Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U drugoj epizodi sa Reljom bavimo se biznisom, ili što ja volim da kažem, parama. Pare nisu važne, ali bez para ne može da se funkcioniše. Samim tim, one su nekakav preduslov da možemo da se bavimo stvarima koje želimo, odnosno stvarima koje su nam zaista važne. E, kako je taj ceo svet koji je Relja izgradio oko sebe sa svojim prijateljima i ljudima koji su nam bili važni, i projektima koje su radili, doprineo da u jednom trenutku shvati čime zaista treba da se bavi i u tome postane prokleto dobar, čućete u ovoj epizodi. I nadam se da će, posle nje, da ostane dosta nekih pitanja koje ćete u narednim danima postavljati sebi, koja će vas možda pokrenuti, da vi neke stvari promenite u svom životu i uvedete neke nove navike. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

RAD NA TEDx-u

Ivan Minić: E, dobro, sad, pošto smo pričali o svim tim tvojim neobičnim hobijima i strastima i pasijama koje nisu uglavnom donosile novac, ali su donosile brojne iskustva i pošto smo izgradili taj neki svet vrlo površno, jer nije dovoljan podkast za nešto tako, imamo Srđanov primer, recimo. Ideja je da u ovoj drugoj epizodi zapravo pričamo o poslu, sada na jedan malo drugačiji i ozbiljniji način nego što smo to uradili onomad. Dakle, okej, ti si dao neke konkretne savete ljudima i svakom preporučujem kompatibilno da odslušaju i tu 15. epizodu, ali to je, da kažemo, samo mali deo priče. Pričali smo na početku šta je ono što ti danas radiš, ali meni je posebno interesantno jer sam ja negde bio tu manje više od početka, kada se priča o zbiru i okej, hajde da napravimo kratak flashback na to. Ti si radio nekoliko godina pripreme za TEDx, TEDx Belgrade primarno, koji je, čini mi se, 2011. prvi put bio. 

Relja Dereta: Desete. 

Ivan Minić: Desete. I bio je wow. I bio je wow svima nama koji smo se ložili na TED u tom periodu. Jer kao TED je bila prva takva stvar gde si ti za neku konačnu količinu vremena mogao da čuješ nešto užasno zanimljivo, što će da ti promeni život, zainteresuje te za neke potpuno nove teme. 

Relja Dereta: U periodu kad je toga jako malo. 

Ivan Minić: Naročito nečega što je tako spakovano. 

Relja Dereta: Da, da, da. 

Ivan Minić: Jako malo. I super je i kao svi smo negde razvili tu naviku da ili svaki dan ili kako već slušamo neki novi TED talk ili TEDx talk, upravo zato što je on takav. On je najviše 18 minuta, može da bude i kraći. I on neće da ti objasni sve o tome zato što o bilo kojoj kompleksnoj stvari ne možeš da kažeš skoro ništa za 18 minuta. Ali možeš da zagrebeš dovoljno da nekoga zainteresuje i da krene da istražuje dalje sam, odnosno što je neki način, to je nekada BK imao možda najbolji naziv za neku emisiju na televiziji, Hrana za glavu. Za mene je TED bio to. I onda kada se pojavila priča o tome da će biti TEDx u Beogradu i da je zato što je TEDx, licenca limitirana na 100 ljudi i sve, ti si želeo da budeš u tih 100 ljudi. A nisi znao organizatore, pa si morao ipak da se malo potrudiš da bi završio na kraju među tih 100 ljudi i tako dalje. Na kraju budeš u Beogradu. Ok, par godina kasnije, ali prvi je bio sjajan, i naredni su bili sjajni, svaki je bio na svoj način, ti si bio taj koji je radio sa svim tim ljudima. Kako je uopšte došlo do toga? 

Relja Dereta: Pa, tu se pokazalo da je ta dobra strana, kad ti je do nečega stalo, ti ćeš se iscimati. Dakle, negde tamo, još koju godinu ranije, da li 2008. ili 2009. je mama bila na nekom seminaru gde je videla neki TED, videla je zapravo Ken Robinsonov čuveni TED talk, Do Schools Kill Creativity, i opet u kontekstu tog vremena, kada su društvene mreže u povojima, kada ne postoji pregršt takvog sadržaja online uopšte, a kamo li tog koji pretenduje na taj nivou kvaliteta. Ono što je TED imao super kao zahtev od govornika jeste šta je tvoja najvažnija ideja? Šta je ono najvažnije što imaš da podeliš? Što je stvarno vredi da se podeli? Njihov slogan je bio Ideas worth sharing. I spakuj to 18 minuta najviše. I onda kad čuješ u tom periodu, ja tada 2010. pre 14 godina imam šta, 24 godine, znači još pre toga kada imam 21-22, ja čujem Ken Robinsona, koji znamo svi kakav je majstor priče, i koji ti stvarno pomera percepciju, koji toliko pitko i dobro i duhovito objašnjava šta je problem danas sa obrazovanjem i kako bi obrazovanje moglo da izgleda. I naravno onda čuješ i Hans Roslinga, koji sa energijom i elanom sportskog komentatora objašnjava statistiku. I još neke te primere koji su se meni i nekim ljudima oko mene usadili kao wow, vidi ovo, ovo je neverovatno, wow što bih želeo nekad u životu da odem na TED. I kada sam te 2010. video negde objavu dolazi TEDx, ja sam poludeo i bio u fazonu, ja moram nešto da radim ovde, i pisao sam ekipi koja to organizuje, bukvalno našao sam mail i rekao, dragi organizatori, nedostojno vam se obraćam sa molbom da me nekako uključite, volonterski, znači šta god hoćete ću raditi. I javlja se dosta opušteno jedan od organizatora, Miloš Rančić, koji kaže, e, Reljo, e, super, ajmo na pivo da pričamo. I dolazim sa likom koji je jako opušten i koji, mislim, to je sad ona stvar, imaš 24 godine i zamišljaš da je to sad neka ekipa jako ozbiljnih ljudi. Miloš, ono opušteno, ajmo na pivo, pa da, pa da, evo mi to pravimo, i ono kao, aha, dobro, pa kao šta ti znaš da radiš. U osnovi bila je tu pored Miloša još par ljudi i sedeli smo na tom nekom sastanku i bila je priča ko šta radi, jer nije zapravo bilo skroz još uvek jasno podeljeno, zato što su to opet neki ljudi entuzijasti i svaka im čast što su to pokrenuli, koji su rekli ljudi, mi smo se dobili u licencu, kako se da onda napravimo. I kao, Relja, šta ti znaš da radiš? Ja kao, pa, ja imam iskustva s javnim nastupom, već sam tad prošao training of trainers, znači, znam kako se prenosi znanje, imam neku iskustvo, dakle, sa govorom. Igrom slučaja sam pripremao jednu ekipu devojaka, zajedno smo isto radili neke jezičke radionice, i ja sam zapravo prvi put taj svoj budući posao radio sa njima, jer smo se spremali za neku prezentaciju u British Council-u, i mi smo to jako ozbiljno shvatili svi, i onda smo proveli, recimo, tri dana po šest sati kod mene vežbajući to, što je meni opet bilo jako prirodno, mi moramo dobro da se spremimo, i ja imam neke ideje što treba da radimo, mislim, imam neke ideje na nivou, ne znam, čini mi se da je važno da ovde napravimo neku pauzu, da onda poentiramo. Meni je prosto jako stalo i to te onda tera da imaš neke standarde i to te tera da nalaziš rešenja. Tako da se verovatno meni i to iskustvo negde aktiviralo i kao, e pa, ja sam čak i jednom nekoga spremao, ili radi neko nešto s govornicima, i kao, e pa, niko ne radi, hoćeš ti da spremaš govornike. I znači oni nekom liku od 24 godine koji se pojavio, kažu, evo ti da radiš sa govornicima. U tom trenutku su govornici Voja Antonić, Milan Ćirković, ne znam koja sve je ekipa. Igrom slučaja je Voja Antonić bio taj prvi govornik. I sad, šta je opet ispalo super, a došlo je iz postavke, tj. pitanja koje sam postavio, to je budući da TED, tj. ja sam TED jednako TEDx-to, tada nije bilo, znaš, danas je lakše dosta dobiti licencu, tada sam ja to doživljavao kao najvažniju stvar na svetu, budući da je ovo najvažniji govor koji će ovo ljudi ikad u životu da održe, na najvažnijoj konferenciji na svetu. I meni je poverena ta sveta dužnost da pripremim te ljude, kako ja da pristupim, naravno sve volonterski, daću vremena, energije, koliko god, kako ja da pristupim tome da to da najbolji rezultat. I onda je jako prirodno došao odgovor, ne možeš to da radiš kao grupni proces, ne možeš sad da okupiš deset ljudi sa gustim rasporedima i sa vrlo različitim pričama i da ti njima nešto pričaš šta oni da rade. Znači meni se jako prirodno nametnulo to da treba raditi jedan na jedan. I Voja je bio prvi govornik, to jest prvi govornik s kojim sam radio, u tom trenutku Voja Antonić koji je napravio kompjuter Galaksija, koji je tada pričao, ja mislim, baš o onoj pseudo nauci i o tim varkama, koliko se sećam. Nalazimo se, znači on je barem duplo stariji od mene i više, ali srećom je on bio stvarno otvorenog duha i nekako, e, da, ajmo, pokaži mi kako. I to je jedan od onih momenata u životu kad shvatiš da si svašta nešto što si radio, niti još jasno šta s time, imaš ti osećaj da nešto dobijaš time što gradiš na neke veštine, ali se onda desi situacija ako to zaista i testiraš i vidiš. I on kaže, ja se već mučim sa pričom, ne uspevam ispod 25 minuta da je ispričam, i on kaže, okej, ajde mi je pričaj. I on krene da priča, ja ga slušam, i ja samo počinjem da shvatam, ja znam što treba da radim. Boga pitaj koliko sam ja to dobro tada znao ili ne, ali meni je bilo jasno, aha, ovaj deo je predug zbog toga. Ovaj deo ovako, ovaj deo onako. I tu je bio jedan onaj leap of faith, onaj moment da se bacaš u nepoznato, da sam ja njemu kad je on završio priču rekao, je li tebi okej da ja sad tebi ispričam tvoj govor, kako bih ja to ispričao. I ja njemu to ispričam u tipa 10 minuta umesto 25. On budu u fazonu, wow, ti znaš ovo da radiš, što je to on je mene tada-

Ivan Minić: Ti ideš da pričaš umesto mene. 

Relja Dereta: Ti ideš da pričaš umesto mene, što mi često neki klijenti kažu, mogu mi i tebe da pošaljemo. I ono što je on divno uradio, i to sam mu stvarno večno zahvalan, što je nakon tog susreta koji je meni dao već takav boost, on oseća, ja ovo znam da radim, ja mogu da pomognem ovim ljudima, ja to imam. Tu isto taj bitan moment da nisam došao i rekao, sad ti radi to i to, nego ne, prvo ću tebe da čujem šta si imaš da mi kažeš, ali ajde, doći ćemo do tog dela. On je poslao jedan divan mail ostalim govornicima, upravo sam se našao s Reljom Deretom, pala mi je vilica na pod, što je on za 10 minuta ispričao moju priču, treba s njim da se nađete, stvarno je vredno, stvarno vredno. Verovatno su i ovi ostali, nisu svi naravno želeli, većina je bilo u fazonu, ok, ako Voja to kaže, ima nekog smisla, ajde da mi sami nađemo s Reljom. A već je onda kad izvrtiš osam govornika, ti imaš neki sistem iz toga izađe. I to su sve bili u načelu divni ljudi s kojima je stvarno bilo zadovoljstvo raditi, jer je njima to bilo važno. I bili su prosto jako otvoreni za sugestije. Ja se sećam tada inače da sam Filipu i Nikoli, on koji je Prešaninu poslao, i verovatno još nekim ljudima poslao mail, prosledio sam taj mail od V oje i kao je, vidi šta kaže, i znaš koliko mi je super ovo da radim, možda ću jednog dana da se bavim ovim. 

Ivan Minić: Kad porastem. 

Relja Dereta: Kad porastem. Znači meni je tada već došla ideja čoveče, ne samo što ovo umem da radim, nego ovo mi je super, ovo mi je zanimljivo. Pomažeš nekome da smisli priču. Ono što je vremenom onda, naravno kako smo radili prvi TEDx, drugi je već mnogo lakši, jer već imaš neko iskustvo, ali tu je iz tog procesa rada jedan na jedan izrastao bitan deo mog sistema, ako hoćeš i malo o tome da pričamo. 

Ivan Minić: Hoću ali hoću jednu stvar da dodam tu vezanost konkretno za TEDx. Znači, ok, prvi TEDx je na jedan način All Stars. Zato što prvi put radiš, koga god da pozoveš, ako zna nešto o toj priči ili ako ti to preneseš dovoljno ubedljivo, hoće. Drugi put, možda ti je ostao neko iz onih prvih deset koje si hteo da zoveš, ko nije mogao tada, sad može, ali sad već ideš u drugih deset koji su ti na listi nekoj, onih koji želiš da pričaš. Treći moment cele te priče je da ti želiš da uklopiš da to sve ima, da to sve zajedno ima nekog smisla, jer svaki TEDx ima, opet, svoj slogan, a s druge strane da mora da bude dovoljno različito, da od tih sto ljudi u publici svako čuje bar jednu stvar koja ga stvarno zanima, koja ga loži, a onda da otkrije još par stvari, pa ja 15 godina kasnije i dalje znam sve o Cvrglanima, što možda se zna, jer je Milica tu ispričala na način na koji je ispričala. I ono što je super interesantno, ti imaš tu, daću primer Voje, zato što je on izuzetno iskusan storyteller, u raznim formatima, ali nikada nije pričao na TEDx-u. Kada imaš prostor u novinama, ti imaš neko fizičko ograničenje, što treba da kažeš, ali uglavnom ne treba da kažeš sve. Ti imaš temu, i ta tema je jedna, dve, tri strane, koliko već. Ti znaš otprilike, oblikuješ je po- 

Relja Dereta: A i ti vidiš tu stranu što kažeš fizički i znaš da moraš da staneš negde, da ne možeš sve da kažeš. 

Ivan Minić: Ali i ne pretenduješ da ispričaš sve. Ako hoćeš da ispričaš sve, to je feljton, to nije tekst. Na webu nemaš nikakvog ograničenja. Tekst može da bude koliki god treba da bude, koliko god da ti je inspiracija. Možeš da, ako hoćeš da ga proširiš referencama, sve što treba da uradiš je da staviš link i da kažeš, evo, kliknite ako hoćete da saznate više. Potpuno je drugačiji svet i ti sada dolaziš u nešto, što okej, posle je ono, izašla i knjiga i ljudi su analizirali i tako dalje kako izgleda anatomija jednog sjajnog TED-govora. Ono što je najbolje od svega, oni najbolji govori ne poštuju to. Nego izlaze ljudi koji se toliko lože i toliko su pričali o tome, da su destilovali ono što je suština. Znaš, svako je ušao u tu priču, ili kroz Ken Robinsona, ili kroz Hansa Roslinga, ili kroz Malcoma Gladwella, kroz tih nekih 10-15 ljudi, to su govori od pre 20 godina, koji su i dalje najgledaniji i dalje prve reference kada nekome otkriješ taj svet. Naravno, sad imam mnogo veći izbor, ali većina tih stvari koje su oni tad pričali su bile vanvremenske. I ono što mislim da je tu jako važno, jeste taj okvir. Da ti imaš master storytellera koji dolazi, ali nikada nije bio tu. Imaš čoveka sa briljantnom akademskom karijerom, koji da, svaki dan izlazi i priča pred studentima, ali ne samo pred studentima, ali nikada nije bio tu. I nikada mu niko nije rekao, ne možeš da imaš sve što želiš na ovom PowerPoint slajdu, zato što ljudi imaju samo dva oka. I ne mogu, ne biva. I tako dalje, i tako dalje. A onda imaš i neke potpuno anonimne ljude, koji imaju neverovatno zanimljive priče, koja nisu o njima, nego su o nečemu što je njih zainteresovalo, ili opet potpuno anonimne ljude koji imaju neverovatne lične priče koje ti ne znaš. To je magija svega toga. I sad to kroz vreme se usložnjava. Ima sve više onih do kojih ti dolaziš i u fazonu si, ok, ovaj jedan znam ko je šta je, doći ću zbog Bićka, ali ću čuti nešto što je neverovatno. Doći ću zbog ovoga, ali ću čuti nešto desetog. Taj me moment zanima. Kako je to izgledalo kada ti iz te prve priče gde i ti ne znaš šta radiš, ali to dobro radiš, dolaziš do toga da ne znam, četvrti put kada spremaš neku generaciju na TEDx-u, ima mnogo više ljudi koji su nebrušeni dijamanti. Ima mnogo više posla, ima mnogo manje iskustva. Ti osećaš koliko je važno da oni ispričaju tu priču prvi put kada ti je kažu. 

Relja Dereta: Pa jedna od stvari koja mi se učinila tu strašno važna, ali ti me preusmeri ako to nije to, jeste da je onda još važnije naći ono univerzalno u njihovoj priči s čime svi mogu da se povežu. I veliki deo onda mog sistema koji nastoji procesa jeste bilo, da ne pričamo sad o govoru, sedimo na kafi i ti mi pričaš o svom svetu. I šta je tebi tu važno. A ono što sam ja vremenom, a za to sam zahvalan nerealno visokim standardima koje sam sebi i govornicima nametnuo. Prosto ja sam bio u fazonu, ovo mora da bude najbolje. I nešto se tu meni instaliralo, što je bilo dobronamerno, ali u suštini surovo, koje kaže, ako ne čujem najbolju rečenicu od tebe ikad- mislim, znam da je neću čuti odmah, verovatno, ali ćemo mi doći do nje. Mi moramo doći do nje, kako znamo i umemo. A jako je interesantno, što kad sebi to znači da ćemo puno puta pokušati. Mnogi ljudi ne pokušaju toliko puta. 

Ivan Minić: Zadovolje se sa nečim što je substandard. 

Relja Dereta: Da. A meni je sam TED, tj. moja ideja šta je TED. Ja sam tu radio nešto što mislim da svi možemo i treba u nekim trenucima u životu dobar da uradimo i kažemo kako da uradim najbolje. Najbolje na svetu. Ok, koji je moj put do toga da naučim da to radim najbolje. I onda kod rada sa govornicima je postao strašno važan taj trenutak. Tu sam razvio vrlo jako čulo da prepoznam na koji način sve ljudi neće razumeti to što ovaj priča. Meni je to bilo, nešto nisam znao šta ću, pa sam se zaposlio. Ja sam se zaposlio. Ja sam u fazonu, stani, stani, stani. Meni ide film u glavi. Ti ne možeš nešto da ne znaš, pa se zaposliš. Kako se desio taj posao? Koga si upoznao? Znaš, znači ja sam kao neki detektiv, ono Sherlock Holmes, koji istražuje zato što se zapravo u tim nekim stvarima koje su ljudima usputne krije često najvrednija ili jedna od najvrednijih lekcija. Baš to, baš zato što je nešto nama, na što se više ne osvrćemo, nije nam ni važno. Znači i ljudi koji pričaju često, posebno ti nebrušeni dijamanti koji možda nisu imali prilike i puno to da komuniciraju, nemaju tu spoljnu perspektivu šta je to posebno u njihovoj priči. Ili im ljudi govori to tvoje posebno i oni kažu, a dobro, da, jeste, ja sam, ne znam, postigao ovo. Super što si ti to postigao. Ali zapravo ljude će više motivisati da čuje onaj početak, recimo, kad ti nisi imao pojma gde si, ali ti je nešto te okinulo da si našao svoj put, nego dokle je stigao taj put. To je lep deo i dokle je stigao i to je vau i tu ima neka lekcija, možda za neke ljude koji su već na putovanju pa gledaju gde će dalje, ali pošto će u publici možda većinom biti ljudi koji tek idu na putovanje, zapravo je tvoja najveća vrednost kako si ti krenuo na taj put, a ne dokle si stigao s njim. Primera radi. To se dobija kroz razgovor i to je razgovor gde ja dosta ćutim, dosta pitanja, postavljam pitanja i onda dosta ćutim i u osnovi puštam da mi ta osoba iscrtava taj jedan film i sve što ne vidim u dovoljno jasnoj rezoluciji u tom filmu ja tražim, a šta ovo, šta ovo, šta ono. I tako se od nebrušenog dijamanta dobija dijamant. U toj fazi barem. Posle ide onaj deo kako sad to da formulišemo na način da stvarno rezonuje s ljudima. Ne možeš samo da kažeš, mislim na nekim drugim mestima kad ljudi kažu ovo rešenje je ono, kako kažu, naše inovativno rešenje. Znači, ako čujem još jedan startup koji govori inovativno, inovativno više ne znači ništa. To je ona kletva znanja, kad nešto znaš, ne znaš, teško je zamisliti kako je kada to ne znaš. Znači, kad puno koristiš neke reći i rečenice, ti više nemaš osećaj ono je za tebe nešto znači, ali za drugu stranu ne. I onda je moj bio, znači, paralelo na ono što sam razvijao kao veštinu je kako da kad smo našli to što prepoznajemo kao suštinski važno za publiku da čuje, kako to da formulišemo na način da kao što se tebi aktiviraju neke lampice i neka muzika u tebi, kad to izgovoriš, mi ne možemo sve to da prenesemo u ovu osobu, celu tvojih deset godina iskustva. A možemo neku lampicu, nešto univerzalno u tome, neku lekciju. Ajde što si ti pokrenuo firmu, nego možda je univerzalna tema kako prevazići strah od nepoznatog i gurnuti se u novi projekat. Da li je to firma ili organizacija ili hobby, šta god. Ali recimo da je tu univerzalna tema, početi nešto novo. Pa tu sad imaš pet podtema. E to da bi formulisao moraš recimo da kažeš bez obzira da li hoćete sutra da krenete na, ne znam, novi fitness režim ili hoćete da pokrenete firmu. Evo šta je, lupam sada, ali ono što je poenta, baš sam bio u intenzivnoj potrazi za što boljim formulacijama u kojima će ljudi da se prepoznaju. I to je isto doprinelo da kada nađeš taj dijamant, umeš da ga lepo predstaviš. 

Ivan Minić: Još jedna jako važna stvar sa tim ograničenjem koje imaš sa vremenom koje ti je na raspolaganju je da, ok, možeš da zađeš u neke minijature negde, možeš nekada da napraviš neku digresiju, ali moraš da imaš nit, zato što nemaš vremena da nemaš nit. Mislim, ja minijature obožavam. Ja minijature više pamtim nego cele priče. Znaš, stvari koje citiram, rečenica. Mislim da vidimo se čitaju i kad kažu. Onda on izvadio pištolj i oni su nešto pričali. Znači kao, brate, ja imam temu za razmišljanje narednih 45 minuta na osnovu svega toga. Ali taj moment gde kao, prvo treba da se osvetli sve, a onda treba da se uhvati nit i da se nit ne pusti. Da ti se ne desi Srđan Erceg koji se ne kontroliše. Sad, ima izraz, killing the darlings. Kada dođeš da se baviš, recimo, novinarstvom i onda te neko nauči da to što ti baš, ti se mnogo sviđa ta rečenica koju si napisao, super je ona, nego ona uopšte ne treba postoji. Ne treba da bude kraća, ne treba postoji ceo pasus. 

Relja Dereta: Jasno. 

Ivan Minić: Kako se to rešava? Kako se to rešava, odnosno kako objasniš ljudima, kako zajedno dođete do toga, jer nije poenta da im ti složiš priču? 

Relja Dereta: Tako što ih stalno vraćaš na ono što je cilj. Tebi, znači, najveća zamka, još od, mislim, jedno od najvećih zamki koje nam je školski sistem instalirao je. Postoji lekcija, postoji niz informacija koje moraju da se kažu, i ako ne kažeš sve informacije, nije petica, nego četvorka, nego trojka, nego šta god. I nama se decenijski instalirao potpuno pogrešan set parametara za procenu šta je bitno reći. To jest, cilj je reći sve informacije, što je najgori mogući cilj. 

Ivan Minić: Cilj je reći sve. Iako niko od toga neće zapamtiti ništa. 

Relja Dereta: To jest, cilj je dobiti peticu. Da bi dobio peticu u načelu je način da kažeš sve, jer malo koji profesor te stvarno zvao na kritičko promišljanje, nego cilj je da kažeš, da bi to postigao način je tako što ćeš reći sve i u pravilu nećeš praviti puno pauza dok to pričaš, jer ako ne znaš odgovor momentalno ili posle nekog vremena, to znači da ne znaš. I samim tim moraš da nastaviš što pre, da daš sve informacije. To stvara i taj problem sa tom brzinom priče. I onda se ljudi prosto zaboravljaju, da više nije cilj da dobiješ peticu, tebi je cilj da kažeš sve. I onda to ljudi prenesu na prezentaciju. Cilj mi je da ispričam sve, da bi to bilo dobro. A to je najveća zamka. I uvek vraćam ljude na to, cilj nije da kažeš nešto, to je način, to je sredstvo. Cilj je da se tim ljudima desi neka promena. Da se oni zainteresuju za te cvrglane ili za, sve jasno, ili za šta god. Da li ti želiš da oni posle tvoje priče o ekologiji budu u fazonu, wow, koliko je informacija, ili budu u fazonu, ovo zvuči jako važno, ja osećam neku potrebu da se bavim nekim cvećem i drvećem i reciklažom i idem sad na taj sajt što mi je on rekao. Ako je tebi to važno, tebi u suštini ne treba da bude bitan način. Tj. ne treba da si vezan za način, emotivno. Ne treba da budeš emotivno vezan za način, jer taj darling možda tebi pričinjava zadovoljstvo i to je divno i možeš sa drugim ekolozima ili tvojim plemenom nekim da sedneš i kažeš, jau, ljudi, kako ste rečenice osmislili, oni kažu, jau, i svi zajedno smo u fazonu koji smo carevi, to je vaša stvar. Imamo naše rečenice koje svet normalan neće čuti nikad i ne treba. Kao što svi imamo u interne svoje svetove. Ali nije nama cilj da to podelimo, ljudi sad treba da čuju, nego nešto drugo je cilj. U ovom slučaju cilj je da se desi promena kod osobe i samim tim je dosta, stvarno dođeš na mesto gde je emotivno dosta lako pustiti rečenicu koja ne radi taj posao. I možda je bitno reći, ti se onda vežeš za rečenicu, zašto sam da vežem za rečenicu često? Ne samo što je super rečenica, nego super sam ja koju sam je smislio. Ali ja hoću da izgledam kroz to pametno i cool. Znači nije problem da budeš i bez veze i dosadan ako si postigao cilj. Lepo je da dođeš na mesto da se osećaš i dobro i cool i sve to, ali it’s not about you, stvarno radi se o ideji. I ako držiš tu ideju i zapravo taj cilj na prvom mestu, ti si i onda jedan kanal što ti voliš da kažeš ili jedan agent te ideje. I nije toliko bitno, bitno je koliko se ti osećaš naravno i da kanališeš neku emociju, ali nije bitno kako se osećaš zbog te rečenice. Tako da to je način da se preseče.
Ivan Minić: Sredstvo. 

Relja Dereta: Sredstvo. 

POČETAK PRIJATELJSTVA
Ivan Minić: A cilj opravda sredstvo. E, i sad, nećemo previše da idemo u to, ali ja sam tvoj najveći promašaj. Na TEDx-u. 

Relja Dereta: Krećemo pozadini slika, ono, helikoptera i razumeš. 

Ivan Minić: Ali je to proces koji nam je doneo prijateljstvo. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: I mnogo frustracije u procesu. 

Relja Dereta: Hvala mu, na prijateljstvu. 

Ivan Minić: Ali to je isto ono, kao, sa jedne strane sam ja koja sam dosta tvrd oko nekih stvari, i ja ne želim da odustajem i zato biram da budem u formatima koji nisu ograničavajući, iako sada već jako dobro znam i kad treba da isečem. Ali u tom trenutku meni je jako teško da pustim neke stvari za koje smatram da su izuzetno važne za kontekst. I ja i ti na potpuno drugačiji način doživljavamo to. Na kraju, moj utisak je da to nije bilo loše. Da je moglo da bude mnogo, mnogo bolje. Ali da smo zajedno napravili neku vrstu dogovora da se ne poubijamo međusobno. 

Relja Dereta: Čini se. 

Ivan Minić: A da zapravo taj prostor koji bi potrošili na to da ovo bude 10% bolje, se utroši na to da pet drugih ljudi budu 30% bolje, jer njima treba više u tih poslednjih sedam dana dodatnog nekog truda, jer je svima njima to bio prvi put da pričaju nešto što je obično bilo vrlo lično. 

Relja Dereta: Ja se sećam, tek posle kad si mi spomenuo taj primer, to je strateški bilo ispravna odluka, koju ja tad nisam mogao da vidim jer se mi je bio manično opsednut da treba do pet ujutro da sedimo, da svako bude najbolji mogući. Ali ipak postoji konačna količina vremena i energije i ti si to pametno procenio. Ja sam se svakako nervirao, ali bože moj. Tako da da, to se slažem. 

Ivan Minić: Taj moj tadašnji improv je… Skoro sam razmišljao o tom, imao sam neke skice, neke beleške. Ne bih ja tu mnogo toga promenio, samo bih neke stvari rekao par puta pre toga pa bih znao kako će da zvuči. Jer nisam znao jer su spontano izlazile, kao podcast, znaš. Mislim, zato sam ja izabrao. 

Relja Dereta: Ti si kanal, znaš. 

Ivan Minić: Tako je. E sad, kroz celu tu priču kreću da se dešavaju neke druge stvari u paraleli. Jedna lepa stvar koju delimo, jedan sa drugim i generalno naši krugovi prijatelja, to je da sadržaje jedni drugima preporučujemo, neke stvari gledamo zajedno. Otići ćemo u bioskop, pucaćemo stand-up, slušaćemo neku muziku, pričaćemo, ok, ali ono kao delićemo neke stvari koje su nam jako važne. I samim tim će ta neka… Nećemo se oslanjati na algoritamski sistem preporuke, nego ćemo se oslanjati na sistem preporuke ljudi koji nas poznaju. Da. Što znači da nećemo propustiti najvažnije stvari koje treba da čujemo, vidimo i sve ostalo. I sad pričali smo u pripremi o tome kako si ti zapravo krenuo da radiš ovo što si krenuo da radiš. Zanemarimo volontiranje, zanemarimo tu i tamo povremeno neke stvari. Suštinski prvi korak koga se ja sećam jeste trenutak kad meni od tebe stiže mail da treba da kupimo neke knjige. 

Relja Dereta: Aha. 

Ivan Minić: Sada, ono, 12 godina kasnije. Da. Ono, it makes perfect sense. U tom trenutku, kao Relja kaže, treba da kupimo knjige, kupimo knjige. Mislim, šta god. Šta je bila priča? 

Relja Dereta: To je jako zanimljiva priča i stvarno se božanstveno poklopilo tu neki datumi. Da je danas osmi maj i da sam ja taj neki mail Ryan Holiday poslao osmog maja 2014. Dakle, pre tačno deset godina. Bila je sledeća stvar i to jeste, ako bih izdvajao neke momente kao važne, to je važan trenutak iz više razloga u nekom mom, u mojoj karijeri. Ima taj Ryan Holiday koji je danas dosta poznat. Svakako u nekim krugovima. Kojeg ja pratim već, tj. danas ga manje aktivno pratim, ali sam ga otkrio pre skoro 20 godina, kada je on imao 17-18 godina. Radio je sa čuvenim notorious Tucker Max. I pisao je blog. I ono što je mene tada još, znači tada i ja imam 18-19 godina, fasciniralo je što je to neki mladi čovek u Americi na kojeg sam nabasao na internetu, kojem je isto jako stalo da bude bolji čovek i koji čita puno nekih knjiga i kojih zanima stoicizam, i meni je to bilo wow. I koji je svestan nekih svojih mana i koji piše o svojim manama i kako da bude bolji, to je meni bilo prosto respekt. Par godina kasnije, 2012. Znači u tom trenutku, šta je to, 25-26 godina imam. Dešava se sve ovo nešto, ali nije još došlo na… nije leglo. On tada izdaje knjigu Trust Me, I’m Lying, gde piše o medijskoj manipulaciji i tako dalje. I pravi jedan fazon, pošto tada još uvek nije bio poznat i smišlja načine kako da proda što više knjiga.

Ivan Minić: Mislim da je fora, da i dan danas fora za gomilu tih autora koji pokušavaju da se probiju, da proba da napravi mehanizam da u prvih 7 dana proda što više knjiga na Amazonu, da bi ušao na bestseller listu, jer onda ide… 

Relja Dereta: I onda se to zakotrlja. On je imao fazon da ako kupiš tri kopije knjige, ti dobijaš pravo da sa njim napraviš neki dogovor. Da ponudiš neku saradnju, nešto. Mislim, teorijski ti njemu svakako možeš da pišeš, što je stvar koju tek posle shvatiš, ali ovo ti kao dodatno otvora vrata ka njemu. Ja sam kupio te tri knjige i nisam mu napisao mail. Ja sam bio fazonu, da li sam se istripovao, da nisam spreman. I to je samo prošlo. I to se ne bih setio da mi ti nisi poslao mail, kao je, vidi šta sam našao. E, onda, dve godine kasnije, 8. maj 2014. On tada izbacuje “Obstacle is the Way,” gde dosta približava stoicizam kroz to. I to je taj trenutak kako si ti prepoznao, ono, pre nego što postane zvezda. On je poznat, više nije da kupiš tri knjige, nego 20 knjiga. Znači, sad moraš da kupiš 20 knjiga da bi imao dogovor sa njim. Ja za svaki slučaj kupujem 25, tj. dolazim na sledeće. Ja imam ovih, ne znam, 400 dolara ušteđevine, što u tom trenutku sve, sve što imam. I za more pozajmljujem, da bih otišao na more i godinu dana otplaćujem 500 evra za more. I ja imam nekih 400 evra. I tada, mislim, bitno je što, znaš, realnost koju imaš i realnost koju imaš. U tom trenutku je to meni sve. I ja imam osećaj, ako ovo potrošim i to mi nešto ne donese, to je veliki problem. I ako shvatiš kako ide život, znaš da to što misliš da je problem, nije zaista toliki problem. Ali ipak je bitno da si na nekom mestu straha, da to jeste problem i da to tebi jeste problem. I ja sam sebi rekao, ja ću sad stvarno da mu pišem i da probam. I poručim te knjige i pišem. U pogledu sam, inače, te mailove i ono cringe. Znači, koliko su to dugački mailovi i da se njemu konstantno izvinjavam što mu nisam odmah odgovorio. Mislim, njega boli uvo u tom trenutku, da li ću mu ja, znaš, i u osnovi moja ponuda njemu je bila sledeća. Pošto sam ja već proverio malo njega da mu javni nastup štuca na nekim mestima, nije baš sve stvari tada posložio. I ja sam mu rekao, otprilike, slušaj, ja se bavim javnim nastupom, ja bih da tebi analiziram, tj. da radimo na tvom javnom nastupu, pa ako se tebi svidi kako… Znači, radiću to besplatno za tebe, pa ako ti se svidi da me preporučiš nekome. I on je, otprilike, rekao, slušaj, nešto, nemam vremena da radimo, ali mi znači da analiziraš moj govor i da mi daš analizu. Ja rekao, okej, napravim, ja mislim, najveći Excel što sam u životu napravio, jer nisam čovek od Excela, gde, ono, bukvalno mapiram svakih pet sekundi njegovo pričanje, na svakoj… Evo kako se krećeš dok govoriš tu rečenicu, evo kako ta rečenica me zvuči ovako, evo da da, stvarno sam ga razvalio, baš ono ultra iskreno. On je stvarno napisao, evo hvala ti, ovo stvarno znači, vidim ja te neke stvari, da da da, super, povezaću te s nekim. I poveže me sa Brendon Gehanom. U tom trenutku, tj. lik koji je možda prvi u Americi, ili svakako jedan od prvih, uradio tzv. influencer aktivaciju, tj. kampanju sa influencerima. I to nešto što su tada, ja mislim da je bio Smosh s kojima je on radio, razvalili su prodaju tog nekog, dali Walkmana ili nečega, on je nabasao na influencer marketing, pre nego što je to bio koncept. 

Ivan Minić: Pala mu je na pamet ideja.

Relja Dereta: Pala mu je na pamet. I ono što je super, on je prepoznao kada je tu radio, ima nešto u ovome. I to se onda kod njega zakotrljalo. I sad ja odjednom imam priliku da radim sa nekim svetskim ekspertom u nekoj oblasti, Amerikancem, koji je već u tom trenutku, on, tj. on je radio u nekim firmama, pa je dao otkaz i pokrenuo svoju firmu Epic Signal, koja se bavi influencer marketingom. Ta firma je već uspešna, osvaja valjda i neke nagrade, ima ne znam par gradova, kancelarije itd. Znači ti si sada u kontaktu s nekim ekspertom koji jedan dan s njim pričaš dok je on u New Yorku, pa je u Chicagu, pa je u San Franciscu. Znaš, iz te perspektive ti se zanima, wow, ovo je neka, mislim super je on lik i važna je osoba, ali ti ga uzdižeš u glavi u tom trenutku u neke visine. I ja njega krećem da pripremam za neke bitne nastupe i to prođe super. I on bude u fazonu ovo je bilo sjajno, hoću još da sarađujemo. I radi jednu stvar koja je meni isto bila ta neka fizička prekretnica, pošto je bio plan da uzme tipa 40 sesija kod mene, neki veliki broj, koju sam ja naravno jako nisko naplatio, jer nemam pojma još kako išta funkcioniše, ali jesu to neke pare. Ja shvatim da meni PC crkava i kažem mu jel možeš ti meni da uzmeš Mac, što je 2014. Mi smo imali ideju da možeš da imaš Mac. Mislim kao postoje Mac-ovi, ali sad kako to funkcioniše. I kao ajde da probam. Ljudi kažu da je dobro, ti mi to već me truješ s time. I on kaže da, super, uzimam ti Mac, što je naravno njemu nije uopšte bio problem. On tehnički unapred plaća moje usluge, ali mi kupuje kompjuter koji je moj drugar, koji je tada u Americi, ko me stiže taj kompjuter, ja ga čekam naravno uzbuđeno i preuzimam taj kompjuter, tada i prvi put vidiš da ti Mac samo otvoriš i on se upali. 

Ivan Minić: I kad ga zatvoriš on se ugasi, onda otvoriš on se opet upali. 

Relja Dereta: I svaki put radi. 

Ivan Minić: I svaki put prokletije. 

Relja Dereta: Ali je meni taj moment na stranu što je to Mac i kao vau šta god, nije to poenta. Poenta je što je to bio fizički dokaz uspeha. E ja sam nešto napravio. Neki baja u Americi meni veruje i kupio mi je kompjuter. Unapred. Znači on je unapred uzio 40 sesija kod mene. I to je bio značajan trenutak jer sam ja… Prvo je bio značajan taj trenutak rizika i pisanja Ryanu, moglo je da se ništa ne desi. Znači moglo je da mi se ne javi, pa dobro, ili bar da se kulturno javi, pa da ne sarađujemo. Znači svašta se tu desilo da je uspelo, ja sam se iscimao kao kreten da to bude što bolje. I to je bio bitan trenutak da tebi nešto klikne ok, ja mogu i s nekim ekspertom iz Amerike da radim. I to online, što je isto drugačije nego uživo. I to mi je dalo jedan zamah da sebi kažem… To je ona jedna bitna stavka, jedan bitan orden koji sebi staviš interno na dušu i kažeš znam ja nešto. I tako da to je jedan bitan deo te priče, drugi bitan deo je što možemo a ne moramo sada je kako se saradnja s njim razvijala i kako su se tu otvarale brojne stvari. 

Ivan Minić: Hoćemo, pričaćemo i o tome. Taj moment je da kao si iskupio hrabrost i poslao nešto. Znači ja sam imao par puta u životu i karijeri na neki način jer je kasnije to bila karijera a prvo je bio život. Ima te neke situacije gde kao vidi, meni je užasno frka bilo šta 20 godina, sad više manje više ništa nije ali užasno ti je frka i uživo kada je to samo jedan korak i prva reč a onda će već doći sve nekako. A o mailu gde kao ne postoji ništa što lakše možeš da ignorišeš od jednog maila je naravno ta barijera još veća ali opet ti nađeš nešto što ti je dovoljno važno i onda se iscimaš. I naravno da prvi put kada to napišeš to bude užasno obimno i dosadno i glupo jer ti… Ali onda shvatiš da ako hoćeš stvarno da ne znam ja sam ono godinama jako često pobeđivao u raznim ti nekim situacijama pišite svi ja ću odabrati jednog, dva, tri kojima ću odgovoriti. Zašto ja ne postavim nijedno pitanje koje bi mu postavio default čovek koje bi mu chat GPT dao sad. Da kaže šta da postavim ovog čoveku. Ja stvarno pratim njegov život i ja znam da bez obzira na to što je njegov posao XYZ da on najviše voli da u slobodno vreme pravi kućice za ptice. I ti kada mu postaviš pitanje o tome on će ga sigurno odabrati. Ti ćeš ući u konverzaciju i zbog toga ćeš dobiti priliku da dovedeš nekog. Sećam se apropo TED-a on kao bilo je tu nekoliko ljudi koji su bili super interesantni ja sam jednog TED-a govornika tako reći za pola koraka doveo besplatno na konferenciju čoveka čiji je keynote tada koštao 60.000 dolara on je pristao samo organizatori nisu dovoljno brzo odreagovali i kupili kartu. On je rekao hoću. 

Relja Dereta: Znam tu priču.

Ivan Minić: I takvih priča je bilo nekoliko i dobar deo ih je bio uspešan. Samo zato što kao i dan danas se čujem sa jednim čovekom koga sam na taj način upoznao pre 18-19 godina čija karijera se pet puta promenila u međuvremenu, ali on je dalje nastavio da radi jako cool stvari on je zapamtio da sam ga ja pre tri godine pitao kad će novi feature da izađe u njegovoj aplikaciji i kao CEO firme mi je pisao kad je izbacio feature na LinkedInu da mi kaže šta smo ubacili i kao nedavno je napisao jedan tekst ako bude prilika nadam se da hoće, dovešćemo ga na nekoj od konferencija pa će ga ljudi čuti gde sam mu ja samo napisao nakon 20 godina dopisivanja ja se divim tome kako ti vodiš svoju firmu i svoje ljude. I on mi je napisao hvala ti, mnogo mi znači kad ti to kažeš. Vidi. On je Elvis Prisley, on je baja za mene. Ali njemu to znači zato što sam ja investiran u njegovu priču i u taj odnos. 

Relja Dereta: On oseća da je tebi stalo. 

Ivan Minić: I zna da ako me pita za mišljenje dobiće od mene potpuno iskreno mišljenje, ako mislim da je nešto sranje, ja ću mu kažem. Jer je važno da mu kažem da je sranje da ne napravi sranje. 

INFLUENCER MARKETING

Anyways. Priča sa Brendonom je super zanimljiva iz jednog posebnog razloga koji si ti rekao to je ta njegova saradnja sa influencerima. Jer on je čudni lik koji priča sa najvećim facama. 

Relja Dereta: Da, bukvalno. 

Ivan Minić: Ljudima koji znaju da se, ili ne znaju, ali ponašaju se u svakoj situaciji njemu minimalno da unaprediš neku sposobnost to pravi drastičnu razliku jer je na skali na kojoj. I sad kako je ne moramo da idemo previše obimno ali ajde malo da prođemo to na čemu ste vi sve radili kroz vreme. Jer je počelo sa pripremom za nastupe na nekim prilično ozbiljnim konferencijama. 

Relja Dereta: Da, njegov izazov je izazov koji svi mi nerdovi imamo a to je on je ekspert i njemu je sve to jako zanimljivo i on bi o tome puno pričao i detaljno i naširoko tako da je jedan od njegovih osnovnih izazova koji je jako čest izazov želja da kaže da misli da mora sve detaljno da objasni kako šta tu funkcioniše da bi ljudi rekli aha i onda shvati da ljudi ne razumeju ili ih nije stalo itd. Tako da je i to je ono kada ono što kaže od drveća ne vidi šumu. Jedan od njegovih opet kažem to je stvarno standardna stvar ali značajno jer mi je on tada taj važni klijent kod koga to isto i otkrivam iako on u svom poslu i to je super stvar, on u svom poslu to ume super da iskomunicira u kontekstu rada sa influencerima sa svojim klijentima i zapravo za klijentima s jedne strane ne znam, brendovi i s druge strane influenceri, on tu zna šta radi jer je to jedan kontekst komunikacije i on je tu čak naučio da proda brendovima influencere, očigledno vrlo uspešno iako je on sam priča koliko je sve pokušaja mnogo je godina trebalo pre nego što su se brendovi otvorili za tu ideju prosto to je, postoje veliki otpor sada mi nekim ljudima na YouTubeu, Instagramu da dajemo neke pare da oni tu nešto rade znači mi sad, danas je to uobičajeno ali ja pamtim vreme kad je to bilo ne znam šta je to pa onda pamtim vreme, igrom slučaj, jer sam krenuo dovoljno rano s Brendanom da radim, kad je to bilo kod nas u povojima, u Americi zapravo isto, dosta je bilo otpora ja stvarno pamtim godine gde je ono objašnjenjava ljudima, ljudi influenceri su super i sad konačno su svi u zadnjih par godina to zaista shvatili ali znači to da imaš temu koju ljudi svakako već ne razumeju znači to nije tema koju ćeš shvatiti samo treba neko da ti objasni, to je tema koju ljudi ne razumeju pa još imaš lika koji je opterećen detaljima tako da je to bilo baš to strateško dovijanje opet vraćanje na ono šta ti hoćeš da postigneš zapravo to je bila jedna bitna stavka druga bitna stavka je bilo brušenje te toga da budeš jednostavan i direktan jer neko ko želi puno da objasni on voli i velike reči da koristi on voli to sad da ne zato što je čak ni zato što on se loži da priča nešto kompleksno nego on misli da to tako treba a ja sam u fazonu ne kao što kažem NGO u svetu mi ne idemo da jačamo nečije kapacitete znači kad kažu održana je radionica koja jača kapacitete iz oblasti komunikacije sve je tačno znači ne želim ništa više da čujemo o tome mi ne idemo na kafu i kao E Miniću ćemo da jačamo kapacitete.

Ivan Minić: Dobro mi to nekada i kažemo.
Relja Dereta: Mi to zapravo i kažemo ironično ali nemoj da mi kvariš sad tu ceo koncert.

Ivan Minić:  Najbolji primer meni je onaj moment kad se skupe ljudi iz tri IT korporacije imaju različite skraćenice i niko se jebeno ne razume samo treba na srpskom ili na simple english da objasnite jednom drugima šta je poenta.

Relja Dereta: Mi ne jačamo kapacitete iz oblasti komunikacije mi učimo kako je lepše da izrazimo svoje ideje. Kako da ih izrazimo na način da se ljudima zacakle oči onda mi je jasno šta se dešava mislim jasnije svakako nego ono prvo e to isto ovde u influencer svetu jačanje kapaciteta šta god to je možda bio najveći to je bila glavnina procesa on je onda savladao, radili smo na tom aspektu kretanje, gestikulacija i sve to ok ali zapravo šta je zapravo tu zanimljivo i to je važno za moj neki isto proces on sam je pričao stvari koje on intuitivno i kroz iskustvo razume ali pošto je u oblasti koja se stalno menja znači jako je interesantno što je to zapravo mnogo dobar poligon za razvoj nekog sistema kako da unapređuješ tu komunikaciju jer ti baviš se nečime što većina ljudi već ne razume to nešto se pritom razvija konstantno tako da ti paralelno pratiš razvoj digitala i uopšte influencer marketinga itd. ali još uvek objašnjavaš onaj početak znači klijent još uvek ne kapira ono a ti si već stigao BCDE tamo si negde i ti učiš o tome pritom znači ti sam prolaziš kroz proces aha čini mi se da je ovo ovako ali ti nisi sto posto siguran pratiš neke osećaje ali nekad si ja sigurni nekad ne a na sve to pošto ne znaš kuda to ide jer ko će da predvidi internet ti nagađaš možda će zapravo postati znaš bio je trenutak kada nisu svi bili sigurni rekao bih da će video da bude next big thing. 

Ivan Minić: Vertikalni video.

Relja Dereta:  Vertikalni video tako je bravo.

Ivan Minić: Znači evo danas sam snimao drugarovoj devojci kao rođendanski poklon rođendanski poklon će biti između ostalog neki kolaž i sad pošto je on dete dve hiljaditih rekao dobro sine kako ovo treba da se snimi vertikalno jebalo te vertikalno.

Relja Dereta:  To ja još uvek isto ja sam prihvatio da je vertikalni video ali jedan deo mene je još uvek u fazonu možete molim vas samo da okrenete telefon. 

Relja Dereta: Kao normalni ljudi fali mi ovo širine znači oči su mi ovde nisu ovde daj mi znaš pamtimo te trenutke, mnoge trenutke gde su ljudi predviđali različite stvari i vrlo se kunuli u nešto i to nije bilo znači ti si ekspert u oblasti koju niko ne razume ili malo ljudi razume ta oblast nastavlja da se razvija i ne znamo kuda se razvija.

Ivan Minić: I ima mnogo faktora na koje ti uopšte ne možeš da utičeš ti sa jedne strane radiš sa brendovima sa druge strane radiš sa kreatorima ali sa treće strane imaš platforme različite platforme.

Relja Dereta:  Koje se razvijaju ne tako više kradu koje se razvijaju pravila pa ti nisu jasni njihovi algoritmi pa oni puštaju neku glupost pa ti sad objašnjavaš nekome da dobro jeste da smo pričali da je Instagram strava ili Facebook ali činjenica je da sad morate da plaćate te reklame mnogo više da biste imali isti reach i sad odjednom znaš tako da da i u svemu tome desio se jedan jako bitan trenutak kad sam ga spremao za jedan intervju imao je nagli neki poziv za nešto da li si NBC ili nešto ima neki baš bitan nastup na televiziji i kao ajde da se čujemo kratko da to posložimo i pošto mi radimo ono Google Docs i kao paralelno znači na kolu smo i ređamo struktuiramo ideje ja sam to već naučio da radim brzo u tom trenutku ili dovoljno brzo e hoćemo ovo nećemo ono, cilj nam je to mi to nešto poređamo i zapravo ja sam s njim ja sam njega vodio proces formulisanja njegovih ideja koje ni on nije siguran šta su kao da ga spremam za neki mini govor ali ne iz oblasti koja mu je intuitivno poznata ali zato što ta publika to ne zna, zato što ni on još nije siguran šta je tu, ja mu postavljam pitanja i pomažem mu da onda taj odgovor bolje formuliše da li bi to mogli da kažemo zapravo da je to i on kaže pa ne ne ne više je ovo, aha znači to je stvar on kaže e to i mi smo posložili tu jednu pripremu za to gostovanje na televiziji i završili razgovor, imaš onaj trenutak tišine kad je posao završen dobro je urađen posao a imaš osećaj da treba još nešto da se desi i onako sedimo, ja baš se sećam tog trenutka sedimo oboje u tišini, gledamo taj dokument i jako smo srećni što smo napravili taj dokument i on kaže mislim bukvalno izgovara trenutak misao koja se formira u istom trenutku-

Ivan Minić: On ima taj običaj da tako kaže nešto random potpuno.

Relja Dereta: I da to bude dobro i on kaže čoveče ovo je kao da smo napisali blog post za 15 minuta ja kažem jeste i sedi opet ona dramatična tišina pa šta ti misliš da mi možda pišemo mogli bismo ovako nekada je u fazonu da li hoćeš zapravo i sad ja tu pređem na formulisanje toga, a šta ti misliš da ti ja pomognem da ti pišeš svoj blog, da zapravo ti pomognem da formulišeš sve te misli kao da, i mi smo tu ušli i ono što je činilo onda glavninu našeg procesa godinama, da sam ja njemu pomagao da u pisanoj formi struktuira svoje misli za blog post, najviše za blog postove a kada kaže blog postove to su ponekad 10 strana mislim to nije samo e napiši pola strane nečega, znači toga je stvarno bilo dosta i kroz taj proces smo se dodatno zbližili ja sam zapravo i još više upoznao sa celom tom oblašću i onda je on meni kako je prosto, smo izgradili to poverenje, me uključio da radim sa ljudima iz njegove firme, u jednom trenutku sam pomagao 5-6 ljudi da paralelno pišu blog za Epic Signal, svoje blog postove a opet to je onaj cascading efekt, jedno za drugim ide otprilike, i sad kako svi ti ljudi to rade, onda me oni traže još dodatne sesije ili me preporuče nekome tako da je Brendan super meni primer kako sa osobom posebno koja je otvorena za tako nešto od jedne usluge to kreće da evoluira u to da sam u jednom trenutku mu je trebao neki research da se uradi nekih imena, ja sam ljude koje znam u tom trenutku okupio, evo mi ćemo to da ti uradimo, on je bio srećan odmah me povezao sa Ryan Leeem vrlo posebnim čovekom isto koji nam je otvorio toliko posla da smo u jednom trenutku imali 10 zaposlenih, što je isto posebna priča, ali eto, nešto što je krenulo od jedne stvari možda je bitan taj trenutak, eto ako sam jednu veštinu isto uspeo da razvijem da prepoznam taj trenutak ovo je nešto što njemu treba i vidim šta mu treba i možda ja imam rešenje, ajde da probamo. 

Ivan Minić: Ali poenta je o tome da ti ni u jednom trenutku nisi nametao ništa svoje nego je on prosto dolazio do toga šta mu još treba, odnosno gde još može da ide. Znaš, ne iscrpeli smo ovo, nego mogli bismo da probamo i ovo. Ti ga samo nisi sekao u tome, zato što je to imalo smisla i bilo je vredno u bilo kojoj situaciji kad si ga sekao. 

Relja Dereta: Da, dobro, kako izgradiš odnos dublji ti stvarno trebalo je vremena, ali dođeš na mesto da mu kažeš, brate ovo, to stvarno nije to. Ali zato što ja to stvarno sam promislio pet uglova i on je u fazonu, ok, verujem ti ajmo tamo. I tačno je to što kažeš, mislim to je sad ta fina linija, ali taj moment da ti, znači nikad neću reći mi moramo ništa da uradimo, ne moramo ništa, nisam ti ja u životu, ali e, šta misliš, znaš, naučio sam kako da formulišem to kao ono, an offer you can’t refuse. Znaš, a šta ti misliš da ovo istraživanje što treba da uradiš, daš mojoj ekipi da ti to uradi, pa ako ti se svidi plati, a ako ne, ne moraš ništa da platiš. Kao, zašto bi rekao čovek ne na to. A meni prilika da angažujem neke ljude da probamo nešto, i onda to ispadne super, tako da mislim da su važni ti momenti da, i to vidim i sa drugim klijentima, i toj klijentima pričam, taj moment da se prepozna potencijal za sledeći korak. 

Ivan Minić: I imaš ono, video si pain point. Treba da se uradi, ali nema ko da uradi. 

Relja Dereta: I ovo što je bitno što si rekao, i da pitaš, a ne da kažeš mi treba da to uradimo. Nemaš pojma da li treba, možda je to najbolja ideja na svetu, možda to je osoba koja to treba, a nije trenutak da se desi. I zato pitaš, a ne da namećeš. 

ZALJUBLJIVANJE U POSAO

Ivan Minić: Samo jedna korekcija. Postoji jedna stvar koju moramo, a to je da platimo porez. E sad. Nećemo da idemo dalje sa tim. Ajde da se prebacimo samo u isti vremenski raspon stvari koje se dešavaju ovde. Jer to su dva paralelna tracka. TEDx je nešto što te da kažem upoznaje sa raznim interesantnim i nekim izuzetno uspešnim ljudima. Otvara neka vrata. E sad. Šta sa tim? Odnosno, u kom trenutku i kako ti dolaziš do toga da bih hteo da se baviš ovim i šta onda radiš? Ja bih hteo da se bavim raznim stvarima, ali ako nikom to nikada nisam rekao, kako će oni to da znaju? 

Relja Dereta: Da. Pa moram reći, znači s jedne strane umeo sam generalno da prepoznam kad nešto uzmem da radim, ovo mi se sviđa da radim, to mi prija. I to je bilo i tango, i tu su bile te radionice jezika, i još neke stvari. Al trenutak, kad sam ja Voju još spremao, Voju Antonića, i meni se nešto zacaklilo, nešto meni je samo kliknulo, ja bi ovo mogao. Meni je ovo super. Nešto ti samo… Pustiš ga tu, ali to se zapatilo, to je negde kliknulo. Ne da ulazim sad u psihološku analizu mene, zašto je meni bitna komunikacija i tako dalje, kao koliko imamo sati da radimo. Ali trenutak, naravno, kako onda i napreduješ u samoj veštini, postaje veće zadovoljstvo jer možeš još više da pomogneš ljudima kako radiš. Mislim da je bitan element što sam se ja osećao, znaš, kad radiš u tango školi u tom trenutku, ti si jako važan deo cele priče, ali to je onaj deo što sam bio spomenuo, nije isto kada vodiš tuđu grupu i kada vodiš svoju. Tvoja grupa ti je prosto mnogo bitnija, nešto se u tebi probudi kad si ti zaista odgovoran za tu grupu, iako na jednom nivou različiti faktori, ali kad si ti taj koji donosi finalnu odluku, to menja igricu. Prosto tebi je triput više stalo, dolaze ti nove ideje, cimaš se mnogo više. I meni je taj moment, ali opet i tu sarađuješ sa različitim ljudima, i mnogo je faktora koji su van tvoje kontrole, i mnogo bilo tu drugih nekih izazova, da sad ne pričamo o tome. Kod ovoga mi je bilo nekako strašno čisto. Govornik i ja. Dve osobe se sreću da zajedno naprave, i to mi je bilo nekako toliko jednostavno u odnosu na kompleksnost 50 ljudi na ovoj grupi, 30 ljudi na ovoj grupi pleše, ovde neki srednjoškolci, ovde neki projekat. I dakle tu se razvija ta moja neka čista motivacija, da je meni sve veće zadovoljstvo to da radim, i ja mislim da sam se na neki način u tome i toliko prosto pronašao, jer ja to i tada kad sam radio, to je onaj moment, posebno ljudi koji rade sa ljudima, i terapeuti recimo, i to, znači svi mi koji radimo sa ljudima, na neki način imaš osećaj kao da si neka druga osoba kad to radiš, i uglavnom mnogo bolja osoba nego što jesi. Ja sam već sad imao momente, verovatno zato što se sklonim sebi sa puta i pustim taj kanal, to nešto, taj sistem da radi, a ne, šta bi Relja sad želeo tu, nego ne, šta je bitno ovoj osobi da se njoj desi. Meni je zbog TEDx-a, i zbog tog sistema postavljanja pitanja i želje da nešto izrazim, mene je to toliko bacalo na neko mesto koje je mnogo dobro, koje je mnogo dobar osećaj, da ja, kao sluga te ideje koja mora da se desi, ja tu osobu gledam potpuno fokusirano, slušam svaku reč, sve pratim, iscrtavam tu neku sliku, i iz nekog razloga je meni jako sve važnije da se to desi kako treba, ti ljudi to osećaju, povezuju se s tim, počinju da mi govore, čoveče, ovo što ti radiš, to mi toliko znači. Igrom slučaja, ja mislim da posebno način na koji ja to radim, generalno nas je malo koji se bavimo, koji smo baš fokusirani, treneri koji se bave komunikacijom i javnim nastupom, znaš ono, trenere koji sva šta rade, pa rade i javni nastup, tako da nije da imam neku ono, brojnu konkurenciju svakako, i ljudi kada im kažem čime se bavim kažu to postoji, aha, ima ljudi koji se tim i bave, znači na tom nivou nema toga toliko kod nas, ali posebno taj moment razumevanja tuđih ideja je meni, odvojeno od toga što ćeš ih komunicirati, fascinantan. A ta kombinacija da ti treba da ih razumeš, što je jedan divan nivo, ali onda da ih spustiš u realni svet i da iskomuniciraš, ja mislim da taj koktel meni pravi neko ludilo u meni, to je stvorilo baš jaku motivaciju vremenom, i onda su počeli da se javljaju, neko sa TEDx-a možda je uspešan u svojoj oblasti i nema neku firmu, ali zna nekoga ko ima firmu. Počinju da se šire preporuke, počinju da mi stižu pozivi za angažman, i jedan dan baš ja mislim da sam već i krenuo da radim sa Brendanom, jesam, ali još uvek vidiš kako je to interesantno to mesto, da radim sa ekspertom iz Amerike, koji je baja, možemo reći, šta god, ali ja još uvek se pitam da li ja sada treba ovime, da li bi ja to mogao, da, da, da. I postavim u jednom trenutku to pitanje i ja to zovem pravilo dvojki, a to je, ako imaš neko pitanje ka kosmosu, tj. ka svetu oko sebe, tj. ako ti se dese dve, barem dve, dovoljne su dve, ali hajde da kažemo i tri stvari, koje prate neki obrazac. To nešto znači, ne moraš da veruješ ni u šta da je to, to prosto znači da postoji neka tendencija da se to dešava. U mom slučaju, to nije poruka od kosmosa ti treba da uđeš u to, nego meni se to jutro javilo kad sam igrom slučaja i postavio to pitanje, šta meni treba, bukvalno pitanje bilo, šta meni treba da da presečem da se bavim ovime, full time. I taj dan, u naredna dva sata se javljaju tri klijenta. British Council, što isto je kao, wow, British Council želi samo da radi, i još neke dve firme, i svi su u fazonu, znamo da ne radiš ovo full time, ali bismo voleli da te angažujemo bar malo. Ja sebi postavljam pitanje, ok, ako postoje u ovom trenutku barem tri firme koje žele da te plate da to radiš, i ne mogu da te plate više jer ti nemaš vremena da radiš više za njih, šta ti hoćeš više kao dokaz da ti bi možda mogao to da radiš? Šta ti treba? Četvrta firma, mislim peta, koliko firmi? I onda se setim Brendana, setim se ovoga, setim se onoga, i to je bio moment da sam ja prelomio, i onda kako sam krenuo da se povlačim iz Tango Naturala, u smislu da mi je to primarni posao, iz operative, od jeseni 2015. kreće jedna bitna stvar što sam tada uradio, i ja se sećam da sam zapisao hoću da zaradim, kao da od tad sam zarađivao, ne znam, lupiću sad 300, 400, 500 evra mesečno, raslo je to polako, i kako se gradio sistem, i zaradiš li dodatno na događajima i to, ali si u fazonu, prosto ideš na entuzijazam i na sve to, ja sam nešto stavio, hoću 800 evra, znaš, ali u fazonu si samo nešto više da zaradim, stavljaš sebi neki taj cilj isto, ali u fazonu si napišeš tu cifru, kao, kako, kada ću ja da vidim te pare, hoću li videti te pare, nemam pojma šta, da li ću išta da zaradim. E ta frka, ta, ta nesigurnost, kako da kažem, neizvesnost, to nepoznavanje šta će se desiti, stvara u tebi ogroman motiv, to je baš ono što kažu Burning Bridges, ili spali, ono, iza sebe sve i piči dalje, mislim, to je taj osećaj, opet, psihološki, ako u osnovi sve je ok, to se desiti strašno, ali ja sam bio u fazonu, mora da uspe, i ja sam, jedna dobra stvar što sam uradio, što sam sve telefone koje imam, ja mislim, okrenuo, sve ljude, i rekao, ćao, kako si, gde si, ja sad radim, ja spremam ljude za javni nastup, ako čuješ da nekome treba, kao što su i Darko i Sonja, kad su pokrenuli Tango Natural, sve ljude okrenuli i rekli, mi pokrećemo školu Tango, dođite na čas. I, u 5 do 8 nikoga nema, u 8 i 5 ima 40 ljudi u toj sali. Jer su oni gradili neku mrežu ljudi godinama. I to se meni u osnovi desilo. 

Ivan Minić: I jer su to Darko i Sonja

Relja Dereta:  I zato što su Darko i Sonja, oni su gradili odnose, i način na koji su radili s ljudima je činilo da kad su oni njih pozvali, ljudi kažu, da, da, naravno, dolazim. I to ne samo na prvi čas, nego ćemo i da ostanemo još malo. E, ja sam u tom trenutku, ako pozovem nekoga sa TEDx-a, koji je to tretirao kao da sam mu ja pomogao, jer ja sam mu pomogao, i njemu je to bilo važno, i kažem, e, slušaj, ja sad ovo radim. On kaže, e, super, pa preporučiću te. I onda se to zastrašujuće brzo zakotrljalo, jer, ja mislim, i kad pre i posle toga nisam toliko ljudi pozvao da nešto tražim. Treba umeti tražiti. Tako da je to bio jako bitan trenutak koji mi je tu odluku podržao u smislu da se to baš ozbiljno dobro zakotrljalo. Da već u septembru odjednom ja zarađujem značajno više nego što sam mislio da ću ikad u životu zarađivati, i da zapravo ne moram više da brinem o Kiriji i o ne znam kojim stvarima. I tu kreće sad ta ideja. 

Ivan Minić: Treći, treći sat razgovora. Treći sat razgovora, ulazak u pare. Konačno, došao je dobar. 

Relja Dereta: Kako ti se cakle oči. Naravno, jer ja i ti se stalno zezamo na te teme. 

Ivan Minić: Da, da. Ono, cele te priče od pre deset plus godina da treba da postaneš imućan.

Relja Dereta:  Da, ne bogat, nego imućan. 

Ivan Minić: Da, imućan je old money. Je u tome da i meni i tebi pare ne znače ništa. Ali nedostatak para stvara gomilu problema i onemogućava nas da radimo ono što hoćemo da radimo. A mi treba da radimo ono što želimo da radimo. To je bottom line. I kao ne možeš da se u materijalističkom svetu ponašaš kao da pare nisu važne. Zato što su važne, ali ne treba da budeš opterećen njim. Treba da dođeš u tu fazu zdravog odnosa. Da je zdrav odnos i da je to prirodna posledica stvari koje radiš. I sad. 

IZGRAĐIVANJE METODA

Ovo je poslednji deo razgovora. Veliki. Je zapravo šta se dešava onog trenutka kada da kažem to nešto postaje tvoja profesija i opsesija. U jednom smislu. Jer to što si ti radio sa ljudima koji su bili na TEDx-u je bilo objektivno jako dobro. Radio si sa mnom, ali sam ja slušao i kad si radio sa drugima. Znam kako je to izgledalo. To je bilo objektivno jako dobro. Ali to suštinski nije preterano važno zato što to niko nije plaćao. I šta god da dobiješ to je sjajno zato što ga ništa nisi platio. Koju god vrednost da dobiješ od nekog tvoje očekivanja su bila nula. Sve je super. Kada to postaje profesija, očekivanja su ipak na jednom dosta višem nivou. Kada to postaje profesija i ti si ozbiljan dečko, koji je radio sa ozbiljnim ljudima, možda volonterski, sa ozbiljnim ljudima, koji su te preporučili ozbiljnim ljudima, ozbiljni ljudi nemaju vremena za nešto što im ne daje vrednost. Okej. Nisam imao nikada dilemu da ćeš ti isporučiti vrednost u svakoj situaciji. I ljudi kojima je stalo, a koji su ovladali velikim setom veština, uvek nađu način da nekome daju vrednost. Ali taj trenutak kada to postaje profesija i jeste trenutak kada ti počinješ time da se full time baviš. I onda to prestaje relativno brzo, prestaje da bude priča o javnom nastupu. Mi imamo onu staru priču gde, ne znam, mnogi su u NLP ušli kroz kurs o zavođenju. Jer kao to je entry point, ti daš ljudima par tehnika koje oni robotski primene i to radi, zato što ako dovoljno spustiš kriterijum, sve radi. Ali kao desila se konverzija, znači to radi, ja tome verujem, idemo dalje. Jako je sad čudna paralela ovaj segway. Ali javni nastup je to. 

Relja Dereta: U mom slučaju, misliš. 

Ivan Minić: S tim što je kod većine ljudi koji se njime bave to sve. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: A kod tebe je to samo početak priče od koga vrlo brzo odustanete da biste se bavili suštinom. 

Relja Dereta: Da, zato što se, zato što je meni suština, pa probaću sad da je definišem, proces u kojem si, dok razvijaš svoje kapacitete, da bolje još formulišeš ideje, da bolje dolaziš do njih i da ih lepše oblikuješ i izražavaš. I to radiš kroz reči, kroz pokret, na razne načine. Ali to je neki set veština i nekih principa, koje kad spoznamo i kada radimo aktivno na njima, prosto sve što radimo je mnogo lepše. Realnost velike većine ljudi u poslovnom svetu je da će poprilično retko da drže to što klasično nazivamo javni nastup. Neki naravno koji su u prodaji ili negde drugde će možda češće ići na konferencije i pričati, ali opet, ako ti jednom nedeljno pričaš na konferenciji, što deluje kao puno, ali ako ti imaš četiri sastanka dnevno, tvoja realnost na nedeljnom nivou je 16 sastanaka i jedna prezentacija. Što je ogroman procenat u korist sastanaka. Dakle, a mnogi ljudi kažu dobro, dobro, sastanci, nego da se spremim za prezentaciju. Samim tim propušta se prepoznavanje vrednosti poligona koje imamo svi u svom svakodnevnom životu, ajde da kažemo sada u poslovnoj sferi barem, da svaka komunikacija ima potencijal da bude važna. I svi principi koji važe za javni nastup su važe i za svaku drugu komunikaciju, samo su neki parametri drugačiji. Ako sam pred 200 ljudi, ako sam pred 10 metara prostora oko sebe, drugačije ću koristiti taj prostor nego ako sam pred tri osobe i sedim za stolom. Ali u oba slučaja. postoji koncept prostora, koji je jako važan. Ako se nagnem napred, zauzmem više prostora. I manja je šansa da ćeš ti nešto da kažeš. Ako uradim ovo, ako se povučem unazad, ti osećaš više prostora da nešto kažeš. Ako hoću da uspostavim kontakt, neću da uradim ovo, nego ću možda da uradim ovo. Ka tebi ću da više idem, recimo. Sve to važi u svim situacijama. Ali pošto to nije lako na keca objasniti novom klijentu, ja jesam potpuno prihvatio kao prirodni deo procesa da se mi upoznajemo kroz ono što oni trenutno prepoznaju kao njima važno, a to je taj javni nastup na toj nekoj konferenciji često. Ima sad mnogo više upita da generalno jačem nečije prezentacijske veštine. Mada opet kažem o prezentacijske veštine sa idejom prezentovanja negde, a ne komunikacijske veštine. Dakle, ja sam potpuno prihvatio taj proces upoznavanja i tog šverca znanja, švercovanja šta je zapravo tu prava vrednost. I kroz rad sa klijentima meni, moje deo procesa da oni prepoznaju da to što njima treba je zapravo u širem smislu komunikacijske veštine, kako to sve što misle da im treba samo za taj nastup pred 200 ljudi, mogu da koriste svaki dan na sastanku. Na svakom sastanku, bilo da je jedan na jedan, bilo da je više ljudi, šta god. Na kraju dana kako da koristi u mailu koji piše, u bilo čemu što komuniciraju. Bilo da je online, bilo da je uživo. E sad, kuda sad možemo da idemo s ovom pričom? Možemo na razne strane. Da li sam ti, s taj pola sada čuješ najviše? 

Ivan Minić: Postoji tu ta jedna dosta važna stvar, to je da, kao, postoje sad različite vrste škola, instituta i sličnih stvari koje se bavi ovim temom. I ono što sam ja negde primetio, da bez obzira na to kako je priča možda koncipirana, odnosno da jako često ti imaš neki materijale iz kojih bi trebalo da uzmeš ono što ti treba da bi bolje nešto uradio, suštinski se na kraju najčešće svodi na to, ovo je šablon, postoji šablon. I to su oni momenti gde neko prođe, ne znam, dve godine obuke koja, između ostalog, podrazumeva javni nastup i onda mu je problem da izađe pred svojih, ono, 30 ljudi sa kojima je dve godine proveo i da odbrani nešto. Neku svoju prezentaciju koju je spremljena. Šta se dešava u realnim situacijama kada nisi okružen sa 30 podržavajućih ljudi? Šta si ti stvarno naučio za te dve godine? Vrlo verovatno ništa. Da, pokupio si neke fore, koje će ti možda u životu koristiti. Vrlo često su te fore za ljude kao što sam ja, koji prepoznaju paterne svuda i uvek nešto što me užasno frustrira. Jer ne postoji ništa gore nego kada pričaš sa nekim i on ti nešto kaže i vi se kao razumete jer se znate deset godina i onda on kaže, slažeš se? Da. Možda nikad više da se ne čujemo, ako je ikako moguće. Anyways, postoji ozbiljna razlika u tome što ti radiš u odnosu na to neko uklapanje ljudi u šablon, o nametanju ljudima šablona jer bolje je šablon nego ti da nešto mnogo tu razmišljaš, vidi se da ne umeš da razmišljaš. Ti čini mi se da pokušavaš da pomogneš ljudima da budu bolja verzija sebe. Ja znam koliko je to jedna užasna floskula, ali to jeste bottom line. Da bolje rade ono što žele da rade. Da imaju bolji efekt u onome do čega im je stalo. Da zaista budu bolja verzija sebe. A ne neka bolja verzija sebe koju je neko zamislio kako bi to trebalo da izgleda. Da znaš da bolje iskomuniciraš ka svojim ljudima ono što je važno. Ka drugim ljudima, ka trećim ljudima, ka različitim publikama. Da svima bude jasno šta je to zbog čega si ti došao i zašto je to tebi važno. E sad, kako do toga dolazi? Ok, rekao si da to nije ispostavljanje pitanja da bi našli tu neku nit, odnosno noseću ideju. Ovde treba level up. 

Relja Dereta: Da. Razmišljam iz kog ugla da pristupim na odgovaranje ovoga. Ono što ja radim sa ljudima je da im kroz proces, ajde možda tako da ti odgovorim pa da vidimo da li je to odgovor koji ima smisla. Kao, daj da kažem pa da vidimo da li ima smisla. Što je isto deo procesa. Ne znam tačno odgovor. Evo, ovde se dešava jedna situacija. Ja ne znam tačno kako da ti odgovorim. Posebno u nekom okviru vremenskom koji sam sebi namećem jer kao mogli bismo sad puno da pričamo, ali treba ipak ljudi da stignu negde. Ja sad postavljam pitanje kako da dođemo do odgovora i probaću jednu verziju odgovora i ti ćeš mi možda reći to je to ili to nije to. Ali ja sam spreman da to dalje da unapredim. Ja kroz proces kroz proces radim na klasičnim prezentacijskim veštinama zato što sam poučen radionicama iz engleskog, tangom, koji je jako konkretan i vidi se da li neko napreduje ili ne u odnosu na sistem kojim nudiš i školom aktivizma koja je inspirisana tangom, primenjuje principe učenja na aktivizam u smislu da stvarno radiš vežbe, puno malih vežbi pisanja projekata, a ne da slušaš mene kako ti pričam kako se piše projekat i slično. Dakle sve to zajedno je meni stvorilo prvo mi je dalo gomilu prakse ali me je stalno guralo ka tome kako da trening bude najkonkretniji i mogući. Znači to je možda prva bitna stvar reći. Ne možemo da puno ne treba puno da pričamo po meni o prezentacijskim ili komunikacijskim veštinama ako ljudi treba da napreduju u tome. Znači to je kao da odeš u teretanu i ja ti držim dug govor o tome kako se rade sklekovi. Znači ja znam da si čovek koji će da sedne i sluša, znači opet sve ovi primeri sa fusnotom nemojte mi ovo reći jer će on dva sata da sluša predavanje o sklekovima, jasno. I to je ono kad si baja u fazonu, sada mi je bitno da čujem dva sata jer taj milimetar lakta levo mi daje nove kosmičke sfere sklekova. Ok. Ali realno, praktično, svakodnevno ti ako hoćeš da prvo šta ti je cilj sklekova? Da ti budu jače ruke, da se osećaš bolje bla bla bla. Tebi treba neko da da tri bitne informacije, da ti kaže sad radi, radi tri serije po deset pa ćeš sutra uraditi tri serije po dvanaest i tako dalje. To su to neki jako konkretan plastičan plan koji ti sprovodiš, koji je možda izazovan, bolan, ovakav onakav, ali koji daje neki rezultat. Maltene bez greške ako pratiš korake. U osnovi sam ja svoje treninge odavno koncipirao i to je konstantan feedback koji dobijem. Jao, nismo bili nikad baš na ovakvom treningu, baš je praktično. To je na ovakvom predavanju, pošto ljudi još uvek imaju u glavi predavanje, a ne trening. Mislim, mnogi ljudi. Znači, s jedne strane ja ljude provodim kroz jako konkretan praktičan rad, neprekidno. 

Ivan Minić: Learning by doing. 

Relja Dereta: Da, learning by doing. A to polako povezujem nekim tempom i to je isto dosta iskustva mi dalo da uvidim kojim tempom ta osoba to kapira. A ne smeš ići puno ispred tempa nečijeg kapiranja. A svi mi tripujemo da ako mi to kažemo, oni klimnu glavom i kažu razumemo da su oni razumeli. Možda i jesu, ali ako ne znam da primene šta to znači. Tako da generalno su svi na sastancima i treninzima jako ambiciozni. Sada ću vam da pokažem, vi ćete da znate i često se ne desi ništa. Moj proces zaista praćenja ritma osobe, koji je iz prve perspektive na prvi pogled mnogo sporije nego što bismo voleli, ali zapravo mnogo brže prati realan ritam i nema jurcanja. I onda osoba kroz taj proces oseća zaista vrednost te transformacije. Jer ljudi odu na trening. Da, bio sam ja na treningu javnog nastupa. Često to je. Bio sam, da, da, čuo sam, da, da, treba ruke, ovo treba, treba ovo, treba ono. Čuo si par informacija koje si ti spontano probao možda malo da primeniš jednom u životu negde. Jer je to realno ono što većina ljudi uradio. Ima onaj mali procenat, uključujući tebe koji će da sedne i to sve pretvori u neki plan i da uradi, ali to je jako mali procenat i nećemo se sad osvrtati na tebe. 

Ivan Minić: Suština negde jeste što ono, to je vrlo slično onom momentu kada povrediš leđa i prođeš fizikalnu terapiju, dobiješ vežbe za leđa koje nikada ne uradiš. Koje nikada niko nigde ne uradio. Zato što više te ne bola leđa, pobogu, zašto bi ih radio? 

Relja Dereta: Da, samo bih ovde rekao, da ja ljude sprovedem kroz dovoljno tih iteracija, da ljudi prvi put u mnogo vremena, u nekoj veštini na poslu, verovatno prvi put u mnogo vremena, osećaju tako konkretan napredak, da su u fazonu ovde se nešto dešava, ovo radi. Ajmo dalje s ovim. 

Ivan Minić: Imali smo u prvoj epizodi petnaestoj pred pet godina, imali smo taj moment da ti objasniš da kao, ok, krenete da se snimate. Da, užasno je neprijatno. Naravno to je strašno kad sebe vidiš prvi put koliko je to sve užasno. E, snimite se i šesti put, pa ćete videti koliko je šesti put bolji od prvog. To je sve super. Ali to je i dalje nešto što, ako se vi viđate jednom u dve nedelje, ili jednom nedeljno, vežbaš jednom nedeljno. Onog trenutka kad ti njima uradiš taj switch u glavi, koji kaže, ok, ali ovo ne moraš da radiš samo sad. Ovo možeš svaki dan da radiš u najrazličitijim situacijama, zato što je to ono što će te napravi razliku, da ti sastanci budu bolje, da ti sa timom bude bolje, da kada budeš radio sa novim klijentima se bolje razumeti, da ćete bolje da napišete brief, da ćete, whatever, ukoliko to ubaciš, onda to postaje deo života. Onda to postaje deo svakodnevice. I to je ono što pravi razliku. To nije sklek koji si ti jednom nedeljno uradiš deset sklekova, nego je to sto puta dnevno u svakoj situaciji po jedan i tvoj core je nakon nekog rada spektakularno. Taj switch, kako se desi i kada se desi? I kako ih ti navedeš na to da bi to bilo skroz okej da probaju? 

FIZIČKI PODSETNIK

Relja Dereta: Da. Na prvom nivou, na prvom nivou to je moja opsednutost time da oni to uspeju, da ja mislim da ja njima stvaram u delom sramotu. Često mi kažu ljudi toliko puta pomislimo šta bi sad Relja rekao. Ja sam im se instalirao delom u glavu, jer sam ja u fazonu ljudi, ovo je važno, verujte mi. Naravno, oni vide da to radi pa mi veruju. 

Ivan Minić: A dobro, imaš i onaj moment da ako si imao profesorku engleskog koja je bila fantastična i mnogo si je voleo i mnogo se cimala tebe sramota da ne uradiš domaći. Za razliku od nekih drugih za koje te baš briga. 

Relja Dereta: Tako da to je na jednom nivou, ali na drugom nivou i možemo sad da idemo ka karticama i toj priči. Na drugom nivou ja sam opet postavio pitanje, jer sam video nešto što je u osnovnih svima nije im okej, ali prihvataju to kao realnost, a to je današnje poslovno okruženje najčešće nema dobar okvir za tvoje realno kontinuirano usavršavanje na poslu. Ljudi idu na treninge, imaju neka mentorstvo, imaju neka čuda, ali to je sve u osnovi, u odnosu na ono što kao neko ko se bavi tangom dugo, ja znam razliku što se desi kad ideš jednom nedeljno, triput nedeljno ili deset puta nedeljno. To je velika razlika. To nije samo neko ko vežba deset puta u nedelju dana će više napraviti neko ko vežba deset puta u mesec dana. Ili u dva meseca. Čak i ako ih samo pauziraš nakon tog vremena. Zato što je ovaj to intenzivirao. Kondenzovao. Poslovno okruženje, i to je ono što mi ljudi često su mi isto govorili, super, primenjujem ja to nešto, ali ne stižem ili se ne setim. Mnogi ljudi to kažu. Zato što je u osnovi kad neko prođe neki trening, sistem na neki način kaže, cela priča je, sad je na tebi da ti to smisliš kako da primeniš. A pošto mi nemamo spontane sisteme kako to da primenimo, to onda zavisi baš od osobe koja je jako sistematična da li će sebi da smisli kako to da uradi. Naravno, to sve u teoriji zvuči super, pa dobro, sedi, smisli, ali u praksi…

Ivan Minić: Sedi, smisli dok se previše stvari pomera oko tebe. 

Relja Dereta: Tako je. Jedan klijent s kojim sam radio, već postavio sam to pitanje, kako napraviti sistem u kome neko kontinuirano vežba i kad ja nisam tu. Znači da ja završim neki trening s njima i mene više tu nema i ta osoba to nastavlja da radi. Ili da dobija što veću podršku da to nastavi da radi. Ja volim te idealne slučajeve, da ti uspeju sve, što je naravno nemoguće, ali je korisno da te gura. Jedan klijent koji je prošao kroz trening, smo nešto pričali, on kaže, čoveče, baš bi mi značio neki podsetnik da imam, a kao neću te upisujem u kalendar, nego da imam nešto što mi stoji da me podseća na to da treba da se umirim. Jer je njega, on stalno sedi za kompom, ima puno kolova. 

Ivan Minić: I kolovi su užasni. 

Relja Dereta: Najčešće. I njemu treba, pošto se stalno switch-uje s jednog konteksta na drugi, da sačuva taj neki svoj mir, da nije ugrožen od svega toga. Ja sam mu nacrtao brzo na post-it, na malo samo lepljivom papiriću. Njega, kao karikaturu njega, eto to crtanje se isplatilo, i neke zmajeve oko njega, to sam nešto sitno napravio, ja, o, to je super, hvala ti, on je to zakačio i njemu to stoji. Ja ga obiđem par nedelja, pošto nismo u tom trenutku onda aktivno sarađivali, ali u toj jednoj firmi velikoj. I kao, kako ide? On kaže, e, super, ovo mi baš znači, to stoji, podseća me. Ja kao, već bi bilo dobro da ovoga još nešto napraviš. Ja kao, dobro. I razmišljaću i tome dođem do jednostavnog zaključka, to je, ljudima trebaju podsetnici. 

Ivan Minić: Koji nisu notifikacije na telefonu. 

Relja Dereta: Koji nisu notifikacije na telefonu. 

Ivan Minić: Da treba popiješ vode. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: Jer to je užasno. 

Relja Dereta: Posebno u kontekstu komunikacije, gde ja treba da sam u realnom kontaktu sa, prvo, sa sobom, pa još sa nekim, pa je postoji neka ideja, i onda treba da se desi neki ekran, na kojem može da se pojavi mail, poruka, ko zna koja je notifikacija, koja je potpuno nebitna, koju svakako već često swipujemo, posle ću ili ih sklonimo, i sad tu treba da izađe neka notifikacija, šta radiš s rukama, diši, radi ovo, radi ono. Znači, meni je, lično, bilo jako važno, imam dosta negativan stav ka smartphones, to je s pametnim telefonima, jako pametnim, meni je bilo bitno da to bude nešto fizičko. Da bude neki predmet koji ima jasnu nameru. To je s namerom. I onda je nastala ideja kartica. I onda je nastala ideja kartica, koji, s jedne strane, ima ilustracije onako malo u Dixit fazonu, Tanja Mirković, koja je radila ilustracije, je sjajan ilustrator i baš ono, je to divno ispalo. Znači, s jedne strane su ilustracije koje te asociraju na neki princip ili vežbu, i s druge strane su rečenice koje su u ovom trenutku, u ovoj verziji sistema, pošto i taj sistem se sad dalje razvija, je ta neka vežba tipa, evo, da li svesno dišem? Mislim, i ovaj trenutak, kada ovo izgovaram, i ko ovo sluša velika većina, verovatno, nije svesna u ovom trenutku svog daha. Ali sad kad sam to rekao, kao postanite svesni svog daha, ljudi će odjednom da obrate pažnju na svoje disanje. 

Ivan Minić: Neki će da upadnu u paniku i da se uguše. 

Relja Dereta: Hvala ti, Miniću, kao i uvek, tvoji optimistični scenariji. Ali, kao što sad pričamo. U svakom slučaju, znači, poenta je tih… Kaži. 

Ivan Minić: Kartice imaju svoju evoluciju. Ali ta 0,1 alfa verzija, prva koju sam video prošle godine, kad smo prvi put pričali o tome, je već samo po sebi bila jako interesantna. Zato što, ok, sa jedne strane su te ilustracije, koje su… Ok, stilski vrlo karakteristične, ok. Ali koloritno nose, svaka nosi neku energiju, svaka nosi nešto. Ne možeš da ih pomešaš. Znači, iako su stilski na liniji, ne postoji šansa da pomešaš šta je šta. Onog trenutka kad poslažeš u sebi to. I ne mora uopšte da bude posloženo na način na koji ste inicijalno to zamislili. 

Relja Dereta: Znači, ljudi su smislili toliko načina kako da ih koriste. 

Ivan Minić: To mi je normalno, jasno je s kim ti radiš. I s kim se družiš. Ali taj početak jeste bio trenutak gde mi sedimo, ti mi daješ da ja to pogledam. Ja prolazim kroz to, krećem da procesiram u svojoj glavi tu celu stvar i ono, meni bi bilo super cool da je aplikacija, ali ja baš nisam tipičan korisnik mobilnog telefona. Mnogo mi je više cool što je izvan svega toga i što postoji taj fokus i što je to nešto na čemu neće da iskoče notifikacije, neće da stoji gore malo crveno što ti govori da je on read ili nešto slično. Nego je nešto što lako možeš da nosiš sa sobom jer format je suštinski Vizit karta. 

Relja Dereta: Tako je, da može staviti u novčanik veličine kreditne kartice. 

Ivan Minić: I kao nulta pozicija koja je ideja kako da se koristi. A kako se onda ljudi krenuli da koriste? 

Relja Dereta: Znači ljudi to koriste od toga kako bi ja sam mi pošao od toga da ne postoji kako to treba. Zašto? Zato što ti treba da nađeš način kako to tebi radi. 

Ivan Minić: Da li ti radi i kako ti radi. 

Relja Dereta: Da li ti radi i kako ti radi i kaži mi ako ne radi. Jer ja nisam, mislim mnogo su lepe kartice stvarno. Svaka čast Tanji. I kao te neke slike kao su stvarno mnogo lepe. Ali meni ako ovo ne radi to ne radi. Treba da nađemo bolje. Znači ja ne želim sad ono za ovaj baby da se vežem. Mislim već sam delom vezan. Ali sam i zapravo ok ako ljudi kažu da ne radi to ne radi. Neki osnovni način je da ti u svom poslovnom okruženju naravno da se ovo može koristiti i drugde već ljudi kažu koristim u privatnom životu super, neću da pretendujem da ti kažem kako tamo da koristiš. Ali već je dovoljno kompleksno poslovno okruženje. Jer neki ljudi rade u open space-u, neki rade samo online. Znači postoje razni način. Neki su puno u pokretu, neki koriste agendu ili u svesku kad pišu, neki samo kucaju na kompjuteru. Znači ono što je neka smernica je otprilike otkrij, tj. analiziraj svoje okruženje, vidi koliko imaš kakvih komunikacija, prepoznaj recimo šta ti je sad bitna tema. Sad ja vrlo skraćujem ceo taj proces, ali nađi način da šta je tebi najpraktičnije da ova kartica bude na stolu, u agendi, na ivici ekrana kompjutera, kako da ona bude tu pored tebe stalno, da bi ti kada ako ti je tema recimo pauza, da praviš pauzu u govoru, ti otkrij gde ta kartica treba da bude, tako da ti dok pričaš sa ljudima i baciš pogled na nju, a da, pauza, setiš se toga i napraviš pauzu. Znači, neću ti ja reći moraš to da držiš na stolu, nemam pojma, to je tvoje okruženje, to je tvoje stvar. 

Ivan Minić: Niti je poenta da svako jutro sedneš i prođeš kroz sve kartice, ono, komplet. 

Relja Dereta: Ne, ti treba da nađeš način koji radi za tebe, ja sugerišem neke stvari, bolje da koristiš više nego manje, objasnim. Mislim, moja sestra se zeza, to je Sara, to koristi sam u firmi, svako jutro kao tarot to otvaramo, i to mi više ljudi rekao, tako da očigledno neki biznis tarot treba da se desi. Al’ kaže, zapravo, ono što radimo je da uzmemo neku karticu nasumično i malo diskutujemo o tome šta je tema te kartice i onda ti je to negde u glavi. Super. Znači, ja imam te,

 da ne kažem megalomanske, ali dugoročne ideje, možemo reći megalomanske, ja hoću da od toga se napravi najbolji mogući sistem koji ljudima daje okvir kako da se oni lično razvijaju, možda čak i skroz bez mene, da ja nisam potreban u toj jednačini, to je posebna tema i posebna priča. Al’ ono što je posebno uzbudljivo je koliko ljudi otkrivaju načina da sami to koriste, svesnost da će to baš biti potraga koja će imati puno stranputica i to je ok. Ali ono što me drži kao neka nit je, to su sada kartice, ali već se sada radi, evo, sada završavamo baš radnu svesku, koju će ljudi koristiti baš da popunjavaju, da imaju posebne stranice za pripremu sastanaka, za ovo, za ono, sa tim vežbicama itd. Koja su ti još jedna alatka da ti pomogne, bit će jedan mali totem, neki predmet koji te podseća da uopšte koristiš sistema, kamo ali šta da radiš. Znači sad mi isto smišljamo neke predmete, neke načine, znači neke alate kako da ljudi sebe drže u procesu razvoja svoje komunikacije. U realnom svakodnevnom okruženju. Ne, bilo bi lepo da ti nekad, nego slušaj, ti ideš, ne znam, svaki dan na toliko i toliko sastanaka, imaš to i to, šta je tebi treba? I sad sam u tom procesu i otkrivanja šta sve ljudima treba, ljudi kažu da im ovo znači, ja im ništa ne verujem, šalim se, mislim, verujem, znam da je to, nije lako meriti, da će to biti duguračan proces otkrivanja, koliko to njima zapravo znači i u kom kontekstu.

Ivan Minić: Ali suština jeste da si ti napravio nešto po osećaju, na bazi iskustva, i da si dao ljudima koji su već radili sa tobom. I njima radi. Način na koji im radi, način na koji to koriste. Ja znam ljude kojima se život popravio 500% zato što je neko krenuo da prodaje fidget spinnere. 

Relja Dereta: Da, bravo. 

Ivan Minić: Kako god zvuči kao banalna stvar, neko ima potrebu pa sad da li drnda olovku ili radi nešto drugo, nije važno. 

Relja Dereta: Ja mogu samo da kažem, samo na tu temu, ali pamtim gde si stao. Znaš šta ljudi prvo urade kada imam kartice? Kreću da ih vrte po rukama, da se igraju s njima. Nema šansa da ih spuste. Pritom ne gledaju ni ilustracije, ja sam im dao neki predmet, i oni se tu nešto mešaju. I to je već… Jako bitno. Nastavi, fidget spinneri. 

Ivan Minić: Jeste važna stvar, da ono, ti imaš nekakav resurs sa kojim ćeš ti da radiš ono što tebi odgovara. E sad, taj ceo moment gde se ti trudiš da sebe učiniš suvišnim je interesantan, ali ajmo o tome posle. Ajmo da… Napravio si nešto, to nije bilo savršeno. Ti si imao svoje komentare na to šta bi tu moglo, kako bi moglo, ali napravio si ga, podelio si ga, nastavio da radiš sa ljudima, sa nekima, nastavio da se čuješ, prikupljao feedback i onda krenuo u evoluciju toga. I šta je evolucija? Pomenuo si radnu svesku, šta je suština toga da to može da postane, možda kroz još iteracija, ali proizvod koji može da koristi neko ko nije prethodno proveo mnogo vremena radeći sa tobom, da ga ti uvedeš u taj proces. 

Relja Dereta: Da, pa ima jedna divna stvar, koja je izašla iz procesa jednog potpuno ludog biznis-developmenta. Iz jedne radionice, i to je baš Tanja smislila, ne nesavršenstvo, nego nezavršenstvo. I to je jako lepa reč, zato što ja ne znam da ti kažem, ja mogu da ti kažem šta se meni sada čini, da su neki bitni naredni koraci i alatke koji će nastati, pa da vidimo šta ćemo s njima. Nešto što čini taj sistem i to što kažeš u kojem sam ja opet neko ko će to prvo da ljude obuči kako da koriste, to jest u svoje treninge ću da integrišem ceo sistem, a njima onda ide taj sistem da ga dalje koriste. To su dakle same kartice kao neki ključni podsetnici, to su i stikeri, koje onda možeš da zalepiš na laptop ili na svesku ili drugde, koji te isto podsećaju za te neke principe koje treba da praktikuješ. Sama radna sveska koja ti daje proces nekih questova, to jest… 

Ivan Minić: Gemifikovano. 

Relja Dereta: Pomalo gemifikovano, ali na način, često šta je zapravo gemifikacija, jako zanimljiva tema. Ali da kažem, koja ti nudi razne neke smernice kako da oblikuješ svoju poslovnu realnost da bi razvio komunikaciju, koje korake da preduzmeš. Ja vidim onda i neke, pošto su se… To je sad zanimljivo, tu se pojavljuju recimo principi kako pristupaš procesu. Tipa, bitno je da si curiosity, to je da si radoznao umesto da se osuđuješ. Da ne kažeš, jao, kako brzam kad pričam, nego, hm, brzam kad pričam. 

Ivan Minić: Šta nije u redu samnom?

Relja Dereta: Sa Minićem ništa. Samnom nešto nije u redu. E sad ja to ubacim kao da je to važno. I dobijem super feedback od jedne bliske osobe. Ali kao čoveče, pa to je korak da ti uopšte dođeš do toga da budeš radoznao. Ja kao da, čoveče, ja sad moram napraviti karticu za radoznalost. Znaš, ja sad tu ja počinjem isto da razlažem šta su zapravo sve koraci i neki koji ja podrazumevam budi radoznao. Znaš, kolika ti profesor kaže, budi kreativan. Mislim, super. Opusti se. Što je najbolja rečenica. Što nisi opušten? Pa kao isto, zato što me tvoja vibracija razbija, znaš. Ali recimo da kažemo da taj sistem bi u nekoj sad, ono, narodnoj verziji bila ta radna sveska, kartice, stikeri, totemi, to jest mali predmeti koji te asociraju na ceo sistem, koje raspoređuješ po kući i kancelariji da te podsete. Šta je poenta? Da ne zaboraviš, znaš, ako imaš neki podsetnik da uzmeš ključeve, nećeš ih zaboraviti. Ali taj podsetnik mora da bude fizički negde vidljiv, da ti kad izlaziš iz stana, ne ideš kroz glavi šta treba da ponesi, nego, a da, slika ključa, ponesi ključ. Znači, naizgled banalno, ali pravi veliku razliku. I ja nemam problem da je to banalno rešenje ako ti rešava problem. Nije bitno šta znači banalno ili ne. Super je primer, inače, mala, ali relevantna digresija, kako su hirurzi smanjili, kako su neke bolnice smanjile stopu smrtnosti za 40% kod teških operacija. Check liste. 

Ivan Minić: Koje nisu fakultativne. 

Relja Dereta: Koje nisu fakultativne. Znači, hirurg i sestre imaju, ono, faza predavanja anestezije, ne znam, tokom operacije i nešto posle. Ima neki koraci. To je bukvalno lista, pacijent je, ne znam, rečeno mu je koja mu je bolest. Ček. Da, da, da. Ček, ček, ček, ček. I sad kao, radi se o ljudskom životu. Radi se o hirurgu koji je to uradio hiljadu puta. Ali je efekt tih ček lista je da se smanjila stopa smrtnosti za 40%. Zato što smo svi ljudi i zato što u teoriji, nema razlika između teoriji i praksi, ali u praksi itekako ima, u teoriji hirurg koji je hiljadu puta nešto uradio će znati hiljadu prvi put, u praksi hirurgu je uletela 15-časovna operacija i 16 sat on mora da uskoči u još jednu operaciju, ne zna gde se nalazi. I on će zaboraviti da opere ruke. Ili da dezinfikuje nešto, ili lupam sad. 

Ivan Minić: Ili će postojati taj sistem provere koji čak i ako je hirurg u fazonu nema to kud, neko će mu reći ne možeš da uđeš tako. 

Relja Dereta: Tako je. Tako je. A ako je hirurzima to potrebno, nećemo se mi sramiti nekih banalnih podsetnika da… E da, treba da se bavim disanjem. E da, treba da se bavim time kako sedim. E da, bla, bla, bla. Tako da eto, to je neka sad… 

Ivan Minić: Kada je plan da izađe to nešto prvo što bi bilo public beta? 

Relja Dereta: Public beta. Pa da, public beta koja i možda tu samo da se osvrnem na taj moment, to će onda postati public na način da ljudi koji nisu sa mnom radili mogu da imaju pristup tome da probaju da koriste. Ja već delom tu svesku pišem na način svestan da će to doći u ruke ljudi koji ne mogu da kažem, e, sećate se kao na treningu što nismo. Znači, to je već napisano, što mislim da je svakako korisno da neko ko prođe trening pa zaboravili trening. To je napisano kao da nisi prošao kroz mene edukaciju. Iako sam ja već svestan i imao sam bolni proces prihvatanja toga, da ne mogu rečima da objasnim sve ono što mogu da postignem treningom i to je okej. I ja u startu prihvatam da ljudi koji to uzmu, a nisu prošli sa mnom trening, mislim, i ovi koji prođu sa mnom trening, Boga pite kako će to primene. A kamoli i ovi koji nisu prošli trening? Ali okej, dobijaju nešto i nekome će to verovatno nekako značiti. Ako im već ove kartice znače, znaš, to će biti za, dobro, ja sad ja pričam s perspektivom osmog maja, to je danas kada ovo snimamo, ali recimo da sredinom, početkom, to jest sredinom juna izlazi verzija radne sveske i kartica kao neki mali paket koji mogu da kažem, e, uzmite ovo, i ovo je neka beta sistema. 

Ivan Minić: I kakav je plan za prikupljanje feedbacka? 

Relja Dereta: To je dobro pitanje na koje nisam skoro siguran, zato što sam sad opsednut ovime, ali svakako će, i u radnu svesku je već inače integrisana stranica za feedback nama, gde će biti te trene smernice, ljudi, razvalite nas, šta vam se ne sviđa, šta ne radi, stvarno, ljudi su, znaš, dragi, vide lepe kartice, kažu, jao, super, ok, hvala ti, divno, cenim, stvarno, ali kao, kako ti to realno koristiš? Pa dobro, možda, e, super, zapiši. Znači, ne radi ipak tu. E, cool, daj mi to, tom je važno. Tako da u samoj radnoj svesci će biti stranica za to, a ja ću u osnovi kroz proces rada sa klijentima gde primenjujemo to, pratiti njihov rad. To već malo menja dinamiku, jer čim sam ja uključen u toku praćenja, to menja sam sistem, nije isto, ali prihvatam to kao trenutnu fazu. Trenutnu uopšte hoću da vidim sa klijentima s kojima radim i koji će to krenuti, neki već koriste kartice, ali to nije sistematično, ja sad kako uvodim u neki sistem, nazovi. Videćemo narednih meseci, negde do jeseni, kako ljudi to primenjuju i što daju kao feedback, da onda polako pripremamo neku narednu verziju i potpuno mi je okej, mnogo draže da to bude veći broj malih iteracija, a ne čekanje dve godine da se napravi neka sledeća verzija. Tako da, eto, nadam se da ćemo kroz neki feedback koji dobijemo preko leta i početka jeseni i do kraja jeseni imati neku već narednu verziju. 

Ivan Minić: Dobro, i onda za par godina sednemo i pričamo kako presečeš da nešto bude dovoljno dobro i da kažeš okej, ovo je sad finalno, ovo sad je real deal. 

Relja Dereta: Ja ne znam da li će to, zato to nezavršenstvo mi je važno. Znaš šta, već iz ovoga, evo, to je bio super razgovor, već iz ovoga je nastala ideja da mi neko kaže, e, ovo bi moglo da bude, baš bi bilo super napisano još opuštenije. Meni momentalno dolazi ideja, super, daj da napravimo verziju koja je totalno opuštena i koja ima mnogo veću sprdnju u tonu. Znači, to je već nova radna sveska. I to je zabavan projekat i super. I možda će nekome to mnogo više da znači nego ozbiljan, mislim, nije ni ovo toliko ozbiljno napisano, ima neke mrtvačke lobanje unutra i pečurke, biće interesantne ilustracije. 

Ivan Minić. Dobro, ne osuđujem uopšte. Znači, za onaj taj slučaj ne osuđujem uopšte. 

Relja Dereta: 50 nijansi pogleda tvog, 50 nijansi prezira. Nema finalne verzije. Ima neke verzije koja je možda dovoljno dobra da većini ljudi u većini situacija radi, mada ja mislim da to već izuzetno ambiciozno reći. Meni je iskreno ok što to nema. Znači, ja se šaltam na to. Možda postoji neki veliki milestone, moment kad ti to ima i kutiju i sajt i sve i ti kažeš ovo je sad firma i ovo je proizvod i mi ga prodajemo za neke stvarno pare koji neko klikne neko dugme i kupi i stiže mu paket i to je ceo proces je mnogo lepo iskustvo. Kad će to biti, nemam pojma. Možda voleo bih za godinu dana recimo. Ne znam. Zato što je meni jako dragocena, ti znaš sad i moj životni put, što sam se sad vratio na ideju da mi do nečega ponovno, mislim meni jako stalo do mog posla i uživam u njemu, ali on isto dobio jedan nivo udobnosti. Ovo me bacaju van zvone komfora. Nešto novo. Nešto divlje, nešto izazovno. Znaš da su inače izbacili sad ovaj klip. Ne smemo tu digresiju praviti. Ne smemo. Mene ovo sad jako loži i uzbudljivo je što je nepoznato i baš mi je važno da sam u procesu u kojem mi je lepo. Meni je lepo da se bavim ovime. To će naravno ne znači da nije često teško, da se pitam šta mi je ovo trebalo u životu, da sam u fazonu, Bože koliko si fokusiran kad radiš s ljudima, sad kad gledaš u ekran i nešto treba da kucaš, nisi fokusiran, znači prolazim sve neke boljke kao neki junior, ali to je sve ok, to je deo procesa. 

Ivan Minić: Novo i rasteš. 

Relja Dereta: Tako je, i uzbudljivo je. 

Ivan Minić: I istražuješ nove stvari. 

Relja Dereta: Tako da je meni sam taj proces, ciljevi su ti važni, i u tangu taj proces je ono što je najvrednije. 

Ivan Minić: I što bi u NBA rekli, trust the process. Hvala ti. Hvala ti. Nadam se da je ovo pokrenulo neka pitanja u glavama nekih ljudi. Mi ih stalno postavljamo jednom drugima. Teška, neprijatna, jer kao, ok, ako ima nešto verovatno treba da iščačkamo. Ja stvarno mislim da je to jedini način da dođeš do onoga što je Sinek opisao kao find your why. On predivno priča, ne tako dobro piše. Ali taj moment da treba da nađeš svoje zašto, a onda da nađeš način kako da to zašto postane to nešto što radiš. Čini mi se da smo ove dve epizode opisali. Šta je tvoje zašto? I u ovoj drugoj da de su pare.

Relja Dereta: Da, jel mogu onda da zaokružim samo da ja hvala ti, mislim hvala ti za svu podršku i sve ove godine i to jako konkretnu, realnu podršku, pored one motivacione podrške, da zaokružim time da se sve ovo dešava i zbog ljudi u mom životu. Zbog tebe, koji si tu da mi je pomogao nešto da se fokusiram i da me zbog Une, zbog Alekse, zbog Mateja, Luke, Jovana, zbog Filipa, zbog Marte, zbog Daše, zbog mnogih ljudi, da ih sad ne nabrajam sve redom. Darka Sonja je, mislim, toliko ljudi i to je ono što na kraju dana mi smo svi zajedno u nekom putovanju koje je mnogo uzbudljivo i to čini život mnogo lepim što god da radimo. 

Ivan Minić: I koliko god da te nerviraju pametni telefon i na pametnom telefonu možeš da staviš te ljude na ekranu i da ih se setiš svaki put.

Relja Dereta: I to je tačno. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala Vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to. Vidimo se ponovno u narednoj nedelji.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Da li želite podsetnik na mail pred svaku epizodu?

Uspešno ste se prijavili na mailing listu!

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Relja Dereta

Relja Dereta je suosnivač i direktor kompanije Epic Assistants. Poseduje preko 15 godina iskustva u javnim nastupima, od držanja treninga iz različitih oblasti do plesnih performansa. Kao instruktor argentinskog tanga, trener aktivizma i trener javnog govorništva, povezao je svoja iskustva u jedinstven, sveobuhvatni sistem razvoja veština komunikacije i javnog nastupa. Od 2010. godine, individualno je radio sa preko 400 govornika na pripremi njihovih govora. Dereta je sarađivao kao trener i konsultant sa nizom globalnih i regionalnih kompanija i institucija, uključujući Microsoft, World Bank, Telenor, VIP mobile, Philip Morris International, Comtrade, Nordeus, Direct Media, British Council, Sberbank, Erste Bank, Societe General, Publicis – Saatchi & Saatchi, OSCE. Pored svega toga, Dereta je aktivan u startup zajednici u Beogradu, gde sarađuje sa relevantnim institucijama i pomaže preduzetnicima da efektivno komuniciraju svoje ideje. Njegovi klijenti dolaze iz najrazličitijih oblasti – prirodnih i društvenih nauka, biznisa, aktivizma, umetnosti, i mnogi od njih su na najvišim menadžerskim pozicijama. Relja Dereta je takođe osnivač Škole aktivizma, gde su stotine mladih ljudi naučile kako da dođu do i implementiraju svoje ideje, a kao instruktor tanga i koordinator projekata u Institutu Tango Natural, pomogao je da se Institut izgradi u najveću organizaciju te vrste u Evropi.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.