Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Prvi put si bio pre tačno pet godina. Nije sad baš u dan, ali tu negde. Pet godina. Jebote, prošlo pet godina. I to je dosta strašno. I šta je sad tu bitno? Zašto ja vas, koji ste bili na početku, sad zovem ponovo? Prvo, zato što kad kreneš da snimaš podcast, zoveš prijatelja. Jer oni će da trpe to što ti ne znaš, i njima je okej, i tebi je okej sa njima, i osećaš se prijatno, i to je jedna dobra varijanta za početak za svakoga. Ali nekako kad prođe vreme, ti shvatiš ne da nisi izvukao ništa iz tih razgovora, nego ok, nešto je tu bilo, konkretno taj razgovor koji smo vodili u 15. epizodi, dosta ljudi je imalo jako pozitivne komentare, jer je imalo dosta nekih vrlo hands-on saveta koje si ti dao i prošli smo kroz svašta nešto. Ali, brate, to nije ono što treba da bude, zato što ti si jedan od mojih najbližih prijatelja, čovek koga mnogo volim, prvo i osnovno, kome se na neki način i u nekim stvarima divim, a mi u stvari nismo pričali skoro ništa o svemu tome. Mi smo faktografski prošli neke stvari, ti si kao iskusan trener javnog nastupa tu dao neke prilično vredne savete ljudima kako da počnu i sve ostalo, ali bavili smo se onim delom koji je “kad završiš kuću pa dođe Rigips”. A ja bih voleo da se bavimo dubljim stvarima. I jesi bio jedan od prvih koje sam pitao šta sam hteo da budem kad porastem. I to jeste važno i to je nešto što sam u prilici u tom periodu ustanovio. Ali nismo pričali dovoljno o tome kako je zapravo to odrastanje izgledalo i kako si ti postao takav čovek i zašto si ti bio jedan od onih ljudi koje kada sam upoznao, užasno su me nervirali, ali sam znao da ćemo biti prijatelji i par godina nakon toga si mi rekao da je otprilike bio isti sentiment. To nije nešto što je uobičajeno. Tako da, dobrodošao. 

Relja Dereta: Hvala ti puno na pozivu. 

Ivan Minić: Pre par meseci sedeli smo kod tebe, jer to je neka praksa koju imamo godinama već. Sedimo kod tebe i pričamo i ono, ti si jedan od onih ljudi sa kojima upisujemo kalendar kad ćemo se videti, jer ako ne upišem sve će da se desi, a ako upišem ja znam da mogu da se skoncentrišem, da ćemo tad da pričamo o svemu i dobio si poziv da napišeš neki tekst koji je kasnije izašao, a ja sam dobio priliku da pročitam jako sirovu prvu ruku onoga što si ti izbacio tu i u suštini to mi je bila neka početna inspiracija od čega želim da krenem. Ali ajde da prvo malo oslikamo situaciju, ljudi koji su čuli za tebe, obično su čuli kroz javni nastup, ali šta si ti, ko si ti danas, šta ti radiš? 

ČIME SE BAVIM

Relja Dereta: Kao od najjednostavnijih pitanja da krenemo. Šta ja radim danas u smislu poslovno, pre svega. Pa, da, primarna stvar koju radim je da pripremam ljude za nastupe, ali ne samo javni nastup u klasičnom smislu što ljudi zamišljaju osobu pred 200 ljudi koja priča na nekoj pozornici, često s nekim PowerPointom iza, ima i toga. Sada primarno radim s ljudima koje pripremam i za takve nastupe, ali zapravo za bilo koju situaciju da treba nešto da komuniciraju. To može da bude važan sastanak, to može da bude pitch pred investitorom, to može da bude prodajni sastanak, znači bilo koji susret dve ili više osoba gde ta jedna strana s kojom radim treba da ima neku stratešku postavku te priče, treba da ima neke ključne poruke koje je pametno struktuirala i treba da ima i sam onaj fizički aspekt kako sedi, kako stoji, kako ostvaruje kontakt, kako se nosi sa neplaniranim situacijama. Tako da to radim sa pojedincima i sa grupama, najčešće sa firmama i sa nevladinim organizacijama i drugim organizacijama i to je, recimo, ono glavno, kad kažeš čime se baviš u životu profesionalno, to je ono što radim. Tu je sad i argentinski tango kao posebna priča itd. Sad ne znam koliko hoćeš da širim. 

Ivan Minić: Ono što hoću da se dotaknemo sada, kasnije ćemo mnogo detaljnije pričati o tome kroz, da kažemo, genezu cele stvari, i jeste to da kada tako kažeš da se baviš treningom javnog nastupa, konsultantskim uslugama u tom domenu, to pokriva samo jedan deo onoga što ti radiš. I da suština nije u tome kako da nešto isprezentuješ, jer ok, ti to sjajno radiš. Znači, i prošli put smo videli, pre pet godina si bio jako dobar u tome, sad si još bolji, taj deo nije sporan. Ali ja mislim da je to samo trešnjica na vrhu svega, jer suština jeste i od trenutka kad smo se mi upoznali, i mnogo više smo se bavili pitanjima zašto nešto treba da pričaš i da li nešto treba da pričaš, a ne kako ćeš to da ispričaš. Kad znaš šta i zašto, zašto je šta važno, doći ćeš ti do kako. I vrlo verovatno, ako si introvert, nećeš biti Srđan Erceg. Zato što ima jedan i to je možda i suviše. 

Relja Dereta: Mislim da nećeš biti Srđan Erceg svakako što god da si. 

Ivan Minić: Da, mislim, možda ima nekih supstanci, ali ne bismo pokušavali. Ali poenta jeste da ako zanemarimo taj rockstar nastup, koji je nešto što, da kažemo, površna publika jako ceni i voli, ono sa čime odlaziš kući su neke misli koje si zapamtio, koje je neko poslao ka tebi, a često se dešava da imaš nekog koji ima sjajan nastup, ali ništa nije rekao. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: I ti ne radiš sa takvim ljudima. 

Relja Dereta: Radim sa raznim ljudima, ali da, ne radim u suštini sa takvim, ili i kada radim s njima bavim se koliko je moguće time što ja prepoznajem kao suština razvoja svoje komunikacije, tako da i oni, nadam se, da vam se naprave bar neki pomak. Pa da li će nešto oni posle uraditi s time njima na dušu. Ovo što si pitao za zašto, jeste suštinska stvar. To jest, moglo bi da se kaže da i to često iznenadi ljude jer upravo očekuju “aha, sad ćeš ti meni da kažeš kako da stojim, kako da se krećem”. Da, ima i to, ali to dolazi kao posledica nečeg mnogo bitnijeg. Na tom nekom strateškom, konceptualnom nivou, to je to pitanje “zašto”. Zašto želim ovo da ispričam. I tu ulazimo u ono što smo načeli prošli put, ali sad mogu da sa nekim širim slikom da kažem da se osvrnemo na to. Ja svakom klijentu kažem, kad mi on kaže treba da kažem to i to, to jest, da treba da pričam o svom proizvodu, potpuno zaboravi sadržaj, potpuno zaboravi šta treba da kažeš. Ne zanima me sadržaj dok se ozbiljno ne pozabavimo ko je preko puta tebe, a kad kažem ozbiljno, stvarno uđemo u ozbiljnu analizu. Šta ti ljudi misle o ovoj temi i o tebi? Kako imaju možda predrasudu, predznanje? Znači, pravimo neki detaljni sken, to jest neku procenu ko su ti ljudi, koja je publika. Zatim taj kontekst, ta neka spoljašnja realnost. Je li to ujutro ili uveče? Je li to nakon šestog govornika pa su ljudi već umorni? Je li to nakon ručka? Da li imaš pet, deset, petnaest, dvadeset minuta? Da li je online ili uživo? Što ćemo se isto pretpostavljam dotaći. Tek kada to skeniramo, taj neki pregled realnosti, možemo da donesemo odluku ne šta treba da kažemo, nego šta hoćemo da postignemo. Ne želimo da postignemo i tu je, recimo, na tom aspektu ljudi upadaju često u zamku, “treba da postignem da predstavim nešto”. Ne, ne, ne, to je posle šta ćeš da uradiš, a šta treba da postigneš je neka promena. Želim da su ljudi inspirisani, motivisani da me okrenu. Želim da mi nakon govora priđu na kafe pauzi i kažu nešto. Želim da odu na moj sajt, želim da se desi nešto konkretno u toj spoljašnjoj realnosti. I neki interni ciljevi. Želim da otkrijem, možda ne znam kakva mi je publika, pa mi je cilj priče da otkrijem, želim kroz pitanja koje ću postaviti tokom prezentacije da saznam više o publici. Znači, već taj aspekt, kad pristupimo sa tim pitanjima, tu se otvara more mogućnosti koje baš menjaju ono što možemo da uradimo, ne samo da kažemo, nego da uradimo. I tu se već i onaj deo neke treme i nekih stresova i nekih drugih stvari otpusti, zato što ljudi shvate “pa da, mogu ovome i ovako da pristupim”. I to je taj jedan aspekt. Drugi aspekt je ovo što si spomenuo, što je ta kao trešnjica, ali zapravo to je samo trešnjica ako se samo bavimo šta da radiš sa rukama, šta da radiš sa glasom. To je sve važno. Ali to u suštini dolazi kao posledica stanja u kojem si. Bukvalno, psihofizičkog stanja. Da li fizički dobro osećaš somatski svoje telo. Da li si svestan šta ti se dešava u telu. Da li si svestan šta ti se dešava u glavi. I u odnosu na situaciju, u odnosu na osobu preko puta, kontekst i cilj koji hoćeš da postigneš, kakvu odluku donosiš šta treba da uradiš sa rukama, nogama, da se krećeš ili ne. I tu inače mali osvrt kad ljudi kažu “nemoj da radiš ovo, nemoj da radiš ono”, ja mislim da poprilično svaka stvar koju možeš da uradiš može imati smisla negde. Ne bih to gledao kao univerzalno, ne smeš, nije dobro da držite ruke. Što. Evo. Držaću ih, naravno. Nije dobro da 15 minuta ovako stojiš, možda. Ali. 

Ivan Minić: Nije dobro da stojiš ni na kakav način 15 minuta, ni sa raširenim rukama. 

Relja Dereta: Da, između ostalog. Tako da. Ali kako donosiš odluku što da uradiš, tako što imaš sistem kako da se dovedeš u stanje u kojem možeš da izabereš šta da radiš. I taj put ka pronalaženju tog mesta u sebi, tog nekog centra, taj neki osećaj “ja sad osećam sebe, prihvatam iako sam nervozan ili u kom god da sam stanju i donosim odluku kako da odgovorim na ovu situaciju. A onda ću možda biti glasan, tih, brz, spor ili šta god treba da budem da bi se desilo ono što hoću da postignem.” A kroz ceo taj put, paralelno sa izborom da budeš nešto što možda i nisi, ako si tiha osoba pa kao “ja, ja ne volim da budem glasna”, ne moraš ti da budeš glasna osoba, budi glasan sada za potrebe ove priče kako da pronađeš i to nešto što zovemo autentičnost, to nešto što je spontano i realno u tebi a da opet bude pomalo i planski. E taj put ka pronalaženju tog mesta je suštinska stvar. A sve ovo drugo, što je jako važno, glas, kretanje i to, dolazi kao posledica te potrebe. 

ZANIMLJIVO ODRASTANJE

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o tome. Pričaćemo u suštini na koji način se tvoj metod rada razvijao kroz godine. E sad, fora je što si ti u nekom trenutku, kad smo mi postali prijatelji, u tom periodu u suštini sebe tražio i pronašao u jednom trenutku da hoćeš da se baviš time, čime si se već bavio hobistički, da hoćeš da se baviš profesionalno. Ali da ta potraga, odnosno razvoj tog sistema, suštinski traje od tvog najranijeg detinjstva. Ti si jedan od ljudi, malog broja ljudi koje znam, koji imaju prijateljstva koja traju ceo život. Znaš, mislim, mi sad imamo dovoljno godina da kad kažemo da smo s nekim prijatelji 20 godina, da to je ceo život, zato što imamo previše godina. Ali ti imaš ljude sa kojima si prijatelj 35+ godina, a nemaš mnogo više od toga. Takođe, to okruženje u kome si rastao je bilo vrlo neobično i vrlo specifično. Odnosno, nije ono bilo toliko neobično koliko je meni zanimljivo, zato što mi je prosto drugačije od nečega na što sam navikao i što sam očekivao. Hajde, daj nam malo kontekst. Rekao si da u prošloj epizodi da si se zainteresovao za računare, da si onda ipak shvatio da hoćeš da radiš sa ljudima. Ni, nikad mi neće biti jasno zašto. Ali, ok. Računari su mnogo poslušniji. Ali, prosto kako je izgledalo to tvoje okruženje kad si bio mali i ko su ti neki glavni likovi u toj priči. 

Relja Dereta: Da, pa to su u osnovi Mateja, Luka i Jovan, ono što kažu “brothers from other mothers”. Meni je jako interesantno što kad se osvrnem na taj period i baš kad pričam sa njima o tome, ja imam osećaj da se, pošto Jovan živi u mojoj zgradi, na petom spratu ja na drugom, pa to svaki dan ideš gore-dole, a Mateja i Luka su živeli u Jevremovoj, mi smo u Kralja Petra, dakle pet minuta peške. I mi smo se svi puno družili i ja sa, ne znam, Jovanom i onda ja sa Matejom i Lukom, jer smo se tako u osnovi znali preko majki. A u nekim trenucima smo onda počeli da se svi zajedno družimo. I meni je neki utisak, to je toliko bilo druženja, da se nekad pitam kako je sve to stalo, da ja imam osećaj da sam se stalno družio sa Jovanom i da sam se stalno družio sa Matejom i Lukom. Ali time hoću da kažem, mi smo baš mnogo vremena provodili zajedno i na različite načine se puno igrali. Od toga da smo, ajde pričaću o toj igri u jednom bitnom kontekstu, a to je da smo igrom slučaja bili mnogo izloženi i engleskom jeziku. Mateja i Luka su imali kablovsku televiziju, što je za to vreme bilo jako retko, i imali su Cartoon Network. I mi smo rasli na Cow and Chicken, Dexter’s Lab i sve te stvari i obožavali smo to da imitiramo. I jako spontano smo krenuli da pravimo i predstave koje smo roditeljima glumili, a kad glumiš Cow and Chicken epizodu roditeljima gde Đavo baca svinjsko dupe i ove hvata u ustima i ti im onda objašnjavaš oduševljeno, znate, on baca to i to, a roditelj te gleda u fazonu gde smo pogrešili. Tako da je bilo dosta slatkih tih situacija, ali mi smo se stvarno mnogo igrali i glumili i zezali i pričali puno na engleskom. I zapravo engleski postao, posebno Mateja Luka i ja zapravo, postao je sastavni deo. To nije bilo ni pitanje “mi radimo engleski”, kao mi sad učimo engleski, mi prosto radimo stvari spontano na engleskom. I onda spontano krećemo i da pričamo na engleskom. I mi dan danas, ono, pre nego što je to bilo cool, mešamo srpski i engleski, jer danas je to nekako mnogo standardnije, a mi smo imali situacije pre ne znam, 15 godina da stojimo u redu negde i nešto se deremo na engleskom pa na našem i ljudi nas gledaju kao “šta rade ovi ljudi”, a mi u fazonu “šta, samo pričamo”. A između ostalog se to desilo jer smo i zajedno čitali na engleskom, oni su imali dosta knjiga na engleskom, moji roditelji su imali dosta knjiga koje sam ja onda, za koje sam se nekako spontano zainteresovao od toga da sam čitao Snupija, tj. Charlie Browna i trčao svako malo roditeljima “šta znači ova reč, šta znači ova reč”, do toga da sam čitao igrom slučaje Isaka Asimova i njegove priče i bio potpuno fasciniran. Mislim, kad si klinac i to čitaš i kao ništa ti nije jasno, ali ti je jako važno da to razumeš. Tako da, i da, jedna bitna stvar, ja sam dobio, tj. smo porodično dobili kompjuter, tj. mama i tata su uzeli kompjuter kad sam ja imao recimo pet godina. I to je mene toliko fasciniralo da sam ja u vrtiću, te vam mislim da sam spomenuo u prošlom podcastu, kad su me pitali “šta najviše voliš”, “koji miris najviše voliš”, ja sam rekao “miris novog kompjutera”. Jer je meni i onaj miris i te plastike i tog metala bio. Prosto i dan danas kad kupiš nešto novo pa ti onako lepo to miriše. Možda sad zvučim jako čudno. Ali tada je to meni bilo fascinantno. I tada je bio DOS prompt. Ko pamti, ko zna, zna. I mene je to strašno zanimalo, kako sad uđeš u folder, kako da izađeš, tako da je tu počelo neko kompjutersko, spontano opismenjavanje. Mateja i Luka su imali kompjuter, jer njihov otac isto, prosto, bio je moderan za svoje vreme. Tako da imaš kući kompjuter, imaš kod najboljih prijatelja kompjuter, imaš razne igrice, imaš razne načine kako možeš da se zezaš na tom kompu. I mi smo u tom jednom okruženju, eto da sumiram, igrali smo se na razne načine i to pretežno na engleskom i to ja mogu da kažem dosta kreativno i to je otvorilo jedan svet. S druge strane, Jovan, koji je trenirao tri borilačke veštine paralelno i koji je prepun energije, mi ga uvek zezamo da je upao u kazan guarane kad je bio mali, i koji je stvarno plenio jednom životnom energijom, imao je potpuno drugi oblik zabave. Mogu i da ispričam primer neki, ako ti je želja. Imao je čuvenu igru veverići, gde smo Sara, moja sestra, Jovan i ja na ćebetu. I sad on pravi celu scenu i nas, hteli ili ne, ubacuje tu scenu i mi to želimo jedno vreme, dok više ne želimo, ali to će doći kao drugi deo priče. Znači, mi smo na moru i velika je oluja i sad on simulira i oluju, i ajkule, i kišu, znaš, sve radi ono multimedijalno. Mi se tresemo, nije nam dobro, znaš. I sad dolazimo do ostrva i pošto smo u Veverići, tu je ostrvo sa lešnicima, sa drvetom sa lešnicima i mi, to je predah, to se popnemo na krevet i onda iskuliramo. I sad posle 28 partija Veverića, mi smo već u fazonu “Jovane, ovo je super, ali možemo nešto da izmenimo.” I onda on, znaš, Tigrić mi kao “Kako se to igra?” Ovako, mi smo na moru, na splavu i sve isto, ali dođemo do ostrva gde je drvo sa mesom. I sad ti već polako imaš kao “Ovde mi nešto, mislim da je ovo neka fora, nije to to.” Ali njegov entuzijazam je bio toliki da ti se prosto nakačiš na taj entuzijazam i stvarno se divno voziš. Tako da je on imao taj veliki entuzijazam, a Mateja i Luka su imali, Mateja ima tu neverovatnu i dan-danas, tu neverovatnu kreativnost i stvarno šta iz njega izlazi, bilo da je sviranje, bilo da je crtanje, bilo da je priča, bilo da je dobra fora, prosto meni je uvek fascinantno kako on tu odmah dobije u trenutku i to je izvor ogromne zabave da dan-danas možemo o najozbiljnijoj temi da pričamo i da se samo prešaltamo na potpuno glupiranje, ali da uopšte ne izgubimo ozbiljnost onog momenta, dok je, ne znam, Luka jedan od onih ljudi koji se toliko divno smeje da ti je jedini cilj u životu da ga nasmeješ, da bi uživao dok se on smeje, ti si onda mnogo srećan. A pritom te on toliko divno sluša da šta god da mu pričaš, on “aha, da, wow” i to te, evo, sad me baca u to stanje. Tako da kad imaš takve divne ljude oko sebe, a imaš bukvalno Mateju, Luku, znaš, znači, Mateja ’85, ja sam ’86, a mi se znamo 38 godina. Mi smo se kao bebe počeli da se družimo, ne znam kako i, to je, mislim, preko roditelja, ne znam šta smo baš radili, ali imamo slike kao klinci da se kotrljamo zajedno ili gombamo, što bi rekao Jovan. A Jovana znamo od četvrte ili pete, tu se nismo baš složili, a njemu je bitno da je od četvrte, tako da reći ćemo da ga znamo od četvrte godine. I naravno, tu su prolazile razne faze ti odnosi, bilo je i nekih razilaženja i svađanja i vraćanja i mirenja, ali činjenica je da ja dan-danas sa svakim od njih sednem na kafu, ili nam je bitno, pošto Mateja sad živi u inostranstvu, da se čujemo, znaš, to da možeš s nekim da imaš tu toplinu odnosa koju imaš od detinjstva s nekim, a to je stvarno, ko ima prijatelje od detinjstva zna taj osećaj kako je kada se sretneš s nekim iz osnovne škole ko ti je bio drag, pa imaš taj neki osećaj “mi smo nešto prošli”, a ovo su ljudi s kojima prolazim ceo život. 

Ivan Minić: Koji nas je podelio sve. 

Relja Dereta: Bukvalno. A u isto vreme smo uspeli da se održimo na tom nivou zrelosti, to jest da smo kompatibilni na način da i dan-danas puno pričamo o suštinskim, važnim stvarima, tako da ta kombinacija topline braće moje, prijatelja od detinjstva i jednog zrelog prijateljstva je stvarno, rekao bih, dosta retka i stvarno sam imao privilegiju da su te kockice tako pale. 

Ivan Minić: A porodica. 

Relja Dereta: Porodica je isto posebna i mogu da pričam sad svašta, ali ono što, šta ajde da kažem, iz ugla šta nosim, šta sam, šta su nam pružili. Mislim, mama i tata su pokrenuli građanske inicijative, tako da je kod nas uvek bio aktivizam jedna bitna stavka u našem životu, ali ono što mi je bilo divno je što nikad nisam osećao suštinski pritisak da ja išta to moram, ti si sad, što su mnogi drugi govorili, svi sem mojih roditelja, Deretin sin. On je aktivista. On je meni. Tata je meni rekao “Ovaj na filološkom u nekoj organizaciji trljaju ruke, dolazi Deretin sin, sad će oni da dobiju aktivistu.” A inače kad sam ušao u tu organizaciju, tad sam imao dugu kosu i crtao i ono slušao metal i potpuno, mislim, voleo sam aktivizam, no kao pa dobro. Ja se sećam tih scena da sedim na faksu u ćošku i crtam lako neke stripove i oni me svi gledaju “šta da sad će on nešto da uradi” Ja sam u fazonu, meni stvarno nije jasno šta vi očekujete od mene, ali znaš, tako da mi je super što oni uopšte nisu iako su nekako plasirali aktivizam kao važan, uopšte se nije osećao pritisak da ja treba sad nešto u građanskim ili da ti treba da budeš aktivista profesionalno ili šta god to značilo. Tako da prvo to, to je baš bitno, dali su nam dosta slobode. Mislim, naravno, bilo je tu nekih ono “koji ćeš faks” i sve to, ali ja sam na kraju upisao japanski, tako da na kraju sam ipak izabrao ono što sam želeo. A tata je stvarno posebna priča. Ono što bih rekao, što pamtim iz detinjstva i što mi je mnogo značilo, je taj, prvo, muzika koju mi je dao. Znači, ja ako pamtim jednu scenu, to je da je donosio iz inostranstva Lego kocke. I ja sedim na tepihu sa Lego kockama i slušam na malom kasetofonu najrazličitiju muziku od ono. Mislim, uvek se setim, sad kad imaš 9-10 godina i slušaš Lost Highway soundtrack, gde su Nine Inch Nails, Rammstein. Znači, sad imaš klinac i čuješ “Rammstein” i ježiš se, ono šta je ovo. David Bowie i tako dalje. Preko, ne znam, Pavarotti & Friends. Pa, Nick Cave, i sad Nick Cave je isto posebna priča. Znaš, ali on je slušao baš posebnu muziku i vrlo raznovrsnu, i mama, ali da kažemo da je tata pravio kolekciju CD-ova. I nekako smo jako spontano smo ušli u taj odnos da on meni preporučuje muziku ili ja nešto tamo izvučem i on kaže “Ej, poslušaj sad ovo.” I to je meni stvarno, vidim danas šta mi je to donelo. I uopšte, dostupnost nekog njegovog kalibra, kako on razmišlja, i spremnost da, ne samo da on meni pomogne da ja kada sam posle i polako odrastao i neke stvari razmišljao i planirao, kaže “Evo, možeš da ovako koncipiraš ili onako”, nego da je on sestri i meni slao tekstove, “ajde mi pregledajte ovaj tekst”. Tako da je bila uzajamna razmena, tako da ti imaš neku, nisam ja to doživljavao kao strašnu odgovornost, ali ipak kad pogledam danas, znaš, u tom trenutku možda imaš 15, 16, 17 godina i tata ti šalje mail “E, pišem tekst za danas” ili za nešto, ajde samo ga pogledajte, koji je vam utisak. To je stvarno posebno. A mama je posebna na način da ima prvo pre svega beskonačno energije i lakoća s kojom praktično radi mnogo stvari. Prvo, to kad vidiš je inspirativno. Drugo, ona koja je došla iz Splita sa 19 godina, završila, to jest završavala pravni, tek je tada upisala pravni, kad je upoznala tatu, ako se dobro sećam. I neko ko je završio pravni, ulazi u Zavod za statistiku, ali posle sa tatom pokreće građanske inicijative i uči niz veština koje stvarno za to vreme još pre 40 godina, koliko, 30, ne, pardon, pre 30 godina, ne bi prosto, ne bi mogla da zamisliš, da je ona postala fantastična u pisanju projekata, jako izuzetno sistematična i dan-danas, iako je u penziji, radi i piše projekte, da je naučila da bude trener, kako da prenosi znanje, da je ona, dok je tata bio taj vizionar, ona je bila ta koja je kancelariju organizovala i pravila onaj praktični deo koji mora da postoji, mora da se desi, i ona je sve to hendlovala. I kad ti vidiš nekog ko ima toliko energije i toliko različitih veština koje nekako ne bi očekivao da će ona sad to da nauči, ali ona samo dođe, krene da uči i vrlo vredno i marljivo se posveti tome i bude odlična u tome. 

Ivan Minić: Nije je strah da uči nove stvari. 

Relja Dereta: Nije je strah da uči nove stvari. I to je super. I to je. I kad imaš takvu kombinaciju roditelja, a tu je i sestra koja je. Od koje najviše učim njenu nezavisnost i spremnost da brani svoju, da kažem, ni interes, nego potrebu. Jer sam ja bio taj koji je mnogo više onaj kompromisni, pa ajde, nemojmo ovo, nemojmo ono, a ona kaže “ne, ja ovo neću” i ja to nisam imao kao koncept da to možeš uradiš, ali ona imala, recimo, mi smo našu sobu. Mi smo bili u dečjoj, evo, ovo je primer koji to odlično ilustruje. Mi smo bili u dečjoj sobi, imali smo to, dečju sobu, nas dvoje, i bila je spavaća soba, bila je dnevna soba. Znači od roditelja spavaća soba i bila je dnevna soba. I već smo mi polako odrastali. Ja se ovoga ne sećam, ona je meni ovo prepričala i bukvalno, što samo pokazuje koliko sam potisnuo da je to nešto moguće. Sara je procenila da ne možemo više da budemo u istoj sobi. Znači ona ima celu računicu i ja nemam pojma šta se dešava. Ja sedim s Lego kockama nešto drndam, ona u fazonu “aha, to se dešava, sad ću ja to.” I roditelji odlaze do grada i ona organizuje mene da ona i ja prebacimo njihov džinovski, ja ne mogu da te opišem koliki je to krevet, u dnevnu sobu koja sad ona proglašava novom spavaćom sobom. Ja sam prebačen u bivšu spavaću sobu, to jest biblioteku koja sad postaje moja soba i njoj ostaje dečja soba i roditelji se vraćaju i ona im dođe i kaže “ovo je sad ovako, znači vi ste u ovoj sobi, Relja u ovoj i ja sam u ovoj” i oni su bili znači ono “okej.” Ja se toga ne sećam, ali se ja sećam da sam u jednom trenutku dobio nekim čudesnim spletom okolnosti, ja sam u svojoj sobi, kao u što je ovo dobro, znaš. A ona je tako je rekla, ja hoću ovo, ovo treba ovako da se desi. I bile u pravu. Jer nam je trebalo, već smo bili preveliki i trebalo nam je da imamo svoju sobu. I meni je to wow kod nje. Tako da, opet, ono što je interesantno je koliko, a to znaš i sam, koliko tek vremenom se osvrneš na neke stvari i shvatiš, pa to je zapravo ono što me možda smetalo, kod nekoga je zapravo mnogo dobra stvar. A ja to nisam imao, pa sam bio ili ljubomoran, ili ljut, ili šta god, uplašen, ugrožen. Tako da eto, to su samo neke od stvari koje bih istakao. 

MOJ PRIJATELJ FILIP BRKOVIĆ

Ivan Minić: Jedna od osoba koja su, kažem, ostavila možda i najveći trag u tvom životu je tvoj najbolji prijatelj Filip. Ja sam znao za njega, smo pričali o njemu, on je tad bio u inostranstvu, a nikad ga nisam upoznao. I sve čega se sećam je da je pre skoro deset godina, u svim novinama, odnosno na svim sajtovima, već novine niko ni čitao, izašla informacija da je srpski genije na studijama postdiplomskim u inostranstvu, valjda postdoktoratu ili na doktoratu, 

Relja Dereta: Doktorat. 

Ivan Minić: Doktorat, da. Preminuo. I svi smo ostali prilično zatečeni. Naravno, ti si tu imao mnogo više informacija, to je bio neki period gde sam ja samo osnovno znao da postoji neki problem, ali kao računajući mlad čovek, sve će biti okej. Kako je Filip stigao u tvoj život i kako je izgledalo vaše prijateljstvo. 

Relja Dereta: Uf, spremi se. 

Ivan Minić: Čučemo o Filipu Brkoviću. 

Relja Dereta:  Da, Filipu Brkoviću. Filip je u trećoj gimnaziji u koju sam išao, bio kao i ja društveni smer. I u trećoj godini se on pojavio ka, to jest prišao mi, sa rečenicom “e, pokrećemo đački parlament, da li hoćeš da budeš deo parlamenta da probamo nešto da promenimo u školi.” Ja sam bio u fazonu, da. Ja sam ja tada već imao ono neku transformaciju iz kraja osnovne škole, ne kompjuteri nego već ljudi, hoću nešto s ljudima, ne znam ja šta, ali moram s ljudima, tako da kad sam on pojavio i to rekao, ja sam rekao “hoću to”. On je tada već prošao neki svoj trening kako se organizuje parlament, Ali on je već bio toliko poseban i toliko nerealno sposoban za svoje godine da je on taj parlament majstorski vodio. Prosto to, on je onaj lik koji sa 16-17 godina Pročita sve pravilnike, zna sva pravila, ne možeš da ga zezneš. Znaš, po članu 28 Ti sad, znaš. Tako da ima tu, kako on to zvao, zamak svoj, tvrđavu koju ne možeš da ugroziš Ali u isto vreme beskonačno topao i potpuno im osećaj za ljude, jer bi očekivao “aha, ili je neko koja je jako organizovan, pa je proceduralan, ili je neko ko je možda ume super sa ljudima, ali je malo haotičan”. Ne, on je bio oba. On je činio da se ti osećaš strava, da možeš da kažeš šta hoćeš, baš nas je sjajno okupio. I S druge strane, to je umeo i strateški jako dobro i lukavo po potrebi da vodi. I ja kako sam počeo sam više da se uključujem, prosto me ponela njegova energija i Upao sam u novinarsku sekciju gde sam potpuno spletom okolnosti postao urednik, jer kao trebaju tri urednika, ko će još da bude urednik novinarski, niko se ne javlja, ja kao Ajde. I naravno, zapravo sam ja to preuzeo, ovi drugi su se odjavili vrlo brzo. I to je stvorilo situaciju gde smo mi počeli još više da sarađujemo, mislim kao sarađuješ u gimnaziji, ne znaš, da da još više sedimo na kafama, da pričamo “e, kako ide parlament, kako ide novine”. On je već tada i napravio jednu stvar koju ćemo posle mnogo češće raditi, a to je “ja nisam imao pojma kako da vodim novinarsku”. Znači, ja sam bio u fazonu, ljudi sede, ja im pričam “mi treba novinar…”; znaš, šta znaš. Kao, neko ti je rekao da si urednik i ja sam sad u fazonu “ja sad treba da budem urednik, treba nešto da radim”. Znaš, niko ti ne objasni, slušaj, znači kad praviš novine, postoje neki rokovi, postoje neki procesi, ništa ne znaš, imaš 17-18 godina. Ja se sećam, to mi je bio prvi taj jak utisak, kad je on došao na jednu novinarsku, ja sam tu nešto 20 minuta već lupetao, on gleda ovako, ok, ok, ovako, znači rokovi, ovo, ovo i u 28 sekundi rešio situaciju. Ja sedim u fazonu “Wow, on je ovo cool, hoću da naučim kako se ovo radi, koji je on car”. I to je ono, nekako to je već ostavilo, baš pamtim taj momenat da mi on rešava situaciju i pokazuje mi zapravo i kako to da ja u buduće radim. I kad smo završili, mi se zapravo nismo tada na kafama toliko družili. Mi smo imali super saradnju, ali se tu naravno stvaralo i prijateljstvo. Ja se sećam da smo mi, maltene me on preduhitrio pet minuta od toga da mu ja nakon kraja škole, on je meni poslao poruku “hoćeš da pokrenemo organizaciju koja će da se bori za prave vrednosti kod mladih i protiv kiča i šunda.” I ja kao “da, totalno sam to hteo”. Mi smo onda postali ono što smo zvali “prijatelji sa kafe”, jer zapravo u ovaj taj koncept mi sedimo na kafi. Jer imaš 19 godina, ja sam sa, ne znam, Matijom Lukom, ja sa Jovanom Stojanovićem, nisam seo na kafu prvih 30 godina našeg druženja. Mi nismo imali koncept da oni i ja, aj se, nađemo u kafiću. Znači, to ne postoji. Ili smo u parku, ili smo na gajbi, ili šetamo. Prosto, ja stvarno nisam imao taj koncept, sad mi sedimo i pijemo kafu. A Filip je to uveo meni, mislim kao uveo, kao sad neki veliki koncept, ali to nam je bio početak, da mi sad sedimo, nalazimo se, da bismo se družili i pričali, što je meni na neki način malo bilo drugačije, jer je to neko koga ne znaš, imaš već stanovnike, imaš prijatelje neke celog života, pojavljuje se neko s kime se ono fantastično osećam. I svako to druženje, u suštini, je bilo…mi smo bili na misiji. Znači, mi želimo da menjamo sve to oko sebe kako znamo i umemo. On je postao, između ostalog, predsednik prvog parlamenta na FPNU, ja sam na filološkom. I jedan uvek element našeg druženja je bilo “E, kako ti ide. Slavimo uspeh, ako je nešto neuspeh što možemo da naučimo i gledamo kako da budemo bolji. Bolji ljudi, bolji u tome što radimo i ono što je jako bitno sa istim vrednostima. Mi smo se po vrednostima jako poklapali. I to se baš osećalo kroz svaku rečenicu. Kad ti neko kaže “kako je ovo bolje da radim”, ja sam u fazonu “znam da ti je stalo i meni je to isto stalo i baš želim da vidim kako bolje to da radimo”. Mislim, to se je širilo na sve moguće. To je razgovor ne samo kako bolje da vodim parlament, nego bio sam u radnji i bila je nervozna ova na kasi. Ja sam malo planuo “Da li je dobro što sam planuo.” Sada o to njega malo glumim, malo. Ali je njemu stvarno važno kako priča s tom ženom na kasi. I meni onda postaje to jako važno. Tako da je jedan element toga bilo, sad ovo kako zvuči kao da smo mi opterećeni nekim radom na sebi. To je bilo jako spontano i lepo i nekako ispunjavajuće. Naravno, uz puno smeha, zezanja, priče o muzici, filmovima i svemu ostalom. Ali to druženje je u osnovi imalo taj jaki element tog nekog aktivizma i tog nekog bodrenja uzajamnog. Baš bodrenja kako da ti ja pomognem. On je meni uveo koncept pošto je meni toliko puta tražio da mu pomognem, možemo posle o tome da pričamo i da mu pregledam doktorat i da svašta gomilu. Ja sam inače onaj lik zato što engleski mi je super Ja sam rastao uz engleski i onda su svi meni u nekom trenutku slali neke radove da im sredim engleski. On je to koristio maksimalno. Kroz studije, kroz master, kroz doktorat. Ali je time on meni pokazao “E, ok, da tražiš pomoć”. On mi je non stop tražio i bio u fazonu “Kako ja tebi da pomognem.” A ja nisam baš imao taj koncept, nisam dovoljno osvestio tada kako tražiti pomoć, ali mi on, kroz te kafe koje smo isporučivali, to je kroz to druženje, on je umeo da namiriše kad mi se nešto dešava, i kad sam ja imao jedan moment kad sam razmišljao da napustim faks, on je rekao “Šta se dešava. Šta je to. Aj sad, zašto hoćeš da napustiš.” “Okej, ako hoćeš. Ali ajde, objasni mi.” “Pa ja bih ovaj.” “Aha, a jesi mislio ovo i ovo.” “Pa nisam.” “A ovo i ovo.” “Nisam.” “Pa šta ćeš onda to.” “Ja kao. pa da.” I on ti obrne igricu. I kad si spomenuo to, kad je on preminuo. Ja bi sad mogao mnogo da pričamo o tome, ali ono što je, što ću pokušati još nekako da dočaram je. Kad je on preminuo, on je imao tri kuma i tri pobratima i nas šestorica smo otišli u da li Večernje novosti ili negde. Oni pitaju “pa kakav je bio Filip?” kao za tekst. I sad nas šestorica, koji ga znamo godinama, sedimo. Pa kao “Voleo je svima da pomogne”. Znaš, mislim, za svako koju preminuo ćeš reći da voleo svima da pomogne. Način na koji on pomagao ljudima je menjao živote tim ljudima. Da upišu drugi faks, da uzmu drugi posao, da otputuju negde života. 

Ivan Minić: Ili da ostanu pri nečemu. 

Relja Dereta: Ili da ostanu pri nečemu čega ne treba da odustanu. Jer je on imao maltene nepogrešiv osećaj šta je ispravno. Bez ego tripa oko toga. I ako možda priča koja ga lepo opisuje, a ona je iz Grčke, ako ti je okej da ispričamo, Ovo je način da možda dočaram kako je on funkcionisao i Koliko je taj način se prelivao u sve što je radio. A to je da su oni, njegova supruga Kaća, Išli na more u Grčku, imali su dve situacije. Jedno je da je bilo neki red veliki na granici i sad prilazi neki nervozni carinik koji nešto sve to razvlači i on kaže “Kaći, pazi sad” i prilazi cariniku i taj recimo ima piše ne znam Petrović i kao “Petroviću, šta se ovo dešava?” i sad ovaj carinik kao “Pa, pa, a ko ste vi? Molim Petroviću kakve su to pitanja.” Znači, kreće da ga. Pazi, on u tom trenutku ima 25-6 godina mislim da je furao tad bradu pa kao deluje starije, a ima 26 godina i on sedi u kolima nekim običnim vrlo “Je li Petroviću, što ovo ovako sporo ide?” I ovo je sad, pa evo gospodine, izvinite, ja nešto. “Kako ćemo ovo sad, Petroviću?” “Ne, ne, ništa, izvolite pasoš, sve je okej, idite.” “Dobro, Petroviću, dobro, prati pažnju.” I kao, “A, kako sam ga zeznuo.” Znači, znaš, meni ne bi palo na pamet kako to on uradiš. 

Ivan Minić: I da možeš to da izneseš. Da možeš to da izneseš, ali da je on to s takom lakoćom izneo, i naravno on umire od smeha dok to prepričava, ali ne kao koji sam ja car. Znači, ja nisam imao taj trenutak, vidiš da sam ja, hoće on sebe da pohvali, dobro sam ovo radio, ali ti osećaš da to nije “Ja sam car koji super radi stvari”, nego ponosan sam što sam napravio taj korak da nešto dobro uradim. Zato što ću isto tako, kad nešto failujem, da kažem “Ao, sam fejlovao, u, baš sam fejlovao, baš nisam.” Znači, imao je tu jako fer odnos ka tome, da ne pričam koliko je inače privatno sumnjao u sebe na mestima gde smo svi bili u fazonama “on zna”, a on je zapravo sumnjao, jer kao svi negde sumnjamo neke stvari. Al’ druga još bolja priča i to mi, ono, to sumira. U nekom mestašcetu u Grčkoj su ušli u jednosmernu ulicu, ušli su u ispravnom smeru I njima u susret ide neki auto, znači, auto grčki, koji ide u pogrešnom smeru, u jednosmernoj ulici. Koji trubi na njega, psuje ga, dere se na Grčkom, izlaze ljudi na prozor, i viču na njih i vidiš da je to neko šikaniranje stranaca i sad šta radiš u toj situaciji, kako rešavaš to. Šta kaže ja u rikverci kao “beži odatle” Ne, on izlazi, staje pogleda okolo, pogleda ih sve, stavi ovako ruke kako to dopišem u neki crtani film, pogleda i bude “eeeeeeeee” i kao “ljudi, šta vi radite.” i svi Grci umru od smeha i u fazonu “pa dobro da, realno smo budale, šta mi sad tebe šikaniramo tu” On je takva rešenja smislio, spontano, sa 26 godina. Tako da. I on je takav bio u svemu što je radio, što znači da je svako naše druženje i pričanje o bilo čemu bilo neverovatno, to je, priča o bilo čemu bilo neverovatno, jer je on unosio taj svoj duh u sve. I jako davao osećaj svrhe i nekog smisla. I to mi je stvarno, da kažem, dragoceno. Sad mogu bi još puno da pričam, ali ne znam da li želiš na neku stranu da odeš. 

Ivan Minić: Znaš, nekako mislim da taj trenutak kada odrastamo, mislim imamo mnogo faza koja mi odrastamo, ali najvažniji trenutak je u suštini kada počnemo da shvatamo, pa sad to je proces koji traje, šta je stvarno važno. Jer kad imaš 14 godina, stvarno važno ti je nešto što kad imaš 19 više, apsolutno nije važno. Kada imaš 23, 25, neke treće stvari su ti važne, treba vremena da sazriš. A taj moment gde, ono, ste se bavili stvarima koje su fundamentalne, koje su, ono, koje je mnogo lako preskočiti i ostaviti za nekad kasnije, pa se onda nikad ne pozabaviti njima. Mi smo ovako kao podneblje odrasli na tome da se ne pozabavimo nikad temama koje su problematične. E taj moment da čak i ako nećeš da kažeš jer ne želiš da opterećuješ ili ti je frka, te neko challengeuje da to ipak uradiš. Taj moment gde “Okej, pročačkali smo, ali hajde sad da ostavimo”. Ne, ne, ne, hajde da ga ne ostavimo, nego da ga istresemo do kraja i da vidimo šta je tu stvarno negde bitno i da završimo sa tim. I da imamo nekakvu odluku. I da onda zajedno jedan drugog i ohrabrimo i podržimo, ali iskontrolišemo da tu odluku sprovedemo i da radimo po tom pitanju. Znači, često kao neku vrstu haka, ne mislim da je to zdravo, ispravno rešenje, ali kad nemaš vremena da radiš generalku na nečijim životima, želiš da mu pomogneš, da mu bude bolje kratkoročno, kažeš “dobro, a što ti to radiš.” On ti objašnjava i ti kažeš “okej, na kraju dana ti radiš tu restrukturnu stvar, zašto ne voliš sebe. I to je okej. Ako si osvestio da ne voliš sebe, onda imaš proces kako da zavoliš sebe, kako da daš sebi dovoljno razloga. Ali ako hoćeš da rešiš problem koji imaš akutni, koji te muči, ima neko ko ga voliš, pa ima ta i ta osoba. E, idi i obećaj da nećeš to više da radiš. Biće te sramota. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: Od nje. Pa će u jednom trenutku doći do toga da je sasvim ok da obećaš sebi neke stvari i da to što si obećao sebi ti bude dovoljno važno. Znaš, ta neka štaka koja ti u tom trenutku treba nije baš zabavno, ono, provesti život hodajući sa štakom, ali kad slomiš nogu skroz je ok da koristiš štaku par nedelja da se oporaviš. To su neke stvari koje, ono, sve meni čini da si ti imao i iz tih odnosa koji dalje postoje, ali i iz te cele priče sa Filipom koja, ok, počela je kad ste bili klinci u srednjoj školi, ali je trajala deset godina vrlo onako intenzivno. Pošto osim o tome da je to mladi genije koga više nema, ljudi zapravo ne znaju čime se on bavio. Tu i tamo je možda negde zagrebano, to minimalno, ali mislim da je super interesantno zato što mi pričamo o periodu pre deset godina kada to nikome ne bi padalo napamet ni ti je bilo važno, deset godina kasnije se ispostavilo da je to tema koja je dosta važna svima i kojom se svi bavimo. Šta su njemu bile te neke važne stvari i važne teme. 

Relja Dereta: Pa, ako ćemo u kontekstu doktorata i toga što je radio je fair trade, To je sistem fair trgovine, gde. Nisam stručnjak, ali pročitao sam njegov doktorat pre deceniju. To je sistem fair trgovine gde je proizvod koji kupuješ skuplji, ali u načelu znaš da zaista u celom tom lancu od samog proizvođača, pa ne znam, transport i tako dalje, Niko nije ugnjetavan, niko nije zakinut. Dakle, zaista je taj tamo farmer plaćan kako treba. I ti time podržavaš taj sistem fair trgovine. E sad, u tom sistemu. I tu imaju neki paralelni različiti sistemi, da sad ne širim u priču. Ono što je bitno i što je bila neka okosnica njegovog doktorata, Zbog nečega u tom sistemu, kako je originalno postavljen, Imao si recimo, kako se zvalo, ono, poor south ili impoverished south i ono rich north ili kako god. Ali u svakom slučaju, Srbije je spadalo u severnu hemisferu, koja se smatra zbog toga što je U toj hemisferi geografski, ne treba da bude ili ne može da ima fair trade Trgovinu. A s druge strane, ne znam, neke južne zemlje mogu. I njegov doktorat. i to je nekako bilo ustanovljeno, što već sada kada izgovaram zvuči dosta nelogično, ali očigledno postoji neki razlog zašto je to tako. I on je nap- i njegov ceo doktorat je Išao ka tome da dokaže Da je Srbija i te kako kandidat da bude, i on je sad to iz raznih faktora, i od intervjuisanja raznih proizvođača, istraživanja i tako dalje. Njegov doktorat je bio strašno moćan argument za sve one koji se zalažu za fair trade u Srbiji Da kažu, zapravo i toj celoj organizaciji Fairt rade-a na globalnom nivou, “E, Srbija treba da se, treba da uđe u tu priču”. I tako da je to njega, s jedne strane, jako zanimalo. Meni je sad jako čudno zapravo da ti odgovorim u klasičnom smislu šta je njega zanimalo. On je završio političke nauke Ubrzano, za tri godine u svojim rečima ne mogu da se zamaram ovime, i on je napravio sistem kako da uči i ispolagao te ispite. Radio je master na Cambridge-u. Sad se čak iskreno ne sećam na koju temu bio master. Naravno, setiću se čim završimo podcast. Ali je njega je interesovala itekako proizvodnja hrane. I ono što je on video kad je završavao doktorat je “ako hoću da menjam svet, ja ne mogu da budem akademik. Ne želim da pišem radove u opskurnim  časopisima koje niko ne čita. Želim da idem u pravi, ono, stvarni svet.” Zanimao ga jako aktivizam. Njegova vizija je bila “mi treba da se organizujemo, porastemo, bogatimo šta god do 40-ineke i onda ulazimo u politiku ili u neki oblik angažmana i menjamo zemlju na bolje”. I on je stvarno bio lik koji je to mogao. Prosto ti ga vidiš i kažeš “da, da, to je taj čovek”. Ali na praktičnom nivou njega je tada zanimala, rekao bih, trgovina i proizvodnja hrane. I mi smo imali, možda je to lepo spomenuti, pošto je trebalo zajedno da radimo, i pošto on nije imao nikad problema da traži pomoć, on je mene, to naše poslednje viđenje koje se, je li to okej priča da ispričam, pošto je baš ono, baš je specifično, ja kad sam krenuo svoje da radimo od 2015. prezentacijske veštine i naglo uletao u puno posla i jako fino zaradio, imao sam onaj momenat što da radim s ovim parama, kao imam okej telefon, kompjuter, ne treba mi ništa, Pa kao hoću da vidim, Filip je u tom trenutku završava doktorat u Briselu, tamo je sa Kaćom i malim Mihajlom. I ja želim njega da vidim, jer ga nisam dugo video. I kupujem kartu avionsku i odlazim da ih vidim. I trebao je da bude ono vikend da mi šetamo, gledamo Brisel i tako dalje, ali je igrom, baš spletom okolnosti je bila, tada je bila neka pretnja terorističkim napadom, tako nešto. I bila je jaka preporuka da ostaješ u kući. Što je zapravo ispalo sjajno, jer mi umesto da smo samo blejali okolo i gledali, smo bili u kući, ja sam mogao da vidim njihov porodični život, mnogo intimnije ta tri dana dok sam non-stop bio sa njima, i kakav je on bio divan ćale. Ali on u osnovi mene zvao i rekao “Šmekeru, završavam doktorat, treba mi pomoć od tebe da. . . šta da radim dalje”. A znaš da je jedan od mojih veština da nekako sednem s ljudima, da pričam, da oni malo smisle šta će dalje u životu da rade, to se isto igrom slučaja nekako razvilo. I ja sam to shvatio kao svetu misiju, ja idem Filipu da pomognem da smisle šta dalje. I da možda nađemo neki način kako da radimo zajedno. Mi smo to oduvek. . . Mi smo stalno nešto malo radili zajedno, i pomagali jednom drugom, ali smo za sve te godine nedovoljno zajedno. . . Nismo imali ni trenutak on i ja smo u istoj organizaciji i nešto organizujemo, nego su to neki zajednički projekti, i podrška, i tako dalje. I kroz taj proces dolazimo do toga da on, da bi naučio o poslu, o trgovini, o tome u što je želeo da uđe, bi mu bilo super da bude asistent za organizaciju jer je on bio besprekorno organizovan. Znači, on je imao, od predškolskog, ja mislim, ili od osnovne škole, svakako dva paralelna rasporeda, muzička škola i osnovna škola, i prosto je bio majstor organizacije. Znači, on je imao, ja mislim, najnapredniji spontani, ali vrlo pametno razređeni sistem. To je spontano razređeno, ali vrlo uopšte nije bio spontan sistem, kako da organizuješ svoje vreme. To je stvarno bilo spektakularno. I on je. . . Mi smo došli kroz neki proces do toga da on bude asistent tim nekim ljudima u oblasti koje njega zanimaju, tako da on, dok zarađuje od njih, pomažući im da se organizuju, zapravo uči o samoj oblasti od njih i ulazi u taj posao a ja, pošto sam nekako asistent za komunikaciju, to je neko ko pomaže ljudima sa komunikacijom, napravili smo tada tu firmu Epic Assistance i jako se napržili. I uvek smo imali neke čudne nazive na koje smo se nas dvojica jako pržili, što je jedino bilo bitno otprilike. Mi smo pre toga imali Fire Group, Fire kao Relja, Filip Relja. I sad mi je baš slatko kad to kažem, da sam dosta to izgovarao. Tako da, to viđenje je bilo. . . Mislim, svako viđenje je bilo najbolje kad se vidimo, to je bilo najlepše viđenje, jer smo imali taj momenat, e, sad konačno zajedno ulazimo od februara u posao, da uđemo u taj neki korporativni poslovni svet, da naučimo od njih, da zaradimo neke pare i da vidimo kako ćemo dalje da menjamo našu zemlju. I onda se u januaru 2016. desila njegova smrt, to se sve prekinulo. Tako da, eto, teško mi je sad da ti klasično odgovorim, ovo je sve njega zanimalo, njega je svašta zanimalo, ali nadam se da ovo odgovara. 

Ivan Minić: Šta ja tu negde vidim kao ključnu stvar u celoj priči, to je taj momenat koji ti pomeneš da je jako verovao u ispravne stvari. 

Relja Dereata Da. 

Ivan Minić: Znaš, ok. Da li će fair trade da se proširi, postane default i sve ostalo, teško. Ali svakako ga ima mnogo više nego što ga imalo pre deset godina i sada više nije retko da vidiš ikonicu na nekom proizvodu koja to kaže. I kada živiš u Srbiji, u suštini nemaš nikakav utisak o svemu tome. Kao i kada odeš u Švajcarsku, ok, imamo ove ikonice, ali odeš u Švajcarsku, Dansku, odeš bi u te zemlje koje nemaju ni jedan problem na svetu. Mislim, i mi, kao mi imamo mnogo problema, nemamo mi ni jedan problem na svetu. Kada odeš u zemlje koje stvarno imaju probleme, onda shvatiš kako je nama ovde do jaja. Znači, ja ću sad za mesec dana ići drugi put u Afriku, u put u Rwandu, koja je super razvijena, sjajna neka priča, zabranjena je plastična kese od 2009. Ne smeš ni u koferu na aerodromu, ne smeš da ti nađu i tako dalje. Super. Bio sam u Etiopiji pre dve godine. E, kad dođeš u takvu neku zemlju, koja se neverovatno razvila u prethodnih 30 godina i kad vidiš gde su sad, pitaš se gde su prokleto bili pre 30 godina, ako je ovo sjajno razvila. Ti vidiš taj moment jedne neverovatno bogate zemlje koja služi isključivo za to da se iz nje iznese sve što vredi. Znači, to su neke ogromne plantaže na kojima radi ogromno mnoštvo ljudi, ima jedan autoput. Taj autoput spaja taj neki centralni deo zemlje sa najvećim lukom koji je u susednoj zemlji u Džibutiju. I to je to. Sve ostalo nije asfaltiran put. Zašto. Pa zato što ništa drugo nije bitno. Bitno je da kamioni mogu što pre i što brže da stignu da iznesu sve odatle. I kao, znaš, kad sediš u dorćolskoj, u nekoj dorćolskoj kafeteriji i neko ti donese kafu iz Etiopije, e, vrlo verovatno taj što je brao nije ništa dobio za to. I kada postoji mogućnost da u tom celom procesu ne sad, znaš, kao svi se obogate, ali svima se stvori prilika da imaju kvalitet života dostojan 21. veka. Jer, kao, naravno, bio sam u Etiopiji i slušao sam njihove političare na skupu na kome smo bili, koji je bio okvir u Ujedinjenim nacijama. I da, oni stvarno imaju ogroman skok privrede u prethodnih 30 godina i stanovništvo. Oni su sa 35 miliona došli na 130 miliona stanovnika za 35 godina. Ali kao, ne znam, kao eto, veliki problem je rešen, 98,7% stanovnika ima pristup pijaćoj vodi i sve o tom. Prva stvar koju ti kažu, nemoj da piješ vodu, ni u kojoj varijaciji. I kao, nemoj zube da pereš tom vodom, peri flaširanom. Čeka te velika flaša u sobi i svaki dan te donesu jednu od litra i po. 

Relja Dereta: Sve jasno.

Ivan Minić: I kao, mi se posle toga na tom nekom koktelu u okviru tog kompleksa Ujedinjenih nacija koji je ogroman, koji je najveći u Africi, centralni za Afriku i u Adis Abebi je centar Afričke unije, što je Evropska unija i iz grada isto izgleda ko centralna Evropske unije u Briselu. I na drugom kraju grada, koji je veći od bilo čega što sam video, osim možda LA-a, na drugom kraju grada je centar UN-a za Afriku. I sad mi smo tu na koktelu, sve i ono što je sjajno, svi ljudi u Etiopiji pričaju engleski, znači odlično pričaju engleski. Što je kao neverovatno . Pitaš, jer ja sam taj što pita. A što vi svi pričate engleski. I oni pogledaju i kažu, pa ti ne znaš, kao mi nismo zemlja, mi nismo nacija. Mi smo 90 plemena, koje priča 80 jezika. Od čega najzastupljeniji jezik čini 30%, stanovništva, drugi najzastastupljeniji 20%. I onda samo opadaju u program. I onda je to ono, posle ide u par stotina ljudi i mi ne možemo međusobno da se sporazumemo, i onda se sporazumemo na engleskom. I kao, svi pričaju engleski i stvarno pričaju jako dobro. Što automatski znači da kad dođeš i pričaš sa tim nekim ljudima koji su službenici u državi ili u gradu, koji stvarno svi deluju ok, ne znam da li su toliko daleko, zaista ne mogu da idem, ali ti pričaš sa njima i kao, ono, e pa kao super je bilo ove neke statistike koje je čovek podelio, on te gleda ovako smeje se i kaže “okej, da, statistike su dobra i ohrabrujuće, to napreduje, ali 98,7% ima pristup pijaće vode. I ne znam, 99% ima pristup toaletu”. I on kaže “flushing toilet ili neki drugi toilet.” Ja kao “pa kako, u kakve veze ima.” “Pa kao 20% ima flushing toilet.” što znači suštinski da, ono, ta statistika varljiva. Služi da ti ispričaš dobru priču i priču o potencijalu i tako dalje, ali realnost je potpuno drugačija. Realnost je da 90% populacije radi u poljoprivredi. Sigurno nisu vlasnici plantaža, sigurno nisu velmože, najverovatnije rade na terenu, rade teške fizičke poslove. Tako da, taj moment gde ono kao odeš u neku zemlju koja nije onih 20 koje svi želimo da obiđemo, nego izlazi iz okvira toga, ja sam ih obišao 5-6 u prethodnih par godina, u svakoj od njih vidiš koliko je to zapravo važno. Jer ti ne možeš da imaš nikakav utisak o tome ovde. Da, našem seljaku je teško. drugi su redovi veličine. Znaš, kao on i dalje ima brz internet, ima televiziju, ima struju, pijaću vodu, transportation, rešen odnosno, kako bi to rekao, saobraćaj, sve te neke stvari koje mi podrazumevamo, tamo ne postoje. Znaš, ja se sećam pre 15 godina, jedan jako zanimljiv kejs, kako su rešili to što, ne znam, u Indiji je siromaštvo veliko ljudi ne mogu sebi da prište da kupe radio. I onda imaš besplatan broj telefona koji pozoveš i pustiš spikerfon na telefonu i slušaš radio. I kao, jeste realni ljudi. U takvim okolnostima je to vrlo realno. Zato kažem, taj moment gde, ono, iz nekog komfora ti uspeš da sagledaš stvari dovoljno široko i dovoljno duboko da se pozabaviš nečim što je zaista važno zaista menja ovaj svet. 

00:58:25

Relja Dereta: Da. Ja ne mogu sada da kažem, znaš, taj deo razgovora ne osećam se skroz ne komforno, ne komforno, nego ne bi bilo, ne bi mogao puno tog da bih pametno da kažem šta je on tačno, recimo šta je Filip planirao, ali na tom nekom, na ono, meta nivou, to kad pričaš, ja se sećam da je njega zanimala ta i hrana i proizvodnja i to, Ali ja znam da bi to njemu bila ulazna tačka da prepozna šta je zapravo problem. Jer i njegov proces bio dolazak do suštine. Njemu je delovalo tada da je to ono čime želi da se bavi. Ali znajući njega to bi bilo Kako da kažem, to bi bila polazna ili ulazna tačka. Da on krene nekom temom da se bavi, A pošto je imao taj neverovatan osećaj za ispravno, ja sam siguran da bi on pre ili kasnije došao do onoga čime zapravo treba da se bavi. I možda pa eto, možda je to i još jedna, to jeste još jedna ta vredna stvar, a to je ta sposobnost da prepoznaš šta je zaista važno. A da neki problem koji deluje, i posebno svakom je svoja muka najveća i posebno volim da kukamo glasno, Da Da umeš taj šum da skloniš A on je, mislim, to baš umeo, i to nekako i dan danas se prisećam i primenjujem i učim, da to što je neko glasan i glasno. . . Mislim, često i ljudi koji su najglasniji, njihov problem se glasno čuje. To je njihov problem se čuje jer su glasni, ne nužno zato što je taj problem najveći.

Ivan Minić: Ili su jedini koji pričaju. 

Relja Dereta: Ili su jedini koji pričaju, tačno. Ta sposobnost da primiš tu informaciju, okej, ne, ove čovek govori o jako važnom problemu, ne, ne, on se dere. Znači, on je jako glasan. Ja to uzimam u obzir. Ali, ajde da vidim šta je tu zapravo. E, ta veština, ta sposobnost je jako važna. 

Ivan Minić: Jer vrlo često se samo idiot dere. 

Relja Dereta: Složio bih se. 

FORMATIVNI UTICAJI

Ivan Minić: Jedna od stvari koju ja imam sa nekim ljudima u svom životu, između ostalog i sa tobom i sa… Čak i sa nekim ljudima koje ne vidim toliko često. Skoro sam imao svoju situaciju sa prijateljicom koju nisam video 25 godina. Ali 25 godina kasnije smo seli i nastavili da se družimo kao u sedmom razredu. A to je taj moment gde kao… Ja imam dosta visoko mišljenje o sebi. Trebalo mnogo vremena da se to izgradi, ali, znaš, kao, ja objektivno mislim da sam dosta dobrih stvari uradio i da na ono, jedan, opet, vrlo ispravan način pristupam nekim stvarima. Način koji možda nije lako svarljiv uvek. 

Relja Dereta: Rekao bih paralelno i koliko si strog prema sebi, tako da sve je to… Ali ajde, to je posebna kategorija. 

Ivan Minić: A onda i prema drugima, ali znaš, malo ti to daje za pravo. 

Relja Dereta: Znam. 

Ivan Minić: Ali taj moment, da ti kao… Ti misliš da si ti do jaja i vremenom shvatiš da ti jesi do jaja. I nemaš problema sa tim da preko puta tebe sedi osoba koju voliš, koja ti je prijatelj, koja je u nekom segmentu ili u svim segmentima, ili kako god, ti pogledaš i kažeš “On je hiljadu puta pametniji od mene.” Što ne znači da za neke druge stvari u životu nije potpuni idiot. Ali ti momenti i ti ljudi koji ti s vremena na vreme dozvole da vidiš ili ti osvetle nešto, ti ljudi su oni koji zapravo učine mogućim da dođemo do neke zaista velike visine. Jer u suprotnom, kao sve to je stepenicu po stepenicu se ne stiže nigde. Ne stiže nikad. Stiže se, ali prilično nisko. A kada vidiš mogućnosti i kada pohitaš ka njima zato što si ih video i uđeš u nepoznato i probaš nešto novo i osetiš se nekomforno jer si izašao iz onog komfora, pa je normalno da se osetiš nekomforno, to su ti trenuci kada zapravo rasteš, kada stvarno rasteš i kada je potpuno okej da ti je frka. Ali fora u tome je da zato što si okružen takvim ljudima i zato što su ti oni to pokazali i zato što ili te drže za ručicu ili su ti na jednu poruku daleko, tebi nije frka na nivou da hoćeš da odustaneš. Tebi je frka, nešto što bi rekao jedan moj bivši prijatelj, pozitivni stres. Tebi je frka od svega onog dobrog, novog što će da se desi u svemu tome. Da, dobro. Ne znaš, da li ti je frka ili samo iščekuješ to pa si naložen. 

Relja Dereta: Pa dobro, i strah od nepoznatog. Dobro, to je normalno, ali ne strah sa tim da ćeš pobeći odatle. Dobro. Nego strah koji te malo i naloži da ipak to probaš. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: Mislim da je to isto jedna jako bitna stvar u celoj postavci. 

Relja Dereta:  Da, rekao bih… Ovo što si rekao, ja bih to gledao… Imam malo specifičan ugao, baš zbog recimo engleskog to sad, ko je bolji od tebe u nečemu, ili gori, ili tako dalje, ali ja sam super, nisam super. Baš na primeru engleskog, jer je konkretna veština. I kao što sam rekao, znači ja sam rastao uz engleski. To je stvarno, uz dva drugara, gde smo mi, Matija, Luka i ja, smo zajedno trtljali na engleskom non-stop. Sa 12 godina mama mi govori “Jel bi mogao malo da pričaš srpski više?” Sa 16 godina polažem… Ne, sa 15 idem u Englesku da predstavljam Jugoslaviju u držanju govora na engleskom, gde mi se dešava cela transformacija, zaljubljujem se prvi put u životu, poznajem, ne znam, 80 ljudi iz celog sveta i sve je to “wow”. Sa 16 godina polažem proficiency. Umesto sa 15, zato što sam sa 15 se uspavao i nisam zaboravio, recimo, da ima ispit, naravno mama je bila u fazonu “bravo sine” i razumem je. Znaš, ali znaš i sam da proficiency ljudi kasnim 20. 30. polažu i ljudi kao “jao, bravo” i ja kao, mislim znaš engleski, imaš test iz engleskog, pošto sam ja tamo išao i na neke časove gde ti učiš, ti zapravo učiš tu gramatiku i kako da položiš taj test, između ostalog. To je super Lidija Beko, profesorka Engleske gimnazije, pošto sam bio drugi na Republičkom, iz Engleskog, a prvi je bio lik koji, ja mislim da ima isto bodova, ali smo morali nekome da dodele, a pošto smo obojica dobili rečnik, bili smo u fazonu šta god, ali nas dvojica smo se, nešto smo čekali na taj neki intervju ili šta je već bilo tamo kada te na Engleskom pričaju s tobom da ti provere kao tvoj speaking. I mi se gledamo u fazonu, baš smo imali kao dva, ona, naš, kauboja se sreću i kao “Jesi ti rastao uz engleski?” “Jesam i ti?” “jesam”, kao da smo prevaranti, znaš, ono kao. Svi kao “Jao, kako vi znate engleski.” Mi kao “Da, da, mi kao, mi smo to učili, već desno učili.” Tako da smo se prepoznali i kad sam, to, osvojio drugo mesto na Republičkom i došao nazad kao “E, super, valjda” Lidija bila “Ja sam jako ponosna na tebe iako znam da ništa nisam doprinela tome.” Znači imala je strašno realan stav u fazonu. Ja, meni je jasno da si ti to znao i bravo, znaš. I onda, i to mi je između ostalog otvorilo vrata da sam ja sa Brendanom, kojeg ćemo isto spominjati, znaš, da sam ja u svoj 27. i 8. radio ozbiljan konsalting na engleskom. Već pre toga sam radio na engleskom, zapravo već za TEDx. Sam sa 25-26 godina spremao Timothy John Byforda, kom je to bio prvi govor koji je držao u životu. British, vrlo čovek, ali predivan. I ja s njim sedim sa čovekom od u tom trenutku, ne znam, 73 godine i mi na engleskom pripremamo, strukturiramo njegov govor. I meni je to prirodno kao srpski. Znači, to je… Ja to ne bih mogao da radim, sve i da sam fenomenalan na našem jeziku da pripremim nekoga za govor. Ako meni je engleski i na tom nivou. Ja to ne mogu da radim. Ili mogu uz veliku muku s nekim ljudima da radim. Ali ako je deo mog posla da nekome pomognem da formuliše na engleskom svoje misli, ja, a meni je engleski urađen od malena, za taj deo ne mogu da preuzmem isključivo zaslugu. Mogu da preuzmem za taj deo da sam se jako cimao, razmišljao kako bolje da se formulišu misli, bilo da je na našem ili na engleskom. Mogu da preuzmem zaslugu za to što mi je jako značilo da pišem blogove na engleskom i da sam se puno cimao, i kad mi se nije pisalo, ja sam rekao vredno je da svaki dan pišeš. Al’ pošto znam koja mi je polazna tačka, ja ne mogu da isključim taj deo ako procenjujem sebe i isto tako, to ne umanjuje činjenicu da sam ja jako srećan i da mogu da uživam u svom engleskom, kada neku rečenicu smislim koja je uopšte dobra rečenica. I isto tako da uživam u tvojim i od drugih prijatelja kvalitetima i da kažem “Wow”. Ja samo nekako razdvajam šta je to što prepoznajemo da je nastalo iz zaista jednog odlaska, korak dalje, bez obzira šta ti je polazna tačka, nasuprot šta je nešto što prosto znaš i uvek možeš, možeš i tome da se diviš, “Wow, kako si divan u tome”, ali kao ta osoba to prosto zna i to je to. Tako da nekako to je možda meni bitno razdvojiti. 

Ivan Minić: I mislim, ja sam godinu dana stariji od tebe, ali mislim i ja sam… 

Relja Dereta: Kao da si hiljadu godina stariji…

Ivan Minić: …neko ko je odrastao na Cartoon Network-u i bog da blagoslovio tu ekipu. Nedavno sam seo jer sam bio dokon. 

Relja Dereta: Ko je njih pustio. 

Ivan Minić: U suštini, ako istražiš celu stvar, svodi se na to da imaš tri ludaka koja su napravila manje više sve. 

Relja Dereta: Gendit Tartakovski između ostalih. 

Ivan Minić: Da. I kao, ono, zašto bi neko njih pobogu pustio za tako nešto. Imao si i sve ostalo, imao si i stare crtaće, i Scooby-Doo, i svašta to. Ali sve smo mi gledali, onih pet serijala koji su bili… Znači, skoro je neko postavio nešto i ja sam u trenutku video Ed, Edd and Eddy, i ja bio sam u fazonu, brate, ovo je… Savršeno.

Relja Dereta: Ja se plašim to ponovo da pogledam. Ja samo moram da kažem, scena koju ja uvek zamišljam, pošto zamišljam te neke scene često sa prijateljima, kako je izgledao sastavna gde neko pičuje Cow and chicken. Znači, želim taj sastanak gde neko sedi i kaže “slušajte, imate kravu i pile. Roditelji su im donja polovina tela i ponašaju se kao potpuni kreteni koji se histerično smeju.” Neki kvazi negativac, ali često i nije negativac, je đavo. Sa onim njegovim “Hello, I’m the devil.” 

Ivan Minić: Sa golim dupetom. 

Relja Dereta: Večno sa golim dupetom i ime mu je uvek igra reči, to jest pun na temu toga da ne nosi gaće a to je ono, ne znam, lacks sex, kao nema gaće nema vreću dole i scene gde, između ostalo, kada je king and queen of cheese gde dva generala koja se pomire, jedan drugom je gurnuo siru u usta, naravno, otkopčani su im šlicevi jer što da ne, i uzmu da se ljube i to je usputna scena Ja zamišljam da neko sede i ljudima pičuje i onaj ključni trenutak gde neko na tom sastanku sedi i kaže “To je odlična ideja, to je meni fenomenalno da je to moglo da se desi” i da nas je to oblikovalo. 

Ivan Minić: Sve to je moglo da se desi, ok, i pre toga Simpsoni i posle toga South Park, koji je isto jedna onako vrlo formativna…

Relja Dereta:  Da, da, to je. 

Ivan Minić: Posebno ako što pričaš o South Park-u i tim istraživanjem, slažete da je tu bilo dosta droge, koja je pomogla u tom celom procesu, Ali kao, Cartoon Network kad si baš mali, onda posle toga za mene BBC Prime, zato što je imao gomilu nekih jako zanimljivih emisija na najrazličitije teme. I tu si zapravo, ja sam tu zapravo mogao da čujem ljude koji pričaju kompleksne stvari na engleskom. Znači, jer ono, sve što je bilo na Cartoon Networku je bilo catchy, i znao si fraze, i znao si kako da budeš zabavan, i znao si kako da akcentuješ neke stvari koje su onako malo možda kompleksnije. ali suštinski nijedan scenarijo nije bio veći od A četiri strane. Šta neko tu ima da kaže. E, onda uzmeš da slušaš Antique Roadshow, gde oni idu i znaš kao, brate. I prvo te smara, jer imaš 16 godina, ali onda posle četvrtog si u fazonu. Čekaj da vidimo koji će sad viktorijanski sat da uči. 

Relja Dereta: Da, da, da. Ali to je taj ritual, ta pedantnost britanska, on sa malim prstom i tako nešto pokazuje. i ti si u fazonu “da, da, da, taj vez na nešto”. 

SISTEM ZA UČENJE

Ivan Minić: E sad, kad smo već kod engleskog i cele te priče, prošli put si pričao koliko je u suštini tvoje studiranje japanskog bilo beskorisno i nije imalo mnogo veze sa japanskim i nije imalo mnogo upotrebne vrednosti, ali ono što je bilo super u celoj toj nekoj priči jeste bile te radionice engleskog koje ste vi tad radili, koje su bile prilično blentave i drugačije od užasnih knjiga iz kojih smo učili, o osobama koje se zovu Ben i David, ili iz ruskog “Володи и Сериоже”, i onda shvataš da nikada nisi upoznao osobu koja se tako zove. Znaš kao, okej. 

Relja Dereta: Znaš ono, upoznaš Bena, I read about you, znaš ono. 

Ivan Minić: You fuck. 

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: Anyway, otkud je uopšte ideja za to, kako je to izgledalo, kako je došlo do toga, šta je to bilo. 

Relja Dereta: Da, ja sam na studijama upoznao Velju, tako smo bili ja i Velja, Velimir, sjajnog jednog momka, koji je još bolje engleski od mene pričao, a on je sam naučio engleski, sam je gledao crtaće, pričao sam sa sobom, mislim, to je verovatno imalo još neke efekte, ali je bio isto jako entuzijastičan, pametan, komunikativan i proaktivan i mi smo kroz naše prijateljstvo na Faksu- Ono što se između ostalog desilo je Ja sam želeo, ja sam ne znači ono, tačno koraka koji je doveo do toga da tu bude engleski Možda taj moj hejt ka ka mom Faksu, jer sam odmah video kad sam došao na predavanja, a ja ništa ovde neću naučiti jer ovde se sve radi Gramatika i standardni rečnik. I to je bih ispalo tačno, naravno, jako malo ljudi zapravo nauče japanski kako treba za 4 godine. Šta se može za 4 godine da uradiš, ako imaš dobar sistem. Al’ došla je neka ideja, rekao bih na tom talasu ideje transformacije obrazovanja, jer mi je uvek bilo važno šta možemo da uradimo sa obrazovanjem. Znam da je ovo bila postavka. Šta je bila inicijalna kapisla se ne sećam skroz, ali znam da je ovo bila postavka. kako napraviti sistem za učenje engleskog, koji će funkcionisati u našim školama, a imajući vidu da naše škole imaju 30+ đaka, kako da napraviš sistem da svi uče kontinuirano. Znači, to su bila pitanja koje sam ja postavio, a pošto sam prepoznao da je naš sistem spontan i nama doneo taj nivo engleskog, i u osnovi danas svako ko se zapita, kada pogleda unazad, videće da verovatno mnogo bolje priča engleski nego francuski ili nemački zato što su prosto bili izloženi više engleskom. Ništa drugo. Jer kad si izložen nekom jeziku, i ako imaš neku potrebu da ga koristiš i telefon ti je na engleskom i, ne znam, internet je na engleskom, posebno pre bio mnogo više, ti ćeš naučiti taj jezik mnogo više. I, pošto sam ja video kako sam, kako smo učili engleski i Velja imao ist i taj moment, Ja sam postavio pitanje kako taj sistem koji smo mi spontano primenjivali kao klinci, znači ako smo kao klinci to mogli, valjda možemo i kao stariji ljudi kako to da primeniš na 30 ljudi. I kroz tu postavku se pojavilo to da mi treba da napravimo radionice učenja engleskog kroz glumu i simulacije realnih situacija, da je to organizacija. Znači, mi smo to sa 22-23 radili, i prva grupa je bila onako baš eksperimentalna, i tu su bili naravno sve ono prijatelji, i dragi ljudi koji su došli, kojima je to značilo, a onda je došlo, i to je možda dobro pokazati šta smo se bili spremni da radimo za promociju, onda je došlo, došao je trenutak da zapravo neke druge ljude pozovemo, koji nemaju veze s nama, nego da negde napraviš prezentaciju, e, mi radimo ovu radionicu, hoćete da dođete. I Filip nam je organizovao da na FPN-u predstavljamo. I mi na FPN-u dolazi, ne znam, 40-50 ljudi, lupam sada na prezentaciju. I mi, pošto želimo da demonstriramo, a Filip i ja smo se pržili na 300 tada. Znači, kad je izašao taj film, mi smo imali 19-20 godina i naravno. Mi smo tada stalno, a u, a u, to nam je bio pozdrav, ono, bukvalno, baš smo se ložili. Ja sam uzeo tu scenu kao primer, mi smo je na engleskom, smo je Velja i ja naučili. Ja se ne sećam da li sam ja ili on skinuo majicu da glumi Spartanca i mi smo pred 40 ljudi koji nas šokirano gledaju odglumili onu scenu gde on “This is Sparta” i gde šutira ovog lika u, kako se zove, grupu i to je ostavilo definitivno jak utisak pošto su se ljudi prijavili, tako da ne znam da li je bila dobra ideja, dok se to dešavalo, ja sam bio u fazonu “Ovo sad treba da se desi” 

Ivan Minić: “Ovo je ili najbolja ili najgora ideja” 

Relja Dereta: Verovatno oba, ali pošto će neki ljudi doći na radionicu, reći će “Mi moramo sada da dođemo”. I mi smo onda na tim radionicama, ljudi su dobijali domaće zadatke da spremaju scene iz filmova koje vole. Jer šta je bila ideja. Ti… Jako je teško osloboditi se u priči, ako nisi već slobodan u priči. Šta ti voliš da kažeš. “Ne volim da poznajem ljude koje već ne poznajem.” 

Ivan Minić: Doktor Provatić. 

Relja Dereta: Da, Doktor Provatić, pardon. Jaganci. Ovaj, jako je teško opustiti se ako nisi već opušteni. Ako ne vladaš. I ono što ti daje gluma je da možeš da se distanciraš od sebe, psihološki. Nisam ovo ja, Relja, koji priča te neke rečenice i da li su one dobre ili ne. Ne, ja glumim nečije tuđe rečenice. 

Ivan Minić: No, da, ne moram ja ništa da smislim. Ja sam on moran da glumim. 

Relja Dereta: Ne moram ja ništa da smislim. Ja učim akcenat, učim ta, i što je izuzetno važno naučiti, ne samo akcenat, nego ceo flow jezika, kako zapravo teče kako teče ta rečenica. Ja govorim savršen engleski, možda mi nije savršen skroz izgovor, ali ja znam da gramatički sve to što kažem je ispravno. Je, i scenariju iz filma, znači to je dobar engleski. I postoji neka dinamika jer su to često scene sa dva lika i onda ti u paru s nekim radiš tu vežbu i vi zapravo pričate tuđi tekst koji vas… a oboje ste naprženi na taj tekst jer je nekako… već čim glumiš to te angažuje na razne neke načine, tako da je to bio jedan deo. A drugi deo je bio simulacije situacija tipa kupovina, gde smo mi štampali veštački novac, kupovali pravi sok, voće i to, i mi smo se stvarno puno cimali za to. I to je sve bilo besplatno za ljude, tako da smo mi. Ja mislim da je Fakultet nam obezbedio prostorije i možda je nešto malo pokrio, ali to je realno, mi smo iz svog džepa, nam je bilo jako stalno to da napravimo, i ljudi su onda bukvalno, imaš ono gomilu stolova, s jedne strane su prodavci, s druge strane su, kako se zove, kupci, i mi simuliramo koliko ovo košta, kako ide i mi to nešto malo pokazujemo ali ljudi već spontano, tu se dešava to spontano zajedničko učenje. Ovaj neko ne zna a čovek, pored “aha, tako se kaže, sad ću ja da kažem.” I napravi se ta jedna atmosfera koja…smo isto pitali, deluje nam da ovo radi, ljudima kažu da im znači, ali je zapravo bio jedan trenutak koji je pokazao koliko je to na pravom tragu bilo. Jer smo mi bili pozvani na neku radionicu, bio je neki, recimo da se zvao David Little, profesor koji je bio neki top ekspert ono “learning English as a second language.” I on je držao radionicu na filološkom i tu je bilo, ajde da kažemo, posebno katedra za anglistiku, al’ generalno, svi profesori, mislim, svi, mnogi profesori imaju često visoko mišljenje “Pa dobro, daj da čujemo tog čoveka šta ima da kaže i da mu pokažemo šta mi radimo.” Ali on je u jednom trenutku čuo da imamo radionicu, da mi imamo radionicu. Došao je čovek, čovek od 50-60 godina, svetski ekspert, al’ zapravo normalan lik. Mirno ovako posmatrao kako mi sve to radimo. I u jednom trenutku seo sa jednom devojkom. Koja je bila jako povučena, znači koja je došla sa izrazom lica šta ja radim ovde. 

Ivan Minić: I ovi ludaci. 

Relja Dereta: I ovi ludaci što se skidaju i glume Spartance i Persijance. I ona sedi s njim i priča na engleskom. Meni je ta. To je ona scena koju pamtiš. Ona se nakon dva meseca oslobodila, reč nije mogla da kaže. I on je sutradan došao na tu radionicu za profesore i za nas i rekao “sve to super što vi radite, ali juče sam bio na radionici, ono što ova dva studenta rade su, je suština. Ja bih jako ozbiljno razmotrio kako njih dalje da angažujete za ovo.” To je to. Ono što ja pričam oni rade. Mi naravno sedimo kao, znaš ono.

Ivan Minic: E to je to. Nijedan ispit u životu nećemo položiti. 

Relja Dereta: Armada profesora Sobića je ka nama. Ko ste vi i što vi to radite, znaš ono. I mi smo to posle pokušavali još malo da proširimo, ali su nas povukle i druge stvari. I mislim, na žalost ili na sreću, ne znam, tako je ispalo u životu, to nam je bio put, da smo u jednom trenutku prestali to da radimo, ali je to bio strašno moćan moment da vidiš da ako postaviš pravo pitanje, ako dobro postaviš problem, znači ljudi odmah traže odgovor, ne, postavi dobro pitanje. Pitanje je bilo kako da, kako se zaista može učiti engleski, kako sam ja kao klinac učio, kako to primeniti na 30 ljudi. I kad postaviš dobro pitanje, dođe ti odgovor. Aha, pošto ih je 30, moraju da budu simulacije. Tako da iz toga mi je posebno vredna ta lekcija, ako postaviš dobro pitanje, smislićeš dobro rešenje. 

TANGO GROZNICA

Ivan Minić: I mislim, pričaćemo, kažem, dosta o tome, ali i taj moment da ti prvo pitaš i kao ne znam da li sam uz tebe, mislim da sam počeo sa tim pre toga, prvi put kad me neko ovde angažovao kao konsultanta, prvi put sam tada dobio kao feedback “Ti mi ništa nisi rekao šta treba da radim.” Ne mogu ti kažem šta treba da radiš ako ja ne znam šta je tvoj problem. A to što si ti meni rekao da je tvoj problem, to ti misliš da je tvoj problem. Vrlo verovatno nije tvoj problem. Jer ono kao, ako ideš kao ludak po kancelariji i držiš sliku u ruci i nerviraš se što nemaš gde da je okačiš tvoj problem je verovatno što nemaš ekser ili čekić. A ne to što nemaš gde da okačiš sliku. Ali ti jebiga, vrlo često fokusiran na samu situaciju ne razmišljaš nije o čemu šta je, da kažem, uzrok, jer to što se dešava je gotovo uvek posledica. I sad, hoću još jednu stvar da prođemo u ovoj epizodi, a onda u sledećoj da se bavimo o ovim temama za odrasle. A to je, mi se znamo 12 godina, i u trenutku kad smo se upoznali, ti si se već bavio tangom. Što je meni bilo užasno čudno. 

Relja Dereta: Prvo ti je bilo samo užasno, onda ti je bila i užasno čudno. 

Ivan Minić: Da vidim, i jedno i drugo, da. Ovaj, sad, ja tu vrstu društvene dinamike ne razumem niti mi prija, niti bilo što slično. Nema toliko veze ni sa, da kažem, samim tangom, pokretom i svim tim, nego prosto ljudima koji idu vidim da to veoma znači i jako prija, i ja to ne umem da cenim na taj način. Ono što ja umem da cenim je estetika toga. I, da kažem, melodijski moment cele priče koje sam u tebe upoznao jer prosto kao, znaš, kao meni je tango dve melodije koje sam čuo, onda sam shvatio da tango nije dve melodije nego je tango sve to. I način prosto na koji to sve izgleda kada neko zna šta radi. Kao što ja volim da gledam kada ljudi rade, volim da gledam ljude kako rade, ako znaju šta rade. To je onako baš. I kad je građevinac, pa ti je lepo. Znaš, a kamoli kad neko radi nešto zapravo prefinjeno. Ali mislim da je jako važno, posebno zato što su oni bili gosti ovde, da objasniš zašto pobogu se baviš tangom već 15 godina, na ovaj ili onaj način. Znači, znaš, u tom trenutku mi sedimo, pričamo, ti se baviš ovim što ti je postala profesija, ali još uvek vrlo hobistički. I okolnosti u kojima živiš i sve je to prilično skromno i ja pokušavam da ti objasnim da kao super je to, sine, nego pare. Pare su dosta bitne, ali ti u tom trenutku živiš od toga što si tango instruktor, a radiš i neke druge stvari, svašta nešto, ali kao ovo ti je toliko postalo važno da ti je postala profesija i bilo ti je profesija i sada ti je opet na neki drugi način, ok, možda ne bih rekao profesija, ali jako važna stvar u životu. Ali kao, kako pobogu i zašto pobogu. 

Relja Dereta: Pa, priča kako sam krenuo na tango je baš ono splet nasumičnih okolnosti koje su se tako dobro poklopile da baš nije realno. A to je da sam sa 23 godine, znači pre 15 godina imao sam taj jedan moment, ja hoću da krenem na neki ples, nešto da se bavim nekim pokretom. Osećao sam se tromo i kao hoću da se krećem. I bukvalno nisam ništa znao ni o tangu, ni o salsi, nije bitno da li je tango, da li je salsa neki ples. I onda je Nikola Kuprešanin, kojeg znaš, isto moj prijatelj od malena, kojeg sam ja navukao na Aikido, on je meni došao i rekao “E, ja ne plešem tango, ali sam čuo da je tango super, obavezno idi na tango”. Ja u fazonu, “Dobro, gde da idem. Mislim, ok, verujem ti”. Ali sam tada presekao, “Znači, tango. Ništa ne znam o tangu, ali idem na tango.” Filip govori “Ja znam Darka i Sonju, znam Darka sa FPN-a i znam Sonju, njegovu tada devojku, i oni su divni ljudi, ne znam kakvi su instruktori, ali oni su sjajni, kod njih idi.” Znači, ok, Darko, Sonja, aha, tango natural. Moj nivo ravnodušnosti tada je bio otprilike, jao ovi časovi su vikendom. Baš šteta što ću da gubim od vikenda na tango, ali kao ajde, hteo sam da krenem. I onda odlažem da krenem i tada su bili časovi u Cervantesu i jedna drugarica, ono koju znam više se ne sećam ni odakle, je išla na tango i tada se zadesila ispred Cervantesa i rekla “e, de si, Relja što ima, de si”. “E, ja sad idem na tango”. Ja kao “aha, e, pa baš sam ja mislio da krenem, pa hajde sada sa mnom”. I ja kao, pa ne znam, ajde, ajde. Mene ona povuče gore. Ja ulazim i sad je jako bitan taj kontekst. Darko i Sonja su divni, ali je Darko dodatno poseban.

Ivan Minić: Lud.

Relja Dereta:  Između ostalog je, znači, reći ćemo poseban. Prvo zato što je kološinac. I ti, kada vidiš lika od, ono, metra devedeset tri, u tom trenutku, ono, nekim hippie pantalonama, I nekom, kako je to Filip opisivao, grozno se oblače, neke mrežaste majice pa ima nešto. I super je čovek, ali kako se oblači. I on te hvata i sa ovako snenim pogledom u daljinu, pošto sam ja prvi čas gledao i kao “Vau, ovo je zanimljivo, ovde postoji neki sistem, nešto se tu dešava.” Jer su oni već tada imali, jako su se bavili time kako da kvalitetno vode da koncipiraju čas i sve to. I mene Darko uzima u zagrljaj, znači stoji ispred tebe jedan jako visoki lik i kaže se mu “osećaj centar iz centra se kreći, kroz prostor.” Ja u fazonu ne znam šta se dešava i krećemo, napravimo te korake i ja se osećam ono. Mislim, ja znam sad kad ja drugima proizvedem taj osećaj, bilo da su muško-žensko, nije bitno. Taj osećaj da si na tom talasu i da se zajedno, harmonično krećete je predivan. I mene je taj trenutak, kad je on mene uhvatio i poveo, ja sam osetio “Wow, kakav je. Ja hoću ovo” i tad je kliknulo, ja sam potpuno pukao za tangom i ljudi generalno puknu ne samo za tangom, nego i za, ne znam, Lindy Hop, Salsa. Zato što se mnogo stvari tu desi. Učiš prvo ples, koji je jako prirodna ljudska stvar, drugo učiš novu veštinu, pa je to uzbudljivo, treće, radiš to sa novim ljudima. I mnogi ljudi dolaze na tango i to je posebna tema sa različitim, ono, sa motivacijama “neću ja da naučim tango, hoću da upoznam nove ljude”. Al’ mene je sve to zajedno uvuklo, zapravo primarno, tango. Ja sam pukao za tangom i ja sam krenuo bukvalno deset puta nedeljno na časove. Srećom su Darko i Sonja već tada prepoznavali ljude koji su motivisani i davali im prostor “e, dođi na naprednu grupu”, mislim, napredna grupa pleše godinu dana, ne plešu pet godina. Ima tu i nekih iskusnih plesača, ali je to sve dovoljno bilo tada mlado da nekako i neki lik sa strane koji dva meseca pleše ne zna ništa, ali zna nešto, je okej da je na tom času. I da sa strane vežbe ili da vežba s nekim. I ja sam baš puno vežbao, što je možda. Ne znam da li sam pre ili posle ikad se nečemu tako posvetio. Mislim, tada imaš i 23 godine, imaš vremena i energije i nekako sam se potpuno bacio u to i više nije bilo ono što “jao gubim vikend”, “ne, ne, sve drugo mi smeta, hoću da idem na tango”. Znači, mene je to baš obuzelo na način da sam se ja. Znači, ta muzika je posebna, specifična, predivna je. Ali je to što kažu “acquired taste”. Neke stvari su ti odmah jasno koliko su predivne, ali za mnoge stvari, kad čuješ, ti si u fazonu, ako ne slušaš tango muziku, šta se ovde dešava. A mi koji slušamo smo u fazonu, ali ne, vidi ovde violina, kad ovo uradi, “Pa jel kako je ovde neki osećajte.” I to te sad pere, pere. 

Ivan Minić: Oboljen. (smeh) 

Relja Dereta: Ovo je pasija. I. Ja kako sam se polako navlačio i na tu samu muziku, mene je to toliko obuzimalo da sam ja stvarno imao trenutke da se budim sa pulsiranjem- muzika mi- Ono, probudim se i čujem muziku u glavi, držim se za glavu, u fazonu. Meni se trese glava od muzike koja ne dolazi nije niodkuda. Tako da je mene to očigledno jako obuzelo. Ali druga bitna stavka je što su Darko i Sonja fantastični ljudi koji su imali viziju da grade jednu veliku priču, jednu zajednicu i zapravo jednu priču koja menja svet. I to je onaj drugi aspekt što sam želeo, a to je da budem deo te priče. Ima malo i toga da kada se čovek jako navuče na tangu i ponese ga sve to, on hoće nešto s tim da uradi, pa ljudi često postaju instruktori koji možda i ne treba da budu instruktori, u smislu, ne mora to odmah da ti bude put. Ali je potpuno prirodno da to želiš, jer želiš da deliš to znanje. I ja sam jako želeo da budem deo te priče i već posle šest meseci sam postao asistent, gde, mislim, ti ne znaš, znaš jako malo i daješ ljudima jako bazična instrukcija, ali ulaziš u sistem. I sad, da ne pričam možda celu tu, taj aspekt, mislim, to je posebna priča o kojoj možemo da pričamo, ada su je Darko i Sonja divno kod tebe ispričali, i građenja zajednice, i možda je zanimljivi ugao i kako se zajednica gradi i u poslovnom smislu kroz tango iskustvo. E sad, da li te taj deo zanima više ili samo umetnički aspekt tanga. Šta je ono što te. Jer obe stvari su jako zanimljive, ali možda je. 

Ivan Minić: Jedna stvar je, dakle, da kažemo, napredovanje u okviru organizacije koja se formira i…

Relja Dereta: Da. 

Ivan Minić: Znači, ti nisi došao na mesto 16 generacija instruktora iza tebe. Ti si bio u sistemu koji je vrlo haotičan, 

Relja Dereta: Jeste bio tada. 

Ivan Minić: Ali ima tu neku neverovatnu energiju i kao. 

Relja Dereta: To je sistem u nastajanju. 

Ivan Minić: Mnogo sistema je u nastajanju, ali se oni raspadnu posle relativno kratkog vremena, zato što nemaju to nešto, tu neku koheziju koju ljude drži oko nečega. Ima stvari koje postoje decenijama i onda se raspadnu, zato što to nestane, nestane ta magija. Kao ono kada nešto pratiš 30 godina, onda prestaneš da pratiš zato što je izgubilo tu magiju. E, to je ono što je neverovatno. Mene uopšte ne zanima tango. Zanimam je kroz tebe, ali ja sam zavoleo njih dvoje. Naročito njega, zato što je. Dosta momenata u ovim razgovorima koje ja snimam kao podcastu su ono što kaže, I onda je došao trenutak za hospitalizaciju, ali niko nije bio tu, znaš. Tako da, ima toga. Ali prosto, znaš, budiš se ujutru i čuješ muziku u glavi. To je default stvar za hospitalizaciju. Ali sad nema veze. Čujete glasove, čujete glasove. 

Relja Dereta: Da li ti ja izgledam kao nekog koja je za hospitlizaciju. 

Ivan Minić: Možda malo. Prosto kako je izgledalo to iz ugla nekog koji je prvo tu vojnik, a onda biva uvučen da i kroz svoje znanje, veštine i vrednosti pomogne da taj sistem se izgradi. On je sad već prilično izgrađen, to je sada već jako ozbiljna priča, ali pre 12 godina, 13, to je bila jedna mnogo lepa, jako potentna i jako krhka priča. 

Relja Dereta: Pa zapravo bih rekao, danas je sistem tako izgrađen da ti možeš i da budeš samo vojnik pod znacima navoda, iako je jako važno da imaš i vojnike i ljude kojima je okej da budu vojnici jer oni takvo važno doprinose. Kad kažem vojnik, mislim neko ko je tu da radi određen i konkretan posao i da ga radi dobro i da ne mora da razmišlja strateški, da ne mora da gleda široko. On ima neku ideju široke slike i vrednosne orijentacije, ali on ne mora da donosi neki niz ludo proaktivnih odluka i da menja ne znam šta. Tada, kad je sistem bio u povoju, nam je bilo mnogo više dato prostora da svi budemo generali, ako hoćemo da budemo generali. 

Ivan Minić: Ili kamikaze. 

Relja Dereta: Ne bih dalje tu tvoju metaforu, znam kuda može da odvede s tobom. Ali. Tu se otvaralo mnogo prostora da se mi razvijemo na razne načine. Jedan veliki prostor je bila organizacija Encuentra, to je Belgrade Tango Encuentro, koja je danas Najveći ili jedan od najvećih festivala tanga na svetu. Ja sam, kroz sve veći angažman, Ušao i u organizaciju između ostalog i Encuentra I tu učio Baš ima jedan dan koji je. Sećam se jednog trenutka koji mi je bio super primer koliko smo svi mi napredovali kroz Tango Natural u smislu veština koje smo gradili, zato što je to bilo bukvalno, ja sedim imam nekih 50 volontera koje nešto koordiniram, ne znam de se nalazim, naravno sve vreme je sve to haos, ali ljudima javljaš šta da rade, pa ovi umetnici kasne, znači možeš da javiš porukama ljudima sa časova da stignu drugde, pa pravim paralelno plakat u Photoshopu, znači moram da naučim Photoshop, što sam ga vežbao, pravim plakat koji kačimo negde, pa kupujem neke karte online, pa pišem neki post za Face, znači radim 20 poslova, pa fotkam. Ja sam već voleo da fotkam, ali definitivno na tangu sam to još razvijao jer je trebalo da se beleži. I u jednom trenutku u tom haosu, dolazi Darko, onako usput, e, kao, by the way, dolazi. Imamo sad ovu prezentaciju za, ne znam, 200 ljudi u svečanih sali SKC-a, neplesača, znači predstavljamo im tango, to je kao jedna od aktivnosti bila na festivalu. Ali ne mogu ja da krenem s njima sada jer došao RTS da dam izjavu, pa idem ja da dam izjavu, a ti ih zabavim. Ja kao aha ok, dobro. I odlazim tamo, izlazim pred 200 ljudi, kao dobro, e ćao ljudi kako ste, aha, e super smo, bla bla bla, evo tango je ovakav onakav. Darko dolazi kao da je završio, ja kao super preuzmi, e ovo je Darko, i Darko izlazi, e hvala ti, Relja, i preuzima radionicu pred 200 ljudi, a ljudi su u fazonu šta se dešava, ali im je sve cool. I ja sam posle seo sa Darkom i ostalima i bio u fazonu “čoveče, ovo je baš moćan trenutak da smo napredovali na nivo gde ti si podjednako sposoban da napraviš plakat i da zabaviš 200 ljudi 10 minuta, dok Darko organizuje nešto pa daje izjavu za RTS-a i ide da radi sedmu stvar”. Znači, ono što je bilo sjajno kroz sve te projekte što smo svi učili, stvarno različite veštine i to te dosta oslobodi ka ideji da možeš da naučiš svašta. Naravno, paralelno imaš razne sumnje koliko si dobar, fali ti fokus, bla bla bla. Druga bitna stvar je, što je mene strašno izgradilo, je taj rad sa ljudima, posebno držanje časova. Jer tebi na časove dolazi. Znači ti biti tango instruktor je, ako hoćeš to dobro da radiš, u suštini jako zeznut posao da ti bude profesija. Da toga živiš. Da to radiš sa strane i to je zeznuto, ali manje i ono što kažu o skin in the game. Jer ti radiš. Znači tebi je konkurencija svaki kulturni sadržaj u gradu, tebi je konkurencija lepo vreme. Znači čim dođe lep vikend, aha, ćao časovi, ideš, mislim hoće na časove u neku salu zagušljivu ako može ili dobro provetrenu ali kad mogu da budem na Košutnjaku. Znači to je i sezonska stvar, leti, doviđenja. Imaš časove na koje ti dolazi i neki baletan i neki penzioner. I ti treba da napraviš čas gde je jednom i drugom zanimljivo. I svako od polaznika, koliko god entuzijastičan bio, može sutra sam ovde da se više nikad ne pojavi. Da dolazi i kaže “jao, tango je divan, jao, predivan je tango, predivan je” i samo ga nema. Kao desi “e pa kao, otišao sam na Salsu” ili “e pa ne, putujem”. I ti stvarno učiš jedan ono zen pristup, gde ti ulažeš u isto vreme mnogo energije, ali si potpuno, potpuno, značajno odvojen od ideje ishoda. Ne možemo da kontrolišemo da li će ti ljudi doći. Znači šta god mi sve uradili, ti ljudi imaju neku svoju slobodnu volju i kako da koriste svoje slobodno vreme. Naravno, neće svi tek tako da odustanu i mnogi ljudi ostaju i mi imamo super procenat ljudi koji ostaje Al na nekom nivou i neminovno je zapravo neko opadanje. Prosto što više prolazi vremena dešava se posle i povratnice. Mi smo sad dovoljno dugo, 15 godina u celoj priči da sad imaš i ljude koji su plesali par godina, pa naprave pauzu 5-6 godina, pa im nešto klikne i vrate se. E to sad menja celu igricu na neki sledeći nivo i jer je trebalo da prođe 15 godina da se to desi. Meni je izuzetno bilo iskustvo učiti kako da budeš dobar instruktor, kako da držiš energiju, kako da imaš sistem, kako da motivišeš različite ljude, kako da to radiš konzistentno, iz časa u čas. A para. 

Ivan Minić: Ima tu taj jedan moment koji mislim da je posebno težak. Pomenuo si rad sa različitim ljudima, što je jako važno. 

Relja Dereta: I sa srednjoškolcima, što će mi biti bitno da spomenem.

Ivan Minić: Ali taj moment gde ti možeš da budeš najbolji na svetu, ukoliko njemu ili njoj ne daš šansu da osete da su napredovali, da budu zadovoljni što su nešto uradili, da budu svesni toga da nekom će trebati 3 časa, nekom će trebati 13 časova, ali da i jedan i drugi mogu da osete svoj napredak i da ih to motiviše da ostanu u celoj toj priči. Znaš, vrlo je teško i vrlo je pipavo. Zaključak jako mnogo nekog finog osećaja koji je teško da imaš, naročito ako imaš sklonost ka nečemu. Znaš, ti, ok, nisi znao gde dolaziš, ali ti si osoba koja ima neverovatan osećaj za ritam. Samim tim sve ostalo ide dosta lakše. 

Relja Dereta: Znaš šta bih rekao. Tačno je sve to što govoriš, ali čak i kad je neko dobio sve što mu treba i super mu je, on opet može samo da kaže “paa”. 

Ivan Minić: Ne ne, naravno. 

Relja Dereta: Znaš, ali poenta je da je proces da dođeš na mesto gde ti i to ok, jer ti se vežeš za te ljude. On dolazi, on je srećan, on napreduje, ti mu pomeraš kolena, nameštaš ga, yes, već učitavaš u njega, on je nova zvezda, on će da napreduje, on će možda biti instruktor, on će da doprinese, on nema ga. I tako da je to jako dobra vežba, ono, što kažu imaš pravo na rad, ali ne na plodove svog rada, ono, još, ove, kako se zove, hinduistički spisi, ovi stari stoji mi mozak.

Ivan Minić: Prolaznost života. 

Relja Dereta: A bitan trenutak je i radionice sa, to je Besplatna škola Tanga za srednjoškolce. Bilo je i za osnovce, ali mi smo držali za srednjoškolce, što je nama bio poligon da vežbamo, da držimo časove. Upanišade se zovu ovi spisi. Trebalo mi je. Nama da bismo, potpuno je drugačije, tu naučiš isto takozvani ownership. Nije isto kad si asistent ili instruktor na grupi koju vodi neko drugi, suštinski. I to mi je postalo jasno tek kad sam dobio svoju grupu. Kad smo mi kao ekipa mladih instruktora, smo se organizovali da držimo besplatnu školu u Tanga za srednjoškolce. Znači, srednjoškolci dobijaju super priliku da besplatno uče tango, a mi dobijamo priliku da vežbamo kako da budemo instruktori. I onda ti se pojavi 50 srednjoškolaca na čas, koji su u hormonima, među ostalog, i koji su nemirni, koji su ovo, koji su ono, kojima je tango gej, mislim likovima, često, jao, ovo vaše, gej, ali su tu zbog nekih devojčica i tako dalje. Mislim, nekima se naravno svidi sam tango, ali posle kad smo radili anketu, ti vidiš proces. Mi smo tu mnogo naučili da ti zapravo prihvataš motivaciju osobe koja je možda potpuno drugačija od onoga što je tvoja motivacija. Znači mi mi smo prvo išli do ljudima promovišemo tango Al’ mi smo, evo, mi smo i danas redefinisali da je tango natural mesto gde ljudi između ostalog uče tango. To je zapravo zajednica. Ljudi koji se okupljaju oko nekih vrednosti i koji se razvijaju kroz tango, ali i kroz različite druge sadržaje. Razvijaju i povezuju. Izražavaju. Raditi sa srednjoškolcima je poseban izazov. I ja često danas kažem, kad mi kažu, kao, jao, znaš, ovi su ti direktori zeznuti, ja kao, a to nije 50 srednjoškolaca, znači sve je okej. Mislim, sad ne znam šta pričam, strava je raditi sa srednjoškolcima i volim da radim sa njima. Trenutno ne radim, ali znaš ono. Tako da je to, to je bilo baš formativno iskustvo, jer trenutak kad smo mi dobili našu grupu, ja sam samo osetio promenu. Meni je sad odjednom triput važnije da ovi klinci nauče da plešu. A tada još više moraš i da se distanciraš, da ne dođeš i kažeš “slušaj, tango je super, ja njega ne zanima tango, nego slušaj, ima neko mesto gde će doći 20 devojčica i imamo samo 10 likova, hoćeš i ti”. I on će reći “ok, taj tango smara, ali doći ću”. I onda će on tek posle tri meseca da možda shvatiti da mu se tango sviđa. I ako mu se ne svidi, to je ok. To je za mene bilo jako značajno iskustvo. A posebna priča pored svega ovoga je i sam ovaj plesni proces i razvoj, koji sam mogu da kažem ako sam na nešto ponosan, jer znam svoju sklonost da se vadim na neku snalažljivost i talenat, A ne na, dosledno, vežbanje. Imajući u vidu neke svoje sklonosti, Mislim, hvala i Darku i Sonji i sistemu, celom i partnerkama s kojima sam radio kroz godine, da sam imao neki popriličan kontinuitet u vežbanju i istraživanju tanga i da se ima baš dosta nastupa za sve ove godine. A nastup je tema za sebe, koju možda možemo i naredni put da otvorimo. Ali je svakako. To je fascinantna tema i jedan od značaja nastupa je da te motiviše da budeš u procesu. Možeš da budeš i samo u procesu istraživanja. I meni je bilo uzbudljivo i da sada sa Vlastom i sa Đikija, pre i sa Aleksandrom i sa drugim partnerkama, budem u procesu istraživanja gde ti napreduješ generalno, ali trenutak kad staviš cilj i kad kažeš sebi “mi sad za dva meseca imamo važan nastup”, menja se igrica. Odjednom se postaje jako važnije, dramatičnije i tu onda mnogo učiš o sebi i šta ti je zapravo bitno u procesu, u izražavanju tome i kažem, znajući svoje sklonosti i činjenica da sam istrajao i da još uvek istrajao u tom procesu za to sam stvarno ono da kažem ponosan i zahvalan. Mislim, i zahvalan svim okolnostima koje mi omogućuju da to radim. Tako da, eto, to je. Zato mi je to danas značena stvar. Tango mi je stvarno možda jedna od stvari na koje sam najponosniji, da sam uspeo toliko da ga izguram. 

Ivan Minić: Meni je fantastično, suštinski to da u toj postavci koja je krenula vrlo neozbiljno i sa ludakom koji ne ume se obuče, da je taj ludak, sa svojom tadašnjom devojkom, uspeo vama da prenese koliko je njemu to važno. I ti neko vreme radiš nešto zato što je nekome to važno. To je okej. Ali jedini način da to stvarno ostane je ako tebi postane važno. Ti to moraš da nađeš u sebi. To što je njemu važno je okej kao nešto čemu ćeš da posvetiš dva sata ovog meseca. Ili ove nedelje. Ja sam gledao MotoGP zato što je Srđanu važno. Jasno. Onda je meni postalo važno. Onda je postalo još lepše što mi to možemo da delimo, što meni može da produbi sve te stvari. Ali suštinski, dok mi on nije objasnio, meni je to bilo nebitno. Na vrlo sličan način, ja imam odnos prema tangu i onome što ste napravili sa tangom natural svih ovih godina. Meni je to važno zato što znam koliko je tebi važno, a ti si našao to zašto je tebi važno jer ne bi bio 15 godina u tome. Ispoštovao bi ljude koje voliš i onda bi se desilo nešto što je važnije. I desilo se nešto što je važnije, ali je ostalo mesto za ovo što ti je važno. I sada to mesto nije da ti držiš deset časova dnevno, kao što si radio kad si imao 23, sada je to nešto gde ti imaš svoju ulogu u tome i to ima ulogu u tvom životu koja je potpuno drugačija. I suštinski taj moment gde ono, od nekog koji je ambasador, promoter, lice koji aktivno učestvuje, ti dođeš u školu i zatekneš tebe tamo, sada te zatekneš tamo samo ako vežbaš za nastup. Najčešće. 

Relja Dereta: Najčešće, da. Mislim, i na žurkama. 

Ivan Minić: Da, ok. I to je nešto što je prosto fascinantno i mislim da kao, ono, ova epizoda je bila posvećena tome da ispričamo ono, world building. Okolnosti, ljudi, trenuci, odnosi, koji učine da čovek postane takav da ono što radiš može da radi na način na koji radiš. Jer svi smo mi, kao što je pokojni Mirko voleo da kaže, da kaže vožnja je skup predviđanja događaja, mi smo sve ono što nam se desilo i svi oni ljudi koji smo sreli u tom procesu. I da se nije desilo, mi ne bismo bili takvi. I svaki put kad kažeš da bih voleo da ti se nešto u životu nije desilo, ozbiljno se zapitaj da li bih stvarno voleo da se nije desilo. 

Relja Dereta: To je baš tačno. 

Ivan Minić: Za neke stvari sigurno, ali za mnoge stvari promenilo te na jedan jako dobar način. Način osvestilo ti je nešto o čemu nisi razmišljao. Da, u tom trenutku te je zabolelo , ali postao si bolji čovek, zahvaljujući tom. Tako da, ovo je bila epizoda o Relji, mom prijatelju i dobrom čoveku, a u sledećoj epizodi pričamo o parama. Zato što sve ovo, u svemu ovome što smo za sad ispričali, ima ukupno 100 evra. Što je onako mali problem, jer ovo je kao i dalje, ima neki taj imidž poslovnog podcasta, iako suštinski to nije. Hvala ti. 

Relja Dereta: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam bilo interesantno iako je očigledno jako bilo čudno. U sledećoj epizodi pričamo o onome što, a neće da vam promeni život, ali će da vam ostavi neka pitanja koja ćete postaviti sebi, pa ćete možda začačkati neke stvari i onda kroz neko vreme ćete reći sebi “a na to su mislili”. 

Relja Dereta: Ako smem, samo prvo hvala ti puno i radujem se da u odbrani svog hipi sveta, između ostalog pričamo o tome kako i zajednica koja se gradi kroz Tango Natural i druge stvari koje radim su sada, takve stvari su danas u poslovnom svetu jako važne. Da ćemo videti kako spajamo poslovni i hipi svet. 

Ivan Minić: Važi. Vidimo se ponovno naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.