Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Jana Oršolić, redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti i autor i kreator projekta “Samo nežno prema sebi”. Jana je mnogo više od toga, i njen razvojni put je veoma interesantan kako sa profesionalnog, tako i sa onog nekog ljudskog aspekta. I mislim da je ovaj razgovor jedan od lepših koje sam vodio u podcastu, a znate koliko je do sada epizoda bilo. Neću ništa više da vam otkrivam, samo hoću da vam kažem da, iako vas možda tematika ne zanima, treba da date ovom podcastu šansu. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Od kad sam počeo sa podcastom o tom, ima dobrih pet i po godina, skoro šest, imao sam taj neki spisak ljudi koji želim da mi dođu. Ti si dugo na tom spisku, ali mi se nismo znali i onda smo se u prethodnom periodu upoznali i ja sam te gnjavio da dođeš. Ali ti si zauzeta osoba i onda smo morali da sačekamo da prođe i doktorat i svašta nešto cool što si radila u prethodnom periodu. Dođe ovaj period leta kad imaš malo više vremena i konačno si tu i mnogo ti hvala i dobro mi došla. 

Jana Oršolić: Hvala ti. 

Ivan Minić: U međuvremenu si bila kod mog dragog prijatelja Bevca i bilo je super zanimljivo slušati te i naravno posebno mi je drago što bila si u projektu za koji si radila vizuelni identitet, 100 minuta buke koji je meni lično pravo osveženje na podcast nebu i mnogo mi je drago što je Ivan nakon gostovanja u Pojačalu i pritiska sa moje strane da krene da radi nešto tako jer mu to baš treba. Odlučio je da to radi i istrajava u tome jer to je stvarno jedan zanimljiv novi kvalitetan kulturni sadržaj. Kod nas je apsolutno topla preporuka svima koji slušaju Pojačalo da daju šansu i 100 minuta buke i da vide da li im to odgovara. Ja sam baš prekjuče slušao Boruta Wilde i bilo je magično. Stvarno kod Ivana ima najrazličitijih gostiju i stvarno toliko neverovatnih priča možeš da čuješ da apsolutno vredi čak i ako te možda na prvu loptu tematika ne zanima. Tako da još jednom dobrodošla. Krenućemo kao što uvek krećemo sa svim gostima, taj hronološki put heroja na neki način. To je prvo pitanje mančmelo pitanje, znači šta si htela da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Jana Oršolić: Meni je pamćenje prilično tanka jedna sfera mog postojanja. Mislim, baš mi je tanko sećanje na detinjstvo. Ali ono što sam nekako kopala i prisetila se da sam htela da budem plesačica. Mislim, ja sam baš onako denserka u duši. Kad sam bila klinka, mislim, pored ovih kao školskih stvari i onoga što te kurikulum osnovne škole ugura. Ja sam išla na ples stalno. Mislim, na neke razne plesove. I nekako mi je sad ono u poslednjih 4-5 godina povratak sebi u stvari bio povratak plesu. Mislim, to mi je nekako nešto čega se odrekne čovek u hodu. Znaš ono kad ti pričaju trebalo bi, idealno bi bilo se baviš onim što te je ložilo kad si bio klinac. Kad trebaš da se prisetiš onoga što si ti u stvari, kao što si voleo da radiš kad si bio mali. Kad ne moraš ništa, radiš letnji raspust, ne moraš ništa, šta radiš? I tako je meni taj ples uvek dolazio kao neki moj kor. A sve što sam radila je bilo zapravo suprotno tome. Mislim, znaš ono, sve što ti je razigranost i pokret, ja sam bila mirna, sedela. Znaš, čak i pisanje kao mikro pokret, uvek tu bio reminiscencija na to što je ples. Tako da evo, sad u posle vreme dajem sebi u ples i vraćam se tom kao dečijem delu sebe, kao to mi je super. 

Ivan Minić: Stvarno mislim da je to jako važno. Znaš, od početka, kada je počelo Pojačalo, ja nisam baš imao najjasniji koncept. Znao sam da hoću da ispričam te priče, ali nisam znao kako hoću da teče taj razgovor otprilike. I onda kasnije, posle nekog broja epizoda, mi je došlo, jer sam shvatio iz razgovora sa ljudima da, a i na nekom ličnom nivou, da je to jako važno, da to što si želeo kao mali, ako nisi uspeo kasnije u životu da to integrišeš na neki način u svoj život, možda ne kao posao, ali kao hobi ili nešto slično, da ćeš možda biti uspešan u životu, ali verovatno nećeš biti srećan i zadovoljan. Znaš, ja stalno kažem, kao šta si ti hteo, pa ne znam, ja sam se ložio na dinosauruse i na NASA. Pa kakve to veze ima? Pa ima velike veze, jer u svaki grad koji sam otišao, koji ima prirodnjački muzej, ja sam ga obišao. I dalje mi je neverovatno kad stanem ispred skeleta dinosaurusa i krenem da zamišljam sve što sam zamišljao. Pa dobro, kao u NASA, pa bili smo u Houstonu pet puta i pet puta sam bio u NASA. Dobar deo zašto sam išao je bilo to. Jer to je NASA. Prođe dve godine, sve je potpuno različito. Oni su svašta nešto tamo napravili, jer naravno njima je sve to jako bitno. 

Jana Oršolić: Ali to govori super o tvom, kako ja kažem, interesovanju koja seže u daleku prošlost i potencijal budućnosti. Mislim, to je baš, nekako te opiše kao osobu i zapravo priča o tome šta ti u poslu sve obuhvatiš, u bilo čemu da radiš zapravo. Znaš, tako da je to što smo voleli kao mali, nas baš sjajno opisuje. 

Ivan Minić: I taj moment da ima nas raznih na ovoj planeti i u ovoj zemlji, ali ovi što stalno nešto vole da čačkaju i da probaju, oni su ti koji će da naprave nekakav iskorak negde, verovatno. Pominjala si osnovnu školu i taj neki moment kada smo svi izloženi tome da jedan vrlo širok spektar polja upoznamo, makar na nekom površnom nivou, i sad ja negde verujem da je to i sa namerom da imaš neka bazična znanja i saznanja o svemu, ali i da bi u tom procesu negde sebe videla, prepoznala, da bi te nešto povuklo i da bi ti rekla, ok, ovo treba da probaš i u osnovnoj i u srednjoj i na tom putu kao opredeljivanju šta ti je karijera. Kako je to kod tebe bilo? 

Jana Oršolić: Živopisno. Prvo, meni je škola išla prilično lako, jer sam ja to kapirala i nije mi bilo učenje, samo mi je bilo tako da sam slušala i pamtila na času i onda mi je to nešto sića domaćeg bilo nebitno. Mislim, lako sam to sve prolazila i završavala. Mislim, to ne moram sad pominjati. Lako da sam bila vukovac mi nije neki achievement, zato što je meni to toliko, kažem ti, prirodno dolazilo. Mislim, ja sam se trudila za to, radila sam, niko mi nije poklanjao ocene, ali ono što je mene zanimalo mimo tih bazičnih školskih obaveza u školi, je bilo toliko raznorodno, šareno i ludo. Znači, ja sam bila u školskom horu i orkestru. Bila sam ono prvi sintisajzer školskog orkestra, ali stvarno, kao sviramo Haydn na mi klinci, ono na sintisajzeru, mnogo slatko. Sad bi bilo viral, znaš, kao toliko je smešno, weird, ali tako je bilo. A s druge strane, išla sam na takmičenja iz fizike i matematike. Mislim, nekako sam pokrivala umetnosti i prirodne nauke, i to jeste meni, taj spoj jeste moj specifikum. Mislim, i sad nekako to gajim na drugačiji način, ali osećam to, znaš, i ples, i fizika, i takmičenja, i crtanje, slikanje. Znaš, sve mi je to nekako, ali sve su neka takmičenja, kao što meni suštinski, kao mojoj duši to nije odgovaralo, ali u smislu nekih probijanja granica i achievementa, to mi je poznato i to mi je pripadalo. I jedna od stvari koja mi je karakteristična za osnovnu školu je da su mi nudili da preskačem neke razrede, zato što sam bila tako vrlo čudna. Što mi je sad tužno, zato što znamo odakle to ide. Kad malo prokopaš ono dečju traumu i shvatiš zašto si bio vrlo čudan, malo ti se plače. Ali mi je super da je moja mama, koja je bila profesor fizike i koja je radila u tom trenutku u osnovnoj školi, ona je rekla, nema preskakanja razreda. Znači, treba da pripadaš svojoj generaciji, ne treba da te čupa niko iz tog prirodnog niza, i za to sam im baš zahvalna. Mislim, ja nekako kada gledam Young Sheldona, mogu ti reći da se dosta prepoznajem u tome. Kao, malo mi je smešno, malo mi je tužno, ali tako je, da. Ja se čudim kad to gledam, kao, stvarno si bila takva, on je u šoku. Ali da, to je taj level of weirdness, stvarno. Mislim, baš sam nekako bila mali čudak. I super mi je da su me moji podržavali u celom tom nizu, kao posle dizajnerska i faks, to je njoj potpuno strano bilo, kao mama fizičko-hemičar, tata elektroinženjer. Kao, umetnost, šta će ovo dete da radi u životu s ovim? Ali su me podržavali, iako su se plašili. Ja sam bila to, kao Young Sheldon, bukvalno, malo, malo čudno stvorenje. 

ZAŠTO DIZAJNERSKA ŠKOLA?

Ivan Minić: A kakva je bila tad dizajnerska? 

Jana Oršolić: Meni je bilo super. Ja sam posle pričala sa nekim ljudima koji su bili sa mnom u odeljenju. Njima nije bilo tako super kao što je meni bilo. Ali meni je to, posle tog nekog bazičnog ustrojstva osnovne škole, gde sam ja bila u običnoj nekoj osnovnoj školi u Bežaniji, gde je, kao to, dosta šarena struktura ljudi. Imali smo ljudi iz radničkih porodica, dosta Roma. Meni je to baš bio neki miš-meš, ljudi koji je… Srbija. Mislim, zaista mi je realan prikaz toga šta je Beograd, bar ako ne Srbija. Ja sam otišla u dizajnersku, koja je stručna škola. Mislim, nekako to mom nivou interesovanja za prirodne nauke i sve ove, odgovaralo bi možda više da idem u gimnaziju. Ali mene ta umetnost, taj aspekt je mene toliko vukao i čak i moja, ono, sećam se. Jedna od retkih stvari kojih se sećam je da je u petom razredu moja nastavnica likovnog na osnovu nekog mog crteža rekla, poruči mami i tati da ti treba da ideš na Akademiju primenjenih umetnosti. Kako mogu zapisati? Ne znam šta ti je rekla žena upravo. Tako da je ta dizajnerska bila baš rizik. Često razmišljam o tome kad ljudi pričaju, kao… Budimo autentični, živimo autentične sebe. Znaš, to je jako komplikovano, teško, rizično, treba mnogo hrabrosti za to. To nije zezanje biti autentičan. Znati zapravo ko si i živeti to. Mislim, prvo je saznati ko si i zna da bude vrlo zeznuto. Mislim, evo, zamisli, ako neko od četrdeset godina ko radi neki posao iz nekog pogrešnog razloga, da li su roditelji želeli to, plašili se njegovog autentičnog izbora, da li on nije znao ko je u tom trenutku. Iz bilo kog razloga da si otišao na neku stranu koja nije zapravo tvoja i ti se osvrneš i sa četrdeset godina pomisliš, ja sam hteo da budem pesnik. Šta onda? Znaš, ti moraš nekako da izbalansiraš i to što ti kažeš. Da ti mimo svog primarnog posla nađeš prostor za to ko si i da to nekako integrišeš u prirodnu celinu. Ja sam eto imala hrabrosti i moji su imali hrabrosti da me podrže da sa četrnaest godina krenem u tu avanturu, početka bavljenja. Jer ti kad odeš u dizajnersku, krećeš taj put vrlo direktno. Ja se sećam koliko je meni tad to bilo stresno. Znači, ja se nisam osećala toliko samouvereno ni znala da će sve biti ok. Znači, ti si i tad išao na pripreme i kao bilo, ja ne znam, da li pet ili deset ljudi na jedno mesto je konkurisalo. Baš je bilo stresno. I to su bila moja prva padanja u nesvest, napadi panike, znaš, alopecija reata, opala mi je obrva od stresa do pola, tufne ćelave po glavi, sve od stresa. Tako da biti autentičan, kao, traži mnogo od čoveka. Ja ne bih, naravno, drugačije, jer to je bio moj put. Znaš, kad tebe nešto goni iznutra, ti ne možeš to da ne radiš. Znaš, bukvalno ne možeš to da ne radiš. Imala sam nedavno neke drugare, mlađe, dosta su me pitali, kao, kako sam se usudila to da radim? To je bukvalno situacija da nemaš izbora. Znaš, to te toliko goni da nemaš izbora. I kažem ti ono, pa i na faks, idem na prijemni, padnem u nesvest na Karađorđevoj, pošto ti kao na četrdeset stepeni nosiš ivericu 70 puta 100 za prijemni, a ja ono imam 50 kila, razumeš, tabla teža od mene. Doslovno, padnem u nesvest na Karađorđevoj. Ali te to goni toliko da ti to moraš da radiš. 

Ivan Minić: Naravno da ima niz specifičnosti ovog našeg podneblja i generacija u kojima smo mi bili, gde ti, sa jedne strane, ako imaš podršku u kući da probaš da se ostvariš, si sa druge strane svestan toga da od nečega moraš da živiš i da ovo nije idilično okruženje, da će za svakog biti nekog mesta. Nego, hajde ti vidi bar to od 9 do 5 da bude kako treba, onda probaj nešto to svoje, sve je to okej, i da mnogo ljudi prođe svoju karijeru radeći nešto sa čim apsolutno nisu srećni, ali su u tome dobri i onda probaju to da iskoriste kao neka vrsta leverage-a. Ali ako se ne vrate sebi u nekom trenutku, makar i kada se pojave deca, pa kroz decu i vraćanje u taj neki period, dođe u krizu identiteta i svega u 50 ili u 45, tad nije ni malo zabavno, tad je to baš ozbiljan problem i ozbiljni neki lomovi. Stručna škola jeste nešto što ti u suštini opredeli karijerno. Ne uvek i ne bukvalno, jer dosta naših stručnih škola su u suštini gimnazije sa nekoliko stručnih predmeta, ti manje i više imaš sve. Mi smo imali na robotici sve osim latinskog. Znači samo latinski nismo imali predmet iz gimnazije, sve ostalo smo prošli i još 15 stručnih predmeta. Ali naravno ima škola koje su dosta više specifične. Ne znam kako je u tom periodu to izgledalo što se tiče dizajnerske, zato što ljudi koji su pričali o tome, koji su negde otprilike tvoja generacija i Slavimir kad je pričao neku svoju priču, mnogo toga podrazumeva kao prolazak kroz fazu u kojoj to nisu tri klika. To sve funkcioniše malo drugačije, literatura iz koje učiš je mnogo drugačija, ljudi sa kojima radiš su ljudi koji su iz akademije, teorije retko iz prakse, došli iz umetnosti, a ne iz dizajna kao discipline danas o kojoj imamo jasnu svest. 90. godine jesu trenutak kada se kod nas pojavljuje dizajn kao kategorija, kao tema. Pre toga je naravno postojalo, ali nije se o tome toliko ni pričalo. Sve se nekako probija, sve nekako, ne u začetku, ali u nekoj ranoj fazi. Kako je, da kažem, kako izgleda u tom trenutku, šta su predmeti, ko su tu ljudi, šta je tebe povuklo od toga što si tamo, s čim si se tamo srela? 

STUDIRANJE 90-tih

Jana Oršolić: Ja sam u dizajnerskoj bila 1994. do 1998. i to je baš zeznuto vreme. Tad je bilo ono, dovođenje ljudi busom u Beograd na miting, mi idemo peške sa Senjaka na Novi Beograd zima, nemamo pare za cipele, kao smrzavamo se. Mislim, meni je to integralni deo utiska o školi, zato što je baš bilo strašno vreme, gde nismo imali novac za materijal. Mislim, ti da bi proizvodio, ti da bi napredovao u tom poslu, ti moraš da proizvodiš, a da bi proizvodio moraš da imaš alat. A ovde nije bilo ni alata, čak i kad si imao novca za alat, ti nisi mogao da kupiš. 

Ivan Minić: I tad su još uvek bile sankcije. 

Jana Oršolić: Da. To je bilo, došli smo u tu fazu da kad pričamo, zvučimo kao da imamo 75 godina. Moje vreme, eee moje dete, ne znaš ti, znaš. Ali stvarno je tako. Mislim, ti sad kad gledaš te klince na faksu, ono, uzimaju zdravo za gotovo, meni je drago da oni to uzimaju zdravo za gotovo. Znači da im je dovoljno dobro, da ne moraju da razmišljaju da li će do kraja dana biti struje, shvataš. Mislim, ti kad si jednom doživeo restrikcije struje, da bi je malo drugačiji prag tolerancije na nemaštinu. Tako da nama je na dizajnerskoj baš bilo teško. Mislim, zaista, zaista teško. Mislim, drugarice i ja skupljamo parice za jedan kolačić banini u lokalnoj radnji pa ga delimo na pola. Mislim, u tom smislu teško, ne sad kao emotivna kriza. Stvarno je bilo, fizički je opstanak bio pod znakom pitanja. Ali u takvim uslovima nekako se i bolje kristališe ko je kakav. I onda se sećaš kada ti je Fotić, profesor koji ti je predavao dizajn ambalaže, što ti je ključan predmet. Kad nam je doneo celoj klasi. Mi smo se tada delili na pola odeljenja. Znači, nas je možda bilo 12-ak. On nam je doneo Happy Day sok na čas da popijemo. U tom trenutku, moji roditelji stavljaju pomorandžu u frižider, pa onda tata renda, zalede  mu se ruke. Zato što renda zaleđenu pomorandžu, da nam od toga napravi sok. Jer se sok pije od cele pomorandže. Znači, ni kora se ne baca. Znači, shvati kakvo je to vreme. I Fotić nam donosi Happy Day. Kao, znaš, evo vam sok. Kao da je za vas. Te stvari te formiraju kad si u školi. Za drugačije stvari budeš zahvalan. Za drugačije ljude, odnose. Znaš, tebi je dubina povezivanja i ljudi, to kakvi su ljudi u toj situaciji, šta sve tu ispliva i šta ti posle očekuješ i tražiš od prijateljstva, je potpuno drugačije. Tako da, eto, Fotić. Meni je Risto, profesor Ristić, koji nam je kaligrafiju predavao, bio formativna osoba. Jana Nikolić, koja je predavala engleski. Znači, meni je to bilo vreme sticanja važnih mentora, podržavajućih ljudi koji su te nekako oblikovali zaista kao osobu kroz taj posao. Nekako je meni… Često ljudi mnogo očekuju od škole, u smislu da ih obuči za to, kao stvaran život. I ja ne očekujem od škole. Meni je škola proces uključivanja u tekovine civilizacije, bukvalno. Znači, meni je škola tu da ti pokaže da nisi ni manji, ni veći, nego samo jedna karika u tom nizu i da treba da daš najbolje od sebe, da dok si tu, tvoje postojanje bude smisleno. I onda kad tako nekako gledaš, ja ne mislim… Ja sam dobila od škole jako mnogo. Samim tim što mogu odmah sa ovim mojim krhkim pamćenjem, mogu odmah da kažem tri osobe koje su mi bile važni mentori u srednjoj školi. Mislim da je sve bilo naglašenije zbog toga što su bili uslovi življenja ovakvi kakvi jesu i zato to nekako podcrtavam i naglašavam. Mi smo imali mnogo stručnih predmeta. Imali smo bazne, srpski, matematika, engleski, fizika, istorija, psihologija, baš je bilo svačega. Ali ja bih rekla, ne mogu sad uopšte da se setim, ali rekla bih da nam je pola dana svakog dana bilo crtanje, slikanje, projektovanje, kaligrafija, modelovanje, imali smo vajanje kao u glini. Ja mislim da je tad, ne znam kakav je sad program u dizajnerskoj, ali ono što sam ja prošla, mislim da je bio odličan balans opšteg obrazovanja i struke. Sad šta su klinci uzimali od toga, to je drugo pitanje. Ja znam da su nas često kritikovali da ne izlazimo kao baš dobro obrazovani iz te srednje škole, ali ja mislim da je to bilo pitanje toga šta su klinci, šta je svako od nas pojedinačno uzimao iz te škole. Meni su često govorili da sam ja kao atipično dete iz dizajnerske, u smislu tog opšteg obrazovanja. Ali to je, znaš, ti sam čitaš, niko ne može da te natera da čitaš. Tako da su mene ti moji profesori, znaš ako meni Fotić kaže ne slaže ti se plava i braon, ja govorim čekaj, čekaj, čekaj, kako mi se tačno ne slaže plava i braon? Teorija boja, Albers. Znaš kao uzmeš i istražuješ, čitaš, tebi to nekako čačne. Tako da je to kao neka sukobljavanja mišljenja. Mislim, taj proces u kom si ti tamo sediš na ambalaži, na tom predmetu, četiri časa recimo, tu svašta ispliva od tema i tebi to, ako si podatan za taj rad, čačka te napreduješ i kada nisi na časovima prosto. Ja sam grabila u dizajnerskoj zato što sam jedva čekala da budem tu i bila sam zahvalna što sam tu i mislim da sam… Tad sam se zapravo formirala, što se struke tiče u ovo što sam i danas. Posle sam se samo nadgrađivala nekako, tako bih rekla. Retrospektivno, kao sagledam taj period. 

PRIPREMA I FAKS

Ivan Minić: Da kažemo, to što ti dobiješ u stručnoj školi, u trenutku kada se opredeljuješ za fakultet, znači da imaš neku vrstu i baze, osnove i prednosti u odnosu na nekog ko dolazi iz mašinske škole ili dolazi iz gimnazije. Ali naravno, svi umetnički fakulteti takođe podrazumevaju dug proces pripreme za prijemni i prijemni nije samo polaganje nekih testova, već je vrlo kompleksan proces bilo da je u pitanju FDU ili u pitanju primenjena ili u pitanju nešto treće. Kad si ti iskristalisala da ideš dalje u tom smeru i kako su tekle pripreme, koliko vremena, šta ste radili? 

Jana Oršolić: Sad opet apeluješ na moje sećanje koje nikakvo. Ja ću se potruditi. Meni je nekako sve vreme bilo da li da idem na likovnu ili na primenjenu zato što smo mi u klasi između sebe razmišljali šta i kako i imali smo dosta časova crtanja i nekako taj likovni proces i to takvo čačkanje po nečemu što nije opipljivo nego nekako to kao istraživanje beskrajno. Znači tebe povuče rad u radionici i u ateljeu. I onda sam ja razmišljala da idem na likovnu. Što mi je sad smešno stvarno, zato što ja nisam osoba za likovnu. Ja sam baš primenjaš klasično. Želim da to što pravim komunicira sa ljudima i treba mi da ima feedback. I želim da pravim za ljude i želim da se kroz to povezujemo. Znači, ja nisam likovnjak. Naravno, ti u primenjenom poslu moraš da imaš bazu likovnih znanja. Mislim, moraš da znaš neke stvari koje su likovna osnova. Ali ne da bi to istraživala kroz studije. I onda sam kao u tom periodu priprema za prijemni shvatila da čak i za nas koji smo bili u stručnoj školi i koji smo imali u okviru nastave crtanja i slikanja, što gimnazijalci apsolutno ne znaju da postoje. Njima u tom smislu oni kreću od nule. Mi samo nastavljamo nekako. Išla sam na pripreme i ljudi sa kojima sam se susretala i sa kojima sam tražila konsultacije, su na osnovu mojih radova meni sugerisali da idem na primenjenu. I to da između, kasnije kad sam profilisala pa razmišljala, između grafičkog dizajna i grafike i knjige, dobila sam sugestije da idem na grafiku i knjigu zato što je malo likovniji smer. 

Ivan Minić: A kad se opredeljuješ za to? 

Jana Oršolić: Odmah ti prijemni polažeš na određenom modulu i moduli imaju različit broj kandidata, odnosno studenata koje će kasnije primati. I sad neki prima, animacija prima pet, kao i sad naši novi digitalni grafički mediji, a dizajn prima 12 ili 14. Ali je takođe na dizajnu 40, a ovde 20. Tako da je odnos udara na ta mesta do neke slično. Ja sam otišla na tu knjigu i bila je ozbiljnija konkurencija. Ja mislim da je danas možda tri na jedno mesto, tada je bilo, ja mislim, sedam, ne mogu da se setim, ali znam da je bilo teže i kompleksnije. I kažem ti, to što smo zaista vukljali alat na prijemni je trajalo šest dana. Mi smo zato što se sećamo od tog brutalnog prijemnog i našeg osećaja u to vreme, na digitalnim grafičkim medijima skratili na četiri dana. Zato što nekako… Ja mislim da može da se formuliše taj proces trijaže, tako da u radovima koje napraviš za četiri dana, može da se vidi koliko znaš i koliko si… Nije samo u pitanju akumuliranih znanja, nego koji si potencijal za rast u tom smeru koji nama treba. Da li si profil za nas? Kako razmišljaš? Šta te zanima? Zašto si došla baš tu? Tako da ja mislim da je četiri dana dovoljno. 2024. Tako da sam ja prošla kroz taj prijemni na grafici i knjizi od šest dana. Bilo je jako teško i nije mi žao da sam završila taj smer. Prve dve godine su tada bile prilično uopštene za sve nas i onda u trećoj i četvrtoj kreće struka. Mi smo bili pet godina i nama je peta godina bila otprilike ono što je danas master. U smislu da smo praktično od onoga što smo bili na četvrtoj godini birali dva predmeta koja će nam biti pravac u kom pravimo taj završni diplomski rad. I meni su to bili knjiga i pismo. I pravila sam bibliofilsko izdanje koje je sadržalo tri priče Vilijama Sarojana koje sam slagala pismom koje se zvalo Aram, koje sam pravila na pismu. Znači knjiga i pismo, gde se u knjizi koristi pismo koje sam pravila paralelno dok sam osmišljavala knjigu. I danas kada vidim te knjige, dovoljno su ozbiljne. Sad da mi ih neko da kao završni rad studenata, i dalje su relevantne, nekako vizuelno i sadržajno kvalitetne. Ponosna sam na sebe u koliko je to godina? Nekih 22, ja mislim. Tako da ja mislim da sam odlično odabrala za sebe i tada. Mislim, i tu sam imala mentore koji su me baš lepo vodili. Odmah i pored, kažem, ovog krhkog sećanja, Olivera Stojadinović, zbog koje sam i ostala na fakultetu, Ilija Knežević, koji je predavao tipografiju i koji nas je, znači, baš nam se posvećivao. Mislim, mi smo sedeli dok je ono bilo, sad je bilo bombardovanje? 1999. Znači, ja sam 1998. upisala. Mi smo sedeli na faksu, nama je to bilo kao utočište. Mislim, sediš na faksu i satima tamo sediš ili nam daje neke zadačiće. Mi prvi put kompjuter imamo u rukama i nismo tada imali interneta, čoveče. Mi, znaš li šta je to bilo? Sedimo za jedinim kompjuterom, njegovim ličnim, na kom on prelama knjige. On nam ustupi svoj kompjuter, mi sedimo tu i učimo kako se pravi pravougaonik u Ilustratoru. Znaš, kao ne znaš da napraviš pravougaonik u Ilustratoru? To je taj nivo. I onda posle toga prvi poslići, da ti onda posle faksa, nastaviš, trčiš negde u neki studio da radiš i onda kao krećeš, malo puštaš pipke, zato što shvataš ono što si dotakao na fakultetu, kako u stvari treba da se rascvetava. Ja nisam očekivala da će se rascvetavati na fakultetu, nego u direktnom sučeljavanju sa problematikom klijenata, gde te neko vraća na mnogo brutalniji i neproduktivniji način nego na faksu. Ali profesor kad vraća, on te vraća podržavajući i sa nekim ciljem da te nauči nešto što do tad nisi dotakao. A klijent te vraća mnogo prizemnije. 

Ivan Minić: Mislim, profesor te vraća sa idejom da to bude dobro ili bolje, a klijent te vraća sa idejom da to bude onako kako njemu treba. Što ne znači da je dobro. 

Jana Oršolić: Pa da, da. Mislim, nekako je potpuno taj obrazovni proces u formatu kakav. Naravno, svako od nas, od profesora, radi na svoj specifičan način taj posao. Nismo svi jednako dobri profesori. Nismo svi, kako kažemo, nije nam svima dat taj štof od koga ti možeš da postaneš dobar profesor. Takođe i ne radimo svi na tome da razvijamo sebe kao profesora, niti metodologiju rada. Mislim da se kod nas ne priča dovoljno o metodologiji rada. To je nekako, sve se nekako podrazumeva. Znači, nekako dovoljno je da naš Fakultet primenjenih umetnosti, posebno taj grafičarski deo, su postavile ozbiljne face iz ovog sveta. Znači, to je Kršić, to je Miloš Čirić, to je Dragoljub Karadžić na fotografiji, to je Fileki na pismu. Znači, to je ono, SFRJ elitna ekipa koja je tad radila sve institucionalne vizuelne identitete. 

Ivan Minić: Koji su svi bili vau i i dalje su. 

Jana Oršolić: Jeste. Naravno, da. Znači, oni su postavili taj faks. Oni su ljudi iz struke kod kojih su dolazili Slavimir i ekipa, oni su predavali njima. Ja njih nisam srela kao profesore, tako da ne znam koja je njihova metodologija bila. Ali tad je važilo to da ti dođeš prosto iz struke i to što znaš, umeš. Dalje, da li se ti nadograđuješ to? Koliko čitaš i šta istražuješ? To su tvoja teorijska znanja mimo te struke. To je potpuno druga tema. Ali postoji taj segment metodologije rada koji je toliko ogroman, širok i ja mislim da u to vredi ulagati vreme i energiju kad radiš na fakultetu. Da bi tebi posao bio kvalitetniji, bolji, lakši, efikasniji i da bi do studenta jasnije dolazilo ono što hoćeš da kažeš i to što hoćeš da im daš. 

Ivan Minić: Mislim da su fakulteti jedan nivo gde broj ljudi koji nešto treba da predaju je konačan i ti ćeš zaista isfiltrirati najbolje. Sad tu naravno ima x kriterijuma i nisu svi najbolji po svim kriterijumima, ali uglavnom će to biti neki destilat onoga što postoji. Srednje škole su masovnije i ima beskonačno profesora. I vrlo često, skoro smo se nešto videli neko društvo iz srednje škole i sad pričamo o tome kako zahvaljujući, pa sad i zahvaljujući i zahvaljujući pod navodnicima, nekim profesorima smo mi zavoleli i zamrzeli neke stvari. Bez obzira što stvari kao stvari nikad nisu bile sporne. Znači, ne mogu ja, ne znam, zavoleti mehaniku, a zamrzeti fiziku kad su to iste stvari. Ali ja jesam to radio tako zato što je profesor mehanike bio beskrajno zabavan, beskrajno šarmantan i neverovatno pristojan i fer i predmet je bio užasno težak. A iz fizike smo imali situaciju gde ti ne moraš da znaš ništa zato što ženica koja predaje ima 70 godina, senilna je i pošto imaš trocifreni IQ shvatiš šta nju triggeruje da ti da pet, ti naučiš to i više zaboraviš fiziku nakon toga. Ne možeš ti uz nju naučiti, možeš sam možda, ali to su dosta visoke stepenice koje treba da prođeš u tom trenutku. Mi smo završili robotiku i niko nije znao fiziku. Što je ok, naravno, pokupili smo neke ključne stvari i sve ostalo. Kao mi robotičari smo svi zavoleli književnost, zato što profa koji nam je predavao književnost bio genije. Pa sad nismo baš upisali svi književnost, ali smo zavoleli to. Počeli smo da čitamo što u mašinskoj školi baš i nije tako često. Imali smo ljude koji su išli sa svojim pismenima na takmičenje. Jer ne može tebi da bude svejedno ako je njemu toliko stalo. Od nas 30, ok, deset će da bude svejedno jer im je svejedno za bilo šta. Ali nas 20 će da kaže ok, njemu je stalo. Ja ću iz pristojnosti da pročitam tu lektiru. Jer me je sramota da se on cima, da se ja ne cimam. To je nekako važno. Isto ima jedna stvar koja mi je super interesantna. Ja se bavim dizajnom 20 godina uslužno jer neko mora da uradi određeni deo stvari. Jer nikad sebe ne bih nazvao dizajnerom jer imam prijatelje koji to jesu i onda je mnogo glupo da ja to kažem. Postoji nešto neverovatno kada sedneš sa tim ljudima samo da ih gledaš kako rade. Ja nisam od onih što komentarišu i kažu šta treba da poprave. Ja sam tu da gledam i da se divim. Bora je u jednom trenutku pomenuo. Nekako, super je to sve, ali s vremena na vreme ja sednem i pokažem studentima nešto i kao ja sam deset puta brži operater od svih njih. I to je wow. Zato što sve ovo ostalo ti sediš i pričaš o tome. Super. Možda mnogo lepo pričaš o tome. Super. A ti ako nemaš prste u materiji svaki dan, ili barem dovoljno često, u jednom trenutku prestaneš da budeš relevantan. Možda si zabavan, ali mi ne možemo da se povežemo sa tobom. I onda dođe pokida i kao ok, povlačim reč. Kako je tebi bilo kada pomenula si ulazak u tom trenutku računara kao alat u celu tu priču. To se meni desilo isto u srednjoj školi. U prvoj godini i drugoj crtaš grafičke radove rapidografom na hameru. U trećoj imaš kompjutersku grafiku i učiš CAD i sve ostalo. I shvatiš u nekom trenutku da ti je lakše da crtaš u Corelu, taj isti grafički rad, nego u CAD-u, ali ok, nije bitno jer kad se odštampa ne vidi se razlika. A ta tranzicija je meni bila prirodna jer sam ja sedeo za računarom svaki dan. Pa i kad sam radio rukom, radio sam što mora. A kako je u vašem slučaju to izgledalo i što se tebe tiče i što se tiče tog prostog okruženja ekosistema? 

POPULARIZACIJA RAČUNARA

Jana Oršolić: Pa znaš kako, mislim ja sam otvorena za te inovacije, mene to jako raduje. I ja kad sam videla zapravo šta me čeka u grafičkoj radionici, meni je grafika bila sve. Znači, ja sam stvarala što istraživanje u materijalu je meni bilo toliko privlačno. Vidim da i danas studentima to jako privlačno, ali zaista da etchuješ metalnu ploču, kao, mislim old school grafika baš. Međutim, takođe sam mogla da primetim koliko nam i kako utiče na zdravlje. Moj sadašnji muž, tada kolega iz klase, je išao zbog tih kiselina i isparenja doslovno svakih mesec dana zubaru. Znači, to kako ti evidentno utiče grafička radionica za zdravlje. Ja sam hipohonder lečeni. Mislim, tad sam bila, sad sam mnogo bolje. Ali meni to kad vidim da mi toliko nešto ruinira zdravlje, ja sam već bila tanana jako i kažem ti to, napade i panike, padanje u nesvest. Ja svesno sebi da ruiniram zdravlje, makar i nečim što toliko volim. Meni je prosto kompjuter dao mogućnost kao neka skretnica. I ja sam kompjuter uzela da tretiram kao netoksični alat za grafičku delatnost. Ja i dan-danas studentima kad vidim da imaju otpor, jer ti u ovoj novoj generaciji nekako se napravio shift neki ozbiljan i mnogo njih ima otpor prema digitalnim tehnologijama, osim što nemaju naloge ni na kakvim društvenim mrežama. Znači, pričamo o ovim klincima, to je od osamnaest do dvadeset dve godine. Oni ne znaju, postoje ljudi koji ne znaju raditi na kompjuteru i ne žele da znaju, baš imaju ozbiljan otpor prema tome. I onda ono što sam ja pokušavala njima da prenesem, kad su bili kod mene, ja sam nekih sedam godina, imali smo taj neki predmet gde ih obučavamo da koriste Photoshop, Illustrator, InDesign, After, Dreamweaver, taj neki osnovni paket toga što im treba da bi bili dizajneri. I ja sam predavala, pošto za takav predmet ti ne možeš da nađeš predavača koji će papirološki ispunjavati kriterijume fakulteta. I nas četvoro, petoro, koji inače predajemo na fakultetu, smo se dogovorili da ćemo uzeti po komad tog predmeta i svako predaj jedan softver da bi se to nam uklopilo u naše opterećenje, pošto opet moraš da obratiš opterećenje nastavnika, broj časova, grupa, svega. Jako je tvrd taj sistem i ti baš moraš da budeš domišljati da u okviru toga, ako želiš da iskočiš iz nekog grida i u ovom slučaju pomogneš studentima da ih digitalno opismeniš, kako to da se uradi. I ja sam u tom turnusu od 7 godina držala predavanje, odnosno vežbe iz predmeta Adobe Illustrator i meni je tu bila ideja da studentima druge godine uvedem Illustrator kao još jedan alat za grafičko stvaranje. Znači da prave lejere, teksture, transparencije, da se igraju sa tim na isti način na koji se igraju grafičkim radionicama, koje su njima gro dana i gde se oni zapravo osećaju ugodno. Znači, veliki broj njih ne bi izlazio iz grafičke radionice kad bi mogli i onda ti nekako njih moraš prefriden, sofisticirano da privoliš na stranu kompjutera, zato što će imati isto tu malu grafičku… Nije ista, drugačije, ali nije nužno lošije, gde sklopiš svoju malu grafičku radionicu i ideš sa svojom malom grafičkom radionicom na planinu, na more, kući van grada ili šta god. Znači, svuda nosiš sa sobom taj svoj mali studio i mnogima od njih ta sloboda prija. Neko voli da ima svoj mali prostor, atelje u kome će da radi i gde će da bude zaključan i niko neće da ga dira, a neko voli da sa kompjuterom njegove radionice putuje svude. Na to prelom utiče dosta. Tako da je meni to što sam ja sebi otvorila sa uvođenjem grafičkih programa u trećoj godini, slobodu kojem je dalo, prostor za razmahivanje na nekom drugom polju, to pokušam i njima sad da prenesem, na isti način da ih zarazim praktično tom grafičkom teksturom u digitalnom okruženju. To je bio moj uvod u tu priču, a posle kad sam otkrila svet  tipografije i projektovanja pisma, to je onda otišlo u jednu nišu koja je potpuno specifična i koja sad nema veze sa tim inicijalnim grafičkim istraživanjem koje je bilo spona između old school grafičkog i new school grafičkog sveta. 

Ivan Minić: Jedna od stvari svakako jeste da danas mnoge stvari koje jesu deo grafike će imati samo digitalni pojavni oblik. Neće se nikada štampati. I onda samim tim za dosta toga ima smisla isključivo raditi ga digitalno, jer sve drugo stvara dodatni posao i komplikuje ceo proces. Tokom tog perioda studiranja u kom trenutku je tebi postalo jasno i kako si došla do toga da želiš da ostaneš da budeš deo te priče u nekom obliku? 

HVATAM PRAVAC

Jana Oršolić: Ja nisam znala. Mene Olivera vrbovala jedno duže vreme da se vratim na faks. Četvrta i peta godina su meni prošle u istraživanju pisma i u… To mi je isto zanimljivo. Moj prvi font, znači prvo digitalno tipografsko pismo koje sam napravila se baziralo na rimskoj kapitali. I to je meni sad bilo jako zanimljivo da ja od rimske kapitale, dakle kapitale, nema mala slova, znači imam jedan ograničen set, to je od A do Z u originalnoj verziji, da ja tu dodam dijakritike, što nije postojalo kao rimska kapitala, da ima dijakritike, bez veze. Mislim, vidiš te neke fontove koji postoje, ali to je onako jedna direktna kopija originala bez nekog ličnog upliva. Ja sam htela napraviti nešto što je mekše, što je organskije i što ima ćirilicu. Kao, ovo ću napraviti za kapitalu ćirilicu. Uvek sam imala tako neke izazove koji su meni bili neka priča u okviru tog nekog malog zadatka koja ne mora nikom da bude interesantna, a meni je interesantna i kao go for it. I onda je Olivera prepoznala to moje loženje na bizarnosti koje je zgodno za ovaj naš tipografsko-dizajnerski svet. Ja kad sam završila fakultet, pošto sam kažem ti već bila u praksi, ja sam krenula da radim prvo u, to je sad što radim u New Image, to mi je bio prvi posao. Radila sam kod drugara iz klase, Vlade Ilića koji me je pozvao tada opet i on je video nešto u meni. Ja krećem da radim na kompjuteru prvi put u životu, on me zove da malo praksa u štampariji kod njega. I sedam u njegov dizajn tim, tamo su ljudima koji su, mislim bilo je i mladih, ali bilo je i kao ljudi koji su stariji od mene, jedno 15 godina i sad je tamo kao pile neko zbunjeno. Kao učiš from scratch sve, ništa ne znaš, ali kao to eto, ta neka treća godina. I sad ja sam to na faksu uredno četvrta, peta godina i paralelno radila. Posle new image-a, kad sam to nekako zakružila, to je neki krug i divno se rastala sa njima, to mi je isto bilo da ti učiš kako da uđeš u posao, kako da izađeš iz nekog posla na neki lep, ljudski način. To su sve neke veštine koje ne možeš da učiš kroz formalno obrazovanje kojima nije tamo mesto, nego je mesto u poslovnom svetu. Onda sam radila dosta tih nekih freelance stvari sa ljudima iz advertising-a, koji su imali dosta društveno-odgovornih kampanja, koje su se, sa Kvartom sam recimo radila, Oni su meni davali prostor za igranje u tom svetu koji je meni bio potpuno nov, znaš, kao kampanja za izlazak na izbore sa nekim groznica subotnje večere i neke kao lego figurice. Znaš, kao sam i kao bljeskovi kad me dođu te slike. Kao, vau. Znaš, kao neko ti daje prostor da istražiš nešto novo. Bilo je nekako liberalno i nije bilo tako formatizovano. I onda smo, ja sam posle faksa jedva čekala da krenem nešto onako, da radim u punom kapacitetu, što se posla tiče, i onda me Olivera nekako vratila na faks. Ja sam 2003 ili 2004. završila, a već sam 2005. krenula da radim kao asistent pripravnik. I sad tu je tebi više uloga da pratiš, da budeš prisutan, da slušaš kako profesor radi sa studentima, da vidiš kako možeš da se uključiš, da preuzmeš neko opterećenje dok je profesor tu, znači ti nemaš pravo samostalno da radiš. Tako da sam ja, dok sam bila asistent pripravnik, paralelno radila i kod Sove. Ja sam njemu rekla, kad sam dolazila u studio, da radim i na faksu i da ću morati da iskačem na faks kad su predavanja. Njemu je to u toj fazi bilo skroz ok… Jer sam ja tamo i krenula kao junior dizajner. Nije toliko opterećenje posla bilo na meni . Kasnije kad sam postala art direktora i sedela sa njemu u kancu i delili smo projekte, bilo je mnogo kompleksnije, onda su ti odlasci postali naporniji za mene i za njega. Mislim, nekako je, znaš, treba se spremiti neka prezentacija. Predavanje, moram da odem na predavanje. Ne mogu da ne odem na predavanje, kako bi ti rekao. I onda na kraju kad sam postala docent, isto sam tako u ljubavi sa sobom morala da se rastanem, zato što to je bilo biranje kao da li želim da nastavljam sa tom akademskom karijerom ili želim da ostanem u poslu. I to je zeznut trenutak, znaš, kao baš je ozbiljno biranje dva potpuno različita puta, gde ja ne mislim da ima grešaka. Meni je okej ovo što sam odabrala i mislim da sam kao osoba, ja nastavnički poziv zaista osećam kao svoj poziv, nije mi to posao. Baš mi je onako kor poziv. A ono što mi je ostalo iz posla, uspevam da nadomislim projekte koje prihvatam sa strane i to mi je neka mera koja je meni dovoljna, ne pretovarujem se tim poslovima sa strane, ali nisam se odrekla te linije i mislim da me to nekako drži u toj radnoj temperaturi da bih bila i relevantnija kao predavača.

Ivan Minić: Definitivno, definitivno. Mislim da je jako važno da postoji taj stalni kontakt, da osećaš taj puls, šta se dešava. Toba je bio, lepo smo se ispričali i uvek se lepo ispričamo i van kamere i svega toga, ja stvarno mnogo volim i to šta on radi i kako radi i kako priča o svemu tome. I uvek mi je drago kada neko ima mogućnost da u toj ranoj nekoj fazi svoje profesionalne karijere, taj drill koji svakako prolaziš kad si deo studija, prođeš okružen ljudima koji stvarno nešto znaju. I koji sa jedne strane znaju mnogo i sa druge strane su autoriteti, što znači da će te možda poštedeti jednog određenog procenta onih besmislenih klijentskih zahteva. Jer ako on kaže da to treba tako, neće se klijent raspravljati kao što će se raspravljati sa nekim drugim. I kao što danas imamo mnogo češće slučaj u digitalu, to što u digitalu je jako malo autoriteta, svi su tu od pre dve godine, niko nije tu, neki preterani autoritet. Naravno, rad sa realnim klijentima i realnim proizvodima i taj moment kad ti nešto praviš i to nešto sretneš dva meseca kasnije uživo, je verovatno najmagičniji trenutak za nekog ko se bavi dizajnom. Jako dobrog prijatelja koji je fantastičan, koji je dobio četiri Red Dot nagrade pre 25. godine i sve je to super, ali nijedan od tih proizvoda nikad nije držao u ruci. Oni su genijalni i mogu da se naprave, ali ih niko nije napravio. Ima potrebu da se prebaci u taj domen fizičkog sveta i da pravi konkretne stvari. Možda nisu toliko cool, ali sada može da ih vidi. Kako je tebi bilo to i šta bi izdvojila iz tog perioda dok si radila tamo, kao neke projekte koji su ti bili posebno i dragi, i važni, i značajni profesionalno, ali i emotivno na neki način? 

ZANIMLJIVI PROJEKTI

Jana Oršolić: Ja opet sad kad premotavam, isto kao što si mi pitao za dizajnersku, kad premotavam kontekst toga, nikad mi je posao nije izolovan kao studio i projekte, nego ceo taj kontekst. Znaš šta je to? Otkud ja kod sobe? Znaš kao stvarno treba imati sreće da završiš kod nekog dobrog mentora u trenutku kada ti treba ulazak u posao na neki način gde ćeš imati nekoga ko će da te uči i podrži. Ja sam došla u studio tako što me je Žana Poljakov pozvala da radimo neku žensku kampanju koju radi Coba. Ona je tu bila eksterni saradnik. Ja sam se uključila na taj projekat i kasnije sam ostala. Nekako smo, sobe i ja smo kliknuli. A Coba kao čovek likovnjak, on je završio slikarstvo u Italiji i kao loži se beskrajno na Italiju. Mislim, nekako je pola Srbin, pola Italijan. Mislim, tako je ta neka specifična duša. Ja to kad sam sedela kod njega u kancu, znaš, on meni pušta Maria Biondija. Mislim, pušta mi italijansku muziku. Kao, osim što se nekad spremam malo za setove, DJ-i. Znaš, kao potpuno, ono, kakva atmosfera za rad. Znaš, kao sediš sa šefom koji ti pušta muziku. Mislim, nije kao da pušta muziku i ništa ne radi, nego pusti muziku, pa sednemo i oboje radimo. U tom smislu, kao, od sobe, kao, sve ok. Znaš, kao, da bude sve jasno, ono. Ne zeza se Coba po ceo dan. Ne, on je stvarno toliko marljiv stvor, ono. Meni je to, on gori za taj posao. On se stvarno loži na taj posao. Ti gledaš takvu osobu, ti rasteš pored takve osobe. Znaš, kao, on, odnos prema tipografiji. Koliko je to leglo sa mojim odnosom prema tipografiji. Njegovo loženje na italijanski dizajn, na italijansko pakovanje. To šta on koristi kao reference, na šta se poziva i čemu se divi u tom svetu. Ja koja sam u dizajnerskoj završila packaging design, znači, kao, ja sam bila na dizajnu ambalaže, i onda dođem kod Cobe u branding studio, nemajući pojma, realno, gde dolazim sa toliko godina, gde se on profiliše kao studio koji se bavi dominantno dizajnom ambalaže. Potpuno genijalno, kao, znaš kad se sklope neke okolnosti, ti kao klinac tu nekako, praviš ti sve vreme odluke. Znaš, kao, to je odluka za odlukom i svaki od ovih faza o kojoj pominjem. Ali imala sam sreću. Znači, imala sam sreću i birala sam dobro. I onda sam, eto, završila kod Cobe, gde je bio fokus na ambalaži i tipografiji, što je meni idealni kombo. I, stvarno smo radili na super projektima, zato što je tad USAID, ne znam da li je to i dalje na snazi, ali USAID je imao neki projekat gde je podržavao male proizvođače lokalne. Imao je par dizajn studija, šta da kažem, beogradskih, ali ni, Peter Gregson je bio tu. Tako da nas par, smo bili u tom poolu studija koje su oni predlagali svojim polenima, koje su finansirali, da ih neko upakuje lepo, da mogu da idu u izvoz. I ti kad imaš, kad je to ulazno, kad je to input sa kojim se kreće u posao, znači mi dolazimo zato što neko plaća vaš dizajn i predlaže vaš studio, da nas lepo upakujete. Znači, vrlo je, nije ne artikulisana neka situacija, nego je zgodna situacija za rad. Mi od vas očekujemo lepo upakovanje na svetskom nivou. Tako da smo mi uopšte imali lepo igralište. Ja sad kad se osvrnem i ono što i dalje nekako u upotrebi, i to kad idem u prodavnicu, malo možda vrištim, znaš kao dođem u prodavnicu, i dalje je tu, znaš. Adore čokolade, adore table su skroz moje. Meni je to ludilo da je prošlo. Mislim, super mi je da Aleksandar Adore bio imao sluha za tako nešto. Super mi je da je Coba bio kao, te bi ovo poletelo. Znaš, mi kad pravimo prezentaciju, nas dvoje, troje da ide na rešenja. Sklapamo, znaš, nas nekoliko mozgića napravi nekoliko različitih rešenja. I Coba je bio oduševljen tim što sam ja predložila i nekako je bio spreman to da gura. Znaš, on nema tu, ta njegov trip da sad kao, on je najbolji i njegovo će proći. Ako vidi da neko iz tima, da mu je legao taj konkretan zadatak, i u tom trenutku je dao nešto što je super, to je nekako naše. Znači, mi izlazimo kao studio sa tim, i on isto progurao to moje rešenje. Mi imali šest, sedam, osam tih tabli. Gde sam ja prvi put u životu, ona imala prostor da praviš dizajn za modlu čokolade. Znaš, kad imaš priliku to da radiš, ako hoće da budu skroz čiste, jednostavne, tri puta četiri pločica. Znaš, pa sad problematika izlivanja, gde se prave balončići, kako to da izbegnemo. Ne može biti skroz ravno, mora biti kadica i imaš priliku sa tim da se susretneš često. Tako sam ja ono nekako uživala u svakom koraku tog procesa i sad kad vidim da te čokolade dalje postoje u tom formatu, znači nisu redizajnirane, sam proizvod je opstao. Osim što je dizajn opstao, opstao je proizvod, što govori o njegovom kvalitetu. Znaš da uvek pričamo, ako je dobar dizajn na proizvod ne valja, kupovina će ono, na keca da te uputi na nešto što ti se sviđa i onda ćeš shvatiti da si bacio pare i nećeš mu se nikad više vratiti. Tako da kažu da je dobro pakovanje sahrani loš proizvod. A ove čokolade opstaju i to mi je uvek oduševljenje da vidim, zato što imali smo ta prosecanja, toga nije bilo tada. Znaš, kao lasersko prosecanje crnog kartona. Ako bude štampa i da bude foli otisak, koji ljudi tretiraju kao nešto glamurozno i preskupo, a to je, misliš, to stvarno nije skupo, kao deluje tako fenomenalno. Ali tebi bi smik štampa bila skuplja od foliotiska na crnom kartonu. Zaista ti je pakovanje jeftinije kada gradiš ovo. 

Ivan Minić: Mora neko da zna da ga osmisli. 

Jana Oršolić: Pa da, da. Tako da meni je to šlajf na crno kartona, i onda ti imaš one, ne znam da li si ih video, one leptiriće koji se, znači to, klikne ti nešto i kao shvatiš da ti ako ovo prosečeš oblik krila leptire, ti ne moraš ni da biguješ. To ste toliko mala površina spoja krila leptire i kartona, da ti možeš da povučeš taj kartončić i da to postane trodimenzionalno pakovanje. Znači ti praktično od jednog flat pakovanja, koje je lepo i takvo, jer ispod tog prorezanog crnog kartona se vidi narandžasti papir, ali kad podigneš kao postoji kao neka čestitka, nešto. Znaš, ono, potpuno je next level, stvarno. Tako da u tome i dan-danas ono uživam kad vidim da je u prodaji i nepromenjeno. A drugo, tako specifična stvar koju sam kod Cobe radila su kozari. 

Ivan Minić: I kad je bio pričali smo o tome, zato što je to prvi put kod nas da sam ja sreo pakovanje, bio u fazonu, moram da zovem ove ljude, i zvao sam i trebalo da radimo intervju, na kraju se nije desio, ali to je bukvalno bio trenutak. Ideš i ne znam da li je bio metro ili tempo, nije bitno, ima sto godina. Ideš i jebote šta je ovo. Baš, bukvalno, još to je neki period u kome kreće ta priča o tome da sir nije beli sir, nego imaš razne vrste, i da, dobar kozji sir, ko ne voli miris, okej, ali ko me ne smeta, je wow. I oni imaju tu nekoliko proizvoda koji svi izgledaju, svaki je remek delo za sebe. I užasno komplikovan. 

Jana Oršolić: Hvala ti što to primećuješ. To ne možeš da objasniš. Mogu ljudi da cene lepo pakovanje i da uživaju njemu, ali neko iz posla, kad hvati koliko je tu detalja. Na primer, ono kartonsko zvono sa onom zlatnom trakicom. Pa ima donji deo, pa u to ide pakovanje sa omotnim papirom, pa ide gornje, pa to mora da stoji sve zajedno, da se ne raspada. Vlaga sira, da to ne razvali. Zlatotisak, to ima zlatotisak, na samom to. Znaš ti koliko je to, mislim, znaš, koliko je to detalja. Oni su sve, oni su toliko bili strpljivi. Ja sam se toliko ložila. Znači, ja sam ono all over the place. Moja energija skače od oduševljenja po sobi. Ljudi iz kozara, oni su inače iz farmaceutske industrije krenuli, farmakolozi su, su napravili svoje, sve će savršeno zadržati, praviće ozbiljno kvalitetne proizvode. Došli su kod nas, oni su tad imali, ja ne znam sad kako je stanje, ali mi smo pravili mleko, jogurt, surutku. To neko pićence, koje sam ja nazvala čudo. Znači to je prošlo, actually. Znači, ti imaš u prodaji stvar koja se zove čudo. I ja sam tu napravila dijakritiku, uzela sam ta kondenzovana slova da bi mogla da budu krupna, elegantna i da staju taj opseg vidnog polja na zaobljenoj površini. To su sve tekovine dizajnerske, jer ja to nisam učila na faksu. To je stvarno iz dizajnerske sve, da sagledavaš trodimenzionalnu stvar. I ja uzmem C i napravim mu taj dijakritik od tri kapljice. To sve prolazi. Ja sam u fazonu kako se ovo dešava. Znaš, kao dizajner ti živiš svoj san. Znaš, oni dolaze sa čipovima, biramo boju poklopca. Ja sam u fazonu, oh, hoću zlatni poklopac. Oni su u fazonu, može zlatni poklopac. Znaš, jako je specifična situacija i to se vidi. Na tim pakovanjima se vidi ta njihova fanatičnost, pozitivna, u tom poslu. Moja fanatičnost, kao attention to detail, jer je tamo svake deklaracija prelomljena. Ja sam, ne mogu ti objasniti koji trud. Znači mi tada nismo kupovali sa stoka ove ilustracije, nego naš Bogdan koji sedi tu u studiju, koji je ilustrator, specijalizovao je to, time se bavi najviše. On radi kao dizajner kod nas u studiju. Ja njemu kažem, Bogice, napravi mi ovčicu, kozicu. I ono je pravi kozicu. Hoćeš svetliju, tamniju, roziju, žuću. Znaš, kao mi sedimo pravimo kozicu. Time se bavimo tri dana. Tako da, ja sam baš zahvalna da sam imala iskustvo takvih procesa, gde kao klijenti, jer to je partnerstvo. Znaš, to kada ljudi tretiraju dizajn kao uslužnu delatnost. To je, kako ga kažem, verovatno je to realnost velikog broja situacija. Ali najbolji rezultati su se meni dešavali kad smo bili partneri u tom poslu. Gde cenimo jedni druge, poštujemo, dajemo prostor jednim drugima, slušamo jedni druge i kao svi se zajedno ložimo na tu jednu stvar na kojoj radimo. To su, Adore i Kozare su apsolutni primeri za tu sinergiju. Praktično dve strane koje radu u istom cilju. 

Ivan Minić: Mislim da je to neophodno da sa obe strane imaš izuzetne ljude koji se poštuju i svi su svesni toga kako je to bilo u BDB i još ono kao to napravio svoje vreme. Mi nikada nećemo znati o vašem poslu onoliko koliko vi znate. Vi nikada nećete o našem poslu. Zato mi treba da kažemo ono što je sa naše strane vi sa vašem da nađemo zajedničko rešenje. 

Jana Oršolić: U Srbiji je to challenge. 

Ivan Minić: Mislim, svuda je to challenge, ovde posebno. Ali baš u ta dva slučaja kao izuzetni ljudi sa obe strane i u Srbiji imaju izuzetan proizvod. Jednostavno, kada je to neki izuzetno jeftin mass market proizvod, ti ne možeš da radiš takve stvari. I dalje on može da bude mnogo lepši nego što je i mnogo funkcionalniji. Čak ne mora da bude lepši, bude funkcionalniji. Jeste vrlo limitirano šta ti možeš da uradiš. 

Jana Oršolić: Prolom voda ne mora da izgleda ovako ružno kao što izgleda. 

Ivan Minić: Ja sam gledao neki redesign koji je bio najavljen, pa se nikad nije desio. 

Jana Oršolić: Je li bio ok? Što se nije desio? Ne, ne, nije važno da li je bio ok. Što se nije desio? 

Ivan Minić: Ne znam, ali nekako mnogo mi je teško da prihvatim drastičnu promenu nečega što 30 godina izgleda na jedan način. Znaš, kao što kada se pojavila Voda Voda, meni je to bilo wow. Zato što je bilo ovo, voda. Ali pakovanje koje je… Pa mogu da kažem da mi je redizajn što se identiteta tiče, primarno, da mi je mnogo lepo legao. 

Jana Oršolić: Tako je, zato što je dostojanstveno urađeno. Ja mislim da redizajn… 

Ivan Minić: Prati nešto, ali je tačno aktualizovan koliko treba. 

Jana Oršolić: To treba se uradi sa starim proizvodima. Da se dostojanstveno revive-uje. 

Ivan Minić: Što podrazumeva da klijentska strana je spremna da pusti. 

Jana Oršolić: Tako je. I da ima dovoljno edukovanog dizajnera koji ume da iščačka istoriju i da to donese na neki pismen način i sa poštovanjem prema klijentu. Znači ti ne možeš prolom vodu da nameniš u IQOS. Pa da, mislim, prosto treba da daš ono što jeste na neki nov, svež isto plavo neka bude. Nećemo da je uvodimo u providno i crveno. Mislim, nema potrebe. Prolom nije Jana. Mislim, kapiraš? Tako da meni je taj redizajn potpuno druga situacija kad ti from scratch radiš ove Adore i Kozare. A drugo kad imaš taj izazov osvežavanja nečega što ovde postoji jako dugo i dobro se prodaje. 

Ivan Minić: Mislim, ima onaj moment koji, da kažem, u autoindustriji ozbiljni brendovi prate. Ti kada vidiš Golf od prvog do posljednjeg, ti znaš da je to Golf. Na osnovu toga kako izgleda čak i ako ne znaš ništa istorijski, otprilike možeš da ga smestiš u neku mini epohu koja se tu dešavala. Ali šta radi autoindustrija kada pravi tranziciju sa jednog modela na narednu generaciju? Ima među fazu koja je facelift. Na četiri godine se menja recimo generacija, na dve godine imaš facelift koji je dovoljno drugačiji da te pripremi na ono što sledi. I onda kada se pojavi najčešće, ima par drugih primera, ali najčešće ti to vidiš kao logičan nastavak. 

Jana Oršolić: Naravno. Ljudi ne vole revolucije. Evolucija je uvek pravi način za sledeću fazu. Znači revolucija je kao rez, odmah stvara otpor. Mislim, to se pokazuje nekako, ja sad pričam o dizajnu, ali to evolutivno u redizajnu tradicionalnih pakovanja, odnosno proizvoda sa tradicionalnim pakovanjima, kažem ti evo Knjaz Miloš je stvarno, ja nemam nikakve veze sa tim projektom, niti znam ko je to radio, ali meni sviđa kako oni to vode. Meni deluje da je to nekako stvarno, nekako stabilno, dostojanstveno, pismeno i volela bih da neki brendovi kao Prolom dobiju neki takav nastavak. I to treba rade ljudi koji imaju iskustva sa redizajnom lokalnih prehrambenih, pravo to je specifičan svet. 

Ivan Minić: Mislim, ono, svi ti neki love markovi sa ovog našeg tržišta ili ovog regionalnog tržišta, jer većina njih potiče iz vremena bivše Jugoslavije, su doživeli neke promene u prethodnih 30 godina, ali su one bile takve da ti u većini slučajeva nisi ni osetio kako su se desile, samo sada kada pogledaš ne izgleda ti zastarelo. Znaš, ok, pojavljuje se, ne znam, 92. treće, kada je to već bilo, pojavljuje se Čipsi koji je bio vau u odnosu na sve ostalo. Ali ne znam, svo to vreme i 30, 40 godina pre toga imaš bananicu koja prati šta se dešava. I da, mislim, ok, kako ono već posle 35. godina i sve što se promeni je loše, evo, u percepciji svakog od nas. Ali ja sam odrastao na bananici koja je bila u providnom pakovanju, sada bananica nije u providnom pakovanju, ali meni je ono prelepo. Sad, da li je to promenilo nešto kod ukusa proizvoda, da li su se promenili i sirovine, osim samo pakovanje, sve to neka druga priča. Ali taj moment, to mi je sasvim logična i jedna lepa estetska intervencija koja je dovela do toga da je taj proizvod u skladu sa godinom u kojoj se nalazi. A i, ne znam, većina top proizvoda ima taj moment. I Munchmellow je imao taj moment, iako ima i retro pakovanje, ne znam, kad slavi 40 godina i sve ostalo. Frikom isto. Ali imaš i neke koji su… 

Jana Oršolić: Štark je imao baš ozbiljnu promenu u poslednje vreme. 

Ivan Minić: I svog brenda, a i onda pakovanja. Ali, kao u većini slučajeva je to prošlo dobro. Bilo je onih nekih, sad, ne znam tačno se setim, ali čini mi se da to bile napolitanke, koje su dobile mnogo lepo novo pakovanje, ali su promenile osnovnu boju. I onda, kao, to više nije… Ti si uzimao ljubičastu napolitanku. Mora da bude ljubičasto. Može da izgleda drugačije, ali mora da bude ljubičasto, jer ti uzimaš ljubičaste napolitanke. 

Jana Oršolić: To ima i automatike i te veze sa gladom. Znaš, kao… Ti kad si gladan, mislim, nisi sav svoj, tako da tebi ne treba razmišljanje. Kao, kad ideš u prodavnicu i gledaš i hoćeš da uzmeš nešto, kao, stvarno ti ne treba razmišljanje. A drugi aspekt je to sofra i emocije i, kao, šta sve učitavaš u taj proizvod i nećeš da ti ga diraju. Znači, to treba dosta… Znaš, tu ima… Te emotivne reakcije su iste kao i reakcija na pisana slova. Znači, to je nešto što te vezuje za detinjstvo, za prošlost. To je jako pipavo, čak i kad ti je u tom estetskom smislu menjati mu identitet. I, kao, ja mislim da je… Mislim, to kao, ajde, nije Srbija, ali ja mislim da je Crush napravio fantastičnu tranziciju do ovog trenutka. On je dugo građen. Mislim, ja to pratim zato što nekako uvek perifernim vidom, ono, snimam sve što je na, ono, sofra teritoriji. A Radenska, kako je razvijala svoj identitet. Meni je to… Znači, to su te smutne tranzicije sa kojima ti pričaš što jeste, kažem ti, evolucija, a ne revolucija. Znači, oni nisu mogli konzervu iz 84. da prelepe u ovo što sad imaš sa onim diagonalnim linijama, ono, belo-zelene i pljas evo logo. To je toliko bučno i hrabro. Bilo bi šokantno. Ali kada gradiš to tokom 20-30 godina, ovo bude onako dočekano kao jedno super osveženje, zato što si mu pratio evoluciju. Znači, svaki put kad si otišao u prodavnicu, okej, jedna godina, druga, naviko sam, čekaj, nešto je sad drugačije. Ti ni ne vidiš šta je drugačije. Nešto se u logotipu promenilo. Znači, to su stvari kojima se ja bavim da bi postalo čitkije, elegantnije, pismenije, ugao malo promeniš. Ljudi to ne vide. Oni ne treba to da vide. Znači, nije to posao prosečnog kupca da vidi te promene, samo treba bude nekako pitkije, svežije, primamljivije. Znaš, to je… 

Ivan Minić: Svedenije isto, to je nešto što je, da kažem, pročišćenije je postalo jako važno. I kad se desi neka vrsta drastične promene, ta drastična promena šalje poruku ne promenili smo logo, nego mi smo potpuno drugačija firma od danas. Mi hoćemo da budemo doživljeni kao drugačija firma i zato smo promenili ovo, ne znam, gap. Mislim, loš je primer, ali kao prvo što mi pada na pamet. Mi smo potpuno nešto drugo odnosno na ono što smo bili. Iako to u realnosti uopšte ne funkcioniše ništa tako. 

RAD NA FAKULTETU

No, da se vratimo tebi i tvojoj odluci da budeš na fakultetu, da ti to bude kor cele priče. Kako izgleda taj put na dalje i ta transformacija koja se dešava na fakultetu u prethodnih deset godina? Mislim, znam dosta ljudi iz prakse koji su na ovaj ili onaj način se ponovo uključili u rad fakulteta. Ne znam. Trifun je krenuo da predaje. To mi je opet fantastična jedna stvar jer je došao čovek koji je zaljubljen u to što radi i radi to fantastično. Mislim, iako su oni moji prijatelji, mnogo je bolje da je on došao nego Bodi, zato što je Bodi lud. Možda nije baš dobro da se deca u toj fazi izlažu ljudima kao što on. 

Jana Oršolić: Bodrož je bio moja prva generacija studenta na faksu kojom sam predavala, tako da je pravda za Bodrožu. Ali Trifun jeste taj format koji više može da, kako kažem, da uče se u tako tvrdom sistemu kakav je fakultet. 

Ivan Minić: Uče. Slavimir je bio tu nekoliko godina. 

Jana Oršolić: Dolinka nam je sada došao. 

Ivan Minić: Počelo je dosta i da se priča više o tome i baš kad sam bio nedavno kod Slavimira, dao mi je nekoliko primera kao onog časopisa koju ste pravili. 

Jana Oršolić: To je njegova inicijativa i to je fantastična inicijativa. To naravno zahteva entuzijazam i angažovanje. Meni je fantastično da je on probao to i da je dao u tom segmentu tog svog jednog izbornog perioda to što je dao tebi. Čula sam koliko klincima to znači, koliko su voleli da idu na njegova predavanja. Apsolutno mi je jasno i poštujem naravno njegovu odluku da se povuče iz toga. Sve mi je to na mestu. Znači, nekako mi čak daje prostor za te… Znaš, nekako ti kad si na fakultetu i ja sam tamo od 2005. Treba biti to neka konstanta u kojoj ja ni ne razmišljam odlasku odande zato što sam toliko sebe uložila u to. Ja sam 20 godina tamo, pa da. Ali tako ti dolasci i odlasci mi baš nekako uvek osveže znaš, dao ti neku drugu perspektivu da može i tako i meni je taj Slavimirov i dolazak i odlazak baš značio. Nekako i to kako je on video moje postojanje na faksu i način na koji je ono komunicirao moju vrednost za kolektiv našim kolegama, to mi je sve tako bilo novo i zahvalna sam za to kako je prošlo. Ne znam, baš ni ja… Da, bilo mi je žao kad je otišao sa faksa. Vredan mi je kao kolega i nekako on ima taj dečiji duh koji je nekako… Znaš šta, dvoje se glupiramo kao deca na hodniku. Ni sa kim ne može baš tako da se glupira, stvarno se cerekamo. Kada dvoje petogodišnjaka, mnogo je smešno. Dakle, to mi je nedostaje. Znaš, moraću da mu opišem poruku kako se šta ima. Pominjali smo. Zato što je donosio tu svežinu u sistemu koji je drugačiji suštinski i onda sam u stvari shvatila koliko je… koliko to ima izazova. Znaš, za mene koja sam taj plesni duh, više nije bio densar kad je bio klinac. To je ta konekcija. Znaš, kad neko ima taj densarski duh, a kao u tom je sistemu, tebe stvara nešto, kao što je to što ja definišem kao moj zaista poziv, to mora da te drži na to mesto da bi opstao, ne na silu, nego zato što hoćeš da budeš tu. Dakle, ja osećam da je tamo meni mesto i osećam da imam šta da dam studentima. I onda su sve ove peripetije koje prate… Znaš, ja sam tek sada kada sam pre par meseci postala redovni profesor, shvatila da sam ja 20 godina živela u nekom obrascu koje sam popunjavala. Meni to bio default. Znači, ti ne znaš, to je ono kao što pričaju da riba ne zna šta je voda, zato što voda je i to je… Znaš, mi nismo toliko svesni vazduha dok ne krenemo pričamo o trovanju vazduha. Tako sam ja u tom faksu, u tom obrascu i ja ne razmišljam o tom. Ja bukvalno sve što uradim odmah ubacujem u obrazac. Kao obrazac je moj profesionalni fakultetski život. Kao, naravno, da imam obrazac koji… Ja tek sad shvatam koje je to… Znaš, jako si kreativac, tebi je formatiranje u jedan takav obrazac i navigiranje svojih poslova tako da se uklapaju u segmente tog obrasca to je jako zapravo vrnuto neko stanje u kom te živiš 20 godina. I meni je sad u stvari sloboda da ne moram da budem u obrascu jer sam redovan profesor i više nemam te izbore jer mi imamo svakih 3, 4, 5 godina ponovno dokazivanja da si dovoljno vredan i da dovoljno suštinski… Mislim, kako kažem, ja znam da su sva ta pravila napravljena da bi nas držalo u radnoj temperaturi, jer nismo svi isti. Ali ja sam taj lik koji inače radi. I sad to ono propitivanje i ponovno dokazivanje mene udara na moje slabe tačke gde ja opet iznova i iznova moram se dokazujem da sam dovoljno dobra. I sad prvi put u životu više ne moram i sad je meni to mesto slobode gde ja mogu da ostanem na faksu sa nekom novom slobodom ne dokazivanja i mogu na neki novi način nekim novim prostorom da dajem studentima i dalje sebe na način koji sam davala ali i kao nekim novim malo širim okolnostima. Možda je to samo subjektivni osećaj ali postoji taj faktografski tehnički aspekt da si ti zaista samostalniji. Kada si redovni profesor imaš veće ingerencije u tom smislu. Tako da nekako svi ti ljudi koji dolaze i odlaze nekako ja tu nekako sam kao konstanta i zanimljiva mi je da sam njihova posmatranja sa to Trifun kako tretira faks šta primećuje kao nova osoba tu pa mi ta uvid kao da to je čudno. Znaš kao nešto što sam uzimala zdravo za gotovo kada ti neko svež koga znaš iz posla donese kao informaciju kao da vidiš što to me nikada nisam razmišljala. Tako da meni je zanimljiv taj priliv novih ljudi i baš su mi dragoceni i pritom su dobri ljudi. Mislim, ja imam sreću da kod mene znači to je studijski program vizualne komunikacije koji obuhvata digitalne grafičke medije, grafički dizajn, fotografiju, animaciju, grafiku i knjigu i to je apsolutno najveći ono pool ljudi, jedan najveći komad našeg fakulteta. Ja u stvari imam sreću da imam mnogo dobrih ljudi sa kojima volim da sedam na kafu i sa kojima delim muke i sa fakulteta i mimo toga pa sam zahvalna na tome jer to ti nije zagarantovano i to nije default naročito u državnoj firmi. 

Ivan Minić: I izuzetno stručni ljudi i dobri ljudi. 

Jana Oršolić: Ostvareni u svom poslu, nema tu neke zajedljivosti, prebacivanja, tajanja, meni je važno da smo tako nekako otvoreni i povezani tako da sada i to kao i Slavimir kad je bio tu i Trifun kad je došao i Dolinka takođe. Znaš, meni ti ljudi prijaju i kao nekako super je kad radiš u državnoj firmi a voliš da ideš na posao. Znaš, to nije baš nekako uobičajena situacija. Tako da meni na fakultetu super i drago mi da sam tamo i mislim da je ovo ulaganje mene da sam ja rasla kroz kontakte sa studentima jer osim toga što ti poliraš svoje veštine prenošenja znanja i širiš svoj pool onoga što prenosiš kroz taj, znaš ti imaš neki grid postoji neki kurikulum, ali ti takođe imaš prostor da daš više od toga ako želiš, ako umeš i možeš. I ja to uvek koristim. Ali to što dobiješ ti od njih za uzvrat ne znam, ja sam osetljiva na te ono kao, hvatam se za sve te komadiće detalje. Sve što dobijem od njih meni je stvarno dragoceno. Ovo je kao neke ono biserčići u kutiju i kao stvarno, ja odlazim sa fakulteta svaki dan kao puni, gušći, bolji čovek. 

OTVARANJE KA SVETU

Ivan Minić: Ono što kažeš moj je neki utisak da se u prethodnih deset godina fakultet dosta otvorio ka javnosti da se mnogo više i komunicira i vide stvari koje se rade na fakultetu, da li su studijski projekti ili šta god je u pitanju. Nije to više zatvorena zajednica iz koje s vremena na vreme dođe neka informacija, nego je to nešto što ima stalnu i otvorenu komunikaciju. Sličan vibe negde imam i sa Muzejom savremene umetnosti, ali on jeste bio jedno duže vreme zatvoren, pa je samim tim ispao negde iz vidnog polja ljudima. A takođe čini mi se iz razgovora sa tobom i sa još nekim ljudima da je u tih poslednjih deset godina fakultet dosta aktualizovao celu priču i da je sada to ustanova koja te zaista pripremi za rad u svim tim stvarima i u tehnologijama koje su aktuelne. Pa sada, ali si ti nakon toga gotov profesionalac koji može da radi negde? Neko jeste, neko nije, to mnogo zavisi od osobe i šta je ona radila tokom studija, nezavisno od samih studija. Ali svakako nisi u situaciji da izlaziš i ispred tebe je zid od sedam metara koji treba da preskočiš da bi došla na nulu. Nego si negde u svemu tome. I mnogo je više, mnogo su češći primeri da, ne znam, čak smo i mi pre, ima tome dosta godina, imali neko takmičenje, neko evropsko prvenstvo za koje, naravno, ne postoje budžeti za sve što treba. Ok, ne postoje budžet, hajde da damo studentima da to urade. Neće biti loše, sigurno. Oni će dobiti priliku i videće nešto svoje jer će to biti na nekom bilbordu i na nečemu. A ono kao, možemo uz dobar brief i rad sa njima napraviti ćemo sigurno nešto sjajno. I dobili smo neko super rešenje i vidim da takve stvari ima sve više. Sada to nije isto kao kad radiš sa klijentom. I sa velikim klijentom, naravno, ali i da dođeš do velikog klijenta, treba neko vreme i kad kreneš profesionalno. Ti si unutra sve vreme. Kako tebi izgleda taj moment otvaranja i puštanja sveta u fakultet i fakulteta u svet? 

Jana Oršolić: Mi se često žalimo na tromost fakulteta, jer se nama reakreditacije koje daju prostor za izmene programa, dodavanje ili oduzimanje nekih predmeta, segmenta rada, uvođenje novih modula kao što smo sad uradili sa ovim koji smo pominjali, digitalnih grafičkih medija, to se dešava na svakih 7 godina i to je ogroman period. Takođe, na fakultetu, kao i svuda, postoje različite struje, prosto neko bi želeo da fakultet ostane onako kako je postavljen, zato što im je važna ta tradicija, kako je postavljeno pre 70 godina. Postoje ljudi koji vole da naprave taj happy medijum neki kao između tradicije i inovacije, gde sam ja dominantno i ja naginjem malo kao ovoj progresivnijoj struji, gde postoje ekipa koja bi drastično da menja stvari i to je nemoguće. Znači, drastične promene na državnom fakultetu su nemoguće i ja čak mislim da nisu ni potrebne. 

Ivan Minić: Ni poželjne. 

Jana Oršolić: Ja znam da postoje mnogo stvari koje deluju tromo i zastarelo, ali takođe iz iskustva u poslednjih par godina i različitih situacija koje su se dešavale, ja bih rekla da ta tromost nekad zna da bude dobra, zato što je opiranje nekom trendu koji prozuji i nestane, a ovde kad imaš nešto što kao baza predmeta koju ne možeš 7 godina da promeniš, to filtriranje toga šta treba uvesti, a šta je prolazno i neće se zadržati, je potpuno drugačija. Tebi je perspektiva. Ti trčiš maraton sve vreme. Znači, kad radiš na fakultetu, ti trčiš maraton. I tu nema kratkih trka. Postoje kratke trke koje su kao neki privremeni konkursi, neki to, ako nam se neko javi pa sa studentima mentorski rad ima na nekom rešenju. To su neke mini stvari. A sve drugo je trka baš na duge staze. I mi sad recimo pravljenje novog modula i formulisanje programa, mi smo to gradili 5 godina. Znači, ja u svom životu, ja nemam strpljenja za takve stvari. Znači, ja sebi moram praviti kontrapunkt u svom dizajnerskom životu i praksi mimo fakulteta, da pravim to neke male, brze stvari koje mogu se realizuju maksimalno za 7 dana. Jer kad bi radila sve tako te neke spore stvari, ja bih odlepila, ja bih verovatno otišla sa fakulteta da ne imam ove svoje stvari koje radim sa strane. Pre svega mislim da sam nežna prema sebi, gde mogu sebi da dam nešto što ću, napraviti ću mini kolekciju letnju, koja će trajati dva meseca, imam ludake koji su isti kao ja, kada ja smislim nešto da mi proizvedu za 5 dana. I nekako to mi je kontrapunkt toj sporosti fakulteta. Ali ja znam koja je to stabilnost. Znači, tebi taj sistem sam po sebi, zato što je tako težak, filtrira šta treba da ostane i šta treba da ode. I ja mislim da je naš taj ovaj set modula koje sam ti pomenula pod kapom vizualnih komunikacija, ja ne znam druge timove prosto. Znam kolege, ono srećemo se na većima i slično. Ja ne znam kako njihov proces rada funkcioniše i šta su im rezultati. Ja vidim u bljeskovima, ne znam da su studenti treće godine na industrijskom dizajnu, njih šestoro, sedmoro iz klase su kao završni zadatak pravili električnu gitaru. I to je genijalno. Ali ja to sa strane gledam, znači oni su proizveli sedam funkcionalnih gitara koje sviraju. Ja mogu sa strane da kažem da je meni taj pristup, način, da bih ja rekla da je to pametno uloženo vreme da neko prolazi sa mentorom kroz neki proces i neki funkcionalni proizvod. O, kad pominješ red dot, koliko u industrijskom dizajnu teško napraviti nešto što imaš u rukama i radi, u tom smislu, ja bih rekla ljudi u industrijskom dizajnu rade dobar posao. Ali ja zapravo samo znam moju ekipu iznutra i tu stvarno kažem ti postoji dovoljno progresivnih ljudi koji se lože na svoj posao i posao na Faksu u toj meri da žele da prave evoluciju i boljitak sa svakim dostupnim korakom u promenu fakulteta mi uradimo nešto bolje i veće. I sada je pismo, na primer, ja volim pismo da uzimam kao dobar primer u toj evoluciji. Olivera kada je počela da radi na Faksu, oni su imali samo klasičnu kaligrafiju. Ona je od Dodiga, Filekija, to je bila ta klasična škola. Ona je u nekom trenutku uvela projektovanje pisma. Mislim su imali jedan kompjuter na Faksu, nekakav neki stari. Ona je to kasnije uvela u standardni kurikulum. Mi sada sa novom akreditacijom već imamo napredno programiranje u projektovanju pisma i klinci na četvrti godini već prave multimaster family. Znaš, kao mi sad imamo i kaligrafiju, eksperimentalno primenjenu recimo package dizajnu, savremenu, animiranu i onda sad dodajemo i u klasičnom type dizajnu, znači osim što naprave jedan svoj fontić, mogu da naprave font family. Meni je ta evolucija koja se desila recimo 30 godina, 30 godina je mnogo, ali u fakultetskim okolnostima je taj pomeraj koji smo mi napravili i širenje je neverovatno. Meni je pismo kao primer za to rascvetavanje jednog najjednostavnijeg. Jer ljudi iz našeg posla mogu da shvate šta je kao kretanje od klasične kaligrafije do multimaster fontova. To je baš ogroman opseg promena. 

NOVI BUKVAR

Ivan Minić: Generalno, mislim, fontovi su postali neuporedivo složeniji u prethodnih deset godina u odnosu na to kako je bilo pre toga. Zato što se pojavila potreba za nekim stvarima o kojima pre toga ljudi nisu ni razmišljali. Pre nego što dođemo do doktorskog rada, koje bi projekte na kojima si radila kroz fakultet i sa fakultetom izdvojila, osim naravno ovoga o kome ćemo i pričati? 

Jana Oršolić: Pa ne znam, zapravo, nekako mi je to, ono, pool stvari. Neke stvari su bile bitnije za mene, neke su bile bitnije za studente. Znači neke, baš radim da bih njih pogurala, promovisala, ako hoćemo u akademskom svetu da se povežemo, onda se povezujemo sa Narodnom bibliotekom. Oni svoje eksperimentalne slova iz treće dimenzije presele u galerijski prozor. Znači to su neke stvari koje nisu toliko vidljive. Mislim, jesu zato što su u javnoj galeriji, pa su dostupne široj javnosti. Ali to ne doseže do ovog našeg dizajnerskog sveta koji je profilisan jako elitistički, znaš. Tako da ja radim na više koloseka koji su različite vidljivosti. I nije sve jednako komunikativno, tako da nekako, ono, znaš, za tih 20 godina ima toliko stvari da, ono, doslovno ne umem da izdvojim ništa što mi je tu baš je kao pul, neki kao tegljač neki, znaš, zamisli okeani neki tegljač sa tonom uglja, ono, na tovarenje. 

Ivan Minić: Mislim, ono, gledajući to sve sa strane negde i prateći, meni se čini da su stvari logično na neki način povezane, uglavnom. Povremeno ima nečega što je, kao što bi Galeb rekao, krik u prostor, ali uglavnom to je nešto što je logično povezano. Ali posebno, ovaj, kad si mi rekao šta je ideja za doktorat i kad sam video posle kako je to ispalo, na kraju poslala si mi i pročitao sam, beskrajno je zanimljivo čitati. To je ono što, svakako, moram da ti kažem, ali posebno mi je zanimljiv taj moment jer kao, ja sam 85-o, dosta je prošlo od prvog razreda, prošlo je od 32 godine, ali ja se bukvara sećam savršeno, zato što je to bila prva i možda nije baš jedina, ali skoro jedina školska knjiga koja je bila šarena, interesantna, zanimljiva, interaktivna unutra, neke su isto bile šarene, priroda i društvo je isto bilo šarena, ali nije bilo interaktivno, nije ti ništa imao da radiš unutra, ovde si imao svašta nešto i sećam se onih trauma sa onim ponavljanjem raznih onih poteza koji nisu slova, ali su preduslov da bi ti mogao ono fino motorikom da imaš pisani rukopis i sve ostalo, i taj moment kada učiš da pišeš pisano, ja sam već uveliko pisao štampano i ćirilicu i latinicu, kao sad učiš pisano. I kad učiš pisano, ti mnogo lepo pišeš pisano, kad kreneš da pišeš pisano, prestaneš lepo da pišeš pisano, ali kad učiš, kao svi gledaš da iskopiraš da to bude kako treba. I sećam se sada pada učenja gomila nekih specifičnosti gde ti učiteljica skrene pažnju, imaš prvi, drugi diktat i kada vezuješ slova, kada vezuješ mama, tebi su ta slova slepljena jedno za drugo, nemaš ono dodatno kvačicu, onda te ono zaokruži, pa ti skrene pažnju, pa ti vremenom naučiš te specifičnosti, onda ih naravno posle zaboraviš. Iako su imali jako neobične ilustracije u tom periodu bukvari, imali su neki karakteri, bili su mi super i činilo mi se kao da je dosta dobro to objašnjeno kako učimo pisanje i pravila i sve ostalo. Naravno sad možda nedovoljnom količinom detalja, ali sve je tu. I sad, naravno, prođe dve godine, pola toga više niko ne prati, svako razvije neku svoju vrstu rukopisa. Mi imamo tu specifičnost koja je i srećna i nesrećna okolnost da učimo dva pisma. Srećna zato što u većem delu sveta, osim Azije i onih zemalja koji imaju svoja pisma, ti možeš da pročitaš gde si, što je, ono, nemaš internet, najvažnija stvar na svetu možda pročitaš gde se nalaziš. Ali jeste kompleksno u smislu da usložnjava ceo proces drastično jer moraš duplo više toga da naučiš. I što je naše pismo složenije od, ne znam, engleske abecede koje imam manje karaktera i tako dalje. I sad, posebno zanimljivo je što mi krećemo da učimo ćirilicu. Posle, dobar deo većinu života piše latinicom jer većinu stvari koje srećeš latinicom pa te povuče. Ali krećemo da učimo ćirilicu a toga nema onoliko koliko ima latinica u svetu. I tvoj doktorski rad, kako si još te došla do toga da hoćeš da napraviš bukvar, pismo, pisano pismo koje može da se koristi kasnije gde god treba, ali i u učilima pre svega, kasnije gde god treba. Kako si još te došla do toga i kako izgleda proces stvaranja toga? 

Jana Oršolić: Ideja je došla kada sam videla kako izgleda aktuelna, kreditovana bukvarska literatura i koliko je u zapuštenom stanju dosta onako tebi jasno je odmah gde je tehnički problem. Ti kad pogledaš udžbenike shvatiš koliko je tehnički aspekt. 

Ivan Minić: Ima tu još jedna stvar. U moje vreme je bio jedan bukvar. Nije bilo deset izdavača. Sada ih ima više. 

Jana Oršolić: Sedam, čini mi se. I sa kreditovanih. I svako ima svoje tipografsko pismo. I oni se isto snalaze kako znaju i umeju. Ja sam njih intervjuisala. Mislim, oni koji su prosto odgovorili na moje mejlove tim povodom. Ja sam se predstavljala ko sam, na čemu radim i zašto mi je potrebna njihova pomoć. Odnosno, uzorci njihovih slovarica iz aktuelne, kreditovane udžbeničke literature. I oni kada bi čuli šta mi je doktorski rad, oni su jurišali na te fontove, jel’ možemo odmah da ih dobijemo? Kada možemo da ih dobijemo? Mi ćemo da ih kupimo. Koliko koštaju? Znači, oni shvataju koliko je to bolna tačka i shvataju koliko im treba i koliko bi im olakšalo posao i rad na udžbenicima. Ja sam to, kad sam napravila presek, moja ćerka kada je dolazila do predškolskog, pošto sada postoji tih pola godine predškolskog koji su obavezni kao priprema pred školu, gde oni… Moje dete je učilo pisano slovo u predškolskom, ali kaže mi da deca iz drugih vrtića su došla bez tog znanja i njima je bilo mnogo teže da se priključe nastavi, jer osim što ti učiš da čitaš i pišeš, ti moraš zapravo nešto da čitaš i da pišeš. Tako da ti istovremeno u našem školstvu osvajaš osnovne stvari, čitanje i pisanje i moraš nešto da učiš u isto vreme dok još ne znaš dobro da čitaš i pišeš. I to je za njih jako teško. I ja kad sam gledala te njene male priručnike to za predškolce i tako dalje, videla sam da je sve različito. Videla sam da svako tu nekako tumači na svoj način ono što bi bila osnova, pa sam se raspitivala šta je osnova. Pa taj neki, ta neka beleška u pravopisu Matice srpske, koja nije standard, ali se kao tretira da jeste. Jako je čudno. Sve je nekako poludefinisano. I onda sam ja nekako na početku tog istraživanja pričajući sa Oliverom Stojadnović koja je tada bila moj mentor. Mislim, posle prestala da bude zato što sam ja razvukla doktorat pa žena otišla u penziju. Mislim, kao prosto iz tehničkih razloga mi više nije bila mentor. Ali suštinski sam se sa njom konsultovala sve vreme i meni ideja bila da ja napravim pismo koje će biti standardizovano, znači jednom za svagda, da se zna. Ali to ne ide. Znači, svako nametanje svog rešenja ima nekako otpor za rezultat. Ja sam odlučila da napravim pismo na osnovu svega što sam sakupljala i što si ti mogao da pročitaš u tom radu. Taj rad je dostupan i na repozitoriju, u digitalnom repozitoriju Univerziteta umetnosti. To je okačeno kao svima dostupan PDF fajl, tako da svakog koga je zanima može da preuzme to i da pročita. Znači, ja sam prošla kroz istoriju, jer mi je bilo važno da shvatim zašto slova izgledaju tako kako izgledaju, odakle će doći, šta je njihov background, a šta je prethodilo tome što smo preuzeli od Rusa. I ti kada shvatiš celu tu genezu, mislim jasno ti je da treba nekakav novi edit cele te priče i ono što sam ja nekako osećala da treba da se desi je prvo da se grafički, dizajnerski i estetski bazično ta slova smekšaju, da budu nekako prijemčivija deci. Da ne budu tako tvrda i stroga i odbojna. Mislim, ja sam sad tu kao nekako pristupam jednako emotivno do toj temi, zato što znači i kad si bio u brandingu i znaš koliko ljudi emotivno reaguju na stvari dizajna, ti ne možeš u pismu da ogoliš i da odbaciš taj deo emocija, naročito kada je bukvarsko pismo u pitanju na koje svi reaguju emotivno. Prva stvar je bila da bude mekše, mislim estetski da deluje nekako mekše i prijemčivije za decu. Druga stvar je bila da se uredi tehnički, znači da se slova pravilno povezuju, da u tim povezivanjima razmaci između slova budu adekvatni i da bi taj tekst tekao tečno, normalno, prirodno i da ne zbunjuje. I bilo mi je važno da preispitam proporcije slova, pošto mi je to bilo potpuno nejasno. Zašto neko pravi ovoliko telo, neko malo veće, gornji, donji produžeci, gde se nalazi crtica, to je negde slepljeno, jako mnogo čudnih nekih rešenja tu postojalo. Kada sam krenula u taj rad, znači prvo je bilo crtanje slova i ta mekoća se u toj prvoj fazi rešava. Onda je bilo to pitanje proporcija i to sam odlučila. To je bio isto jedan onako… Mislim, u našem svetu je to hrabra odluka, da ti nešto što se piše uske i široke, da sve držiš na iste trećine, na tri jednaka dela, gde je to telo slova x visine isto kao gornji, donji produžetak. Ja sam to radila svesno da bih nekako pojasnila deci šta je osnova. Čak i da se posle u radu nastavnici koriste i dalje uskim i širokim, što ja stvarno verujem da će u nekom trenutku biti isključeno, ali ako i dalje koriste uske i široke linije, oni ovu metodologiju učenja, gde je deci jasno kako slovo izgleda, mom detetu, evo na primer, ako zamisliš malo pisano đ, to je za dete od 6-6,5-7 godina ogroman izazov da napiše. Znači, gde kreće uvodni potez, dokle ide, gde se završava onaj stomačić, gde je petlja, gde se završava petlja, gde sada ide ona crtica gore, samo mi još crtica treba. Znaš, jako je mnogo to. Mi to usvojimo pa zaboravimo i ne bavimo se tim. Njima to, oni su mali. Mislim, to njima je stvarno problem. Pa da. Ti bukvalno učiš od nula neki šifrarnik. 

Ivan Minić: I mislim, čak i ako si bio zainteresovani  pre škole i svega da čitaš i sve, ti se nisi sretao sa pisanim. 

Jana Oršolić: Tako je. 

Ivan Minić: Ti si čitao štampano. 

Jana Oršolić: Tako je. Mislim, štampana se uče da bi se deca osposobila da čitaju. A pisana se uče da bi se pisala zato što hopefully kada dobro naučiš da pišeš i voliš da pišeš i naučili su te kako da pravilno spajaš, to ide brže. To je kao neka teorijska i realno praktična postavka kada čovek voli i zna da piše. Ne, pišu se štampano slovo. Mislim, ja pišem štampano slovo zato što sam tako navikla, zato što sam imala problema sa vezivanjem slova. Tako da, ja bih volela da novoj deci sa razjašnjenim vezivanjem slova i sa pojašnjenom anatomijom slova postane zadovoljstvo da pišu i da ih zaista brže pišu i da onda to nekako prestane da bude tolika muka i trauma iz onog prvog razreda. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja mi isto bila posebna i interesantna u tom delu, sećam se da si i kroz društvene mreže pisala da ti ljudi pomognu da dođeš do materijala, jeste istraživanje ostalih ćiriličnih pisama. To su, ne znam, makedonsko, bugarsko, rusko, ukrajinsko, Crna Gora i ne znam da li imaju još nešto u Belorusiji, koriste nešto drugačije. I to mi jeste bilo super interesantno sa tim uzorcima, ali ono što sam negde shvatio je da problem koji ti rešavaš nije rešen ni na drugim mestima svuda kako treba. 

Jana Oršolić: Nije. Ni, čak ni u Rusiji. Kažem čak i u Rusiji zato što je to najveća ćirilična zemlja. Da, i meni je jako zanimljivo da ogroman je to posao. Ćirilica je jako specifična, morfološki je kompleksnija od latinice. Znači, ti u ćirilici nemaš slova kao što je i. Znači, veliko štampano i. Pa kao j. Znaš, onda su mnogo to je pul, to je baza. Kod nas je to sve komplikovanije mnogo. Znaš, imaš lj, imaš f. I ono je u tom smislu zato je i lepo, zato je i poetično, zato je i jednostavnije, ono se mnogo lakše sagledava. Znači, ono što sam ja dobila od informacija je da ljudi koji imaju bilo kakav problem sa čitanjem, da je njima ćirilica jasnija. Da se lakše sa njom nose, koji imaju izazov u čitanju, da se za ćirilicu, zato što je takva kakva je, lakše je percipiraju. Da li su različiti ti elementi. Znaš, mislim, ti kad u latinici imaš p, d, b i q, mnogim ljudima je to, znaš, ozbiljan problem sa tim rotiranjem linije oko jedne lopte. Kod nas su ta slova drastično drugačija i nekako meni ona nije lepa samo iz emotivnih razloga. Ja tu vrstu, ja jedno i drugo pismo jednako poznajem i imam ih, što se dizajna tiče, vrlo jasne, vrlo jasno osećaj kada što treba da koristim. Neke situacije, evo, samo nežno i mora da krenu od ćirilice. On se posle razlistao u svašta. Ali meni je ta reč nežno, sa tim ž takvim, morfološki, morala bi da postoji na ćirilici. Dakle, ja nemam tu sad neke preferencije kao prvo sam učila ćirilicu, ja se ne sećam šta sam ja čitala zapravo. Krenula čitam sa četiri godine i mislim da sam prvo latinicu čitala. Zato što su prosto prve knjige sa velikim tim tiražima. Ja ne znam kako su oni to hendleli. Sad pokušavam da se setim. 

Ivan Minić: Ja se sećam toga da kad sam bio to mali na nivou ili pre škole ili prvi, drugi, treći razred mi smo imali, ono, kući biblioteku imamo i danas. Dosta tih izdanja su bile na jekavici. Ja sam znao da je čitam i prepoznao sam fraze koje su na hrvatskom i bilo mi je normalno da na televiziji u crtanom filmu koji je sinhronizovan na srpsko-hrvatski čujem nešto. 

Jana Oršolić: Ali mi smo čak tako cirkularno učili razne jezike. Ja ne znam da li je to tebe zakačilo. Ali mi smo učili, znaš, mi smo učili i malo slovenačkog čisto da se uputiš da znaš o čemu se radi. Pa su oni učili i imali su i ćirilicu, neki određeni polučasova ćirilice do, ja ne znam, ljudi koji su tu negde moje godište su to dokačili, učili su. 

Ivan Minić: Mislim da je tipa 82. neki cutoff bar sa Slovencima pošto ima dosta prijatelja tamo. To je trenutak kad oni više ne umeju da pričaju. Da, da. Razumemo se, sve je okej, ali 82. prvo 80. i stariji mogu da pričaju. Sad nije im baš srpsko-hrvatski, srpski je savršen, ali možemo da se sporazumemo tako. A posle toga samo razumeju. Kao što, znaš, ono, ja sam u prvi razred krenuo 92. 92. je već bio rat. Već je ceo taj deo odbačen. Već je kad sam bio ne znam, peti razred i imao istoriju, taj udžbenik je bio drastično drugačiji nego tri godine pre toga. Da, da. Dosta toga je izbačeno i tako dalje. 

MUKE SA SLOVIMA

Posebno zanimljiv moment, pominjala si to i kao deo, da kažem, predmeta koji će se prolaziti, jeste taj da ćirilica je kompleksno pismo u smislu odnosa između susednih slova, vezivanja slova. Ima toga i u drugim, da kažem, pismima koje se koriste.

Jana Oršolić:  Ima, naravno, da. 

Ivan Minić: U zavisnosti od toga koje slovo ide jedno za drugim je i razmak u nekim pismima kada nije kako treba. Svako ko se bavi dizajnom ima fras kada vidi odštampano nešto čemu kerning nije kako treba. Ali ovde je to posebno specifično zato što nije samo stvar razmaka nego je stvar tih vezivanja koja su dosta komplikovana. Jer ima 30 nešto, 30 slova, što znači da ima gotovo neograničen broj kombinacija koja treba da se uzme u obzir. Kako si radila na tom delu priče kada je kao osnovna, osnovni deo pisma, slova su oblikovana. E sad, što ne bi sebi zakomplikovali život? 

Jana Oršolić: E, ali to je bilo zapravo raspetljavanje toga što je osnovni problem u fontovima koji se koriste u prelomu udžbenika. I to rešavanje, znači ja sam se tog segmenta najviše plašila. Lako ćeš ti da nacrtaš slova. 

Ivan Minić: Da bude lepo. 

Jana Oršolić: Pa da. To treba da funkcioniše, da ti kad sedneš, odnosno ne ti, nego dizajner u izdavačkoj kući. Ja ne znam ko tamo radi, to je prosečan dizajner koji sedi, kad poziva na tastaturu i slova, redom ona se povezuje kako treba. 

Ivan Minić: Da radi samo, pa ne mora on da bira. 

Jana Oršolić: Pa bukvalno da radi samo. Ali znaš ti koliki je to problem napraviti? Znači meni je prelomni trenutak u radu na doktoratu bio kada sam shvatila da moram da sistematizujem ulazne i izlazne poteze. Ja sam napravila tu sistematizaciju, postoje slova koja izlazno imaju tu kukicu dole, to su. I sad idemo redom. M, N, G, P, T. Ona sva imaju taj uobičajeni neki izlaz dola. I onda uzimaš šta su atipični izlazi i sortiraš ih iz te grupe. Imaš O koja izlazi gore, ona je specifična. Ti kad zamisliš O, M vezivanje. Znači pisana ćirilica O, M. Pa da. A onda, A, M, ima ono što ti kažeš. To su moju ćerku učili da je kao obrnuto srce. Tako da učitelji se dovijaju, znaš, oni smišljaju kako to deci da objasne da se njima zalepi. A da, znam, pre L, M i L ide obrnuto srce. Znaš, mislim, oni to nekako nauče na svoj način i to treba sad nekako igrom slučaja, ta učiteljica, odnosno vaspitačica u vrtiću kod moje ćerke je imala trik. Imala je osećaj kako to njima da donese, pa ja se njoj i to primilo, bukvalno. Ali to je atipično isto. Znaš, imala je sreće da je imala takvu vaspitačicu. I sad ti te sve specifične situacije moraš da uvedeš u neki sistem i da to funkcioniše. Ja, pošto sam shvatila da meni to moje istraživanje u tom pisanom radu, istraživanje istorije tog niza, oduzima toliko vremena jer sam ja to malo preobimno. Mislim, kako da kažem, ti kad kreneš u neku temu, ti imaš neki propisan doktorat i imaš propisan obim tog pisanog rada koji prati praktični rad. I to je nešto smešno. Mislim, to je pedesetak nekih strana, ti to napišeš za nedelju dana. Ali ti ako hoćeš zaista da uđeš u tematiku, ti se više ne baviš propisanim obimom pisanog rada koji prati doktorat, nego radiš to onako da objasniš tu tematiku kako ti smatraš da treba da je objasniš. I onda je to poraslo na nekih 220 strana i meni je to optimalno. Znači, ja se tu nisam raspisivala kao, nema tu poetskih vedrina, razumeš, to je jedan tehnički opisan rad sa presekom istorije, snimanjem postojećeg stanja i mojim predlogom rešenja u ovom trenutku. Drugi kolosek potpuno je bio proizvođenje tog fonta i ja sam shvatila da bez podele posle delegiranja, odnosno tehničke pomoći u tom smislu programiranja, ja ne mogu završiti ovaj doktorat. I tu je Jovana Jocić koja je moj nekadašnji student, ona je kod mene bila na osnovnim studijama par godina i onda je u nekom trenutku, kada je upisala master kod nas, onda se zainteresovala za master u Hagu, što je njihov type and media master program, je već deceniju i više najprestižniji program u toj sferi, našoj struci na celom svetu. I onda smo tu onako žestoko nagazili, pripremali, poslali, primili je ono type and media, ona je otišla u Hag, završila je tamo taj master i pokupila znanja koje su toliko specifična, inovativna i savremena, da je meni bilo sumanuto da ne upotrebim takvu osobu kao nekoga koja će mi pomoći u tom tehničkom aspektu programiranja svih tih poveznica koje se pojavljuju, da bi taj font postao tehnički upotrebljiv. I nas dve smo imale neku najočekivaniju ideju da ćemo praviti pravila. Znači, kada A naiđe na M, vezuje se ovako. Ako A naiđe na N, vezuje se gore. I sad tu ja napravim te vezove koje sam predvidela. Međutim, u programiranju se ispostavi da ti kada napišeš prvo pravilo, ono funkcioniše. Međutim, kada napišeš drugo pravilo, znači, ako A ide na N, ok. Ako A ide na M, dešava se da drugo pravilo pregazi prvo pravilo. Morali smo izmisliti potpuno novi sistem i onda je to bilo kopanje. Koje je rešenje? Desila su se stvari da su tehničke i tehnološke okolnosti napredovale toliko da sada drugi jezici koji imaju vezana slova, taj i drugi, da su napravili sistem tih konektora. Znači, mi smo ih preveli u poveznice, ali ti konektori su u stvari elementi koji se koriste da bi se pravile… Zapravo, mi sad u fontu imamo slova koja imaju, ajde združno, kažem, patrljke od izlaznih i ulaznih poteza, a onda ih ti konektori u stvari na pravi način ne vezuju. Tih konektora sad ima preko 50 u fontu, ti kad bi otvorio font i kao izlista o čega sve tu ima, to su sve komadići nečega. To nije standardan font. I u stvari je specifičnost tog fonta, odnosno to je sistem u jednom fontu, gde ti imaš nekoliko segmenata. Jedan segment i ono što sam ja predvidela, i to isto bilo dosta onako hrabro od mene, je da uvedem osnovni set slova gde slova nemaju ulazne i izlazne poteze. I to si verovatno primetio ako si već čitao taj zadatak, da mi je taj ono klik trenutak bio kada sam ja gledala u onim slovaricama koje mi imamo i gde se prikaže pisano i štampano, veliko i malo slovo, u gridu 5 puta 6, to za 30 slova vidimo u jednom listu sve. I ti vidiš da malo slovo Z, na primer, izgleda kao beta. Znači kao grčko beta. Ono ima one velike ulazne poteze i onda ide to Z. To nije slovo Z. Znači slovo Z je bez ovog velikog ulaznog poteza. Znači ovo je samo vezni potez koji visi u svemiru ako se ne vezuje sa drugim, prethodnim slovom. I ja sam odlučila da to očistim da bi deci bilo jasno šta je slovo. Ti zamisli da gledaš sa malim očima od 6 godina i ti uzimaš zdravo za gotovo da je to slovo Z.  

Ivan Minić: Nedavno sam kod jednog drugara bio i sad klinci su sin je, mislim, treći razred, ali relativno skoro je bio prvi. Klinac sad upisao je prvi. I naravno, kuća je puna postera. Brojevi, slova, osnovne operacije i sve ostalo. I jedan od postera jeste ćirilica, drugi je latinica. I nije loš poster. Znači, prilično je to ok, ali od 30 slova barem 2-3 vidiš da je nešto nije ok što se tiče ili velikog ili malog slova, da to nije tako kako sam ga ja učio. Sad, možda je ispravno, možda nije, ne znam, naravno nije mi to tema kojom sam se bavio kao ti, ali vidiš da ima A0 poster gde je štampano, pisano i sad simbola ako je ž onda žaba, a koje je, ne znam, k, onda je knjiga, šta god. To je još jedno mesto na kome oni sreću nešto što možda nije isto sa onim što imaju u knjizi. 

Jana Oršolić: Pritom na takvim prezentacijskim posterima ti možeš sve da iscrtaš. I ta slova stoje zasebno. Ona nemaju nikakve opterećenje niza. Znači, ja sam napravila taj jedan set slova koja se koriste u takvim situacijama gde su slova zasebna i onda je Z to takvo slobodno, malo Z. Ali je važno da postoji taj set. Kada decu uče kako se vezuju slova, gde su ti ulazni i potezi, izlazni potezi, i onda treća situacija, da čovek koji u izdavačkoj kući kuca, da mu se sve to vezuje kako treba i da pritom ti razmaci o kojima pričamo budu kako treba. Jer to je baš specifično stručna stvar, ali ljudi ne shvataju da u tipografiji negativni prostor je jednako važan kao i pozitivni. Znači, tipografija je sve vreme igra crnog i belog. 

Ivan Minić: Čak i ako ti nije struka, ali imaš smisla i oko za takve stvari, ti ne znaš šta je, ali vidiš da nešto nije u redu. 

Jana Oršolić: Tako je. E, pa mi se bavimo time da ispeglamo to da i ako ne znaš šta funkcioniše ili ne funkcioniše da ti prosto deluje, da teče. E, i u tom smislu sad ta jedan mali fail ima ta gola slova, da kažem, koja mogu da idu na postere i koja su namenjena da dete shvati šta je osnovni oblik slova. Ta slovca sa veznim potezima gde će dete da shvati, aha, kad su u nizu, kao drže se za rukice, te rukice izgledaju ovako, i ta tehnički ispravna slova, treća grupa koja služi dizajnerima da im sve se slaže kako treba. Da radi samo, što bi ti rekao. 

Ivan Minić: I sad, ok, u procesu rada na tome, vi to testirate na nekim uzorcima teksta. I koliki god uzorak da uzmeš, treba dovoljan broj reči ima u njemu koja su specifične da ti s vremena na vreme primetiš nešto i onda koriguješ. I to neće biti, ono, kada bude izašla verzija fonta za preuzimanje, to će biti prva verzija. 

Jana Oršolić: Tako je. 

Ivan Minić: Biće ih sigurno još kroz vreme kako se budu stvari menjale. 

Jana Oršolić: Tako je. 

Ivan Minić: Jednu samo stvar bih još voleo, to što sada opisuješ kao deo programiranja fonta, to nije bilo dostupno pre 10 ili 15 godina. 

Jana Oršolić: Tako nešto nije postojalo. Zato je ovo trenutak za takav font. Znači, oni su se do sada dovijali, izdavači u izdavačkim kućama koji su radili bukvarsku literaturu, su se mučili i dovijali kako su znali i umeli. Znači, oni u tom smislu ništa nisu profurali. Oni ništa nisu propustili, ništa nisu loše radili. Nego su se tek sad stekli uslovi. Znači, pritom pričamo o ovom taj programiranju koji dalje, kažem ti, s ovim gaženjem funkcija nije moglo da reši ovaj problem. Tek su konektori, koji su najnovija stvar, ja mislim da je to izašlo u poslednjih godinu, dve, dali mogućnost iz drugih jezika sa vezanim slovima da se u ćirilici prvi put primeni. U stvari je to tehnički iskorak mog doktorata i to je ono što ga čini u našim to kao tehničkim krugovima koji zahtevaju da doktorat ima i tu taj aspekt. To je bio taj doprinos. A što se društvenog doprinosa tiče, on je jasan i on je u stvari za mene, znači, dizajner tipografskih pisama, pa i grafički dizajner retko kada toliko duboko ulazi u strukturu naroda. To za mene titra meni i ego zbog toga, naravno, ali je taj stvarni doprinos i to što je kao, znači, ti kad tako nešto napraviš, ti više ono, ne goni ti više trip besmrtnosti, kao ti si dao, to je moje zaveštanje bukvalno, znači, ti si dao nešto od sebe i mi je super sada posle mog rada koristiće konektore još pet dizajnera, napraviti svoje rešenje i neka izdavači koriste njihove fontove. Znači, ja sam ovo što ti pričam, samo jedna karika u tom nizu i ja sam ovim svojim radom dala samo jedan segment koji će sada biti neizostavan za sva dalje istraživanja u polju tog bukvarskog pisma i ćiriličnih vezanih slova. 

Ivan Minić: Znaš šta, ali i najduži put počinje jednim korakom i neko mora napraviti taj prvi iskorak. Tako da svaka čast, jedva čekam da izađe i naravno, pre svega jedva čekam da izađe u nekom štampanom udžbeniku sa upotrebom toga. Nadam se da će to biti ove godine, ako ne, ok, sledeće godine će prvaci imati sigurno mogućnost da uče to pravilno. 

NEŽNO PREMA SEBI

Za kraj bih voleo da te pitam više o projektu samo nežno prema sebi, zato što prvo, zato što je jako važan svima koji su imali bilo kakvih dodirnih tačaka sa njim. Siguran sam da je i tebi. Ali to je onaj moment kad nešto lično prevaziđe okvire toga, znaš, mislim, ne bih voleo da zvuči pogrešno, ali postane veći od tebe. Napravi promenu u društvu na jedan način, pa makar osobu po osobu, ali vremenom skupi se kritična masa tih osoba. Pet godina otprilike to traje. Kako je počelo i od čega je počelo i kako se razvijalo kroz vreme, zato što gledajući to sve sa strane meni je uvek beskrajno drago da postoji neka poremećena osoba sa druge strane koja je dovoljno blesava da sedne da napravi nešto fantastično što je užasno komplikovano. Ne uzme gotov proizvod i nalepi na njega nešto, nego kaže, ne, ne, ne, ovo mi se ne sviđa, sad će neko da pogine praveći ovo, ali će napraviti savršen rokovnik ili šta god. Ali znaš, ono, ja sam bio spreman da kupim Moleskine zato što je takav kakav je. Ali imaš ovo isto. Nije isto. Nije isto. Ne može biti isto nikad. Sad, odavno više ne pišem ništa u papiru, ali, kao, to su stvari koje su važne. Dobre olovke su stvari koje su važne. Ja i dalje kada letim na dobru olovku, kao, ja je čuvam i ona mi je primarna. Odakle, da kažemo, ono, inicijalno kapisla i kako je krenuo? 

Jana Oršolić: To je nekako, ono, izašlo iz mene. Ja sve vreme ne mogu da claimujem tu rečenicu, tu ideju. To ne mogu da claimujem kao moje. Zato što je meni to došlo iz toga rada iz telesne psihoterapije, gde je više ljudi sa kojima sam ja radila, me odmah uputilo na to da je moj problem što sam sama sebi najveći neprijatelj i što sebe ozbiljno pričujem. I što niko ne može da zahteva od mene onoliko koliko ja mogu da zahtevam od sebe i da moram da budem nežnija prema sebi. Vrlo jednostavno. Mislim, nekako kad ti tako složi, milion ljudi će se prepoznati u tome, samo im je možda izostalo ovo poslednje kao da probaj da budeš nežnija prema sebi. Znaš, kao, neko smatra kao da je pa dobro ja sam perfekcionista i to je tako. Ne, ti možeš od toga da si izlečiš. Znaš, život može ti biti lakše. Mislim, ne mora tako da se živi. Znaš, ti možeš da imaš i dalje ovo što sve vreme pričamo i kroz projekte koje sam radila kod Cobe, da zatražiš tu pažnju na detalje. Znaš, kao da ti i dalje, da ti je važno da taj rokovnik od prve do poslednje strane bude kako treba. Ali da to nije više opsesija i da ti oko toga goriš i da si neprijatan prema ljudima koji ti to prave zato što shvataš. Samo je shift perspektive. 

Ivan Minić: Ne moraš da budeš fašist. 

Jana Oršolić: Tako je. Znaš šta zadržavaš od tih svojih malih ludila i čega se oslobađaš. I to je nekako ozbiljan trening. To biti nežan prema sebi je u ovih pet godina su ljudi znali da tumače na neke svoje načine na koje ja nisam videla i svoje tematike. Ali nekako ti kad izlaziš sa takvim projektom, ti moraš da budeš spreman da će postojati različita tumačenja. I nekako meni je taj projekat bio na početku strašan jer se nikad na taj način nisam izložila u ranjivosti. I ti kad staneš tako i daš to nešto lično svoje, bukvalno ovako kao srce na dlanu, tebi svako može da uradi šta hoće. Znači, nekako si izložen čemu god. Relativizaciji, podsmehu. Znaš, to su sve neke stvari koje ljudima koji su toliko grubi i zatvoreni ne prijaju. Mislim, ta vrsta izlaganja ti ne prija. I vrlo je onako neki čudan klizav neodređen, neizvestan teren. I ovih pet godina sam ja sve vreme si trudila da to nekako mekano navigiram, da zaštitim celu zajednicu koja se okupila oko te ideje, a koji su sve tako neki nežni, ranjivi ljudi u nekakvim raznim oklopima. Moji oklopi nisu bili toliko jaki, pa sam ja to. Imala napade panike, padala u nesvesti, imam ovaj vitiligo koji mi isto govori da nešto unutra kulja. Znaš, nekako ono, kreneš da se upoznaješ sa sobom iz početka i da učiš kako, šta sve znači biti nežan prema sebi. Znaš, mislim, za mene je to i kao shvatiti da si žedan i da ti se pije voda. Znaš, ti kao sediš za kompom, radiš i radiš i radiš i radiš i ne shvatiš da si žedan. 

Ivan Minić: To su zanimljive aplikacije koje nas podsećaju kada pijemo vode. 

Jana Oršolić: Ali to su, hoću ti kažem, to je ono, devastiranje sebe na hiljadu nivoa. Ti moraš da naučiš drugačije. Znači, bukvalno, odučavanje od starog, učenje novog, to je za mene biti nežan prema sebi. I onda je posle tih pet godina, nekako sam se ja zamorila od toga. To je za mene opet, pre svega, atmosfera, a ne posao. I to držanje prostora za taj broj ljudi kojima je to toliko značajno, je meni postalo, ja kao starija sestra i kao neki zaštitnik, i kao neki profesor i nešto, ja sam uvek, navikla sam da štitim ljude i da držim ljude i da ih, znaš, kao da ih branim i sve. Onda sam se nekako umorila od toga i kao baš sam htela da prestanem, da presečem i da odustanem. I onda par ljudi oko mene koji su čuli za tu moju potrebu i ideju, su se ponudili sa svih strana da mi pomažu kako god mogu. Znaš, ja ću da ti šaljem porudžbine u inostranstvo, ja ću ti vodim knjige, znaš, svi su svoje davali što su mogli. Ja sam shvatila koliko ljudima to važno i koliko ne žele da to nestane. I onda sam u stvari shvatila da treba nekako više da se okrenem toj pomoći i da to postane projekat kolaboracije koje ja navigiram, ali su tu sve vreme neki ljudi i onda sad sve vreme nekako kao saradnike vidim još dublje i još ozbiljnije sve te ljude koji su jednako fanatični kao ja u tom poslu. Znaš, kao ja sad gnjavim Petra koji je ono na moru, a koji meni sređuje zato što sam ja odlepila i hoću da imam odmah cegere, a on juri svoje koji su u Beogradu, goni ih da što pre to meni odštampaju. Čika Bora sedi, pravi mi to od tabaka, pravi oni kače lastiše i ono, hoćeš petljica da ti bude iste boje kao ovaj lastiš ili ćemo, koje ćemo, šta ćemo za kapital, šta ćemo za obeleživače, znači oni su svi fanatični kao i ja. 

Ivan Minić: To je, niko nije normalan, jasno. 

Jana Oršolić: Tako je, znači ja sam se okružila jednako nenormalnim ljudima i mi delujemo ovako ekipno kao da smo normalni, ali to je to. Znači ti u jednom trenutku prosto napraviš ekipu ljudi koje je, to sam jednom rekla kompatibilno, to sam kod Bevca rekla. Kompatibilno ludilo je uslov kao da te stvari funkcionišu. 

Ivan Minić: Delite dijagnose? 

Jana Oršolić: Bukvalno. I onda oni mene kapiraju. Znači ja ako insistiram da nešto u planeru bude ovaj ton, a ne ovaj, mene Čika Bora kapira i neće da me seče u tome i neće da ošljari i njemu je važno da svaki komad iz njegove radionice izađe jednako kvalitetno. Tako da, ono, kad pominješ olovke, to, ja kod Petra u Fresh Designu, ja pravim olovkice i ja njega smaram. On meni stavlja tri nanosa boja. Razumeš ti da on provlači svaku moju olovku tri puta kroz mašinu zato što je meni važno da te olovke sa ta tri nanosa boja budu taktilne, jer ti kad si na sastanku i jako si nervozan, ti imaš neku olovku koja te taktilnošću, znači čulo dodira, aktiviraš. Ja sam kroz tu telesnu psihoterapiju naučila šta meni sve pomaže pa jedan od načina za regulaciju, za smirivanje sistema i to, da imam olovku koja ima ta brdašca od slova i onda taj tekst. Ti si na sastanku i niko ne zna da tebe olovka spušta. 

Ivan Minić: Mislim, ja kažem često za neki moj krug prijatelja i mene u određenoj meri, ali ne previše, kao taj moment kad su fidget spinneri postali dostupni. Znači, dobro, imaš one koji se baš vide da ti sad sve nešto… Možda koji su silent, da ti nešto drndaš i niko ne zna jer ti to radiš u okviru šake i ništa se ne zna, ali ti si potpuno miran. 

Jana Oršolić: Pa jeste. 

Ivan Minić: U zenu, potpuno, a u tom trenutku bi otprilike sto odskakao, ono pet milimetara svega. 

Jana Oršolić: Da, da, ali evo u ovoj situaciji je ta olovka, ta jednostavni mali alat za regulaciju i ja sve proizvode na taj način sa svim svojim to kao znanjima, iskustvima iz tipografije, dizajna, dizajna ambalaže, telesne psihoterapije, to sve skupljam u tu jednu tačku, samo nešto prema sebi i praktično dajem ljudima koji prepoznaju i osećaju tu problematiku koju ja imam i iz tog mesta u stvari delam. Oni to prepoznaju i žele takođe za sebe. I ne samo u digitalnom svetu, nego i u tom fizičkom. Jer samo nešto je prvenstveno sve vreme, ono, Instagram profil koji deli negujuće sadržaje i gradi tu zajednicu podržavajuću koja je tokom korone zapravo bila najintenzivnija u tom smislu podrške. Ali ne, ljudima treba doslovno da imaju i te predmete koji ih u stvarnom životu podsećaju na taj… 

Ivan Minić: Uzemljenje. 

Jana Oršolić: Tako je. 

Ivan Minić: Ne mora čak ni da bude taktilno. Dovoljno je da vidiš svoju torbu i na njoj bedž koji ti je drag i ti si okej. Preguraćeš nešto što ti je u tom trenutku stresno i teško. Kreativno to je primarno bio tvoj projekat i samo tvoj projekat. Međutim, ono što se dešava u poslednje vreme, što mi je takođe super zanimljivo, jeste taj moment kolaboracije, ko-kreacije sa nekim ljudima koji su ti ljudi. Mislim, to su tvoji ljudi, zato su tu, da vi zajedno napravite nešto što je jednim delom, odnosno logičan deo toga, ali ima i svoj, da kažem, svoju specifičnost, svoj neki iskorak iz svega toga. Kako si došla do toga, ko su ti ljudi i šta je dalje neki plan? 

Jana Oršolić: Kažem ti, meni je u tom trenutku zamora i nekog sloma kada sam htela da odustanem u tom formatu od svega toga. Go Sushi mi se prvi javio i to je bilo za mene baš nekako lepo iznenađenje, iz kog se odmah kasnije desila saradnja sa Mandarinom. Takođe me je Kamelija zvala da napravimo tu kutijicu čokolada, mislim, shvati sad, kad je posla Dorea iz cele priče, pravimo kutijicu čokolada što su kvadratne pločice zato što su oni dobili novu mašinu i imaju novu tehnologiju gde mogu da štampaju na jestivom tom papiru različite printove i da apliciraju na te svoje čokoladne tablice. Savršeno. Znači meni je jasno da je njoj jasno da je to priča za nas dve. Mislim, prosto je najlogičnija moguća saradnja. I ja takve saradnje samo i prihvatam, meni ništa drugo, jer ja ne jurim to da se generiše, nego se nekako prirodno dešava. Isto tako Saška Ognjanović koja ima svoju malu manufakturu keramike, prosto smo se upoznale u kući umetnica, kod Mali Ivo u šopu smo jedna i druga, srećemo se i na radionicama pevanja, tu smo u šopiću, meni njene šolje sa njenim utisnutim slovima, taktilnost, jedna reč, evo nas u septembru izlazimo sa našom kolekcijom. Znači, svi ljudi koji to vide jasnije me da je to toliko logičan spoj, da se samo kao što ti kažeš, ja trunku približim njoj, ona se trunku približi meni i tu niko nije na gubitku, šta više, obe smo na dobitku, mislim isto kao i sa Mandarinom. To je nekako najlogičniji mogući pravac da se Samo Nežno priča za mene, razvija dalje tako što se povezuje sa drugim ljudima i na taj način nekako mene rasterećuje u smislu da više nije sve na mojim plećima, nego kao nekako delimo i izazov posla, a i radost u tome kad ljudi sa feedbackom dolaze kao uvek su nekako ono oduševljeni, zahvalni i sa srećom ono žele nekako kolekcionarski te stvari koje se dešavaju u tim saradnjama.

Ivan Minić: Ima taj jedan moment koji isto mislim da je super interesantan kada imaš već nešto što je od nule nastalo iz tvoje glave i duše i to sad neko vreme već se iz nule stvaraju nove stvari, pa nakon nekog vremena više nije od nule, već imaš neku bazu, pa iz baze nastaju, ali sve vreme ti crpiš samo sebe. Da. A sada dobiješ nešto što je sjajno i ti treba ono najbolji slogan ikad slogan za Tetrapak štiti što je dobro. Mislim čak i prevod je fantastičan, teks what’s good štiti što je dobro, ali taj moment kao ok imamo sad nešto što je fantastično hajde da ga učinimo malo svojim hajde da ga napravimo da pored toga što je fantastično i što je dobar proizvod i kvalitetan proizvod i sve daj mu malo duše i onda desi magija. Baš magija. 

Jana Oršolić: Ja se radujem tim saradnjama zato što su za mene to kažem ti jaka osoba koja je tako jako držala kontrolu i bila meni je to izlaženje iz te zone komfora i puštanje da neko drugi nešto radi i da ono nekako taj prostor neizvesnosti meni više nije nelagodan nego mu se radujem. Tako da je za mene ovo pravi trenutak da krenem u te neistražene prostore nesigurnosti koje kažem ti meni više nisu neprijatni nego imam toliko poverenja u te ljude i verujem u njihov deo posla i da će ga uraditi na najbolji mogući način. Ja ne sumnjam u njihov kvalitet. Oni veruju u moju ideju i ti spojevi hrane i mene i njih. 

Ivan Minić: Voleo bih samo za kraj da ti još jednom i ovom prilikom čestitam na odbranjenom doktoratu. Čestitam na izboru u redovnog profesora. Čestitam na tome što nalaziš način da nešto što je važno živi da ga pustiš da živi van nekih okvira koje koliko god veliki bili su i dalje u svojoj okviri i zato što svaki dan, možda ne baš svaki, ali skoro svaki dan, objaviš nešto što svakom od nas koji te pratimo taj dan čini malo lepše, malo bolje, činiš ovaj svet bolje mestom. 

Jana Oršolić: Hvala ti. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, ako vam je bilo makar upola toliko lepo koliko je meni, onda će ovo biti jedna od boljih epizoda koje smo snimili. To bi bilo to. Komentare imate za to Youtube, društvene mreže, a mi se vidimo ponovo naredne nedelje. 

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Jana Oršolić

Jana Oršolić je redovna profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, kao i dizajnerka, edukatorka i umetnica koja je dala izuzetne doprinose u oblastima tipografije i dizajna. Njen rad obuhvata između ostalog i dizajn brojnih prepoznatljivih logoa i fontova, a neki od njenih fontova steli su svetsku popularnost i dostupni su na ITC (International Typeface Corporation).

Jana je takođe osnivačica i kreatorka umetničkog projekta “Samo nežno prema sebi” koji promoviše nežnost, ljubav i podršku ka sebi i teži da inspiriše ljude da pronađu unutrašnji mir i samoprihvatanje. Magistrirala je 2010. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na predmetu Pismo, familijom rukopisnih fontova Lovely i takođe odbranila i doktorat koji će ostaviti traga u budućnosti tipografije u našoj zemlji, o čemu će nam više reći u toku epizode. 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.