Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi kolega i prijatelj Goran Jankuloski. Bio je on i pre četiri godine i tad smo ispričali onu standardnu priču koju pričamo. Ali u međuvremenu se desilo svašta nešto i on je počeo da radi razne interesantne stvari i transformisao i svoj biznis i način razmišljanja i toga kako i zbog čega pristupa određenim projektima. Takođe, do skoro je bio kolega podkaster sa dva podkasta, jedan je ugasio, a o drugom se još uvek razmišlja i nećka. Pa sam voleo da popričamo o tome jer mislim da bez obzira na to što je u okružju podkasta snimio tu neku odjavnu epizodu i objasnio sve, ima mnogo toga neizrečenog o čemu smo danas pričali. To je proces kako nastaju sve ove stvari i neki dubinski lični razlozi zbog kojih ovo radimo jer ako bismo gledali samo racionalno, dosta teško bi nam bilo da se opravda uloženo vreme i trud. Svakako, mi ovakve razgovore imamo veoma često, samo ih ne snimamo. Ovo je prilika da malo dobijete uvid u to kako oni izgledaju. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić:  Bio si pre skoro četiri godine. Ja tad mogu da kažem da sam već polako znao šta radim sa ovim, mada sam realno tek kasnije to sve složio kako treba da budem stvarno zadovoljan sa podkastom, ali mnogo se toga desilo u ove četiri godine i u mom i u tvom životu i sa poslom i sa firmama koje vodimo. Mislim, direktan povod jeste negde to što smo pričali da ćeš ugasiti Žiška podkast, ali ostalo je dosta toga nedorečenog i prošli put i svašta nešto se promenilo i od jedne lepe, romantične priče, od jedne, slobodno možemo reći, start-up priče u tom trenutku, vi ste postali nešto što nalikuje na ozbiljnu firmu. Odrasli ste malo. I svašta nešto se tu menjalo i dosta se promenilo i tržište, dosta se promenili i trendovi i generalno to šta bi naš posao trebao da predstavlja i šta ste vi izabrali da bude vaša uloga u svemu tome. I bilo je nekih super projekata i svega i to je razlog zašto si danas ovde. Mislim, nama ne treba neki razlog da se raspričamo, mi uvek to možemo, tako da dobrodošao. 

Goran Jankuloski: Bolje te našao. 

Ivan Minić: Ajmo da krenemo od firme. Šta je to što se desilo za ove četiri godine što je najkrupnije, kako su se promenile stvari? 

Goran Jankuloski: Zanimljivo je zato što sva Pojačala su zapravo ono kako smo osnovali firmu i kako smo uspeli, a kad sam ja prošli put gostovao u Pojačalu, mi još uvek nismo uspeli i još uvek je bilo pitanje šta će biti od ovoga. Ono što se promenilo za četiri godine, mislim da je Žiška postala zaista održiva advertising agencija. Da si me pitao prošli put da li bi Žiška fazon nestala za šest meseci, ja bih rekao da ću se jako truditi da se to ne desi, ali nisam bio siguran da li ćemo to uspeti. Ono što ti sada mogu garantovati je da, s obzirom na sve procese, našu poziciju na tržištu, naše znanje, verujem da smo tu da ostanemo. I sada ono što se dešava unutar firme je da smo pre četiri godine bili neka entuzijastična grupa klinaca koja baš puno želi. I to ima svojih prednosti. Ono što smo danas je veoma talentovana grupa mladih profesionalaca koja traži svoje mesto na tržištu. To je malo drugačija pozicija. Znači, mi smo blagosloveni time da imamo malu fluktuaciju među senior kadrovima, odnosno naša core ekipa je praktično tu od samog osnivanja. Međutim, ti ljudi kada su došli kod nas su bili praktikanti. Jelica je bila praktikant u Žiški. Danas je direktorka produkcije što znači da danas mi moramo da stvorimo za sve njih održive karijere, da imamo kompetitivne plate za veoma seniorni kadar itd. Tako da paralelno sa tim našim rastom dolazi da mi praktično ulazimo u tržišnu utakmicu sa svim agencijama koje su na našem tržištu tu već dvadesetak, tridesetak godina. Što je s jedne strane jako uzbudljivo, a s druge strane poprilično strašan izazov za opet nešto što verujemo da smo duboko u sebi, a to je gomila klinaca koja je tu se skupila na foru. 

Ivan Minić: Znači, postoji taj jedan moment da kada ste počeli, ljudi su vam se javljali zbog toga što vas znaju od ranije iz projekata, ili zato što su čuli, videli da vi radite neke cool stvari. I ono, u startu je to bilo dosta nekih, uglavnom za mlade, za mladu publiku kampanje i projekti koje ste radili, koji su bili super interesantni, nisu bili nešto, da kažem, ni tehnički, ni produkcijski sofisticirani, niti je to bilo toliko važno. Ali vas je jako dobro gađalo to i vi ste bili, kao kada kaže glumac, nešto smešno, a vi radite nešto kreativno. Ajmo sad da vidimo nešto kreativno i vi ste super bili u tom. Sad, kao, to je lepa polazna pozicija, ti radiš stvari koje dobar deo postane vidljiv, o kojima se priča, dobiješ priliku da radiš sa nekim vrlo interesantnim brendovima, ima tu, da kažem, ono, ima zašto da se priča, a ima šta i da staviš na zid od radova i od logoa. Ali je vrlo nezahvalno biti u poziciji, glumac reci nešto smešno, jer to znači da svaki put moraš da kažeš nešto smešno i ako nije smešno, ti si podbacio. Sad, vi ste u međuvremenu zaista napravili tranziciju iz nekog ko nije gimmick agencija u to da ste strateški partneri ozbiljnih brendova, da su to partnerstva koja dugo traju, da se vi gađate po nekim vrednostima, da su i sa jedne i sa druge strane sjajni ljudi, što je jako važno, a ne samo neki brend kome treba nešto, pa da vidimo, ajde da uradimo šest meseci, pa da probamo. Kako je sad tekao taj proces, odnosno, kao preduzetnik ti moraš da praviš kompromise, moraš da biraš gde ćeš da ih praviš. Zašto? Zato što te plate moraju da se isplate, što znači da ćeš nekad raditi stvari koje nije baš da želiš da radiš. Ali s druge strane, treba da probaš da težiš tome da stigneš da što manje tih stvari radiš, a da većina onoga što radite bude nešto s čim si okej. Nije poenta da imaš klijenta, kao što su neke agencije često imale klijenta, zbog koga ti na mesečnom nivou ode troje ljudi. Koliko god bio dobar retajner, ne isplati se. Kako ta tranzicija je izgledala? 

NAPREDAK UZ KOMPROMISE

Goran Jankuloski: Ti si sada na veoma zaobilažen način uradio naše biznis planiranje, odnosno ono što bi ljudi rekli strategija, reč od 20.000 eura. Naše “glumac, reci nešto smešno” je, glumac napravi nešto kreativno. I to je zastrašujuće. Znači, da uzmeš bilo kog vlasnika, direktora tradicionalne firme i onda mu objasniš da je moj zadatak da učim svoje ljude da troše vreme uzalud. Da kada vide da nešto može da prođe kod klijenta, da tek tada počinje njihov rad. Da tek tada trebaju dodatno da se iscimaju i da naprave još bolju ideju. Da kada misle da je pet intervjua dovoljno, da moraju da urade deset. Da kada misle da je pet predloga kopija koje su napisali, treba da urade još pet. Jer iz toga dolazi kvalitet. I tek tada će biti zaista ponosni na svoj rad. I onda ovako uzmeš naše finansijsko planiranje i shvatiš da je vreme ljudi najveći trošak koji imaš. I onda shvatiš da si upravo rekao ljudima ne, ne sad trošite to vreme tamo gde se ono ne plaća. To je apsurd kreativnog biznisa. Svakog kreativnog biznisa. Da li si agencija, da li si design studio, da li si development studio. Svi mi smo u suštini neka vrsta kreativaca koji na kraju dana ima svoju veštinu i većina onoga što proizvodimo je samo proizvod te veštine. Odnosno da prevedemo u PNL, najveći trošak su nam plate. To znači da smo mi bili pred jednim izborom kojim se mnoge firme stanu, a to je mogli smo da kupimo ono što nam je bilo na tržištu ili smo mogli da double downujemo, odnosno da igramo dugoročno na to što je naša kompetitivna prednost i da taj kreativni rad onda pretvorimo u ono što ćemo mi prodavati na tržištu. Mi tražimo način da baš to postane održivo na tržištu. I to je bilo jako teška odluka. Pogotovo što nas kada su zvali na početku, oni su rekli budite vi klinci kreativni, ali u zagradi malo i u digitalu. I dan danas mnogi ljudi smatraju digital agenciju, jer mi jesmo de facto izrasli iz digitala, kao digital agencija. I mi i dan danas radimo digital jako puno, kao i sve druge agencije, zato što 2024. ako ne postojite na internetu, onda vas praktično ni nema. Međutim, šta znači digital kreativa, a šta znači full kreativa? Da li smo mi full partneri našim brandovima? To je ono ka čemu idemo većinom sad. I kada smo trebali da donesemo tu odluku na šta ćemo se mi fokusirati, jako puno smo se zbunjivali, čak i mi unutar agencije. Jer smo bili u fazonu, ne radimo digital, radimo digital, ali kako ne radimo digital kad nam je jedan od najvećih klijenata A1 koji radimo digital, kako mi to pomirujemo u glavi. I onda sam ja uspeo na kraju da objasnim ljudima, evo, mi smo doneli veoma jednostavnu finansijsku odluku da se fokusiramo na to da pičujemo kreativu. I dalje radimo sve što smo radili do juče. I onda je to ljudima malo razbistrilo. Takođe je nama omogućilo da budemo sigurni u poruci, kada nas zovu klijenti i kažu, hoćete da izađete na ovaj pič? Ja kažem, koji je scope of work? To je, ok, to ne jurimo trenutno. Drugi problem koji verujem da imaju svi preduzetnici koji dođu do, ono, tri desetak ljudi i nekih, ono, milion dva revenue-a, je tada počneš da se osećaš kao, da li ti zaista ovo možeš? I počne, ono, počne da ti radi celo tvoje vaspitanje, da li ti ovde sada biraš, da li izvoljevaš. Budući da si ti srećan da si uopšte došao do ovde, da si gurao do trideset ljudi, da si uspeo da dovedeš firmu do ovde i sada ćeš ti da dodatno izvoljevaš tržištu. Nećeš ti da uzmeš šta god dolazi. Znaš, ima mnogih stvari koje mnogi ljudi dolaze i ti odbijaš, odbijaš, odbijaš. A onda kao, jesi ti stvarno toliko dobar? Tržište samo čeka tebe da radiš kreativu, jel? A da uzmeš ipak ovo malo digitalno, što znaš da radiš, pa nema veze, neka to bude neki, ono, tamo, dva, tri posto, ali da reklamiramo to polako. 

Ivan Minić: A ima dobar dil za medija, buying, leže faktura, 15 dana. 

Goran Jankuloski: Tako je. Ali onda shvatiš da ti dugoročno takve stvari, u stvari, to znači nemati strategiju. 

Ivan Minić: Nemati fokus. 

Goran Jankuloski: Raditi sve znači da, ono, onda cela firma ne ide nikuda. Ljudi su zbunjeni unutar firme, da li rade digital, da li rade kreativu. Da li naš kopirajter ili kopirajterka razmišljaju prvenstveno o TV spotu i velikom bilbordu koji će nositi celu kampanju, ili razmišljaju o konkursu na Instagramu. Problem je u tome što se te dve stvari rade drugačije, plaćaju drugačije na tržištu i onda se organizuju drugačije. Kriterijumi su totalno različiti. I ti onda treba da dođeš istim ljudima i da kažeš, e sad, kad ste na ovom klijentu, onda radite jednu stvar, kad ste na drugom klijentu, radite drugu stvar. Ovako malo zvuči kao da je sve problem jedne marketinške agencije, uopšte nije. Znači, ovo je klasičan problem koji postoji u svakom servisnom biznisu, a to je im postoje dva puta i na preduzetniku je da odluči da li će da ide strategijom šta god, daj samo što više, ili ćeš da se fokusiraš na ono što je tvoja kompetitivna prednost i da pokušaš da napraviš neku vrstu specijalizacije. Ako si u pitanju development firma, možda je u pitanju product business vs. service business, odnosno outsourcing business. A može da bude i big enterprises ili SMEs. Kuda ću ja da idem, kako ću ja da postanem neko ko koji je na tržištu zaista jedinstven i nezamenljiv? Mi smo još daleko od toga, ali mi smo bar u nekom trenutku skontali šta želimo da radimo i onda smo krenuli da pregovaramo sa našim partnerima o tome kako najbrže da dođemo do toga. I sa nekima smo se naravno i pozdravili tokom tog vremena zato što smo shvatili da sada na tržištu postoje ljudi koji to što njima treba rade bolje od nas. Jer mi sve vreme pokušavamo da postanemo kreativna agencija u 2024. što sad mogu da te smaram još pola sata šta to za mene i za društvo u Žiški zaista znači. 

PROFITABILNOST

Ivan Minić: Kao što pričamo o marketing agencijama, odnosno advertising agencijama, postoji nekoliko modela koji su, da kažemo, dominantni na tržištu koji podrazumevaju potpuno različite oblasti u okviru toga, potpuno različite modele naplate. Profitabilnost dolazi sa različitih mesta. Kao ti kada kažeš ili ja kada kažem firma koja pravi milion evra prometa, to nije milion evra prometa koji su otišli na Google oglašavanje od čega si ti uzeo deset posto. To je milion evra od nule. Znači, kao sve je ostalo u kući, odnosno sve je prošlo kroz kuću, kroz proces, neki tamo nije, nisi protočni bojler ka nekom velikom oglasnom kanalu ili nečem sličnom, jer postoje firme koje prave desetine miliona evra prometa, ali zapravo u celoj toj priči nema, kajmak je vrlo, vrlo mali i tanak i u nekim situacijama kad slušaš pregovore za to, postaje potpuno besmisleno. 

Goran Jankuloski: Da, zato što mi koji smo u tradicionalnom servisnom biznisu nemamo baš, nama je jedan posto gore-dole, ajde šta sad se ono toliko ciframo, ali kao kada si u medijskom biznisu i margina ti je četiri, peti ili deset posto, jedan posto gore-dole je mnogo. 

Ivan Minić: Ja se sećam situacija gde je u tom trenutku najveća agencija, mislim da se suštinski nije promenilo, da bi dobila klijenta ide na jedan i po posto za media buying. Kako ti odgovoriš na to? Oni svesno idu u minus, oni mogu da idu u minus, ali to je potpuno jedan drugačiji model. 

Goran Jankuloski: Znači, svi imaju svoju poziciju na tržištu. Ta velika agencija, ako god daje, nudi klijentu miran san i ekonomiju obima. Slično kao što Žiška više ne radi Coca-Colu, po kojoj smo dugo vremena bili poznati, zato što je negde na globalu neko doneo odluku da će WPP iz Londona da radi sve kampanje. I ako malo obratite pažnju na kampanje koje radi Coca-Cola, primetićete da tu nema više toliko ni stvari koje treba lokalizovati. Tako često više nema ni teksta. Bilbordi koji dolaze imaju samo Coca-Cola logo i ispod potpis Real Magic. Nema nekih stvari koje treba neka srpska agencija da dosoli za srpsko tržište. Oni su to uglavnom eliminisali zato što je neko na globalu rekao, ne, ne, svi vi ste samo nepotreban trošak, hajde da se ubrzamo. WPP nudi to rešenje Coca-Coli i mi samo možemo ovde da prepoznamo tu realnost i da onda se zapitamo, dobro, a kome treba nešto drugo, kome treba autentična priča na kojoj će srpski potrošač reagovati koju mi možemo da ispričamo na najbolji način. To su brendovi sa kojima mi moramo da radimo. I onda ćemo se ćerati, što bi se reklo. 

Ivan Minic: Mislim, taj pristup koji je Coca-Cola napravila u prethodnom periodu, on jeste sasvim legitiman ukoliko ti imaš lidersku poziciju na tržištu ili imaš koju god poziciju na tržištu i okej ti je da joj održavaš kroz vreme tako što ćeš biti prisutan. To je vrlo problematično ukoliko ti hoćeš da proguraš nešto novo na tržište, naročito ako je to novo specifično, lokalno specifično. 

Goran Jankuloski: Da i onda ulaziš dalje u priču u tome koliko je sve to kompleksan sistem, odnosno koliko je krajnji rezultat za koje mi svi odgovaramo, koliko je on kompleksan. I sad recimo, ovo što sam ja rekao, odluka je Coca-Cola kompanija, odnosno kompanija na svetskom nivou koja praktično kontroliše brendove, ali ti ovde imaš Coca-Colu Heleni koja je jedna od najjačih tržišnih igrača u distribuciji i šta god da ti uradiš ovde sa komunikacijom će biti neverovatno amplifikovano samom njihovom snagom. Činjenicom da gde god da odeš u Srbiji postoji frižider na kome piše Coca-Cola. I dugo vremena su oni bili praktično sami na tržištu. Sve dok Pepsi nije prešao u Knjaz Miloš, sada tek počinje ta tržišna utakmica koja verujem da ćemo možda čak i decenijama gledati kako se odvija. 

Ivan Minić : Imali smo dva puta u prethodnih dvadeset i koju godinu te situacije da samo jednom neki lokal u kome si navikao da godinama imaš Coca-Colu više nema. Ima Pepsi i sad suštinski meni je svejedno, ali ima ljudi kojima uopšte nije, koji imaju ozbiljan problem sa tim i videćemo kako će to da se odvija. 

Goran Jankuloski: Možda bi trebalo da lansiramo neku kampanju gde im zavežemo oči i onda vidimo da li mogu da prepoznaju. Mogli bismo da zovemo nešto Challenge nešto. 

Ivan Minić: Da kažu da u blind testovima uvek Pepsi bolje prođe. 

Goran Jankuloski: 57% ljudi kaže u kampanji. 

PROMENA ULOGA

Ivan Minić: Dobro, ok. Kako se tvoja uloga u firmi promenila? 

Goran Jankuloski: Moja uloga se zapravo nije uopšte promenila, zato što ja imam veliku sreću da sam počeo agenciju sa Milošem, koji pored toga što je tvoj omiljeni Užičanin, je lik koji i dalje, mislim da nisam pogrešio kada sam inicijalno procenio, da je on osoba koja može bukvalno najviše da povuče šta god to značilo, da povuče najviše posla i da najviše pritiska izdrži od svih ljudi sa kojima sam ikad radio. 

Ivan Minić: Tipični Užičanin, dobro. 

Goran Jankuloski: I onda kada radiš sa takvom osobom, mi smo se uvek delili, u smislu postoje 30 požara ispred nas. Miloše, tvojih su onih 15 levih, mojih su ovih 15 desnih, idi ti i vidimo se za mesec dana. I tako Žiška funkcioniše već jako dugo i to sad je već postalo malo i mim, malo i problem na kojem Miloš i ja pokušavamo da radimo, to je ono, ne, ne, moramo mnogo više da smo sinkovani, ne možemo samo da idemo i da više sami rešavamo stvari i onda da kažemo, onako, samo se čuje iz budžaka negde. Okej je! Ne radi baš tako više kada je 30 ljudi i kada svi ostali gledaju sada nas i žele da razumeju sve te naše odluke. Tako da, mi smo od uvek bili podeljeni tako da sam se ja više orijentisao na neki generalni menadžment firme, koji sam ja radio prvo sa nekih, ono, 10% snage, pa onda sa 20% snage, pa onda dosta nasumično. Međutim, ono što se jeste promenilo je šta ja zaista radim u firmi i kako vodim tu firmu. Mislim da je svako ko je ikada skalirao firmu od, ono, 10 ljudi do 50 ljudi znao ovu priču. A to je kada vas je 10, svako može svakog da pogleda u oči i da mu kaže tri rečenice i da su završili, svi smo brifovani, svi smo alajnovani, sve znamo i tako dalje. Sada je Žiška postala toliko kompleksan sistem da svaka odluka koja se donosi mora da bude iskomunicirana kako treba, različiti ljudi će različito razumeti, moraš sve da ih staviš u istu sobu da im objasniš šta se dešava. Jednostavno, morali smo da uozbiljimo praktično način na koji vodimo firmu da bi ljudima oko nas bilo jasno šta se dešava. Da bi svi oni mogli da prate zašto se donose određene menadžerske odluke i da onda veruju da Miloš i ja zaista vodimo firmu, a ne da izmišljamo kako nam dune, pošto to tako može da izgleda ako ne iskomuniciraš ljudima šta je logika iza toga što radiš. Najveći primer za to koji mogu da dam je da smo u poslednjih, recimo, godinu dana uveli dosta rigorozno finansijsko planiranje. Što znači da ne čekamo mi sad kraj semestra, pošto smo uzeli da planiramo na šest meseci jer smo shvatili da naš biznis jednostavno nije toliko brz. Ne možeš ti da izgubiš klijenta u advertajzingu baš preko noći. Znači, realno radimo na pola godine neki takt svih nas. Prođe pola godine, onda se svi malo oladimo, onda svi planiramo narednu godinu i tu se desi neko prepakivanje. U tom prepakivanju su praktično svi pičevi, veliki projekti, dešavaju se neki dogovori i onda se vratimo u rudnik i svi radimo kada krene back to school, tada smo svi već zaključani i svi već znamo šta radimo. E, mi smo sada praktično sebi rekli, mi ćemo sada isprojektovati šta očekujemo na svakom klijentu, da ćemo imati od finansija i onda ćemo na osnovu toga praviti planove kako ćemo povećavati budžete za plate, kako ćemo mi napredovati i koja je procentna margina dobiti koju očekujemo da imamo. I to je onda iskomunicirano svima. To zvuči kao da smo otvorili udžbenik profesionalnog menadžmenta i onda videli kako to treba se radi i prepisali. Međutim, zapravo je to došlo iz veoma konkretne potrebe nas da imamo neki način kako da prestanemo da se vrtimo u krug sa onim što zovemo Žiška overthinking ili premišljanjem do besvesti. To je, nikako nismo mogli da stanemo na rep, uvek smo znali da sve možemo. U smislu, možemo nekome da dupliramo platu, firma će to preživeti. Ali onda sve to dalje pomera još 300 stvari i onda kada tih 300 stvari dođe na naplatu, e onda smo dugoročno u problemu. Za dve godine dešava se apokalipsa. I onda nam je ovo omogućilo način da jednostavno zatvorimo diskusije. Aha, kao ne možemo da imamo još jednu osobu na ovom timu ili ne možemo joj priuštiti da radimo na ovom klijentu. Ovaj klijent ima preveliki tim, moramo nekako da se optimizujemo ili da pričamo sa klijentom ako su oni zadovoljni zbog našeg over delivery-a, ali da vidimo kuda to ide dalje i tako dalje. I onda nam to praktično daje osnovu sa kojom možemo da idemo dalje i da znamo šta Miloš i ja sad, recimo, treba da uradimo pred H2, a to je da odemo da pokucamo na sva vrata na koja treba pokucamo u narednom periodu.  

KLJUČNI TRENUCI

Ivan Minić: Pričamo što se Pojačala tiče sa neke distance od četiri godine. Za te četiri godine dešavalo se svašta nešto interesantno kod vas i interno i što se tiče projekata. Šta su neke ključne tačke ili ključni trenuci koje bi izdvojio u tom periodu koji su tebi lično pre svega napravili neku razliku? 

Goran Jankuloski: Pre svega moram da ti odgovorim jednim dogovorenim odgovorom, a to je mi smo u Žiški skloni da budemo ponosni na apsolutno sve što se dešava svakog dana i onda izađemo Miloš i ja u neki podcast i svaki put neki drugi rad. I onda smo shvatili da to nije baš pametno, zato što ljudi zaborave onda. I onda ako se sećaš, svi koji su iz Žiške izašli, i to nije uopšte moja i Milošova inicijativa, to je došlo od ljudi koji su radili na toj kampanji, je bilo, ljudi, gde god odemo, samo prirodno recite Mančmelo autići. A ovog H1 gde god idemo, i to ti je verovatno isto, čuo si za tu kampanju, kažemo lažni fotograf Massimiliano Toscanelli i Xiaomi 14. To je najveća stvar koja se desila u Žiški sigurno ovog perioda, ako ne i od osnivanja. Zavisi kako, svako ima svog favorita i tako dalje. Prvenstveno, to su te dve kampanje koje su nam obeležile prethodnu godinu, ali onda sad dolazi ta Žiška zvezdica koju mi uvek imamo, a to je kada sam ja odlučio da ću osnovati agenciju sa Milošem, ja sam se razmišljao o tome šta ja želim da radim u životu. Da li želim da se bavim nekom velikom strategijom, da li želim da odem u neku drugu agenciju, da ja tu još malo ispečem zanat i tako dalje. I ono što mi je Miloš u jednom trenutku rekao i što mi je ono zauvek ostalo jeste da li želiš zaista da se baviš kreativnim radom. Ja sam shvatio da, zapravo, ja sam debil koji dođe na posao i onda vidi Dušana Nikolića Sodu koji je za Xiaomi smislio da pošto trenutno ide svetsko prvenstvo da imamo našu akciju koja je, ono delimo nešto uz telefon i ona je u fazonu najbolja akcija koju ćete videti danas. I onda, ne znaš kao to, bio je kao post tokom svetskog prvenstva, ali on je kao, ja sam u fazonu, neki mali crvić u meni, dune u bozelu, u fazonu je, to je to. I onda, ja sam uvek najponosniji kada se dese tako neke stvari, kada neke stvari koje možda ni ne vide svetlo dana, trenutak kada vidim da ljudi u Žiški naprave nešto novo po prvi put. Sad radim sa Radom koja je deo mog Xiaomi tima i Rada trenutno dovršava praktično svoj prvi predlog veliki ka klijentu, u pitanju je predlog vertikalnih videa. I onda, trenutak kada ja vidim njenu prezentaciju, meni jednostavno napuni dan. I to je razloga što ja i dalje sam u agenciji i srećan sam ono tu gde i jesam, u smislu kao, to je ono čime sam hteo se baviti. Tako da eto, to je ono, mnoge stvari na kojima sam ponosan, ono prvenstveno na te individualne uspehe ljudi, možda na njihov zajednički razvoj, ono koliko smo mi napredovali sve ukupno. I ako uzmeš i pogledaš tu Xiaomi-evu kampanju za 14-icu i pogledaš malo pažljivije ono kako izgleda taj kejs, mi to nismo mogli da napravimo. Miloš i ja kad smo osnivali firmu, mi pre toga nismo tako nešto napravili. Mi smo pričali jako puno da bi to bila dobra ideja. Znaš, a onda smo došli od toga da radimo sa Đoletom, da Đole dođe sa tom kreativnom idejom i onda mi to zaista isporučimo onako kao što treba. To nikad nismo ranije mogli. Tako da kad pogledaš, ono, nije samo u tome kao, e, mi smo uradili ovu kampanju, nego kad pogledaš, started from the bottom and now we’re here. Ja u stvari sam tu pričao kao vojaž, vidiš. 

Ivan Minić: A da li možeš da odvojiš neke momente koji su u drugom smislu bili transformativni, u smislu da, kao i sa podcastom o čemu ćemo pričati, nakon nečega da kažeš, okej, ovo više nikad nećemo da radimo. Ili ovo ne želimo, sa ovim ljudima ne želimo da radimo. Neki, nije bitno ni koji su klijenti, ni bilo šta, nego prosto neke trenuci i neki zaključci koje doneseš koji tektonski menjaju stvari. Jer bilo ih i ove četiri godine dosta. 

Goran Jankuloski: U jednom trenutku, znaš da ja imam hiljade ideja za knjige. I pokazao sam ti neke koncepte. Postoji jedna knjiga koju sam ja u fazonu, ako i kada dobijem na lotou, a ja onda, na izlazu, kada imam knjigu, jebite se i doviđenja. Negde u toj knjizi su razne stvari i mi je verovatno da mnogi ljudi koji slušaju su možda morali da imaju iste odluke koje su donosili. Imali smo razne zahteve od klijenata u kojih smo završili saradnju. Jedno je bila direktno insistiranje da radimo van radnog vremena, odnosno da radimo na praznik i da radimo vikendom. Što nije samo po sebi problem, nego je problem u tom što nema apsolutno nikakvog razloga se to desi. Iz razloga ono, ajde uradite to zato što je sve frka i sad morate to da uradite. Naši ljudi će veoma rado izaći vikendom ako veruju da je ono… Da, na primer, kada se dešavao za Šaomi 14, dešavao se u galeriji, dešavao se event na koji su ljudi morali da dođu, znači moralo je da bude vikendom. Svi su bili tamo i bili su u fazonu ovo je najbolja stvar ikada. Ali to je sve imalo smisla, nije bilo samo odradili smo još ono hiljaditu stvar i žurimo zato što je neko rekao da mu ono apsolutno treba sutra ili ništa. Ono što je suptilnije je mi smo se sa mnogim klijentima zapravo rastali dobro. U smislu kao poštujemo se i dalje ćemo voleti da sarađujemo zajedno, ali jednostavno nismo više bili dobar meč. I to je taj naš pronalazak toga šta je zapravo ono što mi radimo. 

Ivan Minić: Tu bih voleo da podeliš nešto, zato što kada nešto radiš ti nemaš dovoljno vremena da razmišljaš o tome da li si meč. I kada je to proces i odnos koji se razvije u početku je jedno i onda ima smisla, a u fazi u kojoj treba da presečeš je prešao u nešto drugo. Ali pošto si ti unutra nisi baš 100% svestan toga. 

Goran Jankuloski: Ajde ovako, za nas je ta odluka bila sledeća. To je bio taj digital kao prefix. E sad, bez ulaska u filozofiju oko toga šta je tačno digital marketing, pošto siguran sam da mnogi koji me čuju će biti u fazonu, ali to uopšte nije digital marketing. Verujte mi, možemo celo pojačalo samo o tome. Ono što je na tržištu, šta smo mi zaista radili, agencije poput nas, pionira, homepage-a, executive-a i tako dalje. Šta smo mi radili? Znači tradicionalne biznise, ne e-commerce, ne nešto gde imaš veliki performance marketing, nego koristili smo društvene mreže i banere da promovišemo brendove koji se realno kupuju u radnji. To se radilo na veoma ustaljen način do pre 4 godine, a to je, postojao je set postova, imao je neki scope of work koji je išao naokolo u kome ima dal 4 postova nedeljno dal 6 postova nedeljno. I ono po čemu smo se mi razlikovali međusobno je, da li nudimo da imamo neku produkcijicu u kojoj mi to nešto improvizujemo, ili damo nekom fotografu da slika naš proizvod u 300 različitih uglova, da to izgleda lepo, ili su to naši ljudi koji se trude da ispadnu zanimljivi, ali ne vide im se face, da ne bi videli da je na 4 različita brenda ista osoba. I svaki od tih postova se onda sponzoriše sa 50-ak evra. I to je bio ono, kada kažemo digital marketing, to je tako izgledalo pre 4 godine. I to je ono što smo i mi radili, a onda smo mi unutar toga pokušavali konstantno da inoviramo. Pa onda kada je prvi put došao Instagram, mi smo bili prvi koji su rekli ne, ne morate da imate prave ljude, ne možete više da stavite svoj proizvod na neku flat pozadinu i da napišete smešnu foru, jer to je Facebook, Instagram je zaista pravi ljudi. Onda smo, kada je počelo prvi put video, mi smo bili u fazonu, ne, ne, ne možete da pravite TV reklamu, nije TV reklama, nego morate ovako da ugledate i tako dalje. Pokušavali smo stalno u tome da inoviramo. I to je nama odlično služilo i na tome smo mi napravili tu kompetitivnu prednost i mi smo praktično radili paralelno dva posla. Morali smo da znamo šta su digital formati i morali smo da budemo kreativni zaista. Odnosno, kako sam ja to objasnio kolegi kopirajteru sa kojima sam jednom radio je, ako ja tebi sada peglam kopi zato što ti je kopi loš, a ne zato što ti ne znaš Instagram, onda sam ja kopirajter, nisi ti. I to je sve iz čega smo mi izrasli i imali smo dosta takvih prilika. Šta se desilo u poslednjih pet godina? Mi kada smo počinjali bili smo veoma entuzijastični klinci i bili smo na tom koraku karijere da smo mogli da radimo za daleko manje budžete nego što su druge firme radile. Recimo, jedna velika beogradska agencija imala stratešku odluku da neće uzimati na retainer digital klijente zato što je to i suviše glavobolje za premalo budžeta. E mi smo bili ti klinci koji su bili pozvani na to, nama dosta budžeta, mi to možemo. I to ti je ono klasičan ciklus inovatorove dileme. Mi smo disruptivna inovacija. Mi smo kroz digital naučili kreativnost i sada dolazimo da pokušamo da na tom tržištu nešto napravimo. Međutim, ono što nam se dešavalo na tržištu je da smo mi imali neke klijente i jako puno smo dobijali upita za tu vrstu digitala. I onda smo mi u nekom trenutku morali da kažemo, ok, mi ovo više nećemo raditi. Super nam je da radimo sa vama, totalno nam se kontamo, ali mi moramo naše ljude da počnemo da fokusiramo, da se više bave u ovim stvarima. I to su neke 3-4 odluke koje smo mi morali da donesemo, što je nama bilo jako teško zato što su to klijenti sa kojima smo imali dugoročne odnose, sa kojima smo bili, ono veoma smo se dobro razumeli, imali smo poverenje, imali smo otvorenu komunikaciju, ali smo morali kažemo, ok, sad mi moramo da krenemo negde drugde da nešto drugo radimo. I praktično da ono što pričamo o sebi da jesmo, da dokažemo na tržištu, što je poprilično strašno. 

PROMENA KURSA

Ivan Minić: Koliko je teško promeniti sve 4 gume na kolima dok ih voziš? 

Goran Jankuloski: Jako. I nismo još uvek promenili smo 3 gume od kojih jedna je baš čvrsta, tako da ne znam šta će biti s njom. Vozili smo se previše u metafori, ali jako je teško to uraditi zbog toga što ja sam krenuo ovu priču da pričam pre tri godine. I dalje ljudi nisu razumeli. I kada smo počinjali, mi smo pokušali nekako da uradimo obe stvari. To objasnimo ljudima šta sve mi razmišljamo. Pa znate, mi znamo taj digital, znamo da vi nas znate kao taj digital, ali mi bismo sada da radimo nešto više. Da li biste vi nama dali bar deo nečega od nekog brenda i tako dalje. I to je spektakularno. Ne, nije uspelo, zato što ljudima jednostavno nije bilo jasno. I jednostavno do trenutka dok ja nisam krenuo da govorim rečenicu kolegama koje me zovu na pič, mi se povlačimo iz digitala. Što ja dan danas ne verujem kao ovo. Znači, Žiška radi digital stvari, ali kada kažem da Žiška se povlači iz digitala, to znači Žiška neće biti primarno… 

Ivan Minić: Digital only. 

Goran Jankuloski: Da. Ili digital pored nekih drugih agencija koje rade nešto drugo i tako dalje. I to čak nije uopšte vrednosna stvar. Jer ja ono, kao mi radimo, kažem, sa A1 i veoma lepo funkcionišemo sa Levom Vornetom. Ali point je u tome što mi to možemo sad trenutno da radimo samo za A1, koji je najveći klijent u zemlji. Ako nam je teško da se spakujemo u budžete koji, da budemo veoma transparentni, stoje na nivou na kome su bili pred Covid. Znači, ono, digital budžeti stoje već jako dugo. Za nas, čisto finansijski gledano, je, pošto naši ljudi, kažem, sve vreme rade paralelno i to da budu kreativni i da to radi na digitalu, da uključe još i da naprave Billboard i da naprave scenario za TV reklamu, za nas je to, ono, relativno mali inkremental našeg uključivanja. A sa druge strane, razlika između kreativnog budžeta i digital budžeta je više puta, tri, četiri puta. I onda jednostavno za nas nema nikakvog više finansijskog opravdanja da mi razrađujemo digital kao biznis. Ovo je čisto sve što sam rekao je biznis odluka. Znači, ono, to nema veze sa time da sam ja rekao sada da na digitalu i dalje nisu sve zajednice do kojih treba da dođete. To i dalje ne znači da TikTok nije kulturalno najrelevantnija platforma koju je obeležila prethodne dve godine. To i dalje ne znači da ako nemate YouTube serijal, da ljudi mogu da se dobrano informišu o vašem proizvodu, da danas praktično propuštate ogroman panel i tako dalje. Znači, jako je teško da razdvojiš vrednosno, u smislu šta ja verujem da su digital komunikacije, od čiste jedne biznis odluke koja je bazirana na nivou raspoloživih budžeta, prilike koje se nude i šta su naše potrebe kao agencija. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, ako pričamo o tome kako je uopšte ceo playground nastao, nastao je tako što su neki veliki igrači imali 1, 2, 3 posto da potroše na digital. Pa je to poraslo na malo više, pa si ti imao prve zaposlene koji su se bavili time pre 15-10 godina, ali suštinski jako dugo je to bilo, ajde da probamo da eksperimentišemo tamo nešto, ne očekujemo ništa od toga. Ako nešto bude super, tamo može svašta da se proba, mora da se isprati sve što se komunicira inače, ali kao nema mnogo da se zavozavate, jer verovatno neće daleko da stigne. Sad je dosta drugačije, ali ti pričaš o tome da ne želite da radite digital only stvari sa timovima koji su ekskluzivno digital timovi u firmama, zato što oni nemaju mogućnost da utiču na bilo šta, nego je njihovo da sprovedu kroz kanal nešto, najčešće. Da je ideja raditi sa marketing timovima i da onda ta komunikacija ide tamo gde treba da ide onako kako treba da ide. Pa ako je to Billboard, onda je Billboard, ako je TikTok, onda je TikTok. Ako je sve i to je okej, ali sa jednog mesta se planira i realizuje. 

Goran Jankuloski: I pitanje je ko je tačno zaista brand konsultant. Jer ako smo svi samo po kanalima, neko mora da bude zaista agencija ili strateg ko vodi taj brend napred. I mi želimo to da budemo. Tu donosimo najveću vrednost. Tu mi vidimo da naše veštine najbolje leže. E sad, ne možemo to za svakoga i naravno da smo i mi veoma skromni da kada radimo sa na primer Leo Burnetom na A1, znači radimo za najveći brend u Srbiji, radimo sa jednom od najvećih agencija u Srbiji, sad će mi dođe kao, znate što vama treba? Jedna Žiška da vam objasni sad. Naravno da postoji određena skromnost, ali takođe postoji i ambicija. U smislu da, mi želimo, ako za 20 godina sve prođe okej, da vodimo i najveći brend u Srbiji kao brend konsultanti. 

GOTOVO SA PODKASTOM?

Ivan Minić: Dobro. Zašto si završio s podcastom? Mislim, kroz sve ovo vreme o kome pričamo, kroz ove četiri godine, a i pre toga, podcast je postojao i trajao, menjao svoje pojavne oblike, menjao svoj format, menjao ljude koji su zaduženi za njega. Kažemo najduže, posebno celo ovaj poslednji period, si ti bio taj koji je rekao, okej, dajte to meni, i ja ću time da se bavim, i ti si se time bavio, i onda već duže vreme se lomiš šta i kako, čak si u oproštajnoj epizodi rekao da sam te ja nagovorio, što je u redu, ja stojim iza toga, ja sam biće navike, ja kad nešto slušam redovno, ja volim da to slušam redovno, i meni je to što si radio sa Žiška podcastom i Kolegijumom o kome ćemo pričati kasnije, meni je to bilo vredno i dragoceno, meni je to bio neka vrsta, s jedne strane reality check-a, s druge strane nekih zanimljivih uvida, nekih zanimljivih inputa, aj, volim da te slušam kako pričaš. Meni je to bilo jako vredno, jasno mi je da to nisu bile stotine hiljada ljudi kao što sam ja, ali slušao sam noćas epizodu sa Milošem, kojim si završio tu priču, da kažem pričali smo mi o tome sto puta, jasno, sve to mene bi voleo sad ovde da objasniš prvo gde je uopšte bila motivacija da se to krene, da ti to preuzmeš, da se baviš time, kako si došao do zasićenja i zašto si onda presekao da to više ne radiš. 

Goran Jankuloski: Mora da se odgovori kao kombinacija faktora, znači to je bio kreativni rad kao bilo koji drugi, kada donosiš bilo kakvu odluku ne možeš ljudima da objasniš čistu mehaniku, desilo se A pa s toga bilo B, nego je mnogo stvari tu se dešavalo paralelno. Jedna stvar koja se dešavala jeste da sam ja se dosta umorio, možda ljudi nisu svesni, ali mnogo tog podcasta je određeno na mišiće. Kada kažem na mišiće, znači u prekovremenom, vikendima, noć pred epizodu, spremanja i tako dalje. I to je okej, u smislu to te vozi neko vreme kada te uhvati buva da želiš nešto da dokažeš i kao to je tvoj projekat i nije problem da to uradiš. Međutim, paralelno sa time, sve o čemu smo pričali prvih 40 minuta, Žiška je jedna ozbiljna kompanija koja nekada ima uspone i padove što se tiče potrebe mog angažovanja. Ja nekada mogu da budem nekih nedelja, mogu zaista da budem direktor koji sedi i razmišlja o životu i strategijama, a nekih nedelja stiže sto i ja moram da im vidim gde je stolar koji ide ovaj što će da ga okreči i pre toga da to može da se stavi, ali sam da vam zamisli one bele table, ali te bele table moraju da izgledaju malo lepo i reprezentativno. Stolar koji mi prodajemo je u stvari ona kreativna radionica, sprint, dovodimo sve klijente tu, to mora da izgleda jako lepo i tako sad pomnoži to 600 puta. I onda jednostavno meni u nekim trenucima, ja izgorim kao zbog toga što nemam baš puno lufta tu u kojoj mogu da stavim. Tako da te dve stvari su bile konstantna klackalica. Ono što je takođe bio problem je nedostatak neke vizije sada kuda to ide dalje. Ja jako volim podcaste i slušam barem desetak, dvadesetak podcasta nedeljno. Slušam tebe, slušam i Vladu u Digitoku kada me pogodi neki gost, slušam biznis priče, slušam njuzovce, psihološkinje i pored toga zapravo većinom slušam strane podcaste. Meni je ovo omiljeni mediji, zaista. I ja sam želeo da napravim neke inovacije tu. I Kolegijum je bio jedan pokušaj da to inoviram i Žiška podcast je od uvek bio, moja autorska vizija je bila da na naše tržište donesem nešto što se zove tematski podcast. Znači da zvezda tog podcasta budu teme i da se analiziraju teme, a da ljudi budu sekundarni. I to je od početka bila vizija i sada sam pokušao na mnoge načine da realizujem tu viziju. Međutim, posle tri godine, ono što vidim da mi nedostaje je ne vidim neki pokret zaista. Da, ti mi se javljaš redovno da si slušao skoro svaku epizodu, ili svaku. Baš sam se naletao na Borislava u Zrenjaninu i on mi je ispričao koliko njemu znači Žiška podcast. I tako mi se javljaju ljudi nekad nasumično. Ali jednostavno ne osećam pokret kuda mi svi idemo zajedno za narednu epizodu. Šta radi epizoda 226? Zašto pravimo nju? Svi će reći, meni je značila 193, meni je značila 171. Dobro, ali za koga pravimo ovu 226? Šta je ono što mi ta zajednica želi da postigne? Mislim da za Pojačalo to je veoma jasno. Ti želiš da omogućiš ljudima da bolje vode svoje biznise. Imaš neku zajednicu ljudi koje to zanima. Mislim da to mi deluje kao da ide nekuda. Kada Gale radi saglasno svoje, kada obrađuje sociološke teme, ja vidim da je to dosta bitan glas na našoj sceni. Takve stvari nisam osećao da postoje u Žiška podcastu. I tu je ono gde sam ja počeo da gubim autorski drive. Poslednja stvar koju sam pokušao jeste koncept koji sam zvao majstor svog zanata. I tu mi je recimo simbolična epizoda sa Futrom, jer neko kao Futro je idealan gost da gostuje na temu. Zbog toga što on toliko zna o temi. 

Ivan Minić: On je idealan gost. 

Goran Jankuloski: Ali kada radiš tematski podcast on je idealan zbog toga što ne mora da se priprema. Jednostavno kada pitaš njega pitanje koliko god se dobro pripremio, on ti ne odgovara tako što razmišlja. On ti odgovara tako što se seća. On je već pet puta razmislio i odgovorio na to pitanje nekome. I morao da odgovori na svom radu itd. Međutim, problem sa tim je što je malo takvih ljudi. Teško je doći do njih, teško je se organizovati da svi oni dođu tada kada treba. I opet, šta je ta zajednica koja se okuplja oko takvog podcasta? Zajednica kreativnih, zajednica ljudi koji prate priče o kreativnom radu, da bismo svi iz toga naučili neke stvari koje su nam korisne kada sledeći put radimo nešto kreativno, što je ono što sam ja pokušao kao potpis, jednostavno nije zaživelo. I onda je tu moja motivacija jednostavno nestala. I onda dolazimo do toga da se cela scena umorila. Kao kad smo počinjali pre pet godina, ko zna šta će biti ovaj format? Baš zanimljivo, ovaj proba ovo, ovaj izgleda ovako, ovaj doveo ovoga, ovaj provali ono foru. Da, sada smo došli do onih mimova, treba da uvedemo porez na mikrofone za podcast. Nije to ono problem, nego problem što kao vidim da je toliko sada raznih vrsta podcasta, da više ja ne osećam šta ja mogu da donesem tu. Pokušao sam da donesem ono što je bila ta moja vizija, pokušao sam praktično tri puta i vidim da se neće realizovati. I onda osećam kao da nemam više šta da kažem. I moram da ti kažem da se, bilo mi je jako teško, naravno, bilo mi je jako teško tebi da kažem, bilo mi je jako teško da, neverovatno je teško kad ti neki ljudi dođu i kažu ali meni to znači, kad su čuli. Onda si u fazonu kao, o, šta sad, ja sam opet, ono. Međutim, jako se dobro osećam posle toga kad smo objavili tu epizodu, sad kad snimamo to je juče, kad smo objavili epizodu, i onda osećam se kao da sam raskinuo sa devojkom sa kojom sam već jako dugo trebao da raskinem.

Ivan Minić: Dobro, mislim da ne treba nikad da praviš podcast ili bilo šta drugo zato što drugim ljudima to znači. Ok, ako i tebi znači, da ti više znači zato što i nekim drugim ljudima to znači, naravno. Ali to ne može da bude osnovni drive i ne treba to da bude. Mislim da to što si radio je bilo jako vredno i radio si to na jedan jako dobar način. Bilo je tu raznih fenomena koje si približio nama odraslim ljudima koji ne pratimo sve fenomene koje mladi mogu da smisle, jer, mislim, ne moramo baš sve da znamo o svemu. Bilo je nekih jako zanimljivih ljudi, nekih jako zanimljivih priča i mislim da je ugao iz koga si ti to radio nešto što će u suštini najviše, najviše nedostajati u celoj priči. E sad, postoji tu jedan drugi element, toga si se malo dotakao sa Milošem u toj epizodi, a meni je on lično dosta važan zato što to je nekada način na koji ja razmišljam o svojom tome. A to je, kada imaš podcast koji ide nedeljno, to je 50 ili 52 nedelje godišnje, to dosta umanjuje potrebu za networkingom. Jer ti kroz to komuniciraš i sa javnošću i sa nekim pojedinačnim ljudima, naročito ako pritom miksaš format što ti nisi radio, ali ono, kada dovedeš troje ljudi da pričate o istoj temi kao što radite kroz Kolegium, ti si se video sa dvoje, troje novih ljudi. Ružno zvuči, ali odradio si jednu stvar koju treba da odradiš, a nisi uvek siguran da ćeš imati vremena i radio si to na jedan dobar način, na način koji će svima tu dati neku vrednost. Šta su, osim toga što je sigurno bilo prisutno, šta su bile neke vrednosti koje si poneo iz ovoga koje možda nisi očekivao da ćeš dobiti u celom procesu? 

Goran Jankuloski: Za mene je najveća vrednost autorstvo. Odnosno, mnogo sam naučio o prirodi kreativnog rada. Jer ja sam imao neke manje kreativne radove, ja smatram ragbi klubove koje sam pravio, smatram ih kreativnim radovima. Imao sam svoju blistavu karijeru na Vukajliji, dok se nije pojavio Strahinja Ćelović. I tako, imao sam neke stvari, ali nisam bio kreativac zaista. Nisam tako ušao u svet advertisinga. I jednostavno, većina mojih kreativnih radova se jeste dešavala u agenciji. A u agenciji uvek imaš veoma čudan odnos sa autorstvom. Zbog toga što ti nikad nisi zaista autor. Postoji samo grupa autora. Klijent, ti, ostatak tima i tako dalje. I onda ovo je bilo nešto moje zaista. I mnogo sam iz toga naučio ono što sada mogu da primenim u menadžmentu kreativnog rada. Na primer, jedna od stvari koja se desila u Žiška podcastu je to ako imaš više posla, možda ćeš biti motivisaniji da ga uradiš. Trenutak kada smo mi bili podeljeni i ja imao četiri puta manje, četiri puta manje epizoda sam trebao da uradim, ali sam bio četiri puta manje motivisan ili možda još i više. I onda u trenutku kada sam ja preuzeo sve, ja sam dobio accomplishment, odnosno ja postižem nešto što je na kraju rezultat celog tog podcasta. E, zato ću mnogo više da se iscimam. Što ti možda govori da u trenutku kada imaš, na primer, kreativni rad neki ili neku kampanju na kojoj radiš, možda to nekome baš znači za razvoj. A možda će da ga slomi samo. Zavisi, možeš da pratiš kako izgleda taj deo motivacije. Tako da to je bio ceo taj korpus stvari koje je meni ostao kao velika stvar. Druga stvar koju mislim da sam uradio, sam dosta naučio o medijima. Daću ti primer sa Kolegijuma. Kolegijum je počeo sa idejom da će biti podcast na srpskom jeziku koji se bavi biznis vestima. Kako ti to zvuči? 

Ivan Minić: Nemoguće. 

Goran Jankuloski: A zašto? 

Ivan Minić: Zato što ne postoje biznis vesti u pravom smislu te reči. Ok, desilo se to da na marketu sada imaš Bloomberg, Forbes i sve ostalo što pre godinu dana ili godinu i po nisi imao. Ali jako je daleko to od toga da zapravo imaš neke direktne vesti, neke autentične stvari. Uglavnom je to prenošenje prenošenja. Uglavnom tu iz ugla nekog od nas. Najbolje bi bilo kada bi jedan dobar custom GPT to isprocesirao svaki dan i sveo ga na pet stvari koje treba da znaš. I to je to. 

Goran Jankuloski: E sada ono što sam ja video sa strane je da postoje ti koncepti na engleskom. I hteo sam, što smo mi gluplji od Engleza. Međutim, ono što se dešava je da kada ti imaš Nila Apatela iz The Verge-a koja intervjuiše Sundara Pichaia koja je CEO Google-a o lansiranju Gemini AI koji se upravo desio, to je totalno drugačije nego kada tu istu priču pričamo ja i Željko Bošnjak, zato što je on čitao New York Times, ja čitao The Verge, pa sad prepričavamo jedan drugome ko je bolje čitao. I to se osetilo. Mi smo imali par epizoda koje su ono izašle tako, ali na kraju nisam bio zadovoljan na njima. Ali recimo pre toga ja nisam imao uvid da ne postoje biznis vesti na srpskom zaista. Postoji jedna koju smo uspeli i to je otkazi u IT-u kada smo doveli Vuka koji je jedini koji je javno priznao da se to desilo u Quantoxu i onda je javno i govorio o tome. I ta epizoda je probila na pet hiljada pregleda. Nije to meni kao aha, super mi je to, nego to je uspeo koncept, jer je koncept bio da su to biznis vesti. 

Ivan Minić: Samo treba naći osobu bez filtera. 

Goran Jankuloski: I to je takođe dosta bitno i to je možda još jedna stvar koju sam naučio o medijima, to je moja zamisao da, ja i dalje mislim da nam nedostaju teme i da postoji, ono, nedostaje nam način da obrađujemo teme, a ne samo ove osobe i to pogotovo u biznis svetu. Jer mislim da se biznis svet trenutno mnogo fokusira na ličnosti, a nije poenta da, ono, ličnosti su prave greške. Ono što je daleko zanimljivije je kako iz svih tih životnih priča da izvučemo lekcije. U stvari kad ja zamišljam šta bih ja uradio da imam Pojačalo, ja bih tebe, Ivane, naterao da sedneš i da dođeš na ovu stranu stolica i onda ispričaš ljudima, posle svih ovih epizoda Pojačala, šta si ti ukapirao kao neke zajedničke delove koji se ponavljaju u pričama svih preduzetnika sa kojima si ti pričao? 

Ivan Minić: Vidi, moja ideja sa Pojačalom jeste bila da ovaj koncept koji imam ostane kao neka vrsta nosećeg osnovnog elementa, a da se specijali koriste da se pričaju tematske stvari. Problem je samo što je to moj hobi i ako ću da snimam još jednu stvar, onda je to malo previše, pritom već, da kažem, radim i neke druge stvari. Meni tematski podcast jeste jako interesantan, posebno varijanta okruglog stola, znači ono što ste vi suštinski napravili sa Kolegijumom. I ne plaši me, samo ne vidim prostor da se to desi, ne vidim ko bi to podržao na neki način, da ima smisla, da se stvarno iscimamo šest meseci i da probamo nešto. To je 30 epizoda. Ajde da vidimo, 25, jel? Ajde da vidimo kako bi to moglo da ide. Znači, Pojačalo se, mnogo pomerilo od onoga sa čime je krenulo. Od davna ovo nije priča o preduzetništvu, iako da većina ljudi jesu preduzetnici, nego je priča o ljudima koji challengeuju status quo, ljudima koji pokušavaju nešto što nije konvencionalno, ljudima koji ne idu samo na najlakšu moguću stranu, nego nekad idu malo kontra, zato što misle da to ima smisla, odnosno što ja volim da kažem, ljudima koji sebi komplikuju život. Zato si ti tu, zato ti i ja volimo da sednemo, da pričamo, zato što se razumemo, jer jebi ga da hoćemo da idemo na liniju manjeg otpora, verovatno bismo bili bogati, možda bismo više spavali, možda šta god, ali ja ne bih bio srećan i zadovoljan, ja ne mislim da to tako treba. Ja ne mislim da to što su ljudi glupi, a ljudi su kao masa izuzetno glupi, da to znači da ja koji sam pametniji, treba da to zloupotrebljavam i da ih dovodim u još goru poziciju. Pa ako ne mogu da im pomognem, a shvatiš vremenom da masi ne možeš da pomogneš nikad, možeš delu mase i pojedinicima, ne moraš ti da budeš taj koji će to zloupotrebljavati, jer za mene je to najniži mogući oblik ljudskog života. 

Goran Jankuloski: Ako mogu da ti ukradem ovaj podcast, pošto više nemam svoj… 

Ivan Minić: Imaš drugi, ali dobro. 

Goran Jankuloski: Da, ali zanima me šta ti misliš o toj podcast sceni trenutno, u smislu kako ti vidiš gde smo sada svi zajedno. Ja sam sad izašao iz igre. 

Ivan Minić: Pa, mislim da je na jednom jako čudnom mestu, pre svega zbog činjenice da je prošlo pet godina, suštinski ja kažem, ajde ne kažemo da je četiri, pošto kao Galeb je tu aktivan četiri, i da i dalje je jako teško napraviti održivu priču. Da ćeš mnogo pre videti da brend napravi svoj podcast, koji će vrlo verovatno da bude polubesmislen, nego da podrži autora koji je negde tu. Znači, radi nešto što je vrlo slično, pa naprave neku vrstu saradnje, kakvu god. Vidim da dosta kvalitetnih ljudi se muči, zato što od toga ne može da napravi održivu priču ili prave kompromise koji nisu dobri. Vidim da svi rade isto ili slično, da zapravo vrlo malo ima novih i zaista interesantnih stvari. Jer kao, ispratim manje više sve što se dešava i jako mi je strašno što i dalje imamo tu situaciju da ono istih 50 ljudi gostuje svuda. Okej, da, i kod mene je gostovala većina tih ljudi, neki su možda prvi put bili kod mene, pa onda kod nekog drugog. Suštinski na kraju dana to nije važno. Ali 270 epizoda kasnije ja imam barem 100 ljudi koji nisu bili nigde drugde. Zašto su njihove priče meni do jaja. I većina njih nisu poznati. Samo su super. Te vrste autentičnosti, te vrste nekog autentičnog izraza ja ne vidim da ima dovoljno. Vidim taj trendovski moment gde jednu temu započne neko i onda pet podcasta preuzme tu temu. Okej, ta tema je društveno relevantna i važna, ali dajte joj tri meseca pa je onda promenite ponovno bolje. Podsetite ljude koji će do tad to uveliko da zaborave, nego da sad svi pričamo o istoj stvari koja se dešava. Vidim da postoji ozbiljan problem sa tim da vrlo često na teme koje su ozbiljne neće pričati ljudi koji su zaista relevantni da o tome pričaju, nego neko koji je poznavalac prilika, mnogo dobro izgleda na Instagramu ili čemu god kada najaviš da je bio i pričao o tome. Povremeno imamo prilike da čujemo ljude koji su, ako je tema takva, ne znam, akademski, u toj temi jako dugo ili ako je pitanju medicina, psihologije, ljudi koji su relevantni. Ima dobrih priča, ima jako dobrih podcasta, ali generalno, znaš, ima Nikola Pejaković onu pesmu koja kaže da li venem ili zrim, da li rastem ili gnjim. Nisam siguran u kojoj od tih atributa se trenutno nalazi scena, ali mi se ne sviđa. Možda ima veze i sa tim što je napolje 50°, pa mi se ništa ne sviđa, ali mislim da nije samo stvar u tome. Mislim da lagano sve to postaje jedna ista amorfna masa nečega. 

Goran Jankuloski: E sad, nešto što je u toj amorfnoj masi dosta bitno i razlikuje se u odnosu na ono kad smo kretali, to su vertikalni videi, odnosno kratak sadržaj, TikTok, Reels i Shorts. I ti nikad nisi pričao o tome kao kako ti prilaziš tome ispred Pojačala. 

Ivan Minić: Znaš kako? Mi smo neke stvari, da kažem, interno napravili jednu organizaciju koja meni omogućava da to radim bez previše stresa. Moje je da dođem i da snimim. Sve ostalo radi ekipa koja taj podcast voli podjednako kao ja. I na njima je to da izaberu, zato što ja ako to budem birao, ja ću birati stvari koje se meni najviše sviđaju i oni će biti mnogo objektivniji u tome. Ok, konsultovaćemo se, naravno, ali oni će to izabrati. I šta onda shvatiš? Pa opet shvatiš ono što sam malo pre rekao, da masa, ljudi su idioti koji ne razumeju ništa. I ok, da, sama činjenica da si isekao neki shorts podrazumeva da nema baš dovoljno konteksta i svega. Ali iz toga što tu čovek kaže, ti možeš to da procesiraš na više načina, ti izabereš najgluplji i najpogrešniji. Čim nešto ode na masu veću od 10, 20, 30 hiljada, ti počinješ da vidiš te komentare koji su, ono, kao, užas. Jer kao, ako hoćeš da vidiš gde živiš, odeš u komentare na random YouTube klip i shvatiš da si okružen ljudima, da ne želiš prosto da učestvuješ u saobraćaju i na svim nekim mestima gde su masovna okupljanja. To je nešto što je, naravno, problem. Vidim sad da, naravno, mi recimo iz svake epizode izvučemo dva kraće klipa od po nekoliko minuta koji idu na YouTube i vertikale, obično dve, pa povremeno možda još jednu za neki throwback. I to je to. 

Goran Jankuloski: Zašto? 

Ivan Minić: Zato što ne mislim da to treba da služi ceđenju suve drenovine. Znaš, meni je to da čoveka podseti, da možda referencira na nešto, neka da izvučemo nešto što referencira na stvar koja se desila, pa je interesantno da se pomene, ali suštinski ne mislim da iz dva sata razgovora treba iseći 30 short sa svaku rečenicu koju čovek rekao i onda izbombardovati sve. To je za mene prevelika količina šuma, to je za mene zagađivanje etra. Što rade svi ostali, ali to je njihova stvar. Mislim, ljudi snimaju ghost podcaste, znači nisu u njima i snimaju se i to je strašno. 

Goran Jankuloski: Zanimljivo mi je zašto sve vreme pričaš iz ugla kreatora, ja različno mislim kao iz ugla publike. Da je vertikalni video postao format po kome smo svi postali relevantni praktično. U smislu, ti moraš da imaš vertikalne video da bi ljudi primetili da postojiš. Pa onda eventualno ako primete da postojiš jedno, dva, tri puta, onda će eventualno da razmisle da odu da vide šta imaš od epizoda, pa će onda da proberu nekoga koga možda znaju kao ili nekog gledanijeg, pa će onda malo da zagrebu pa onda možda se subscribe-aju. Onako, postoji jedan dug levak tu. Međutim, ono što vidim je da ogromnu količinu energije trošimo na to da napravimo te vertikalne videe, postoji čitava industrija klinaca koji danas montiraju te vertikalne videe iz podcasta i imaju dosta sličan stil što je isto prezabavno, ali ja vidim sve te videe kao jednostavno jednu veliku lomaču na kojoj piše Mark Zuckerberg ili TikTok i mi svi samo bacamo dodatno gorivo na nju, a ne vidim da išta dobijamo zaista osim tog privremenog publiciteta koji dobijamo iz toga. I kada neko odsluša epizodu podcasta, ja stvarno osećam da je dobio neku vrednost i da onda ja iz toga crpim svoju motivaciju. Kada ja isečem TikTok isečak koji je najškakljiviji, i ako može da opsuje malo, čisto da to začačne ljude, i onda uradim titl, ali u titlu napravim slovnu grešku da bi ljudi u komentarima se žali da je slovna greška, nekako mi je sve to utrkivanje ka nečemu što ja ne želim to da radim. Ja ne želim taj sadržaj. 

Ivan Minić: Isto, zato naši vertikalni videi nemaju dodatne grafike, dodatne zvučne efekte i slične stvari, zato što ja računam da odrasla osoba, ako joj je nešto ili interesantno, može da zadrži pažnju toliko. Ako ne može, nije nikakav problem, samo nije za mene. Znaš, ja sam jedan od onih koji se zalaže za to da se skinu upozorenja sa deterdženata. Nemojte ovo da pijete. Skinite, skinite. Pustimo na dve, tri godine da se iščiste situacija. Biće više parking mesta, to je jako važno. I onda, brate, možemo možda nešto i da uradimo. 

Goran Jankuloski: Džordž, Karlin ili… 

Ivan Minić: Karlin uvek. Karlin uvek. Mislim, ne znam, nije ono, mislim da je Karlin rekao, ali suštinski, nešto kao, Karlin je umro 2008. Prošlo je od tad 17 godina. Sve je isto. Sve i dalje važi. Jer taj nivo podilaženja najnižim ljudskim porivima i strastima je nešto što mene užasava. Kao, šta želiš da postigneš? Jer želiš da postigneš da imaš masovno popularan podcast. Postoji jako jednostavan recept da to uradiš i to će sigurno da funkcioniše. Šta će ti? Da skupiš gomilu nekih… Mislim, okej, možeš da monetizuješ možda tu publiku posle, ali tu se najčešće vraćamo opet na ono uzmeš užasno glupe ljude i onda učiniš da se njima uzimaju… 

Goran Jankuloski: Nije, to je jedna od stvari koje sam ja uočio, isto u svom, stvari koje sam naučio o kreativnom radu kroz autorstvo. I zapravo si mi ti bio odličan primer za to. Tvoje najgledanije epizode su Tatjana Vojtehovski, Mićko i Erceg. I ti sada, ako bi želeo opet da imaš 100.000 pregleda, pozovi Tatjanu opet. I siguran sam da ne misliš da je ona glupa osoba ili neobrazovana itd. Ali zašto ti nju ne zoveš opet? 

Ivan Minić: Ja ću verovatno u nekom trenutku sada ponovno sa Tanjom da se ispričam, jer se svašta i njoj desilo u međuvremenu, a ona je super zanimljiva i dobar lik. I ovako, te epizode su meni donele neke jako vredne priče. Tanjinu priču niko nije ispričao, jer je Tanja bila u nekoj vrsti izgnanstva iz medija nekoliko godina. Ja Tanjinu priču znam 25 godina, ja se nje sećam sa TV Novi Sad i cele te priče. I to što je ona u kasnije fazi karijere radila meni bilo mnogo manje bitno nego ono što je radila pre toga. I bilo mi je super interesantno da se sa njom ispričam. Mi smo seli na ručak, nevezano od toga, ja sam hteo da pomognem kako da sredi studio. Ispričali se, tri sata sedeli na ručku, ja pogledao rekao, što ti ne dođeš u podcast? Šta je to? Došla, sela, snimila. Sa Mićkom? Brate, ja celo život želim da se ispričam sa Mićkom. Stvar je vrlo jednostavna. Jebe se meni koliko će ljudi to da gleda. Što se mene tiče, ne mora da gleda niko. Moj stav za svaku epizodu je, ja želim da sednem da se ispričam sa ovim ljudima i ne mora da gleda niko. Sluša neko i meni je to skroz okej. Znaš šta je moj lakmus? Svaki put kad sretnem nekog ko mi kaže, super je podcast, hvala ti, ta osoba nije kreten. Meni je to fantastično. Jer kada bi ih bilo deset puta više, dosta bi bilo teško da se to desi na taj način. To je jedino što je bitno. Ima tu desetak, petnaest epizoda koje su izuzetno popularne. Imaš, ne znam, kada su bili Dušan i Dušan, kada je bio Deki Milojević pokojni, kada je bio Vanja Grbić. To su sve neke epizode koje su izašle daleko izvan okvira onoga što je standard. Epopeja sa Srđanom je priča za sebe. Srđan je, ne, to je, mislim, self-propelling proces. Ali sve ovo ostalo, to izlazi iz okvira toga i meni je okej, ali ja ništa suštinski nisam dobio od toga zato što ti ljudi koji dođu, oni sledeći podcast ili prethodni kada vide, ne znaju nekog i neće da ostanu tu. 

Goran Jankuloski: Uf, pa možda delimično, ali mislim da imaš određenu kulturalnu relevantnost na konto nekih od tih epizoda. I to je, recimo, razlika u tome kao ljudi koji nisu baš me pratili, ali će ti i dalje reći kao da znam za Pojačalo zbog toga što postoje te neke epizode. Ali ono što je meni bila velika lekcija iz toga je i zapravo, posle tebe sam pričao sa Milošem Milakovićem o tome i on je pričao o tome šta želi da radi i kakve likove želi da radi. I on mi je ispričao, ma da, da ja da hoću da imam milijarde pregleda, kao sam bi furao ono opet, jer mi ljudi konstantno traže da radimo, opet onog lika iz, zaboravio sam kako se zove, iz klipa. Ali on u stvari je želeo, to je bio onaj trenutak kada je, ako se sećaš, radio, na primer, ono, priča Konobar i onda ima priču koju obrće svaki drugi put i klipovi koji traju dva, tri minuta, koji su njemu ono što je on želeo da radi. I onda sam ga pitao kao zašto to radiš i u stvari sam shvatio da uvek postoji ta tenzija između publike i autora. Šta autor želi i šta publika želi. To nikad nisu dve iste stvari. I uvek postoji neka tenzija i sad ono što, mislim da ta tenzija nikad ne može da bude ni razrešena jer, okej, ti kažeš da niko ne gleda. Ali da niko ne gleda, onda ti se ne bi desilo to što kažeš da ti je motivacija, to je da spoznaš nekog ko kaže super je podcast. 

Ivan Minić: Nisam ja rekao da niko ne gleda, gleda jedan solidan broj ljudi, da kažemo da je neki prosek, 5 do 7 hiljada po epizodi, je neki prosek gledanja i slušanja. I meni je to okej. Ja nemam ambiciju da to bude mnogo više jer ne mislim da ima mnogo više ljudi koji mogu da procesiraju to na način na koji treba. Meni je okej što ljudi dođu, pogledaju epizodu koja im je interesantna zbog osobe koja je gost i ne gledaju to dalje. I da, ima smisla jer nakon 5-6 gostiju koji su bili, koga god pozoveš on kaže može. Znači, ono, to sve stoji. Samo prosto, ako radiš to sa ciljem da bi to raslo, da bi broj pregleda raslo, da bi broj subscribera rastao, radiš to na potpuno drugačiji način. Ako si izabrao da ti je to karijera, možda to moraš da radiš. Zato ja biram da mi bude hobi. I da ja to mogu da radim onako kako se meni radi i da mogu da uradim to što si ti uradio sa Žiškom, ako budem hteo. 

Goran Jankuloski: Nisam siguran da bih ljudima koji imaju to kao karijeru savetovao drugačije zbog toga što je jedini način da budeš relevantan jeste i da imaš neki potpis koji ljudi prepoznaju, ipak da imaš neki autorski pečat. Tako da, razumeš. 

Ivan Minić: Samo videti kako ćeš praviti kompromis. 

Goran Jankuloski: Tako je. 

Ivan Minić: Znači, i na kojim mestima ćeš praviti kompromis. 

Goran Jankuloski: I sad pitanje za tebe, pošto je poenta autorstva jeste li da stvoriš nešto novo što ljudi prepoznaju? Šta je sledeća stvar u podcastima? 

Ivan Minić: Ne znam, mislim da se neće ništa značajno menjati, zato što da bi se menjalo mora da postoji pravo tržište koje ne postoji. Ono što će se možda dešavati, jer od toga već ima u tragovima, je da ljudi koji su podcast autori, a nisu autori u drugom smislu, pa su prepoznati, budu više, njihova društvena uloga bude veća. Pa će osoba koja vodi podcast voditi događaj, a ne poznata voditeljka. Što se sa Galebom dešavalo, ali Galeb nije primer ni za šta, zato što je Galeb 20 godina karijere koja se sada pojavljuje u ovom pojmu. 

Goran Jankuloski: Zapravo odličan primer nekoga koji je u trenutku kada se tržište promenilo i kada su podcasti stigli kao mediji, on je imao sve veštine neophodne i sve kontakte neophodne da napravi taj podcast koji je napravio. Slično kao ona priča o Billu Gatesu koji je rastao tako što je bio u jedinoj školi u Americi koja je imala najnoviji računar i tamo naučio da programira kad je imao 12 godina. 

Ivan Minić: Nije odmoglo to što mu je majka bila u bordu IBM-a, ali okej. Suštinski Galeb je krenuo prerano, ali to je idealan trenutak i za tržište i za sve. Ali on nije primer zato što on nije self-made man u podcastu. On je čovek koji je doneo mnogo toga u podcastu. Mislim, i ja sam, ali nisam izbliza toliko kao i on. I ti si doneo svojih 10 godina karijere pre toga, nisi počeo sa tim. Videćemo. Svakako, ono što se meni čini je da nećemo imati veću koncentraciju kvaliteta. I ono što mene, mogu kažem, užasava, jer ja dosta volim te ekstremne kvalifikacije, jeste taj moment da smo došli do toga da kvantitet ne rađa kvalitet u podcastu. Što je, mislim, dosta loše. 

Goran Jankuloski: Još uvek? Možda mu treba neko vreme. 

Ivan Minić: Znaš, videćemo. Nemam velika očekivanja. 

Goran Jankuloski: A šta misliš o ovim formatima koje, agilnosti, ima svoj sessions, ima svoj, ovu priču sa Vanjom Puškarom da idu i tako je. 

Ivan Minić: Dokumentarci i sve ostalo. Mislim da je to fantastično i to je ono što Galeb želi da radi. Mislim, pričali smo mnogo o tome. To je mnogo lepo, samo što za to nema novca. I to je mnogo skuplje i kompleksnije i jako je teško ispratiti to na neki način. Da, postoje brendovi kojima je povremeno interesantno da sponzorišu nešto od toga, ali da bi to imalo smisla mora da postoji kontinuitet u svemu tome što je jako teško postići. Sad, da kažem, možda kroz projekte bude prostora za dokumentarne serijale više, čini mi se da je to moguće, ali ne vidim način da to bude tako, recimo, za session. Oni su jedno vreme imali dosta sessiona, pa onda jako dugo nisu imali ni jedan, pa su sad imali jedan. To je ono što oni zaista žele da rade i treba da rade, rade to sjajno. Ali znaš kao, ili hajde da ga pojednostavimo maksimalno, pa ćemo da napravimo nešto što je u istom setupu stalno, ali je dobro, pa će to da košta mnogo manje. Oni to ne žele da rade. Ja bih to želeo da radim, ja sam čovek inženjer, meni je to super. Ali oni to ne žele da rade, oni to žele da rade na jednom mnogo drugačijem nivou. Pitanje je koliko će biti prostor. Ako neko može da bude champion takvog formata, može on. Ali vidiš i koliko je njemu teško da tu celu priču izgura. Oni su hteli mnogo više da rade, avanturističke priče, odlaske na neke super zanimljive lokacije. To je sve jako komplikovano i skupo i za tako nešto je jako teško naći finansiranje. Postoji filmski centar donekle, postoje neke stvari na koje možeš da se nasloniš, ali bez podrške komercijalnih sponzora koji sebe vide u tome, mislim da tako nešto ne može da opstane. A mislim da nijedan od sponzora zapravo ne vidi nešto tako. Jedini ko radi nešto po tom pitanju su za sportske teme, kladionice, a opet to nije baš… Niko ne želi da radi sa kladionicama, radiš zato što nemaš izbora. 

Goran Jankuloski: Ali hajde da se vratimo u biznis podcasta i želim da ti pitchujem ideju šta ja vidim kao sledeću veliku stvar. I osećam se totalno komforno ti pitchujem ideju zbog toga što nemam vremena da ju uradim i nemam resursa da ju uradim. A ovo je trenutak kada bi se recimo pred dve godine možda izvozao i krenuo da radim nešto tako. A sada sam već jednom naučio formu. Zamisli ovako, koncept je nešto kao Mario Vreća, znaš njega? Znaš kako on često komentariše kulturne stvari? Zamisli sličan takav format samo za biznis, ali umesto toga da je humoristični po prirodi, edukativni je po prirodi. I sad zamisli da imaš studiju kroz koji prođe deset različitih osnivača. I sa njima pričaš o nekim deset tema i odradiš ceo podcast format. I izvučeš iz njih podpitanja. Pod pitanjima izvučeš primere, izvučeš najbolje delove podcasta. Onda završiš te intervjue i onda se vratiš u montažu i onda sklopiš priču. I onda vodiš publiku kroz taj narativ i kažeš, na primer, nedavno smo imali pitanje da li treba raditi za džabe. U tome si pisao ti, u tome se potegla priča o biznis pričama, pa je onda ona žena morala se izvinjava. Ajde da pretvorimo zaista u kojim slučajevima da, u kojim slučajevima ne. Šta misle ljudi? I onda sklopiš narativ nešto kao Johnny Harris. Stojiš u studiju, kontrolišeš narativ, ali onda uključuješ ljude u trenucima kada su bili najbolji. Ne u trenucima kada su se zalaufali, kao što ti i ja sad pričamo o podcastima već 20 minuta, nego izvučemo onaj najbolji deo. I onda, pošto to nije moguće da se dešava svake nedelje, uzmeš i napraviš televizijski format, imaš osam do deset epizoda po sezoni, što znači da možemo da napravimo da postoji neki koncept iza svega toga. Na primer, prva epizoda je start-up, druga sezona je eskaliranje, razumeš, tako nešto. 

Ivan Minić: Nešto slično sam imao u vidu, razmišljao o tome kad smo jurili neko dodatno finansiranje, nismo ga dobili, nije se desilo i odustao sam. Jeste bilo manje režirano i manje kondenzovano od toga što ti hoćeš da kažeš sada, ali jeste bilo negde slično i to je bila neka ideja šta bismo radili sa specijalima, da kažem, kao kontinuiranim formatom koji bi išao paralelno sa ovim, ili možda nečim potpuno drugim, što se ne bi zvalo Pojačalo, nije važno, ali imao sam neku sličnu ideju. Ono što ti sad opisuješ i ja te slušam, i ok, jasno mi je, sve je to super, i imam potrebu da kažem na način na koji bi to rekao na RTS-u, televizija, televizija, znaš. To već postoji, zove se televizija, zove se… 

Goran Jankuloski: Sa jednom, bitnom razlikom. A ovaj, ta razlika pravi svu razliku u 2024. A to je autorski pečat, osoba koja stoji ispred kamere. Na televiziji je voditelj, ili voditeljka. A ovde si ti i tvoje, ono što ti govoriš. 

Ivan Minić: Ali i na televiziji imaš autorsku emisiju. 

Goran Jankuloski: Jako je teško da imaš zaista stav na televiziji, zbog toga što ćeš neminovno, ćeš nekoga da raspizdiš, ako imaš stav o nečemu. Kao što je, na primer… Uživam dalje u oknu, sigurno. Ako odgovoriš zaista na pitanje da li treba nekad raditi za džabe ili ne. Bez obzira koliko god posle spakovao to, i kao u ovom slučaju, u onom slučaju, itd. Ali kažeš u bilo kom trenutku da ili ne, razapeće te barem 50% ljudi. A to je ono što danas moraš da uradiš da bi bio relevantan. Da daš svoj stav. 

Goran Jankuloski: Evo moja kolumna prethodna je bila o tome i moj stav je i dalje isti, a to je šta te briga šta priča bilo ko drugi. Ti odlučuješ za sebe. Ako to za tebe ima smisla i tebe vodi ka nekom cilju, probaj. Pa i da pogrešiš, šta? Kao nećeš nikad pogrešiti u životu. Pa jedini ljudi koji nikad nisu pogrešili su oni koji ništa nisu radili. Ideja je dobra i ideja ima smisla, samo što ideja može da ima smisla samo u varijanti kada je to televizija. Što znači da nije podcast. Što znači da je produkcijski neuporedivo zahtevnije. I jeste nešto što bih i ja radio, i jeste nešto što bi i ti radio ako nađemo nekog ko hoće da stane iza toga. I kao ja ne moram da se slikam, ja stvarno ne želim da se slikam, ali mi je skroz okej da učestvujem kao neka vrsta saradnika. 

Goran Jankuloski: Zapravo nije poenta u slikanju zato što je ovo format u kome producent ili producentkinja igraju glavnu ulogu. Jer ti sklapaš taj narativ posle. Ti imaš neki koncept šta misliš da će reći, a onda imaš deset intervjua sa ljudima kojima veruješ, koje ćeš na kraju staviti u epizode, koji će ti reći, ama ne, ti si baš glup. Razumeš? I promeniti ti nešto. I onda ti moraš da revidiraš to i onda u montaži sklopiš ono što zaista misliš o tome. 

Ivan Minić: Ja sam u prethodnih šest meseci veoma mnogo i duboko lično razmišljao o tome da snimam jedan dokumentarac koji želim da snimim, koji nema nikakve veze sa svim ovim, ima veze sa tim što ja lično želim da nešto ostane zabeleženo, o osobi koje mi je bila prijatelj i koje više nema. Ja to ne umem da uradim. I, osnovno, ne znači da neću da naučim. Naučio sam i mnogo teže stvari da se razumemo, pa ću naučiti i to. Ali pričao sam sa dosta ljudi koji su uspevali da urade takve stvari. I ono što su mi rekli je razlog zašto ja to nikad neću krenuti da radim. Prvo, zato što to treba da uradi neko ko je bolji u tome. Ako ne uradi niko, uradiću ja u drugom formatu, napisaću nešto i to će od mene biti ono što ja mogu da dam. Ali ono što su mi svi rekli, koji su uradili te stvari, 50 intervjua o nekoj temi, da bi sklopili sat i po. Znači, brate, toliko blaga je bačeno zato što nismo imali gde da ga stavimo. Ja to ne želim da radim. Ja ne želim da razgovor o 45 minuta svedem na dve fraze od po, ne znam, par rečenica ili nešto slično. Ne želim to da radim. Meni je okej da slušam 50 sati toga ukoliko je to interesantno. 

Goran Jankuloski: Možda i možeš da napraviš od toga 50 sati, ko zna. Ali slažem se sa osnovnom tvojim poentom, a to je u nekom trenutku svi kao autori, moramo da se zapitamo gde smo najbolji. I jedan od glavnih razloga zašto sam ja prekinuo sa podcastom, odnosno šta me ubilo u pojam je kad sam video koliko sam napredovao sa knjigom koju sam krenuo da pišem pre dve godine. Mislim, ona ima 225 strana, ali je i dalje daleko od prvog nacrta. Mislim, ja i dalje izbacujem stvari i dalje, ono, tražim tačno kako će neka poglavlja da zvuče onako na nekom čisto konceptualnom nivou. I kada razmišljam o tome šta su moje prednosti, šta bi trebalo da radim, ja sam lik koji je spreman da jako dugo razmišlja i uporno sam đubre, ja ću zaista napisati 500 strana da bih smanjio na 250 koliko treba da bude na kraju. I imam jedinstvenu poziciju da sam radio nešto kreativno, da vodim kreativnu agenciju i da znam puno ljudi koji su preduzetnici i znam puno ljudi koji su kreatori. Bukvalno postoji toliko razloga zašto bi ja trebalo to da radim. I onda kada uzmem i kažem da li želim sada da pokrenem novi format u podcastima, deo mene je u fazonu… not this shit again Gorane.

KOLEGIJUM I PEER GRUPE

Ivan Minić: Dobro, ali u procesu u kojem si odustajao od Žiška podcasta, jer prvi razgovor na tu temu smo imali pre više od šest meseci, ti si pokrenuo Kolegijum. Koji nije zamena, zato što nema veze jedno sa drugim. Zašto si pokrenuo Kolegijum? 

Goran Jankuloski: Originalno je baš bila ova cela diskusija koju smo upravo imali. Sve ovo što smo sada pričali je samo godinu dana ranije. I u to vreme je postao popularan onaj All In podcast, ako si ispratio njih. Dosta konzervativan podcast, politički konzervativan. Međutim njihova dinamika i njihov vibe su jako zanimljivi. Oni su uspeli da uhvate onaj top gear, onaj originalni vibe, samo u podcast formatu i opet tematski i vezano za vesti. I onda je originalno moja ideja bila da je to sledeća velika stvar. Njuzovci su se već probili, ali opet njuzovci su humor, znači inovirati nešto na tu vodenicu u biznis podcastima. To je ono što sam hteo da postignem. Kažem ti, onda sam naučio mnoge druge stvari. Prvi razlog zašto sam ušao u kolegiju je zato što nikada nisam mogao da se odredim prema Žiška podcastu da li je kulturalni, da li je advertising ili je biznis podcast. Dosta smo mi tu šetali vamo tamo. 

Ivan Minić: A zašto moraš da se odrediš ka jednoj od tih stvari? 

Goran Jankuloski: Imam osećaj da ljudi moraju da imaju svest o tome šta dobijaju kada uključe epizodu. Bez obzira što ti možeš da meandriraš unaokolo, mora da bude jasno svima zašto su pretplaćeni, zašto su kliknuli subscribe dugme. Mislim da je za Pojačalo to dosta jasno, bez obzira što se slažem sa tobom da mnoge tvoje epizode malo izlaze iz tog šablona. Ali suštinski znamo da nam je Pojačalo kao brend. Žiška podcast niko nije znao. Ja nisam znao pa kako će publika da zna. I onda je Kolegijum praktično bio način da odvojim i moj interes za biznis i biznis teme od Žiška, brenda koji malo se bavi kulturom, malo se bavi kayfabe-om, malo hate-watchingom, malo advertisingom, malo content vs content, malo logoom, a onda odjednom sadajmo četvorodnevnu radnu nedelju i ostale stvari koje me takođe zanimaju. I paralelno sa time želeo sam da počnem ja više da se bavim biznis temama, a nisam želeo da opteretim Žiška podcast dodatno time. Jer mi je delovalo kao da on ide u onom smeru majstori svog zanata. A to nikako nisam mogao da izvedem taj koncept u biznisu. I onda je Kolegijum praktično bio cepanje Goksija na dva. Na Goksija marketara i Goksija biznismena. Kao da mogu da na neki način obradim i sve te teme. I da uđem u taj svet. I da networkujem sa ljudima sa kojima nisam do tada networkovao, isto kao što se desilo na Žiška podcastu. I hteo sam da donesem nešto novo. To je u stvari bila glavna stvar koja me vozila, a to je želeo sam da inoviram biznis podcaste kao format. Očigledno nismo uspeli, ali okej, još. 

Ivan Minić: Ti si hteo, Nemanja uvek hoće. Šta god ga pitaš, u principu uvek je odgovor da. I sad već postoji neki, da kažem, minuli rad. Koliko? 25, 6, 7 epizoda, tako nešto. Šest meseci. Odnosno, godinu dana testa. Jer to je na dve nedelje. Godinu dana testa i u toj celoj situaciji šta se zaključuje onako novih godinu dana? 

Goran Jankuloski: Definitivno nismo uspeli da inoviramo biznis podcaste. I kažem ti, ako bih sada imao čarobni štapić i vremeplov i da mogu da zaustavim vreme i da ja montiram lepo, a vi svi stanite, samo nemojte ni da stanete ni ništa, radio bih ovaj koncept koji sam ti opisao, znam kuda bi to otišlo dalje. De bi Nemanja sigurno postao jedan od ljudi koji često gostuje u tim epizodama. Ali okej, još neko vreme ćemo sigurno raditi Kolegijum, postoje neke priče koje želimo još uvek da ispričamo, ali ono što mi je glavno je zapravo priča koja stoji iza Kolegijuma, koju malo ljudi zna. Čak nismo u Kolegijumu pričali često o tome. Kolegijum je počeo tako što je, kao je i obično, jedna od brljotina Miloša Skokića. On je došao na ideju da, pošto smo mi znali da je nama, nama je bilo baš potrebno da upoznamo druge osnivače, ali mi to nismo znali kako da uradimo. I jednostavno nismo mi gradske face koje sede po kafićima i onda naiđe ovaj koji je osnovao ovu firmu, tako smo mi to zamišljali. I uglavnom u jednom trenutku Miloš uzme jednostavno kao zna četvoro, petoro ljudi i pozove ih u Flert. U Flert kafić. I mi se sastanemo i to odjednom izbije neka vrsta psihoterapije, gde se svi jadaju jedni drugima, svi otvore svoje PNL-ove, gađamo se ciframa, svi znaju koliko platu možeš da očekuješ da treba da platiš HR-a, administrativnog radnika ovog, radnika onog ovog. Svi znamo ko je dobar podizvođač, ko nije dobar podizvođač itd. i kreću da se dele znanja odmah. U smislu na tom prvom sastanku je ta energija bila neverovatna. I u tom sastanku su prisustvovali Nemanja Čedomirović, Mihajlo iz Codata, Met Šimunec iz DMI-a i Feđa Lučić iz Morfa. I mi smo shvatili da nama to sve mnogo znači i onda smo krenuli da se okupljamo jednomesečno relativno redovno. U međuvremenu se priključili još neki ljudi itd. I mi smo zapravo tada kao krenuli da prvo smo razmenili sve stvari koje nam znače, svako donese neki svoj problem koji ne može da reši, pa onda mu ljudi daju savete kako bi oni to uradili. Onda naravno Miloš i ja uradimo suprotno, onda se ispostavi da smo ipak bili u pravu, onda svi analiziramo kako smo tu uopšte došli itd. I Kolegijum je nastao na jednom od tih druženja da sam ja rekao, e, ja imam ovo, a onda je Nemanja izvadio svoje beleške i rekao, a ja imam ovo. Pa to je ista stvar. I onda smo bili kao, ajde da se nas dvojica iscimamo. I još jedna stvar koja mi je tu bila dosta bitna je, Čedomirović je jedna od sposobnijih osoba sa kojom sam ja ikada radio. On je jedan mali patuljak na baterije koji ima svoj mali, mali pijuk. Ali će da te pijuka dok ti ne ispijuka oči. E, i onda jednostavno, razumeš, kao kad imaš nekoga takvog u svom uglu, onda si u fazonu, okej, možemo mi to. A ja sam znao da ja to sam ne mogu, ako nema nikoga ko će još da zagrize pored mene. I onda je Nemanja zagrizao i jednostavno nikad se Kolegijum ne bi desio da on nije iscimao dovoljno ljudi, da on nije pojurio koga je trebalo da pojuri, da on nije u nedeljom uveče pospremio to do, odnosno kako mi to zovemo, čekić koji treba da se pospremi za tu epizodu i tako dalje i tako dalje. Međutim, ono što sada ostaje kao trenutno je da sam naučio da, ovo što si ti rekao, da je podcast dobar razgovor. On jeste dobar razgovor, ali ima jedan ograničavajući faktor, to su ove kamere. I kada uključiš kamere, ipak smo svesni da je ovo javni nastup. Ja ću tebi reći da smo mi otvorili PNL Žiške na tom sastanku. Ali neću ti sad reći da li mi je profitabilnost tada bila 12, ili mi je bila 17, ili mi je bila 22%. A tamo ću pokazati ljudima Excel tabelu. I onda iz toga zaista kreću zabavne diskusije. I to je ono što trenutno vidim kao da, razgovarati je super, ali kako da razgovaramo bez opterećenja javnog nastupa ili bez opterećenja nekog velikog skupa, kako da budemo u nekom okruženju koji je dovoljno slobodan da možemo zaista da pričamo o stvarima koje nas muče. Jer u jednom trenutku sam shvatio da trenutak kad se kamere ugase je trenutak kad se neki odgovori promene. Svi smo jako diplomatski kada odgovaramo tokom podcasta, a kada nas je samo šestoro koji se gledamo tu, onda si u fazonu, joj da ti kažem. I onda ti kaže kratku verziju koja je suštinski istina. 

Ivan Minić: Ima tu još jedna stvar koju možda nisi uzeo u obzir, a to je činjenica da vi niste jedni drugima direktna konkurencija. Vi se preklapate donekle… 

Goran Jankuloski: Zapravo Nikola Vuković je za Vuka postao deo foundersa. 

Ivan Minić: I njihov model je dosta drugačiji od onoga što… 

Goran Jankuloski: Okej, slažem se, ali ja ne bih imao problem da dovedem direktne konkurente tu. Čak mislim da sam par puta pokušao Đorđe Jankovića iz Friday, malo da dovučem da ga zainteresujem za to, ali zauzet čovek naš kao i svi mi. Zbog toga što mislim da iz toga može samo dobro da izađe na kraju. 

Ivan Minić: Dobro, ali ti dalje pričaš o drugom delu priče. 

Goran Jankuloski: Znaš ko se otvorio, ne na toj grupi, ali je bio veoma otvoren, Danijel Ackerman iz The Guardian. Daniel Ackerman iz The Guardiana, seli smo na par ručkova, a mi smo mislili da se upoznajemo, sad će on nama da priča o tome kako je na hrvatskom primorju, a mi kako je na beogradskom asfaltu. Međutim, veoma brzo mi skrenemo na te biznis teme koje su nama zapravo jako bitne. Jako brzo smo krenuli da delimo koliki su nam finansijski parametri od profitabilnosti do naplate po zaposlenom itd. Zbog toga što recimo sa Borom iz Reprezenta sam imao sličnu situaciju, kao dosta brzo razmenimo te informacije, jer suštinski to je dobro i za nas i za njega. Postoji možda neki argument da ljudi koji su daleko dogurali pa kao ako imaš 5 miliona revenue, imaš 50 ljudi, malo manje možeš da naučiš od nekoga ko ima 10 ljudi i milion revenue. Ok, mogu to da razumem da postoji neki disbalans tu. Ali zapravo s obzirom da se mi uvek razlikujemo, i onda Žiška je u veoma specifičnom servisnom biznisu, u advertising ima veoma specifičnu poziciju, i onda ja kad slušam Nemanjine probleme iz Growth-a, sa njegovim suosnivačima i slušam šta su njihove probleme, ja sam u fazonu e, to je ono što smo mi imali pre tri godine, evo šta smo pokušali, evo šta nije uspelo. Šta je uspelo, to nemam pojma da vam kažem, ali sam siguran da ovo ne trebate. Što je već njima spasilo još nekih šest meseci života. A isto tako, dosta možeš da naučiš od ljudi koji su u drugim industrijama, imaju drugi pristup tome i mogu da ti daju neku totalno drugu vizuru. Čak ako se dobro ne složiš sa nekim, i to bude na kraju terapeutski, zbog toga što shvatiš da mnogo više veruješ u to što želiš da uradiš. Jer dođeš pun nesigurnosti u fazonu si, da li treba da nagradim ovu osobu ili da je otpustim. I bukvalno dođeš sa time na sastanak, i onda ti neko dođe i kaže, ja bih ga otpustio odmah, znači sa vrata. I onda ti kreneš da razmišljaš o tome kako bi to zaista izgledalo, i onda kao shvatiš da postoji gomila argumentacija zašto to nećeš da uradiš. 

Ivan Minić: Počneš da ga braniš, i čim kreneš da ga braniš, znaš da ne treba to da uradiš. 

Goran Jankuloski: Tako je. 

Ivan Minić: Sve to stoji, dobra je ideja, ali mora da bude zatvoren krug. 

Goran Jankuloski: Da. Ne smeju da budu grupe više od šest ljudi. Inače, kroz sve ovo, novi korak koji smo napravili se zove Founders RS, odnosno pokušavamo sada da vidimo kako da to naše druženje turbo-charge-ujemo. Kako možemo da napravimo da ljudi zaista odvoje dva dana, i da možemo da imamo što više ljudi koji mogu da učestvuju u tome. I onda trenutno smo naišli na koncept da možemo da imamo 18 ljudi koje podelimo u grupe, i onda oni idu po diskusijama, i tu diskusiju facilitira jedna osoba. Znači, ujutru imaš diskusiju o marketingu, popodne imaš diskusiju o ljudima, i uveče imaš diskusiju o strategiji, na primer. Svaki put kada uđeš u sobu, malo ti se izmeni grupa da bi uvek imao različita gledišta. Za to nam je potrebno, znači, dva dana u kojima ljudi onda mogu brzo da razmene sva ta iskustva. Pošto smo se mi videli jednom mesečno, to se onako baš razvuče, znaš, kao mi natenane sad. 

Ivan Minić: Dobro, to je ono više neformalno. 

Goran Jankuloski: E, i onda smo ovde želeli da vidimo kako možemo, aha, ne možemo sad, to naša neformalna druženja, malo teško da skaliramo, na primer, 18 ljudi. I trenutno radimo na tome kako to da organizujemo. Koncept se zapravo zove peer grupe. I postoje razne peer grupe već u Srbiji. Mokrogorska, recimo, ima jednu. I postoje neformalne peer grupe, mnoge. Ali, kao, želimo da vidimo da li možemo da repliciramo to što se nama desilo na tom prvom sastanku u Flertu, u kome svi zaista dobiju maksimalnu vrednost, ali se to desi u tih dva turbo-chargovana dana. I za to nam trebaju, je li, naravno, ljudi koji su facilitatori, koji vode tu diskusiju, da ona ne meandrira do besvesti i da malo usmere ka nekim stvarima koje znamo da su uvek bitne. I da kroz sve to i mi, naravno, naučimo dosta o tome, jer, kao, kada dobiješ vizuru mnogih različitih osnivača iz mnogih različitih biznisa, onda osećaš se daleko sigurnije u svoje greške. 

Ivan Minić: I sad mi smo pričali, odnosno, ti si rekao o tome i svi mogu da pročitaju, but you can’t come. 

Goran Jankuloski: Tako je. Mi smo trenutno u fazi koncepta. I u fazi koncepta imaš dve brige. Šta ako niko ne želi da dođe i šta ako svi žele da dođu. I, ono, to je priroda kreativnog rada, da u trenutku kada radiš nešto novo, zaista, ti pojma nemaš. Znaš, kao, mi smo u fazonu, ko Radovan treći? Biće ih između 10 i 160. Nemamo pojma. 

Ivan Minić: A mora da ih bude 18. 

Goran Jankuloski: Mora da ih bude tačno 18. Zato što taj format koji smo… Znači, ne može da ih bude više od 6 u jednoj grupi. Ako ih ima više od 6 u jednoj grupi, formira se ona politička organizacija, ljudi onda neće da se otvore, neće da se dele zaista informacije i tako dalje. Sa druge strane moraju da budu ipak malo slični. Dosta je različito, recimo, ako bismo imali nekoga ko tek počinje, ko je tek otvorio firmu, ta osoba bi sigurno dobila ogromnu vrednost. Ali pitanje je da li bi osoba koja je došla, recimo, do 50 ljudi 5 miliona revenjua, da li je ta osoba onda dobija vrednost od te druge osobe. Tako da da bi svi dobili vrednost koji su tu, ipak moraju da budu malo probrani. I poslednja stvar koju želimo da imamo je, naravno, pošto imamo Nemanju, da ne želimo da nam svi budu IT-evci. Jer baš želimo da imamo različite poglede na stvari i baš jako često nam se dešava, pošto je jedna od osoba koja nam se nedavno priključila u tom našem neformalnom okupljanju, to je Stefan Lazar iz Burek House-a i on nam jako često ruši sneška jer čovek radi u uslužnom biznisu. I onda je u fazonu, aha, to je tako kod vas, konsultanata. E sad ja vam da objasnim kako to radi. 

Ivan Minić: Da vidite malo novosti iz realnog sektora. 

Goran Jankuloski: Tako je. E to je ono što želimo da postignemo i ovde. I onda da bismo to imali, moramo da uradimo selekciju. Mi ne želimo da napravimo od ovoga rudnik u kome se to samo vrti, želimo da eventualno dva puta godišnje imamo tu neku ekipicu koja oće da se skupi i da to bude finansijski održivo za sve uključene. Ali nije nam kao masovka ono što tražimo. Želimo da budemo otvoreni, ali da bi cela stvar radila, prvenstveno nam je bitno da se stvori vrednost za sve uključene. Ja bih voleo da mogu da zamislim kako bi to izgledalo i bez invitation only, ali ajde da ne opterećujemo koncept dok još nije ni zaživelo. Skratili smo sebi jednu muku zato što je invitation only, onda možemo da imamo više kontrole i možemo da se više posvetimo tim osnivačima i ono što je nama jako bitno je kao od njih možemo da dobijemo i daleko otvoreniji feedback, jer već imamo neku vezu sa njima. 

KNJIGA O KREATIVNOSTI

Ivan Minić: A mi svi što volimo da slušamo kako ti razmišljaš i šta te trenutno interesuje i šta trenutno analiziraš, šta ćemo mi da radimo? Pa ne znam, možda ću češće verovatno gostovati Pojačalu, Digitalku, Netokraciji. Nekada, davno sam to često radio ako se sećaš. Onda sam pokrenuo da iskačem iz frižidera jer kao zamisli, Egomanijak ima dva podcasta, svaki dan postuje na LinkedIn i o majko. Šalim se, ali ono što bih ja voleo je… voleo bih da imam čarobni štapić, da mogu da zaustavim vreme i da mogu da nađem budžete da uradim taj koncept koji sam rekao, ali to ne deluje likely. A ono što bih sigurno voleo je da završim knjigu. Knjigu koju ti još uvek nisam poslao i neću dok ne budem imao nešto u nacrtu. I knjiga je definitivno nešto najteže što sam ikada pokušao da uradim. Knjiga je nefikcija. Zamislio sam je kao mehaničko uputstvo za kreativnost. Ako znaš ono što dolazi u Ikea i za sklapanje nameštaja, to je samo za kreativni rad. A bilo ko ko je radio išta kreativno zna da su te dve ideje suštinski suprotstavljene i da je ovo što sam rekao ultimativni absurd. Ali ja sam težak. 

Ivan Minić: Kao da si inženjer. 

Goran Jankuloski: Pa i da, negde tamo u diplomi verujem da piše da jesam. I to jeste deo ovog puta bio, da sam ja u kreativnom radu uvek bio inženjer, a među inženjerima sam uvek bio kreativac. I tu ono, to je ujedno i blagoslov, a ujedno i kletva. Ali onda taj deo sa blagoslovom mogu da pretočim u knjigu. I to je ono što želim da uradim. To je jako teško. Jako je teško zato što ja nisam pisac, umem da napišem blog da bude pristojan, ali napisati blog i napisati knjigu su dva veoma različita izazova. A pored toga pokušavam da spakujem u stvari sebi u glavu nešto što se zove kreativnost. Ja sam čitao jako puno o tome i bavim se time već deset godina. I dalje dođem nekada na posao i onda se nešto desi i ja sam u fazonu a, pa logično, jer to uvek se dešava u kreativnom radu. I onda budem u fazonu, to treba staviti u knjigu. I to mi se i dalje desi jednom nedeljno. I pokušavam to sada da pretočim da ujedno bude pitko. Što je dosta teško zato što ja nemam tu priču spremnu. To nisu moje anegdote ili nije moja životna priča. Ja želim da napravim nešto što je suštinski najkorisnije osobama koje će želeti da se bave kreativnim radom. 

Ivan Minić: Praktični vodič. 

Goran Jankuloski: Praktični vodič za nešto što je veoma nepraktično, a to je kreativni rad. 

Ivan Minić: Pročitao sam dosta knjiga o kreativnosti, slušao sam ljude koji pričaju o tome. Bilo je nekih super zanimljivih momenata te razgovore, ali većina stvari koje sam čitao je suštinski potpuno beskorisna. U najboljem slučaju je zabavna, ali nemaš nikakvu vrednost koju možeš da izvučeš iz toga da možeš da kažeš ok, ja sam sad nešto promenio zahvaljujući ovom. Jer ništa se nije značajno desilo u tom nekom smislu. I taj moment kada je to anegdotalno, onda je zabavno i onda možeš da ga koristiš možda negde kao primer kada pričaš i to je ok. Ali to što je nešto bilo dobar primer pre 60 godina u advertising industriji… 

Goran Jankuloski: I pitanje da li je istina. 

Ivan Minić: I pitanje da li je istina. 

Goran Jankuloski: Jer znaš priču o ready cake mixu? Ona priča o tome da nije se prodavalo, a onda su im rekli da dodaju jaja i onda krenulo da se prodaje. To nije istina. Jer znaš za Edwarda Bernaysa? Onaj lik koji je osnivač PR-a. Postoji njegova čuvena kampanja koja se zove baklje slobode, odnosno torches of liberty. I on je tvrdio da je od njegove kampanje praktično počelo da bude moderno među ženama da puše. Do tada nisu pušile. Njegova kampanja bila 1912. 1909. rađeno istraživanje, 7% žena pušilo. 1912. na njegovu kampanju, 12% žena pušilo. Koliko je pušilo 3 godine posle kampanje, trend ide ravno. Kao da se kampanja nije ni desila. Ali naravno da će Edward Bernays da izađe, jer je Edward Bernays. Jer je čovek koji brine o svom imidžu i da ispriča najbolju moguću priču. Ja ne znam šta je neko rekao Steve Jobsu posle posete Xeroxu i da li je on ukrao ili bio inspirisan. Ja sam tu priču čuo hiljadu puta. Čuo sam je ispričanu da tvrdi jedno i da tvrdi suprotno. To ne znam. Ali ono što znam je stvari kojima sam prisustvovao. Kada sam ti rekao ovo za autorstvo i Tatjanu, to je razgovor koji sam imao sa tobom i posle imao sa Milakovićem. Sa Nikolom Silićem sam imao razgovor odakle mu dolaze ideje i onda mi je on objasnio da je u trećem razredu on gledao neki glupi manga-crtać koji njega inspirisao da on napravi Teslu. Tako je, ali onda… To nije kao Silić, to zvuči kao svi mi, zato što kada shvatiš iz kojih petinih žila dolaze ideje, shvatiš da je to zajedničko za sve nas koji stvaramo nešto novo. I ono drugi problem koji imam, koji pokušavam da rešim, ja zovem to Dave Trott. Znam da je on tebi jedan od omiljenijih pisaca. Ja ga gotivim onako kao kad želim da se zabavim, ali ultimativno mi je problem što on stane. On daje anegdotu, ta anegdota bude zabavna, obično je zapamtimo. Pitanje je nekada, ono priču o tome šta je tačno uradila žena u Britaniji sa svojim dobitkom od lota. Nisam tačno siguran da li je to sve što je ispričano istina, ali uglavnom je zabavno. Međutim, problem sa tim je što ne daje ti kompletnu sliku. To nije priča o kreativnosti. To su par zabavnih zapažanja. Postoji još jedan način na koji može da se obradi kreativnost. To je ono što je uradio creative act Rick Rubin. Rick Rubin je ispričavao svoju priču iz srca koju su ispričali mnogi umetnici i dosta sličnu priču. I tu postoji 90% jako dobrih saveta i jako dobrih uvide o kreativnosti. Postoji samo jedan problem. 10% nije tačno i kontradiktorno je i obara prethodnih 90%, zbog toga što je Rick Rubin suštinski umetnik, on nije kreativac. Biti umetnik znači da je sve subjektivno i sve što uspe, dokle god umetnik sam bude ispunjen, sve je okej. Mi koji se bavimo kreativnošću, ipak se bavimo nečime što je kapitalistička tvorevina. 

Ivan Minić: Primenjena umetnost. 

Goran Jankuloski: Primenjena umetnost se nekada to zvalo. Danas je to zadržalo samo u vizualnim umetnostima, ali suštinski to je taj oksimoron. Primenjena umetnost. 

Ivan Minić: Pa to je taj moment gde je tvoj posao da budeš kreativac, što znači da ne budeš kreativan, nego da budeš kreativan na komandu. Što je problem. 

Goran Jankuloski: Problem koji moramo da adresiramo. Jer ako se ne pozabaviš tim problemom i kažeš kao što ti Rick Rubin kaže, Ivane, najbitnije je da budeš autentičan. Ne možeš da budeš autentičan ako radiš za brend. Jer je brend taj koji treba da bude autentičan, a ne ti. 

Ivan Minić: Generalno imam veliki problem sa pojmom autentičnosti i promocijom autentičnosti, jer ga najčešće promovišu oni koji nisu autentični. 

Goran Jankuloski: Meni je drugi problem u tome što to znači. Recimo, juče sam baš slušao jedan podcast u kome je gost potencirao na autentičnosti i rekao je, mi zaista moramo da budemo mi. Evo, Jokić je debeljuca koji uspe u NBA-u i onda navedeš neke primere. Ja sam u fazonu kakav je to savet. Kako možeš da ne budeš ti. Mislim kao ok, je li savet nemoj pokušavati da imitiraš druge koji nisu ti. Ok, ali to je dosta bazično u stvari. Autentičnost u kreativnosti je dosta više specifična. Znači da te ljudi prepoznaju kao jedinstvenog. Tvoj karakter je ono što odmah iskače ljudima. Ti imaš nešto što je brend u glavama ljudi. To je autentičnost, a ne autentičnost sa strane autora koji kaže ja se ponašam autentično, pa ono šta sad. 

Ivan Minić: Dobro, ali kada radiš sa brendom, to imaš taj moment i kada si neko ko je pozvan da učestvuje u toj celoj priči, a prepoznat si autor, onda si ti izabran kao autor zato što si na liniji sa brendom. Pa možeš da amplifikuješ taj brend zato što si ti neko ko ima smisla da bude deo te priče. Kao što vrlo često imaš kod nas situacije da nemaš taj meč i to onda ne rezonuje nikom. 

Goran Jankuloski: E, još gore, kada imaš meč i dalje postoji tenzija. Jer recimo, ja sam ovu priču što sam ti ispričao sada za ovaj koncept novog YouTube serijala ispričao jednom klijentu koji traži priliku da se obrati mladima u biznisu i želi da napravi neku priču koja je malo drugačija od Pojačala koja je overall business i malo drugačija od business priča za koje želi nešto što je reputabilnije, što daje veći kredibilitet tom projektu. I ja sam rekao super, ja sam definitivno neko ko je tu na mapi. Ona, ima i drugih, kao rekao sam koga vidim da može to da uradi. Ali onda sam im rekao takođe, samo da znate, ako ja želim da ovaj koncept radi, vi ne možete da imate finalno odobrenje na taj scenario. Ja vam garantujem da ja sigurno neću da izađem i da kažem nešto glupo, ali takođe moram da pričam ono što su moji stavovi. Moji stavovi će biti promišljeni, to znate, zato što kao ja sam oprezan čovek, pogledajte deset godina moje karijere, ali ja moram da kažem konkretne stvari. U suprotnom, ovo će biti infomercial koji niko neće gledati. A ja to ne želim da radim kao autor. Znači, pazite, ovo se stalno dešava. Mi imamo ogromno poklapanje između nekih autora i nekih brendova i dalje ta tenzija postoji. Zbog toga što se bavimo kreativnošću, a ne umetnošću. 

Ivan Minić: Dobro, Gorane seti se, pre deset godina je to funkcionisalo tako što neko dođe, snimi nešto užasno glupo, dođe kod tebe i kaže, možeš šta da napraviš da ovo bude viralno? I ti kažeš, da, a to tako funkcioniše. Baš tako to funkcioniše. Ali dobro, neke stvari se jesu promenile, neki brendovi su to shvatili. Oni imaju vrlo direktne benefite od toga što su shvatili i našli sa kim će raditi i ko će biti njihov glas. Neki nisu, imaju svoju tržišnu poziciju koja je takva kakva je, negde je slabija, negde je bolja. U svakoj tranziciji postoje dobitnici i gubitnici tranzicije. I to je ono što je negde važno. Najstrašnija stvar koju u biznisu možeš da kažeš, mi to tako radimo već 30 godina i nema potrebe to da menjamo. Je li ima nešto što se nije promenilo za ovih 30 godina? Toalet papir se promenio, a ne nešto komplikovanije. 

Goran Jankuloski: Advertising, biznis model. 

Ivan Minić: Pa dobro, kad vidiš šta vi radite i on se promenio. Promenilo se ono što ja radim, ali biznis model nisam siguran da se je promenio. I to je poslednja stvar koju bih voleo da promenim tom knjigom koju želim da napišem. Jako sam kivan na svoje pretke u advertisingu, što su dopustili da kreativnost postane stvar koja je zarolana u IT-u. Design thinking nikako nije smeo da se desi van advertisinga. Mi smo imali 60 godina prednosti bavljenja kreativnim radom. Ti pročitaš design thinking kao neko ko radi u agenciji i u fazonu si pa duh, ali je neko to mnogo bolje spakovao od nas. Advertajzing i marketing je nekada bio motor razvoja svake firme. I mi smo bili čuvari kreativnosti. Mi dalje znamo u stvari kako se radi kreativno. Mnogo bolje nego ljudi koji dolaze iz drugih sektora. Ali smo dopustili da kreativnost postane samo da je to nešto šareno, da je još malo tu neki lepi potpis, možda neka fina reklama, onako da probija sunce, vrti se kamera okolo. To je to. Dovoljno je. 

Ivan Minić: I ispoliraj. 

Goran Jankuloski: Tako je. A mi u stvari radimo kreativni rad i zbog toga znamo zaista kako bi trebalo se prave inovacije. To je ono što smo nekada radili. Kada si nekada hteo da napraviš inovacije, zvao si advertising agenciju. Nisi zvao design thinking studio. E sad, svi mi koji danas radimo u advertisingu, ne možemo da ignorišemo da se promena već desila. Pa onda imaš Đorđa i Friday koji design sprint koriste kao metodologiju upravo za to. Mi isto koristimo sve te stvari, nekada to i zovemo sprintovi, nekada zovemo radionice, da klijente vučemo ka tome kako da dublje sarađujemo, kako da radimo van kutije koja se zove brief, kako da otvorimo uvide iz proizvodnje, kako da stvorimo zaista veću vrednost koristeći prvenstveno kreativnost, a ne samo komunikaciju. A mislim da je problem koji se trenutno dešava sa design thinkingom i sa sprintom kao formatom, koji mora biti u nedelju dana, a ako nije u nedelju dana onda niko ne zna baš tačno šta se tu dešava, ili sa skramom, ili sa ono što sa Nemanjom često pričam sa agilnim organizovanjem, jeste da ako ti nametneš samo metodologiju i kažeš ovako treba da se radi, to super radi ako imaš isti posao kao Google Ventures. Ali ono što ću ti reći je kada Žagar, kada mi odemo u Jafu, e baš lepo, ali ne može da se testira svog toga što košta deset hiljada evra da se zameni štancna. Ne može. Ili ćemo zameniti tu štancnu jedan put, prekrstiti se pa videti da imamo AB test, jedan od dva, ali ne možemo četiri i tako dalje. I onda se to dešava na milion malih koraka u procesu. A način da organizuješ onda proces jeste da zaista poznaješ principe kreativnosti, koji su nama daleko poznatiji nego nekome ko je izučio samo metodologiju. I ja često vidim kako, sad je već postao malo mim da kada izvadiš papiriće i napišeš na njima HMW, ljudi krenu da kolutaju očima. Jer znaju da se ništa na kraju neće desiti posle toga. A razlog zašto se neće desiti je zato što pokušavaš da uklopiš metodologiju koja je razvijena za veoma specifičnu stvar i onda ono što mi svi pokušavamo da digitalizujemo tradicionalne biznise poput banaka, osiguravajućih kuća, telkoa, margarina i svega što mi radimo. Ali da bi to uspelo, ti moraš da uzmeš input sa druge strane i da kažeš o specifičnosti tih biznisa i zbog toga ne može ovo, ne može ovo, ne može ovo. Ali to moraš da uradiš za svaki projekat odvojeno. Svaki kreativni rad je po prirodi jedinstven. Što znači da mu treba jedinstven proces, jedinstven pristup. 

Ivan Minić: I neefikasan. 

Goran Jankuloski: Jel može neko da zapiše, ovo treba mi za knjigu. 

Ivan Minić: Neefikasan. To je mnogo važno. 

Goran Jankuloski: Po prirodi je neefikasan. 

Ivan Minić: Možeš da se baviš time da kroz iteracije povećavaš efikasnost nekih stvari i ti ćeš u jednom trenutku doći do teorijskog i praktičnog maksimuma efikasnosti nekog procesa. Ne može da bude bolje. A treba ti rešenja. Tada rešenja nije derivativna. Tada rešenja dolazi tako što neki ludi čovek iz Užica kome su rekli da to ne može, provede tri meseca i dođe i kaže šta ne može. Evo ti. 

Goran Jankuloski: Ne, napravi, malo je drugačije. U smislu kao, kreativnost je smišljanje i pravljenje nečeg novog. Kada nešto radiš prvi put, po definiciji, to će biti najgore što si ga napravio. Prva epizoda podcasta će biti najgora koju si ikad napravio. Svaka sledeća će biti bolja i efikasnije će se organizovati. Ali će biti suštinski manje kreativna od prethodne, zato što je druga epizoda novog podcasta. E, ono što se desi sa Milošem Sokićem iz Užica je on dođe, drlja nešto, i onda ti donese neki pantrljak, i onda ti gledaš ono, i to izgleda onako sklepano, ali ima tu nešto. E, to je ono što Miloš uradi kada biva kreativan, i ono zašto je privilegija raditi sa njim nekih dana. Iz istog razloga nije nekih drugih dana. Ali ti pogledaš to i moraš da imaš u tom trenutku veru, viziju, želju da u tom njegovom pantrljku vidiš nešto novo, nešto kreativno, nešto vredno. Ako počneš da primenjuješ na to te stavove tipa ovo nije dovoljno efikasno, ovo nije dovoljno cool i tako dalje, i ti mašiš fudbal, to nije poenta kreativnog rada. A opet u isto vreme Miloš, s druge strane, mora da se iz petnih žila potrudi da zaista dotera to da bude MVP. Da to ne bude čisto moje razmišljanje, pa evo ja sam ti šutnuo nešto, pa ti sad vidi. 

Ivan Minić: Evo pa vi vidite. Jer pazi, MVP kao koncept zapravo je oksimoron. Minimal viable product. Čekaj stari. 

Ivan Minić: Je li minimum ili viable? 

Goran Jankuloski: Toyota 2. Šta je viable? A pa viable je da imamo ono, sve je završeno do toga da možeš da se javiš korisničkom centru i da oceniš zadovoljstvo svojim uslugom korisničkog servisa. Uh čoveče, pa šta je tu viable onda? Znaš kao, daj mi minimum neki. I to je ono što je apsurdno i moraš da razumeš u tom trenutku. Znaš li što, kada radiš neke stvari, kao što se često dešava u design thinking metodologiji, ako radiš sajt. Naravno da sajt možeš da mockupuješ sada jako brzo, u Figmi može da se klikće, to izgleda skoro stvarno, zapravo ljudi koji nemaju pojma šta se dešava ni neće provaliti da to nije sajt. Ali brate, ako radiš u istom trenutku razvoj, opet uzimam čokoladice, jer su mi stalno na pameti, ako radiš razvoj nove čokoladice, džabe što si napravio svoju ideju na papiru i tako dalje, ne može da preliješ tom čokoladom to što si ti zamislio. Onda ćeš dobiti ovako i kao, ne može drugačije. Može ako se plati deset miliona evra koji nemamo. I to je cela priča, razmišljajte van budžeta, super, razmišljajte van budžeta, ali se onda vratite da razmišljate unutar budžeta, inače to razmišljanje van budžeta ne služi ničemu, ako smislite ideju koja radi samo ako imate deset puta veći budžet. Ali na jednom projektu ti ne znaš koji je od tih. Ako radiš sajt, možda ono što je MVP treba da izgleda veoma blizu finala, barem za onoga koji je korisnik, a ako radiš čokoladicu, možda to izgleda nešto što je ono dosta džabuljigavo i tako dalje. A ako radiš novi proizvod, možda to treba samo da tandrče na način na koji treba da tandrče, i ljudima se neće svideti, ali ti u njima vidiš da im je nešto ih je privuklo, i to nešto je baš ono što si ti zamislio, pa ćeš sad uraditi još četiri iteracije i da onda dođeš do onoga što će zaista da im bude prihvatljivo. A šta je od tih četiri onda bio MVP? 

Ivan Minić: Što bi rekao naš narod, ne dajte onome koji je smislio slanu plazmu da dira eurokrem. Gorane, hvala ti što si bio. Drago mi je da smo podelili neke od ovih razmišljanja i da imaš rečenicu koju ćeš pokupiti odavde, koju ćeš koristiti nekad u životu. Čekam da vidim kako će se cela priča odviti, nastaviću da slušam Kolegijum, a svima vama koji slušate Pojačalo, a niste prethodno slušali, ili barem neredom, Žiška podcast, moje preporuke je da proskrolujete i da vidite da li postoji neka tema koja vam je interesantna, ili neki gost koji vam je interesantan, i da pustite to, zato što većina stvari koju ste snimali je takva da može da se sluša bilo kad. Bilo je reakcija na trendovske stvari, bilo je tumačenja koje nam objašnjavaju šta se dešava, ali većina je zapravo bila neki evergreen koji može uvek da se presluša, i negde, nadam se da iako je taj format za sada završio svoju priču u Žiški, da će neke stvari koje ste radili kroz taj format u nekim drugim formatima nastaviti da se dešavaju, kao što je wrap-up godine, jer to ne mora da bude podcast, a treba da postoji jer ga niko neće uraditi tako kao što ćete ga uraditi vi, i da će to sad možda otvoriti prostor za neke druge formate koji su bili ugušeni, a koji nisu redovni, nego mogu s vremena na vreme da se realizuju kao neki od onih eksperimenata koji ste probali, koji su mi takođe bili super. Ja ću sad imati mesta za jedan podcast, pa ću tražiti koji je to novi, koji ću da uglavim u svoj raspored, i nadam se da će priča sa Kolegijumom da ti legne na neko mesto koje će za tebe imati smisla, a priča sa foundersima da će izaći iz invite-only okvira barem toliko da može da napravi neki veći impakt na društvo. Makar to bio neka vrsta, nemam pojma, summary-ja nakon druženja, gde će svako nešto da kaže, pa ćemo svi moći da dobijemo neki novi uvid, ali svakako srećno sa tim projektom, srećno sa Žiškom i mi nastavimo da se vidimo bez ovih kamera i da pričamo stvarima o kojima pričamo. Budi mi dobro. 

Goran Jankuloski: Hvala ti puno. 

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali, to bi bilo to. Vidimo se ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.