Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Već duže vreme osećam tu potrebu da ugostim ljude koji su meni u mom odrastanju i razvojnom putu bili jako važni i deo tih epizoda su ono dinosaurusi sa interneta, takozvane epizode. I tu se trudimo da pričamo neke priče o tome kako je nastalo sve ono što mi danas koristimo, ko je to izgradio, zašto pobogu se bavio time kad je mogao nekim drugim pametnijim stvarima da se bavi i kako je to nevino i prelepo vreme bio u kome su ljudi bili uglavnom dobronamerni jedni prema drugima i želeli da stvore nešto ni iz čega i želeli da naprave nešto za opšte dobro. I u sklopu toga svega imao sam tu sreću da se nedavno sretnem sa mojim dragim prijateljom Lukom Gerzićem, nekada poznatim kao Stinger po svim nekim forumima i sličnim mestima, i da se dotaknemo toga da bismo mogli da ispričamo deo njegove životne priče. Svakako, one početke koji su jako zanimljivi i drugačiji od svega što bi neko mogao da očekuje i da na taj način naravno iz još jednog ugla osvetlimo to, jer bili su, bio je i Bole, bio je i Sloba, bio je i Kecman dva puta i oni su svako na svoj način pričali fragmente te slagalice, ali postoji i još mnogo uglova. Nećemo ih sigurno ispričati sve, ali svaki od njih je specifičan i drugačiji, jeste vi suštinski bili upućeni jedni na druge i dopunjavali se, učili jedni od drugih, a svako je znao još nešto što niko drugi nije i onda ste bili jako kompatibilni zajedno. Ali pošto je ovo najduži uvod koji sam snimio u podcastu do sad, Luka, dobro mi došao. 

Luka Gerzić: Hvala, bolje te našao. 

Ivan Minić: Pričaćemo o svemu, ali imam potrebu da ti na početku kažem da ti nikad neću zaboraviti one sate koje si mi davao na Dreniku i da verovatno mnogih stvari koje danas imam i koje sam napravio ne bi bilo da zahvaljujući tebi i još nekim ljudima, Dejanu Juriću, pokojnom Deksu, koji ste mi omogućavali da ili to kupim po nekim dilerskim cenama, ili da ja to nešto odradim, a vi ćete nešto da tu iskombinujete i tako dalje. Jer u tom trenutku to zaista jeste bio problem za jednog klinca, bilo je skupo, bilo je nedostupno i sama činjenica da je telefon napravio veliki račun je bila strašna i još kad moraš da plaćaš sate, to je stvarno bilo problematično. Pričaćemo kako je to sve izgledalo, ali moram da kažem hvala ti još jednom za to. 

Luka Gerzić: Veliko zadovoljstvo što sam mogao to da uradim i što sam bio u prilici da to omogućim tebi i drugim ljudima kojima je to bilo potrebno. U tom periodu svi smo se nekako snalazili, svi smo nekako hteli da pomognemo jedni drugima, da naučimo neke stvari, da izađemo na taj internet, da vidimo neke stvari, da komuniciramo sa drugim ljudima. Dosta ljudi je otišlo u inostranstvo u tom nekom periodu i svi su želeli nekako da ostanu u tom nekom kontaktu i meni je to bilo važno da se to omogući svima, nekako da svi mogu da dođu i da svi mogu da koriste. I eto, to je bio moj neki mali doprinos tada. 

Ivan Minić: Ali da počnemo iz početka. Kao i sa svima da počnemo od mančmelo pitanja, šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Luka Gerzić: Hteo sam da pravim stvari i da ih rasklapam to mi je bilo ekstremno zanimljivo, šrafciger mi je bio omiljeni alat i onda sam pravio tako razne zavrzlame kući, rastavljajući sve što je imalo bilo kakvu elektroniku unutra da ja to vidim kako to radi i to neke lampice i tako dalje, to sam krenuo vrlo rano da radim. Nikada nisam definisao sebi, ne znam, ću da budem policajac ili vojnik ili doktor i tako dalje, ali me je strašno fasciniralo, moj otac je imao ogromnu biblioteku sa jako puno knjiga, jako puno nekih časopisa i tako dalje, on je stalno nešto to čitao, gledao i tako dalje. Ja sam to posmatrao i bilo mi je jako zanimljivo da vidim da on nešto tu kao čita, uči, šta se tu dešava ja kao klinac. S druge strane, sve te tehničke stvari su me jako zanimale i tu je ta neka znatiželje, mislim, da je vodila ka tome da ja hoću nešto da pravim, da ja hoću nešto da popravljam, da rastavljam i tako dalje. 

Ivan Minić: Kako je bilo u školi? 

Luka Gerzić: Uh, vidi, mogu sad da ti ispričam kako sam napravio svoju najveću grešku, prvu najveću, prvu grešku u životu. To je bilo jedno veoma lepo jutro, na Kokinom brodu na Zlatiboru, gde je moj otac doveo mene, bilo je, ne znam, šest, sedam ujutru. Mi smo raspakivali čamac da idemo da pecamo, jer on je voleo mnogo da peca. Ja sam tek kasnije, ono tipa, ne znam, 30 godina kasnije shvatio zašto je moj otac želeo da ode da se odmori na tom nekom lepom jezeru i da ga niko ne cima, da ga niko ne zove, da ga niko ne uznemirava, da ima taj neki zen i sve ostalo. I naravno, eto, on je mene tu doveo i mi smo uživali, bilo prelepo jutro, ono, mirna voda, mi smo otišli, sve to. Ja sam krenuo da skačem po čamcu i sve to njemu govorim, a imao sam pet godina, kako ja hoću u školu. I ja hoću u školu i ja hoću da učim i ja, mene to se zanima i moji, ono, ne znam, neki tu drugari su, ove, video sam ih sa rančevima, idu u školu, to je sa torbama, to su bile te velike torbe i meni to sve bilo jako zanimljivo. Ja sam krenuo da mu, ono, skačem po pameti, što bi rekli, taj ceo dan na, i verovatno mu uništio taj, ono, plezir na pecanju i sve to, i bacio mu ribe u vodu nazad i svašta radio, bio vrlo nemiran i tako dalje. I onda sam to nastavio da radim kad smo došli kući na Zlatiboru, tu neku našu vikendicu koju smo imali, i vršio strašan pritisak na roditelje da oni mene puste u školu. Ali sam ja tada imao pet godina i to je ono bilo kao, mi bismo tebe morali godinu dana ranije u školu, ja hoću u školu, ja hoću u školu i pustite me u školu. Vršio je veliki pritisak. I oni su onda mene odveli da me testiraju i sve to, rekli sve, ok, možeš ti u školu, hajde kreneš ranije, i oni mene upišu godinu dana ranije u školu. I to je bila velika greška koju sam ja tek kasnije shvatio, i koliko je to mene, da kažem, i profilisalo i izmenilo moje neko mišljenje i sve ostalo, zato što su tu dešavale raznorazne stvari. Moje mišljenje o tome šta je škola je bila potpuno dijametralno različito od onoga što sam ja doživeo kada sam došao u školu. Sećam se, ja sam hteo da učim i sve mi je bilo zanimljivo oko toga da ja što pre dođem do neke tehnike tu, da ja nešto sa tehnikom i tako dalje, prvi razred ono kao nema tu ništa od toga, i igranje i sve to, i onda u jednom trenutku oni im kao, nama sad ćete vi pioniri maleni i kao da stavite vi marame i da stavite te kape i sve to, i svi mora da budete isti, a ja sam bio u fazonu, čekaj, čekaj, čekaj, stani ovaj, kako mi ti svi isti, neću ja budem isti, ja ću da okrenem tu kapu ovako, ja ću stavim da budem neki maskirani klinac tu i krenem da pravim svoju neku individualnost i sve to sa njima, i odmah sam bio ono, kao da mi popričamo sa tobom i nešto tako, ti moraš da budeš tu, da izgledaš kao svi ostali, ti sam bio u fazonu, ja hoću da budem ja, ja neću da budem kao svi ostali, hoću da imam svoju neku individualnost i sve to, ne, ne, ne, ne može tako, mora ovako, i tu su bile neke prve te, prvi ti neki sukobi moji sa školom. A ja mislim, kao, kao mali, mali, mala retrospektiva, moj otac je profesor medijskog fakulteta, akademik, majka, ovaj, diplomiran istoričar umetnosti, škola je bila jako važna za moje roditelje i oni su želi da me guraju to školi, da mi pruže svo potrebno obrazovanje i tako dalje, i ja sam želeo to isto jako, ovaj. Međutim, već, već tim nekim ranim, ovaj, da kažem, godinama, počeli su problemi u smislu da sam ja morao da promenim nekoliko škola zbog naše selidbe i zbog toga što prvu školu nisam mogao da upišem onu koju bih trebalo da budem, jer nije bilo mesta, pa sam morao da idem u drugu školu i da bih na kraju promenio četiri osnovne škole. I to je bila druga greška koja nije bila moja, da kažem, moj neki uticaj, ali svejedno je bila greška zašto ja nisam mogao da uspostavim neke kontakte sa društvom, da kažem da imam drugove iz osnovne škole i tako dalje, nego sam ja tako prošišao kroz sve te osnovne škole bez nekog ostvarivanja nekog dubljeg kontakta tu. Ali mnogo to me naučilo zato što sam ja stalno morao da se borim sa starijom decom i uvek sam ja bio kao klinja tamo neki koji je mlađi od svih ostalih i to je kreiralo dosta problema. Onda drugi problem sa školom je bio to što sam ja želeo da učim neke stvari koje su samo mene zanimale. Nisam hteo da učim neke, ne znam, iz geografije sada mi učimo koliko ima stada ovaca u Srbiji i ne znam koliki je broj grla ovih i onih, to je meni bilo jako nezanimljivo. Jer u neku ruku celu osnovnu školu ja sam prošao bez nekog učenja. Nego ono što bih došao na čas, slušao, ja sam bio u mogućnosti da to posle ponovim, kad me izvedu na tablu ili na kontrolu da napišem nešto i položio sam prilično dobro. Vrlo dobar sam bio u školi, nisam bio odličan, nikad nisam jurio taj neki prosek. Znam da je moj otac, da su ga uvek pitali, pa kako tvoj sin, je li on Vukovac, je li on i do školo, on je bio tako malo možda nezadovoljan što ja nisam Vukovac, ali me nikada nisu pritiskali i gurali ili govorili da ja moram to da uradim, nego su mi pustili da ja to sam guram. Prvi put kada sam osetio da škola ima nešto što konačno se meni sviđa, to mi se desilo tek negde u petom ili šestom razredu, jer u tom trenutku moj učitelj Stojan je meni rekao, znaš Luka, tebi matematika ide jako dobro, ja imam malu grupu učenika koji idu u Arhimedesovu školu matematike i ajde ti sa mnom da mi tebe malo testiramo i sve to. I tad je prvi put ono bilo kao, e to je ta škola koju sam ja čekao. Ja imam prilike da tu postoji nešto što će neko da podrži, ono što ja volim i sve to. I onda kasnije u jednom periodu, ja sam krenuo da se bavim elektronikom, pa smo išli na republičko takmičenje iz elektronike, pa sam krenuo da se bavim modelarstvom, bilo mi je jako zanimljivo da pravim avione od balze. Tu sam, nekako sećam se, omiljeni predmet mi je bio OTO. I ja sam jedini, ja mislim koji je u školu dolazio, ono sa dva cegera, punih nekih alata i svega toga što se ima donosi od kuće, jer sam ja bukvalno želeo da dođe na taj čas i da ja tu nešto sad pravim, da ja nešto sastavljam, da ja nešto seckam, da ja nešto tu radim. Međutim, to nije nailazilo na neki feedback od tih učitelja koji su bili tu, me posmatrali kao i svaku drugu decu i jednostavno su mi puštali da ja tu nešto radim. Ja sam uvek pravio neke stvari i to je bilo super, evo tebi, dobra ocena i to je to, ali nikakav efort nije bio tu dok se nismo preselili. I onda sam prešao u Miloš Crnjanski školu koja je imala kompjutere i koja je imala te neke sekcije i tako dalje. I to je bilo onako vrlo zanimljivo i tu sam krenuo nešto da radim i sve ostalo. Onako, mislim, to je neki taj prvi dodir. I onda, po završetku škole, osnovne škole, trebali smo kao šta ćeš ti, Luka, dalje da upisuješ, šta ćeš ti dalje da radiš. Ja sam bio u fazonu, pa ono, kao gimnazija i sve to, jel bih ja voleo da idem na ETF. ETF mi je bio kao neka vodilja kao to je nešto što bih ja voleo, to je definitivno nešto da ću ja da se upišem, ali ajde prvo da završim gimnaziju, pa ću ja onda na ETF. I, naravno, upisujem prirodno matematički smer, gde dolazim na prvi čas kod razrednog profesora iz fizike, koji krene da nas nešto maltretira, a nas je bilo četrdeset i pet, šest u odeljenju. Onako, prepuno gimnazija i odeljenje i sve to. I tu kreće onako neki vrlo negativan stav prema svima, ne samo meni, nego prema bukvalno svima. Ja se osetio nekako vrlo, ne znam, neprijatno mi je bilo, svi časovi nisu hteli, i sećam se hemija, kao sedimo na času iz hemije, žena priča tolikom brzinom da niko nije u stanju da to zapiše. A onda uzme i prebriše celu tablu i nastavlja dalje, i onda sledeći čas pita to što je pisao, što niko nije. I, naravno, ljudi loše ocene i padaju, i sad tu kreće neka frustracija oko svega toga. Mislim, kao neki onako jedan šok smo doživeli, da bih onda ja došao na čas latinskog, koji nije bio meni kao prioritet. Jednostavno, mene je zanimala matematika, fizika, hemija, upisao sam prirodno matematički smer, jezici, sociologija, sve to nije bio moj neki fah. Ja sam bio u fazonu, ok, ovako, baš moram, pa ću da završim. Međutim, ta profesorka je mene iz nekog razloga uzela na zub i krenula me maltretira sa latinskim, i da me izvodi na tablu skoro svaki čas, i da me, na neki način, gura u neke loše ocene jako, i sve to da bi me na kraju oborila. I ja sam pao dobio, sam jedinicu bio iz latinskog, i ja sam krenuo tada da strašno stvaram neku rezistenciju prema svemu tome, ja sam bio u fazonu, ljudi, ja hoću da učim neke stvari koje mene zanimaju, ovo nije nešto što je meni neophodno, ja to ne želim, ja nisam došao zbog toga ovde, i sada me neko obara, pustite me, daj mi dvojku da ja prođem, da idem dalje, neću da se maltretiram. I onda smo saznali da, u suštini, pošto je škola bila, to je ta gimnazija bila prepuna, da su ti nastavnici imali direktivu da spuste broj učenika i da je bilo ono, bukvalno, da se to proredi u naredne dve do tri godine, da bi oni kasnije onda mogli da imaju mir i da tu bude ono tipa 30 učenika i tako dalje, da su morali da spuštaju broj i da su se ponašali tako bahato i sve to. Mi smo to videli i znali, i mnogo tu mojih drugara koji su ono bili, da kažem, pod pritiskom i tako dalje, pogotovo roditelji i sve to, to je bilo teško vreme, nije bilo baš, da kažem, neke perspektive u Srbiji. Onda sam ja pao godinu, pao sam tu prvu godinu u gimnaziji i upisujem ponovo godinu i tu sam nekako tu drugu godinu, ajde kao konačno sam se sustigao, u smislu da sam ja sad došao u godinu koja je moje godište, gde ja nisam više najmlađi i dalje, nego se su neke stvari malo iznivelisale, ja sam došao sa nekim iskustvom, znao sam šta me očekuje, znao sam sve kako to ide i krenuo sam ponovo u tu priču, da bi onda u nekom trenutku ponovo krenuo sa tim latinskim i da mi je ta profesorka rekla, pa znaš, moraš ti da ideš na privatne časove iz latinskog, kod moje te neke prijateljice, ona drži to sjajno, pa ćeš ti tamo da ideš i to sve da radiš. Zašto privatne časove? Ja znam osnovu koju moram da znam, ne ako misliš da prođeš, moraćeš to i tako, neki pritisci su tu krenuli, ja sam bio u fazonu, nema ovde neke priče za mene, mene to sve ne zanima, inače u pozadini ide priča sa kompjuterima i sve ostalo što ću se nadovezati kasnije i pričati o tome, ali sam ja doneo neku odluku, kao ja u školu neću da idem, tada su bili aktivni BBS-ovi, internet je počeo u Srbiji, ja sam imao toliko mnogo interesovanja za tehniku i internet i Linux i uopšte celu to priču u tom periodu da je moj mozak bio opterećen samo od kompjuterima i to je sve što je mene bilo zanimalo tada, i jednostavno sam došao jedan dan kod mojih roditelja, moj tata akademik, očekuje se da ja krenem njegovim stopama, da budem hirurg jednog dana, da on profesor na medicinskom fakultetu u Beogradu i sve to, i njegov sin dolazi i saopštava mu da odustaje od škole. Ja znam da se bio pripremao, mama i tata kao seli su tu da razgovaraju sa mnom i ja sam rekao da imam nešto da vam kažem i ja ne želim više da idem u školu. Ja sam se bio spremao, razmišljao sam puno o tome kako će moj otac da reaguje, kako će moja majka da reaguje, kako ću ja da se s njima tu svađam, kako ću ja da uđem sa tu neku… 

Ivan Minić: Obradio si sav scenario. 

Luka Gerzić: Obradio sam scenario, da, ono, sve, da bi nam potpuno jedan šok, moj otac rekao, dobro, sine, ako je to tvoja odluka, mi ćemo te u tome podržati. I razoružan, znaš, ja takav njegov odgovor apsolutno nisam očekivao i nekako mi je bio pao kamen sa srca, kako ti kažem, znaš, kad sam video da je otac tu i da on želi da me podrži, da je majka, ono, mene ne sputava u svemu tome, mislim, on, tinejdžer, mislim, cela ta priča, onda sam ja u suštini shvatio težinu toga što sam rekao. I moj otac i moja majci, sećam se vrlo dobro da je bila jedna dugačka pauza, kad je tata rekao, ok, ako je to tvoja odluka, mi ćemo te u tome podržati. Bila je pauza, onako, ne znam, baš duga pauza u kojoj smo svi razmišljali i ja sam bio kao da ono, ok, ovo je kao šta sad, ono je bukvalno kao šta sad, a onda je tata nastavio i rekao, e pa dobro, evo vidiš, ti stvaraš dosta troškova sada sa tim internetom, pošto si non-stop na internetu i visiš non-stop i tako dalje, ja hoću da ti plaćaš račune, pošto nećeš da ideš u školu, ti moraš da nađeš način da zaradiš novac, da troškove koje praviš sam pokriješ. I ja sam rekao, ok, i razmislio šta ću, kako ću, gde ću i tako dalje, i vrlo brzo posle toga uspeo sa nekom trgovinom kompjutera, preprodajama, instalacijama, hardvera za raznorazne neke ljude po Srbiji kojima su trebale ono monster mašine i tako dalje, uspeo da krenem da zarađujem dovoljno kinte, da sam imao više kinte nego moja porodica od tih kombinacija i svega ostalog, i tu su meni krila onako malo poletela. I bio sam u fazonu, to je to, definitivno ću ja da se s time bavim i sve to, i nekako sam uplovio u sve te vode. To je neki taj kraj moje škole i edukacije. I onda je posle toga bilo neke priče da se ja vratim svemu tome kasnije. Napraviću samo mali skok da zbog toga što ja nisam imao završeno ništa osim osnovne škole. Delta, u kojoj sam kasnije radio, je morao raditi resistematizaciju radnih mesta da bi mogli da me prime sa tom platom i na toj poziciji na koju su me stavili. To je bila velika muka, ali o tome ćemo malo kasnije… 

Ivan Minić: Da, ja se sećam u tom periodu kada smo se mi upoznali, ti si pet godina stariji od mene, ali u tom trenutku smo obojica klinci. Ti si malo veći klinac, a ja sam malo manji klinac, ali obojica smo klinci i većina naših drugara su tu negde između naša dva godišta. Neki su stariji, ti koji su stariji… Znaš kao, ti kad imaš 12, on ima 24, on može otac da ti bude. 

Luka Gerzić: Velika razlika, da. 

Ivan Minić: I sad taj moment kad sam ja prvi put saznao, čak mislim da mi nisi ti rekao, a posle si mi ti rekao, posle sam pričao s tobom, ja imam toliko i toliko godina kako, radim to što radim kako, i ja sam završio samo osnovnu školu. Kako stižeš posle škole, ponedeljak u školu, kako? Ali dobro, uglavnom, kako su u tvoj život ušli računari? 

PRVI SUSRET SA RAČUNARIMA 

Luka Gerzić: Čudno, ja nisam znao šta je kompjuter uopšte. Moj otac je često putovao sa mamom na neke kongrese, hirurga po Evropi i tako dalje. I onda je 1986. došao iz Pariza i doneo mi prvi kompjuter, Atari 520ST sa floppy diskom, što je bilo vrlo bitno. I kao, evo sine, kupili smo ti kompjuter, pošto ćeš da kreneš sad u školu i ta cela priča oko svega toga, da ti kao malo uz kompjuter i sve to. I ja ono kao, kompjuter, šta je kompjuter? Ja nisam čuo za kompjuter, ne znam šta je uopšte. A na žalost moju, ja nisam imao nikoga iz porodice ili iz nekog bližeg okruženja koji bi mogao bilo šta mi kaže, da me uputi i tako dalje. Moji roditelji su se uglavnom družili sa doktorima i sa ljudima iz te neke branše. I sve to je uopšte nije bilo nikoga koji se bavio elektronikom ili fizikom ili matematikom ili bilo čime. Da bih ja imao barem neku dodirnu tačku s tim. Ja dajem tebi kompjuter, vidi ti šta ćeš s tim. Kompjuter, upalim ja to, kao je li ima to neke igrice? Mogu ja tu nešto da igram? Nema ništa, ima je Atari Basic na njemu i ja sam tu nešto kao krenuo da čukam i da pokušavam nešto tu da uradim. I nije mi se to nešto dopalo, nisam bio oduševljen. Čak sam počeo da budem onako i rezistentan prema tom Atari-u u tom periodu, što su svi moji drugari okolo imali Komodore. I kasetice sa ono vrtimo kao pustimo neku igricu pa smo igrali i tako dalje. Išli iz jedne kuće u drugu kuću da se igramo i da provodimo sate i sate igrajući raznorazne neke Pang, ne znam ja šta je sve već bio Bubble, Bubble i sve ostalo. Prince of Persia, ne, to je kasnije došlo. I ja sam bio ono kao taj kompjuter ne valja ništa. Taj moj ništa, samo Komodor je, Komodor je sjajan i Komodor ovo i ono. Da bih to onda ja nekako našao neke igrice. Mislim, to u Srbiji je bilo nemoguće naći igricu za Atari-e. Mislim, Atari-e, ne znam da li je bilo možda pet ljudi u Srbiji da je imalo Atari-e. Svi su ufurali te neke druge stvari. I dve osam šestice su krenule da se pojavljuju. Prvi ti neki PC koji su bili kutije ogromne, teški i tako dalje. 

Ivan Minić: U poređenju sa ovim ostalim, definitivno. I Herkules monitori. Kad uđeš u prostoriju počne glava da te boli. 

Luka Gerzić: Počne glava da te boli, da, da, da. To je bilo to. Ali uglavnom, ja sam nekako toga Atari-e… Nisam shvatio šta sam imao u tom momentu. Da ja imam floppy disk, niko nije imao floppy disk. Ne znam, 512 kilobajta memorije. Da ja imam VGA izlaz, da ja imam midi. Da ja imam sve te neke stvari na Atari-u koje niko nije imao. Ili vrlo mali broj ljudi. Ja to nisam znao ni da iskoristim ništa. Ja sam krenuo tu nešto da čeprkam neke stvari i da učim kako to sve funkcioniše. Da bih ja onda na kraju rastavio taj Atari. Na sastavne delove, onako komplet. Na šta je moj otac kad je video kompjuter u delovima. Ali bukvalno sve kablovi, zvučnici i tako dalje. Mislim da je zažalio što je kupio kompjuter koji nije bio uopšte ni malo jeftin. I pritom ga je cimao iz Pariza da dođe za Srbiju i sve ostalo. U tom periodu nije bila laka stvar. I onda je fast forward prošlo nešto otprilike deset godina kad sam ja dobio prvi PC. I to sam dobio ozbiljnu mašinu za to vreme. To je bio Pentium 90. S 32 MB memorije, 850 MB diskom. S kazijem, matrox karticom, monitorim, štampači, skeneri. Sve sam dobio jer je moj otac hteo da mu ja pomognem da radi pripremu za štampu za njegovu knjigu itd. I ja sam u isto fazonu kao, hoću kompjuter, hoću PC, hoću to. Meni sve to treba, ja hoću. I sviđali su me strašno BBS-ovi. Išao sam kod nekih drugara da se kačim na njihove BBS-ove da ovo da ono. I jedan od BBS-ova na kojima sam visio u to neko vreme je bio XLive BBS koji je Vladimir Dimitrijević držao. I ja sam krenuo na njega da cimam kao ajde reci mi, objasni mi kako ti ovo praviš, kako ovo funkcioniše, kako taj BBS, sve to. I on je meni izašao u susret i onako krenuo da mi objašnjava neke stvari i sve to. I onda sam ja tako ušao u svet BBS-ova. To je bilo pre interneta u Srbiji, pre dial-upa, pre svega toga. Ali sam taj koncept da tebe neko pozove telefonom noću i onda nešto preuzima neke failove i da tu neke stvari dešavaju, ti ostavljaš poruke, da se razmenjuju neke stvari. To je mene toliko fasciniralo. On je meni dao remote access. Svi su furali PC board, ja i on smo mislim bili jedini ili možda je bilo još par ljudi koji su furali remote access BBS-ove. I onda sam ja krenuo da sanjam o tome kako ćemo svi da se povežemo nekako. Meni je to bilo da mi krenemo da razmenjujemo, da napravimo neku mrežu tu. Inače, moj BBS sad se zove Onyx BBS. Ja sam objavio i naš telefon u svetu kompjutera i na nekim još mestima da sam ja CISOP. To se zove CISOP tad, ko je držao BBS. I onda smo tu stavili neke failove. I onda sam shvatio da tih BBS-ova imam u Americi. I da ih imam po Evropi i da ja mogu da ih pozovem. I da je to sjajno, jer tamo ima nekog sadržaja kojeg nema ovde u Srbiji. I onda sam ja krenuo da pravim račune astronomske. Ja sam zvao te BBS-ove i svlačio sa tih BBS-ova neke fajlove. I onda su se tu pojavili neki fajlovi koji su pričali o Linuxu. Kako Linux, operativni sistemi, ovo i ono. I radi se ovako, i servisi demoni, root user i ovo. Ja sam krenuo da kopam po tim failovima. Ali tog Linuxa nigde. Niko ne priča u Srbiji o tom nekom Linuxu. Ja ništa ne čujem. Nije se to nešto ni provlačilo kroz neki Svet Kompjutera ili računari i tako dalje. Uglavnom tu bio Windows 3.11. Posle toga je Windows NT, kao to je top operativni sistem, ali se slabo jako priča o Linuxu. A meni je ta Linux bio toliko fascinantan, jer kao serveri se vrte na tome. I kao moram da vidim šta je to server, kako to funkcioniše i sve ovo. I onda smo uspeli da se povežemo na nešto. Napravili smo neku hyperspace mrežu između nas, nekoliko BBS-ova. Pa smo krenuli da razmenjujemo poruke. Meni je to bilo san snova da se mi umrežujemo. I to u nekom periodu sam počeo da pričam sa nekim prijateljima o tome kako ćemo da umrežujemo naše računare. U smislu da krenemo da kopamo kanal između naših kuća tu u kraju. Pa da se onda tu baci neki BNC i tako dalje. I da se mi kao svi tu uvežemo. Ali to su naravno bili i sami limiti BNC-a. I mislim to što sam ja sanjao da to možda se uradi. Da ja mogu da kopam tako kroz dvorišta ili kroz parkove. Da bi dovuku kablove i sve ostalo. Ništa toga nije bilo. Ali to su bile puste želje. Sad kako to nismo mogli da uradimo, onda sam ja zvao prijatelje, drugare iz tog vremena da oni svi donesu kompjutere kod mene. Da ja tu umrežim. I da se mi tu povežemo. Mi možemo da igramo Doom i da igramo Descent. I da igramo svake te neke igrice. I to je bilo sjajno. Ja sam tu dosta pričao o kompjuterima, o specifikacijama, o BBS-ovima, o svemu tome. Da bih u jednom trenutku ja čuo za YuPack da bi onda Sezam BBS-a tu razgoropadio. Postao najveći BBS. Imali su ne znam koliko linija. Internet provajderi su tek počinjali da se pojavljuju. I ja sam krenuo da se raspitujem i igrom slučaja komšija moj, Filip Dugandžić. Koji je radio na ETF-u. Imam ja Linux. Meni oči ovolike. Imaš Linux? Možeš ti to meni da instaliraš? Kao mogu. Imam sve. I došao sa brdo ovoliko disketa. I krenuo da lodujemo diskete. I onda u pola te instalacije jedna disketa nije radila. 

Ivan Minić: Naravno. 

Luka Gerzić: Sa arhivama. Naravno. Arhive su te bile tu. I kao to ne radi. I kako misliš ne radi? Pa šta? Ništa nemoj da brineš. Imam kopije tamo. Instalirao on meni Linux. I sad se on butuje na mojoj mašini. Obrisan Windows, obrisano sve. Nema ništa. Samo Linux. Ja tek razmišljam. Kad se sve to završilo. Čekaj, a trebam za tatu da radim Quark Express i ta cela priča i Corel Draw i sve to, ja to nemam više. Uglavnom… Moja… Ja i dan danas, ja ne mogu da zaboravim to, ali taj prompt kad se pojavio root password. Osećaj kad sam se ulogovao. Kad sam ušao u shell prvi put. Je nešto što nikad neću da zaboravim. To je toliko imalo snažan utisak. Ja sam hteo da vidim kako to u tekstualnom modu radi. Ja sam do sada sve samo Windows video. Nešto klikaš. Nema ništa od svega toga. Ti zadržiš kao neke komande. Koje su to komande? Sad kreće to istraživanje sam. Da naučiš, da saznaš. I on je meni rekao, postoje komanda man i read the fucking manual. Što je meni postala uzrečica dugo, dugo, dugo, dugo vremena. Did you read the fucking manual? U kojem sam ja onda krenuo da listam sve žive komande na Linuxu i da ih učim jednu po jednu, šta ona radi, kako to se funkcioniše. Srećom, Linux je dolazio sa dosta dobrom dokumentacijom. Samo je trebalo neko to da pročita. Toga je bilo masivno. Masivna količina tih informacija i svega toga. A meni je to bilo sve fascinantno. Ja sam jednostavno sebe bukvalno ne znam, potpuno posvetio tome da ja naučim sve što postoji o tome. I krenuo sam da se igram sa tim Linuxom i onda sam naravno upucao svoj disk sa pogrešnom komandom, obrisao neke stvari koje nisam smeo. Onda sam ponovo morao da ga instaliram. Onda sam tražio da napravim kopiju tih diskova, da ja to mogu sam da radim. I onda sam u stvari shvatio kako neke stvari funkcionišu, učio sve te procese, loadovanja, bootovanja i svega ostalog. BIOS-a, podešavanja. Ja sam imao prilično muke sa tim nekim drajverima u to vreme, pošto je moja mašina bila skazi mašina i to ultra skazi. Neki bio tu trčao i to je bilo dosta problematično, se natragalo. Nisam imao diskove, diskovi nisu bili. Pa onda kernel. Šta je kernel? Kako kernel funkcioniše? A ja to mogu da kompajlujem? Šta je kompajl? Mislim, bukvalno, znaš, kao Ikea fazon. Evo ti delovi, evo ti manual, pa ti sad sklapaj druže. Sada kakav ćeš ti avion ili ne znam, komodu da sklopiš, to je na tebi, ali uputstvo postoji. I tako sam krenuo. Tako je to krenulo sve. 

Ivan Minić: Mislim, u nekoj malo kasnijoj fazi, kad je Linux dobio i nekoliko dobrih interfejsa koji su bili dovoljno user friendly, da neko može da pređe i sve, drajveri su ostali bili veliki problem. Trebalo je vremena da ti sve grafike, sve što treba, bude podržano i da ti, ok, podržano je jedno, da nađeš ti to, da to sve uvek radi kako treba. Naravno, bio je problem. Mislim, skoro sam pričao sa nekim kao, koji ti je omiljeni UI koji se pojavljivao na operativnim sistemima i sad, kad prvi put vidiš ono kako je izgledao Mac OS takav u onom starom, to je prelepo. Ali za mene će GNOME uvek da bude broj 1 ikada, jer to kad se pojavilo, nije posle napredovalo, nije posle poraslo kako treba. Ostalo je jako basic, ali kad se pojavilo bilo je savršeno. Znaš, posle ono, kada je postao to što je postao, ovo se vremenom ugasilo, shvatiš nekako da, ono, u svakoj takvoj stvari je dobro da ima više od jednog takmičara za pažnju. Ali u jednom trenutku pobedio je onaj prvi i to je to. Ovo ostalo ostane na nivou hobista i mislim, ja sam primarno koristio Windows do negde 2007, 2008, onda sam prešao na Mac i od tad nisam menjao, ali i u tom periodu kao Windowsa imalo je par godina kad smo se svi mi igrali sa nekim tool-ovima koji menjaju sve. Pa ili menjaju, ili je ono skinovanje neko bazično, ili je neko napredno nešto, pa celo. Ali sila od tih stvari nije radio kako treba. 

Luka Gerzić: Nije, da, bilo je mnogo problema, definitivno, ali meni ti problemi nisu obeshrabrivali, nego sam ja bio u fazonu kao od ovoga ću nešto da naučim. OK, sad ne radi ovako, ja probam ovako, probam ovako i to je ta neka, možda čak i ta neka srpska ovaj, taj neki srpski inat kao sad ću to nateram da radi. Ima to da radi, ovaj, pa makar ja se ne zvao kako se ja zovem, nego ću ja to da nateram da radi i onda sam krenuo da kopam mnogo ko još se time bavi. Gde su ti ljudi koji se time bave i koji se zanimaju, mora da ih ima još, sigurno ih ima još. I onda sam krenuo da se interesujem okolo. U to neko vreme je krenuo, čini mi se, EUNET i ja sam već visio na IRC-u prilično dug vremenski period i tu sam krenuo da se onako povezujem sa ljudima koji su se i razumeli u Linux-u i koji su se razumeli uopšte u internetu i shvatili internet. Taj prvi kontakt sa internetom je bio neverovatan. Znači ti imaš na dohvat ruke informacije o svemu što možeš da zamisliš, u tom periodu je bilo neverovatno. I ceo taj period je bio magičan, bukvalno. Na IRC-u kad smo se povezali i tu neka ekipa i tako dalje, jednom ja vidim, padaju neki botovi su tu bili koji su držali te kanale, oni padaju i uleću neki hiljadu, neki drugi botova, nešto se tu dešava, preuzimaju neki likovi i to sve. Ja sam nekako krenuo da se interesujem strašno okolo svega toga i uđem u tu neku ekipu ljudi koji su to sve radili i mi bukvalno krenemo na IRC-u, EFNET smo obarali redovno. Mislim, tu sam ja preskočio sam jedan period, mislim kad smo mi krenuli da preuzimamo servere i da se bavimo tim nekim hakovanjem tako kažemo, upadima na neki server i sve ostalo, to je bio period kad sam ja već u domu omladine postavio svoj prvi server i tu moram da pomenem Boleta, zahvalim Bošku jer mi je on pomogao da taj server osiguram i da ga postavim da bude sve kako treba i tako dalje. Dosta sam ju učio od boleta i dosta smo pričali i bio sam nekako fascinantan. On je radio EUNET-u tada i EUNET je bio neki ono top level. 

Ivan Minić: I on je bio klinac koji je došao u EUNET. 

Luka Gerzić: Da, da, da. On je bio klinac koji je došao u EUNET. Ja sam bio klinac koji je upao u Drenik jer mi je trebalo vreme i onda sam da, i druge provajdere smo brute force-ovali jer tad nije bilo kontrola da možeš se ulogovati 1001 put i da ljudi su stavili smešne šifre. 

Ivan Minić: Jer si šifru upisivao na papir. 

Luka Gerzić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Znači ako sprovedeš dovoljno vremena u provajderu videćeš. 

Luka Gerzić: Nažalost to je i dan danas tako. Ja mislim da mnogo ljudi piše šifre i dalje na papir ili na neku svesku i tako dalje i ne vode računa o tim nekim stvarima, ali tada je to bilo i danas je to relativno do neku godinu si je Facebook isto imao otvoren API koji si mogao brute force-ovati sve što hoćeš i tek su to nešto skoro, ne skoro nekoliko godina su to zatvorili, ali mislim te brute force metode su bile tad vrlo zanimljive. Mi smo upadali, uzimali vreme drugih ljudi da bi smanjili trošak nam i da bi sakrili trag analogni telefon i isto to je, mi smo živeli u toj nekoj tranziciji i to je možda bitno da spomenem iz tog nekog analognog u digitalni svet. Mi smo došli sa tih nekih analognih telefona, ono da ti zoveš mislim danas deca ne znaju ni da čemu taj zvučnik na telefonu služi ako bi im neko stavio taj stari telefon tamo i tako. Uglavnom krenuli smo to i onda sam ja došao u Drenik i ja sam pomenuo da obaram njihov IRC server. Nije mi se svideo taj neki status koji su oni tamo stavili i šta su radili. Pravo da ti kažem ne mogu se setiti šta je bio razlog. Smo obarali Drenik da bi meni onda Rolović koji je bio direktor Drenika i još uvek je rekao aj ti dođi da mi razgovaramo i ja sam mislio da mi razgovaramo da će on meni nešto da ono kao nemoj ti više ovo da radiš i to sve. On je meni rekao a šta misliš ti o tome da ti počneš da radiš ovde. Ja sam rekao to je sjajno. Internet link, serveri yes. Ono varijanta. I tako sam ja dobio posao u Dreniku i krenuo sam da radim i to je bilo to je ono otključalo mnoge mogućnosti. U međuvremenu sam taj server u Domu Omladine koji je bio postavljen bio moj lični server, a koji opsluživao neke stvari za Dom Omladine. Između ostalog ovaj tu je bio B92 tadašnji i tu je bio taj onaj origin B92 i tu je bilo Dom Omladine internet kafe dole u ovome, a ja sam bio na toj mreži i naravno kao neko kao klinac koji je sve voleo da čuje, sve voleo da vidi i tako dalje. Ja sam tu celu mrežu bukvalno nadgledao konstantno i imao svim tim računarima i to i tim protokolima i svemu ostalom da bih u jednom trenutku uzeo naloge ljudi koji su tu dolazili da koristili. Tada mi pričamo o vremenu kada je Telnet postojao. Bio je SSH1, ali to je retko ko koristio to i uglavnom su se ljudi koristili ili telnetom ili plain text autorizacijom, što znači da su useri šifre išli u plain textu kroz mrežu, da svako je mogao da ih snifne i kad god je želeo, što smo mi svi radili da bismo uzimali naloge i tako dalje. Ja sam vrlo brzo imao naloge na celoj akademskoj mreži. Serveri su tu čuvena Afrodita, Galeb, Vesta, Ekof i tako dalje. To su svi ti neki serveri na kojima smo mi obitavali i sve to, a za potrebe toga da dignemo veliku količinu botova da bismo onda mogli da uđemo i da imamo kanale Srbiju, Beograd, Albaniju, ne znam, Hrvatsku i tako dalje. To smo čačkali s time i to je bilo jako zanimljivo i dosta toga smo naučili kroz sve to. Jer kroz te upade na te neke sisteme i konstantna skeniranja svih IP adresa na internetu i tako dalje mnogo toga smo otkrivali, nalazili, pristupali. Ja sam stalno tragao za nekom dokumentacijom. Ja sam opsednut time da skupljam dokumentaciju bilo kog tipa šta god ima veze sa internetom, sa mrežom, sa serverima, storageima, šta god. Ja sam stalno tražio te neke stvari i stalno sam pravio kopije svega toga i provodio to neko enormno vreme. Znam da sam noći provodio online i u tom nekom periodu sam bio na ja ne znam koliko univerziteta u svetu, u Evropi, kao student. Iako nikad u životu nisam kročio ni na jedan od tih univerziteta, niti sam imao bilo kakve veze akademske sa tim univerzitetima, ali sam bio prisutan tamo i imao ruter na njima i tako. Uživao u tom periodu sa tom ekipom koja je bila visila na IRCu u tom nekom trenutku je krenuo i taj rat i te sankcije i ta politička situacija u Srbiji koja je bila nimalo naivna i sve te stvari koje su nas zadesile. Mi smo tada kao pričali ta neka mala grupa ljudi sa kojima sam se ja družio, da kao napravimo neku grupu i onda mi krenemo da hakujemo sad u neke svrhe da se promoviše Srbija i da se, ne znam, promoviše naše to neko nezadovoljstvo ratom i bombardovanjem i jednostavno svim tim frustracijama koje su postojale u našoj državi u tom periodu i onda smo krenuli da hakujemo, stavimo srpsku zastavu svuda i to je sve išlo ok do nekog momenta kad sam ja ušao na Vjesnik. Vjesnik je bio server u Hrvatskoj koji je držao njihov portal kao Politika naša, njihov dnevni list, i stavio srpsku zastavu na njihov website i to je odjeknulo i u novinama i ovde i tamo i to politička priča krenula ono strašno kako smo i onda su bile, onda su nama obrisali biblioteku, sećam se to je bilo kao drmnuli su biblioteku Narodnu biblioteku kad je njihov sajt bio defaceovan i ne znam, svašta nešto se tu dešavalo ali smo mi tada došli pod neko svetlo ovde i naravno kako to biva u srpskim tim nekim grupama uvek se nađe neko ko ima neki problem i onda je tu jedan od tih ljudi koji je bio tu namerno poslao neke logove sa mojeg servera na FON. Na FON-u sam ja imao nalog pod mojim imenom i onda je puklo moje ime u novinama i sve ostale su ovi odmah digli dževu ko je taj Luka Gerzić koji ima na profesorskom serveru nalog pod njegovim imenom i cela ta priča. Inače FON je bio jako zanimljiv zato što Boža tad bio radio i ta cela ekipa sjajan čovek, sjajna ekipa tamo, mislim Vrcub uopšte, to su bili neverovatni momci, ja moram da pomenem tu Tonija, Gigu, Boleta i naravno Veču koji su svi bili tu, gradili tu celu mrežu. Svi smo se znali, svi smo komunicirali, bili smo onako nekako jedna ekipa koja ne mogu reći da smo se takmičili, ali svi smo se onako, bili smo ponosni na to što smo uradili, što smo napravili. To je ono, imao svoje neke servere tu online, ceo taj ceo taj jedan period gde smo svašta nešto radili i pravo da ti kažem to je bio jedan internet koji sam ja voleo jer je bio naivan jer je bio slobodan jer je bio neverovatan. Danas, ovaj internet koji danas postoji, ja mislim da umire. Mislim da to nema apsolutno nikakve veze, osim što je tehnologija relativno slična ili ista koja je bila korišćena tada, ali to definitivno nije onaj internet koji sam ja zavoleo i koji se meni sviđao i koji je bio slobodan i onako spontan i gde su ljudi objavljivali sve i svašta i što je bilo mnogo toga kvalitetnog da se nađe, kada nisu postali botovi gde se nismo gušili u enormnoj količini đubreta koji nema apsolutno nikako značenje ili vrednosti i tako dalje i svih ovih nekih velikih korporacija koje su preuzele internet gde ljudi sada nisu ni svesni da su bukvalno u nekim eho sobama i gde se svađaju sami sa sobom i gde se vrlo često svađaju sa botovima da nisu toga ni svesni i opšte nekako ceo taj internet, pogotovo sad u ovom dobu tih nekih large language modela, oni ih zovu AI, to je daleko od tog nekog pravog AI-a, ali jedna navala jednog sadržaja koja će tek sada krenuti, koja će biti potpuno fejk i mislim da ljudi neće biti u stanju da razlikuju pravu stvar i živog čoveka od mašine i neke kopije nečega što je on nekad rekao ili uradio itd. A baš sam daleko, otišao sam.

PRELOMNA TAČKA INTERNETA 

Ivan Minić: Ali pre neki dan mi je kolega poslao nešto kao, mislim, razmenjujemo stalno te neke besmislene AI linkove i jedna od stvari je kao sajt koji je u suštini kopija reddita, samo što je 100% sadržaja je AI generisan, svi useri, svi tekstovi, sve i kao, pogledaš jedno pored drugog i isto je. Kada odeš u dubinu vrlo je slično. Okej, možda ima momenta kad AI brlja, ali kao generalno ako i postoji neka razlika koju možeš da primetiš danas za šest meseci nećeš moći. A ja bukvalno mislim da je najgora stvar koja se desila internetu to što su u nekom trenutku ljudi počeli da optimizuju pretraživače. 

Luka Gerzić: Da, to je bila prelomna tačka. 

Ivan Minić: Pre toga, u tom periodu kad si ti počinjao i kad sam ja počinjao bilo je svašta zanimljivo na internetu, ti nisi znao gde je. 

Luka Gerzić: Da, tako je. 

Ivan Minić: Pa je morao neko da ti pošalje. Pa kad ti neko pošalje ti onda to nađeš i skineš kao nakačiš se, odeš, skineš, raskačiš se, deset sati prvih meni trajalo, pa ne znam, tipa osam meseci. Jer nema šta. Znači dođeš, skineš mail, ako je neko poslao nešto ti skineš to, to je opet neki txt ili word ili html ili šta god. Zip. Kao to je to. A onda dolazi taj trenutak, ok, kao ne znam. Postaje Alta Vista popularna. 

Luka Gerzić: Čuvena Alta Vista. 

Ivan Minić: Koja nema sve, ali sad već ima šta da se potraži. 

Luka Gerzić: Da, direktorijume. 

Ivan Minić: Možeš da nađeš nešto. Sve je to, metapodaci, ako nisi uneo, nema ga. Ljudi su sve cimali, mogao si ponešto da nađeš. Bilo je i drugih, ali ja je pamtim kao nešto što je stvarno radilo. I onda dolazi Google koji vrlo brzo uzima primat i sve i ja nisam sad a priori protiv Google-a, jer jebi ga koristim ga na dnevnom nivou previše da bih mogao sad da se nešto previše bunim. Ali tih prvih nekoliko godina Google-a su super. Nema ničega, sve je clean, sve radi savršeno. 

Luka Gerzić: Do no Evil. 

Ivan Minić: Pa dobro, to je možda. Pogreši čovek. Možda sam i ja neki put. Ali kao, nema oglasa, nema ničega, sve je savršeno. Kao i Facebook kad je počeo. Nema oglasa, nema ničega, nema igrica, nema notifikacija, sve je savršeno. Izgubiš onoliko vremena koliko ti treba. Ja kažem, od svih messengera koje sam koristio u životu, najviše sam voleo ICQ, jer sam najviše voleo ICQ i ti i ja smo se kuckali na njemu najčešće. Kao, taj trenutak kad je izašao Google Talk, je meni bio savršen. Zašto? Nema ništa. Sve je clean, sve je jednostavno. Nema animiranih emodžija, ne matori tekst. Sve je pregledno i divno i ti kad ga razvučeš i imaš četiri prozora na ekranu, sve ti je pregledno i sve možeš da uradiš. Svaka od takvih stvari je u jednom trenutku umrla. I to što je došlo iza toga je bilo uglavnom odvratno. 

Luka Gerzić: Nažalost, da. 

Ivan Minić: Ali hajde da se vratimo malo na Drenik, jer ta priča mi je ono, mislim, u tom trenutku kao postoji neko tržište provajdera koje nisu nešto mnogo takmičili, tek posle su počele da se takmiče kad je došao Unlimited, mesečni i to sve. I posle kad je došao ADSL. Tako dalje. I svako ima neku, ali ima se neku recepciju kad ih otvoriš, znaš. Evo top moderno, lepo. Ali skupo. Ali, znaš, možda ti sad tu ništa da prigovoriš, sve kako treba napravljeno. Sezam je bio to nešto ono, mi smo vaši. Mi smo neki polu-pirati, malo smo stariji od vas, ali mi smo naši. I ona kupovina sati u Skadarliji, u onom objektu. 

Luka Gerzić: Da, da, da. 

Ivan Minić: Najčudnijem, ono, tržnom centru sa oslikanim zidovima. Zidovima, da, da. Mislim, to je Bipovo bilo, moji su radili u Bipu i ja se sećam toga svega da je to napravljeno sa velikim planovima, od kojih se ništa nije desilo. Ništa nije uspelo, da. Ali Sezam je bio, to je bilo bitno. Ne znam, onda, UBC, InfoSky, sve ostalo, kad ti neko da svoj email, ono, BeoTelegram, kad ti neko da svoj email, ti znaš kakav je čovek. 

Luka Gerzić: Da, da. 

Ivan Minić: Apsolutno suludo zvuči vam danas, da. Apsolutno. Naravno, prve sate sam kupio na Evernetu, jer su oni prvi bili. I tih deset sati, mislim da sam ukupno potrošio dva i po sata. Posle sam bio na Beotelu, veći deo vremena, jer opet ispostavilo se da sam upoznao Dejana, da je on bio i reseller i svašta nešto, da smo se mi super skontali, da smo mu nešto pomagali. Posle sam upoznao i tebe, pa sam koristio i Drenik i sve ostalo, ali tebi je to prvi posao, posao. Dakle. Znači nije prva šljaka koju si odradio, ali prvi posao gde ti sad ideš na posao, imaš neke strukturirane obaveze, treba da gradiš neki sistem koji nije moje, pa nema veze. Mislim, možda ne radi do sutra, ne, ne možda ne radi. To je firma. Ajde nam daj samo malo konteksta, pošto je meni cela ta priča sa Drenikom genijalna. 

OD DRENIKA DO DELTE

Luka Gerzić: Vidi, Drenik je nastao kao želja vlasnika da ima svoj internet provajdera za njegove lične potrebe, a onda kao da to podeli sa drugima. Mislim što je lepa stvar. On je mogao da zatvori sebi dve, tri, pet linija, šest linija i da ima sve to bez ničega, ali kao eto ja mogu to da odradim i Rola, Rolović Predrag, on je bio i ostao direktor Drenika i čovek koji je hteo da toga napravi nešto što je stabilno i što radi. Ja sam došao tamo i bilo je onako, trebalo je tu nekih žutih kanti da se još dokupi i da se tu neke stvari postave. Meni je prvo, jedna od želja koju sam ja tada imao kad sam došao tamo i predloga koju sam odmah rekao je bilo da moramo da omogućimo ljudima da mogu da skidaju stvari brzo i jeftino, jer svi znamo koliko smo se patili, mislim sada ljudi danas verovatno  ne mogu ni da zamisle što je znači imati 2400 bps sa modem i sličiti neki fajl sa tim preko analogne linije gde imaš dvojnika koji kad podigne ono linija doviđenja. Al’ tako je bila situacija u Srbiji, da ne kažem u Beogradu, svuda ili na većini mesta i jednostavno ljudima je bio problem da skinu fajlove i ja sam to znao iz ličnog iskustva, jer sam ja hteo da skidam neke fajlove, to je trajalo noćima. 

Ivan Minić: U najboljem slučaju, kada imaš da sve radi kako treba, maksimalnom brzinom ti prosečno mp3 pesmu skineš sat. 

Luka Gerzić: Bukvalno, da. E sad, mp3 nismo mogli da kačimo, jer to je bilo nečije vlasništvo, a smo mogli zato da kačimo sve što su ljudi redovno sličili, kao što je bio Total Commander, Windows Commander, WinZip, arhive, svašta nešto tu. I ja sam onda predložio da napravimo download DrenikNet  i da napravimo taj FTP server gde će ljudi moći da skidaju besplatno šta god im treba. Mi ćemo da da učestvujemo, jer smo mi imali link i jedan megabit u sekundi je bio tačno. Mislim da je to bilo space shuttle, razumeš, za konekcije. I onda sam ja krenuo da to buildam i onda sam shvatio čekaj, mogli bi da stavimo i Linux arhivu, pošto mi imali dovoljno prostora u tom serveru. I hajde ja da mirorujem sad tu Slackware, pošto je u to vreme bio Slackware omiljeni Linux. Svi Drenikovi serveri su bili na Slackwaru. I mi smo mirorovali Slackware arhive i postavili ISO image i onda sam ja shvatio da te ISO image, gledao sam statistike, logove i sve to, ljudi su pokušavali da downloadaju ISO image Slacka, ali to nije završavano, to je prekidano i to su stalno pucali, ja sam shvatio to pogotovo preko modema, praktično nemoguća misija. 

Ivan Minić: To je bilo recimo, ne znam, dvestotinak megabajta u tome. 

Luka Gerzić: Da, recimo tako. Ono, to je bilo nemoguće, onda sam ja bio na tu nekim forumu i na IRC-u, ovamo, namo, ja sam krenuo da pričam i Elite Security i čuveni Gojko, sjajan lik. Ćao Gojko. 

Ivan Minić: Ne verujem da nas sluša, nadam se da posluša i volim i ja da ga mnogo pozdravljam ovom priliku. 

Luka Gerzić: Onda sam ja krenuo da pričam na tim forumima i tako dalje, čini mi se, nisam siguran, ne mogu da proverim, pokušavam da se ulogujem na Burek, ali ne znam da li ja postojim tamo i tako dalje. Uglavnom, mislim da sam svuda pisao da kogod želi da mu se nareže CD sa Linuxom, može da mi se javi. Ono, rekao se samo donesite prazan CD i ja ću to narežem, mi smo imali rezač, to je bilo ono kao wow, još rezač i to. I dolazili su ljudi i bili su vrlo zahvalni što su mogli da preuzmu Linux i mi smo krenuli da distribuiramo Slackware i u to vreme se pojavio Ubuntu, onda smo pravili kopiju Ubuntu i delili sve to i u nekom trenutku čini mi se da je Torbica nas je zvao, on je rekao ajde dođite ti i Veča u Bonafides da pričate malo o internetu, da pričate malo o svemu to što se dešava, šta radite vas dvojica i tako dalje i onda smo joj Veča i ja došli tamo, selili, pričali svašta nešto o Linuxu, kako ti neki počeci i sve to i ja sam doneo gomilu nekih CD-ova tada i podelio ljudima koji su došli tamo da slušaju sve to besplatno, a tada je bio ne znam, taj jedan CD recimo 25 maraka ili tako neka bila cifra da se nareže CD prazan, ali je to Drenik bio sponzorisao sad ne mogu se setiti da sam pitao Rolu za to ili nisam ali nadam se da se neće ljutiti ali smo mi podelili te CD-ove i ja sam i tada isto ponavljao kao ljudi, ako te nekome treba tu smo, dođite, uzmite i sve iz tog nekog ličnog iskustva da ja nisam mogao to sve da uradim kad je meni trebalo i onda nisam želeo da drugi ljudi to ne mogu ako žele i tako nekako smo sve i onda tu dosta sam upoznao ljudi koji su želeli da nauče i koji su se bavili svime time i sjajnih ljudi, stvarno ne u Bonafidesu, ali u tom periodu ne znam recimo upoznao sam Miloša Mačetu jednog lika koji je super inteligentan koji je u to vreme napisao najmanji shell kod na svetu u Assembleru i to je bilo onako i mislim, on je u to vreme čak imao Spark radnu stanicu kod sebe kući koju su mu poslali iz Amerike i to je stiglo, ja ne znam na koju foru, ali je stiglo i on je sa samom i se dosta igrao u to nekom periodu mi smo poslali i prijatelji, i drugari, i tako dalje i mnogo toga sam naučio od njega a nekako ono, išao sam, kogod je neko želeo da pruži neko znanje ja sam želeo da se družim sa tom osobom i da naučim nešto novo i da ono na neki način to upotrebim, ova ili onaj i to je bilo jedno sjajno vreme jer kako ti kažem, mogao si na internetu da napišeš nešto, a ne da te sačeka ono 50 nekih botova i da ti pričaju kako ti nemaš pojma, i kako ti si ovakav i onakav, i to što ti radiš nije dobro ili to može drugačije, i mi to radimo bolje, i tako dalje, nije bilo uopšte takva neka atmosfera, bila je atmosfera, e ono, imamo štap i kanap, kako to da napravimo da to radi. 

Ivan Minić: Znaš šta, ja često volim da kažem da je i tada bio trolova, ali su trolovi bili genijalni. Znaš, neki od tih prepiski, neki od tih svađa ja i dan danas volim da sednem da pročitam, neki od tih, ono, mislim, to je posebno, to mi uvek posebno bilo genijalno, naravno što sam par puta odrađivao takve stvari, drugarima pomagao za neku kintu, dnevnici iz noćne smene. 

Luka Gerzić: Da, da, da, da. 

Ivan Minić: Znači, ono, najbolja stvar, najbolji sadržaj na internetu ikada, ono, dnevnici iz noćne smene iz nekih provajdera, koji su naravno izlazili na forumima na kojima su ljudi bili aktivni i da, bilo je to da neko dođe i ti napraviš nešto i on te napuši, ali ti kaže šta treba da promeniš i kako možeš da unaprediš. 

Luka Gerzić: Jeste, nije bila toksična atmosfera, nije bilo, ovaj, nekako ja mislim da sam postao introvert, ono, zadnjih, ne znam, 20 godina. 

Ivan Minić: Ja mislim da je taj moment, ono, činjenice da ti je sve dostupno, ali da su svi tu, odnosno da je previše distribuirano svima, ono što je postao problem. Sama činjenica da su svi online, znači da bilo koje javno mesto, masovno, vidljivo javno mesto, će biti zatrovano gomilom gluposti. U ono vreme, nije svako imao pristup internetu. 

Luka Gerzić: To je tačno, da. 

Ivan Minić: I nije svako imao i pristup internetu i volju da se uključi u nešto što je bila online diskusija i sve ostalo, kakve gode da su bile. Znaš, ti ako hoćeš da se kuckaš nekim po ceo dan, mora kuckaš. Znaš, ono, prosečan čovek koji nema aspiracije da nešto nauči, njemu to važno iz nekog razloga, se umori od toga. On razmeni šta mu treba i ide dalje. Ona ekspanzija koja je došla onog trenutka kad je sve postalo, kad je infrastruktura postala budzašto javno dostupna, da ti više nisi morao da razmišljaš o tome, to je ono što je s jedne strane omogućilo da to bude danas defaultno, da ga svako ima u džepu da se ostalo. S druge strane, ono, napravilo da mora tražiš drugo igralište jer su došli divlji i oterali pitome. 

Luka Gerzić: Ima sad neka teorija tog dark forest interneta, ne znam da li si čuo, ali se primećuje taj neki shift gde se ljudi zatvaraju u privatne kanale, privatne komunikacije, ne žele da dele informacije sa drugima, se plaše ili ne žele jednostavno da budu izloženi to nekom šikaniranju tom celom publicizmu i još svem u tome. Internet se nekako smanjuje na isti način na koji je to nekad ranije bilo gde se ti neki mali community prave i tako dalje. Ljudi jednostavno ne žele da ulaze u te velike platforme i da tu budu ono, ne znam, like-ove i sve ostalo. Jednostavno žele da razmenjuju znanje i žele da razmenjuju neke iskustva normalnim putem. A to se sad sve, mislim, sad je to sve postalo mnogo, mnogo drugačije nego taj… 

Ivan Minić: Mislim, sve više kvalitetnih ljudi odlaze. Priliv novih ljudi je i dalje dovoljno veliki da većina toga rasta, ali to je ona varijanta da ti dođeš i odskroluješ gomilu nečega i shvatiš da nisi pročitao ništa. 

Luka Gerzić: Ništa, tako je, da. Ja se sećam u tom periodu kad smo sa Drenikom radili sve to, kad se pojavio TLDP ili ti Linux Documentation Project to je bilo fantastično otkrovljenje gde su postojali how-to-ove i kako se neke stvari konfiguruju, zašto se konfiguruju i ono. Mislim, to je bilo zlatno vreme gde sam ja odštampao sve te how-to-ove. Sećam se, strpao registratore svega toga u auto, otišao na Zlatibor i proveo čini mi se dve nedelje samo čitajući sve to, pokušavajući da shvatim kako to sve funkcioniše. Jer su to bile mnogo neke stvari sa kojima nikad nisam radio. I onda su to počeli da se pojavljuju i problemi sa spamom i sa virusima i onda trebalo se dignuti neki anti-spam serveri i da se dignu neki anti-virus serveri i da se to sve zaštitite. Korisnici su krenuli da osećaju te neke probleme i sve to. I u tom nekom periodu sam ja nekako mislio da sam ja prerastao Drenik i da Drenik je jednostavno neće ići nekom daljem tom putanjem uzlaznom, nego da jednostavno dostignuo neki nivo i da se tu neće stvari menjati. Ja sam bio i dalje gladan tog znanja i želeo sam da naučim neke nove stvari. Znao sam kako se neke stvari rade u inostranstvu, pošto internet je postao toliko dostupan. Ja sam bio na tom internetu non-stop. I onda sam krenuo da se raspitujem i saznao za Deltu u tom nekom periodu i video da oni imaju neki HR tamo, kao koji traži neke da se popunjavaju neke silne formulari  ovo ono. Ja sam bio, neću ja to, nego ću ja da vidim ko radi tamo, da saznam, ja sam to iščukao, našao ko su ti ljudi koji su tamo zaposleni i koji vode centar za razvoj informacionog sistema u Delti, Chris čuveni. I ja rekao, ja ću njima moje CV da pošaljem i da ih pitam je li njima treba čovek. Postao CV, oni me pozvali na razgovor, ja došao tamo, počeo da radim. I to je jedna čitava nova epoha, jedna ogromna promena  iz jednog providera, prelazak u jednu veliku korporaciju, gde smo ono radili neke stvari koje praktično niko u zemlji tada nije radio, jer je to bilo potrebno, Delti pojavila se, inače zanimljiva stvar, kad sam došao i kad sam dobio posao i potpisao ugovore i sve to, nisu hteli da mi daju ruter, nego sam ja dobio shell naloge na njihovim linux mašinama na mom useru, i ja sam bio pa ljudi, ako vi mislite da ja radim, ako ja nemam ruter, pa kao ne, malo ćeš da sačekamo to sve i da prođe malo neko vreme da vidimo mi ko si, šta si i tako dalje. I ja okinem par exploita i uzmem ruter i kažem, ja imam ruter, ne treba da brinete. I oni svi su u šoku. Pa rekoh, šta ste očekivali? Znate ko sam, znate šta sam radio ranije, znate odakle dolazim i sve ostalo, nisam ja ništa krio od moje istorije i svega toga. Reko, ovo je šuplje. Ovo ništa ne, ovo mora da se menja, neke stvari moraju da se menjaju. Ali naravno, tu su bile… 

Ivan Minić: Ko vam ovo radio? 

Luka Gerzić: Nije to bila njihova krivica, toliko… To je nešto što se dan-danas vuče, a to se zove ti neki sertifikati koji su potrebni da bi nešto radilo. Tipa recimo Oracle može da radi samo sa specifičnom verzijom Linuxa i ako se nešto promeni, onda oni ne daju podršku za to sve i ti si onda zaključan da moraš da imaš verziju SUSE-a ili Red Hat-a tu i tu, a to bušno ko sir. Razumeš, ono i ne funkcioniše i postoje bagove, ali mora tako, jer drugačiji Oracle ne da podršku ako ne radi na nečem drugom, i onda su oni tu bili zaključani s time, onda smo mi rešili ok, kad sam došao u Deltu, oni su bili na žutim kantama i sad Drenik je bio, ne znam, 50 puta manja kompanija, pa i može da uzme žute kante, ja sam rekao za žute kante sećam se, bili su stelaže na kojima su stojali serveri za Deltu, ja sam rekao da mi ovo moramo menjamo, postoje REX serveri, šta je to, kako to, pa REX, ono imate REX-u, gurate servere, oni su ovako tanki. Moramo mi da uzmemo servere i sve to i tako dalje. U tom nekom periodu je Delta krenula da uzleće sa akvizicijom Pekabete, formiranjem Maxia i svim tim stvarima i mi smo odjednom dobili enormne izazove da to sve povežemo, da se to ovaj isprati tehnološki, jer ta ekspanzija koju Delta tada imala bila jako velika i onda smo mi dobili odrešne ruke da se tu ovaj da se te stvari postave kako treba. Moram da kažem da je tadašnji menadžment Mladen Pavlović i Milomir Stanković koji su vodili taj tim su bili tajni sa puno razumevanja i mislim da je taj tim, evo ja sam prošao dosta firmi u životu u kojima sam radio ali takav tim ljudi i stručnjaka koji je tad bio u Delti od tih sedam i po godine kako sam ja radio u Delti nisam sreo nigde. Jer taj tim je nekako pronašao sam sebe i vrednovao neko znanje i iskustvo iznad svega ostalog i nije bilo nekoga tu koje je došao od mame i od tate nego su tu bili ljudi koji su želeli nešto da rade ja sam nažalost bio najmlađi tamo i jedini bez fakulteta ali smo mi krenuli da pravimo tu neku infrastrukturu i tranziciju Delte iz jedne kompanije u Enterprise sa implementacijom i Oracle servera i javljamo ih P serija i storage-a i svega ostalog i data centara koji su bili distribuirani i planova i implementacije SAP-a kasnije i svega ostalog što je došlo to je bio jedan izuzetno dobar period u kome Delta imala sluha da te stvari pokrene i sećam se mi smo postavili zahte da se implementiraju te neke P serije, AX operativni sistem i ti neki storage koji niko ovde u Srbiji nije radio, niti je znao ništa o njima mi nismo znali ništa o njima ali smo želeli tu tehnologiju zbog nekih razloga i onda je Delta odlučila da nas pošalje na školovanje u Ameriku i mi smo više puta išli o trošku Delta i o trošku IBM-a da se školujemo tamo to su bile velike iznosi novca a Delta nikad to nije uslovljavala nikad nije pravila tipa aha, mi ćemo sada potrošimo ne znam, 30-40 hiljada maraka da bi vi otišli u Ameriku, ali ja nisam zahtevao i tražio da mi ne idemo u regionalne centre tipa u Sloveniji nego da idemo baš u source što bi rekli u Austin i u Washington i tako dalje, u IBM gde smo onda prolazili njihovu obuku sa ljudima koji su pravili te serije i su ljudima koji su radili na razvoju AX-a i tako dalje i dobili stvarno neki stvari od nekih gajdova knjiga, skripti, svega toga do nekih insighta, kako neke stvari mogu da se podese, konfiguruše i tako dalje što nigde nije bilo pisano i to je bilo jedno neverovatno iskustvo i onako veoma sam zahvalan tu sam ja ispeglao mnoge neke stvari koje su bile šuplje i koje ja nisam znao i nisam učio godinama dok se radi o Dreniku, ali nažalost nisam imao mogućnosti da te stvari tamo naučim ali sam dobio šansu u Delti i to je bio onako sjajan period sećam se kada je jedna mala anegdota vezana za ADSL dolazak ADSL u Srbiju to sad mogu da ispričam ali ADSL je u Srbiju došao zato što tada u tom trenutku trebalo Delti i Delta je tada izvršila pritisak na Telekom Srbije da se požuri sa projektom uvođenja ADSL-a i svega ostalog, da bi mogli da se povežu radnje da se urade poprečne veze i tako dalje ali jednostavno mi smo shvatili da nama trebaju linkove i da odrazimo neke stvari za Deltu i onda je to bilo urađeno i to je jedan od razloga što je ADSL stigao tad kad je stigao verujem da bi stigao verovatno možda dve, tri godine kasnije da nije bilo toga ali i kroz Deltu smo nastavi nastavio sam da podržavam našu zajednicu koja je postojala od Drenikovog vremena ili pre Drenika i predstavljao sam Deltu na Osnivačkoj skupštini RNIDS-a i doveo sam Roleta koji je isto bio došao ispred Drenika hteli smo da podržimo to, da damo legitimitet tome da ne samo internet provajderi nego i kompanije, velike kompanije u Srbiji podržavaju formiranje jednog takvog tela i da je to nešto jako važno za razvoj interneta u Srbiji i hteli smo to sve da guramo i tako dalje i formiranje RNIDS-a te 2006. godine ako se dobro sećam i meni je bilo čast što sam bio tamo sa Mirom Tasić i sa celom tom ekipom to, mislim Mira je mene znala samo preko maila, jer iz Drenika smo otvarali hiljade domena tada raznoraznih i tako dalje i U-domen, mislim to je tek posebna priča, pre-RS domena i opšte ta tranzicija posle na RS koja je rađena i sve ostalo i onda formiranje formiranje Deltinog autonomnog sistema gde ja mislim da je u tom periodu bila jedina firma koja je imala autonomni sistem od strane RIPE-a koji je bio dodeljen, mi smo imali svoj Slash 20 koji sam uspeo da dobijem za Deltu i tako dalje, zbog svih tih radnji koji su trebali da se povezuju, imali smo ogromnu potrebu za javnim IP adresama a ne ratovanje i sve ostalo i onda sam, Vesna mi je tu mnogo pomogla moram ja da kažem, Vesna je hvala i eto ne znam, puno nekih drugih da, organizovali smo, inače to sad setio, RIPE IPv6 tranzicija je bilo organizovano u Delti doveli smo da se priča o tome kako sve to treba da funkcioniše i tako dalje i podržali smo tu celu inicijativu prelaska na IPv6 u Srbiji pokušali da promovišemo generalno taj ceo koncept i tako dalje tako da se to nekako nastavilo kroz to neko vreme.

VREDNOST BACKUP-a

Ivan Minić: Mislim, pričamo o jednom jako interesantnom periodu ti iz Drenika odlaziš u trenutku kada se tržište providinga u Srbiji pretvara u nešto potpuno drugačije u odnosu na to šta je bilo pre toga. Pre toga si ti u svakom gradu u Srbiji, malo većim, imao lokalnog provajdera koji je bio voljen cenjen, poštovan jer su to opet bili neki ludaci koji su teli da naprave nešto čime ne treba niko da se bavi ali ako hoćete, evo vam, napravite pa dobro. E onda se dešava ono što je negde prirodno da se desi u svakom biznis vertikali koja sazreva, to je ukrupnjavanje. Desetih trideset kroz pet, sedam godina pretvori u dva, tri stvarno velika, nekoliko srednjih i par onih koji su mali ali koji u suštini nemaju više nikakav pool, nego eto oni postoje jer su mogu da budu ili gubitnici ili neću da se igram sa vama. Tako je. Radim to zato što imam svoju želju i to je to. I to se desi, da kažem, to je imamo i svoje dobre i svoje loše strane. Za tržište mislim da je bilo loše, za korisnike je bilo dobro jer su se svi oni maksimalno trudili da privuku nove ljude što je automatski značilo da su svi dobijali jako dobre cene, povoljne, za gomilu stvari i ovo što danas imamo je ekstremna, ono, totalno izopačena verzija toga da sve što treba da uradiš je da na svake dve godine menjaš providera i onda barem pola vremena i nećeš plaćati ništa. Pro tip, pro tip. Ali da, to su neki moment. Šta se dešava? Dešava se u paraleli i to da mobilna telefonija dobije komponentu interneta koja je u prvom trenutku bila bez merenja pa smo mi, možda smo malo preterivali, možda i nismo. A ono što se dešava sa Deltom kao sistemom koji je izuzetno uspešan i cenjen u nekim vertikalama, širi se izvan toga i sve ostalo, je da ti imaš taj moment koji je retko prisutan na ovim prostorima, zato i hoću da ga istaknem, tog nekog pokušaja poslovne izuzetnosti. Ko se seća, a nema mnogo ljudi koji se sećaju, jer to brzo ishlapi i potope ga loše iskustva koja slede. Delta banka je bila najbolja banka u Srbiji. Tačka. Delta banka, pa sto mesta prazno, pa možemo da pričamo komercijalna i tako dalje. Delta osiguranje, pre nego što je postalo deo Generali Grupe i svega ostalog, ima razlog što je postalo deo Generali Grupe. Nije Generali došao i rekao daćete mi najgore osiguranje. Nije. Došao je i izabrao osiguranje koje je bilo jako dobro. Tako nešto može da se desi samo sa kompanijama koje imaju viziju. To ne znači da su uvek u pravu, to ne znači da je svaka odluka dobra, ali kada strateški posmatraš stvari i kada ti neko kaže neke 98, 9, 2000 i te vidi digitalizaciju, ti je ne razumeš, ti ne znaš šta je digitalizacija, ali za pet godina bez toga neće moći ništa da se radi. I kao, ovo su ljudi kojima veruješ, daj im priliku da nešto rade. Svi ti iznosi koje ste vi potrošili, uložili u infrastrukturu, u vaše znanje, u sve ostalo, na nivou Grupe su i dalje smešni. Isto tako, velika većina velikih firmi u tom periodu ne bi pomislila da potroši ni desetinu toga. Nego bi išla na varijantu a šta možemo da uradimo? Možemo da napravimo neku varijanticu, nešto malo da probamo. I sad, jedna stvar je raditi prave stvari, druga stvar je raditi ih na pravi način i ono, i zboriti se za mandat da neke stvari možeš da uradiš onako kako si ti zamislio da treba. Jer, mi smo u tom trenutku prilično nezrela industrija, mislim mi smo i danas, IT je ovde i dalje prilično nestrukturirana i histerična industrija. Ali u tom trenutku je industrija, nema to kud. Da. Ko ti je ovo radio i nema to kud. Kako se sad kao ti, kao deo sistema, boriš sa tim, jer kao ti možeš interno da napraviš nešto. Ti imaš eksterne vendore, saradnike, koji su ti, ne možeš baš sve da napraviš interno. Neke stvari radiš i sa drugim. 

Luka Gerzić: Pa, Delta je imala kapacitet, zato sam ti rekao na početku da je taj tim koji je bio tada u Delti bio stvarno dream team. Ja mogu tako da kažem i mislim da će se svi ljudi koji su bili tamo složiti za tim, u tom periodu, jer su to bili ljudi koji su voleli svoj posao, koji su znali svoj posao, nisu se plašili tih nekih izazova, znali su kako te izazove da reše i imali su podršku menadžmenta da se to stvarno i sprovede u delo. Naravno da je bilo klipova u točkove i sve ostalo sa raznoraznih nekih strana, ali te stvari su bile rešene sa argumentima. Suvoparnim argumentima. Ako stane Delta i ne funkcionišu kamioni i ne mogu da iznesu zamrznute proizvode ceo dan na suncu i propadne, ne znam koliko, stotina šlepera i ne može Maksi da dobije svoje dnevne potrebe i ljudi ne mogu da kupe, ali je prazna radnja i tako dalje. Koliko to košta? Košta toliko? Toliko će da vas košta jedan dan ako ne radi, a ako nešto bude ozbiljnije, ne radi mesec dana, pa vi sračunate koje su to pare i naravno tu uopšte nije bio nikakav problem da se izdele sva potrebna sredstva da se takve stvari nikada ne dese. Ja sam ti pomenuo, mi smo imali situaciju u Delti koje je traženo je da se za potrebe našeg data centra postave dva pakovanja baterija, nezavisno je sa nezavisnim pidovima i tako dalje, plus agregati, izlog agregati, sve to. I onda je bilo poslije pitanje, to bre, mnogo košta. Kažu, zašto mi moramo sve duplo? Ja kažem, mi izlazimo tamo i kažem, mora duplo zato što ako jedno to ne radi, nema redudance, vama sve ode dole i onda ova cifra što smo pričali vam dolazi na sto pa vi objašnjavajte zašto je to tako. Ok, nema problema. I mislim, prošlo je par decenija od kada smo mi to sve postavili i naravno da je bio petak, 13. Desio se požar. 

Ivan Minić: Ne mora da bude 13., ali mora da bude petak. 

Luka Gerzić: Petak, naravno, petak mora da bude, da, uvek se sva sranja dešavaju petkom, ono, i to oko pet popodne, ono. Uglavnom, desio se požar, jedna od baterija koja je bila instalirana u tom reku je procurela kiselina, pala na vod, izgorela je izolacija, desio se kratak spoj, sedam metara je bio plamen. Došli je vatrogasci, aktiviran je bio i sistem protivpožarne zaštite i svi naši serveri i P-serija, storage i ostale su bili beli od praha, ali je Delta radila i niko osetio, to nije, niti je bilo ikakvog dauntajma ni jednog jedinog servera nije bilo problema niti bilo čega drugog. I onda je bilo, ono, a jesam ti rekao. Zašto mora da budu dva, ono, redudantna servera, zašto mora da budu dva redudantna napajanja, zašto mora sve da bude tako kako smo pravili i sve ostalo. I tad smo, ovej, tad je Delta to znala i da ceni, mogu ti reći, mi smo dobili dobre bonuse posle svega toga, su saznali šta se dogodilo i šta je moglo da se desi i sve ostalo i oni su to cenili i mi smo bili onako vrlo, ovej, ali smo stvarno bili požrtvovani. Znači, svi ljudi koji su tamo radili, mi smo imali radno vreme i, ovej, radilo se kad je moralo da se radi, da li je to noću, da li je to vikendom, zato što nešto nije odgovaralo da se radi preko nedelje, niko to nije postavljao pitanja, to su bile neke naše normalne stvari i niko se nije ljutio zbog svega toga. I bilo to, mislim, stotine nekih anegdota, šta smo sve viđali, ono, znaš, odjednom ne radi neki link, isposti se pacovčina neka, ovej, pregrizla kabel ili ne znam znaš ono, ti još noću tražiš pacova, nekog koji je, ono, žvaće kablove u nekom magacinu negde koji je bitan i ne bi trebalo da se to desi, ali u tom magacinu niko ne kontroliše pacove. Mislim, to ti nije bila stvar o kojoj si mislio. 

Ivan Minić: Ja mislim, kada pričaš sada o datacentrima iz tog perioda, to nisu ovi datacentri danas. Ja se sećam, prvi put, kad me Bole vodio, da mi pokaže šta su oni radili tada u Telemarovom datacentru, jedna od prvih tih stvari većih, kao, dođeš tamo i onda idu one kapice na patike, pa ide ono, kao da ulaziš u proizvodnju hrane. I stvarno unutra je sve kao u apoteci, ali ja se vrlo dobro sećam da u mnogo perioda pre toga najbolje čemu si mogao da se nadaš je da ta prostorija je relativno mala, sve je zadihtovano, ima jedna klima. I klima prestane da radi i kreću da stižu mailovi i sms-ovi ili ono na džaberu kreće da stiže, da se sve pregreva, zato što ta jedna klima 24-ka za tih dva puta dva metra, ne može da izgura to više jer je ugasilo što god, znaš. Mislim i taj moment, šta svaki dobar inženjer voli najviše na svetu, backup. 

Luka Gerzić: I da ti backupi zaista rade, znači da taj restore može da se izvede. I da može da se izvede brzo i sve što treba. Imali smo i tih takvih situacija gde je uloženo vreme da se sve stvari provere, se vratilo višestruko. Mislim, danas većina firmi, nažalost, ima taj neki uticaj koji su donela ove socijalne mreže tipa Facebook koji je ono kao move fast, break things. Stvari treba da se rade na takav način. I mnogo firmi je to… 

Ivan Minić: Skarabudži, probaj pa ćemo da vidimo.

Luka Gerzić:  To je kreiralo takav technical debt sada svima da te firme, a i većina malih firmi koja su naravno htele- videla žaba da se konj potkiva, pa je i žaba digla nogu, varijanta. Gde su oni hteli da implementiraju sve te stvari koje Facebook radi koji je nikada u životu neće trebati i ne znam, te tehnologije i sve to da bi onda radili tako i da bi onda u nekom trenutku shvatili da ne mogu da održavaju ni svoj kod jer je kod ono mislim garbage in, garbage out varijanta i da se stvari nisu radile kako treba. I danas isto ja kad pričam sa nekim kolegama, mlađim kolegama koji su otišli da rade po inostranstvu itd. i danas imamo te neke flashbackove, jesi radio ovako ili onako ili kako radiš ćuti, ne pitaj me, ono, forsiraju me da radim stvari, znam da ne trebam tako da radim ali me tako forsiraju. To neminovno vodi, znamo ka čemu, i evo sad imali smo ovaj crowdstrike i sve što se desilo, mislim i toga će biti sve više i više u budućnosti, neminovno da dolazi do takvih havarija koje su globalne, jer svi veruju u cloudu i nekom tuđem kompjuteru, a ne svom i hoće da smanje troškove i tako dalje, neće da ulože lovu, što je loše. Ja mislim da je, recimo, to je jedna od glavnih ključnih stvari zašto je Delta bila uspešna, što se tiče IT-a, govorim samo što se tiče IT-a, je to što je ulagala u svoje ljude. Mi smo imali svoju internu biblioteku knjiga koju smo poručivali, sve knjige koje su bile vezane za ono što smo mi radili iz mreže, iz storiđa, iz Linux-a, iz programiranja, iz čega god, imali smo svoju ličnu biblioteku koja je bila, knjige su bile poručivane na šestomesečnom nivou, za sve zaposlene u sektoru, da svako može da uzme koji god hoće knjigu, kad god hoće da pročita, da sazna, da nauči, da ono bili su kursevi, mi smo slati na kurseve, mislim da je tada Delta znala vrlo jasno da mora da školuje kadra, ali kadra nije bilo i to je bilo nešto što je bilo potrebno i zahvaljujući Delta banci i standardima koje je postavila Delta banka, mi nismo mogli da idemo ispod tog standarda, znači mi smo morali da budemo za samu korporaciju da napravimo istu tu stvar, iako smo bili potpuno odvojeni, a to je bilo strateški urađeno da Delta banka nije imala nikakvog dodira sa Delta M grupom i sa Delta holdingom po pitanju infrastrukture i svega toga. 

Ivan Minić: Da bi mogla relativno lako da se proda. 

Luka Gerzić: Da bi mogla da se proda i da izađe sistema i sve ostalo, što se kasnije desilo i sa Delezom i Maxi, naravno to je sve životni vek jedne kompanije, ali bilo je potrebno da se odrade te neke stvari.

PORUKE U SOURCE KODU 

Ivan Minić: Ja se sećam, meni je jedno vreme bilo omiljeno da po raznim Stack Overflow-ima i Reddit-ima i tako dalje, čitam stvari koje su ljudi našli u kodu. Jer kao, brate, to je blago i sećam se raznih nekih, ali jedna mi je omiljena, gde mislim da je kao više puta proglašavano ono kao najbolji komentar u kodu. Ja imam drugi favorit, ali jeste genijalan, gde je neko iskodirao nešto i sad kao stoji ono komentar na dupli slash i kao temporary fix i datum. April 91. I ispod toga je novi slash temporary my ass 2004. Jednostavno niko ga nikad nije sredio i to je to. I gomila nekih drugih stvari. Ja se sećam, recimo, ja sam tada dosta radio sa Norvežanima i Opera Software tadašnji. Svašta smo nešto interesantno radili. Mislim, ja sam bio nisam bio advanced, ali sam bio super interesantan za taj neki komunikaciju, ono social moment koji su oni gledali da grade jer tada brauzeri nisu bili samo brauzeri, tada su brauzeri bili zajednice. I sećam se, ja sam bio dobar sa njihovim razvojnim timom jer je tu bilo par nekih ludaka koji su voleli iste stvari kao ja sam bio na njihovom internom ircu, kao zaposleni i onda komentarišemo fudbal i oni mi pričaju šta se dešavao od tog dana. I pričaju mi kako su izgubili posao, čini mi se sa HP-om. Zato što, odnosno kako je HP izgubio posao sa njima, a bio je veliki posao jer u tom trenutku Opera izbacuje Opera Mini koja radi na bilo kom java telefonu tako što oni povuku stranicu na server, iscrunchuju je, svuku sve sa nje, ispakuju ti u format koji možeš da otvoriš na tom malom ekranu, tekst, slike, optimizovanje i sve ostalo, što znači da im je trebala ozbiljna farma od tog trenutka i nije trebalo to toliko. I oni su planirali da uzmu ovo i onda su u jednom trenutku videli što se tada dešavalo da pristup panelu za održavanje mašine weba, pristup, ne radi. Su otvorili kao sve je okej, trebalo bi, ti si mogao da promeniš to je jedna od fora koja su oni imali, mogu da si promeniš user agenta u browseru, staviš bilo koje, staviš Internet Explorer. Staviš Internet Explorer, isti browser, isti rendering engine, tada je bio presto kao sve radi. Otvoriš source i u source-u piše if IE. die. I kao, eto najskupljih deset karaktera u istoriji otprilike. I kao to su stvari koje su se prosto dešavale, gomila toga jeste bilo nekompatibilno. Ali ako pričamo o tome kako su projektovane neke stvari, sistemi koji su projektovani 60-ih i 70-ih se neki i dalje koriste, zato što su tada napravljeni kako treba. Onog trenutka kad nisi imao izobilje resursa, stvari si morao da napraviš da rade kako treba. Sada kada imaš izobilje resursa, ti možeš da probaš svašta. I ako probaš i napraviš i to se ispostavi da ima neku trakciju da ljudi hoće da koriste. Koje su šanse da će ti to da sad nešto napraviš kako treba? Kada sa dva klika možeš da povećaš količinu resursa koju imaš beskonačno i biće jeftin. 

Luka Gerzić: Da, to je, se vratimo sad na Drenik i na tu celu priču se sećamo, mi smo kompilirali kernel da bude 204 kilobajta, otprilike između 180 i 200 kilobajta da bude veličina kernela da bi još što više oslobodili sistem, da bi kernel bio statičan zbog neke stvari, neke pečeve, open wall pečeve i sve ostalo što je bilo u tom periodu, ali se trudili da optimizujemo svaki bit da se iskoristi ako je to moguće, jer smo imali jako limitirane resurse za servise koji su trebali da se vrte na tim mašinama. Jednostavno se vodilo računa o svemu i to je nekako ušlo u moj neki pristup poslu i svemu tome i ja dan danas iako imam neograničene resurse za neke servere i sve ostalo, da se trudim da organizujem i da iskoristim ono što treba da iskoristim, a ne da se rasipam sa mašinama, resursima i sve ostalo. I to je nekada davno je bilo ako server padne, to je vest, kako ti kažem. Danas se upucova server, ono tank, gotovo, idemo sledeći, diži, pravi kopije, kuberneti, ovo ono i cela ta priča. Rasipa se mnogo, ta virtualizacija je donela koliko je donela dobrih stvari, toliko je donela i mnogo te kompleksnosti koja nikad nije dobra. Uvek treba, mislim, svi ti sistemi koji su radili, mislim, mi smo imali, ja se sećam da je jedan od servera u Dreniku imao 690 nešto dana uptime. Jer nije bilo potrebe da se server pipa, on je radio. Mi smo se brinuli više o tome da ako isključimo server, on se neće podići jer će ono, da se hladni lemovi na ploči desi i sve, sve su to bile žute kante, mislim, sa ono skarabudženim komponentama unutra i tako dalje. I da smo se stvarno trudili da sve imaju ono visok uptime i da su, sad se te stvari rade drugačije, mnogo kompleksnije. Ja mislim i daleko kompleksnije nego što je to potrebno, ali to su donele ove neke nove tehnologije i sad se stvari rade mnogo drugačije nego što su se rade ranije i mislim da ljudi sada rasipaju resurse koji koštaju našu planetu u kranjoj liniji. Pogotovo sa ovim AI, sad data centri se dižu od nekoliko megavata, što je enormno, mislim, to su neke straobalne cifre, mislim, da sad ne ulazimo previše u te neke detalje. Ali drugačije je vreme. 

Ivan Minić: Prosto ono, sećam se, prva mašina koju smo zakupili da je bio Celeron 1-3 sa 512 mega rama i kao na tome su se vrteli tada Burek i još sigurno 100 sajtova. Pa smo u nekom trenutku dodali još 512 rama, jer je to moglo. To su kao neke stvari koje sad kad kreneš da razmišljaš o tome, ne kao digitalni sat je moćniji od toga, zato što bilo koji od ovih sadašnjih satova je sto hiljada puta moćniji od toga, nego kapiram da je ono pametna olovka za iPad da ima unutra moćniji hardver nego ono na čemu smo mi vrteli sve. Ali to je tako bilo i mi smo u tim okolnostima od toga pravili čuda. I uvek bili upućeni jedni na druge i kao, znaš, šta se desi u trenutku kada ne možeš više da kupiš dovoljno jaku mašinu, a nemaš mogućnost da na klik dve mašine pojiš u jednu veliku virtuelnu. I onda kao sedneš, učiš, pa vidiš ovi ljudi dele, pa je web server ovde, a database je tamo. Ali onda moramo da pišemo ovima iz ne znam, Euro One servers ili gde je već tad bilo, da ih stave jedan pored drugog. Da ih vežu kablom, da ne ide kroz pola zgrade, mislim, biće i to okej, ali ovo će biti mnogo brže. I učiš tako nešto i onda kad ti neko kaže, kao, kako ti znaš sve te stvari? E, nisam ono, nisam se ulogovao na SSH jedno 7 godina i ne planiram. A kao u nekom periodu sam i ja održavao dve naše mašine. Ako se desi nešto, karambol neki, mora dođe neko drugi. Ali one neke redovne stvari, update-i, restartovanje Apache-a, čišćenje, ne znam, Firewall-a i sličnih stvari sam ja radio. Nije to bila nikakva mudrost. Zašto? Pa trebalo mi je. I onda kad je došla neka situacija gde sad treba da unovčiš neko znanje, odnosno tražiš način da zaradiš nešto, ti u suštini ne znaš ništa, ali znaš od svega pomalo i to je obično dovoljno da nešto može da kreneš. A ako si taj što voli da sedi, da čita, da drnda, da pita, ide okolo, smara ljude, da može da napraviš svašta, kao, mislim, pomenuo si Gojka, ono, kao, prate, prošlo je 20 i kusur godina, hvala ti što si me trpeo. Znači, to se odnosi na sve te ljude. Kakvih klinaca je bilo, ja nisam bio toliko nepodnošljiv, ali meni sad neko da se pojavi takav, ja bih ga posle trećeg komentara poslao, ono, jel možeš da odeš do Subotice da vidiš da li sam tamo, bukvalno. Tako da, kao, to jeste, bilo neverovatno vreme. I imao si, elite security je baš bio super primer toga da je, kao, tu sede neki ljudi koji su tu negde po Beogradu, po Nišu, po Novom Sadu i sede neki ti ljudi koji su po Holandiji, Nemačkoj, Norveškoj, koji dele neka svoja znanja direktno sa izvora, kao, ne znam gde je sad Gojko, ali, kao, bio je u Juniperu. Ne znam gde je sad Dimković, ali, ono, u tom trenutku kad je on postao jedan od ključnih ljudi, ne znam, u Neru, Nero je bio ekstremno važan deo svih naših života. Da nije bilo njih, ne bi ti slekveri bili narezani. Da. Znaš, kao, a naš dečko, drugar s kojim smo se svađali po forumu, Iron Keyboard Dimković, koji je dan danas aktivan, kao, je otišao tamo i nije on bio, ni mnogo stariji od nas, ni drugačiji, ni bilo šta. Ti vidiš neke mogućnosti tu, ali nisu kao danas. Nije kao danas da vidiš klinca koji pre dva meseca nije znao ništa, sad zna nešto i ima hiljadu i po evra platu. Ne, ti moraš, znaš, užasno mnogo. I svi smo mi znali da ti ljudi koji su napravili nešto znaju neverovatno mnogo i nas je ložilo da stignemo njih. 

CYBER SECURITY

Luka Gerzić: Da. Meni je, sad ću se opet vratiti na, na malo skačemo sad, izvini, ali, meni, eto, u tom nekom periodu tog Drenika i svega toga kad je, kad je sve to krenulo, kad sam ja počeo da radim sve, shvatio sam da ja neću moći da, ovej, da idem da studiram i tako dalje. Bilo ta neka, bilo mi je žao da, ovej, neću biti na ETF-u i da se neću, eto, da neću to završiti u nekom dovoljnom periodu. I, ovej, godinama kasnije sam imao priliku da održim predavanje na, na Elektrotehničkom fakultetu. I to predavanje je bilo vezano za RNIDS. RNIDS je organizovao i tu hvala, ovej, Danku, koji je imao sluha da čuje te neke stvari i da organizuje i da podrži to sve od strane RNIDS-a. Bio je taj Cyber Security Month, gde smo mi radili analizu, oni su me pitali da uradim analizu bezbednosti nacionalnog domena RS, gde smo mi radili skeniranje svih domena koji su registrovani, ovej, da izvršimo neku analizu kako to sve izgleda i kakav je naš internet. I onda smo držali ta predavanja i ta predavanja su bila jako posećena i sećam se, ovej, kad smo došli da, Bole i Jovan Šikan i ja, da održimo predavanje prvo na, čini mi se da je bilo na FON-u. 

Ivan Minić: Na FON-u sam bio. 

Luka Gerzić: I bila je puna sala i ja izlazim ovako kao čoveče, a ovde sam, bio sam ovde ja nekada, ali na serveru. E, onda je posle toga to, ovej, bilo na Zlatiboru, na Fakultetu za bezbednost. Isto je bila puna sala, pa je onda posle toga došao ETF. U stvari ne, ETF je bio pre Fakulteta za bezbednost. Ovej, oni su organizovali to posle. Uglavnom, dolazim na ETF u njihov veliki amfiteatar koji je bio pun, gde sam se ja osećao kao, eto, ovo je mesto gde sam ja želeo da dođem i da studiram i da nešto naučim i, ovej, da, eto, budem tu deo kao student. Ali sam eto došao godinama kasnije da držim predavanje i to je mi bio onako jedan veliki šlagvort. A inače se, ovej, moja kasnija karijera o kojoj ću vam pričati možda neki drugi put, ovej, igrom slučaja sam ja dizao HPC klastere na nekim univerzitetima po Evropi, gde sam imao naloge tih godina i bio student i čak na jednom od njih je i dalje bio taj nalog, duše zaključan, ali arhiviran i čovek koji je bio admin tu je i dalje bio admin i ja mu kažem pa, znaš, mi dižemo klaster i pričamo o klasteru i o tome kako će to sve da radi i sve to i ja mu pomenem ime servera, kao, kako ti znaš za taj server, pa rekao, imao sam root, molim, pa kao, imao sam root te i te godine, tu i tu i taj nalog i on čovek, ono, ovaj, i polako gleda mene, gleda kolege, ove moje kolege mene gledaju i su vrlo, vrlo, onako jedna mala pauza, i ja rekoh, pa eto, sad sam došao da, ovej, da pravim klaster, da to napravimo kada treba, da, da, da, ovej, tako da su te, te neke želje tog nekog akademskog, ovej, obrazovanja i svega toga došle kroz drugačiji jedan put za mene. 

Ivan Minić: Taj period, to je negde, čini mi se, 15.-16. kada su bila ta predavanja, bio sam na FON-u, bio sam na FON-u zato što sam video da, da, da, da dolaziš i da je Piki tu i onda smo se nešto iskombinovali u poslednjem trenutku i došli. Bilo je super zabavno i super interesantno i mislim da kogod je bio tada u toj prostoriji, a tome ima skoro 10 godina, da je promenio neke užasno glupe navike za koje ni ne zna da su glupe, jer ljudi ne razmišljaju o tome. Znaš ono, internet je postao commodity i ti kada dođeš u kafić ili u tržni centar i pitaš koja je šifra za Wi-Fi, da bi uradio nešto što se tiče posla, to je stvar koja može užasno loše da se završi. 

Luka Gerzić: Da. To tih godina, baš pre tih predavanja i ja sam to nekako bio spojio, pošto tu ima jedna stvar koja se desila 2014. godine, sam držao neko predavanje na jednoj security konferenciji i da, eto, to ću da sad, kako si pomenuo Pikija, pa ću da, znaš da je Piki pisao Ratelu da mu odobri, to jest da nam odobri da mi podignemo svoju baznu stanicu u Novom Sadu, za GSM. I oni su ga bili u fazonu, molim, šta, pa kao, Piki je izvukao tamo nešto iz nekog, ono, znaš, paragraf 513 602, ono, otprilike, pa kao testiranje, mi bi da testiramo baznu stanicu, pa se pojavljuju, koji je sad, koji je operater sad, tu, u celoj toj priči, pa kao mi, tu nas par, mi ćemo kao da držimo baznu stanicu, ja dolazim tamo sa, i oni nama nisu odobrili to zvanično, niti bilo šta, ali smo mi, kao, mi ćemo im pa to da dignemo, a onda smo digli preko SDR-a, soft-define radio, malu baznu stanicu tamo, da ljudi koji su došli na to konferenciju mogu da se priključe na, sa svojim mobilnim telefonom na tu baznu stanicu, da pričaju između sebe, da šalju poruke i tako dalje, i onda sam ja pravio tu neke zavrzlame, skidao imena i brojeve sa mobilnog i slao im nazad sa SMS-om onog momenta kad se prijave na sve to, da vide koliko su te neke stvari jednostavne da se urade, pritom smo im pokazivali da, da signal te stanice, koji je jači zato što su oni blizu, preuzima taj telefon i kako jednostavno može da se te neke stvari skinu kada treba se recimo te dvofaktorske autentifikacije preko SMS-a rade, da to nije baš najsigurnija stvar, da bi trebali neke druge stvari da se rade i upozoravali smo na sve to. Elem, u tom istom periodu sam držao još jedno lightning predavanje koje je bilo war driving i gde sam ja seća se ove sa Pikijem kao Piki bih teo da ide sa mnom da se vozi kolima, pošto mi ja išao imao Pirot CE Beograd, bukvalno sve ulice, sve glavne ulice sa raznim nekim antenama je postavio gomilu antena na moj auto i u kolima i laptop i svašta nešto da bi se svi kanali uhvatili svih Wi-Fi uređaja i svega ostalog, i onda se sećam Piki je seo i se drži u gomilu nekih Jagi antena što mi ja dao, da on drži tu, a mene pita kao, jel ovo sigurno? Mogu ja ovo, jel smem li ovo držimo ovde? Ja sam ja rekao, pa ne znam da mi se zezam malo s njim i to rekao, ne znam, možda bolje držiš ovako, on je čovek, sve vreme kako smo se vozili to veče, ne znam 2-3 sata smo vozili Beograd, on je držao ovako antene da to ne zrači puno sve ostalo, jer nezgodno je taj deo, tu je malo nezgodan, uglavnom mi smo prešli ceo Beograd ili veći deo Beograda, čak i Borča, Ovča i tako dalje sa Wi-Fi-om i onda sam ja to iskoristio kasnije da pokažem ljudima koliko je lako da ih neko mapira i da njihovi telefoni pričaju konstantno i onda smo imali onaj mali box i bio aktivan i sećam se smo im pokazivali da su ljudi ovako gledali i nisu shvatili kao evo ja znam da ovaj čovek s ovim telefonom živi tu i tu i evo Google mapa gde je taj Wi-Fi, tačno lokacija, GSM koordinate i sve to su ljudi bili i ono počeli malo da se stresiraju oko svega toga, ali nisu shvatili tu tehnologiju u tom momentu šta ona stvarno radi u pozadini, kako to sve funkcioniše i tako dalje i na ETF-u je bio jako dobar odziv studenata koji su posle sa mnom pričali o tome kako mogu da se zaštite i kako mogu te neke stvari, šta treba da rade i sve to, tako da je to predavanje na ETF-u ostavilo jedan snažan utisak na mene. 

Ivan Minić: Sećam se na tom na FON-u, sećam se tog momenta da ti objašnjavaš koliko je zapravo lako da negde gde, pa čak i u velikom objektu, ali posebno u malom, da ti dođeš, doneseš uređaj koji je veličine pakle cigara i iskloniraš lokalni Wi-Fi, samo da sve prolazi kroz tebe i da to može da neko duže vreme čak i radi, a uvek možeš naći neku struju gde će raditi trajno i da bukvalno imaš onu situaciju koja je najčešća koju ljudi kažu kada je to u pitanju, ali sve je izgledalo kao da je pravo. Pa kao da, ali kako ti meriš da li je nešto pravo? Tako što se tako zove, pa može bilo ko da digne mrežu koja se tako zove. I samo je bitno ko u tom trenutku, na tom mestu ima jači signal. 

Luka Gerzić: Pa vidi, to su stvari, mislim pričati o bezbednosti ljudima koji nisu u IT je vrlo teško, jer oni ne mogu da razumeju to na pravi način i ponekad je vrlo komplikovano da se neke stvari pravilno objasne. A još teža varijanta je privatnost na internetu i opšte taj neki pojam kako ljudi mogu da sebe zaštite od privatnosti. Mi smo godinama upozoravali na privatnost i pričali i kroz te neke da kažem RNIDS-ove promocije išli i govorili ljudima o privatnosti i kako bi trebali da se zaštite i sve ostalo. Ja sam pisao jedan opširan blog o tome koliko čak i banke u Srbiji u tom nekom periodu, mislim to je bilo 2015-16. godine. Tako nešto sam pričao da banke su autorizaciju klijenata radili u plain textu, bez HTTPS-a. Da su sve novine u Srbiji, sve, bile bez HTTPS-a i mi smo onda pokrenuli tu, to je sa ShareDefense u stvari, sa ShareFoundation, pokrenuli i sa Šabićem, Radomir Šabićem, koji je mnogo toga uradio da se gurne svest ljudima o privatnosti i ličnim podacima i uopšte. I cela Šabićeva ekipa je bila sjajna. Oni su ljudi stvarno radili sa jednim entuzijazmom i želeli su da stvarno neke stvari unaprede i poboljšaju i da se neke stvari stave tamo gde treba da se stave. I sa njim smo uspeli da se skupimo sa svim relevantnim medijima u Parobrodu, gde sam ja održao njima predavanje i rekao im ljudi nije samo da su HTTPS i sve ostalo, nego vi šerujete sve žive podatke, jer imate, ne znam, 180 trekera na vašem web sajtu, koji cookie od svih korisnika preuzimaju, šalju i tako dalje. I šta sve radite i zašto to sve radite? Jeste vi obavestili ljude o svemu tome? Nekoliko dana posle toga su je prvo Blic, pa onda i svi ostali postavili HTTPS, SSL, sertifikate i sve ostalo, postavili kako treba, a onda i postavili cookie obaveštenje i uradili neke stvari po tom pitanju. Mislim da je tu Šabić dosta malo pritegao i rekao da se ne bi šalili i sve ostalo.

Ivan Minić:  Imao si jedan trenutak kada je isto tako nešto, možda godinu dana nakon toga kada ako nisi imao HTTPS bilo kakav, makar AdSense script koji je free, Google nije više želeo da te indeksira i izbacivao i u Chromu da si nebezbedan i sve ostalo. I kao mislim to je najbolji način da se ljudi uteraju u red, ali bilo bi super da ti te stvari rešiš i pre nego što dođe situacija da od sutra moraš. 

Luka Gerzić: Da, mi smo, ja sam pokušavao i imao sam uspeha, mislim Tamara Vučenović sa Radio Beograda me zvala da intervju da pričamo o tome kad se to sve završilo i malo smo imali onako diskusiju i to je bila vrlo lepa jedna emisija gde smo pričali o tome šta sve treba da mediji urade da omoguće da naši ljudi ovde u Srbiji ne budu eksponirani toliko tim trekerima i gde sve njihove podaci idu i privatni podaci i tako dalje i to je imalo, mislim da je to imalo nekog efekta, naravno vrlo je teško raditi nešto van institucija, mislim kao da ja, Luka Gerzić, sad ću ja nešto pričam u nekoj privatnosti pa će to neko mene poslušati mislim nije jednostavno, ali bila je dobra podrška ljudi koji su razumeli probleme koji su vezani za to i uspeli smo da to eto da se izmeni, da se popravi i tako dalje, žao mi je što nismo radili naknadne analize zvanične nacionalnog domena koji sam radio te 2014. godine čini mi se, ja sam ih radio privatno i znam da su se neke stvari promenile na bolje, da su se procenti dosta poboljšali sad i zbog Googla, indeksiranja i svega toga, ali mislim i zbog te neke podignute svesti gde su ljudi počeli sami da pričaju o tome da je nedopustivo da banka mislim da je bila ona Societe Generale ima pogrešan sertifikat koji je ono sertifikat ili tako nešto bilo ne mogu se setiti tačno i da su sertifikati nekih drugih banaka bili rankirani sa F oznakom od strane Qualisa koji ima onaj sjajan certificate checker su jednostavno nedopustivo i da se onda da se propuštaju klijenti ja sam apsolutno siguran da klijenti banaka u Srbiji nisu ni svesni da se većina njihovih podataka proksira kroz firmu koja radi održavanje tih banaka, tema i svega ostalog i da ta proksi firma ima sertifikate koji bukvalno otključavaju sav saobraćaj između banke, klijenta i njih. To su te neke stvari i gde se ti podaci onda čuvaju i kako se oni analiziraju i mislim tu je onda i priča sa mobilnim operaterima, mobilnim telefonima gde se, gde ljudi surfuju i kako se identifikuju i uopšte šta se sve tu radi, tu ima mnogo mnogo nekih nepoznanica koje nažalost naši ljudi ne znaju, a mogu ja ti kažem da je bilo slučajeva koji su se završavali loše jer su tu neka deca bila izložena predatorima raznoraznim na internetu jer su roditelji smatrali da toj deci treba da dopuste sve i da oni mogu da idu da surfuju i da se join-uju sa ne znam recimo 12 godina na neke kanale, web sajtove itd. gde su ljudi koji vrebaju takve prilike i sve ostalo i te stvari su se dešavale pogotovo što naši ljudi ne razmišljaju i kad god se postaje neko pitanje oko privatnosti pa kao šta će meni to, ko će mene nemam ja šta da krijem itd. a onda slika njene ćerke ili sina na moru bez, znaš ono, pa na instagram itd. da kažem predatori itd. oni samo gledaju i traže takve stvari itd. i šta rade sa materijalom. 

Ivan Minić: Ne, ti uz minimalni trud možeš, čak i ne moraš da imaš nikakvo tehničko znanje sedneš, pogledaš, analiziraš vidiš paterne gde se ljudi slikaju naći ćeš gde žive. 

Luka Gerzić: Apsolutno. 

Ivan Minić: Nije nikakva mudrost. 

Luka Gerzić: Nije teško, ne. 

Ivan Minić: Posebno što će u nekom trenutku neko od njih to da podeli direktno jer ne razmišljaju. 

Luka Gerzić: Mislim, jedan od primera koje sam ja dao ljudima, ovaj, kao koliko, dokle to sve ide i sve ostalo, je da sam rekao, otkucajte vašu registarsku tablicu vašeg automobila na Google. Relativno je šansa da će vas Google indeksirati i da će vam poslati sliku vašeg automobila koju ste negde objavili nekad ili koja je izašla u nekom članku itd. jer Google indeksira svaku, svaki objekat na slici, a ne samo brojeve. I onda je relativno lako naći nekoga, pogotovo ako se slikaš pored nekog landmarka gde je lako da se locira itd. Tu je bilo dosta nekih ružnih stvari koje su se dešavale. Onda se pojavio kako se zove… Bože, stao mi mozak. Visokotehnološki kriminal u Srbiji i pojavili su se neki zakoni i pojavio se VTK, taj tim ljudi koji se bavi time itd. Pokrenule su se neke stvari, nažalost, tek pošto su se neke stvari, neke ružne stvari desile, ja sam bio i upoznat sa nekim slučajevima sekti koje su vrbovale našu decu za Indiju i svakakvih nekih problema koji su se tu dešavali da se ulove ti ljudi kasnije koji su otišli ili primamili decu njima itd. To su ozbiljne stvari. Ljudi ne razmišljaju o svemu tome, pogotovo sada sa ovim generativnim AI-em gde je jako lako da se falsifikuje neki glas ili gde je lako da se falsifikuje neki video. Mi već imamo slučajeve, ne znam da si čuo, recimo sada Ferrari je, jedan boss je dobio poziv od svog kolege i tražio mu je da taj imaginarni bot da ga tako nazove, mu je tražio da odobri neki payment i tako dalje i srećom ovaj mu je postavio neko pitanje koje ovaj nije znao da odgovori, polu trik pitanje i ta priča nije prošla. Ali sada već vidimo neki slučaje u kojima se dečji glasovi sa videa koji se objavljuju online falsifikuju i onda puštaju roditeljima uz neko plakanje i neke stresne situacije da je dete povređeno da ovo, da mama dođi, tata dođi povredila sam se, ovo i ono da biste roditelji izvukli iz neke lokacije i otišli na neku drugu lokaciju dok onda ekipa odradi šta treba da odradi, a da taj poziv nikad nije bio došao od njihove ćerke nego od nekog bota koji je to odradio. Tako da tu ovo mislim, mi smo pričali, ja sam isto pričao i pokušavao ljudima da ukažem na te neke opasnosti tih socijalnih mreža i svega toga i sad se i vidi ova neka nova generacija dece je toliko vezana za te socijalne mreže jer su one dizajnirane i napravljene od strane i sociologa i psihologa da što više uključe pažnju odraslih osoba, ne dece nego odraslih osoba, a onda jednostavno deca ne mogu protiv toga da se bore i onda imamo situacije da su deca nezainteresovana, da ne žele da uče, da stalno ono gledaju neke dvominutne, jednominutne videe koji nemaju apsolutno nikakav sadržaj, a ujedno prave klikove i viewove o tim velikim korporacijama i tako dalje koje ne zanima dobrobiti dece i svega toga. To je ova vrlo ružna priča, ali da ne mrčim sad previše. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Jedna stvar koja bih zaključio pa ćemo o svemu onome što se dešavalo nakon Delte pričati nekom narednom prilikom. Ajde, kažemo da je to bila dobra priprema za sve ono što je nakon toga usledilo u karijeri što je bilo još zanimljivije. Ali taj moment koji ljudi gotovo uvek stave u drugi plan, to je da mi smo najslabija karika. Kada neko hoće da hakuje neki sistem najlakše je da to uradi preko čoveka. Sve drugo, koliko god da je možda neka mašina šuplja i da softver nije update-ovan, da postoje, i dalje je najlakše pozvati telefonom, isfejkovati social engineering i kao ono umetnik je umro prošle godine žao mi je, nismo se upoznali, a trebalo je da se upoznamo u nekom trenutku, to mi je onako bilo, znaš, kao jebi ga. Heroj iz nekog detinjstva koji je prvi javno pričao u masovnom formatu da si mogao da čitaš tu knjigu da vidiš. Ja kao super je to, mislim, hakujemo mi sve to u redu, nego vidi, on je pod pritiskom, žena mu je kući trudna i sve, a njega ako pozovem i ako se izvičem na njega kao da sam šef i postavim se autoritativno on će da mi odobri to što meni treba. I kao ti kad shvatiš da većina stvari funkcioniše na taj način, znaš, kao ali kako je to moguće? Zar nije to mnogo teže? Nije mnogo teže, zato što kad, možda sad se promenilo, ali pre, kad treba da proveriš nešto u banci telefonom ili da daš neku direktivu da nešto urade oni te pitaju poslednje cifre matičnog broja koji je dostupan u APR-u, turističkoj agenciji koja te je slala na more ili onome ko ti je radio registraciju vozila na milion mesta je dostupan i pitaju te ime roditelja ili što sam ja rekao u jednom tekstu na domen na .rs sajtu koji mnogo volim, sve podatke koje su mi potrebne da uđem u vaš nalog je mogu dobijem na Slavi. Samo treba da umem. 

Luka Gerzić: Samo prava pitanja da postaviš da, nažalost to je tačno i glavni krivac svemu tome je i onaj glavni krivac koji sam ja imao kad sam počinjao sa svim ovim, nije bilo nikog da me nauči i naši, ove generacije dece koje sada odrastaju, tek sada roditelji shvataju, roditelji koji su koristili pre 20 godina sve ove socijalne mreže i tako dalje su shvatili opasnosti svega toga, pa sad pričaju deci da to ne treba da rade i tako dalje, ali tim roditeljima tada niko nije imao da objasni da nisu trebali da koriste ovo ili da su trebali da se čuvaju od ovoga ili od onoga, jer jednostavno nije bilo nikoga pre toga da ih upozori na sve to. I tu leži taj neki problem po meni što jednostavno tek sada se razvijaju te neke generacije koje mogu da shvate neke realne opasnosti korišćenja svih tih mreža i interneta i zato i mislim da rekao sam ti da ovo internet polako umire jer će se pretvoriti u nešto što niko neće želeti da koristi već će biti samo lažnih vesti i lažnih informacija, više ti nisi u stanju da proveriš da li je neka vest tačna ili nije tačna ljudima prikažu neki video, oni veruju da je taj video stvarno se desio, nikad nije desio i fabrikovanje od strane nekog- nekih od ovih toolova koji sada su aktuelni i onda mnogo dezinformacije, ljudi nemaju vremena da sad proveravaju da li je vest tačna ili nije tačna nekada to su to rolali Onion znaš, sajtovi i tako dalje koji su se šalili i pravili izvrtali ove vesti news net, da, čuveni news net bravo ekipa, sjajna ekipa, ono, uvek vesela ekipa, e danas to rade to sad praktično može da radi svako i ima mnogo tih nekih grupa koje se bave takvim stvarima i jednostavno ljudi ne mogu da veruju više vestima koja čitaju da li su one prave ili nisu i to će biti još gore i nadam se da će se desiti neke promene koja će to dovesti sve u red, ali sam vrlo skeptičan znajući šta se radi, kako se radi, imao sam prilike da gledam te sisteme iznutra, znam šta su, znam koliko su opasni, ljudi čuvajte se šta ja vam kažem pamet u glavu, pamet u glavu, da-

Ivan Minić: Gerziću, hvala ti.

Luka Gerzić:  Nema na čemu, veoma mi je zadovoljstvo.

Ivan Minić: Snimamo drugi deo kad se stvore uslovi za to, važno mi je da smo se i videli i ispričali bez kamere, a naravno i pred kamerom da smo ispričali neke stvari i pomenuli neke ljude, podsetili se nekog vremena koje koliko god je bilo strašno i odvratno je bilo magično na jedan potpuno drugačiji način nego što bilo ko danas to može da zamisli, nismo imali ništa, ali smo imali sve, imali smo jedni druge.

Luka Gerzić:  Jesmo imamo još uvek jedni druge mislim cela ta ekipa Bole, Bogdan Kecman, svi oni su tu ostali, nažalost Veča nije više sa nama, jedan sjajan čovek i svi drugi koji sam pomenuo i nažalost verovatno sam zaboravio neke, nadam se da mi niko neće zameriti, mi smo ostali svi u nekom kontaktu i družimo se s vremena na vreme, naravno sad smo svi sa porodicama i nije to sve tako jednostavno kao što je to bilo nekad, nema se vremena, mnogo se toga radi, neke stvari su se promenile ali smo i dalje u kontaktu i to je nešto važno i što ja lično jako cenim.

Ivan Minić: Takođe hvala vam što ste nas slušali nadam se da vam je bilo interesantno ako ima onih iz vremena Drenikovog Irca ili onih koji su skidali sadržaj sa download.drenik.net, Luka je to omogućio, ja sam pomagao s vremena na vreme download sajtu sa nekim predlozima šta bi tu moglo da bude, pisanjem opisa i slične stvari, ali to je bilo neko divno vreme i iako mnogo ljudi koji su tada bili tu nisu profesionalno uopšte završili u ovoj struci i svemu mislim da je to mnogo dobar način da provedeš jedno loše vreme i da zato treba da ga se seća, hvala vam još jednom, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo u narednoj epizodi.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.