Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Ove nedelje u Pojačalu je moja gošća Ljubica Vukčević, moja draga prijateljica i koleginica iz domena marketinga, koja se prethodnih desetak godina bavi analitikom, uvidima, ali ja najčešće volim da kažem pre svega inovacijom, jer to što mi imamo neke podatke, na osnovu njih možemo da donesemo neke zaključke, ne znači previše ako ne smislimo kako tačno to možemo da iskoristimo da unapredimo naš biznis rezultat. Ljubica je jedna, ja često kažem, smešna i vesela osoba, jer ona to zaista jeste, a njena priča je krajnje neobična priča devojčice koja je sa sedamnaest godina otišla iz Užica da bi studirala produkciju na FDU i na kraju završila u Londonu, a kasnije u advertisingu u Beogradu. To stvarno deluje kao da nema nekih poveznica međusobno. Međutim, kada odslušate tu priču, videćete koliko je svaki korak bio važan da se onaj sledeći desi. Uživajte! 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vraćamo se obavezno u domaćem prvenstvu. Ja sam bio u autu prethodnih par nedelja zbog boginja koje sam uspeo da uhvatim u 39 godina što ne preporučujem nikom. Tako da sam malo i zaboravio kako se sve ovo radi, ali ono što sam rekao svakom ko je počinjao podkast, u prvih nekoliko epizoda zovi prijatelje, oni će da trpe to što ti ne znaš da radiš svoj posao i biće vam svakako lepo. I onda kad smo se dogovarali kako ćemo da nastavimo sa snimanjima, da probamo da zadržimo kontinuitet, da nemamo prekid. Napravio sam taj neki spisak ljudi koje možda mogu da uhvatim ovde i tokom leta. Proverio sam sa Ljubicom da se vratila sa odmora. I mnogo mi je drago što baš sa tobom sad nastavljam ovo sve, jer znam da si ti malo blesava i smešna i imaš svašta nešto interesantno da kažeš, da mi olakšaš ovaj moj deo posla. Tako da, Ljubice, dobro mi došla. 

Ljubica Vukčević: Hvala ti. Baš je čast biti prva posle boginja, kao prva gošća posle boginja. 

Ivan Minić: Sa svim gostima, da kažem, priča ide hronološki. Uvek pričamo o tome šta je neko želeo u nekom najranijem uzrastu i kako se to menjalo kroz vreme. Zato što ja stvarno verujem iz mnogo razgovora sa mnogo ljudi, da su to stvari koje su važne i koje ako u zrelim godinama ne nađeš način da ugradiš u svoj život u nekom obliku, kakvom god, teško da ćeš biti srećan i zadovoljan sa svim tim. Možda ćeš biti uspešan, to nije uvek vezano, ali mislim da je ovo jedan korak više, da budeš i zadovoljan na ovim što radiš i da budeš srećan sa svojim životom. Pa s tim u vezi, mančmelo pitanje, šta si htela da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Ljubica Vukčević: Jao sad si me baš naterao da razmišljam kad si to rekao, zato što ja kao mala sam sanjala da budem glumica, kao već jedna devojčica, verovatno. Da li sam sad to ugradila kroz sva ova pojavljivanja, priče, podcaste, da li tako živim taj deo koji sam negde ubila u sebi, verovatno, u međuvremenu, nemam pojma, ali da, mančmelo pitanje, htela sam da budem glumica i zapravo dugo sam verovala da ću to biti jer sam igrala u Užičkom pozorištu i oni su imali kao neki podmladak. Igrali smo dečije predstave i jako smo ozbiljno to stvarno radili. Ja sam nekako i na FDU došla iz priče, ali iz konteksta glume zapravo. Jer sam htela da upišem glumu, pa sam ipak shvatila da to ne želim, ali sam u međuvremenu onda otkrila da postoji produkcija. Jer kao malo dete iz grada u zapadnoj Srbiji ne znaš ni da postoji produkcija. Pa mislim, najrealnije ne znaš nikoga ko se time bavi, nekako je malo to egzotično, sad pričamo o nekoj pre 20 godina, razumeš, nije to baš, tako se mnogo pričalo o tome, tako da me ta neka želja da postanem glumica zapravo dovela do FDU, pa dalje razvoj svega, tako da nije loše što se to nije desilo. 

Ivan Minić: Ja se sećam kad sam bio klinac, pitao sam, pošto mi nije bilo jasno, sve uloge koje ti izlistavaju na filmu su mi bile jasne. Znam šta radi reditelj, znam šta radi direktor fotografije, prilično jasno, a šta radi producent, pa nije to baš, i onda u jednom trenutku mi je Ćale objasnio, sine, on ide okolo i moli za pare. 

Ljubica Vukčević: Za pare. Lepo ti objasnio to. 

Ivan Minić: Ok, možda u nekoj civilizovanoj zemlji to nije baš ide okolo i moli za pare, nego pravi dogovore i sve to, ali kao kod nas, gde je bilo potpuno normalno u domaćem filmu ili seriji, imaš suptilan product placement nečega, da mora flaša da bude okrenuta tako da se vidi etiketa. 

Ljubica Vukčević: Kao jadni producenti. 

Ivan Minić: On ide okolo i moli za pare. 

Ljubica Vukčević: Ja sam u stvari mislila da ćemo se baviti pozorišnom produkcijom, zato što sam ja zapravo, sve to je bilo iz moje velike ljubavi prema pozorištu. Znači, ja sam zapravo želela da budem u kontaktu s pozorištem na neki način. Tako da taj producent, ajde sad za pozorište, tu i nema nikakvih para, pa ne mora ništa da moli. Ali da, i ja sam se pitala kao šta uopšte ide. Tek sam na FDU zapravo naučila šta to sve podrazumeva, ali postoji mnogo velika razlika ravno šta producent radi ovde i šta je, na primer, u Americi biti producent. Ali ja i dalje ohrabrujem ljude da se time bave. 

Ivan Minić: A kako ti je bilo okruženje tokom odrastanja? Kako je bilo?   

Ljubica Vukčević: Strava. Nama je mnogo lepo bilo. To je prednost odrastanja u malom gradu. Zapravo što neke slobode se izboje još malo ranije. Mi smo kao, znaju roditelji ako si napolju, kao tu si negde, oko zgrade, igramo žmurke, ovo ono. Ja sećam bombardovanje kad je bilo. Nama je bilo strava, po ceo dan napolju igramo se. Nekako meni je to ostalo u nekom mnogo lepom sećanju što je totalno naopako, ali mnogo nam je lepo bilo. Kupamo se u ledenoj Đetinji. Aha, aha, tako se čeliče ljudi. Kao zašto su ljudi iz Užica tako hrabri? Znači, se kupaju u Đetinji. Tako da meni je stvarno dole super, je nekako društvo bilo. Ja se i dan-danas sa mnogo ljudi iz Užica družim. Što bi moja kuma rekla kao da vas tri miliona ima, a neka osamdeset hiljada. Ali nekako je stvarno dole rastu neki super ljudi. Ali tako je. 

Ivan Minić: Tako je, da. Postoje ti klanovi. Kad sam bio nedavno kod Nebojše u San Franciscu, krenuli smo u neku priču i sada njegova žena Suzana je iz Čačka. I bukvalno čega god se dohvatimo, koje god teme, da krenemo u San Franciscu, ima ovaj iz Čačka. Ima neko da nije iz Čačka i shvatiš da real estate drži ekipa iz Čačka. Za gomilu nekih stvari…

Ljubica Vukčević:  Prirodno da se drži zajedno. To je potpuno prirodna stvar. Kad dođeš, ja se sećam kad sam se tek preselila u Beograd, ne znaš nikoga, ne znaš grad, prirodno je potpuno da se družiš i da se držiš ljudi sa kojima si došao tu, odrastao i tako dalje. 

Ivan Minić: Kao što je vama iz manjih gradova prirodno da pitate da li nekog znaš ako je bliskih godine. I onda kad dođeš iz Beograda i neko te kaže e, ili znaš, on ide kao… 

Ljubica Vukčević: Pa da kao da pitaš kao jel znaš Marka iz Užica, kao znaš Marka iz Užica. 

Ivan Minić: Znaš, Marka iz Užica prodavao iPhone, znaš. Kako ne bi znao, ima jedan. I sam sam, da kažem, u jednom periodu dosta često boravio dole zbog nekih prijatelja koji se kasnije takođe preselili u Beograd. Što smo nešto radili i meni je to bilo jedno onako dosta neverovatno i krajnje čudno okruženje. Jedan vrlo neobičan grad, koji prvo ne izgleda onako kako bi očekivao. U sred svega onoga imaš hotel Zlatibor koji nema nikakve logike da bude tu, ali eto, neko mi je palo na pamet da je to dobra ideja. I sećam se gomile tih internih fazona koji su bili kao, kad ne znaš kako da dođeš do centra, baciš klikere i gde stane, tu je centar. 

Ljubica Vukčević: Naravno. Ja sam zimi umela da te neko kao spusti sankama, znaš, do dole, zato što najbrže tako dođeš ako neko ne ide u tvoju smenu, sedneš na sanke i ideš u školu. 

Ivan Minić: U tom nekom periodu, da kažem, i osnovne i srednje škole, izložena si gomili nekih stvari, kod nas je obrazovanje tako da da kažem, usmerenje dolazi najčešće kasnije ili možda u srednjoj, ali najčešće zapravo sa fakultetom. Do tada si izložena svemu i svačemu i treba negde da pokupiš šta te interesuje, da ti sam prepoznaš, prosto sistem neće pomoći u tome. Šta je tu za tebe bilo interesantno? 

ŠKOLA I STUDIJE

Ljubica Vukčević: Pa znaš kako, ja sam, već kad sam bila klinka, svašta htela da probam. Znači, ne postoji sport koji ja nisam trenirala. Znači, šta god je u Užicu moglo da se nešto proba, ja sam tu bila. I tek sam se na toj glumi zaustavila, koja je zapravo došla iz toga što su meni u školi pričali, ja sam mnogo lepo recitovala. Išla sam na takmičenja u recitovanju, onda su rekli kao pa možda bi ti prijalo tako nešto vezano za pozorište, vezano za govor i tako dalje. I tako sam se nekako eto spontano usmerila, s tim što sam ja vrlo nekako bila specifično dete, jer moja mama i dan danas prepričava kako sam ja bila peti razred, kad sam njenoj drugarici koja me pitala o nešto šta bi ti volela kad porasteš, rekla pa ja ću da ne znam u sedmom razredu uradim to, u osmom to, da bi onda u prvom srednjem, da bi onda upisala gimnaziju, posle drugog razreda gimnazije možeš da polažeš na FDU prijemni i onda da polažeš kao diferencijalne ispite, ona me žena gleda kao peti razred, dete smiri se. Ali nekako sam imala neku viziju šta hoću sa sobom da uradim, što nije ispalo tako jel vidimo, ali nekako sam uvek znala šta hoću i znala sam da hoću da dođem u Beograd, kad sam htela kasnije da idem u London i to sam znala, tako da nekako, ne znam, imam neku ideju valjda šta da radim sa sobom. 

Ivan Minić: Kaži mi taj moment dečijeg pozorišta. Dosta ljudi koji na kraju se nisu bavili glumom je prošlo kroz neke takve sisteme i to im je mnogo značilo kasnije u karijeri i zbog toga što su sposobni za javni nastup, za komunikaciju, za svašta nešto. Za rad u timu, za dosta stvari i nama to sa strane uvek izgleda, i u firmi imamo jednog omladinca koji je prošao takvu priču, nama to sa strane uvek izgleda kao dobro, predstava, odrasli već to rade, ima neka deca u ćošku koja nešto, ali zapravo kad vidiš kako to izgleda u pripremi i svemu, to su izuzetno ozbiljne stvari gde se od tebe očekuje da znaš da možeš da se snađeš u određenim situacijama, da odradiš svoju obavezu kako treba. Kako je izgledao taj ulazak u taj sistem i stasavanje kroz taj sistem? 

Ljubica Vukčević: Pa znaš šta, prvo, baš to što si rekao, mislim da tu dobiješ gomilu nekih veština koje nemaju nikakve veze sa glumom. Prvo tako mali naučiš da poštuješ neki red, neku hijerarhiju, da moraš da dođeš na probu, ima u koliko sati se nešto dešava, da moraš da poštuješ tuđe vreme, da moraš da poštuješ druge ljude, moraš da učiš nešto što radiš, moraš da vežbaš nešto što radiš, moraš da naučiš kako da sarađuješ s drugim ljudima, da je ego maksimalno ubijaš, da radiš ono što je najbolje za predstavu, za ekipu i tako dalje. Tako da mislim da te to stvarno oblikuje u nekom smeru i pogotovo što po malim gradovima, na žalost, ako nisi deo nekakve aktivnosti, jako je lako otići u smerovima u kojim ne želiš da odeš. Tako da mislim da je to meni bilo važno jer sam vreme, svo slobodno koje sam imala, zapravo trošila na probe, na gostovanja, na predstave i tako dalje. Tako da mislim da sam tu stvarno stekla neke stvari koje mi danas jako znače kao odrasloj osobi, a bilo je super, mi smo jedno vreme igrali predstave gde smo samo zapravo mi deca učestvovali, pa smo onda gostovali po nekim festivalima, što smo na festivalu Kotoru koji je bio u tom trenutku u Jugoslaviji, to je Srbija i Crna Gora, tad već bila najveći dečji festival pozorišni. I nekako naučiš malo i sam sa sobom da budeš, nema da te vode mame, tate, ovo, ono, moraš da naučiš da budeš sam. Što je meni kasnije značilo, jer sam ja sa 17 godina prešla sama u Beograd, a moji su otišli jer žive van zemlje i bukvalno sam ostala sama ovde. Tako da nekako vučeš sve te stvari, sa sobom učiš i onda kasnije gledaš kada ti treba da izvučeš iz sebe to nešto. 

Ivan Minić: Kaži mi taj trenutak prelaska za Beograd, kako je to izgledalo, kako si se ti osećala u tom trenutku? 

Ljubica Vukčević: Ja moram da ti ispričam jednu smešnu priču koju možda nikad nikome nisam ispričala. Pošto su mene preselili, mama i tata u junu je bio, pošto su morali da idu za Rusiju. Ja sam celo leto bila u Beogradu i prvo veče sećam se niz Kralja Petra idem. Pazi, najprometnija, najsvetlija ulica i neki lik je viknuo iza trafike nešto. Ja sam se toliko uplašila i počela da vrištim i da trčim niz Kralja Petra. Meni je bilo u fazonu, ovo je najstrašniji grad na svetu. Dan danas mi je toliko smešno toga kad se setim, pogotovo što je Kralja Petra u pitanju koja je stvarno ulica, da verovatno ništa ne može da ti se desi. Ali ja sam stvarno nekako bila uplašena od Beograda. Mnogo je bio veliki za moje poimanje grada uopšte. U Užicu svuda ideš peške, tako da sam ja u Beogradu prenela to i počela svuda da idem peške. Dan danas, bukvalno na najsuludija mesta, ja idem kao nogama, navika. Tako da mi je taj prelazak stvarno nekako stresan bio, baš ozbiljno stresan. Još sam došla na FDU gde nekako mnogo ima ljudi koji se već od ranije znaju, bili su deo, na primer, dadova tih nekih delova. Mnogo malo ima ljudi koji nisu iz Beograda u principu na FDU. Pa uklopiti se nekako tu, balansirati to nešto i dalje se kao družiš s ljudima iz Užica, a treba da se uklopiš sa tim nekim novim ljudima s kojima imaš neke zajedničke interesovanja, super su ti to. Tako da, nekako stvarno, jedan vrlo, vrlo stresan period. Čini mi se, boga mi, dve godine da je to trajalo dok se ja nisam potpuno osetila kao, Beograd mi je kao kod kuće. I sad kad idem iz Užica u Beograd, na žalost kažem, idem kući. Nekako to, sam morala u jednom trenutku da se pomirim sama sa sobom da sam sad ovde. Ali, mali si nekako. Tad sam baš mislila za sebe da sam velika i da sve mogu i kao šta, imam 17-18 godina, a u stvari si i dalje baš mali. 

Ivan Minić: A grad je baš veliki. 

Ljubica Vukčević: Baš je veliki. Nekako iz perspektive Užica stvarno je ogroman, još kao, nekako treba da se snađeš. Sad, ja sad idem na Novi Beograd na fakultet, pa sad treba da razmišljaš o prevozima, o tome gde možeš da stigneš, da ne kasniš, pošto sam ja ona osoba koja, znači, nikad ne želim da kasnim. Onda mi je to bio pakao da se snađem koliko mi vremena negde treba. Onako, mislim, sve su to kao sitnice, ali na jednu osobu koja pokušava da se tek snađe, vidiš kako je to sve stresno. 

Ivan Minić: I na osobu koja ima neke formirane navike koje sad ovde ne funkcionišu uopšte. 

Ljubica Vukčević: Ne funkcionišu uopšte, razumeš, uopšte. Pa sam sebi kao da naučiš da spremiš da jedeš, znači, to je kao… Pa jeste. Ja imala sam sreće i jedna drugarica iz Užica, zapravo, sasvim slučajno živela u istoj zgradi gde sam ja živela, tri sprata ispod mene. I onda mi je to bio, u stvari, najbolji deo te prve godine, jer smo stalno blejale zajedno. Kuvale, na primer, ona napravi jedan deo ručka, a drugi deo ručka ja, pa se nađemo kod jedne od nas dve da jedemo. I najveće otkriće prve godine, kablovska televizija, Fox Life. Smo otkrile tad, mislim, te prve godine da smo gledale sve žive serije koje nikad nismo gledale. Tako da, to je bilo baš uzbudljivo, da. 

Ivan Minić: A sam FDU, i upisi, priprema i sve to… 

Ljubica Vukčević: E, i to je jedna super zanimljiva priča. Ja sam došla kod mojih i rekla da želim da upišem tu produkciju, gde se u tom trenutku primalo 15-ak ljudi. I meni su moji rekli, okej, mi nemamo ništa protiv, pošto je samofinansiranje nešto bilo baš ludilo skupo, a šest ljudi je na budžet išlo, meni mama kaže kao, ajde da ti još jedan fakultet koji god odabereš, da ne gubiš godinu, i kao, ti furaj taj svoj FDU i još jedan. I ja upišem istoriju. Verovao ili ne ova osoba, pošto je na FDU kasnije bio prijemni, i to ja sam već znala bila da sam upisala istoriju. I ja sam jako želela probušim pupak. Znam, znam, kao može da se umre od ove priče. I onda sam rekla, mami, mama, ako upadnem na budžet, ja mogu da probušim pupak. I sad moja mama, kao u fazonu, nema šanse da upiše FDU na budžet, kaže, važi, važi, nema problema. I taj dan kad sam saznala da sam upisala na budžet FDU, sam pravo sa FDU-a, gde sam išla po listu, otišla da probušim pupak. Samo da nije mi više to ni bio toliko trip koliko sam bila u fazonu. Rekla sam da ću to uraditi, ako se to desi. Tako da, ja sam se stvarno, jako ozbiljno te pripreme, i dolazila sam na pripreme tipa jednom nedeljno. Znači, iz Užica sam dolazila jednom nedeljno na te pripreme i vraćala se nazad, nisam ni spavala ovde, bukvalno sam… Čitajte, tih par meseci, tih priprema i svega toga, samo provela po autobusima, vozovima, kombinovanjima, uči tamo za taj drugi prijemni, onako, baš sam to stvarno jako želela. Došla sam na prijemni i zaboravila sam ličnu kartu. Oni su me pustili kao, ok, možeš na taj prvi test da izađeš, ali kad završimo test možeš da odeš da doneseš ličnu kartu i da se vratiš da mi vidimo da si to stvarno ti. To sam otišla, onda drugi krug, tj. poslednji taj krug je bio neki razgovor. Ja sam tada baš bila veliki tremaroš i sećam se da sam stajala ispred i onako, bukvalno, mini breakdown, kao kako ću ja sad šta ću i da mi je budući kolega, i družili smo se jako puno poslednja fakultetu, lupio šamar, i bio u fazonu saberi se. I onako ja sam ostala šokirana, kao neko ti lupi šamar, tek tako vidite prvi put u životu. Ali mi je pomoglo malo da me vrati na zemlju što se dešava. Onda je taj intervju prošao skroz super, mada je bio zanimljiv jer sam tu… Dali su mi zadatak kao da intervjuišem dva asistenta kome bi dala posao i zapravo sam dala posao čoveku koji se uopšte ne bavi time, a ne onom koji da, ali sam ja racionalno objasnila zašto sam ja to uradila i znam da je to njima tamo bilo strašno zabavno što sam ja sve lepo znala da objasnim što sam ja rešila, to što sam rešila. Tako da je meni super zabavno. Mislim, stresan je taj prijemni, to je zabava nekako razne veštine imaš tu i da pišeš i test opšte kulture, intervju i neke knjige, onako, ozbiljan je taj prijemni, uopšte nije zezanje. Tako da nije bilo dileme, kada sam saznala da sam primljena na FDU, ispisala sam se sa istorije. Nikad nisam otišla ni jednom tamo, bukvalno sam samo upisala i ispisala. I nastavila te četiri godine tamo na produkciji. 

Ivan Minić: Mislim, onako, iz razgovora i prethodnih znamo kako to otprilike izgleda, a i relativno je poznato, priča se o tome kako to izgleda za nekog ko hoće da upiše glumu. Kako to izgleda za nekog ko upisuje produkciju, šta su te stvari koje pripremaš i šta su ispiti koje radiš?  

Ljubica Vukčević: Znaš šta, ti na početku dobiješ gomilu neke literature koje treba da pročitaš i tu na produkciji zapravo su tri glavna predmeta. Pozorišna produkcija, radio produkcija i menadžment u kulturi. To su tri kao ključne i ti onda imaš taj prvi krug gde je test opšte kulture, koji je, mislim, relativno bio okej. Ja sam, naravno, kao prava Užičanka, imala primedbe, pošto je jedno pitanje bilo ko igra nešto u JDP-u. Ja sam rekla zašto bih ja iz Užica morala da znam u Jugoslovenskom dramskom šta se igra? To sam odmah pravila problem. Ali, mislim, okej je taj test. Nije bio, s obzirom, ja sam polagala za istoriju test opšte kulture, pa mi to nešto nije bilo strašno. Kad prođeš taj test, onda se zapravo piše esej gde biraš od ova tri ključna predmeta zapravo na koju temu želiš da pišeš i imaš projektni zadatak koji je iz nekog drugog. Znači kombinaciju od ta tri, dva treba da izabereš. Jedan za esej, jedan za projektni zadatak. Ja se sećam da je taj projektni zadatak zapravo bio, na primer, da uradiš kao marketing plan, sad iz ove perspektive, ja znam da je to bio marketing plan, ne kažu tako, za predstavu o Fridi Kahlo, na primer, i da tu sad vide kako razmišljaš, kakve su ti ideje uopšte, kako ti kapiraš pozorište, promociju i tako dalje. A esej sam pisala zapravo iz radija. Nekako kasnije, za vreme FDU, ja sam kapirala taj radio mnogo više nego što sam pre dolaska na FDU kapirala koliko je gotivan radio, ali mi je ta tema tad bila zanimljiva, tako da pišeš taj projektni zadatak i esej i onda na tome skupljaš neke bodove i onda ideš u taj poslednji četvrti krug gde ti je intervju, tu ti sada svi zapravo profesori sa ta tri predmeta i svi asistenti, malo te ispituju o toj literaturi koju si imao da pročitaš, čisto da vide da jesi i kako to kapiraš i onda ti daju tako neki zadatak. Ja sam dobila da intervjuišem ta dva asistenta i da jednom od njih dam posao.

Ivan Minić: I rezultat izađe na tabli. 

Ljubica Vukčević: Da, bukvalno. Ja ne mogu da kažem da li neki ljudi znaju ranije. Za FDU je prosto uvek važilo da je tu neka veza i to. Kad su mi govorili svi kao šta ćeš tamo, nemaš vezu, kako ćeš, ja sam išla i dan danas u životu vodim principu ako si ti toliko dobar, oni će da prošire za jednog i da prime i tebi nekoga koga moraju, nego da ne prime nekoga ko je stvarno dobar. Tako da kao ja ceo život idem s tim ako si stvarno toliko dobar, nema šanse da te preskoče. I to mi je bio nekako rezon i tu. Ja sam bukvalno, sećam se da sam s tatom bila u autobusu, sa Zelenog venca smo išli da vidimo da li je izašla lista, a mama iz Užica zvala na fiksni FDU da pita da li je izašla lista. I oni su je preko telefona rekli da sam primljena, dok smo mi još bili u autobusu i ona nas je zvala i kao primljena si, ali nismo znali da li je budžet bio ili samofinansiranje, samo su je rekli kao na listi je. I onda smo tata i ja došli do FDU i onda sam videla listu i videla sam da sam na budžetu i onda sam išla da bušim pupak. 

Ivan Minić: Dobro. Kako kreće ta cela priča, odnosno šta se dešava na prvoj godini, šta se dešava kada se prvi put upoznate kao ekipa koja će biti… 

Ljubica Vukčević: E znaš šta? Prvo, mnogo su dobre te konsultacije, jer smo se mi tokom tih nekoliko nedelja dolazaka počeli polako svi da se upoznajemo. Okej, tu su bili ljudi koji na kraju nisu upisali, ali nekako si i viđao te ljude. Tako da je to mnogo dobra stvar jer prvi put kad dođeš zapravo na predavanje i to, ti si te ljude već viđao negde, nisu ti skoro nepoznati. A druga stvar je bila zanimljiva, mi smo bili prva probna Bolonja generacija. Tad još nije bilo Bolonje, pa je to bilo kao nešto isprobavaju u Srbiji, pa je FDU ušao na taj neki spisak fakulteta da se proba i nama je zapravo bilo jako teško, jer je došlo te prve godine pravilo da ako ne očistiš godinu u junu, ne možeš da ostaneš na budžetu. Što je onako mnogo stresno kad ti neko kaže. A drugo pravilo je bilo da ako ne daš ta tri glavna predmeta u januaru za taj prvi semestar, ne možeš da izađeš u junu na drugi. Što je značilo da ako u januaru ne daš neke od tih ispita, ne postoji šansa da ostaneš na budžetu. Tako da smo mi onako mnogo ozbiljno shvatili tu prvu godinu iz svih tih strahova. E sad najbolja stvar možda kod FDU-a jeste što si ti kad studiraš na FDU-u stalno tamo. Nekako, bukvalno mi smo tamo imali i menzu i ti dođeš ujutru i bukvalno si ceo dan na predavanjima, odeš, jedeš, nešto radimo, neke projekte zajedno učimo. I onda je bilo mnogo zapravo lakše da polažeš sve ispite i to, jer si ti stalno bio tu nešto učio sa ljudima. Imali smo projekte koje smo radili s drugim katedrama. Jako rano te usmere tamo jedne na druge. Znaš, mnoge predmete imaš sa drugim. Mi smo, ne znam, sa kamermanima imali neke predmete, sa glumcima neke predmete. I onda ono što kažu FDU sekte, nije to stvar sekte, nego što si ti, nego što si mnogo dugo usmeren na te ljude. Stvarno ti četiri godine si po ceo dan sa tim ljudima. Mislim, nema šanse da ne postaneš sekta. 

Ivan Minić: Mislim, ta cela ideja koja je bila pokrenuta, ne znam da li će se na kraju realizovati, jer pretpostavljam da neće u Beogradu ovakvom kakav je. Ali da umetnički fakulteti budu pripisani tu. I kao, znaš, prvi put kad sam otišao, ja nisam imao ambicije da bilo šta budem na FDU, ali sam par puta išao zbog nekih drugara i sve to. Prvi put kad uđeš u taj prostor, taj prostor je poseban.

Ljubica Vukčević:  Taj prostor je toliko poseban. Ja sam neki dan išla, ti kad uđeš, ti bukvalno osećaš energiju u tog prostora i taj kamen, potpuno neverovatan taj neobrutalizam ili kako god, ali ono stvarno nekako ima neku posebnu energiju tamo. I meni je ta ideja za umetničke fakultete uvek bila strava, jer kao stvarno ti ljudi treba posle da sarađuju zajedno i mnogo je lakše. Mi smo isto imali neke projekte koje smo radili sa ljudima sa likovne akademije, muzičke akademije, ali to je već, znaš, na nivou sad, znaju se ljudi pa kao ajde nije sistemski organizovano. I ja mislim isto da se to nikada neće desiti, na žalost, ali to je mnogo, mnogo dobra ideja. 

Ivan Minić: Dobra stvar je da plac još uvek je prazan, ali lako se to popuni. 

Ljubica Vukčević: Kako žive zmije tamo, one travi, nemam pojma. Mislim, videli smo svakakve životinje tamo. 

Ivan Minić: Mislim, potpuno je nadrealno kad pogledaš kako izgleda Novi Beograd, da imaš taj ogromni plac i dalje prazan. 

Ljubica Vukčević: Prazan, da. 

Ivan Minić: Ali valjda, mislim, još se nije našla bolja ideja od te sa fakultetima, ali dobro, videćemo kako će se stvari menjati. Svakako, pa kažem, taj prostor, par puta mi se desilo u životu, nekada i u nekim osnovnim školama iz perioda 70-ih, 80-ih, da ti uđeš i da je sve okej, i sve ti je logično, i sve ima smisla. I znaš, nije ono, dođeš negde, pa treba te sada troje sprovedu da bi stigao gde treba. Ne, ne, samo uđeš i sve je jasno. Jer neko se planski bavio time. 

Ljubica Vukčević: A i znaš šta je isto, Fora, kad uđeš na FDU, za razliku od većine fakulteta, ali koji prime mnogo ljudi, ogromna zgrada u kojoj je jako malo ljudi realno, jer ti ako pogledaš sve generacije, sve smerove, to ti je i dalje 300 ljudi. I sad imaš ogromnu zgradu gde kao 300 ljudi funkcioniše, od čega gde oni ne dolazi i ovo i ono. I onda nekako postoji neki flow vazduha, energije, razumeš? Mislim, ne znam, meni je uvek ta zgrada bila obožavanje, totalno. 

UTICAJI TOKOM STUDIJA

Ivan Minić: Kad je krenula cela priča, šta ti je bilo posebno interesantno od predmeta i ko su neki ljudi koji su ti stvarno uticani na tebe u tom periodu? 

Ljubica Vukčević: E pa, ja ne znam da li postoji neko koji je bio na FDU, a da je profesorka Šešić nekako učestvovala u njegovom formiranju. Ja sam nju jako, jako volela, stvarno. Ona je držala taj menadžment u kulturi. Tako da sam se ja nekako te priče u pozorištu i s tom motivacijom kojom sam došla, jako brzo zapravo preusmerila. Već na kraju prve godine mi je bilo jasno da se neću baviti pozorištem uopšte. Ali je jako počeo da me zanima menadžment u kulturi. Na primer, kulturna medijacija mi je bila fenomenalna stvar. Ja sam zapravo master kasnije htela da upišem kulturnu medijaciju i time da se bavim, pa se ispostavilo u Bolonji, tamo na fakultetu, da između ostalog na kulturnoj medijaciji učiš da pucaš. Pa sam odustala, pošto se jako oružja plašim. I nikako mi je imalo smisla kao kulturna medijacija i oružje. Ali, na primer, negde na drugoj, trećoj godini sam mislila da ću se time baviti, da ću tipa u Ministarstvu kulture nešto da radim. Ali to je u stvari do profesora koji zna da ti proda priču. Pa misliš kao neko romantizuje rad u Ministarstvu kulture, mislim pa kao. Ali nekako meni je tad to delovalo kao mnogo gotivno. E, onda se najveći preokret, u stvari, desio je na trećoj godini. U stvari mogu da kažem iskreno da je on, s obzirom na ovo što danas radim, osoba koja je najviše uticala na mene, on je bio profesor na… U stvari, on je bio asistent, mislim da nikad nije doktorirao. Ako ovo gledaš, Anđelkoviću, doktoriraj. On je držao predmet koji se zvao poslovanje reklamnih agencija. Ako možeš da veruješ, na FDU je postojao taj predmet. Da, da, da. Ili ti advertising, koji su tako predivno preveli na FDU. I on nas je na trećoj godini, bukvalno u prvom semestru, poslao i rekao idete svi u po jednu reklamnu agenciju i da mi svi za decembar napišete rad. Šta ste naučili, šta rade reklamne agencije i tako to. I ja nisam ni znala šta su reklamne agencije u tom trenutku, bukvalno za mene. Taj svet nije postojao. Ja sam ga jednom srela na hodniku i rekla trebao si da se izjasniš, kao tamo, da li oćeš u kreativnu agenciju, u medijsku agenciju, ovako, onako. Ja sam rekla Uroše, kao ja ne znam šta hoću. Znači, ja nemam nikakve veze s ovim. A on mene ovako pita je l’ ti voliš više boje ili brojeve. I onako panično u hodniku kaže, pa brojeve. I on kaže, dobro, ideš u medijsku agenciju. Znači, vidiš kako te definiše, kao pola života jedan razgovor. 

Ivan Minić: Kako da se upropasti čovek. 

Ljubica Vukčević: Da, znači, neverovatno. I ja stvarno tako odem u medijsku agenciju za taj zadatak. I odem u tadašnji OMD, dobijem zadatak tamo da i ja dva meseca tamo odlazim. Tad je tamo direktorka bila Ivana Uspenski, koja je, znaš i sam, genijalna. Znači, bukvalno jedan role model, žena. I meni je tamo fenomenalno kod njih bilo. I tu sam skapirala, u stvari, prvi put mi se nekako javilo da to što ti učiš neku školu ne mora ti znači bukvalno ništa kad uđeš na tržište rada. Jer sam skapirala da oni rade u nekim alatima koje ne možeš da naučiš, da koriste neki jezik koji ne možeš da naučiš osim ako si tu. I nekako bukvalno to epifani, razumeš, mi se desio u tih dva, tri meseca odlaska tamo. I ja pitam Ivanu, jel mogu ja da nastavim kad se ovo završi da dolazim povremeno da učim tu šta vi radite. Nešto ću da vam pomažem, da vam kuvam kafe i to. A vi meni da malo pokažete ono kao važi, važi, može. I ja nastavim neko vreme da dolazim tu da učim. I onda u tom trenutku mi mama ostaje bez posla. I ja skapiram da ja moram početi da radim nešto da bih mogla da ostanem u Beogradu. I odem tad kod Ivane, sećam se u njenu kancelariju i kažem takva je situacija. Ja reku, znaš šta, ja mogu da idem da konobarišem negde posle fakulteta ili možeš ti da mi daš da radim nešto jer mi pare trebaju i ona me zaposli. I u principu je tu sve danas što radim krenulo na toj trećoj godini sa tom pričom poslovanja reklamnih agencija na FDU. Otkuda i tu više nikada se nisam osvrnula ni na menadžment u kulturi ni na ništa. To je to što sam mislila, bukvalno sam ušla u taj svet.

Ivan Minić: Pišemo o advertajzingu, dobar deo ovog razgovora. Ali sad moram da te vratim na jednu stvar iz prostog razloga što meni to zvuči kao salata od reči. Dve reči koje si uzela random i spojila ih zajedno. Šta prokleto znači kulturna medijacija? 

Ljubica Vukčević: Kako to misliš šta znači? Pa mislim kako ideš u različite kulture. Evo vidiš probleme koji se danas dešavaju zbog sukoba različitih kultura i učestvuješ u rešavanju kulturnih problema. Mnogo je lepo. I nekako je baš miroljubivo. 

Ivan Minić: I nezgodno je da mora da se puca. 

Ljubica Vukčević: Pa da. Znam da mi je to ostalo ogromno, pošto je jedan kum mojih roditelja i živi u Italiji. I znam da sam ga molila da mi prevede nešto sa sajta fakulteta što sam ja tada htela da apliciram. I da mi je on napisao, on je jedan vrlo, vrlo detaljna osoba, neki džinovski pet strana mail gde mi je on sad sve objašnjavao i mi je rekao, samo ti čisto da znaš. Ovde piše kao da imaš predmet kao pucanje iz pištolja, pucanje iz puške, kao čisto da budeš informisana. Ja ne mogu da pucam, ovo sve kao neće desiti. I onda sam odustala od cele te priče. Ko zna gde bih danas bila da sam učila da pucam u Italiji. 

PRVI POSAO

Ivan Minić: Reklamne agencije, priča kako počinje tvoja profesionalna karijera. Kako izgleda to da imaš i dalje svoj set obaveza na fakultetu, koje su prilično, neću kažem preplavljujuće, ali zahtevaju ozbiljan angažman. Nije nešto što kad dođeš na treću godinu, ne moraš više da dolaziš, samo polažeš. 

Ljubica Vukčević: E ma kakvi, pogotovo što ti na FDU, ja ne znam da li to i dalje funkcioniše, si imao kad dođeš na treću, četvrtu godinu, taj festival FIST, koji je festival studenskog teatra, koji zapravo organizuju studenti produkcije. I ti kad dođeš, na prvoj i drugoj godini si neki asistent, pomažeš i tako to, a treća i četvrta godina zapravo vodiš čita festival. Što je iz ove perspektive sad toliko komplikovano i teško, da ja to tebi ne mogu da objasnim. Jer ti sad pored svih obaveza na fakultetu imaš da organizuješ, nama su dolazile trupe iz cele Evrope. I sad taj na trećoj godini smo, Kristina Nikolić i ja, nas dve smo zajedno vodile taj festival, s tim što se ona više bavila programskim i fundraising delom, a ja sam se više bavila logistikom, operativom, organizacijom i tako to. Mislim, to je ogroman posao. I sad pazi, u tom trenutku, treća i četvrta godina, znači ja imam predavanja, učenje za ispite i to, organizujemo taj festival koji je ogroman i idem u tom trenutku četiri sata dnevno na posao. Svaki dan. I izlazim u grad. Znači sad kad ti mene, mene sad ljudi kad pitaju, koji se sećaju mene, kako si ti to uspevala, nemam pojma. Znači, bukvalno nemam nikakvo logično objašnjenje, osim verovatno da nisam spavala, ali tad su predavanje zbog bolonje bila obavezna, tako da sam ja bukvalno danima kad popodne, na primer, imam predavanje, idem pre podne na posao, radim, onda pravo iz OMD-a idem na fakultet, tamo u pauzama sa Kristinom rešavam stvari vezane za FIST i to, i onda uveče negde s društvom, možda treća i četvrta godina najviše se izlazi i to, i onda opet ujutro i sad tako u krug. I tako skoro dve godine. Nemam nikakvo, znači ako bi pitano… Nemaš objašnjenja. Bukvalno nemam, sad da treba to da uradim za sedam dana, bi me verovatno našao negde ono mrtvu, tad sam ja… Da li te neki adrenalin ili, znaš, ložiš se na to što radiš, a mlad si, nemam pojma, verovatno te to prosto vozi, jer meni je sve to bilo zanimljivo. Znači ja ništa od toga nisam radila kao, jer sam morala, sve me je zanimalo, znaš, i na fakultetu sve mi je bilo zabavno, i taj FIST, mnogo sam i tu naučila, iako se ja organizacijom više nikad nisam posle toga bavila, mnogo naučiš kako da komuniciraš sa ljudima, kako da planiraš stvari, jer tu jednu stvar pogrešno uradiš, ona uruši, ti se pola festivala. Mislim, ja se sećam, već je bio krenuo festival, da li je umro, evo sad, znači sad lupiću, ali tipa papa je umro. Mislim, nešto se tako veliko desilo, i nama neki dan, nešto se desilo, neki dan žalosti je bio nešto, i nama zabrane da držimo, treba je na poljani ispred svega toga da bude predstava, i nama stiže obaveštenje od policije da ne smemo da održimo predstavu, zbog toga što je to radovanje. A mi imamo u tom trenutku trupu iz Češke koja sutradan odlazi, znači ako ne odigraju, gotovo nema predstave, i sećam se da smo, Kristina i ja onako sedimo, paničimo kao šta trajimo, šta da radimo, ja kažem, ništa Kristina, nek igraju, kad dođe policija, reći ćemo da sam ja kriva, nek mene vodi policija, a ti završavaš šta treba, i sećam se tad, znači to je toliko bilo smešno, a ja onako panično, okej, ako dođe policija, sad ja razmišljam kada mogu me vode, šta mogu, da li mi pišu kaznu, a meni je neki momak, mislim to su oni majstori koji se bave logistikom, on se ovako okrene me i kaže, e ne brini, imam ja nekog drugara u CZ-u, završićemo ako odeš u CZ. I tako stoji kao, CZ? Nisam stigla dotle u mislima kao da ću da idem u CZ zbog predstave. Znači su se najluđe stvari tad koje kao, mislim ništa nije bilo, došla je policija, tu, napisali su nam jako kaznu se, je bilo okej, ali znaš, mnogo si mali za takve odluke, sam ono 19 godina opet, znam. 

Ivan Minić: A što se tiče posla, šta su bile te prve stvari koje si radila? 

Ljubica Vukčević: E pa zapravo to prvo što sam ušla jeste bilo klasično medijsko planiranje, jer je tu njima najviše trebala pomoć i tu sam zapravo, nikad nisam mislila i ne bih se nikad vratila u medijsko planiranje, ali mislim da danas sve što radi mi je mnogo pomoglo, to što razumem kako funkcioniše komunikacija s klijentima, komunikacija s medijima, kako medijsko planiranje, šta to zapravo znači, šta ti treba da uradiš. I tih godinu i po dana koliko sam ostala u MD-u, dok nisam otišla u Englesku, sam sve vreme to radila, ali bilo super jer su oni imali tad super internacionalne klijente, pa si onda mnogo učio šta rade tamo negde, jer znaš kako to ide, veliki klijent samo spušta od centrale, ali to tebi ovde znači da učiš. Tako da meni je tih godina i po dana stvarno baš bilo uzbudljivo, mnogo sam tada toga naučila, i ako kažem medijsko planiranje kao takvo nije mene nešto posebno privlačilo, ali me vuklo da naučim šta to sve znači i šta to dalje podrazumeva. I negde već tad sam kapirala šta research znači, jer mi se dešavalo za neke stvari stignuti nešto iz centrale, iz Engleske i kao šta je to? Aha, to su neka istraživanja koje ti pomažu da nešto radiš bolje. Aha, ok, šta je to, kako se to radi, znaš, onako otvara ti čakre. 

Ivan Minić: Mislim, taj moment jeste da kao posebno u periodu prve decenije 2000-ih kod nas, medijsko planiranje u većini slučajeva se svodilo na to da staviš na četiri najveća sajta i kao to je to. Jer i budžetni su bili smešni i kao prosto to je tako. Što je imalo za posledicu da se vrlo sporo razvijalo neko nezavisno tržište sadržaja i sajtovi koji nisu bili deo velikih grupacija, vrlo teško su prolazili, ali onda su pojedine agencije počele sa ciljem da dobiju nešto malo bolje za svoje klijente, malo više, malo bolju vidljivost, eksperimentalno nešto da urede, krenuli da se igraju i tad je zapravo cela stvar počela da se radi. 

Ljubica Vukčević: Da, znaš kako, jeste to do agencija, ali kao i danas mnogo je do klijenata koji imaju sluha. Jer ti možeš da imaš najbolju ideju, imaš najbolji predlog gde treba ako tamo neko ne kaže OK. 

Ivan Minić: Ja mislim, vidi, ja se mnogo dobro i vividno sećam tog perioda gde je kao, znaš, dolaze prve direktive da se određeni deo budžeta troši na digital firmu u kojima nemaš ni jednu osobu za to, ima nas pet koje ljudi znaju da se bavimo time, dođi da sedneš da pričamo. Sad sedimo i pričamo i čovek mi kaže, ja ove godine moram da potrošim 1% budžeta na digitalu. Mislim kao, koliki god da je budžet, a nikad to nisu milioni eura, kao moraš 1% da potrošiš, čekaj, mislim, potrošićeš ono, ne znam, potrošićeš pet soma ove godine, šta? Mislim, možemo da uradimo nešto sa tim, ali njima to ništa nije bilo u tom trenutku bitno nego da se ispuni forma. 

Ljubica Vukčević: Forma, tako je. 

Ivan Minić: I vremenom je to raslo i posle je to postao značajan deo budžeta i onda su počeli više da razmišljaju šta od toga mogu da dobiju. Zapravo, prvi put kad je neko čuo na lokalu da je neko iz digital kampanje dobio nešto, možda bih i ja mogao nešto za sebe. Da nije samo polivanje. 

Ljubica Vukčević: Ali kako da ti kažem, gledajući, mislim, to je normalno jer oni ne znaju, znači većina klijenata je u tom trenutku ništa ne zna, tapka u mraku i onda možeš da se konačno uhvatiš za nešto. Strava. 

Ivan Minić: Mislim, znali smo kao imaš, ne znam, banke i imaš telko. 

Ljubica Vukčević: Oni su uvek vukli tržište. 

Ivan Minić: I kao, ne znam, 2007, 2008 godina je situacija kada se zapošljava prva osoba koja se bavi time u banci, u telku, jednom, drugom. I kao, da, sad imaš jednu osobu sa kojom pričaš. A za sve, za bilo koji drugi deo advertisinga koji je analogni, recimo, ti imaš tim od 20 ljudi koji su od tog istog. Ključ, jest. Ali ti ljudi koji su tada bili pioniri, hvala Bogu, danas su uglavnom na nekim vrlo visokim pozicijama. 

Ljubica Vukčević: Ali pazi, to nije bilo toliko davno. 

Ivan Minić: Pa nije baš tako skoro, znaš. Mislim, ja bih voleo da verujem da nije strašno što je prošlo 17 godina. 

Ljubica Vukčević: Ali to nije mnogo. 

Ivan Minić: Pa, brate, u digitalno vreme to je baš mnogo. Pogledaj šta je bilo 17 godina pre toga. 

Ljubica Vukčević: Pa, okej, ali pogledaj gde smo sad u odnosu na to. Mislim, nije idealno, ali mnogo je velika razlika. 

Ivan Minić: Ono što je meni fascinantno što kao već godinama kad gledaš reporte na godišnjem nivou, ono što ja vidim kao veliki problem to je što lokalni advertising ne raste. 

Ljubica Vukčević: Ne da ne raste, pada. 

Ivan Minić: Ad spend raste, ali ono što zapravo ostaje lokalno kroz display ili bilo koje druge kanale, se smanjuje iz godinu u godinu. Jer kao zašto, pa platforme ti nude jasni performans, dobru analitiku, sve ostalo što velika većina lokalnih oglašivača ne može da ti ponudi. Onda šta ćeš da radiš, pa ići ćeš na ono gde znaš sigurno da možeš da dobiješ. Možda možeš da dobiješ više na drugom mestu, ali ovo je predvidivo. 

Ljubica Vukčević: Sigurica. 

Ivan Minić: Ovde možeš da… I ljudi su navikli, ne moraš ništa da braniš, ne moraš nikome da objašnjavaš, nego kažeš mi ćemo to tamo i svi klimnu glavom i idemo dalje. Sad je počinjalo kad su prvi adeksi izlazili i pre nego što se to tako i zvalo, display je bio 85%. Jest, da. E sad je display možda dvadesetak ako je i toliko. I toliko. Tako da svakako ne baš sjajna priča za bilo koga ko pokušava nešto lokalno da radi. Imamo te ekosisteme koje imaju milijarde korisnika koji su zatvoreni, svaki za sebe ostrvo i gleda da te zadrži u okviru toga i da potroši što više novca kod njih. Pričaćemo o tom. No, kako je tekao taj kraj fakulteta i otkud je odluka za odlazak? 

STUDIJE U ENGLESKOJ

Ljubica Vukčević: Te dve godine tu je bilo tako sve u krug. 

Ivan Minić: Ludo i brzo. 

Ljubica Vukčević: Ludo i brzo, jako. I onda sam, ja sam već u četvrtoj godini definitivno bila rešila da upišem master. Kažem ti, pošto mi je bila ta prva generacija i nije se to tačno i znalo šta će biti, šta su masteri, ono tri plus dve, četiri plus jedan, znaš sve te fore tad. I kao okej. I ja sam tad planirala, bilo je zapravo u Nemačkoj da upišem master. I usled nekih potpuno suludih privatnih događaja rešim da ne upišem u Nemačkoj. I sad u tom trenutku već, recimo pričamo o aprilu te godine kad treba da se, ja odustajem, neću da idem u Nemačku. I moja kuma, koja je već bila aplicirala za Englesku, za Westminster, kaže, pošto ne bi aplicirala, ajde idemo zajedno, biće nam super, Westminster je strava, oni imaju još, još uvek traje kao aplikacije, možeš da se prijaviš, bla, bla. Ja onako, po, nisam razmišljala, ta Engleska meni nešto nije bila egzotično posebno, ali kao, ajde, možda bi bilo okej. I prijavim se, zato što je tad, za taj prvi krug samo si trebao da napišeš neki rad na određenu temu i da pošalješ ocene i tri preporuke iz Srbije. Nije bilo ništa strašno što se upise tiče. I zapravo, ja vrlo brzo dobijem odgovor od njih da oni ti daju kao conditional offer, pošto još nije bio gotov semester, da ako završim u junu, sa prosekom iznad tog i tog koji su dali, ne sećam se ko je bio, imam offer kod njih da se upišem od septembra, oktobra. I kao treba samo da dostavim taj papir. I ništa, ja sam onda sad tada stvarno baš ozbiljno shvatila da u junu moram da završim faks. I to je bilo to. U junu sam dala sve ispite i krenula da se spremam to za Englesku. Međutim, onda se desi da u avgustu sam, čini mi, aplicirala za vizu i nisam dobila vizu. Šta se desi? Oni su bukvalno tokom leta doneli neko pravilo da ako želiš da studiraš tamo, moraš minimum dva meseca da imaš tri deset hiljada eura na računu da bi mogla da uđeš u Englesku. I ja, pošto to nisam imala taj papir, nisam dobila vizu. I ja brže sad krećem kao da smišljam šta tu da uradim. I tu su sad neke vratolomije, razumeš, od deset ljudi kao pozajmljujem pare da uplatim na račun, da bi imala, mislim, možeš zamisliti sad te svemirske kombinacije. Ali uspevam. Nekako i ponovo apliciram za vizu. Međutim, tu već je septembar. U principu, znači, ja već počinju predavanja, ja i dalje čekam vizu i dobijem. I ja mislim da sam otišla, čini mi se, u roku od nedelju dana od kad sam dobila vizu, s tim što više nisam mogla da apliciram za dom jer su počela predavanja. I onda sam preko Užičana, naravno, koji tamo žive ono 50 godina. Našla neku drugu ženu koja je takođe iz Užica, koja izdaje sobe i našla sobu da budem tamo. Užičani rescue uvek. I kažem ti, bukvalno sam u roku od 7 dana. Čini mi se otišla jer sam već kasnila na predavanje tamo. Već je sve bilo počelo. I negde krajem septembra, čini mi se početkom oktobra, da sam otišla tamo. E sad, pošto sam ja znala da ja tamo kao nemam pare da živim u Engleskoj, ja sam onda, Ivani Juspenski, tada u ovom delu rekla, Ivana, ima šanse da ti meni nađeš da ja nešto radim tamo u centrali. I ona kao, hajde, ja ću da te povežem s tim ljudima tamo u Omnikomu u Engleskoj, pa ti vidi, možda možeš nešto. I da mi kontakt neke žene u tom trenutku, koja napiše mejl, sve objasni šta sam tu radila, šta studiram, šta sam upisala. I kao, jel ima nešto da se radi? I ona meni odgovara, ali mislim, Ivana, kad imaš nekad sreće, stvarno, ona mi odgovara kao, nama baš odlazi na porodiljsko žena i kao, treba nam zamena tačno ono godinu dana, razumeš. Baš smo razmišljali kao, šta ćemo, niko neće se zaposliti na godinu dana. Tako da idealno, kao, ako ti to možeš da radiš što ona radila, to je to, imamo za tebe. I kao, hajde se nađemo kad dođeš u Englesku, zovi me da vidimo. I ja čim sam došla bukvalno prvi dan je okrenem, sedamo, razgovaramo i ona kaže, žena je bila research manager za Europu, Middle East i Afriku. Jel možeš ti to? I ja kao, mogu, nemam pojma. Ma kao, biće to super, sad ćemo mi tebi brzo neke obuke i kreći. Ne znaš koliko sam ja plakala posle tih obuka, kao neki toolovi u kojim nikad nisam radila. Oni te prikače neki lik tamo sad iz Španije, ti radi obuku i kao on samo nešto klikće, ja nemam pojma šta se dešava. Dođem kući i plačem, kao, ma ne mogu ja ovo. Što sam rekla da mogu, šta mi bi, ono. Ali nekako je prošlo to okej. I stvarno mi je posle bilo super. I mislim, super sam ja radila taj posao. Što sam rekla da mogu, mogu. Ali dok sam skapirala kako, bilo je malo zeznuto. 

Ivan Minić: A kako je bilo na faksu? 

Ljubica Vukčević: Faks je strava. Faks je stvarno mnogo dobar i ja bih svakome stvarno, ako razmišlja o Vestminsteru, fakultet je mnogo dobro organizovan. Ono što jeste da stvarno mora da se uči. Mnogo mora da se uči. Znači, mi smo došli taj prvi dan i dobili bukvalno ovako debeo spisak, dvostrano, knjiga koje se očekuju da pročitamo u prvom semestru. Ti kao, šta je sad, samo da sediš i da čitaš, a na stranu predavanja i sve. Međutim, ono što stvarno moram da kažem je da nas ovde, bar FDU, na primer, jako dobro sprema za takve fakultete jer je vrlo široko znanje. Meni se desilo bukvalno posle dve nedelje da je neka profesorka rekla, izvinite, šta ste vi tačno tamo studirali jer kao vi znate i stvari vezano za književnost i stvari vezano za, razumeš, totalno suprotne stvari, zato što se na FDU prosto tako učilo. Ja stvarno imam osećaj da sam super bazu imala tamo za fakultet. Da mi nije bilo toliko teško koliko bi mi možda bilo da nisam FDU studirala, nego nešto drugo. I mnogo su dobri profesori i ono što je tamo bilo mnogo dobro, tamo imaš jednu osobu koja ti je kao osoba koja te vodi kroz taj proces i on te zapravo uči kako da učiš, što je dragoceno znanje koje bih volela da sam ovde dobila, na kraju srednje škole čak, ne na fakultetu, i uči te kako da pišeš. Jer tamo se baš pišu ozbiljni radovi, master rad je isto jako ozbiljan i on te bukvalno vodi kroz proces. Ovo kad čitaš ovako, obeležiš to ovako, kombinuješ, pa do operativnih stvari, ovako se dobro piše, ne znam, uvodi, ovako se očekuje i tako dalje. To mi je, na primer, jako tamo značilo, jer dobiješ gomilu novih predmeta, dobiješ mnogo da čitaš i onda sad treba nešto s tim da uradiš. Tako da meni je to tamo strava iskustvo bilo. Isto sam tamo, bukvalno, idem prepodne na fakultet, popodne idem radim u Omnikomu. Dobro, tamo nisam izlazila, nisam imala para za izlaske. Onda uveče spavaš kao mrtav si, jer si ceo dan ono… London je mnogo veliki grad. Ako sam mislila da je Beograd veliki, London je ono… Bukvalno sat i po putujem do fakulteta, a mislim sve u okviru grada, od čega su tolike gužve da mi se dešavalo ujutru četiri zaredom voza dođe i ne mogu da uđem. Razumeš? Tako da meni taj London u tom smislu, na primer, nije prijao. Za mene je to preveliki grad i prevelika je gužva. Znači, ja se sećam, izađem, pošto je Omnikom u centru grada bio, izađem na stanici i kao pingvin ovako među ljudima se gegam do zgrade, jer je tolika gužva i toliko im je turista da ti ne možeš da hodaš. To mi je onako baš ostalo jako u sećanju, boravak u Londonu. 

Ivan Minić: Taj moment gde, da kažem, menjaš jedan obrazovni sistem za drugi obrazovni sistem, okej, očekuje se dosta. Šta je bio master koji si ti upisala? Šta je bio, da kažemo, cilj? A drugo, kako to izgleda, ako zanemarimo taj deo ozbiljne pripreme, kako izgledaju samo predavanja? Koliko tu ima otvorene diskusije? Koliko tu ima zajedničkih projekata? Kako izgleda taj deo? 

Ljubica Vukčević: Pa znaš kako super je? Mislim, verovatno je tako bilo gde da odeš u inostranstvo, sa mnogo različitih fakulteta iz mnogo različitih zemalja dolaze ljudi koji imaju potpuno drugačiji background. I onda je to za bilo kako diskusiju, zajednički rad na projektima, mnogo dobro, jer stvarno imaju različite perspektive ljudi. Pogotovo što je na mom smeru, ja sam master u komunikacijama, tako se zvalo, osim što sam ja odabrala u startu, da je moja kao ekspertiza i to čime sam se bavila bila audiences. Jer su mene uvek, pa i danas, najviše se time bavim, to mi je nekako uvek bilo dobro. I onda imaš bukvalno predavanja koje slušaš, znači imaš to da čitaš, i onda imaš paralelno, kao kod nas što su vežbe. Samo je to tamo malo drugačije, da imaš nekakve projekte, debate, na primer, tamo toga jako puno ima, gde moraš da naučiš kako da formiraš stav i da ga braniš. Tako da je taj deo bio super i, kažem, bilo je mnogo dobro. Ja sam, na primer, imala Kineza jako puno, pošto je njima u tom trenutku veliku država plaćala studije u inostransku, tako da su oni jako puno dolazili u Englesku. Indijaca, Nemaca i ono, to su potpuno drugačiji obrazovni sistemi, razumeš. I onda je mnogo zanimljivo kad radiš sa njima nešto, zato što totalno ti nekako da drugu perspektivu, da ti možda uopšte ne razmišljaš kako treba. 

Ivan Minić: Kulturna medijacija. 

Ljubica Vukčević: Vidiš, vidiš. Da, sa Kinezima, pogotovo kulturna medijacija, pošto oni… Bilo ih je mnogo i onda su mnogo voleli između sebe da priče na kineskom. I onda smo ih stalno govorili kao, ne, možete pričati na kineskom, morate pričati engleski, kao, mi vas ne razumemo. Važi, pa šta nas briga, što svi ne razumete, pali. Tako da tu je bila potrebna medijacija, da. 

Ivan Minić: Kroz ceo taj proces koji je trajao godinu dana, kako dolaziš, koji su sve koraci s kojima ti dolaziš do završnog rada i svega? 

Ljubica Vukčević: E, tu daješ, kao i kod nas posebno, znači imaš ispite za svaki predmet, a onda za predmet koji si izabrao gde pišeš master rad, zapravo imaš malo više obaveza. I ti imaš, znači za rad moraš da uradiš istraživanje. Znači to je obavezni deo rada. I ima tačno, mislim, kako to mora moj master rad, ja sam ga bukvalno prošle godine pročitala i pazi, posle deset godina sam bila u fazonu, ovo je strava. Ovo sam mnogo dobro uradila. 

Ivan Minić: Ko je ovo pisao, mnogo dobro. 

Ljubica Vukčević: E, baš sam bila oduševljena sama sobom, jer i dan danas to je tako aktualno i dobro urađeno i temeljno, znači ja sam tad za master rad izabrala da radim istraživanje kako advertising utiče na to kako žena vide sebe, tj. kako izloženost advertisingu utiče na percepciju samog sebe. Što i sad bi mi bila zanimljiva tema, ali zapravo tu postoje akademijske neke skale kako žene ocenjuju sebe. Ja sam tad radila sama, bukvalno, kvalitativno istraživanje, kvantitativno istraživanje, pa morala, ono, pošto su mi trebali časopisi da bih videla koliko toga advertisinga, actually, u Srbiji postoji. Onda mi je mama kupovala magazine, pravila screenshotove na internetu, pa mi to slala. Mislim, to je baš ozbiljna zezancija bila da se uradi kako treba. Tako da je taj proces dugo trajao, i ti baš zbog toga, znači tebi se negde u, čini se aprilu završavaju predavanja, a onda do avgusta imaš vreme zapravo da sve to uobličiš, da daš ispite, da napišeš master rad i da pošalješ. Tako da sam se ja vratila i zapravo najveći deo toga posla odavde radila. Pošto sam tad već u aprilu definitivno bila rešila da se vratim u Srbiju, da ne ostajem. Bilo mi je žao, posao mi je bio strava, i to je jedino zbog čega sam ja želela da ostanem. Znači, taj rad u Omnikomu, nekako, stvarno je bilo mnogo zanimljivo. I kad radiš na toliko tržišta i takve klijente kakve sam ja tad radila, znači, ja sam radila rebranding EasyJet-a za Englesku. Mislim, znaš, nemaš priliku imaš 20, kao dve, tri godine i radiš na takvim projektima, razumeš. Radili smo prve, ja sam prvi social listening radila tada, znaš, kao za Vodafone. Znaš, mnogo su to neke stvari koje te kao stvarno vuku da ti je super na poslu. Međutim, kažem, Engleska kao Engleska meni baš nije legla, stvarno mi nije legla. I bila sam u fazonu, mogu sad da se vratim ili mogu još godinu, dve da radim, pa tad da se vratim. Ali tad sam već muža mog upoznala koji je bio u Srbiji. Bila sam u fazonu, ako će već da se vraćam, bolje da se vratim ranije da budem s njim. 

Ivan Minić: Peđa nije hteo u Londonu. 

Ljubica Vukčević: Pa nije da nije hteo, mislim da to nije bila realna opcija. On je došao u jednom trenutku kao da vidimo, međutim, znaš kakva je Engleska? Tamo ne možeš da radiš ako nemaš one papire. A meni je posao i to što se tamo putuje. Ja sam bukvalno, ja imam fotografije, sećam se na Facebooku sam kačila, da je u trenutku kad ja polazim na posao mrak i dalje. I bukvalno kad se vraćam, tamo se radi od osam do šest, pošto ti je pauza kao on top. Znači ti da bi osam negde bio, bukvalno u pola sedam moraš da izađeš. I ako radiš do šest, ti si u pola osam kući. I potpuno je bilo besmisleno bilo šta, osim da idem samo da radim tamo, a to nije mi u tom trenutku delovalo kao smislena neka opcija. 

00:57:05 POVRATAK U SRBIJU

Ivan Minić: Prošlo je sve kako treba sa masterom, završila si to, dobila si to što si htela. I šta onda s tim? 

Ljubica Vukčević: E pa nekako sam ja taj povratak u Srbiju dosta romantizovala, moram ti reći, da. Šta da radim? Bila sam u fazonu, imam strava iskustva, znači tamo sam radila nešto stvarno neverovatno. Imam diplomu stvarno dobrog fakulteta, gde sam ono ozbiljno dobro to završila. Ja kad se vratim, pa to je to, znači ja ću moći da biram, radiću ludilo projekte. I kao dođeš i shvatiš da posla nema. I ja išta posla nema, nego idem na razgovore i stičem sad već, malo si sad high na tome šta si radio, stičem utisak da me ljudi zezaju sa pitanjima na intervjuima ovde, niko te ne razume šta pričaš, ti si sad mnogo i dalje u toj priči, tamo sad ja pričam o nekom kontekstualnom oglašavanju, pričam o social listening-u i gledaju me kao, sestro smiri se, onda nailaziš naravno kažem ti, kažem i na razgovoru, a ova se vratila iz Engleske, nije normalna, znaš ti sad kao što, sad nisam normalna. Jako mi je taj period onako bio težak, jer me baš nekako spustio dosta, dosta. I pogotovo što shvatam da ako hoću da radim u advertajzingu i da se bavim researchom koji je u tom trenutku mene zanima, nemaš da radiš gde. Znači u tom trenutku Direct ima kao research da imaju čoveka koji radi i čini mi se Universal, da ima devojku koja je zapravo isto pre mene čini mi se na Westminsteru bila. I kao, to je to. Imaju po jednu osobu, ne treba im druga. Bukvalno, to što pričaš Digital 2007, bukvalno to je to. Samo što sad pričamo o 2012. 

Ivan Minić: Da, nije se to preterano brzo menjalo. 

Ljubica Vukčević: Pa da. Znaš, ne vide šta će im to. Ne možeš to da naplatiš. Razumeš, nema tu nekih para. Bez veze kao. Tako da sam jako puno tada išla na razgovore i nisam mogla da nađem posao. I u tom trenutku mi se javlja jedan poznanik prijatelj koji je radio tad u Direktu, koga sam znala od pre odlaska u Englesku i kaže, znaš, tako ti je frka. Kod mene može da dođeš medijsko planiranje ponovo da radiš. To nema, ali i ja posle par meseci shvatam da ja moram početi nešto da radim. Mislim, ne mogu kao živim od vazduha, vratila sam se i to. Ja zovem njega i kažem, daj, hajde, vraćamo se na medija planiranje. Znaš, posle svega toga tamo, kao okej, posao, posao. I ja zapravo dolazim u Direkt da ponovo radim medija planiranje. Da, duga priča. 

Ivan Minić: I kako je bilo? 

Ljubica Vukčević: Ne znam, da ne znam šta bih ti rekla. Volim da mislim da mi to danas služi jer sam radila u account sektoru. I tu mi je glavni cilj bio da zapravo, kad se vratim u research, mogu da radim kao bukvalno prevodilac. Jer ja mnogo godina kasnije se osećam pa i dan danas često da bukvalno radim kao prevodilac između nekog ko se bavi researchom i analitikom i klijenta, accounta, šta god, nekog donosioca odluke tamo. Jer sam, odmah mi je kad sam se vratila bilo jasno da se zapravo researchom, insightom niko ne bavi jer ne zna šta da rade s tim. Jer ljudi kojima to treba ne znaju upotrebnu vrednost toga. I onda sam bila u fazonu, ok, ajde dok sam ja tu planer i account sektor i to, ajde da skapiram kako pričaju ti ljudi s kojima treba sutra da pričam. Šta oni percipiraju kao vrednost? Šta je njima važno? Da bi sutra znala kako da ja to radim tako da oni budu zadovoljni. Tako da, iako sam stvarno bila nesrećna što sam radila kao medijski planer ponovo, sam bila u fazonu, ok, koristim to da nešto skapiram kako to da posle upotrebim. Dok se nije javio trenutak da mogu time da se bavim u okviru Direct.

Ivan Minić:  Ja mislim da isto kako je rasla moć tog dela advertisinga, kako su rasli budžeti, tako je polako počelo da se stvara potreba za tim stvarima u startu. Nemaš ni podatke nikakve. Tako je. Nakon toga imaš nekakve podatke, ali nema para da se neko bavi sa tim podacima, da nešto radi sa njima. To je pitanje kakvi su ti podaci, koliko ih snimaš i šta su.

Ljubica Vukčević: A ne znaju ni kad nešto urade sa njima, šta će posle, znaš. 

Ivan Minić: Pet koraka je prošlo do trenutka, jer mi tada nismo imali ni razvijeni komerc u nekom ozbiljnom smislu, pa da možeš da kažeš, ok, niko drugi nema ništa, ali ovi ljudi žive direktno od toga. 

Ljubica Vukčević: Pazi, čak su telekomi i banke, i za research su oni bili neki koji su najviše vukli. 

Ivan Minić: Mislim da je tu granu razvila ponuda kredita u bankama. Jer je to bilo jedino stvar… 

Ljubica Vukčević: Njima je bilo važno kako da zavaljaju na manje od dve godine telefon. To je bio ultimativni cilj u tom trenutku. 

Ivan Minić: Nekako mi se čini da nisu ljudi… Odeš, informišeš se šta imaš od paketa, pa sad neko izabere ovako neko ima Excel sa šest tabela, pa upisuje, pa bira. Ali kredit je nešto što je dovoljno skupo da ćeš ti da se isplati. Ako može neko da ti dovede čoveka, a to te košta manje od 200 evra, kao fajn, 200 evra operater ne može zaraditi nikada na jednom tebi. Tu se gomila kul stvari radila, tu se gomila kul stvari probala i bukvalno ja se sećam tih ciklusa iz godine u godinu gde je kao nedelja štednje koja je bila mesec štednje realno. To su trenuci kada se dešava taj skok. Jer sad kao, prošle godine su ovi pokidali, hajde i mi da stavimo malo više para, pa se to tako nekako… 

Ljubica Vukčević: Pa pazi, tržište samo tako bukvalno i može da raste. Tako što te neko natera da se malo pomeriš. I ti sa sobom malo povučeš sve. I tako čekaš te trenutke. Bukvalno od ta 2000, znači ja sam u MD krenula 2010. da radim, znači do danas to je tako. Ali tako je i u Engleskoj bilo. Mislim, ovde ko mi je krenuo da radi social listening, zato što je Vodafone rekao, ljudi mi mnogo para za Formulu 1 u tom trenutku dajemo i kao znamo šta to znači na TV-u kad su prenosi, ali kao mnogo ljudi kači nešto po društvenim mrežama. Je li to vredi nama nešto? Bukvalno tako je krenulo. Tako da nismo mi drugačiji nego druga tržišta. Samo se sporije to dešava jer ima manje para. 

ZANIMLJIVI PROJEKTI

Ivan Minić: Jasno. Kako se menjala situacija? Odnosno kako si konačno se oslobodila medijskog planiranja?  

Ljubica Vukčević: Lagano, zato što je prvo kao… Prošlo je sigurno godinu dana, ako ne i više. Onda se malo povećao posao u researchu. I onda su rekli, ako želiš, možeš pola radnog vremena da radiš u researchu, a pola i dalje da radiš medijsko planiranje. Ja sam to prigrlila sa obe ruke kao, pola, može, ok. Onda se desilo da je kolega prestao da radi. Da on čovek nije prestao da radi, ko zna da li bi se za mene ikad desila ta šansa. I onda kao, ok, Ljubica, možeš da pređeš. I onda sam tako prešla u research. S tim što mi deluje sad kad gledam unazad, se nikad nekako klasičnim researchom nisam ni bavila. Jer sam ja stalno i u Engleskoj i posle ovde bila u fazonu, kako su te podatke, a šta ćemo da radimo s tim? Ja sam uvek postavljala to pitanje, ok, kako to mi sad da iskoristimo? Što je zapravo uvod u insight, što ja tad nisam razmišljala tako o tome, ali sam uvek gledala kako da napravimo neku upotrebnu vrednost od toga što imamo. I tako je krenulo. Pa se onda nekako u okviru Directa, kako se menjao Direct, klijent i potrebe, tako se menjalo i šta ja radim tu. Mislim, inace ne bih ostala 12 godina neki dan bilo. 

Ivan Minić: Kaži mi sad… Dakle, mi pričamo u tom trenutku, a i danas, o najvećoj medijskoj agenciji, kroz koju prolazi gro budžeta. Sad, uvek kada gledaš taj ugao biznisa medijske agencije, taj biznis je takav da je volume najvažniji i da su procenti prilično mali, ali na veliki obrt tu postoji dovoljno nekog profita da ta priča opstaje. Ali to onda obično znači da treba da pokušaš da stvari radiš što je efikasnije moguće, odnosno da što manje vremena gubiš na nešto što je dodatno razmišljanje kako ovo da bude bolje, kako ono da bude bolje, kako da ovde izvučeš više. Prosto model je takav da ti tako nešto ne dozvoljava. Kao što, ne znam, ako hoćeš da nađeš kreativno rešenje, ne možeš da forsiraš rok jer jednostavno stvari se ne dešavaju tako. 

Ljubica Vukčević: E pa, u velikoj meri jesi u pravu, ali znaš o čemu se radi? Direct je imao sreće i stvarno, ja sam uvek radila sa super klijentima gde zapravo oni deo svojih biznis problema prebace na tvoju stranu bez obzira što si ti u njihovim očima medijska agencija. Mi realno nismo medijska agencija, mislim mi smo više ono marketinško audience reaching, razumeš. Realno, to jeste kroz medije u nekoj meri, ali nije uvek. Evo, počelo je kao tradicionalna medijska agencija. Apsolutno, ali se nekako, kako su klijenti imali više problema, pa kao kad ne mogu oni da reše, a možete vi da pomognete, znaš. I onda su se tako i razvijale zapravo stvari unutar Direkta da kao odgovorimo na te potrebe nekih drugih stvari koje nisu klasičan media buying i tako je zapravo i ResearchRT stvarno danas kakve smo mi projekte radili, ono, razumeš, bukvalno rešavaš biznis probleme klijenta. Tako da, ovaj, to je sreće kad si veliki sistem. Ne znam, možda u nekim malim agencijama se to dešava, mislim da je ovde stvar veličine, gde klijent onda veruje, ok, ako to imaš i radiš dobro, možda možeš da mi pomogneš i ovde. Tako se na kraju krajeva i digital razvio, razumeš. Tako što je neko rekao, ok, planiramo to, to, to i to, aha, ali možete vi da mi pomognete i ovde, pa može kako ne može, a kreativa može, a research može, znaš. Tako da, to je caka sa takvim sistemom. 

Ivan Minić: Mislim da s jedne strane imaš veliki sistem, što je lepa stvar i za sebe, a druga stvar je da kad imaš veliki sistem ima mnogo svega, pa u mnogo svega ima pomalo i toga. A tebi ne treba ne znam koliko. Tebi treba jedan dobar kejs da otvoriš novih pet. E, kad smo kod toga, šta su bili neki projekti iz tog početnog perioda, koje pametiš, koji su ti ono ostali kao posebno interesantni? 

Ljubica Vukčević: E pa znaš šta, mi smo super neke stvari radili, možda i pre vremena, poštena da budem. Ja se sećam, znači da li tu sad pričamo, čini mi se 2013, 14. kad je, tada je bio Telenor, Telenor banka ulazila na tržište. Znači mi smo tad sa njima pravili virtualnog bankara, koja je direktna bila posledica nekog našeg promišljanja, jer se sećam tad da je bila priča, ok, otvaraju banku, prva full digital banka. 

Ivan Minić: Otvaraju banku, ali nemaju ekspozitura. 

Ljubica Vukčević: Da, da. I znam da sam ja tad, radili smo neko malo istraživanje i ja sam došla i rekla, ljudi, ogroman će biti problem što nema osobe. Znači ljudi, sva istraživanja koja se tiču banki, pokazuju da ljudi vole da odu, da vide osobu. Jer percipiraju da su njihove pare kod te osobe tamo. Jel, koja sedi preko puta njih. Ja sam i tad rekla, ogroman ćete problem sa poverenjem u banku imati, ako ne bude nekakva persona kakva god negde. I onda smo sa našom kreativom, to je sad nije bila kreativa, nego se zvali innovation kao deo, i sa VIT-om, zapravo rešili kao ajde napravimo virtualnog bankara, koji se kao kroz kameru na karticu izlazi i to je bio strava poruka da se razumemo za tu neku 2013-2014. A kažem ti, krenuli smo od priče o poverenju u banku. 

Ivan Minić: Iskren da budem i danas. 

Ljubica Vukčević: Pa da, zato ti kažem prerano smo neke stvari. Prosto tad niko nije kapirao kao augmented reality, a mi smo to tad odradili i to je strava funkcionisalo i mnogo je dobro bilo i na istraživanjima je prošlo super. Tako da, to je možda prvi neki projekat koji je stvarno nekako bio vau, ono koji smo tamo radili, a da sam ja iz perspektive researcha učestvovala. Kažem ti ima neki projekti da je kao, nisu veliki, ali bude značajno. Sećam se da smo jedan dan radili neki pitch i da je ogroman bio problem kao pošto smo za nekoliko tržišta radili, a morala jedna komunikacija da bude. Tu su se kolege stvarno mučile kao kako sa ti, jekavica, ekavica, onaj jezik, razumeš. I ja sam isto nešto radila, pazite, nije bilo social listeninga i tih čuda, nego sam ja često besmisleno dugo sedela i čitala komentare na internetu, na forumima, na, pa šta ćeš kao, ali mislim, otvore ti se čakre, šta znaš, šta se ljudi žale. Mislim, kako ti kažem, mnogo važno. Ali to je, bukvalno, traje satima, sad ja forum, neka tema koja mi treba i sad ja satima sedim i čitam. I, sećam se, tad pročitam neki tekst kao proglašen za prvi globalni jezik na svetu, emoji jezik. I ja kao ulećem ovome, kažem, ljudi, ali nama ne treba komunikacija kao ni na jednom jeziku. Mi ćemo emoji, kao to sve, razumem, i uradimo celu kampanju tada sa takvom komunikacijom i to u centrali prođe strava. Mislim, vidiš, to nije neka krupna stvar, ali je neka stvar koja ti kao napravi rešenje u tom trenutku, ono. Tako je isto, jako davno je bilo isto, neka 2012, 2013. te kad sam došla. Tako da bili su neke zanimljive stvari. 

EVOLUCIJA KROZ VREME

Ivan Minić: A kako su, da kažem, stvari evoluirale kroz vreme? 

Ljubica Vukčević:  E, pa, evoluirale su u smislu što sam prvo počela mnogo više da se bavim samim insightom i što smo mi počeli da razvijamo toolove. Na primer, mi smo napravili social listening tool, znači sami interno, bukvalno, koji je u tom trenutku, znači kad je pravljen a tome sad ima 6-7 godina već, znači znao sam da uradi sentiment analizu, na primer, komentara na forumima, komentarima na društvenim mrežama, sa preko 90% tačnosti, gde si ti morao da reaguješ samo tipa za sarkazam. Naravno, znači, ne može sarkazam da provali i ne vredi. Ali smo razvijali tako neke stvari koje su nam pomagale da onda pred klijente izađeš mnogo sigurniji u neke stvari, recimo, prvo kad smo ga napravili, imali smo klijenta koji je došao sa pričom, ja ne znam kreme za sunčanje, pa po faktorima, koliko čega da uvezem. I mi smo bukvalno pomoću tih toolova mogli precizno mu kažemo, ej, ljudi koriste najviše, ne znam, ili ništa, ili 50, ovo između, i on čovek to koristi za svoj biznis. Znaš, tako da, dosta sam se ja u tom smeru usmerila na klijentima, kako da im rešavam probleme, i ono što sam u međuvremenu počela mnogo više da radim jeste jer sam shvatila da klijentima puno treba edukacije u smislu inovativnosti, inovacija, trendova, ljudi nemaju vremena time da se bave. Kad radiš u velikim sistemima, u marketingu, to je stvarno, ja razumem te ljude, da imaju hiljadu svojih obaveza, i onda sam nekako počela dosta tu da sarađujem klijentima da kažem ok, ajde da se nađemo kvartalno, da vam ja kažem u toj vašoj industriji, ovo možete da očekujete, ovo su trendovi, ovo su najbolji kejsovi šta ljudi rade globalno, to možemo nekako da vidimo da nam koristi i tako dalje. Tako da sam tim nekim, oni ga zovu trend huntingom, ja ne volim to da koristim, ali realno da ima veze s tim, krenulo dosta više da se bavim zadnjih nekoliko godina. 

Ivan Minić: Pa recimo jedna stvar koju sad pričaš, koja mi je uvek super interesantna, kad kažemo istraživanje, ljudi u 90% slučajeva o tome razmišljaju kao o nekakvom anketiranju ljudi, postavljanju seta nekog pitanja, pa onda na osnovu toga da kažem donošenja nekih odluka, a u suštini ljudi već ostavljaju te sve informacije za sobom i obično kada analiziraš to šta su pisali, dobićeš mnogo bolji rezultat nego ako ih pitaš, zato što ako ih pitaš… 

Ljubica Vukčević: Društveno-poželjni odgovori naravno. 

Ivan Minić: I određeni procenat će biti naravno neiskren, jer što bih rekao Gregory, how is everybody lies? I kao… 

Ljubica Vukčević: Ali to smo super videli kad smo radili neuroistraživanje, pošto smo radili i onda bukvalno tu nema laži, nema prevare, znači meri i šta ti se dešava u mozgu i kako ti se kreću oči. Znači ne možeš da ga prevariš, ali smo im pustili neku reklamu i onda smo rekli kad su izlazili paralelno da nam napišu koliko im se svidela ta reklama, stvarno je bila jako glupa. I svi su pisali da im se ne sviđa, kao baš je bez veze i ovo i ono, a kad im gledaš šta se dešavalo u mozgu njima, se toliko svidela reklama, bukvalno da te bude sramota u njihovo ime. Tako da to koliko često ljudi prvo nekad misle nešto, znaju, svesni su, a neće da kažu jer ih je sramota, a nekad stvarno nisu ni svesni. Znaš, misle da nešto tako misle, da tako hoće. Ima tu super primer, pre sto godina da su ljudi kao rekli hoćemo banka da nam da karticu, gde je sve transparentno i gde ja mogu da vidim ovo i ovo. I kad je banka testirala, napravila to, ništa nije prošlo. Jer su ljudi bili šokirani koliko su im loši uslovi i ovo, i one bili u fazonu šta se ovde dešava, tako da neće ljudi ni uvek ono što hoće. 

Ivan Minić: Mislim, jako je teško zapravo pretvoriti nekakav set informacija i povratnih informacija u nekakvu vrstu uvida s kojom nešto možeš gledati.  

Ljubica Vukčević: Moram sad, nije da na svoju vodenicu nešto namećem, ali mnogo tu znači iskustvo. Kod takvih stvari, stvarno, postoji mnogo poslova koje ne moraš da imaš iskustvo da bi radio dobro. Kod insighta, rad u različitim kategorijama, sa različitim klijentima, različite te tehnike i istraživanja, mnogo znači da bi nekad mogao da provališ da možda nije to baš tako, ili možda bi ovo trebao još malo da pogledam. Jer nekako mnogo tu ima faktora koji utiču na podatke, a onda još ako treba da ukrstiš podatke, onda je to tek izazov sam po sebi. Tako da mislim da je to stvarno važno raditi s ljudima koji dugo gledaju podatke, koji znaju gde treba da gledaju, jer nekad ne treba da gledaš to što ti je prvo, nego nešto malo sa strane, iza, da testiraš do ovo, do ono. Tako da mislim da tu meni bar lično stvarno iskustvo pomaže baš mnogo. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, vrlo često nemamo dovoljno stvari i moramo da radimo na osećaj, a osećaj osobe koja prvi put nešto vidi i osobe koja je potopljena u sve to godinama je naravno mnogo drugačiji. Mislim, meni je uvek bilo interesantno to kada učiš o istraživanjima tržišta pa ok, prođeš onaj osnovni deo koji je basic i koji u 95% slučajeva ti završava posao za skoro sve što su basic potrebe. A kao ako hoćeš nešto stvarno dobro, ako hoćeš da stvarno budeš siguran da je to kako treba, pa postoji x načina gde ti pitaš jednu stvar, a onda tu istu stvar obrneš u nekom narednom pitanju, pa ako vidiš da nije ni blizu, samo odbaciš to pitanje potpuno, ne koristiš ga nigde dalje. Pa da, ali mi smo prikupili, pa da, ali ovde je 60, ovde je 30, nije 45, je 47, pa kao ok. 

Ljubica Vukčević: Pa da, moraš i da znaš često da postaviš pravo pitanje. Ja, na primer, kada gledam iz nekih baza podataka šta ljudi govore da vole i ne vole, ja uvek prvo gledam ono sa čim se ne slažu i ono što ne vole. To je gde su ljudi passionate. Ja baš to mrzim, a što? Ne gledam uvek šta na keca kažu da im se sviđa i da vole. Ok, ali moraš nekad malo i da pogledaš iz nekih drugih perspektiva stvari. 

Ivan Minić: Stalno kada pričamo o tome, jer naravno sada postoji čitava industrija reviewa. 

Ljubica Vukčević: Uh, da. 

Ivan Minić: Koji su vrlo često danas lažirani, ima niz problema. 

Ljubica Vukčević: Pa mislim, imaju globalno kompanije, sad imaju čitava odeljenja samo za reviewa koji se time glave. 

Ivan Minić: Kad pričaš o tome, se ljudima kao pa da, ali mi smo generalno jako dobri, ali eto imamo mnogo negativnih komentara. Dobro, koliko imate klijenata? 5.000. Koliko imate negativnih komentara ovog meseca? 50.000. Ok, to je stvarno mali procenat, ali to znači da morate da nagovorite veći broj klijenata da ostavi pozitivan review. Sada to možete da uradite tako što ćete da ih forsirate da to urade, što nije dobro i svaka platforma će vas penalizovati ako zna da to radite, a druga stvar je u kojim situacijama ljudi ostavljaju review. 

Ljubica Vukčević: Sada sam to htela da kažem. Ljudi ostavljaju reviewove u 90% situacija kad su besni, ljuti, kad im se nešto ne sviđa itd. 

Ivan Minić: Uvek će ostaviti kad su nezadovoljni. A kad će ostaviti ti pozitivni review? Kad ih razvališ? Kad su oduševljeni. Kako možeš da budeš oduševljen, ne znam, brate, servisom mobilnih telefona. Tu ima nekog načina, ali za gomilu usluga kako ti možeš da budeš oduševljen. Restoranom možeš da budeš oduševljen. Ali ima gomila generičkih usluga kako možeš da budeš oduševljen. I onda nađeš neki način kako da, ne znam, pre par godina sam ja sedeo sa jednom od vodećih banaka i pričali smo o tome, imali smo problem, meni je bio problem što sam ja bio na tom sastanku, nisam želeo da budem, ali problem je kao što pokušavaju da postignu dve stvari istovremeno koje su u koliziji. Prva stvar koju žele da postignu je da hoće dobiti nagradu na nekom od takmičenja. Dobro. Druga stvar koju hoće da urade je da unaprede korisničko iskustvo njihovih korisnika. OK. Jel bismo mogli da napravimo neki super cool sajt sa animacijama, ček ček ček ček. Krediti za stan. Nikog ne zanimaju kul animacije. Sećam se kao juče tad je izašao novi Renault Twin. I kad odeš na sajt, oni su mi pokazali primer i ja sam hteo da se obesim. Znači dođeš i otvoriš njihov sajt, pojavi se mali Twingo i jako je slatko. Posle par sekundi pojavi se play dugme. Klikneš play i u brauzeru krećeš da voziš Twingo kroz grad i skupljaš neke novčiće. 

Ljubica Vukčević: Zezaš? To je bilo kod vas? 

Ivan Minić: Ne, ne, ne, to je bio primer iz centrale za global. I vidi kako je cool. Jeste, brate, baš je gotivno, svaka im čast. Šta ćemo mi sad raditi? Stambeni kredit, kao. Pa ne, nešto tako, kao. Šta? 

Ljubica Vukčević: Kao ono odeš i ostavljaš svakog meseca pare. 

Ivan Minić: Ne, ne, kao stambeni kredit, kao i ti pustiš i onda ideš u ulicu i jure te izvršitelji. Baš ti je loša ideja. Pa da, zato što je besmislena. Hoćeš da imaš nešto o čemu će da se priča. Napravi rezervisano parking mesto ispred banke i napravi šalter koji je samo za to. I kad se ljudi zakažu, dođu i za 15 minuta završe. Napravi spisak svih dokumenata koji im stvarno trebaju, a ne da dođu i da im fale dva dokumenta. 

Ljubica Vukčević: Nije dovoljno seksi.

Ivan Minić: Drugo je problem da sprovedemo u svim ekspoziturama. Ne morate u svim. Napravite u svakom gradu, po jednom u Beogradu, napravite u starom i u novom delu grada. Dovoljno je. Samo jedno mesto označite bojom vaše banke i nema nikoga da se parkira. 

Ljubica Vukčević: Znaš šta je isto problem? Što ljudi često, kad pogledaju podatke šta treba da urade, onda im to deluje kao, pa, očekivali smo kao nešto gotivnije. Bukvalno to, da voziš neke autiće, a ne kao napravi ljudima lakše da završe što treba da završe. I onda su u fazonu kao, pa ništa, to nam nije, znaš, nisi nam pomogao. 

Ivan Minić: Nije uopšte toliko cool. Da, nije šareno, ne skače i zapravo s tim stvarno možete da dobijete nagradu zato što će neko stvarno da kaže da ima fantastično iskustvo. Znači ljude koji stvarno imaju, gde su im očekivanja užasna… 

Ljubica Vukčević: Da, tu ih je bar lako oduševiti. Svima su očekivanja užasna. 

Ivan Minić: Pa, da, mislim, evo, ja sam sad, nakon duže vremena zbog cele ove situacije sa boginjama, nakon 12 godina bio u domu zdravlja. I kao, ne znam, niko mi nije izabrani lekar, ne znam, ništa. I kao, kakvo je iskustvo bilo? Fantastično. Nije bilo gužve, primili su me za dva minuta, završili smo sve za 20 minuta, otišao sam kući, posle sam, ne znam, išao na infektivnu, isto. Nije bilo gužve, primili me. Ali ja sam svestan toga da je to anomalija. Zato što svi ostali sa kojima pričam, koji idu češće, kažu da to nije tako. Sad, ako gledamo moje iskustvo, ono je fantastično. Ja ne očekujem da će sve uvek biti tako. 

Ljubica Vukčević: Dobro, i generalno, znaš, kakva su ovde očekivanja? Ja, nešto sam za vrtić pa preko e-uprave. Ceo dan išla ovako, ali to je radilo. Ali radi! A svi kao, dobro, šta ti je, sajt, kao, radi. Ali radi, stvarno sam bila raspamećena time da se to desilo da nešto radi. 

Ivan Minić: Ja sam svima pričao 5 dana da mi je stigla nova vozačka. Klikneš i platiš, i kao, to se desi. I dobro, mislim, što kažem, neke stvari rade, a neke manje. 

Ljubica Vukčević: Sve u svemu, u pravu si skroz, mislim da često stvarno su ta rešenja koju dobijamo iz istraživanja jednostavna. Nisu seksi, nisu nešto da klikće, nije šareno, nije ludilo. Nego samo da doneseš neku vrednost tom korisniku i da se on oseća super. U saradnji s tvojim brendom, u kontaktu s tvojim brendom. Mnogo je jednostavno. Samo nam istraživanje i insighti pokazuju kako da to uradimo. Uvek je poenta da potrošač bude zadovoljan i srećan i da si mu doneo neku vrednost u životu. E sad, kako i šta to za njega znači? Tu nam stvarno trebaju istraživanja i insighti i tu je to gde u stvari, baš sam ti rekla, Danijel je pisao neki dan, kao najbolje ideje, i Đole iz Finally Friday neki dan je pisao. Najbolje ideje dolaze iz dobrih insighta. Tad je lako da imaš dobru ideju. Kad ti kaže, e, ovo za njega treba da uradiš, dalje nije problem. 

Ivan Minić: Vrlo često, ja najviše jedan na jedan radim sa malim biznisima, radim i sa velikim korporacijama i druge stvari. Mali najčešće ne znaju svoje kupce na tom nivou. Znaju jako dobro svoje kupce jedan na jedan, ali nisu u stanju da budu objektivni i da sagledaju svojih 500 kupaca da ti kažu 20% je ovakvih, 30% je ovakvih. Mogu da ti ispričaju dubinsku priču za jednog. Moraš da čuješ mnogo dubinskih pojedinačnih priča da bi dobio nekakvu sliku svega toga. To je sa malim, naravno, veliki problem. 

Ljubica Vukčević: Ja mnogo volim male brendove. To je moja, znači, pored, ovo, posle i to, najveća, ono, ljubav su mali domaći brendovi. 

NEĆKANJE OKO PROMENA

Ivan Minić: Imamo temu za razgovor kad se ugasi kamera. E sad, ono što kao je posebno važno u celoj priči i posebno veliki izazov jeste da, super je što ti možeš svašta nešto na digital, to nešto vi isklikćete i tamo se desi, sve je to super. Ali, vrlo često, da bi se desio rezultat kome težimo, mora da se desi realna promena u biznisu. Šta god to bilo. Da treba da promeniš ambalažu, pa je problem. Da treba da promeniš bilo šta takvog tipa, to nije tri klika. To je zaustavi proizvodnju ceo dan, promeni alate, izgubi toliko i toliko, a pitanje je da li je to pravi potez ili nije. I sad, taj moment kada prvi put dođeš u situaciju da treba da se desi promena koja je krupna, kako sa klijentima prosto ide ta priča? 

Ljubica Vukčević: Teško do nikako. Nažalost, i to je najveća možda mana rada u agenciji, je što ti nemaš dovoljno veliki uticaj. Znači mi često, stvarno jako jasno vidimo neki problem. Kažemo ljudi, ovo ćete mnogo lako da rešite ako… Mislim, imaš ti klijente, na primer, imamo klijenta kome smo, bukvalno, pomoću tog tool-a za social listening videli da je najveći problem na kremama što ne piše za koliko godina. Mnogo jednostavno. Znači, žena dođe i vidi pet ambalaža i ne zna sad koji od tih da uzme. I mi smo im bukvalno rekli, ljudi, vi samo treba da napišete na pakovanje, 20+, 30+, 40+, 50+, toliko jednostavno. I oni su to postavili u centralu i uradili su. Fenomenalne su rezultate imali. To je minimalna promena. Ali to je mnogo retko da klijenti hoće, a da nisu u fazonu. Ne mogu ja sad tim… To mi je sad komplikacija. To jeste komplikacija. To jeste veliki posao. Ja stvarno razumem iz perspektive klijenta menjanje ambalaže. Come on. Ali, znaš, nekad stvarno moraš to da uradiš ako želiš da vidiš rezultate. Tako da, iz perspektive agencije je to gotovo nemoguća misija. Kapiram kada radiš kod klijenta pa imaš veći uticaj da je lakše. Ovako, najviše što možeš je da daš savet, da kažeš ljudi tu može to da se uradi, a sad… 

Ivan Minić: Sećam se jednog projekta koje su radili prijatelji koji imaju dizajn studiju, gde je bio redizajn ambalaža i sad novi pravac. I sad ko dođe kod povora, novi pravac, super, brutalno izgleda. Kada će da izađu svi novi proizvodi, mislim isti proizvodi sa novim ambalažama? A ne, ne, to će, roll out je narednih deset godina. Znaš kao, jedan proizvod izlazi zato što je novi proizvod, izlazi sa tom ambalažom, svi ostali izgledaju kao ostatak. Ali zašto? Zato što ima gomila ambalaže, ima ovoga, ima onoga. Drugo, za neke stvari specifične za deo proizvoda, deo licenciranja sertifikacije koja se ti je potrebna je vezan i za to. Znači imaš u toj sertifikatu koji važi deset godina, stoji slika. Ne možeš da menjaš proizvod. Misliš kao to je samo druga stvar odštampana na kutiji, ali to nije isti proizvod. Nama to nije isti proizvod. Čekaš da istekne, pa obnovi, pa je kao deset godina. Negde se to desi, negde se taj cut-off desi za prvo popodne.

Ljubica Vukčević:  Iskreno da budem, stvarno se trudim da i kad nešto ne može, što ja mislim da treba, pokušam da sagledam perspektivu klijenta u tom smislu. Možda on stvarno ima volju da to uradi, ali ima deset koraka koje ne može da uradi sada ili ne može u naredne dve godine ili nešto. Stvarno imam empatiju. 

OČEKIVANJA SU VEĆA

Ivan Minić: Jedna od stvari koju ti radiš, da kažem, godinama unazad, i za sve nas pa nam to znači, jer ni mi ne možemo da ispratimo sve što se dešava jer ima previše stvari, jeste to da s vremena na vreme pišeš ili predaješ i govoriš nam o tim nekim stvarima koje su zanimljivi kejsevi, inovacije sa nekih tržišta koje su razvijenije od nas. Imali smo, kažem, relativno nedavno u Zrenjaninu si bila i pričala šta rade čudni ljudi u Aziji. Ja sam bio, video sam i strašno je. To je realnost koja će u nekom svom pojavnom obliku doći. 

Ljubica Vukčević: Evo, vidiš šta se dešava u Americi? Kada je to bilo? Pre tri, četiri meseca sam ja bila i pričala o live shoppingu i da to mora, mora, mora. I evo, najveći rastući trend u e-commerce-u u Americi trenutno i u Zapadnoj Evropi je to. Tako da nije to tako daleko. Ako je došlo u Zapadnu Evropu, evo ga samo što nije kod nas. 

Ivan Minić: Svakako, uvidi koje ti nama daješ i kejsevi koje nam daješ su uvek super interesantni. Naravno, povremeno kad gledaš to, deluje ti da je to, ako će da se desi, desiće se za deset godina. Onda shvataš da se ništa neće desiti za deset, sve što misliš da je za deset će biti za dve, jer će biti za dve. 

Ljubica Vukčević: To je samo način da se teše ljudi ovde kad vide da se nešto dešava što… 

Ivan Minić: Mi, stariji ljudi. 

Ljubica Vukčević: Ne, nema veze s godinama, nego smo mi navikli za sve da govorimo to će kod nas za deset godina, a ne shvataju da se u međuvremenu desio internet. Ja to pokušavam da objasnim ljudima kao ljudi nema više, znaš, ranije ljudi ovde nisu znali što se dešava tamo negde, pa si ti mogao da im prodaješ staru foru, kao pa dok oni saznaju, deset godina. Danas, bre, ljudi vide što se dešava negde i imaju ista očekivanja kao što ima neko u Americi. Za najbanalnije stvari. To ja često pričam i našim klijentima vama, očekivanja koje vaš potrošač ima od vas, jednako vaša konkurencija ovde pravi i ono što oni vide na internetu da se dešava negde. I hoće takvo iskustvo ovde, šta njih briga što je to tamo, a ovo je ovde. 

Ivan Minić: No dobro, i verovatno su spremni na određenu vrstu kompromisa. 

Ljubica Vukčević: Određenu, određenu. Dobro si rekao određenu. 

Ivan Minić: Mislim, mi smo sad nedavno imali tu situaciju, nedavno, u poslednjih par godina, nekoliko brendova koji su stvarno love markovi kod nas koji postoje 50 godina i koje ljudi stvarno obožavaju svih uzrasta i svi smo odrasli na njima i sve. Kao redizajn ambalaže. Jer jednostavno ne može više, ne može više da funkcioniše na onaj način na koji je funkcionisao. Pa sad, znaš, kao kažu da kad pređeš 35. godinu sve što se desi nakon toga je sranje, sve što je bilo pre toga je super. Za neke od tih stvari ja se i dan danas, meni se ne sviđa kako je to urađeno. Ali razumem zašto je urađeno. I razumem da ja više nisam publika koju oni gledaju da se dopadnu. Jer meni su se dopali pre 30 godina. I ja sad neću prestati da, ne znam, loš je primer zato što nemam nikakav problem s tim, ali ja neću prestati da jedem bananicu zato što je ona u drugačijem pakovanju. To nije rad. 

Ljubica Vukčević: E, to je druga važna stvar, kad su istraživanja u pitanju i mislim da se tu sapliću brendovi dosta, kreću od sebe. Ali ja to, ja bih to… Ok, jesi ciljna grupa za taj proizvod? Ako jesi, onda da pričamo. Ako nisi? 

Ivan Minić: Pa i ako jesi, ti si dalje jedan. 

Ljubica Vukčević: Da, ali možemo da pričamo onda. Ako nisi. Ja ne, znaš, kao, ne znam šta ima meni. Meni kad pitaju nešto, radim, kakvi su tebi? Ja nemam nikakav stav prema podacima i insightima sa kojima radim. Znači, meni je važno da je to najbolje za brand, za klijenta, za to što oni rade i što treba da dobiju. Se meni sviđa svaki proizvod, svaki brand? Ne. Ali je to potpuno irrelevantno. A ljudi mnogo često, i to je jako puno čujem, meni se ova ideja, meni se ovo pakovanje sviđa. 

Ivan Minić:  Dobro, vidi, postoje situacija u kojima ta objektivna manjina bude prilično glasna, gde naravno imaš to kao slana plazma, ne moramo mnogo daleko da idemo, kao slana plazma, ali naravno sa druge strane postoje situacije gde tim eksperimentisanjem, gde će ti ljudi reći da to nije dobra ideja, ti dobiješ čitav jedan novi segment tržišta. 

Ljubica Vukčević: Tako je, tu je baš Ana Milićević pričala na predavanju. Oni Somersby kad su trebali da dovedu u Srbiju, pali su na svim testovima ukusa. Ali to su vrlo specifične situacije gde ti zapravo moraš da edukuješ tržište, ti mu daješ nešto što nikad do sad nije pio. Razumeš? Mislim, drugačija je kategorija nego većina stvari, to se jako retko dešava, da neko uđe sa nekim proizvodom koji nikad niko ovde ranije nije konzumirao, pa kao ima šanse da padne na svim testovima, a da bude okej. 

Ivan Minić: Ja se tačno sećam situacije kad je Somersby stigao na tržište i tu se desila jedna potpuno verovatna stvar koja nije mogla biti ni na koji način da se predvidi da će se desiti, ali žene su dobile svoje pivo. I to je meni u 90% slučajeva bio taj bottom line. Kao svi mi imamo to, ne znam. Izašao si i imaš samo flašu, zato što kao brate, mislim, mala flaša, ti si negde u klubu, šta god. I kao žene nemaju to. Žene imaju nešto, neko međurešenje, kako  god, ali u suštini nemaju takvo piće. A okej, deo njih voli pivo, neki će možda da probaju i neki Radler, ili nešto možda leti, ali u principu nije se Radler na taj način nikad primio kod nas. Imalo ih je i uspešnih priča. Okej, ali kao, znaš, to ti je ono kao kad kažeš, pa dobro, znaš, Coca-Cola ima toliko pića, daj Coca-Cola, čini 90%, a sve ostalo čini 10%, ali moraš da ih imaš. 

Ljubica Vukčević: Ali znaš, to su i istraživanja pokazala da kao kad dodaš neki ukus, bilo koliko random da ga ljudi ne vole, tebi skače osnovni ukus, jer se ljudi prisete koliko vole ovaj obični, na primer za čokolade baš specifično ono, tako da ima i takvih eksperimenata. 

Ivan Minić: Super mi je taj moment gde kao, okej, neke stvari ne možeš možda da predvidiš dok ne probaš kao što je bila priča sa Somersby-em tada na samom početku, ali taj moment gde kao, nećemo mi ništa da menjamo. Ha, nećete vi ništa da menjate i onda pogledaš globalne brendove koji menjaju na svakih tri meseca nešto. Uvedu nešto što kao nema nigde, znaš, jebi ga, jedan dobar deo našeg odrastanja nismo mi nešto mnogo putovali. Iako smo putovali, to je bilo vrlo ono, možda Grčka, možda… Crna Gora. Crna Gora, okej, to nije ni put, ali ono, Grčka, Budimpešta, max. Kad krećeš malo da putuješ više po Evropi i po svetu, kad uđeš negde i shvatiš, ja ne znam, nijedan ovaj ukus Fante. Šta je ovo, zašto je zelena? Sad, ja sam kreten koji kada vidi da je zelena, mora da je proba. Ali, kao, znaš, i onda sam pričao tako sa par drugara koji su došli, koji su probali kod nas, Šokatu, jer to nigde drugo nije postojalo. Šokatu. I kao, šta je ovo, ovo je sjajno, šta je ovo? I kako ti objasnim, Sok od zove gazirani. Ali, kao, znaš, sećam se baš, kada sam pričao sa kolegom koji radi u Coca-Cola, i oni u jednom trenutku su vadili spisak, sad, naravno, to su brendovi, u okviru brendova postoji i ukusi, znači, to je sad, evo, posebna priča. 500 različitih brendova bezalkoholnih pića je u okviru Coca-Cola. Coca-Cola company. Na globalu. Ti odeš, poslednja stvar koju sam video sad u San Francisco kad sam bio, gde imao Five Guys-u, imao par tih nekih, kao automat za pića, više ti ne toče na ove, nego dobiješ čašu i imaš automat. Automat koji ima osam pića i svako pića ima po osam ukusa. To je 64 kombinacije, to je veličine kućnog frižidera. Kako, e, tako, što je to unutra par sirupa koji se mešaju, sve ostalo, funkcioniše na isti način, ali, kao, ne znam, imaš Coca-Cola, cherry… 

Ljubica Vukčević: Ja ne znam da li je uvek ljudima dobro dati previše izbora. Limitiran izbor je keva. 

Ivan Minić: Ima i to. 

Ljubica Vukčević: Mislim, ja sam skoro otišla, neka je Nova Hrana se otvorila tamo kod nas, bukvalno sam ušla, i krenula sam da gledam šta sve ima da se jede, i toliko sam bila, ono, overwhelmed svim odlukama koje moram da donesem u tom trenutku, da sam bukvalno se okrenula i izašla kao u fazonu, ne. 

Ivan Minić: Ali, znaš, oni su to rešili tako što imaš sav izbor, ali imaš i short cutove za tri, četiri, najčešće. 

Ljubica Vukčević: Pa, da, koje verovatno su pola volumena ukupno svega. 

Ivan Minić:  Možda i 90%. Ali, kao, toliko nekih stvari se desilo, i sad ti imaš taj paradoks izbora. Jasno. Koji, u principu, ja verujem da ne znam, sad taj šesti ukus fante koji imaš, niko nije uzeo nikad. Ali on postoji. I ne pravi ti neku preteranu komplikaciju što ga imaš, ako neko dođe da bi tebi bio zadovoljeno. 

Ljubica Vukčević: Pa dobro, i generalno, znaš šta, mnogo kompanija mora da ostane, prvo, u toku sa potrebama, menjaju se tržišta, a drugo, mislim, moraš nekad i da eksperimentišeš sa inovacijom. Ako je prava inovacija, nekad stvarno moraš da probaš pa i da se olupaš. 

Ivan Minić: Tako je, tako je. 

Ljubica Vukčević: Da bi naučio. 

KAKO DO INFORMACIJA

Ivan Minić: Kako se ti informišeš? Šta ti pratiš, osim što mnogo čitaš? 

Ljubica Vukčević: Pratim svašta. Šta u datom trenutku zavisi od teme, koja mi je u tom trenutku, zbog nečega važna, zanimljiva. A pravo da ti kažem, mislim, to sam baš, kad sam za ovo, za e-commerce radila, to je bukvalno jedna rupa bez dna, kad kreneš da se informišeš o stvarima, jer ti pročitaš jednu stvar i pomisliš, ono, uuu, ne znam, taj live stream, ovo je strava, čekaj da vidim ovo, pa pročitam neki tekst, pa me to odvede dalje na akademiju za live streamera. Uuu, dokumentarac o live streamerima, akademiji za live streamera u Kini. Što da ne? Razumeš? I to je bukvalno te dalje… I onda kad mene neko pita u firmi, kao daj mi neku preporuku gde da čitam, ja ne mogu da vam objasnim gde mene vode ta moja istraživanja stvari i tema. Tako da ja nemam, imam ono deset sajtova koje je verovatno isti svi ljudi, svi mi čitamo i pratimo, ne znam šta se dešava, ali onda dalje ja krenem da čeprkam o nekoj temi i onda kažem ti, mi se samo bukvalno dalje otvaraju teme i baš da taj e-commerce… Znam da u jednom trenutku da sam rekla koleginici, ja moram da prestanem danas sa ovim, jer ja samo širim stvari koje me dalje zanimaju vezano sad za tu Kinu koja mi je u tom trenutku bila ludačka opsesija kad sam krenula to da radim i ko moram da se zaustavim jer ovo nema kraja. A plus, u procesu istraživanja se još stvari dešava. Znaš, ja sam bukvalno došla tamo kao sa najnovijim stvarima i vratila sam se iz Zrenjanina i sutradan je izašla vest da će da raketama šipuju za Evropu za jedan dan. Jebem fazonu. Ali ovo je mnogo važno. Znaš, a kao ja sam to propustila juče da kažem, jer se stvari toliko brzo menjaju. Tako da nemam nikakav pametan savet da ljudi traže neke informacije, nego tu temu koja te zanima pa u dubinu. 

Ivan Minić: Znaš, u okviru same teme, taj moment, da kažem, live shoppinga postoji već… U 2016. Ajde da kažem da ja znam da sam video da postoji sigurno 5-6 godina. Samo je način na koji se promenio u tom periodu zastrašujući. 

Ljubica Vukčević: E, e, tako je. 

Ivan Minić: To je u nekom trenutku manje više teleshop samo u vertikalnom videu. Sada, to je deset artikala za 20 sekundi. 

Ljubica Vukčević: Pa da, ali znaš u čemu se radi. Oni su se mnogo pametno prilagođavali drugim trendovima. Jer onog trenutka, kako je to došlo na vertikalno video, zbog mreža i vertikalnog videa. Ok, pa su onda rekli, ok šta ljudi imaju problem, ti live streamovi traju kratko, ljudi ne mogu da se uključe uvek. Ok, onda ćemo praviti live streamove od 9 sati, pa će u nekom trenutku moći da se uključi. Razumeš, to napreduje time što prati kako se ponašanje i očekivanje ljudi menjaju. Ok, šta ljudi hoće da vide obične live streamere, ali mnogo vole kad im to prodaje poznata pevačica. Ok, idemo live streamove od 9 sati sa poznatim pevačicama. Razumeš, tako da se i ta evolucija dešavala tako što su pratili šta ljude zanima i na što ljudi reaguju i tako dalje. A ta prodaja od 7 sekundi i to, to je klasična inovacija koju niko normalan ne bi rekao da ima šansu, ali probaš pa se desi da prodaš za 14 miliona. Razumeš, mislim, tu nema nikakvog realnog objašnjenja kako se to desilo, to je više na nivou fenomena. Ali ja ne volim ni mojim klijentima, ja volim da im pokažem fenomen i kažem ovo se dešava trenutno. Tu je jedan u milion slučajeva da upali tako neka suluda stvar. Malopre smo pričali o tome koliko nekad samo imaš sreće, nisi uradio ništa pametno, samo se desilo. 

Ivan Minić: Nekad samo imaš sreće, ali znaš, postoji i hiljadu drugih načina na koji to postoje deo našeg života. Od toga da ne znam, već neko vreme, a to sam provalio naravno dok sam bio u Americi, pa mi je ostalo neko vreme jer postoji neki rezidual, dobro što sam se ja vratio na ove IP adrese. Kad ne znam, googlaš neku sliku, na njoj ti piše koji artikal nosi osoba. Ako je to ne znam, glumac koji je negde, ti bukvalno imaš link da kupiš te farmerke.  

Ljubica Vukčević: Imaš, imaš sad već, to se, Boga mi, u Južnoj Americi sad baš ozbiljno dešava. Ali znaš šta je tu caka? Tu moraš da uvežeš medij i komerc, što nije uvek lako. Kod nas čak recimo nije ni teško, ali mi imamo neke koji to imaju i jedno i drugo. Gde ljudi sad već na TV programu, koji je live program, mogu da kažu aha u vidi što je ova majica dobra, klik, kupljeno. 

Ivan Minić: Videćemo kako će stvari da se menjaju i na našem tržištu. Delovalo nam je nemoguće pre par godina da imamo ono što imamo danas, pa to funkcioniše. Delovalo nam je nemoguće da će neko na pristojan način rešiti problem delivery-a kod nas, pa je dosta manje loše nego što je bilo. Aj, ne bih rekao da je dobro.

Ljubica Vukčević:  Dosta manje loše, sviđa mi se ova kovanica. 

Ivan Minić: Dosta manje loše, ali postoji nekakav progres koji je tu postao logičan. Znaš, kao ja sećam, je bi ga, ne znam, možda je to bilo 2015, 16. u Americi. Niko ne ide da kupi nešto u prodavnicu, nego isklikćeš i next day delivery imaš na Amazonu za gomilu tih standardnih sijalica, ne znam, produžni kabl. Niko ne zna gde ima da se kupi produžni kabel, niko nije išao fizičko da ga kupi nikad više. 

Ljubica Vukčević: Da, da, da. Pa da, ja mislim da kod nas još logistika, mislim da taj deo fali toj puzli da bi stvarno bili ozbiljni. Ja sam manje nervne slomove juče imala baš zbog te dostave, jer mi je rečeno za 20 minuta, dobila sam za sat i po, nešto što mi je trebalo za 20 minuta i zato sam ga i naručila. Ovaj, tako da mislim da taj deo, dok profercera, biće e-komerc u Srbiji na mnogo ozbiljnom nivou. 

ŠTA DALJE?

Ivan Minić: A šta ti planiraš da radiš dalje što se tiče svih ovih čudnih stvari koje pratiš? 

Ljubica Vukčević: Pa ne znam šta da ti kažem. Ovaj, trudim se da ostanem u treningu. To mi je baš važno i mentalno mi je važno da ostanem, ono, bukvalno u treningu. I, ono, trudim se da stvarno nekako iz te šume svih tih stvari, mislim, bukvalno to što si ti rekao, kao, ajde za 20 minuta reci šta se dešava tamo, da iz šume svega toga izvučem nešto što kad ja ispričam nekome, on zna šta da radi s tim. Znači, to je bukvalno nekako moj ultimativni cilj sa stvarima koje radim. Da onda, da li je to neka inovacija, da li je to nešto vezano za marketing. To uopšte ne mora, to što ja radim i kako razmišljam, uopšte ne vidim često kao deo marketinga, nego možda bude deo brenda, produkta samog. Ali da nekako iz svega toga izvučem neku, i dam mu upotrebnu vrednost. 

Ivan Minić: Znači, glavna stvar jeste što ti, za razliku od većine ljudi koji se bave analitikom, makar formalno kroz titulu, znaš kao, super je analitika kada ti meni kažeš da sad to mene košta 17% manje po kupcu nego što me, super. Ali prava vrednost analitike i prava vrednost podataka jeste u tome kako da neku stvar unaprediš, a ne samo kako da optimizuješ neki proces. 

Ljubica Vukčević: Tako je, da. Ja potpuno poštena da budem, ja se uopšte ne trudim da se bavim time, niti je to nešto što mene inspiriše u mom poslu. Moje kolege to rade i svaka im često, ono fenomenalno. Tako da mene ne challenge-uje da optimizujem i da kao ajde uradimo ovo 1% bolje. Ja sam u fazonu, ajde da vidimo šta ćemo sledeće veliko da radimo, u tom smislu. I zato ja i volim da pratim to šta se dešava negde drugo i kako mi sad sa tim da se poigramo. I mnogo mi je zanimljivo to, ajde da kažem, lokalno prevođenje. Bukvalno prevođenje tih globalnih trendova. Ok, možda to nikada neće doći kod nas, ali ima to neki svoj oblik ili je li ima to neku posledicu u ponašanju ljudi koji jesu naši potrošači. Pa ajde da vidimo šta ćemo s tim da radimo. Tako da mene u tom smislu te inovacije dosta zanimaju, a ne optimizacije postojećih stvari. 

Ivan Minić: Za kraj hoću da ti pitam još jednu stvar. Ok, pričali smo, rekla si mi da je na pauzi, ali mislim da je važno, a to je the second coming of Ljubica na FDU. 

Ljubica Vukčević: Jeste, tamo sam bila dve, tri godine verovatno tri godine na master programu digitalna transformacija medije i kulture. Tako se zove program i ja sam držala baš predmet marketing u digitalnoj ekonomiji. Super je jedan zanimljiv predmet, moram da ti kažem, zato što smo bukvalno se bavili digitalnom ekonomijom i kako je uopšte marketing funkcioniše tu, kako je ranije, što se dešava danas. Tako da trenutno je taj master, rade neku promenu malo programa, tako da ga ove godine nema, ali ja se nadam da će sledeće godine da bude i da će da dođu ponovo, pošto super studenti tamo dođu, jer takve mastere većinski upisuju ljudi koji već radi, imaju nekakvo iskustvo, onda je potpuno drugačiji kad držiš predavanjima ljudima koji su već u toj temi i nekako te malo i challenge-uju. I ti malo hoćeš da ti ljudima koji to već rade, doneseš neku vrednost da oni nauče nešto drugačije. Tako da je taj master stvarno fantastičan. Ja se nadam da će se vratiti od sledećeg godine, stvarno se nadam da nije ubijen, nego da je samo na pauzi. Pa da radimo sa studentima.

Ivan Minić:  Kako je bio koncipiran? 

Ljubica Vukčević: Pazi, to je zanimljiv program zato što je delom vukao svoje korene na FDU, a deo na FON-u. Znači, dosta je bilo ekipe sa FON-a koja je učestvovala u pravljenju, tako da mislim da je dosta, koliko god imao neki umetnički aspekt, je dosta bio praktičan i znam delove koje sam ja držala, da su dosta bili kao kako to funkcioniše u praksi. Tako da mislim da je zato bio stvarno dobar. Kažem, ono što mislim da je problem s masterom jeste što su to ljudi koji već i rade, koji se jako teško odlučuju da sad ti posle deset godina rada, na primer, ponovo nešto upišeš, oduzima puno vremena. Iskrena da budem, mislim, ti stvarno tu moraš da učiš, da polažeš ispite i tako to. Mislim, znam koliko bi meni sad bilo teško, da se vratim na fakultet i to. Tako da mislim da je bio neka lepa, zlatna sredina između FDU i FON-a. Kao venčaju se FDU i FON, pa njihovo dete. 

Ivan Minić: Pitam te zato što baš mislim da ta vrsta programa master studija ima zaista smisla. Jer kao mi smo došli u neku situaciju s tom reformom visokog obrazovanja da je manje više sve dobre studente master postao default. Pa da. Kao ti upišeš default, nastaviš na tom istom fakultetu. Ako si bio jedan od najboljih studenta četiri godine, manje više te niko ništa ne pita posle i kao ti to završiš, dobiješ. 

Ljubica Vukčević: Pa pazi, ja za ovde tri godine imala sam čini mi se samo jednu osobu koja je odmah posle fakulteta došla i zapravo mislim da je njoj bila jako teško. Jer su svi drugi već imali neke iskustva, nešto su znali i mislim da je bilo teško da se snađe. Tako da mislim da je ovaj program jeste više za ljude koji ipak imaju nekako iskustvo pa hoće da ga dopune na neki način ili im je tako nešto važno. I ono što mislim isto da je specifično kod tog mastera jeste da nekako ljudi dolaze sa različitih mesta. Ja sam na primer imala momka koji se bavi audio stvarima. Znači on je mene pitao prvo predavanje šta je brand. Pošto sam ja izgovarala brand, on je rekao a šta znači brand. A paralelno na njegovoj generaciji sam imala osobu koja je 15 godina radi u agenciji. I to se digitalom bavi, znači kako ti kažem. I sad za te dve osobe ti moraš da napraviš program da ovaj razume, a da ovaj ne umre od dosade. Ali je super zato što onda ti se otvaraju, kad me to pita, ja sam bila u fazonu svaki sledeći put. Okej šta izgovaram, da li me on razume šta pričam. A onda on pitanje ima challenge-u je mene da ja razmišljam kao pa okej možda stvarno to jeste tako. 

Ivan Minić: Mislim, konceptualno me podseća na NBA, iako programski nije. Ali jeste za te ljude koji su skupili 5, 7, 10 godina iskustva i koji hoće taj level up za sebe da urade. Tako je. Zato mi je super interesantno jer kod nas generalno takve stvari nema. 

Ljubica Vukčević: Nema, nema, nema, da. Realno nema. Mislim na FDU imaju neki, to je dok je magistratura ranije bila, bila nekakav program, ima PhD i to, ali to je više, ovo je negde nekako najpraktičnije, verovatno što na FDU možeš da dobiješ. Znači da nije klasično neko baš teoretsko učenje, nego da nešto pričamo šta radimo stvarno u stvarnom životu. 

Ivan Minić: Dobro Ljubice, znači nadamo se da godine ponovno na FDU. 

Ljubica Vukčević: Pa ja se stvarno nadam, ja se stvarno nadam. 

Ivan Minić: Hvala ti što si bila. Hvala ti što si mi pomogla da ovu epizodu uradim kako treba, zato što ne znam kako bi bilo da je s druge strane bio neko strašan, a ne neko zabavan i smešan. 

Ljubica Vukčević: To još jednom kažemo za kraj boginje. Kao nismo dovoljno puta rekli u ovoj epizodi. 

Ivan Minić: Ne molim te pusti proklete boginje. 

Ljubica Vukčević: Hvala tebi što si me zvao. Pre 300. epizode. 

Ivan Minić: Nadam se da ćeš nastaviti da imaš prilike da radiš interesantne i inovativne stvari. 

Ljubica Vukčević: Hvala ti najlepše želje. 

Ivan Minić: I za ovo tržište i za sve nas koji smo tu dovoljno dugo, to je manje više jedina motivacija zašto smo mi dalje u tom. Inovativne, kreativne, ali drugačije stvari. Više niko od nas ne želi da radi onaj ceo set dosadnih stvari koje tu moraju da se urade. Da, jasno je da moraju i isto tako je jasno da će za tri godine to da radi AI. Ali kao hajde da radimo neke zaista interesantne stvari. I hajde stvarno da probamo da napravimo neku promenu koja se vidi. Jer, znaš, pokušaj da napraviš promene samo da bi opstao tu gde jesi, da bi lebdeo na istoj poziciji, to nije zabavno. 

Ljubica Vukčević: Ali to vuče onda i druge ljude. Znaš, kad jednom vide da tako nešto može, znaš kao ono mentalno kad neko pretrči neku za manje sekundi, sledeći sutradan, kada vide ljude da može. Tako da u tom smislu ja volim da verujem da nešto uradimo, da će i drugi da vide da može, pa ćemo da ih inspirišemo, da se svi malo pomerimo, ono što smo malo pričali, da povučemo celo tržište na neki novi način. 

Ivan Minić: Često imam prilike, kao i ti u ostalom, da pričam sa klincima koji su u marketingu. Znaš, ima ima ih raznih, dosta sam često imao u konferencija prilike da pričam sa, ne znam, ekipom koji u performansu. Što je meni na jednom nivou problem solvinga interesantno i od prilike se relativno brzo završi to što je interesantno. I onda sednem u jednom trenutku i ja kažem, a dobro, mislim, jeste li vi zbog ovoga opredelili za marketing? Marketing je najzanimljivija, najinteresantnija stvar na svetu. Ovo što vi radite je, mislim, super je, ali koliko god vi bili dobri u tome, AI će biti bolji od vas za šest meseci ili godinu dana. To je pre tri godine rekao Varga kad smo sedeli i pričali, da ja znam mnogo, ja testiram i da povremeno ja nađem nešto što je uvrnuto i ne bi nikome linearno palo na pamet, ali kao u 100 slučajeva u 98 je AI bolji od mene. Jer jednostavno je bolji od mene. To je to kao, može da uzme u obzir više parametara, više podataka, više svega. Ali na ovoj drugoj strani gde je stvarna kreativa, gde je stvarna inovacija, gde je stvarna promena biće pet posto bolje ovo i dva posto bolje ono, a na kraju će to značiti nešto, nego stvarno neka ozbiljna razlika. Tu i dalje mora neko čudan i smešan, kao što si ti. 

Ljubica Vukčević: Najbolje rade čudni i smešni. Hvala ti još jednom. 

Ivan Minić: Hvala Ljubice, hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Izvinite što ja baš nisam u formi, ali od sledećeg epizoda kapiram da ću biti bolji. Ako vam je ovo bilo interesantno, ostavite neke komentare, ali pre svega zapratite Ljubicu na LinkedIn-u, gde ona s vremena na vreme objavi ponešto interesantno. 

Ljubica Vukčević: Ponešto, izvini. 

Ivan Minić: Dobro, sad, ne objavljuješ svaki dan. Imaju ovi manijaci… 

Ljubica Vukčević: Ali kad objavim, ja objavim fantastično. 

Ivan Minić: Dobro, ponekad dobre stvari. I ispratite šta se dešava i gde će biti prisutna sa nekim javnim nastupom, zato što mislim da treba pričamo više o ovim stvarima. I ljudi vole, i mi svi volimo da pričamo o ovim stvarima. Iskoristite priliku pa nas i pitajte, kontaktirajte nas jer kao zašto da ne, jedino tako možemo da napravimo neku promenu na tržištu i neku promenu u ekosistemu u kojom smo delali. To bi bilo to, vidimo se ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.