interesantno i sve, ukoliko pravi dovoljno novca, možda će ući u jedan proces. Ali ako mi nije zanimljivo i ne pravi novac, sigurno neće naći svoje mesto. I ja razumem da ljudima koji se jave i dobiju negativan odgovor, da je njima teško. Samo su se javili deset godina prekasno. Sa 29 bih ja to probao. Sa 39 jednostavno ne mogu. To je jedna od stvari za koju ja nemam kapacitet. I svestan sam toga da sam opet neke stvari prioritizovao, neke druge stvari zapostavio. To se bar kod mene lako vidi po tome koliko imam kilograma. Zašto ne možeš sad da se fokusiraš na to? Sada ne mogu. Pa ne, ali moraš. Sada ne mogu. Zato što ako krenem da forsiram i to, ćao. To je potpuni breakdown. Ja imam neke stvari koje hoću da rešim, koje su meni važnije od toga. I svestan sam posledica. Ali i dalje hoću prvo da rešim neke stvari. Jedna stvar koja je tu, ako pričamo iz tvog ugla, jer on jeste interesantan posebno i blizak nekom većem broju ljudi koje znamo, zbog čega danas i pričamo. Mi smo ove razgovore imali pet puta, to sad bez kamera. I mnogo je zanimljivije i bez kamera, ali nema veze, nije loše i ovako. Jeste taj moment da kada si ti sam, sa jedne strane odgovaraš samo za sebe i svoju porodicu i sve ostalo, imaš neki manji minimum koji treba da dostigneš. Sa druge strane, kada si sam, ti si taj jedan koji sebe tera dokle će da ide. A za sve stvari koje nisu nešto čime ćeš se ti operativno baviti, trebaju ti pouzdani saradnici koji mogu da preuzmu na sebe deo posla da bi svima bilo dobro. I to i jeste ono što je negde lepo kada imaš tu neku vrstu mreže saradnika, da model jeste takav da svima bude okej, da tebi kao nekome koji je doneo posao bude manje okej nego da ga sam uradiš, jer će manji procenat novca ostati tebi, ali možeš da skaliraš mnogo više. Tu dolazimo do jednog problema sa kojim si se ti susreo mnogo puta, sa kojim sam se ja susreo mnogo puta u proteklih 25 godina o kome hoću da pričamo, a to je pitanje odgovornosti koju većina ljudi kod nas, ne znam da li je to mentalitetska stvar… Nažalost, Publik ne izdaje kalendare, više nema onih pratećih eseja koji su dolazili uz njih, u kojima bi Mileta Prodanović da ti objasni da je vreme mentalitetska karakteristika naroda sa ovog podneblja, pa tako “odmah” može da znači kako kad: odmah može da znači danas, sutra ili nikad. Mnogo bolje će ti to objasniti. Ne mogu tačno da se setim, ali to jeste nešto što… Osim što smo skloni da kažemo “čujemo se” pa se “vidimo od ponedeljka”, što znači nikad, isto tako smo spremni da preuzmemo, vrlo često, odnosno većina ljudi su spremni da preuzmu na sebe nešto i da se prema tome ne odnose na pravi način. Sad, ispričaću ja svoja iskustva, ali bih voleo da ti ispričaš svoja kao mlađi kolega koji je u to krenuo u poslednje vreme. Moja iskustva datiraju od pre 20 godina. 

ODGOVORNOSTI I BRIGE

Danijel Milošević: Da, mislim da bih otvorio ta iskustva i pričao o tome. Vratiću se na ovo maločas gde si govorio o postavljanju cilja i dovođenju do nekih ekstrema. Kod mene nije bio problem toliko cilj. I jeste to niži minimum kad si sam, to si u pravu. 

Ivan Minić: Ali ti si alav, znaš. 

Danijel Milošević: Ali alav, znaš, ono, alavo, bre, znaš, ne samo… Mislim, šta da ti kažem, u prethodnih godinu dana ja sam na toliko događaja išao alavo onako, i gostovao na svemu što je htelo da upali kameru, da uperi ovako u mene, a ja se tu pojavio, znaš, alavo. I nije problem sad taj ekstrem. Problem jeste što ne proceniš dobro kapacitete koje imaš. I kao, okej. I sad kad sam se ja tu nešto i oporavljao i pre burnouta sam ja tu negde planirao, a sad ovo te pogura. I sad, što kažeš, ta odgovornost. Otvara ti se čitav jedan univerzum stvari i proširuje ti se svest o stanju na tržištu, i baš o tome koliko se svima nama negde razlikuju i ciljevi, i procene kapaciteta, i procene odgovornosti, i veštine, itd. I sad, kako sam ja ušao u to podangažovanje i to širenje tog nekog, ne samo finansijskog minimuma, mislim, finansije su finansije, ali generalno, nekih granica i nekog ekstrema do koga ja hoću lično da stignem, počneš da biraš saradnike ne samo po tome što im piše negde u tituli šta rade, gde su specijalisti ili gde su generalisti na kraju krajeva, nego počneš da biraš po tome, čekaj, da li ovi ljudi stavljaju lestvicu gde i ti? Da li oni poentiraju ka nekom… Ne mora to biti isti cilj, ali da li su prepone raspoređene jednako? Da li je standard kvaliteta? 

Ivan Minić: Da li su po dinu? 

Danijel Milošević: Da li su po dinu, znaš, da li je standard kvaliteta? Da li su po dinu? Sviđa mi se nemačka terminologija ovde. 

Ivan Minić: Jer kad ti neko kaže: “Mi to radimo po JUS-u,” ti kažeš: “Da, super.” 

Danijel Milošević: I ti dolaziš onda u igru… E, onda ja sam počeo da vidim, i verujem da si ti to kroz iskustvo video mnogo više i na mnogo većoj meri, e ti onda odjednom tu vidiš tu odgovornost: “Ako nije moje i ako me je neko podangažovao za nešto, pa ne moram ja sad to možda toliko da se, jel’ te, pokidam ili uradim, ili šta god.” Da se razumemo, ne mora ni svaki projekat da bude da traži tebe 110%, jer onda opet ulazimo u overdrive. Ne mora ni svako da želi da ide ka tome da sa tobom nešto veliko napravi, niti je sve veliko. Ali, ako nešto radimo, ako ne delimo istu lestvicu kvaliteta ili istu lestvicu odgovornosti prema tome – znači, mi ćemo kvalitet, namestićemo ga, postoji ta magična reč “feedback”, jel’ te, pa uzećemo feedback, pa ćemo nešto da “skarabudžimo” – to je jedna srpska reč iz biznisa, “skarabudžiti”, napravićemo mi da to pije vodu, da drži makar bure, onako, dok smo tu. Ali, ako ne delimo isti osećaj odgovornosti da to zaista mora da se uradi tad i na vreme, da to mora ljudima da se da, neko je platio za to, mi smo u mnogo velikom problemu. I ja sam tu naišao na šarenoliko tržište samostalaca kao što sam ja, gde ti stvarno imaš svega, znači, baš onako imaš svega. Imaš ljude koji će ti isporučiti… O, Bože, sećam se, naravno, nikog neću imenovati, ali jedne kolege koji je dizajner, i sad ti njemu šta god da daš, on će tebi to tako dobro uraditi da stvarno svaki standard koji postaviš on ode lestvicu iznad, nema problema. Ali, ti njega čuješ sad, i onda pet meseci kasnije ga moliš, majku zoveš njegovu, ako može da mu kaže da se javi na telefon, pošto meni stvarno taj dizajn treba dva meseca ranije, već kasnimo, ako može. A onda imaš ljude koji su spremni da ti daju rok mesec dana i isporuče za nedelju dana, ali ti shvatiš zašto je rok mesec dana, jer tri nedelje se s njima tučeš: “Ovo mora, ovo sam ti već rekao, ovo je negde u prepisci.” Imaš ljude koji ti pošalju poruku sad i onda ti odgovore na narednu poruku za dve nedelje, i tako dalje. Znači, ja sad sve navodim neke primere koji su ekstremi, ali neke pravilnosti počneš da uočavaš, da je zapravo najteže naći ljude koji po vibraciji sa tobom… Sad ovo ezoterično zvuči, ali… Užasno. Užasno ezoterično, ali nazovimo to vibracija. Ljude koji funkcionišu na tvoj način, koji znaju da mora da… Ako si biznis, čoveče, koliko god da si samostalac, ti si biznis, i biznis ima neke standarde, ima rokove, ima procese, i tražiš druge biznise u moru samostalaca koji sebe gledaju. I to mi je bilo najteže kod podugovarača da nađem – ljude koji sebe ne doživljavaju kao… “A meni je to zadačić koji ja treba da uradim.” I ti sad s ove strane stavljaš svoj obraz, stavljaš svoju reputaciju na liniju, a neko to tamo tretira kao zadačić. Ne, mi ne vibriramo isto. 

Ivan Minić: Tu postoji jedna, da kažemo, velika stvar koja se desila u periodu kada sam ja ulazio u tako nešto. Tržište je bilo hiljadu puta manje nego danas. I za većinu ljudi si imao jedno, dve, tri osobe i one su uglavnom bile odgovorne. E, onda su počeli da se pojavljuju mlađi ljudi koji su bili vrlo talentovani, pa si mogao da očekuješ da će da urade nešto super ili da neće da urade ništa na vreme iz nekog razloga, ali imao si nešto. I tad je bilo teško, zato što za bilo šta kompleksno si ti morao mnogo menadžmenta sa svoje strane da uključiš u proces da bi se desilo. I pritom, ne mogu da kažem da novca nije bilo, zato što jeste, ali bilo je mnogo manje nego što ima danas. S druge strane, sada imamo tu situaciju da, posebno kada je pisanje u pitanju na bilo kom od jezika, svi koji su prošli bilo kakav kurs bilo gde, ili nisu ni prošli nego su radili negde SEO pisanje i slično, će reći da znaju da pišu. Čak i oni koji ne znaju ništa, ali imaju ChatGPT besplatni ili plaćeni, nije ni važno. I onda ćemo doći u jednu situaciju koja… Ja verujem da nekome ko nema iskustva i to je jako čudno i nemoguće i glupo, ali ja tačno znam koliko si ti uložio vremena da nešto uradiš. Kada mi pošalješ, ja tačno znam koliko si ti vremena proveo na tome. Zato što vidim šablone, vidim ih 25 godina, i ja znam da si ti za ovo uzeo možda ChatGPT, napravio dobar prompt, možda si napravio i custom GPT u nekoj gomili podataka, u dokumentima, napravio nešto i onda mi ga poslao tako da vidimo je li to generalno. To, ako jeste, da ga čačneš, da otegneš, i zavisno od projekta, to može biti okej. Ima projekata gde nije. Ima projekata gde to ne može da bude reciklaža svega onog ostalog što postoji, nego mora da bude nešto što je jedinstveno napisano. I tu prosto mislim da bi svako ko ima elementarni osećaj odgovornosti trebalo da kaže: “Ja mislim da ovo ne mogu da uradim. Ako hoćeš, mogu da probam, ali mislim da ovo ne mogu da uradim,” i ne bi ulazio u tako nešto. Međutim, mislim da zbog cele situacije slobodnog tržišta, gomile ponuđača, posla, gomile izvršilaca, dolazimo polako u tu situaciju da niko ne odbija ništa, samo ne uradi. I možda će neko da priča o njima nešto loše, ali pošto ima toliko posla i svega, to će se zaboraviti za dva meseca. A za dva meseca će on možda da radi potpuno nešto drugo i nevezano za to što je u tom trenutku radio. I onda, u suštini, najveća vrednost koju ja imam iz posla jeste to da ja znam koga zovem za šta i znam da će sigurno da se desi. I to je mali krug sjajnih ljudi, od kojih su neki vrhunski dizajneri, neki su vrhunski fotografi, videografi, neki sjajno pišu, neki sjajno razrađuju neke druge stvari, neki znaju da daju dobar brief, neki znaju da izvuku iz klijenta ono što treba jer ja nekad nemam živaca. Svako ima neku svoju ulogu i svi su oni jako dobri u tome, i mi imamo potvrđeno to na deset plus godina iskustva. A to je najveća vrednost koju ja imam. Mislim da skoro niko ne može da kaže nešto tako. A ako kažeš da se vodiš onim na šta si sada osuđen, a to je sad: “Tražiću da vidim ko to radi,” kako smo uništili Google optimizacijom za pretraživače, kako smo uništili LinkedIn gomilom ljudi koji imaju baš jaku potrebu da kreiraju sadržaj, a ne bi trebalo to da rade jer nemaju ništa pametno da kažu. Došli smo do toga da je jako teško na prvu loptu prepoznati ko je prevarant a ko nije. I ja uvek kažem kad me neko pita za savet kako da nađe nekog: “Pitajte ga šta je radio.” Jer, ne znam, ukoliko ti imaš kurs o pisanju, komercijalnom pisanju, kurs copywritera, content creatora i sve ostalo, moje pitanje je: “A šta si ti radio od toga na tržištu?” Pa ne, mislim, u agencijama ovo su bili klijenti. Nisi ništa radio zato što u agencijama za tako nešto ima jako malo posla i to je možda bila jedna kampanja za Coca-Colu pre 15 godina. Kako da ti kažem, ko zna agencijsko tržište zna da su svi u Srbiji u nekom trenutku radili nešto za Coca-Colu. Jednostavno, ima dovoljno posla da je svako u nekom trenutku zakačio deo posla za sebe. Nisi mogao da propustiš to. Dakle, to nije referenca. Referenca je kad pitaš, mada on nije freelancer i ne radi to na taj način, referenca je kad pitaš Krivokuću šta si ti radio i on ti kaže par stvari i ti kažeš, jebote, to je referenca. A ovo ostalo je uglavnom, ja ću sad vama da objasnim kako vi možete da uzmete pare od toga što ćete napraviti kurs na kome učite ljude kako da uzmu pare i tu samo jedna osoba zarađuje u toj priči. 

Danijel Milošević: Da, kao kolega Miloš Milaković, jel’ te, kurs za kurseve, jel’ te, kako je skoro pravio skeč? 

Ivan Minić: Mislim, ja Milaka obožavam iz gomile razloga, ali jedna od njih je što on uzme tako neki trenutni društveni fenomen i onda ga pretera do besmisla, ali uspe da ga napravi da i dalje bude beskrajno smešno i da kad ti to pogledaš ovako sa strane i kao, da, da, ja sam to sve ispetljao, vidim ja da je to, nije to uopšte toliko daleko od onoga što se dešava na drugoj strani. Ti rilsi ne izgledaju mnogo drugačiji od nekih drugih rilsa koji bi trebali da predstavljaju neku vrstu istine. Kako si ti tražio, kada ti treba osoba za ispomoć, za saradnju na nečemu, kako si ih ti tražio? 

KAKO DO PRAVIH LJUDI?

Danijel Milošević: Upravo na dva načina zapravo. Prvi je ovaj koji si ti naveo. Na čemu si ti, dragi moj ili draga moja, radio, radila? Da vidimo to. I sad, ne toliko reference, mada osvrne se čovek i na to koji je logo, šta stoji u portfoliju, ali daj da vidim kako izgleda to, prvo to na čemu radiš, na čemu si radio. A onda s druge strane, ono što pitam svoje saradnike jeste kako pristupaš tome. Kako izgleda tvoj pristup jednom projektu? I ljudi se iznenade tu. Imam nekoliko ljudi, vrlo rado ću reći da imam nekoliko ljudi koje ja mogu u pola noći da pozovem i znam da ću raditi taj posao i ne moram nikakav mikromenažment da radim, ne moram ništa. Znam, biće gotovo, biće završeno, do tad i tad, po specifikacijama koje smo postavili. Ali način na koji smo mi počeli da radimo jeste, ok, kako ti prilaziš poslu? Šta je za tebe taj zadatak? I ti kad vidiš tu, tu se mnogo oseti, ta mnogo velika razlika između ljudi koji pasionirano prilaze, i ne samo pasionirano, koji sistematski prilaze poslu i onih koji, pa kako misliš kako prilazim poslu, sednem i uradim. I sad, ok, nekad ti trebaju ovi što samo sednu i urade, znači ono, treba ti da se čuketa, ali moj posao, barem kreativni, je takav da meni su potrebni ljudi koji kad ti objašnjavaju kako prilaze projektu, ti ih gledaš kao dete koje prilazi igrački, znaš, onako. On će sad nešto da mu uradi i sad ti je zanimljivo da vidiš gde će onaj lego točak da završi, znaš. Tako da, tako sam birao saradnike i mnogo više sam zapravo pronalazio, nema sad njih sto, ali mnogo sam brže pronalazio dobar fit tako što ispitam, znači koliko god je sitan projekat, ali ako ti vidiš u njemu potencijal i nešto, objasni mi kako dolaziš do tog rešenja. Ti imaš sistem, ti imaš način razmišljanja, ti imaš viziju i ti si spreman da se potučeš za tu viziju. Mi imamo o čemu da pričamo, jer onda si spreman da se potučeš i sa mnom i sa klijentom i sa svima, znaš, onako da. 

Ivan Minić: Ima i tih dana. 

Danijel Milošević: Ima i tih dana, znaš. I kao, e onda možemo nešto da pravimo. Ključna reč je da pravimo. Mislim da tu jedno je odraditi i drugo je napraviti. I ja gađam svoje saradnike tako da oni hoće nešto da naprave. I to nekad je devijacija, nekad je abnormalnost kompletna, nekad je kompletno u skladu sa standardima, ali je ključna reč, ti ljudi prave nešto. A kad praviš nešto imaš din, jel’ te, i praviš ga. A kad ga odrađuješ, znaš, onda GPT, klep, klep, klep, daj mi nekoliko šablona i što ti kažeš. Ja sad mogu da pogledam, nakon toliko godina bavljenja pisanjem, kreativnim pisanjem, kroz sve različite formate, sad mogu da pogledam tekst i da ti kažem, možda ne sa 100% sigurnošću, e, ovo je sad radila, ne znam, veštačka inteligencija, ali u ovo je uloženo truda, u ovo nije uloženo truda. U ovo je promišljeno, a u ovo kompletno nije promišljeno. To već je toliko prozirno, mislim, ali okej, dođe sa iskustvom. 

Ivan Minić: Mislim, pričaćemo o tome, šta ti komplikuješ to toliko, to je pisanje, to se sedne i to se napiše. Pričaćemo o tome i ja u suštini mislim da postoje dve vrste posla. Jedno je to, sedneš i napišeš. Jer tu se baviš nečim što ti je poznato, ne moraš ništa da istražuješ. To je opšte prihvaćena poznata stvar gde ti treba samo nešto da uobličiš, ti to uobličuješ na osnovu 100 godina iskustva i činjenice da tvom procesoru treba 3 sata da to uradi, a nekom drugom treba 4 dana, ti si dobio taj posao i ćeš to uraditi. Nije posao više već dugo nikoga od nas da smisli genijalan slogan koji će da se prepričava u narednih 30 godina jer nijedna kampanja, nijedan proizvod neće postojati za 30 godina. Kod nas je ostalo možda pet proizvoda koji se neće menjati jer će ljudi doći sa vilama i bakljama ispred fabrike i reći, ne diraj bananicu ili plazmu ili jafu, ali tu se otprilike završava, još par proizvoda i tu se završava. Sve ostalo će se menjati svake godine i pakovanje i sve da bi pokušali još malo da privuku nekog, da bi pokušali da malo zatalasaju tržište i sve ostalo. U tom nekom smislu dobar deo naših aktivnosti jeste to da budeš kreativan na zahtev, ograničenom budžetu i jedinici vremena, što znači da staviš svoje iskustvo u jednačinu i kroz njega napraviš nešto što je zaista dobro. Sada postoji onaj drugi deo posla koji jeste super interesantan i on je komplikovaniji, skuplji i sve ostalo jer podrazumeva da ti koji umeš da pišeš, što je kao veština, znaš da lepiš pločice, znaš da krečiš, ti si tehničar, što se kaže. Sad treba da naučiš jednu novu industriju i treba da razumeš nešto potpuno novo što klijent radi, što oni ne umeju da objasne, da umeju da objasne ne bi im ti trebao da to napišeš. Treba da uđeš, da se potopiš u to u pravom smislu te reči i da onda iz toga dođeš do nečega. E, to je nešto što ne može baš svako i zašto treba, da kažem, uložiti mnogo truda i treba razviti nekakve dodatne mehanizme koji nisu samo algoritam koji ima input i output, nego ima i nekakav proces koji je malo kompleksniji između. Ti si jedan od onih ljudi koje zovu da piše ono što ne može da se napiše, što drugi ne mogu da napišu, jer da mogu ne bi te zvali. To je lepo zato što postoji određeni scarcity, pa možeš da postavljaš neke uslove i sve ostalo, ali je teško, je intenzivno, zahtevno, podrazumeva tebe da konstantno učiš stvari i da konstantno preispituješ sve, zato što sa jedne strane uvek kad radiš nešto što je takvo, ti moraš da pitaš i onoga ko je to pravio, jel’ ovo što sam rekao ima smisla, a onda i onog ko treba da kupi, jel’ ti razumeš šta sam ja sad rekao, jer njih dvojica bez tebe se ne razumeju nikada. Kako si ti, prvo kako si došao, šta ti je to trebalo u životu, mogao si lepo da pišeš džinglove za reklamu, pišeš dečje pesmice i da ti bude super, kako si još te došao do toga i onda kako si se usavršavao, jer to mi je jedna od omiljenih tema sa tobom, to što ti imaš i dalje potrebu da stalno nešto novo učiš i ulažeš u sebe i čitaš i uvek ideš na neke kurseve, jer kad god smo putovali, mi moramo negde da stignemo, jer ti moraš da se nakačiš na neki jebeni kurs. 

USAVRŠAVANJE KREATIVCA

Danijel Milošević: Nikad mi nećeš oprostiti onaj master klas u Banjaluci. Dobro, jesi ogladneo i opušteno čekajući me, ali ja sam morao tri sata u sobi da sedim i da slušam. Pa u principu, evo, u skladu sa politikom transparentnosti kojom smo otvorili ovo, znaš kako je dobra para, čoveče, kad radiš nešto što ne voli da radi ili ne može velik broj ljudi. Prvo, bilo je isplativo. Ja dolazim iz takve, ja sam filolog germanista. Meni je prvi posao bio, vidi, da se ne prevodim tehničku dokumentaciju dok mi oči nisu ispale. I sad mi smo to, jel’ te, neka davno pričali da sam znao sedamnaest reči za šraf? 

Ivan Minić: Jer nije šraf, nego je vijak. 

Danijel Milošević: Tako je, jer je vijak, tako je, a nijedno, zavisi kakav je vijak, da li je bolcna? I onda kad to shvatiš da je to u prevođenju, na primer, tad dok sam se bavio, pre, nazad, već imam osam godina i ja ću onako kao, prevođenje, to je i tad bila vrlo tražena veština jer ti sad uplivavaš u nešto i da, moraš da cimneš inženjera da ti kaže da li ima smisla tvoj prevod, opisa, sastava transformatora. A onda moraš da pitaš lektora, jel’ njemu ima smisla to što si sad ti napisao, da li to treba da se printa, a to ispostavi se da to ti je transformator, pa sad za korisnika, neko ko hoće sam da čačka, razumeš, pa sad i da njega ne lupi struja, razumeš, i sad 500 strana. I ti se tu navikneš, pa čekaj, ja moram da čitam. Ja se sećam jednom, znači, blažen bio BMW. Oni imaju na sajtu negde da ti rastaviš ceo motor u 3D. Ja moram neki deo da nađem, čoveče, neku gebizlu, onako da se izrazim sad onako, razumeš, i ja ti nađem kod njih. Ja u 3D ovako rastavljam motor i tražim gebizlu, razumeš. Dakle, da ti nađem ja tu cevčicu neku koja nešto iz motora vodi. Ali sad koliko god da to, vidi, to oduzme mnogo vremena, sad mi se smejemo, ali ja sam kosu počupao za neke stvari. Kad to preneseš u komunikacije, u marketinške komunikacije, u prodajnu komunikaciju, e, tu tek nastaje zabava. Jer ti sad imaš inženjera koji misli, joj, bože, sad napiši ga, brate, pusti ga, ko će to da čita. Imaš ljude koji žele komunikaciju, ali žele komunikaciju na ljudskom, ne na inženjerskom jeziku. Tako je, da bude za ljudsku upotrebu i ti si zato neki medijator. I šta u tom slučaju? Ti naravno moraš da, mislim, moraš, uslovno rečeno ako hoćeš da napreduješ, ti jeste da treba da se usavršavaš, naročito ako si samostalac u svim tim marketinškim oblastima. To je jedna stvar. Ali druga stvar jeste ona zajebanija, oprostiće mi slušaoci, ali stvarno zajebanija. Treba da se edukuješ o stvarima koje su ti mnogo, znaš, ono kao kažeš, zona komfora. Ne, brate, zona komfora. Koje su ti mnogo van zone razumevanja nekad. Ja sam se opredelio za tehniku, tehnologiju, inženjerstvo. Radim u takvim oblastima. Radim copy za takve stvari. Napisati sajt za neku firmu koja proizvodi nešto ili koja je u inženjerskoj oblasti. I naročito kad ti kaže, ovo ide drugim developerima da čitaju, pa ti sad kopaj dokumentaciju, to mora stvarno da… Moraš da budeš mazohista malo, da bi rekao sebi, ja ovo hoću da sednem da čitam. Ali moraš da sedneš i da se informišeš u oblastima koje su totalno van tvog reona. I sa druge strane, pa onda moraš da počneš da pričaš sa ljudima u tom reonu. Pa onda shvatiš, ja, majko mila, ja stvarno ništa ne znam. Pa dok prođeš i tu stepenicu, kao, nije da ništa ne znam, nego, čoveče, nisam školovan za ovo. Pa onda preispitaš smisao svog postojanja jedno deset puta, pa onda ukapiraš materiju. 

Ivan Minić: Pa gledaš jedno dve godine, učiš, i onda dođeš sa njima i kažeš, pa oni ništa ne znaju. 

Danijel Milošević: Pa oni ništa ne znaju, znaš. 

Ivan Minić: Pa ovo uopšte ne treba ovako. Uopšte ne treba ovako, znaš. Znaš ti koliko ja, to je za mene, meni je to lepo pozicioniranje, meni je to i donelo veliki rast posla prethodnih godina. Znaš ti koliko ja upita imam gde mi ljudi dođu i kažu, vidi, naši inženjeri znaju šta je ovo, oni ne znaju da kažu šta je to, ali oni znaju da ga naprave. A mi imamo tržište s druge strane kojem to treba, ali oni ništa ne razumeju šta mi to radimo. Znači, uopšte šta je poenta? I sad oni mene puste i pitao si šta je to, samo napišeš. Puste oni tebe unutra. I kad oni vide da ti tu petljaš onako kao, znači, bukvalno, ja ne znam, kao hobit, razumeš, ti sad uzeo našao i samo nešto bockaš, razumeš, i tražiš i od svih da ti objašnjavaju. To je taj moment. Tu moraš zapravo da se usavršavaš mnogo. Mislim, usavršavanje. Ne, izbaciću usavršavanje. Ti non-stop si igrao u nekom režimu. Ja, čoveče, ništa ne znam. Kao da sam na nekom neprekidnom času tehničkog obrazovanja i to ti je to, razumeš, non-stop nešto. Evo, ovo ti je transformator, evo, vidi sad, ovo su ti kibernetski mikrosistemi, mikroservisi i tako dalje. I ti sad sedneš i čitaš neku dokumentaciju i pitaš sebe šta je meni ovo u životu trebalo, što nisam pisao džingle, što nisam pisao dečje pesmice. Na nemačkom. Na nemačkom, razumeš. Ali onda i dođe onaj moment kad kažeš, e, to sam izabrao i to volim. Eto, nema drugo. Znaš ono, kad kažeš, kako je to Čerčil beše rekao, znaš, put kroz pakao je da hodaš, znaš, ono, tako se izlazi iz pakla, tako da… 

Ivan Minić: Mislim da je… Mislim, dobro, ti si isto oštećen. Imaš potrebu da uradiš nešto za što su rekli da ne može da se napravi. Ali jeste, to je zaista ono što je magično i ono gde naučiš u suštini, a mislim da mnogi ljudi koji se bave pisanjem to nikada nisu naučili. A to je da je najmanji problem napisati. Kad znaš šta, onda je najmanji problem napisati. Onda može da ga napiše ChatGPT. Znači, nedavno smo imali neki tweet, imamo mi tu jednu zatvorenu grupu s nekim kolegama gde obrađujemo društvene teme i tako, i tweet je na nekom američkom, neki američki student komentariše koliko je dobrih stvari zapravo generativni AI doneo. Jer sada da bi dobio odgovor, ti moraš detaljno da analiziraš i da napišeš prompt i kada napišeš prompt, tebi odgovor više i ne treba. Ja kao, da, brate, zove se proces mišljenja, postoji već milenijumima unazad. I to na kraju dana jeste ono što pravi razliku. Ti sada imaš alate koji su beskrajno moćni i mogu mnoge stvari da ti ubrzaju. Ali ako ne znaš šta da ih pitaš, oni i dalje ne mogu da ti daju odgovor. Svi oni i dalje funkcionišu po principu garbage in, garbage out. 

Danijel Milošević: Pa da, još naročito, ti imaš veliki broj ljudi koji ubaci samo, e, ponašaj se kao kopirajter i napiši mi tekst o transformatoru. I kao, ovo ne radi. Nedavno sam čak i pisao… 

Ivan Minić: Mislim, sad si ti dodao tu „ponašaj se kao kopirajter“, a prompt je „tekst o transformatoru“. 

Danijel Milošević: Tekst o transformatoru, da. I kaže, ne radi. I ja baš nedavno, ne znam, pričam tako sa ljudima iz zajednice koji se bave mašinskim učenjem i tim modelima. I kažem, ljudi, ali meni to još uvek nije… Baš to, ja dok ispišem ceo prompt, ja mu objasnim, ja samom sebi objasnim sve i na kraju on meni pusti pet rečenica i kao, pa ovo sam mogao i sam dok sam ja ispisao prompt. Šalu na stranu. Tradicionalni, mislim, tradicionalni, neki standardni kopirajting proces, on u sebi ima veliku dozu istraživanja. Što ti kažeš, kada ti znaš šta treba da napišeš, onda može i GPT, onda ti možeš da ubaciš i podatke i formule i sve, i sve ti to lepo dobiješ. Ali dok ti dođeš do toga da ti znaš šta treba da se napiše, imaš… Imaš brend, kako komunicira brend. Imaš informaciju o biznisu, radi biznis, moraš da ga razumeš. Mislim, marketing nije samo komunikacija, marketing ima u sebi i promociju, i cenu, i distribuciju, mislim… 

Ivan Minić: E sad. 

Danijel Milošević: E sad, ja mnogo tražim. 

Ivan Minić: Ti sad dođeš do kad imaš GPT-4, GPT-5, a mi svi znamo da je marketing advertising. 

Danijel Milošević: Svete krave. I to je sad jedan, znači, gde kopirajter to drži i mora da… Znači, kopirajter razgovara sa ciljnom grupom, intervjuiše, anketira, radi istraživanja tržišta, radi… Ti si pričao sa Ljubicom, sjajna emisija, velika preporuka, gde je ona govorila o tim alatima za slušanje tržišta na društvenim medijima. Znači, imaš toliko mnogo alata za validaciju, znaš, više ti nije sad kao pustiš sajt pa ide naslepo. Ti možeš da ga nacrtaš i možeš skicu da daš pravim ljudima i za 4 sata da znaš da li skica, da li copy i dugme rade na njoj kako treba, da li ljudi to primaju kako treba. Znači, toliko mogućnosti. I sad na sve to dodaj kompleksnu tematiku. I kompleksnim biznisima treba dobra komunikacija. I to je činjenica. I kad na sve to dodaš, ti već pisanje… Znaš, kad se dođe do pisanja, ono, kažeš hvala nebesima da sad mogu da pišem. Kao, sad je došao momenat tih, to je, eto, poslednjih 100 metara trke ti je pisanje. Dok dođeš do toga šta treba da se napiše i zato, zato i kažem, ono, kao svi, znaš, GPT ili ovi transformatori, LLM i drugi, dok ti njemu, što kažeš, proces razmišljanja, dok ti objasniš sve to, bolje da si ga sam, mislim, bolje da si sam ispisao i završio posao. I to je to. 

Ivan Minić: Mislim, ja ga aktivno koristim i u 99% slučajeva to što, zašto ga koristim, se ne koristi u javnom obliku bilo gde je takvo kako je izašlo. Ja ga najčešće koristim za sumarizacije, za sređivanje nekih tekstova, poliranje nekih stvari gde prosto, ono, nemam dovoljno vremena, napisaću ga na brzinu, izdiktiraću ga na engleskom i onda ću reći, „aj mi sad ispoliraj, ovo sredi, pa ću proći ponovo ručno i možda negde nešto čačnuti ako ima potrebe ili ako nema, neću.“ Suština je da i za mene to nije rešenje koje je dovoljno dobro, ali vrlo često nudi neke stvari koje su sjajne, a to je evo ti neki generalni opis, daj mi 50 predloga. Daj mi još 50 predloga. I onda može da se desi da među tih 100 nađeš 3-4 koja su prilično dobra, ne znaš koji je od njih, ali ne pitaš ljude da ti kažu između 100 nego između 4 koja im se sviđaju, pa ideš dalje. Ali dobro, o tom potom. U tom celom procesu rada gde tebe neko angažuje da napraviš copy ili kampanju ili nešto slično, ili sadržaj za landing i sve ostalo, sada si objasnio da tu postoje određeni preduslovi da bi taj posao mogao da se uradi kako treba, da postoji neka komunikacijska strategija, da postoji svašta nešto definisano i tako dalje, što obično ne postoji. Tako je, to obično ne postoji. Šta onda? 

PAROLA SNAĐI SE

Danijel Milošević: Moj prvi, uvek, prva stvar koju uradim jeste predložim da se napravi. Ali, ali, ali, to radim na dva načina, zavisno od zrelosti biznisa. Jednostavno od zrelosti. Ako biznis ima u sebi neko marketing određenje ili postoji neka tradicija marketinga, komunikacija unutar samog biznisa, onda ti možeš da izađeš sa tim, „nama treba strategija“, i onda znaš da te neko sa druge strane čuje, razume, ili zna, ono, kao zna da nećeš da mu prodaš PDF, iako realno prodaješ PDF, ali znaš da… 

Ivan Minić: Ili ako ne zna, ono će da… 

Danijel Milošević: Da, da, da. Imaš onu drugu stranu biznisa gde nema nikoga. I onda to ugrađujem u sam proces i onda pravim… Umesto da prodam ili da ponudim ili uradim kako god zasebno, „hajde da mi dokumentujemo brend pa onda da komuniciramo iz toga“, ne, onda je to paketno, onako. Može to da se uradi, „ovo vam je proces“. Pa što je toliki proces? Pa, znate, zato što nemate to, to, to i to. Ili, mislim, možete vi sami da sakupite, pa se vrate kao, „e, a možeš ti da sakupiš umesto nas“, i to tako ide. I to su dva pristupa koja su se meni pokazala mnogo dobra. I u velikom broju slučajeva, evo, neskromno, desi se da biznisi kažu, „e, znaš kako, previše nam je ovo posla, uopšte zašto to mora tako, zašto se to samo tako ne uradi, što kažeš, samo načuketa i ćao.“ I, veruj mi, imam dosta projekata u poslednje vreme gde prepravljam te izlaze, jel’ te, to, načuketa i nešto, pa posle hvatanje za glavu. Ima, ali dođu, vrate se kasnije, jer ima onaj, ja taj citat uvek držim u glavi i dobro se nadovezuje na početak kako smo krenuli, ono, kao povećanje empatije u svetu. Posao komunikacije, marketinške barem, jeste da se nadoveže na razgovor, na razgovor koji naši korisnici imaju u glavi već, nekako da se nadoveže i da postane deo tog razgovora, da upliva u to, znači, da negde ne samo da ga prekine, nego da postane deo toga. I ti ako samo načuketaš, to je kao da si izašao na Terazije i počeo da vičeš, „imam transformator“, razumeš. 

Ivan Minić: Što isto nije loše. 

Danijel Milošević: Što isto nije loše, znaš, da se razumemo. Možda izađeš u novinama, znaš, ono, kao „vidi ga“. Besplatan PR. Besplatan PR. Ali, ako znaš gde treba da stojiš, ako znaš kako treba da držiš transformator, ako znaš kome treba da priđeš s tim transformatorom i da kažeš, „E, brate, imaš neki problem sa tim i tim… 

Ivan Minić: Vidi što imam transformator za tebe. 

Danijel Milošević: Vidi što imam transformator za tebe, znaš. E, to je druga priča. E, to je totalno druga priča. I ja bih stvarno voleo da može drugačije i stvarno bih voleo da ja mogu da okačim svoje penkalo, clean, jel’ te, i da kažem, e, super. Ja sad uzmem neki alat i samo čuknem, meni treba sajt o transformatoru ili, nije važno, o nekoj mašini za frezovanje, meni je to samo tek tako treba, i da mi izađe nešto upotrebljivo. I veruj mi, mnogo ljudi je to probalo, i mojih kolega, i ja lično, pa kako nisam pokušavao od klijenata, tako su mi davali dozvole. Ja sam pravio mini baze podataka, sve to otpremao lepo u jezičke modele, pokušavao toga, davao formule, knjige. Znaš ono, kao sve ti to napraviš prema nekim pravilima koje si dobio. Dosta sam od Gorana Milovanovića, koji je gostovao kod tebe, naučio o promptovanju i dosta toga mi je pokazao. Sve ti to probaš i na kraju vidiš, ne, nije to to. Još uvek jezički model nema empatiju, nema mogućnost povezivanja sa komunikacijom u glavi. Dobar je za stvari za koje je napravljen i odličan, ako govorimo o jezičkim modelima, za sumarizaciju, za poliranje, za neku osnovnu analizu podataka, za gomilu nekih repetitivnih zadataka. Da ti daje ideje, veruj mi, znači ja samo zbog toga ga i plaćam, samo da mi da brdo ideja, brdo ideja, brdo ideja. Nasipaj me idejama dok ja ne kažem sebi, ok, sad stvarno moram da počnem da radim. Ne mogu više da izbegavam. 

Ivan Minić: Na sve si spreman, samo da ne kreneš da radiš. 

Danijel Milošević: I onda, znaš, kad posle dvesta pokušaja slogana za… Razumeš, šta sam skoro pokušavao da smislim, slogan za usisivač koji je i gitara istovremeno, pa da vidim kako mogu, znaš. Nisam našao rešenje još, rekao bih ti. Posle dvesta slogana sam rekao sebi, ok, mogao bih da počnem da radim ovaj projekat koji imam, znaš. Tome mi služe ti alati. 

Ivan Minić: Ne, mislim, u trenutku kada ti kažeš „to ne može da se uradi“, ja imam kritiku. Može da se uradi, samo je pitanje toga šta je za tebe dovoljno dobro. U nekim slučajevima ja apsolutno podržavam svakog ko nema nikakve resurse na raspolaganju da uzme to, unese sve šta može, dobije nešto, onda to sredi, objavi, i to će verovatno biti bolje nego da sam proba da napiše ako nikad nije pisao. Ali to je ono, ukoliko hoćeš nešto izuzetno dobro, ukoliko je to projekat koji treba da se prodaje na nekom velikom nivou, na velikom broju ljudi, ili sofisticiranoj publici, ili za mnogo novca, nije realno da ti za 40 ili 30 dolara mesečno, koliko je pretplata, dobiješ sve na pet klikova i da to radi ceo taj posao. Znaš, to je ono, mnogo glupo zvuči kad se to tako kaže, ali to što ti dobiješ je srednja vrednost. Znači, za neke stvari je srednja vrednost skroz ok. Za neka bazična uputstva kako se nešto koristi, da ti uzmeš i napišeš pet koraka, ono da ga razgaziš na dve strane, jer mora da ima dve strane uputstvo. Kao, to je ok, ali što bi rekao veliki Terry Pratchett, ne verujem uređajima od kojih je uputstvo teže. Znaš šta je on to pametno rekao? Jedna od stvari koju je rekao, s kojim se ima dana kad se skroz slažem, ima dana kad se uopšte ne slažem, je onog trenutka kad počnemo ljude da tretiramo kao objekte, sve je izgubljeno. I ja slažem se, imam previše ljudi. I ne možeš da imaš empatiju ka svima i ka svakoj situaciji, ka svemu, jer ćeš se neminovno ugasiti ili izgoreti, pa ugasiti ili samo ugasiti. 

Danijel Milošević: Ja bih imao repliku, ali sam izašao iz burn-outa, tako da nemam repliku. 

Ivan Minić: Pa ne, mislim, pričamo o ovome svemu da bi ljudi shvatili u stvari kako si ti došao do burn-outa. Jer to su svojevremeno, i to su Goran i Skoki isto pričali, mi smo agencija za klijente koji hoće zahtevan sadržaj, koji hoće mnogo kvalitetnog, zanimljivog i inovativnog sadržaja. Mi nismo za klijente kojima treba jedna reklama godišnje koja je dobro isproducirana. Ima ko to radi. Mi smo za ove kojima treba 50 komada sadržaja mesečno, i to mora da bude na liniji sa nečim i da komunicira neki cilj koji mi imamo i sve ostalo. Usavršavanje. Nisi mi ništa skoro rekao o tome, osim onog zlostavljanja u Banjaluci, pa ako može. Mislim da je važno, zato što kao većina ljudi se vodi time, pročita jednu knjigu ili završi jedan kurs i misli da je to dovoljno za sve. I jeste dovoljno za neki jako nizak nivo. Znači, da li ti možeš da se baviš time? Sigurno možeš da se baviš time. To ti je kao pitanje da li možeš da igraš fudbal. Ima sigurno neki klub negde u kome ti možeš da igraš fudbal. Idi na Farska ostrva u treću ligu, njih ima 60.000 tamo ili koliko već. Sigurno će te neko pustiti da stojiš i da ne smetaš na terenu. Ako želiš da igraš fudbal, šta treba da uradiš? Ako želiš da se ovim baviš ozbiljno, ima mnogo puteva, ali koji je tvoj put koji bi preporučio? 

Danijel Milošević: Ja sam baš onako svaštojed po tom pitanju, solidan svaštojed. I u pravu si, od jednog kursa ne može. Ja sam pre x godina ušao sa idejom da može kao jedan kurs i ti ideš dalje. 

Ivan Minić: Jedan kurs može da ti otvori vrata, to je ok. 

Danijel Milošević: Tako je, i da ti da neku širu sliku čime ti tu barataš. Ja sam krenuo i s tom putanjom idem i ovako. Znači, imam uskostručna znanja vezana za moju oblast, znači vezano za copywriting, imam šira znanja koja se tiču marketinga i imam stručna znanja koja se tiču tematike, odnosno vertikala koje sam ja izabrao da radim.

Ivan Minić: I nemački. 

Danijel Milošević: I nemački, tako je, i nemački. Mada nemački, za ono, Dojče vele slušam ponekad i to je to, znaš, ne mogu više, parlamentski mi je nezgodan. Kad je u pitanju uskostručno, što se tiče copywritinga, tu se specijalizujem, ok, mislim, klasika, kursevi, knjige, nekako moraš da ispratiš i dosta čitam radove kolega, i dosta čitam radove influensera na te teme. Mislim, priznaću, ima dosta dobrih influensera u svetu copywritinga koji su otvorili svoja vrata što se tiče nekog znanja koje dele, i dobro ti je da se držiš tu nekih trendova. Uskostručno je i, znaš, znam da prepoznam šta je čisto, šta je negde reciklirano i malo ispolirano i drugačije. I tu sve što je srodno vezano, ja sam pričao o istraživanju, i ok, odem na publikacije kao što je Nielsen Norman koji se bavi istraživanjem korisničkog iskustva, i znaš, sedneš i čitaš redom. E, onda se to prelije na šire znanje o marketingu. Eto, mi smo spomenuli marketing mix malo čas. Copywriter koji ne zna šta je marketing mix neće moći da se makne dalje od džingla za radio. Ti, druže, ti si deo sistema. Znaš, ti kad napišeš sajt, na primer, sajt je deo sistema nekog koji radi. On mora da bude deo sistema da bi radio. Ne možeš samo zalepiš na internet pa nešto se desi. Mislim, ima slučajeva i kad zalepiš na internet pa se nešto desi. Ono, i ćorava koka će da ubode neko zrno, ali moraš da naučiš marketing mix i onda tu ideš srodno. I onda počneš da se oslanjaš na, neko će se smejati, ja sam našao brdo besplatnih prezentacija sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Sednem, brate, i čitam. Vidim šta je preporučena literatura po zadnjem, pa sednem i to googlam, tražim jednostavno, ispratim. Pa i taj famozni GPT, ono, kao usmeri me na neke online resurse, to koristim. Onda kurseve koji su u široj oblasti. Ja sam išao na kurs crtanja skica sajtova i landing stranica. Zašto? Pa radim sa dizajnerima. Znaš, meni je bitno da se dizajner i ja razumemo, pričamo istim jezikom. Dakle, to su ti tipovi usavršavanja. I kad je stručno znanje moje vertikale. Ja sam odlučio da imam dve, tri vertikale. Ne može jednostavno, da bi radio dobar posao, ja barem verujem, ne možeš da radiš sve. I ja radim tehnologiju, tu spadaju i servisne oblasti i proizvodi. Radim dosta, u poslednje vreme, sa industrijom ljudskih resursa i regruterima, i radim sa coaching industrijom i generalno industrijom koja se bavi komunikacijom i nekim veštinama. E, onda postoji usavršavanje u tim oblastima. To znači posećivanje njihovih događaja. Ja sam znao da odem na regrutarske događaje. Zašto? Pa hoću da razumem kako pričaju ljudi za koje ja pišem, mislim, kako oni razmišljaju. Ali sam isto tako i sa druge strane učestvovao i učestvujem u Redditima, na primer, koji se bave svim negativnim iskustvima. Ali i pozitivnim, ali svi znamo za negativna. Jel’ te, Reddit, ono, „Recruiter’s Hell“ koji ima skoro milion korisnika. Bio sam i sa druge strane. Na primer, to je taj vid usavršavanja. Kad je tehnologija u pitanju. Ja sad, ja ne znam da ti iskodiram ono igricu. Ja se za parčiće koda… Mislim, nedavno sam nešto morao za svoj sajt da čačkam JavaScript, pa sam morao da se oslanjam na GPT da me vodi korak po korak, kako ću ja to da iskucam. Ali da bih mogao da razumem, tu sam završavao neke kurseve, koji su kraćeg tipa, ipak se ne obučavam da budem inženjer. Ali, ne znam, radim nešto što se tiče DevOps-a. Vidi, moram da sednem i da iskopam šta je taj DevOps, i moram da sednem da obiđem AWS i da čitam dokumentaciju za AWS, kako to funkcioniše. Zašto? Jer kad meni klijent kaže, „Znaš, mi sad moramo da objasnimo šta je benefit naše optimizacije infrastrukture u klaudu.“ Ok, šta je benefit toga? „Pa znaš…“ I sad ti navede 50 stavki koje realno u datom trenutku, dok mi objašnjava, ja samo mogu da vodim beleške. 

Ivan Minić: I od tih 50, 47 uopšte nisu benefit. 

Danijel Milošević: Uopšte nisu benefit, nego su funkcionalnost, feature, i to je to. 

Ivan Minić: To je bukvalno onaj moment kad sediš sa inženjerom i kažeš, „Ovo je mnogo cool.“ Da. Jeste, jeste, samo iz ugla krajnjeg korisnika kao ono crveno dugme koje pritiska i isto. Njega ne zanima šta je ispod. 

Danijel Milošević: Tako je. Meni, znači, evo najsvežiji primer zašto je sad to usavršavanje, koje mi se, na primer, u stručnim oblastima svodi na čitanje dokumentacije i zvaničnih sajtova, važno. Zato što sam imao divne kolege koji su seli, ili nebitno, možda mi nisu kolege, možda su i medior ili seniori, ali ljudi koji pišu mnogo dobro dokumentaciju, kršteno. Meni kaže klijent, sad, radilo se o nekom delu sajta koji se bavio razvojem cloud native aplikacija, i ja sam napisao, „Radimo cloud native da bismo postigli optimizaciju troškova.“ I meni klijent vraća feedback, „Ne može ovo ovako da ide.“ I ja kao, „Zašto ne bi moglo da ide? Vi radite na način koji optimizuje potrošnju resursa.“ I on mi kaže, „Ne, ali kod nas je optimizacija troškova totalno druga usluga. I ove dve stvari ako staviš zajedno, to je kao da si napisao da mi radimo samo razvoj cloud native-a samo za optimizaciju troškova.“ Uopšte nije isto. Ništa, ajde sedi, ajde na AWS tamo, ajde opet, razumeš, čitaj dalje i produbljuj. I to je, ukratko, to su moje tri putanje, i imam blessed mentore. To smo ti i ja privatno van ovoga konstatovali, jel’ te. Imam dva mentora. Jedna osoba mi je onako online mentor, ona je u Americi i ja sam preplatnik njene škole za copywritere preduzetnike, jel’ te. I ona savetuje mene i još 300 ljudi onako o tome kako voditi copywriterski biznis. I imam mentora, tvog nekadašnjeg gosta, Nenada Vukušića, koji, evo, treća godina kako se nas dvojica raspravljamo oko toga, „Ja ti nisam mentor, Danijele, ja sam ti prijatelj.“ Znaš? Ali, Bože moj, ja kažem, „Bio si mi mentor kad smo se upoznali i ostaćeš zauvek.“ To nikad ne prolazi, bros for life. I da, i onda te oni nekako sprovode kroz sve nedoumice koje imaš. Mislim da je Vukušić 20 godina se bavio ovim poslom. Šta je taj napisao i video, razumeš, kad počne da mi priča. Uješću se za jezik da ne bih iznosio neke njegove pustolovine koje je on imao. Ali to ti pomaže. To ti pomaže. Ne samo iz stručnog ugla, već mnogo više iz ugla kako se razmišlja o stvarima. Što je njegov glavni mentorski savet: „Ajde odspavaj, polako.“ I to je sve što mi kažeš. 

NEMINOVNI GRIND

Ivan Minić: Mislim, jedna od važnih stvari u njegovom iskustvu, kako se on negde isčeličio i pričao o tome, jeste činjenica da je on jedno duže vreme svaki dan morao da napiše nešto. Znaš, potpuno je to drugačije kad ti imaš mesec dana da napišeš nešto što je wow, pa uradiš pet stvari, pa možda izađeš sa petim, izađeš sa jednom, pa ako nisu zadovoljni, drugom, pa trećom. Ali imaš vremena. Ovde ti moraš odmah svako jutro da imaš to spremno. I nikog ne zanima ni da li si ti inspirisan, ni kakav ti je dan i sve ostalo. To te izdriluje da budeš za neke stvari mašina i da mašinski možeš da postigneš standard koji treba. Za neke poslove je to jako važno. Svako može da kaže, „E, ali ja to ne želim da radim, ja ne želim to tako.“ Ali recimo, znaš, mnogo ljudi koji su u dizajnu, oni koji su ulazili pre 10-15 godina, ja sam svakome ko je hteo da se bavi ne samo UI/UX, nego nečim malo širim od toga, govorio, idi u agenciju, idi u veliku agenciju godinu dana i onda beži glavom bez obzira. Onda pobegni na Šri Lanku u šestom ili sedmom mesecu. Ali za tih godinu dana ti ćeš naučiti više, jer ćeš toliko nekih realnih situacija morati da rešiš, i to su brendovi za koje nije svejedno, zato što ćeš taj billboard da vidiš svaki dan kad izađeš iz kuće. I mora da bude dobar taj Kivi, i mora da bude to nešto s čim si ti zadovoljan, da odgovara i klijentu. I da, često ćeš doći u situaciju, kao što i svi mi dolazimo u situaciju da se ne slažemo oko nečega sa klijentom. Ali taj klijent nosi odgovornost za taj veliki brend. On će da kaže, agencija je to tako uradila, da, ali ti si odobrio. Znači, na kraju dana je na njima, ali velika odgovornost je i na tebi, jer radiš nešto što je opšte poznata stvar. Meni je taj trenutak, kad sam pre 15, 17, 18 godina, kad smo prestali dominantno da radimo za strano tržište, američko tržište najviše, gde radiš sajtove firmi koje nikada nećeš sresti. Niti na koji način nećeš doći u kontakt s njima. To su neki mali biznisi po nekim državama u Americi koje nisu, nisu one najbolje tri, što se kaže, nego ovo ostalo. Znaš, kad ti neko kaže gde su ti klijenti, ni ne znaš da mu pokažeš. I onda dođeš ovde i onda radiš neke brendove koji su top 50 na svetu. I nekad je to jednostavno, nekad je to samo lokalizacija koja treba da bude dobra, nije lako da bude dobra, ali treba nešto da se nađe. Često je to nešto gde ti, baš zato što je ovo tržištance, naročito tada, neko ti kaže, brate, imamo, ne znam, tri, pet, sedam hiljada, daj probajte da napravite nešto što će neko da primeti. I nama se nekoliko puta dešavalo u takvim situacijama da zajedno sa kolegama iz agencija, nekad i samostalno, napravimo stvar koja ode na 9, 12, 13, 18, 20 tržišta. Zato što je ovde razvalila. A onda su oni rekli, pa dobro, ako je ovde razvalila, onda šta? Bosna, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Bugarska, pa i tamo razvalila. Pa onda je završila u nekom Izraelu, u nekoj Letoniji, Litvaniji, u nekoj Ukrajini. I ti od nečega što, mislim, to je najlepši osećaj koji možeš da imaš, zato što niko od nas nema taj osećaj da napravi ovde nešto što igra u NBA. To možda kaže otac Nikole Jokića i par ovih momaka, i to je to, mislim, roditelji njihovi i njihove porodice. Mi pravimo nešto za što želimo da izađe iz okvira ove zemlje. Nekada radimo za klijente koji su strani, radimo projekte koji su cool napolju. Radili smo ih i mi par, ali par za 25 godina. Ali ovde ti imaš, ono, with great power comes great responsibility. Imaš neki brend gde, da li je to FMCG ili je neka elektronika ili nešto slično, imaš priliku da, ono, kako opet kaže bukvalno Steve Jobs, „I want to put a ding in the universe.“ To, brate, malo da ga zarežem, malo da ostavim neki svoj pečat, nešto. I kad to uradiš, osećaš se sjajno. Ali fora je što ti ne možeš da očekuješ da će to da bude tako, ne možeš da planiraš da će to da bude tako. To su, ono, nagrade koje s vremena na vreme dobiješ kroz to što radiš. A redovan posao nije to. Redovan posao je grind. 

Danijel Milošević: To o grindu i o tome, tim nagradama i tako dalje, koje ti se dese u vidu nekih većih stvari, i o tome da moraš da se navikneš da budeš onako creativity on demand. Upravo sam to od Vukušića i naučio, tako smo mi počeli da radimo. I ta priča, njegova priča, generalno je inspirativna. Mislim, kad čovek uzme njegov život u pitanju. Ali jedna stvar za koju sam mu ja vrlo zahvalan, konkretan primer: pre pet godina dolazi mi lokalan, regionalni veliki brend i traži od mene kampanju. I oni u tom trenutku uopšte ne govore da ta kampanja ulazi u neku konkurenciju sa još dve agencije koje su oni uzeli za kampanju. Ne, oni samo treba, oni će platiti rešenje, nije problem, ali znaš, treba taj neki ding-zing i tako dalje. Ja zovem njega i kažem, „Slušaj, ja nemam uopšte agencijskog iskustva.“ Znači, da je do mene, ja bih ovako, jedan beo papir i u kom bih napisao slogan i nacrtao šta treba, razumeš, ali znam da to tako ne ide. I znaš ono, objasnim. I uključio se on sa mnom na poziv, pošto da, on ima agencijskog iskustva, i vidim ja, deli on ekran i kaže, „Ćemo mi početi?“ Ja reko, „Šta da počnemo?“ I dok sam to rekao, dok mi počnemo, on je već bio na sedamdesetom nekom sloganu. I on bije i piše i sve. Ja reko, „Šta pišeš ove gluposti?“ Kaže, „Ćuti i piši, bre.“ I sad pišemo nas dvojica, digi, digi, digi, razumeš, ja ćutim. I sad, pazi, na pozivu smo, dva i po sata sedimo nas dvojica, čuketamo i udaramo, ja ne znam, sad ću ti reći, bilo je preko 500. Sad ne znam koliko je tačno, 500, 12, 13, nije važno. Znači, 500 i nešto slogana. I ja već onako stao i rekao, „Nenade, brate, koji ćemo sad od svih ovih?“ I on lik, CTRL-H, obriše sve i kaže, „Čujemo se sutra.“ I ja u šoku, tražim undo, ne mogu da nađem dokument kod njega, nemam. Ja, znaš, gotovo, počupao kosu, treba do kraja nedelje da sklopim neku prezentaciju s nekim konceptom, ja nemam ideje šta da radim i lik mi je obrisao 500 slogana na moje oči. I on, uključujemo se sutra ujutru i opet on, „Ćemo početi?“ Ja dok sam već hteo da ga pitam za ono juče, on već 20 nekih slogana opet. I tako tri dana smo nas dvojica to tako peglali i on kaže… I sad šta se dešava trećeg dana? Dolazimo i sad pola sata nas dvojica gledamo u prazan papir. Bling, bling, bling, bling. I kao, „Što je bila dobra ideja od juče u četiri,“ i iskucamo jedan. I bila je dobra. I tako natucamo jedno sedam, osam. I ja reko, „Čekaj, čoveče, mi smo… malo kao ChatGPT, znaš, mi smo izbubali hiljadu i nešto.“ I tu mi je on tad baš taj savet dao. Kaže on, „Ti… eto, ako nešto iz agencijskog iskustva mogu da ti dam, nemaš ti, druže, vremena da sediš jedan dan da smisliš tri dana, nego ćeš ti da smisliš hiljadu, a ona i koliko se ti budeš sećao, e, taj je nešto vredeo.“ A ti, kaže, „Ako se od hiljadu sećaš ova tri, četiri… razumeš? Znači, koliko smo mi smeća morali da izbacimo…“ 

Ivan Minić: Znajući tebe i znajući mene, mi bismo se setili najglupljih, zato što su najgluplji. 

Danijel Milošević: Zato što su najgluplji, da. E, tu je… I to je velika lekcija koju je on meni dao, recimo, pre x godina, koja mene i dan-danas drži. Ja sad kad otvorim… To sam od druge mentorke pokupio, ona ima drugi sistem, ona ti da tako… 

Ivan Minić: Između dva najgora oba sistema. 

Danijel Milošević: Dva najgora oba sistema. Kaže ona kao, „Super, sad kreni i napiši pesmicu o avokadu, razumeš.“ I ti sad pišeš pesmicu o avokadu, misliš, koji idiot. „Super, imaš, ne znam, 45 sekundi, tiki, tiki, tiki, brzo.“ I sad kaže, „Super, navedi sve, ne znam, sve reči koje ti padnu na pamet, koje počinju na slovo p.“ I ja, tiki, tiki, tiki, razumeš, sve tako cepaš. Možeš da se žališ na to da ti je prazan papir. E sad počni da pišeš. Mislim, odlična kreativna tehnika, i ja to pokupio od njih dvoje. „Creativity on demand,“ svakodnevni posao je grind.  Mi jesmo počeli i pričamo o tome, postavljanje nekih ciljeva i izuzetnosti. Ti projekti koji su izuzetni, realno jesu nagrada, ali dođu ti iz tog grinda koji radiš svaki dan. Moja greška koja me dovela u burnout ovako ozbiljan, jednim delom jeste što sam ja sve posmatrao kao stremljenje ka izuzetnosti. To je neka doza perfekcionizma koju sam morao da pustim. Na kojoj sam radio godinama, ali očigledno ostala kao mala pina. I to je to.

Ivan Minić: Ja sam često imao te neke situacije gde dođe neko mlađi za savet ili pričamo o nekoj temi koja je bitna. I sad to je neki posao koji… Obično to nisu više osobe koje rade za evro na sat, nego su osobe koje rade za 10, 15, 20, 30 evra po satu, što je iskreno lepa satnica, iako može i mnogo bolje. Lepa je to satnica za jednu Srbiju. I sad, nije baš najinspirativniji posao koji su dobili, a oni bi da ga urade, oni bi ovo, oni bi ono. Znaš, kao, ok, šta je posao? Posao je da se napiše 20 članaka o, ne znam, zdravoj ishrani na bazi toga i toga, i imam ukupno, ne znam, 600 evra za 20 članaka. Ok. Koliko je tvoja satnica? 30 evra. Znači možeš da potrošiš sat vremena na jedan članak. Potpuno je ok ako kažeš, potrošiću sat i po, potrošiću dva, ali nije ok ako ćeš da potrošiš deset, zato što je to najskuplji članak na svetu. Pa kako da ga uradiš? Uradi ga najbolje moguće za 30 evra. Znači, da li će to da bude 45 minuta, sat, sat i 15, sat i po, pa neki će da bude dva, neki će da bude 45. Nije važno. Ali u proseku gledaj da ga uradiš onako da to za tebe i za osobu koja je na primarnoj strani ima smisla. Jer ako napišeš najbolje tekstove na svetu za neki blog koji je potpuno nebitan i služi za SEO, to je užasno gubljenje vremena i niko ti neće reći hvala, jer to je sadržaj koji se kupuje na kilo. I ja idalje shvatam da to treba da se radi i da se naplati i sve ostalo. Niko ne teži da radi to u životu. To su stvari koje moraš da radiš, kao što, ne znam, da bi igrao profesionalni fudbal, moraš da otrčiš svako jutro 20 krugova i da radiš sa loptom to što moraš da radiš. To je prerekvizit da bi moglo bilo šta da se desi. Nije opciona stvar. Opciona je ako se rodiš kao Mesi. Samo ima jedan. I ako se rodiš kao Jokić. Ima jedan. I neće da se rodi drugi. Nikad. I taj neki momenat da sebe iskontrolišeš i kažeš, „Ne, ne, ne, ja ću da uradim malo bolje nego što mora, jer ja želim da dam malo više.“ Malo više je ok. Deset puta više nije malo više. Deset puta više te vodi u ozbiljan problem. I to je prosto tako. Nekada nemaš ni budžeta, ni resursa da uradiš sve što treba da bi na kraju taj rezultat bio najbolji mogući. Hajde da vidimo šta je moguće. Šta za taj novac koji imamo možemo da uradimo najbolje. Ako se ne slažemo, hajde da ne radimo. Možda je dovoljno da imate jednu sesiju konsultantsku da vam objasnim neke stvari, pa da sami to uradite. Ili da sami uradite, a da vam ja posle pomognem da malo to dotegnem, čačnem, šta god. Ali kao što postoji standard kvaliteta, tako postoji i neka cena koja to prati. 

Danijel Milošević: To su realni parametri koji te negde ograničavaju. Čovek mora da bude svestan da ti parametri postoje. To je činjenica. Baš to što kažeš. Ako imaš 20 članaka koje treba da napišeš i imaš sat vremena po članku, to je to. Ti imaš parametre u kojima se krećeš. Pa ti sad ako izabereš da svaki radiš po dva sata, preteruješ sebi. Sebi bez veze stavljaš neke, mislim, bespotrebne ciljeve, zapravo gađaš. 

Ivan Minić: Vrlo često ćeš doći u situaciju… Ja jesam par puta imao te rasprave gde osoba potroši 50 sati na nešto za šta je trebalo potrošiti 10 ili 20. I onda krivi klijenta. Nije problem u klijentu. Klijent ti je dao okvire i parametre i rekao šta mu treba. Imala si 20 sati da to uradiš. Prvih 10 potroši na istraživanje, drugih 10 potroši na pisanje. I to je to. Znaš, sa ChatGPT-om opet mnoge od tih stvari mogu da se ubrzaju i sve to zato više nema takvog posla na taj način. Ali prostor za gomilu stvari, to je parametar u kojem se vodimo. Šta možemo da uradimo? Kao što ne možeš za 14.000 evra da kupiš samo novo auto u full opremi neke više klase. Ili možeš da uzmeš nešto od malih automobila sa nekom skromnom opremom, ili nešto polovno, par godina staro, možda viša kategorija, malo bolja oprema ili nešto sa full opremom, ali onom od pre 15 godina koja nije ista kao danas. Koje od ta tri ćeš da izabereš, je veliko pitanje i odluka koju ti treba da doneseš. Dosta domaćih proizvodnih firmi su bazirali svoju proizvodnju na tome što kupuju polovne proizvodne pogone i mašine iz Nemačke posle, recimo, 6-7 godina eksploatacije. To je i dalje u fantastičnom stanju, može da radi još 20 godina i radiće okej. Ali nije top tehnologija. To je top tehnologija od pre 7 godina. Za nas je to dovoljno dobro. Ako pravi, lupam sad, stolariju, to je sigurno dovoljno dobro. Ali nije dovoljno dobro da se ta stolarija izvozi u Nemačku. Jer oni su te mašine rashodovali s razlogom. 

HOBIJIMA PROTIV BURNOUTA

Ivan Minić: Za kraj ovoga hoću da pričamo o hobijima i side projektima. Zato što i meni i tebi su to stvari koje su jako važne i čine nas, aj neću da kažem normalnim, ali drže nas u ravnoteži. Malo si pričao o tome, neke stvari si delio u prethodnom periodu, neke stvari si pomenuo i ovde na početku, ali prosto hoću da neću da kažem kako neguješ tog dečaka u sebi, zato što nije sve to, ali ima i toga. Ali kako pristupaš tim stvarima i šta si izabrao i šta ti je donelo neke lepe stvari? 

Danijel Milošević: Ja svojim hobijima, otkad im pristupam zapravo kao nezi dečaka u sebi, mnogo se osećam bolje i ispunjenije u tim hobijima. Zato što dete, ja to gledam i po svojoj deci, deca nekako ne postavljaju sebi takmičarske ciljeve, nego rade te stvari zato što ih rade autentično. 

Ivan Minić: Ima razne dece. 

Danijel Milošević: Da, to mogu da potvrdim, kako mi ćerka sad ulazi u neke godine, koja ima razne dece, ali autentične stvari koje rade oslobode se pritiska izvođenja, performansa nekog, i rade ih samo tako. Ja sam svojim hobijima tako počeo da pristupam i onda kombinujem najblesavije stvari. Prvo sviram klavir, samouk gitarista, i onda mi je palo na pamet da bih mogao još neke instrumente. Probao sam klavir i zadovoljstvo je klavir. Meni je to u početku služilo prvih mesec dana za izduvavanje stresa, sada mi služi za punjenje nekom energijom, nekom drugačijom energijom, jer klavir ništa ne prašta. Mislim, prvo, bezobrazan je, razumeš? Malo ne vežbaš nešto i sve se čuje. Mislim, čuje ti se i raspoloženje, i volja, umor, sve se čuje sa te strane. Tako sam prišao klaviru kao nečemu što sam ja kao dete gledao kao mistični instrument. Kako ti da razdvojiš ruke? Pa kad sam skontao da na gitari mogu da razdvojim ruke, da li mogu na klaviru? Pa čekaj čoveče, Na kraj sela žuta kuća, mnogo teško s dve ruke, razumeš? Nije baš tako lagano. 

Ivan Minić: Šta će ti dve ruke za Na kraj sela žuta kuća? 

Danijel Milošević: I onda sam čuo, u jednom trenutku, mislim, dosta toga sam u životu probao, ali u jednom trenutku sam čuo od naše preduzetnice Gage Đermanović da ona svake godine proba nešto novo, i onda sam ja razmišljao, to bi bila baš cool stvar, zašto ne probati svake godine nešto novo? Ona je navodila, ne znam, da je sa salse išla na kuvanje tajlandske hrane, pa sa tajlandske hrane na keramiku, i sad mene je tako zanimalo šta bih ja sve mogao da probam. I sad, ne znam, od borilačkih veština, probao sam boks klasični, kickboks, tajlandski boks, kung fu, sve od toga sam trenirao. Sad trenutno treniram kickboks, ovaj tajlandski. Onda me interesovalo, čekaj, bavim se nekom kreativom, nikad nisam snimio TV spot. Ja sam pravio neke koncepte za te stvari, ali nisam nikad snimio. Kako bi bilo snimiti TV spot? Pa onda sam razmišljao, kako bi bilo snimiti film i upišem režiju. Kurs režije. Pa sam snimao filmove. Mislim, ljudi koji me na toj režiji prate znaju koliko sam jurio volontere za te filmove, i našao sam ih, i oni se više ne druže sa mnom, pošto ti filmovi su bili onako, emitovali su se, ali oni to nisu znali. I to su neki moji ključni hobiji kojima ja trenutno tako prilazim i koje tako negujem, i verovatno ću ubaciti još neki. Zašto? Opet ti kažem, zato što prilazim kao dete, idem ka tome kuda me vode neka spontana interesovanja, jer nemam želju u tim stvarima, iako recimo za klavir konkretno imam nastupe, ono kao u klasi. Ide jedna u klasići, mi nastupamo, nas pet odraslih, petoro dece, i imamo javne nastupe. I to je okej, ali opet nemaš pritisak nekog performansa, i koliko god da blesavo zvuči. I onda idem ka stvarima koje me interesuju. Sad sam počeo, razmišljam, hoću da se učlanim u planinarsko društvo, da idem da planinarim. I nemoj da mi kolutaš očima, pisaću ti s planine sigurno. Ali eto, tako prilazim, mene te stvari tako voze. I mene su hobiji, slobodno smem da kažem, ja sam najviše u muzici, na primer, sam najviše napredovao tokom burnouta. Mislim, nije blesavo, zato što sednem i sviram kompoziciju i bio sam sposoban da sedim dva sata i da uživam u dve kompozicije koje ja sviram, ali znam da to nema veze s poslom i znam da sam isključen iz dešavanja i iz toga gde sam. 

Ivan Minić: Mislim, svakako ima lekovito dejstvo s jedne strane. S druge strane, mislim da ono, koliko god ne ulazili u to, jer nismo ni ja ni ti iz oblasti kognitivnih nauka i svega toga, mislim da rađenje novih stvari povećava neuroplastičnost i pomaže ti da budeš bolji u svemu što radiš. Mislim, ja se ceo život potapam u svakakva neka nova znanja i svašta nešto, neke stvari i radim, ali u mnogim stvarima više slušam, posebno kad je to neka oblast koja mi nije bliska, ja to ne mogu da probam, ali mogu da slušam o nekoj naprednoj fizici, hemiji i svemu tome. Neki potpuno sulude ideje dolaze odatle. Jer ti spojiš, ja uvek kažem kao, postoje neke ideje u životu koje su došle kao udar groma i ne možeš da objasniš ni odakle su došle. Nije linearno. Ali 90% stvari je linearno. Tako što povežeš tri stvari koje niko drugi ne bi povezao, jer ne postoji jedna osoba koja zna sve tri, jer je nisu zanimale. Zašto bi, pobogu znao, pravila rukometa, kako se pravi šnenokla i od čega je sastavljena kornjačin oklop? Zašto bi neko znao te tri stvari? Ja jebi ga. Ja znam. Imam pristup internetu i odlučio sam da potrošim ceo internet i to je to. Tako da to jeste nešto što, iako nije očigledno i ne možeš da pronađeš linearnu povezanost, pravi komparativnu prednost za koju trčiš trku koju niko ne zna da postoji. 

Danijel Milošević: Da. Evo sad primer koji mi nadolazi. Jedno vreme me interesovalo, i to sad smešno mi je jer smo spomenuli ezoteriju nekoliko puta, i se od mene zainteresovalo po kom principu radi tarot. Koja je fora? Znaš, ja imam tarot karte. Ja to da ne umem da čitam, kao tri mača ja čitam. Neko će da se bije, brate. Meni je to to. Ali ChatGPT, ti je majka svega, uslikaš i tražiš tumačenje. Hoću da kažem, tarot, i onda izučavao sam jedno vreme Rorschachov test. Kako je uopšte došlo do toga da je Rorschachov test. I sad imaš tu tarot, imaš Rorschachov test, i u okviru jedne obuke za brand strategiju, kao disciplinu, je postojalo projektivni alati za rad sa klijentima. Kao projektivni alati ti sad uzmeš, recimo i klijentima daš različite asocijacije, pitaš ih šta bi, da je firma životinja, šta bi bila, da je boja, šta bi bila. Sve to ljudima deluje ezoterično, ali tebi to toliko kaže. Ako ti firma kaže da vidi sebe kao orla ili da vidi sebe kao mravojeda, to su dve vrlo nezgodne stvari za ispitivanje. Ali zašto sam ti sad sve ovo rekao? Te tri stvari pozovu mene da održim na fonu radionicu studentima o kreativnosti, o pisanju, reklama itd. I sad ja sedam i smišljam onu radionicu i kao čoveče, šta da donesem ljudima, da nije nešto klasično, da ja sad održim predavanje, ovo je formula, ovo je slogan, i uzmem i spojim sve to. Zašto ja ne bih njima davao nešto što će iz njih izvlačiti kreativnu energiju? Baš tako mi fraza prođe kroz glavu. Šta radi tarot? Tarot izvlači iz tebe interpretacije. Šta radi iz tebe Rorschachov test? Izvlači interpretacije. Šta rade projektivni alati? Opet daju ti da preneseš unutrašnji svet na neki opipljivi oblik. I onda sam ja doneo njima na radionicu, donosim im bukvalno random teme i random slike na koje su oni trebali da smisle konkretne asocijacije i da naprave kampanje na random stvari. I ti gledaš punu salu studenata koji prvo su zbunjeni, kao dobili su da osmisle, ali sa kompletno parametrima blesavim. Imaš neograničen budžet, imaš random sliku nečega i imaš fudbalski derbi. I ti sve to treba da sklopiš i da od toga napraviš TV spot za žvake. I sad sve to ovako kad kažeš, mislim, zvuči totalno iracionalni način do kojeg dođeš do toga i ti gledaš punu salu studenata koji se utrkuju u ko će da smisli blesavije rešenje. Ili im kažem, super, imate pornografski magazin i treba da reklamirate mleko, bukvalno u printu, ali da ne iskoristite nijednu bezobraznu reč. I ti gledaš ljude koji izvlače iz najdubljih žlezdi, izvlače asocijacije, nemoj da sečeš ovo u montaži, izvlače asocijacije i slušaš o tome i gledaš. I završavam celo predavanje time, tačno osetiš u prostoriji ono eek. Jednostavno, vidiš da bi nešto da stvore i rekao, ljudi, to vam je kreativnost, ta kreativna tenzija, nešto hoćeš i ne znaš odakle bi da izađe. I to je poenta, ali to je došlo kao spoj nekoliko totalno nasumičnih stvari. Znaš, tarot, Rorschach test i ono šta ti je firma da je životinja, razumeš. 

NOVI PROJEKAT – BIZZY

Ivan Minić: Otprilike zvuči kao i metodologija koju Milan Tarot rešava. Nostradamusov rođak, kako su rekli u Daily Mail-u, Nostradamusov rođak. Dobro, Miloševiću, imamo još jednu stvar koju hoću da pomenemo, jer si je najavio pre par nedelja na LinkedIn-u, jedan tvoj mini projekat koji, ne znam šta će ti u životu, ja sam ti rekao, nemoj, ali nema veze. Nije prvi put da ja kažem nemoj, a ti uradiš. O čemu je reč? 

Danijel Milošević: Da, najavio sam pre nekoliko nedelja da, to što si ispratio, platforma Bizzy. To je ukratko platforma koja bi trebalo da spoji ljude koji žele da prodaju neki online ili offline biznis sa ljudima koji traže da ih kupe. Na tržištu je već bilo nekoliko takvih projekata koji su, nažalost, nisu zaživeli. Međutim, ono što sam ja uspeo analizom da nekako pretpostavim, da imam čvrstu pretpostavku zašto to nije zaživelo, jeste preveliki fokus na samo jednu vrstu biznisa. Dakle, neki su bili samo, okačite oglas za prodaju pekarice, poslastičarnice itd. i nisu se bavili dalje time. Imali su nekoliko dobrih pokušaja, edukativnih objava, tekstova i uputstava kako se radi procena biznisa itd. Postojala je biznis verzija, ako se ne varam, mislim da uvek i postoji, ali koja možda nije toliko ažurirana trenutno, i još nekoliko sitnih koji su se ugasili u međuvremenu. Njihov jedini pristup je bio to, offline biznis uz povremenu neku edukaciju, kalkulatore, možda neke i prepuštanje korisnika svemu. Ja sam hteo, kroz Bizzy, hteo sam da dovedem nešto što mi na našem tržištu još nismo imali u toj formi, a to je centralizovano prodaja online biznisa takođe, pored offline biznisa. Znači, prodaja web sajtova, prodaja domena, i tu sam uradio klasični marketinški posao. Ja sam prvo najavio platformu i onda sam pustio da mi ljudi sami daju feedback šta im treba. E, ću moći da prodam domen? Moći ćeš. Šaljem developeru da mogu da domeni budu kategorije. E, ću moći web sajt da prodam? Moći ćeš. E, ću moći da prodam deo u biznisu? Moći ćeš itd. Dodavao sve što je imalo smisla. I onda mi se, zahvalio bih se Đorđu Filipoviću u kompaniji 30 Hills, koji me nazvao i kao, e, bih mogao da se prodaje, kao da prodajemo projekte. Startapovi imaju gomilu alata koji su na polici, koji tako stoje i koje su oni iskodirali i koje ne mogu ništa da urade s njima, a voleli bi da ih oglase i ponude. Možda i to. I ja lepo sam se dogovorio sa dizajnerom i developerom i napravili smo posebnu kategoriju. Projekti. Prodaja projekata. I sad je to jedna zaokružena platforma koja, ne znam kada će biti objavljena ova epizoda, ali u trenutku dok nas dvojica pričamo je ona već u beta verziji, već je kod nekih ljudi koji je čačkaju i ti ćeš je dobiti. I moja neka ideja jeste da se tu regionalno skupi sve što je od biznisa za prodaju, od biznisa i projekata. E sad, šta će mi to? To je ona klasična kopirajterska boljka. Ti uvek imaš neki stečaj ideja koje ti preostanu, nešto ti kvrcne dok nešto treće, peto radiš i svrbe te prsti. I mislim da, i opet se vraćamo na čuveno pitanje empatije, ja kad potrošim svoje pare, meni je mnogo jasno zašto se ljudi teško opraštaju od para kada treba meni da plate. Tako da, eto, to je onako zaokruženo. 

Ivan Minić: Da, u suštini hoćeš sebi da komplikuješ život. 

Danijel Milošević: Vidiš kako si ti to dobro sumirao, da. 

Ivan Minić: Bizzy, B-I-Z-Z-Y, da ne bi neko po Vuku kucao. 

Danijel Milošević: Tako je. 

Ivan Minić: B-I-Z-Z-Y tačka rs, trebalo bi da bude lajv oko 15-og, ali ovo će izaći malo nakon toga, tako da će ljudi moći da vide. Ili, ako ništa, makar da ostave mail pa da dobiju notifikaciju kad bude public. Hajde da vidimo šta će da bude. Mislim, samim tim što je prošireno van klasičnih biznisa i na ove neke druge stvari, može da bude interesantno. Video sam dosta takvih projekata, savetovao neke od njih, većina od njih nije imala šansu da napravi neki ozbiljan rezultat, najviše zbog toga što ljudi prodaju biznis samo ukoliko oni ne ide. Ukoliko ide, oni će ih ostaviti da životare, pa ili ima, naravno, ali mali broj situacija gde prodaju nešto što okej radi, ali se sele u inostranstvo. Čak i u takvim situacijama obično ostave nekog na čelu porodice kao nešto što pravi neki novac. Da je o tom potom, hajde da vidimo kako to ide. Svakako, mislim da svako od nas ima neke domene koje može tu da stavi, neke projekte koji tavore online, bez neke smislene monetizacije, a nekome mogu da budu korisni, pa da vidimo kako će sve to da ide. Hvala ti što si podelio sve o čemu smo pričali danas za početak. Ono što je bio osnovni, kažemo, motiv, to je da u ovom periodu, dok još uvek koliko-toliko razmišljamo o odmorima i po odmorima smo, da malo više razmišljamo o tome zašto nam zaista treba odmor. Zato što ja često, mislim ja ne idem na klasične odmore, ja idem na more. A to gde sam ja suštinski nema veze sa tim šta ja radim i koliko radim. Koketiram sa burnoutom stalno, ali isto tako vrlo aktivno radim na tome da nikada ne preteram neku granicu. Da, ako sam zaređao tri dana nečega, četvrti dan, četvrti dan spavam do 12 i nemam ni jednu obavezu do tri, onda možda imam jedan sastanak i to je to. I kad me neko pita je l’ može, ja kažem ne može. Jer, ne može. Jer je mnogo lako da jednom kažeš da, drugom kažeš da, trećem kažeš da, četvrtog ne možeš da odbiješ, i onda dođeš do toga da se razboliš, da imaš temperaturu, a ne znaš zašto. Da prođe autobus pored tebe sa detetom koje je bolesno i ti se zaraziš jer nemaš imunitet, jer ne spavaš, jer ne stižeš, jer nisi okej. Da odmor nije samo period kada se pokupimo u kola i odemo negde i 15 dana smo na drugom mestu, ali smo pod podjednakim stresom, pritiskom i svim ostalim. Nego da odmor treba da bude nešto što je urađeno u naš život, što služi da se oporavimo i da možemo da izdržimo te cikluse, pošto je naš posao cikličan i ima periode godine koji su teži i one koji su lakši, zato je odmor raspoređen u onim periodima koji prethode tim koji su teški. Još jednom hvala ti, hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo korisno i interesantno i da sad znate kako je. Ne morate više da me pitate. Nadam se da vam je bilo korisno i kao i do sada, komentare iskoristite YouTube, pišite Danijelu, pišite meni. Čuvajte se, čuvajte jedni druge, jer to je jedini način da opstanemo. Možda nije do svakog stalo, ali ako nam je stalo do onih koji su nam dragi, koji su nam posebni. Vidimo se.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.