Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Pa, prošlo je više od šest meseci kako Srđan nije bio u gostima. Međutim, sa vremenom se desilo svašta. Čuli smo se mnogo puta i pričali o raznim stvarima, i onda je on počeo da radi ponovno jednu veliku, na izgled suludu stvar, ali koja njemu ima smisla. I onda sam ja mislio da je možda okej da podeli sa nama taj ceo proces, da vi vidite da niste jedini ludi i da vidite dokle to može da ode sa godinama. U svakom slučaju, Srđan Erceg sedmi, čini mi se, put, ali svakako ne posljednji. I pričamo o nečemu što se zove Svemirski Ranččč. Nečemu što je jako važno i što će mnogima od nas biti jedno od mesta na kojima ćemo provoditi vreme kada želimo da budemo okruženi ljudima koji su na sličan način oštećeni kao i mi.

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Zdravo, Srđane. 

Srđan Erceg: Zdravo, Ivane. 

Ivan Minić: U skladu sa praksom do sada i sa tradicijom, kasnio si opet. 

Srđan Erceg: Uvek. 

Ivan Minić: Jedan satić, za svaki slučaj. 

Srđan Erceg: Da ne bude zabune, da li se nešto promenilo u međuvremenu. Izviniću se ponovno, izvinjavam se. 

Ivan Minić: Ti si jedina osoba kojoj se takve stvari tolerišu. 

Srđan Erceg: Žao mi je i hvala, ali mi je i drago istovremeno. Izvinjavam se zaista. 

Ivan Minić: Ustanovili smo to da ti moraš u nekim relativno pravilnim ciklusima ovde da dođeš kao pokušaj ne samo moj, nego cele ekipe da vidimo da li smo i dalje normalni, jer ako podsećamo previše na tebe, onda definitivno nismo. 

Srđan Erceg: Ok, ovde je prilično stresno. 

Ivan Minić: Otprilike. A i ti si nekako ko, iz ne baš potpuno jasnih razloga, stalno ima potrebu nešto da čačka i nešto da radi. Ako se ne čujemo duže od dva meseca, što se u principu ne dešava, sve se promeni tri puta. 

Srđan Erceg: Ma, otprilike. Tri do pet puta. 

SVEMIRSKI RANČČČ

Ivan Minić: Ono što je najkrupnija promena o kojoj se, da kažem, priča prethodnih meseci, a pričaćemo o raznim drugim stvarima, ali ja idem da se dotaknemo toga, mislim da je važno i mislim da je mesto koje će biti mesto okupljanja u narednom nekom periodu za dosta nas. Mislim već sada je za hardcore ekipu, za MotoGP formulu. To je nešto što se naziva Svemirski ranččč. 

Srđan Erceg: Tako je. Tri č. 

Ivan Minić: Tri č. Šta je pobogu Svemirski ranččč. 

Srđan Erceg: To je Svemirski ranččč, zapravo šta je. Jao Ivane, kad bih ja znao da ti kažem šta je. To je šta god mi hoćemo da bude. 

Ivan Minić: Da krenemo od Geneze bolesti. Kako je došlo do ovog neprijatnog incidenta. 

Srđan Erceg: Pa vidi, Geneza, uf, gde je počela Geneza. Geneza, verovatno, u našim prvim kafenskim danima, šalom na stranu, ali tu ima mnogo toga. To je neka priča koju smo svi opet zajedno imali. Pre svega, ne znam da li ti imaš tu potrebu, ali ja sam oduvek imao potrebu na svoje mesto. Ali mesto gde odem, sednem, popijem kafu, družim se s nekim i to je moje mesto. Moje mesto od potvrdu. Znaš, no, kafić u Zdravlje, na primer. Gde se uvek okuplja ista ekipa, nikad nije dosadno. I uvek je isto, ali nikad nije isto. Nadam se da sam objasnio, jeste malo meta, ali mislim da je to razumljivo svima. Dakle, da, videću tebe, videćemo celu ekipu koju nek drug, trećeg, osmog, petog, ako ga znam, pričaćemo možda iste ili slične priče, a opet neće biti isti jer će se nešto uvek novo dešavati, ali poznat ambijent je, se osećam dobro, kod kuće. I znam da uvek mogu tamo da odem, ostavim ceger, stvari, ključeve, od kola, od stana i da neće niko da ih zloupotrebi, dođem popodne, kažem “e, ćao”. To su neke moje takve fantazije bile. Prvi put smo Pavle Živković i ja, s kojim komentarišem Formulu 1, razmišljali kako bi bilo dobro Srki da napravimo nešto sa tvojom duhu, malo Ernesta Hemingveja je fazon, Venecijaner, čuveni kafić  koji mi on zapravo sredio. Zamisli da imamo fotografije trka Formule 1, vozača, itd. I onda ljudi mogu da dođu i kaže “E, to je moj ambijent trkački sad”. Dobro, ja imam puno života, karijera, čega god, pa onda to nije samo trkanje, već i svemirska istraživanja, nauka, digitalni marketing, digitalci generalno. Ali sve to čine ljudi. I to smo davno mi pričali, zapravo tamo su sada, pored zgrada, sportskluba Ferdinand Knedle. Mi smo gledali taj prostor, ono, i vidimo oslobodio se prostor, ali naš drugar Nikola Nedeljković je ušao sa Ferdinand Knedlama i Ne reklamiram nikoga, samo kažem šta je istina. I mi smo bili u fazonu “Ode nam mesto” I to je ostala neispričana priča, ali oduvek smo pa imali tu neku želju. I kada Infinity Lighthouse nastao, nije nam plan bio da napravimo nešto. Svakako ne Svemirski ranččč, ali smo došli do toga da u jednom trenutku toliko se družimo sa ljudima i toliko ljudi dolazi na podcaste uživo, mi smo pomislili, a što ne bismo napravili neko mesto koje je malo veće, gde mogu više ljudi da dođe sebe i družite sa nama. Naravno u našem duhu, nismo mogli da nađemo neko manje mesto, nego smo našli skladište od 300 kvadrata, koja je visoka od 7 metara, od 5 do 7, pošto je krov u kosini. I rekli smo, što je ovo dobro. A onda je došao jedan portirnik, koji je rekao, ima kamionska vrata. I odmah smo već videli kako dolazimo pobednički kamaz sa Dakara I uterujemo unutra da bi unutra stao kamaz i ljudi mogli da dođu da ga nekako sida kamion koji je pobedio na Dakaru. Između ostalih, zato da ne treba kamionski ulaz. Nije dovoljno da imaš garažni ulaz, nego kamionski ulaz, jer jednog dana će doći kamaz. I zbog tog jednog dolaska, mi ćemo da čuvamo kamionski ulaz. Ali smo onda istovremeno shvatili pa možemo da dovezemo i Formulu jedan ovde, A može i automobil, a mogu i ljudi koji dođu motociklima kod nas u posetu da ih uvezu unutra. To se trenutno dešava ponekad. I onda smo shvatili da zapravo smo dobili garažu. Ali ni garaža. Jer toliko imamo sad prostora, može da bude i galerija. Jer možemo da stavimo fotografije. Koje volimo da proizvodimo i pravimo, jer volimo izložbe, posvećene čemu god. Pa smo onda shvatili, čekaj, sad je ovo sve zapravo. Ali, a imamo sada kada smo ovde da gledamo trke, samo što smo onda shvatili da ne možeš imati mali ekran kada ti je zid 22 metra širok i visok 5 metara, pa smo onda malo skačem napravili ekran u 3,2 metra puta 1,92 metara i ja čak ni ne mogu da objasnim ljudima kako ti izgleda dok ne dođu pa vide, na fotografiju im izgleda kao neki ekran se stavio, ne, to je stvarno ekran i ni tu kraj, tu sam se nadovezao sa spoljnim, na spoljnom zidu stiže novi ekran Možda čak i veći, četiri puta, dva i pol, ali to sad još nisam siguran da li smo odlučili da bude to veći ili ne, jer ne možeš unutra da imaš, a spolja ti je bašta da nemaš, da kazniš ljude koji su spolja da ne mogu da gledaju. I eto, sad Svemirski ranč, jer to je Svemirski ranč, pri čemu onda smo shvatili da imamo prostor da napravimo galeriju, a i studio, a i malu prodavnicu, i šank preko puta, i kancelarija već postoji na jednom spratu iznad, i da napravimo mesto gde dođeš i kažeš kung fu, jer sad na galeriji možemo da stavimo četiri stolice play seats i da kažemo ljudima “vozite sada trke jedne proti drugim”, sakrivani od očiju javnosti jer ideš kroz nekih stepenicama na galeriju. I onda kad si gore popneš, sednemo, od nas je trojica ovde okej, ali četvorica ili četvoro I trkamo se A onda pošto imamo veliki ekran, možemo i da pustimo da svi gledaju trku na velikom ekranu A pošto smo dokoni komentatori, možda i komentarišemo tu trku, zato što je nam zabavna A onda smo shvatili da te ekran možemo da spojimo sa Sony-im, generalno I da igramo, na primer, Mortal Kombat I da napravimo turnir u Mortal Kombatu Ili, kad je van radnog vremena, da dođemo i da igramo igrice na najvećem ekranu koji smo ikada u životu imali, jer smo u takvom mogućnosti, sticajem okolnosti. Što se i desilo. Izvinjavam se, opet sam tu blablabla, ali to sam ja. I onda svemirski ranč, zašto još svemirski. Zašto da ne bude svemirski. Ako je Infinity Lighthouse, neki svemir mora da postoji. Razmišljam da se zove Svemirska luka, jer to je u Luci, Beograd. Dakle, svemirska luka, Spaceport, jer šta mi je bilo glavno. Zamisli sad neko doleti u Beograd i ukuca port. I izađe mu Spaceport. I ono kaže “Da li ovi ljudi stvarno lansiraju svemirske brodove.” I ono dođe da vidi šta se tu dešava i shvati da lansiramo svemirske brodove, samo ne bukvalno, nego virtualno, jer komentarišemo i lansiranje svemirskih brodova. Dugo nismo, ali ćemo to i to nastaviti. A onda smo shvatili, kada su ugase sva svetla, da možeš da prikažeš fotografije koje je fotografisao James Webb svemirski teleskop i da zapravo putuješ kroz galaksije. Ako te pali u Big Bang Theory, u Štreberima, te da kaže “A night with the stars”, a mi smo zamislili “A night with distant galaxies”. I ti dođeš i mi pričamo o galaksijama, maglinama, zvezdama, konceptima, filozofiji života, šta god hoćeš, ali ugašena sveta, lazy bagovi i ti  ležiš. Čak smo pokušavamo da projektujemo na plafonu al polako jedno po jedno, to je Bane, naš drugar izmislio, I tako, ko god dođe i ima neku ideju, mi kažemo “hmm, zanimljiva ideja, aj to da primenimo”. Inače, onaj ekran mali, od 85 inča smo pomerili levo i tu se sada vide rezultate tokom trka. Suština je, inače, da se gledaju trke uživo, i da se njima navijaju, imaju svoje mesto pod suncem. Kreće od trka jer to je nekako, da, taj naš svet, ali kažem, i svemir, i relaksija, i tako dalje. A što se zove ranč. Pa ima tu sad više stvari. Rosi Valentino ima svoj ranč koji je napravljen po uzoru na ranč Kenia Robertsa. Sad, u prvom trenutku, mi smo se šalili, čoveče, ovo izgleda kao ranč. I nije nam baš bilo da ga nazovemo ranč jer ne možeš da voziš baš motocross. Nije kao Keni Roberts, u Americi i Valentino Rossi u Italiji, ali nam je bilo zabavno, “ha ha ha, ranč, imamo sad svoj ranč”. To je bila zabava. Onda je Deki u jednom podcastu izgovorio, “Ali napravimo stvarno se zove ranč. ” A nije da bude ranč, nego bude ranččč. Zašto. Zato što njegov teča Čeda ima ranč u Čotanovcima. I onda smo. . . Ne, nije teča Čeda, nego teča ima ranč u Čotanovcima. I onda smo shvatili tečin ranč u Čotanovcima ččč. Pitao si me za Genezu. I to imaš i snimak toga, mi smo to tako razmišljali. I sad to je govor, ha ha ha, hi hi hi. Međutim, ono što ja mislim je najveći duh Infinity Lighthouse-a Neko, mi ne znamo ko, je napravio na lokaciji Google mapa lokaciju, koja se zove Ranččč. I sad mi kad smo krenuli da prijavimo Spaceport, jer smo mislio bolje svemirska luka, ajde nemoj da idemo na ranč, da ne bude da smo plagijatori itd. Već smo imali pet reviewova od pet zvezdica. I sad, nekako smo rekli, ako publika hoće zečečečečetinu, ono će zečečečečetinu. I onda smo rekli, okej, ljudi, vi ste usvojili da je ovo ranč, ovo je sada ranč, ranččč. I onda smo mi preuzeli upravljanje tom lokacijom, snimili video, sve dokazali Google da mi upravljamo tom lokacijom, promenili nazivu Svemirski ranč i trenutno imamo, mislim, 40 ili 50 pet zvezdica za review. Tako da bi to publika očigledno prihvatila i to je dobro. To su naše prijateljice i prijatelji, i ako oni kažu da je ranč, što se nas tiče, to je sad ranččč, i zaživelo ime Svemirski ranč, i sad u duhu marketinga, da li si ikad našao drugi Svemirski ranččč. Ako tražiš Svemirski ranččč, ti si na pravom mestu.

PRIČA O PROSTORU 

Ivan Minić: Zezanje. Mislim, dosta momenata u ovoj priči su ono trenuci kada prijatelji pozovu ljude sa onim- 

Srđan Erceg: “Koji majko je, vratite ga kući.” 

Ivan Minić: Hospitalizacija u suštini, ali da, dobro. 

Srđan Erceg: Ali, to je umetnost Ivane. 

Ivan Minić: Ja sam ispratio, iako ne slušam redovno i ne slušam sve, zato što, kako da ti kažem, možda je malo preobimno. Ali, te ključne stvari ispratio. Ja volim to sve. Te ključne stvari ispratim , zato što i ja imam sistem dojavljivanja. Ha, ha, ha, dobro. Imam ja te no-lajfere koji prate sve i onda mi oni kažu “e, pusti od 60. minuta”. 

Srđan Erceg: Dobro.

Ivan Minić: Tako da sam ispratio sve te neke bitne stvari i sećam se, mislim, čuli smo se kad se uopšte pojavila ta lokacija kao opcija. 

Srđan Erceg: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Dole se svašta nešto lepo dešava. U prethodnih par godina, Gastrošor je postao neki, onako, džentrifikovani, novi, urbani centar, koji ima neku prilično easygoing atmosferu, neke dobre ljude, neko dobro pivo, neka dobra klopa, ne znam, i naši drugari su pravili dole i neke događaje i svašta nešto, i otprilike stvari dešavaju tako da svake sezone se pojavi još jedna nova stvar. Pa kao ne znam, pet godina ima nešto, a sad od poslednje godine ima ovo. I sad još jedan dodatak. Ste vi, jer je ludaci. 

Srđan Erceg: Moj okej. 

Ivan Minić: Ali, da kažemo, najaktivniji život toga je ovaj period proleće do jeseni, zimi. Ima neki svoj život, okej, ali nije to to. Ima svoj život zato što centar grada imaš gde da parkiraš i imaš kraft pivo, imaš dobru klopu. Naravno da će neko otići, ali nije to to. Ovaj period godine je negde ključan. Vi ste krenuli pre ihahaj. E sad, ti si sad ovde ispričao hiljadu stvari, kako su ljudima padale na pameti ideje i kako su se te stvari desile. Nikad to nije baš tako jednostavno. Naročito što svaka od tih stvari zahteva i neka sredstva, neke ljude koji će da se posvete tome i sve ostalo, a kako da ti kažem, ni ja ni ti nismo rođeni u nekoj skromnoj bankarskoj porodici, pa nemamo mogućnosti da svoje hirove baš tek tako lako finansiramo. Ali ajde da krenemo od toga, znači inicijalno, kad smo pričali, bila situacija sa trenutnim prostorom u kome studio je bila neizvesna na neki duži period. Bilo je okej, ali kao. . . 

Srđan Erceg: U tom momentu je delovalo da ćemo morati ponovno da se selimo. . .

Ivan Minić: U perspektivi, u narednih par meseci to može da se desi. Naći prostor negde u civilizovanom delu grada koji je koliko toliko izolovan, dostupan, ima neki parking, je nemoguća misija, a da je taj prostor dovoljno veliki. Znači da to ne bude 20 kvadrata neka sobica. Jer naravno 20 kvadrata je super kada ti praviš nešto za sebe ili nešto manje, ali vi pravite dosta kompleksne stvari nekada i sa 3, 4, 5 učesnika. Nemoguće je. 

Srđan Erceg: Sve je kompleksnije, sve je jedno. Ima neki svoj život. 

Ivan Minić: I kao, ideja je bila dobro, otvorilo se ovo, ok, selimo studio dole jer onda možemo da imamo veći studio, multi funkcionalni studio, imamo dva studija, možemo svašta nešto. E sad, ajmo malo. . . 

Srđan Erceg: Promenilo se. Promenilo se. 

Ivan Minić: Više puta se promenilo iz fundamenta. 

Srđan Erceg: Jeste, ali znaš kako, ja tebe citiram i tebe sam citirao, pivotirali smo, što bi se reklo, pivotirali smo, plešemo tango, ali to je život. I kada uložiš u bilo koji prostor, čak i kad praviš potpuno nov svoj prostor, ti- mi nismo ni imali iskustva u ovome. Ja sam mogao ti pomognem i oko betona, i oko gipsenih radova, i oko limarskih radova, mogu ti pomognem oko izolacije prostora spoljne, unutrašnje, oko toaleta, mogu ti pomognem oko izgradnje šanka, oko grejanja, hlađenja, dosta smo napredovali proizvodnje aluminijnijskih prozora, ugradnje, Skela, iznajmljivanja, rentanja žaba, tucanika, kopanja, drenaže, betona MB30, šalovanja, armature, izlivanja, ravnanja i tako. Nisam planirao da sve to znam, ali sticajem okolnosti na kraju se moralo to, dosta toga naučiti. Još ne znam sve, ali naučićemo. Izgubili smo dvojcu arhitekata, dva vodoinstalatera, jednog gipsara, ne znam koji još prestao da nam se javlja na telefon, ali to su sve, to je život jednog preduzeća, što bi rekao naš dragi prijatelj Ivan Rečević, i sve ostane samo da ne zaboravim da ga spomenem, on je začetnik i dalje srpskog interneta, ili interneta generalno, i činjenice da je to stvarno život. I sad kada smo krenuli, da, neizvesno je bilo u Svetogorskoj, da li ćemo moći da ostanemo ili ne, To je sad privatna priča ljudi koji su vlasnici tog prostora koja nema nikakvu lošu konotaciju prema nama ili generalno. Prosto se ljudi, im žive život i menjaju se okolnosti. Sticajem srećnih okolnosti se ispostavilo da ne moramo da brinemo da li ćemo moći ili ne da ostanemo u tom prostoru, što je ispalo sjajno za nas, ali istovremeno se desilo da smo mi već, jer te prilike se ukazuju retko. i kada se ukazala mogućnost da mi pređemo u Gastrošor i da budemo deo nečega za što ja verujem, ja sam gledao dugo taj deo grada kao nešto što sam mislio da bi bilo super ako ćemo ikada da uradimo takvu neku stvar, da se pomerimo ka prostoru u koju drugi mogu da dolaze u većem broju, mislio sam da je to pravo mesto, jer u tom momentu to tek počini da živi. Ja nekako volim, mislim da smo tu slični, da budem među prvima, da nešto uradim, da kopam, da budem pionir i tako dalje. Ne volim da dolazim late to the party, osim što svima kasnim svugde, ali te neke druge stvari volim da uradim prvi. I kada se ukazala mogućnost, i takođe ne bih rekao srećnih, jer nekome nisu bile srećne, nama su bile srećni, ali čudnih okolnosti se taj prostor pojavio na tržištu. I ja sam rekao “Ljudi, ovo je jednostavna situacija. Ili skačemo ili nastavljamo ovako, uz svest da ćemo se zauvek pitati šta bi bilo da smo uzeli onaj prostor”. I ne znam za tebe, ne kažem da treba sve u životu uraditi što ti se ukaže prilika da uradiš, za šta ti se ukaže prilika da uradiš, ali moram ti priznati da ja, ja kao pojedinac, kao čovek, više patim za onim stvarima koje nisam uradio, nego za onima koje sam uradio i eventualno nije ispalo kako sam želeo. Čak neću da kažem pogrešio jer šta su greške. Vidi, probao sam nešto i sad ja sam čovek kakav jesam zato što sam i povukao te poteze. Da li je ispalo sve baš kako sam želeo. Nekad da, nekad ne, nekad bolje, nekad loše. Poenta je bila da u tom trenutku ja kažem “Ljudi, skačemo ili ne skačemo.” I svi se ovako gledaju i “Muk, šta ćemo.” Ja sam rekao “Skačemo.” Zašto skačemo. Zato što i dalje. . . I dalje Ivane, evo ja tebi sad ne mogu da objasnim. Živimo u svetu već milenijumima, u kojima materijalni, svi se zgražavaju nad materijalnim bla bla bla, truć truć truć, ali na kraju dana mi moramo da imamo materijalna neka sredstva da bismo mogli da uradimo ono što si ti malopre  rekao. Ne možemo baš sve svoj, srećom možda, po tebe i za mene, hirove da ostvarimo tako lako, jer ne zna šta bismo radili da možemo sve hirove, ali okej. Poenta jeste da je to nešto što će na kraju danas doći kao moment u kojem moraš da razmišljaš. Moja filozofija, da bih ja sam sa sobom mogao da budem okej, je neću da razmišljam na taj način o novcu. To ne znači da sam bahat prema novcu ili neću da razmišljam, ali poenta je novac se podrazumeva. Ja znao sam u tom momentu da će nam biti potrebno i više novca, i da će to biti investicija, i da će se svašta dešavati. Ne mogu da kažem koja je investicija, nemam pojma u što se sve uplićem. Ali, isto tako, put kojim idemo ka našim ciljevima, ne poslovnim, nego ka ostvarenju misije i vizije, to su to pričanje najlepših priča, jer nama ti- Vidi, ja se vraćam ka tebi. 2012, ako je, ne, 13, Blogomanija. Kad me ti zoveš i kažeš, dođi da pričaš o tome kako se pričaju najlepše priče. Ja ću ponoviti ovo priču milion puta jer tako je u mojoj glavi zapisan ti vidi iz prve koliko grešim. Ja pitam “a što mene zoveš da ti pričam o tome kako se pričaju priče, kada ja ne pričam priče.” I ti kao mi objašnjavaš “ne, Srđane, ti stalno pričaš priče, samo nisi svestan da je to priča, to je definicija priče” “Nije nešto drugo, storytelling, taj čuveni, ili story making, kako god želiš, to je priča.” I razmišljam “aha, ja u tom momentu nisam ni blizu ideje o Infinity Lighthouse.” Bile su neki ideje koje se tu umotaju, ali ne ovako jasno konkretizovana, formulisana, oblikovana nekakvi koncepti u glavi. I ti koji mi kažeš “Ej, ti pričaš priče.” I ja od tog momenta sam usvojio i prihvatio jer često sam se plašio da definišem šta ja to radim, jer sam se plašio da ću izgubiti sposobnost da to radim ako definišem. To su moji problemi koje ja rešavam jer često ne volim da imenujem neke stvari zato što sam u fazonu pusti, ne znamo možda zašto radi i radi. Ali sam svestan neke sposobnosti da mogu da analiziram, ali da zadržim sebe na nivou tog nekog eteričnog i da kažem “OK, razumem ja mehanizme ili nečega”, a neću njima da se bavim. Ja hoću da uživam i dalje u ovoj što radim, na način da je više emotivan nego racionalan. 

PRIČANJE PRIČA

I došli smo do toga da zapravo, da bismo mogli da ispričamo još lepše priče, i priče kakve mi vidimo, a to su. Da dovezeš bolid Formule 1. Kao što smo snimali Red Bull-ov, bolid u studiju, kako se zove, studio FSB, da, to je bilo bizarno, ne znam da li znaš tu pričali smo dobro, verovatno, ne znam, možda i svakako hoću pozdraviti u ekipu, oni su stvarno dragi ljudi, gde oni imaju Infinity studio, to se kako zove, znaš, sve je belo, sa oblim oblicima, dole na dnu i onda imaš kao da si stvarno beskonačni, kao da si u Matrixu. Nama se to mnogo dopalo, jedno smo rekli se kako bi bilo dobro da imamo mogućnost i tako nešto radimo sami. Ne mora da budem Infinity  Studio, može dovoljno da imamo dovoljno prostora da mi da uvezemo bolid motocikl, da šta god, kamaz i da se igramo. Znači, samo znam da se da ja upalim kamaz u tom prozoru i sredim u kamazu i snimam kako kamaz ta izgleda koji je sportski kamaz, sport, to je bizarno da to je vozilo koje je servisno vozilo ali je nekom palo na pamet da ti kamioni koji nose rezervne delove za automobili i motocikle mogu da budu trkačka vozila. Zašto da ne, tj. ti tu sposobnosti voziš cel kamaz kroz pustinju i ti se trkaš sa ostalim kamazima kojima je dužnost zapravo da servisiraju druga vozila. Fantazija, to je genijalna priča. Eto, opet priča. I onda smo rekli da skočimo u ovo. Jer istovremeno privući ćemo, nadam se, još ljudi, doći će da vidimo, da ćemo napraviti izložbe, a da ne ulazimo u situacije kad je slobodan prostor, kad nije slobodan prostor, koliko košta da se iznajmi prostor za izložbu itd. itd. nego je to kod kuće, to je tu kod nas. Plus, možemo i da gledamo trke. Jer mnogo ljudi rekle, gde bismo mogli da gledamo trke. Evo, dođite kod nas, gledajte trke sa nama. I dobro, još ne sa nama, ali i na tome radimo. To je neka ideja, koji pokušava da spravljamo u delu, da Pave Danki i ja komentarišemo zapravo sa Svemirskog ranččča, i da vidiš i iza kulisa kako izgleda komentarisanje, i da to radimo u kolaboraciji, ako se desi sa sportklubom, Ali je poenta  u tome da ljudi mogu da kaže čekaj, vi sad komentarišete to što mi gledamo i da se s vama družimo i dalje u pauzi. Kažem “Ej ljudi šta treba.” Znaš to je interakcija koja je sad na sledeći nivo otišla, makar je to ili nadam se da će otići, koje je krenulo još onda tweetovanje, #skf11, #motogp, #hashtag, #hashtagovi, koje sam opet iskoristio iz digitalnog marketinga. Sam razumeo čemu služe hashtag-ovi tada jer sam bio u tvojem društvu, Ivanovom, koji je god da sad nekog ne izostavim, ljudi previše, ljudi iz digitalnog marketinga, ali to je cela ta digitalna zajednica. Kako god, ovo je sad sledeći korak, da smo ovde svi zajedno i nešto tu sad pričamo. Pri čemu, istovremeno možemo da napravimo da od toga imamo dodatnu odskočnu dasku, da zaradimo još više, zašto. Da bismo mogli, potrošimo te pare, da odemo u muzej. Koji muzej, koji god hoćeš. Ferrari, Ducati, BMW, Mercedes, Honda, ne želim da pričam o parama, a to će da košta. I mi ćemo rado te pare da potrošimo, sve ćemo da ih potrošimo, ali da bismo došli do priče. I onda ispričamo tu priču, i onda da njima ponudimo upravo ono što smo hteli. Pričanje priča. I družimo se. Vidi, mi smo sad imali situaciju, ja nemam reči zaista, da isto, ja bih, izvini sad, ako zloupotrebljavam, poziciju i situaciju, da se zahvalim Hasanu Bratiću posebno. Hasan je potpuna legenda. Ja nemam reči, ja ne znam šta bih rekao tom čoveku. On je sada snimio Gintera Štajnera, bivšeg šefa ekipe Formule N. Dakle, to su 10 ljudi u datom trenutku koji vodite ili u Formule 1. I on njemu kaže, možeš da kaže ćao svima, pratite i dalje podcast Lap 76. To je potpuno besmisleno. Hasan, zašto je to uradio. Zato što je njemu zabavno i drago. I on nas podržava. Mi ne plaćamo Hasana, Hasan ne plaća nas. I mi smo prijatelji. I Hasan je negde u Majamiju i on Internet štajnera snimi i on to nama pošalje. I sad, vidi, to je toliko divno da ja nemam reči. A onda pride, ode i pred start trke se fotografiše sa mehaničarima Carlosa Sainca, koji su u Majamiju, pošto snimamo posle Majamija, Veliki grand Majamija 2024. stoje u plavim kombinezonima, jer je u čast 60. godina kada je otvoreno prvo predstavništvo Ferrari u SAD, ceo tim Ferrari je u plavim kombinezonima. Bolje bi bilo da su crveni sa plavim primesama, ali su oni u plavom. I on nosi plavu majicu Lap 76. Sticajem okolnosti, ili je to tako kosmički, iste nijanse kao ceo tim Ferrarija. I on izgleda kao da je on šef zapravo mehaničara u Ferrari u majici Lap 76. Sad pazite, pričaš da smo ludaci. Okej, prihvatam. Iz našeg ludila, Mi smo došli do toga da jedan divan čovek, profesionalni fotograf, koji radi po 30 godina, jedan iz najpoznatijih u tom svetu, Nosi majicu Lap 76, koju je Brđa dizajnirao, ja znam momenat kad je Brđa dizajnirao, rekao sam ti si kralj Brđo, I oni zvali me što su hteli da  piše Lap 76, jer je dovoljno 76, svi će da shvate. Ja sam rekao “ne stavim li ovde malu reč, inače ću te zadaviti”. I onda bih to učinio i to se jedva vidi, ali sve je u redu. Dobili smo kompromis. I sad ta majica je negde tamo. Neki mehaničari Ferrarija, Formula 1 se fotografišu. Razumeš. I sad čemu pričamo. Pričamo parama ili pričamo emotivno. Šta sad, mi ćemo. Da li smo prodali majice. Mnogo smo majice prodali. Ali nama nije poenta “E, koliko si prodao majice, ja ću da ti dam izveštaj”. Kome da dam izveštaj. Ja ne znam koliko smo prodali majice. Ja iskreno ću ti reći. Ja još uvek ne želim time da se bavim na taj način. i želim da dođem do stanja da se time bavim, samo da znamo koliko još imamo na stanju majice, da bismo ispoštovali ljude, te da hoće da ih naruče. To je sada protest našeg rasta i razvoja u smislu razumevanja lanca, nabavke, kašnjenja, skladištenja, dostave, last mile itd. Problemi koje svi imaju koji se bave robom, problemi, situacije, ne znam ja kako bih nazvao. Ali je poenta u emociji koji nama Hasan podelio. Kako mi to, znaš, on se nama javlja čovek sa aerodromom u Majamiju. On se javlja u našu podcast, javlja čovek koji je upravo fotografisao sve zvezde Formule 1 i leti za Šarlot, iz Šarlota će za Frankfurt, iz Frankfurta će doći kući. Naći ćemo se, nadam se, u Sarajevu 9. juna, zato što on čovek dolazi i ne zna da bi fotografisao, nije, zvanični fotograf Red Bulla, gde će doći. Ja ušao u ram, izvinjavam se, ali eto pozivam sve u Sarajevo. Ako ovo budu gledali pre 9. juna, ako bude objavljeno. 

DELIMO RADOST

Ivan Minić: To će biti nešto slično kao ono što je bilo u Beogradu ili ne.

Srđan Erceg: Isti program. Isti program sans kiše. To jest nadam se da neće kiša padati. Ali ako bude i padalo šta da kažemo, opet će biti zabavno. Dolazi Dejvid Kutar, isti bolid kinki hajli, RB07. Mi nećemo uvoditi program, ali idemo da prosto pozovemo ljude da dođu, da budemo, da se držimo, da se družimo sa ljudima iz Sarajeva. I evo reći ću još jednu stvar. Knjige, kad smo ušli u to da štampamo i objavljujemo knjige. Meni je plan bio u ok, kako ćemo da zaradimo, to sam ti već pričao. Evo, ljudi, objavićemo knjigu o Formuli 1. O MotoGP, ja kupujem, nadam se, i prava za najlepše fotografije, Hubble, zašto. I ne znam ko  mi je rekao, pa ko će to da kupi. Zašto misliš da neće da kupi. Jeste ponudili nekada ljudima mogućnost da kupe? “Pa nismo.” Ali vi sigurno što znate da ljudi neće kupiti. To se zove, nismo čak uradili na istraživanje tržišta. Mi objavljujemo te knjige. Da li su one bestselleri u nekom lokalnom, regionalnom, globalnom aspektu, nemam pojma i ne zanima me. Znam par stvari. Mi nismo na gubitku, čak i da nismo prvo, ali moram da mislim da ne bismo propali. Publika je zadovoljna i još pride, ne da nismo u gubitku, nego smo u plusu. Da kad ti sad imaš radost, objavio si knjigu, publika dobila nešto što želi i mi smo u plusu, čak i nismo ni u minusu. Ja ne znam zašto se tim ne bismo onda bavili. Ali poenta je u sledećem. Ne znajući da treba da izlazimo na sajmove knjiga, moja prijateljica Ružica, moja prijateljica ne znam da li ti znaš Ružicu, ali Ružica Ristić, Pristovšek, moja draga prijateljica iz srednje škole, “Erceg, što ti ne izađeš na Sajam knjiga?” Ja kao pa nemam pojma. I izašli smo i upoznali toliko ljudi. I bio je i finansijski toliko uspešno. Da sam ja rekao “Ha, čekaj, čekaj, pazi šta se dešava.” “Ovo su sad najlepše stvari.” “Mi radimo nešto u čemu uživamo svi zajedno.” “Publika i mi.” “Nema publike, sve to je deo Infinity Lighthouse-a.” i još nam omogućuje da mi dalje se razvijamo i razvijamo. I onda dođeš do Svemirskog ranča i kažeš sebi “a što sad ne bismo stvarno napravili i to, kad će da uspe to finansijski- nemam pojma, Ivane I ti si me malopre pitao, “Srćko, će preteknete?” Hoćemo. Kako? Nemam pojma. Ivane mi sad dovijamo se. Dovijamo se. Neke firme koje su nam dugu ove pare su propale, neke nisu, duguju nam, snalazimo se, dajemo svoje pare, pozajmljujemo se, krediti, Patreon i ne znam, sa Youtubea, skočila nam zarada sa Youtubea, u jednom trenutku lepo nam skočilo, sve smo to potrošili. Razumeš, znači sve što dešava, neko mi je napisao, to mi bolo me pogodilo, kaže “Srđan je materijalista”, pa je okej. Ja više kad sam postao materijalista, čoveče, ne sećam se kad sam poslednji put uzeo pare i dao ih u nešto što mi je Infinity Lighthouse, Ali nemam problem sa tim, ja sam presrećan , jer ovo su moji snovi, ja živim moje snove. Ja sam rekao, pa možda je ovo prvi put da javno pričam o tome, sad samo da pažljivo ljudi shvate ovo. Ovo je kraj moje karijere, u kontekstu da nemam ja posle ovoga ništa više dalje da radim, da dramatično menjam stvari. Ti me pitaš, stalno nešto čačkam. Ja se nadam, kada napravimo Svemirski ranč, da ću onda moći da idem u svata mesta i sve te muzeje. 

Ivan Minić: Da ćemo onda moći da idemo u svemir. 

Srđan Erceg: Tako je, u svemir, nadam, može, može, može, može u svemir. Jer kad kažem kraj karijere, ja mislim da ja sad neću se tim više baviti. Nego u kontekstu toga, stalno sve mi to smo menjali. Infinity Lighthouse je krenuo kao ideja što bih voleo da sednem i da pričam o Formulu 1. Da ti ja kažem da smo mi očekivali da ćemo mi da upoznamo toliko divnih ljudi po celom regionu sveta. Ne znam li sam ti rekao, redari. Redari, nisam ti rekao, koji su u poreklom iz BiH, koji žive i rade u Americi, koji su se prijavili da budu redari na trci Formule 1. Nose majice Lap 76 tokom trke Formule 1. Ja ne znam šta bih više, ne znam šta više mogu da tražim od univerzuma da smo mi kao ekipa, od nekog koncepta, da mi pričamo o Formuli 1. U sred Covid-a došli do toga da neki veseli ljudi, sa osmehom na nju, zadovoljno nose Lap 76, niko ih nije naterao. To je iz te radosti. Čekaj, ti deliš neku sreću, radost. Razumeš koncept. Ja želim da uživam u tome. I dalje ne verujem u cinični svet koji nam se gura nogama u grlo, da svi treba da zanemarimo bližnjeg svog i da budemo, brate koliko je to para, samo transakcioni modeli, koliko ti meni, ja tebi i ostalih. Meni je to jezivo. Mislim da se to biti će mnogo, mnogo, mnogo više od toga. I imam dokaze za tako nešto. Da li će se to dopasti nekome ko vodi, na žalost, loše korporacije. Ne interesuje me. Ako njima, ne znam, 4 milijarde profita godišnje nije dovoljno. Mora još stalni rast, neprekidni rast. Znaš, mi se šalimo u Altimandrovom dvojci. Imali smo bug kad smo bili klinci, to si sigurno pričao, sećaš “More, you must give me more”  Stalno ista priča. A mi smo u fazonu, vidi što je dobro da traje, nećemo nadam se da propadnemo, ali kažem, svemirski ranč zaokružimo, završimo te capex, capitalni, capital expenditure investicije i ti onda dalje ploviš, svemirski ranč ide svojim putem. Da li to znači da ćemo sutra da nađemo prostor koji ima odžak, pa ćemo da kupimo odžak, jer ćemo da nacrtamo raketu na njemu i ne znam šta, nemam pojma. 

Pričao sam ti, nemam pojma ni šta sam ti pričao, tražio sam da emitujem znak Infinity Lighthouse-a na toplanu, nisu sigurni da je zakonom dozvoljeno, zamisliš da imaš veliku sijalicu upališ Infinity Lighthouse. I onda ljudi znaju da snimamo, na primer. I onda ko hoće doći da vidi Batmana, hoće da doći da vidi Viksu, Vanju, Džimija, ne znam, Paju, Dekija, mene, i tako dalje, kako se zabavljamo. Ne, ništa drugo. Eto, to ti je sad priča o Svemirskom ranču. Zašto se promenio. Pa smo shvatili, smo u jednom trenutku, kad su ruke se otvorile posle Darka iz ruku, da imamo komšije koje su glasnije nego što smo očekivali. Pup, pup, pup, pup, pup, pup, pup. Onda smo odvojili sobu unutra, stavili na silikon zapravo palete, da bi smo smanjili vibracije, pokušali da ušuškamo studio, a ti dalje imaš, pup, pup, pup, pup. I to je okej, vidi, to je život prostora sve u redu. I onda smo shvatili, pa možda nećemo baš moći da snimamo sve kako smo mi mislili, da će biti mir i tišina. Kad smo mi gledali prosto mir i tišina, smo rekli, ok, mi volimo Darka, čekajmo da bi to nalazio Ferrarija. Čovek koji nam je pomogao i da se skućimo pozdrav i za Aleksandra Dokera, također mnogo nam je pomogao. Svi su divni, ne sećam se kako se zove čovek koji vodi draft, ali on nam isto reka, dobrodošli komšije. Još uvek postoji, ja se ne znači to ostati lepa komšijska priča. Vespa bar, Đole, koji je otvorio Vespa, jedno Đole, malo, malo ga gledaš. I svi imamo istu sad situaciju, a i sad, po jednom, on je očekivao, kreće neka leta sezona, krenulo, ne znam, u martu, otprilike, sto ljudi u bašti ko će se da ih usluži. Đole, i svi zajedno koji rade, da vidi, moraš, moraš da ispoštuješ ljude. I kažem ti, ali tako neki osećaj funkcionisanja, pripadnosti, lep je za sad, stvarno lepo se to funkcioniše, i onda kako se dešavaju promene. I onda ti shvatiš, čekaj. Došlo je, ne znam, za prethodni vikend 70 ljudi gleda Formule 1 u sred, na sred praznika, na sred, dakle, Uskrsa, 70 ljudi i dalje bilo u prostoru. Vikend pred 70 ljudi došlo je da gleda Moto Grand Prix u Jerezu i da navija sa ljudima s kojima su istomišljenici. Mi smo imali radove u subotu, jer nismo mogli drugi dan da odgovorimo za radove. Ljudi su došli da gledaju sprint, mi smo rekli “Hoćemo da emitujemo sprint, ali ne možemo, pravi se kružni stepenik”. Čelik, bum, bum, bum, ništa ne čuješ. A su ljudi došli. Poenta je, sve više i više ljudi dolaze ono što mi se dopada na prvom mestu okupljanje. To je poenta, dođi, mi ćemo raditi i ostalim danima, ideja nam je ponedeljak, četvrtak, petak, svakako da tu bude mesto gde puštamo reprize i još jedna stvar. Mi se stvarno trudimo da ljude radujemo. Da ljude radujemo, da ispričamo priče, da ih obradujemo. Čak i ako su teške priče da malo promenimo stvari, ali je poenta u sledećem, kad ti dođeš, ne znam, dva je popodne, i ti sad negde u blizini radiš, i ti dođeš, nije to co-working space, da se ne lažemo, ne može da bude co-working space. Suviše smo mi na sve strane da bih smo mi nekom obećali kako će svakog dana to isto videti. Nemam pojma šta će ga dočeka u sredu, osim što znam da će mu se emitovati trka Formula 1, MotoGP, ili NFL utakmice, ili šta već, I ako dođeš i ne znam 30 ljudi sedi, mi ćemo da pitamo. Ljudi, hoće čovek da gleda mnogo mu znači velika nagrada Meksika 2023. Da mu pustimo. Ja ti garantujem da će većina reći ok. Garantujem. Zašto. Usreći ćemo jedno ljudsko biće. Znam da to zvuči suviše romantično. Nije. Može to da funkcioniše. Dobra komunikacija, pristupni ljudi. Za sada mi smo stvarno srećni. To su neke naše fantazije. I naravno imaš i jedan komercionalno komercijalni deo koji zasnovan je opet na lepim pričama i druženju. Doći će Evropsko prvenstvo u fudbalu, doći će Olimpijske igre. 

VOLIMO OLIMPIJSKE IGRE

Ja želim da budem u Svemirskom ranču u momentu kada se trči 100 metara finala. Što žene što muškarci. Jer za mene to je dalje vrhunac Olimpijskih igara. Ne znam za ostale, ti znaš o čemu pričamo. Za mene je Olimpijada atletika.

Ivan Minić: Ja želim da budem na Sendeniju ako se na njemu trče. 

Srđan Erceg: Ja ti želim da budeš na Sendeniju ako se na njemu trči. Želim da budeš tamo i da nam javiš kako je bilo, da dođeš posle i da nam ispričaš kako si se osećao. Jer to je poenta cele priče. Pazi mene zadivljuje šta će se desiti nadam se na tih 100 metara. Sećaš se kad je Bolt istrčao, ja sad sam se naježio. Znam trenutak gde sam bio i šta sam radio. To je 100 metara Olimpijske igre. To je to. Tu čujem šta ovako. I da me ne shvate devojke pogrešno. I žene i muškarci, ali to je meni vrhunac. To je to što pamtim Bolta, u tom trenutku Bolta. Da li pamtim, ne znam, Grifin Džojner, Junior. 

Ivan Minić: Olimpijske igre su pre svega, plivanje gimnastika i atletika, a sve ono ostalo. . . 

Srđan Erceg: Salata. Uz dužno poštovanje, čak i da mi stave Formulu, ja bih rekao, momci jedete salatu. Zato što, i neću da vređam ni jedan sport, to je neka pojača salata, ali koliko god da su fenomenalno, Taj moment atletike je za mene i dan danas. Zaista mi je to. Jer u to momentu, u Olimpijski stadion, koji god da je, svi smo došli da pogledamo tih 10 sekundi. I super mi je što se se pakuju u 10 sekundi. To je to. To će tada se desiti. Nema više. Zamisliš samo pritisak koji neko prolazi. 

Ivan Minić: Da, nemaš vremena za grešku, za popravku, bilo što. 

Srđan Erceg: Nemaš, nemaš. Nema repriza. Gotovo. i sad ceo život si uložio u tih 10 sekundi. Meni je to vrhunac, vrhunac sporta, vrhunac svega. I jer koliko god da volim sve ovo što radim, razumem taj moment, ili mislim da razumem i to je meni ovako. Da li volim Zimske. Apsolutno. Hokej, skijaški skokovi, u sve fenomenalno. Međutim žao mi je što sam upotrebio izraz salate, to nije pristojno, da to povrće, to mi je ružno, Ali to je sve nekako sa strane. To ulepšava ceo događaj. A ovo je vrhunac. I kao piramida mi stoji. Da je to mi jedna stvar. 

VOLIMO FORMULU 1

A isto tako, veruj mi, ja ću da gledam grupne takmičenja, košarke, gledaću fudbal. Gledaću fudbal možda najmanje. Ali evropsko prvenstvo, u fudbalu će biti zabavno. Zašto ne bismo, nego se mi ne bavimo fudbalom. Stvarno ne razumem fudbal. Omogućili da Svemirski ranč kao mesto neke sreće, radosti, kaže ljudima dođite, sedajte, uživajte, gledajte i pride pogledajte našu izložbu o Formuli 1 ja ti garantujem šta meni Formula 1 je pokazala do sada gotovo da ko god ima neki kontakt i odnos sa Formulom 1 pogotovo sa Formulom 1, koliko god ja obožavam i Formulu 1 i MotoGP što je dve velike razlike Formula 1 je masovnija to je prva stvar, zašto je masovnija, nemam pojma i emocije koje ljudi donose su neverovatne uspomene porodične. Sećam se nedeljnog ručka, povremenih trenutaka itd. Koja je razlika? Oni koji obožavaju MotoGP, ne gledaju uglavnom samo MotoGP, njima dan počinje u 10 ujutru i sad. Naravno da su fenomenalne uspomene, ali, to je sad subjektivnost, ja mislim, ljudskog bića. Taj moment da ti imaš taj start koji se opet svodi na nekih 10 sekundi starta, u dva, sada tri popodne, ti svi kažemo mami ili tati jao ne, čak ne, mora start da se pogleda. Ne znam koliko ljudi mi reklo, nisam dugo gledao, gledala Formulu 1, ali se sećam kad smo bili klinci, trenutka kada se počinje trka. Znaš, to je meni, moja uspomena, moje blago. Kada je reč o MotoGP, MotoGP drugačije se gleda. Gotovo je kultnije gledanje MotoGP, ali se ne svodi na taj jedan trenutak. 

Ivan Minić:  Imaš tu još jednu stvar, znači, barem se meni tako čini. Formula jedan je sastavni deo našeg života i života neke prethodne generacije, 40 i više godina. Postojali su ljudi koji su pratili motociklizam i u tom periodu. Deo svetskog šampionata je između ostalog bila i trka u Jugoslaviji, odnosno u Hrvatskoj danas. Znači, svašta nešto se dešavalo, ali to je baš bilo za frikove. Nije to bilo ni toliko ispraćeno, ni toliko dostupno. Formula 1, brate, ok. Glupo bi bilo reći da sad ne znam da ti kažem ko vozi, jer odgledam barem par trka godišnje. Ali ja znam da ti kažem, ceo grid 1994. 1995. 1996. 2000. 2001, druge, treće. 

Srđan Erceg: Da, da, da. 

Ivan Minić: Meni je tad to izgubilo neku draž. Tamo negde, treće, četvrte, pete. Više nije bilo Miki Hakkinena. Šumi je već bio pri kraju i tako dalje. To je prestalo da mi bude interesantno. Ali sad mi je super zanimljivo, sećam se kao ono, kada se pojavio Max Verstappen pre 6-7 godina, znam mu ćaleta. Znaš kao. Znam mu ćaleta i nije uopšte to bilo kao taj moment da on je prvi jedini. Pa Karlo Sainz isto, znam mu ćaleta. Ne iz formule, ali znam ćaleta. To je neki pedigre i to je upravo podsećanje na taj moment gde kao, ne znam, ja imam devet godina, sedam na autobus, idem preko celog grada da bih u Skojevskom naselju sa svojim ujakom gledao formulu svake druge nedelje. Ja dođem, on mi spremi Nes kafu koja ima 2% kafe i otprilike 40% čokolade i malo mleka, ali to je bio naš ritual i to kao može da dođe ko hoće, on ima da sedi i da ćuti. Pa kad se završi trka može sve, možemo i da idemo negde, nebitno, ali kao to je bilo nešto naše i to je bilo mnogo važno. I ti si o tim ljudima mnogo više želeo da saznaš i mnogo više cenio svaku informaciju koju imaš jer ih nije bilo. Znaš, kao, mrzeo sam Demona Hilla kao Nemca, što se kaže, jer sam imao neke svoje favorite, moj favorit, ja i dan danas ako me neko pita. 

Srđan Erceg: Zanimljivo za Demona Hilla, da si to rekao, ti si prva osoba koju sam čuo da je to rekao. 

Ivan Minić: Da, ali ja sam obožavao Šumija u Benetonu. Meni je Šumi u Benetonu prava stvar. Posle Ferrari kao okej, znaš, ali Šumi u Benetonu, to je taj neki moment. Posle je bio Fizikela, posle su bili neki drugi. 

Srđan Erceg: To što je on uradio samo izvini u Benetonu, i dan danas pamtimo. Jer to što je uradio zapravo su možda njegove najveće titule. Ovo posle je njegova najveća zaostavština, najveći uspeh kao čoveka koji je pomerao planinu, zvanu Ferrari, ali vozački i to što je uradio u Benetonu, on nije trebalo da osvoji titule, a osvojio ih je. 

Ivan Minić: To i jeste magija, nisi imao najbolji bolid, ali si bio jedno sa tim bolidom. Kao što i pre toga, , znaš, ovih dana se mnogo vrti priče o Seni, zato što je 30 godina. Jeste. To je jedno od prvih sećanja koje ja imam na formulu. I ja sam njega znao kao vozača jer prosto bio je jako dobar, ali nisam imao nikakav veliki sentiment, jer kao najbolji njegove sezone 1988-1989 sam imao tri godine, četiri. Ali onda kada sam prvi put gledao trku, ne znam, Monte Carlo iz 88. i njegovu izjavu vezanu za to i uopšte celu priču oko toga, ti prosto, znaš kako, Monte Carlo je bilo najdosadnija trka ikada. Zabavna prvi put zato što ne znaš kako izgleda Monte Carlo, drugi put kad gledaš kao brate, ovo je sve isto i jako je sporo. Dok on ne uzme da vozi. I nekako, znaš, postoji ceo taj moment koji je, čini mi se, u MotoGP stigao sa Valentinom deset godina kasnije. 

Srđan Erceg: Pa jeste. Znaš šta se razmišljam, možda sam ja samo omatorio, ali, činjenica je da mi u naše vreme nismo mogli da steknemo prema MotoGP tu vrstu emocije jer nije postalo, ni retko se prikazivalo, vrlo bilo je pitanje da će se prikazivati sledeća trka. Drugo, niko nije pratio osim 500 kubika, tadašnje građanska klasa je 250-325. Niko ništa nije znao o tome. Ja danas, evo sad razmišljam zapravo, možda dugujem izvinjenje celokupnom auditorijomu MotoGP, možda oni imaju emocije koje ja ne poznajem jer ja nisam za ručkom sa njima. Osim što sam u kutiji. 

Ivan Minić: Ludak u kutiji. 

Srđan Erceg: Da, ludak u kutiji. Ja ne razumem, možda će neka nova generacija reći, sećam se, mojih ručkova Kada smo očekivali start MotoGP-a, iskreno nadam se da je to slučaj, jer za mene je to veliki uspeh svih ljudi na ovim prostorima koji su radili na tome da se MotoGP postavi na mesto koje ja smatram da zaslužuje. Jer ovo što pričamo o Formuli 1, to su moje viđenja i iskustva sa ljudima u komunikaciji koju sam imao kroz sve ovo što radimo. S druge strane, MotoGP, mislim da tek stiče, lepo si rekao, mislim da se 100% upravo tu vrstu zaveštanja, i na ovim prostorima pogotovo, a ono što mi je lepo, što smo pomerali toliko daleko neke stvari, da smo konkretno sport klub, da je jedna od retkih televizija na svetu koja prikazuje sve. I mi smo u reko grupi komentatora koji komentarišu sve. Ja se ne sećam kad posljednji put nisam planski komentarisao nešto, osim, kažem, slučajnosti potrefi se da imamo duple vikende formule i moto GP i iz te perspektive moram ti reći da je baš me zanimljivo kada će to da izgleda nekim novim klinkama i klincima i kako im sad izgleda, jer nam se sve češće dešava svima da nam odrastli ljudi kažu “ja sam odrastao uz vas” “molim, uz koga si odrastao, šta pričaš.” “da imam 20 godina” “ne, kao čekaj, čika Srđo, kuc kuc 50, a još malo” i shvatiš da je neki momak, devojka imao 6, 7, 8 godina, sada ta osoba ima 20 i kusur godina i gledao je prenose uz tvoj komentar, dok je imao u formativnim godinama priliku da to sluša i gleda, nema o drugačiji način. I kaže “E, vi ste obeležili moje detinjstvo”. 

Ivan Minić: Ta generacija starija koja je nas inficirala i oni su imali taj moment koji meni nije bio jasan zato što se desio pre nego što sam se ja rodio, to je. Žaki nema, znam mu ćaleta. 

Srđan Erceg: To je Žilov mali. 

Ivan Minić: Znaš, to je taj moment. 

Srđan Erceg: Da, da, to ti je lepo, to ti je lepo. 

Ivan Minić: Znaš, to je ono, i taj moment. Mislim, nemoj da te iznenadi, mlađi sam od tebe dosta, 9 godina. I ja sam predugo u svemu ovome. Meni se skoro desilo da ono, devojka koja ima 30 godina kaže moj tata mnogo voli da sluša tvoje podkaste, što je, mislim, super, ovako. Znaš. 

Srđan Erceg: Naravno, to su lepe stvari. 

KLJUČNI TRENUCI

Ivan Minić: No, sad taj moment nastanka nečega ni iz čega, odnosno ti imaš nekakvu konstrukciju i ograničenja koje moraš da poštuješ i imaš san. I imaš rok koji. To je za tebe uvek bilo vrlo fluidna stvar. Ali kako je tekla cela priča. Odnosno od nula do trenutka kad je to bilo mesto na kome neko može da dođe. Šta su bile prve stvari koje su se tamo desile, koje su vam bile važne. 

Srđan Erceg: Znaš kako, nama je bilo važno da prvo uopšte dobijemo taj ugovor, da te ne lažem. Jer mi smo pisali i projekat i šta planiramo itd. I neko je morao da sedne i da dobro razmisli, da li je ekipa poput nas i to što mi planiramo, žele uopšte da ima u svojim okvirima. Ja ću opet da se zahvalim Aleksandru iz Dokera, što je on čovek bio, to su nam iz Gastrošora rekli, rekao najzad da dovodite takvu grupu ljudi i pored nas koji smo već ovde i da dovodite baš njih jer oni su fenomenalni. Tako da pazi. To dosta znači.

Ivan Minić: Jasno, dole niko nije normalan. 

Srđan Erceg: Da, vidi, veruj mi, da. Ali to je to ono što Gastrošor čini takvim kakav jeste. I, kažem, Darko iz Ruku koja je nas podržala, ali Darko je novopridošli član ekipe, kao i mi u Gastrošoru. Aleksandar je starosedelac. Doker je tamo. Prvi bio. 

Ivan Minić: Pa pet godina. 

Srđan Erceg: Bukvalno. Kada ne da nije nikog bilo, nego ničega. Tako je. Ti odeš i ima nas sedam. 

Ivan Minić: Nije bio šor. 

Srđan Erceg: Ne, nije bio šor. Tako je. Nije postao koncept. To je inače pozor za Sagora koji to sad marketinški počeo da pokreće, spajanje sa silusima i tako dalje. Ali Aleksandar je starosedelac koji je prošao bos po trnju da to oživi. Možda, ne znam, si imao podkast sa njim? 

Ivan Minić: Nisam još uvek. 

Srđan Erceg: Ali on šta bi mogao da ispriča, ko zna šta se tamo sve dešavalo. Poenta je da je on nama rekao “dobrodošli” i rekao “super što stižete” i to ti daje dodatna krila. A znaš šta ti je onda sad pitanje. Šta ćeš ti da radiš. Ti sad znaš koji ti imaš koncept, šta se dešava. Pivot se nije desio kod nas samo zato što smo mi nešto hteli, nismo hteli, samo zato što je publika nešto htela i nije htela. Dešavalo se takođe da, ja ih ne kritikujem, niti mi smeta, mnogo ljudi koji je dalo reči na razne stvari, nije tu reč i ispoštovao. Ja možda kasnim, ali ću da ispoštujem to što sam uradio. I malopre smo ti i ja pričali, gde je, nažalost, stekao utisak da sam ja nažalost uvek taj koji kasni. Ja ću tebi reći pa i svima koji slušaju podkast, ja ću dalje to da govorim. Da li sam ja stvarno kasnio ili nisam. Ili neko drugi kasni. Nevažno je. Ako sam ja predvodnik ekipe, ja sam kasnio, kraj priče. To je moj posao da kažem ja sam kasni, ja sam izvinjavam. Da li će neko meni da se interno izvini ili ne. To se ne priča ljudima kojima smo mi dali javno obećanje. Ali je poenta da je bilo puno, stvarno puno obećanja. Ako uzmete taj prostor, te X, te Y te C, F, T, G, H itd i ti sad kažeš, čoveče imamo sve kako treba posloženo, računam da će nešto da ispadne, ali nisam računao da će sve da ispadne. I samo vidiš kako nema. . . Ne garancije Ivane, to su ljudi koji su do tog momenta sve ispoštovali što smo se dogovarali. I odjednom, neću da izmirim dugove, neću da izmirim šta je bilo u planu, ali e, ovo, mi smo dogovorili top, jel to može, može, već u decembru. Mi u septembru uvodimo. A u decembru nam to stiže strava. U novembru će se desiti ovo. Ja, super. Stiže neki novac u oktobru. Sve, sve, obećao nama, a super, sve. Pri čemu. Nemam ja vremena da potpisujem ugovore s ljudima ako hoću da prihvatim da idemo u skok. E, Ivane, vidi. 

Ivan Minić: Dobro, Srđane, sve u redu. 

Srđan Erceg: I ugovor se lako prekrši. Poenta je, znaš kako je. Čoveče, dao si reč nekome. Ispoštuj reći. Znam ja da je to postalo možda jeftino, ili možda uvek bilo jeftino. Čoveče, dao si nekom rečl. Ti utičeš na nekoga. I ako si pogrešio, zaboravio, reci, “Ju, izvini. ” A nemoj prestaneš samo da sam se. . . Nemoj da pričaš priče koje nema veze više sa životom. Reci, nemam pojma kada će, ne znam šta će se desiti. Mi smo govori, dosta ljudi kažete, dođu i sve super, sve dođu. Vodnoinstalater dođe, ma sve top, sve pet, mi se skupimo njega nema. Zoveš ga nema ga. -Nikad se više nije javio na telefon. Šta se desilo. Nemam pojma. A neću ja dakle, samo da se razumemo. Ne generalizujem. Nisu svi vodoinstalateri, dobri niti, loši ni bilo šta. Taj konkretno, prestao čovek se javlja. Neću ni da osuđujem otkud znam. Možda, nadam se da je zdrav, prav i da je prosto mu je dozlogrdilo da radi sa nama. To je najlepše što mogu da mu poželim. Ali se dešava da se sad menja toliko stvari da mi pola stvari koju nam je rečena da ćemo imati, nemamo. I sad šta možeš da uradiš. Možeš dve stvari da uradiš. možeš da kažeš “dobro, mi idemo dalje, skočili smo, sad mašaj ručicama” ili “ajde da iskočimo iz svega ovoga i to je to”. Ja sam rekao “znate šta, ja ću da mašem rukama”. I srećom, ljudi oko mene mašu rukama i mi sad mašemo i letimo i letimo. Koliko letimo, koliko možemo mi da letimo, ali to ti je tako krenuo. Prva stvar koju smo mislili da. . . 

Ivan Minić: Da lebdimo. 

Srđan Erceg: Lebdimo. Prva stvar ti je bila grejanje. Gde se sticajem okolnosti desilo da stvarno nismo mogli da razumemo kojim putem najbolje da idemo da rešimo grejanje. Da li je podno grejanje, da li je kroz klima-uređaj, da li je kroz, ne znam, pošto je Šarlo ušao dan posle nas, koji pravi pekaru, u mogućnosti,  da li postoji da kod njih nekako zajednički napravimo neki sistem. Imaš milion nekih ideja kako to uraditi. I sad, jedna stvar, ako uradiš nešto podno grejanje, “Uništavaj beton, diži beton, daj da vidite da je to sad sve lako, a koliko će da bude struja, a nemaš ni pojma kako ovo funkcioniše. I onda je opterećenje struje, koliko ti je ograničenja, ne ograničenja, da sad ne gnjavim. Poenta je bila, ajmo to, kada me pitaš konkretno šta da rešimo, to onda se ispostavi da izolacija krova ne postoji. Bilo je priča da je taj krov, sređen nov krov, mi gore, gore, nema ničega. Znaš, crep. To je ladno. I šta god da zagreješ dole, to će da ode gore i da zagraje kosmos. I onda smo rekli da ne zagrevamo atmosferu, ajmo da uradimo izolaciju, na primer. Znaš koliko ti treba u profila da izoluješ taj krov. Kilometar. Ne šalim se, imam specifikaciju računa i gledam i rekoh “šta je ovo.” “Hiljadu dužnih metara. ” “Šta čega smo kilometar kupili. ” “Kupili smo u profila na koji će da se nakači jel te gipsana ploča postaje i da se sve to…Sve ok. ” nego onda kaže “aha ok, to će sad da funkcionira” onda smo to uradili onda smo sebi rekli “ajde napravimo studio” kako smo ih zamislili onda u toku radova se desilo da je Šarlo počuo sa radovima i jednostavno se cela zgrada trese i ti se tako kao “će ovo stalno da bude bučno” onda počnu Ruki da prave haos da pozitivni, da budu popularno mesto u gradu ti odjednom imaš prozore koji ti se tresla “aha, ipak moramo promenimo prozore” znaš, vidi, sad to sve smešno zvuči kako su se same stvari korak po korak si saznavao šta sve treba, ne treba itd. I kažem ti, ja sam i dalje presrećan, to što ja tad nisam znao, znaš kako tu ide sa znanjem. Sada mi je lako. Sad mogu sad da ideš, da hoćeš da se useljavaš negde? Zovi me. 

Ivan Minić: Pa posle Golog otoka je sve lako. 

Srđan Erceg: Lako je, lako je, jer ti si sve prošao. Ja sad pričam o tome zašto nam smrdi iz toaleta. Znaš kojih teorija sam se naslušao. To je zato što imaš izduv koji gasove odvodi, nije dovoljno visok. Što ima u teoriji smisla jer moraš da digneš gore na 4 metra jer je atmosferski pritisak mnogo manji. Kada govorimo o atmosferskom pritisku, 4 metra razlike je ogromna razlika. Kompletna atmosfera je ta za 4 metra gore, dakle sela ta težina vazduha. Na toj rupi je mnogo manji vazdušni pritisak. Ako ti podigneš gore otvor, smanjuješ atmosferski pritisak na mestu na kojem to gasovi izlaze. Dobivaš potisak, problem osnovna fizika, razlika u pritiscima, gore polje niskog pritiska, dole polje visoko pritiska i on gura smradove napolje. I mi kao, top, našli smo rešenje. I dalje smrdi. Pa to je tako, zato što je reka takva. Znaš, pa sad dolaze stručnjaci, objašnjavaju nam sve kako to da rešimo, XYZ, IFA, znaš šta je bio problem. Vodena barijera. Došao gledalac i kaže, ti to vidiš svaki dan i to si kod kuće rešavao milion puta. Al ti ne padne na pamet da pogledaš najjednostavniju stvar. Gde je crevo ne visi ovako, pa se formira ga ovako, znači vodena barijera ovde, pa smrad se ne vraća, nego je ovako nekako. Znaš koje je rešenje. 

Ivan Minić: Malo duže crevo. 

Srđan Erceg: Uzeli pet metara od creva, isekli ga, ugurali, nema smrad. I onda napuniš naravno centralnoj dole deo. Evo ti trik koji mi je dao gospodi jedan koji je građevinac. Kaže sipaj malo zejtina unutra, kažem molim. Kaže zato što ti on lakši od vode. I neće ti isparavati istom brzinom, dole i da isparava, on će dalje dostane gore. Ok, nemam pojma, teorija mi je malo sumnjiva, ali sam ja sipao zejtin i ništa ne smrdi. Sipao sam vodu, onda se ubaci malo zejtina, I kao okej, nije užeglo, ulje, sve u redu, mirisa nema više. 

Ivan Minić: Još malo posoli i to je to. 

Srđan Erceg: Tako je, a bila mene predsednica jedne ambasade u poseti, jer hoćemo da uradimo nešto zajedno kad bude završen prostor. Smrdi. Čak je ona žena toliko zagrejana u smislu pozitivno htela da uće da radi sa nama, da mi šalje sad savete kako da eliminišem smrad iz WC-a. A to ti je Infinity Lighthouse. Ljudi žele da se neke stvari tu lepe dese. Ali je rešenje bilo dosta jednostavno. I vidi ti Ivane, moraš sad da naučiš sve, šta, kako, zašto, onda, je li ti treba drenaža da se uredi. Nema problema. Uzmeš crevo koje je dole punog profila, kore je zapravo sa perforacijom, i onda voda koja curi, dakle, pošto tlo propušta vodu, ono curi kroz gornji deo koji je perforiran u puni profil dole i ovo ide u odvod, odvod koja je zapravo kanalizacija za Kišnicu, koja je spojena sa centralnom kanalizacijom za Kišnicu. Onda uzmeš oluk i spustiš takođe u crevo još jedno koje je puno profila i gore i dole, koje je odvod. Razumeš, da li sam ja mislio da ću se time baviti. Nisam, ali okej. 

Ivan Minić: Inženjer. 

Srđan Erceg: Inženjer, objasne ti ljudi naučiš. I sad, šta smo rešavali. Šta je nadolazilo tako smo ga rešavali. Nemam pametniju priču, ne znam da li će ovo ikome da bude zanimljivo što ja pričam, ali tako me to išlo. I sad ćemo da uradimo spoljnu izolaciju, zašto. Pa da bude još toplije. Zapravo zimi ispostavilo se da kada dođe 120 ljudi da gleda trku, ni ne treba ti grejanje. 120 grejnih tela. Bukvalno, odjednom gasi grejanje, svi su. 

Ivan Minić: Otvaraj kamionska vrata. 

Srđan Erceg: Bukvalno otvaraj kamionska vrata. I to je bilo zanimljivo, znaš onda ima se ta rešenja koja mi nismo ni znali, gasni topovi to kad je i Grale pravio izložbu pa dođe sa dva gasna topa, ja se zovem gde dva gasna topa. Šta će ovde da se desi sa dva gasna topa Ne, toplota nego Ivane ja treba da pomrem od vrućine, znaš kao a jao šta ćemo sad da radimo 

Ivan Minić: Rekreirati atmosferu u pustinji

Srđan Erceg:  E onda imaš drugi problem, onda pošto sad nismo svi ni svesni da će biti toliko toplo i odjednom počinje vlaga da se pojavljuje. Jer razume se tako čekaj, nismo da se ventilaciju završili, da odvodi tu istu vlagu, onda počinute da se odlepljuju trake staza koju su oni nacrtali, kojim su trčali po Čileu. Razumete, kada počinu se stvari odlepljuju sa zidu. Ok, nije problem koji nisam razmišljao. Uvek ćemo nešto novo da naučimo. Tako da, znaš, kojim putem. Nemam plan. Jedino što sam ja bio 100% siguran je da treba da stavimo najveći ekran koji možemo na zid. To je jedino što sam bio siguran. Ja, onaj ekrančić, ekrančić, 85 inča, vidi, u kući svakoj to je, wow, oslepećemo. Ali tamo je to ekrančić. I mnogo ljudi reklo, znaš, lepo je, ali ne može se gleda. Sad niko ne govori da ne može da se gleda. I zato što je to zaista smislena stvar da uradiš. Ako si rekao da će gledati trku, moraš da napraviš da se gleda trka, kako dolikuje. I nisam nismo hteo nikakve projektore, na kraju ista cena bila za projektor koji i dalje nije filmski, kao i za ekran. Koji je zapravo imao mute panele. I evo reklama, ako smem. Smeni? Nama su bili super divni. Antenal, ljudi iz Antenala. Ja im se javno zahvaljujem koliko su oni bili divni, profesionalni, predusretljivi. Nemam reči. Stvarno nemam reči. Ja sam otišao kod njih, video to što želim, rekao ok, oni su rekli nema problema, su to završili ekspresno, neću da govorim o kojim rokovima, jer su se smejali, jer mi smo rekli, znači šta, prošla nam je prva trka sezone i nije to to, nama treba za drugu trku sezone, oni sve što su mogli uraditi da to bude u najkraćem roku savršeno, stvarno, ne hvala, nego nemam reči, stvarno nemam reči, tako da eto, Antenal. 

PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Ivan Minić: Još uvek nije sve gotovo, iako je u funkciji, da kažem. 

Srđan Erceg: Jeste. Sve je u funkciji, ali znaš kako, sad imamo da završimo, moramo da završimo galeriju kažem gipsera, danas zovemo novog gipsera, ovaj drugi gipser je nestao oni prvi ljudi koji su nam popravili UV profile i toplotnu izolaciju itd. treba doći gipser posle njih, došao je gipser i rekao niste ovo dobro UV profile samo ono skinem i da stavim. 

Ivan Minić: Ko ti ovo radio, znaš ti koliko je to posao. 

Srđan Erceg: Ja sam rekao nema problema, skinite sve, stavite ponovo, samo završite molim vas ta tri zida koja su nam potrebna da imamo u studiju. Jer cel koncept je zid, zid, zid, malter, krečenje. Ništa mi više ne treba od toga. Ja to ne mogu da dobijem već 4 nedelje, ali to je u redu. Jer svi misle da tražim nešto posebno i svi hoće nešto da izmisle. Ja kažem, nemate šta budite izmislite, stavite mi 3 zida i sve će biti u redu. Ali sve je okej. Verovatno ja ne umem da komuniciram, tako je to u redu. Kako god sad, danas sam zvao Gipsara i rekao sam mu, da se vidimo ovde, zvaće me u 4 popodne, nadam se ako budem dostupan. I tako. Znači, ja mislim, ne znam ali ovde kom je zanimljivo ljudi, ali ja mogu da pričam šta je meni zanimljivo, a to je koliko ljudi se nama javlja sa namerom da nam pomognu. Ja kažem, ne, u špediciju nismo došli, sad smo uspeli, zašli u špediciju. Pet ljudi se javljaju, i onda sam nepristojan, ne znam kom je sad da se javljam da uradimo špediciju. Ali toliko ljubavi, toliko radosti, ja nemam reči. Stvarno nemam reči. I dalje ne znam zašto ste me zvali, ali okej. 

Ivan Minić: Mislim da će ljudima koji budu slušali biti jasno. 

Srđan Erceg: Okej, vidi kako god, znaš sad šta nas čeka. Sad spoljna izolacija, prozori, i onda ekran napolju, a ne samo ekran napolju. Pravimo Space Cocktail Station. Svemirska koktel stanica. Kad su mi rekli da će to zove Cocktail Station, meni je bilo jasno da je to Space Station. I samim tim imaš Space Cocktail Station. I pravimo sada sa Darkom baš recepturu za koktele. Svemirski kauboj. Moraš biti Space Kauboj. Šta piješ. Pijem Svemirskog kauboja. Razumeš. Imaš kosmičku princezu. Zašto. Svaka devojka je princeza. I ako neće njen momak ili njena devojka da je kupi princezu, mi ćemo da joj damo princezu. Si princeza. Jesi. Kod nas si kosmička princeza. Razumeš. Dođeš i neki lagani koktelčić i uživaš. Šta će biti. Će biti benzin. Hoće. Biće dajte mi 98 oktana. To će da bude ja. Razumeš. Moraš da si igraš u životu. Kako je će da bude receptura. Nemam pojma. To će Darko i njegov koktel majstor da smisle. Ali poenta je da ćemo da imamo takve stvari. Jer nije poenta samo došao sam da pijem. Razumeš. Ne, došla si da se družiš. Da pričamo neku priču. I onda ćemo imati kosmičke princeze, svemirske kauboje, oktance, razumeš, ovaj, to ćemo napraviti i dizel, sada ćemo dizel.

Ivan Minić: Dizel i dvotakto. 

Srđan Erceg: Bravo, bravo, bravo, samo da me ne tuže za brend. Moram da mislim nešto dvo. Razumeš, i da to praviš, ili dajte mi toaletnu mast. Nemam pojma da će biti toaletna mast, ali, znaš, da se igraš i da ti život bude radostan zato što si došao kod nas, a onda pride gledaš, da li fudbal, da li olimpijske igre, NFL, i dočekajmo i NFL sezonu. Jer samo zamišljajte Super Bowl kada budemo tu organizovali. Još ako bude hladno u februaru, ima napolju da napravim žurku za Super Bowl. Šta još planiramo. Neću da uvodim hranu, ali ne ozbiljno. 

Ivan Minić: Ali biće Herman Hill sa jagodama. 

Srđan Erceg: Možda sam ti prava zapravo osoba. Daj da napravimo smoker da dovučemo i da pravimo burgere. Dobro, pola bolna tačka. Next please. Ali, samo zamisli, poenta je da ljudi dođu da se druže. Napravimo tailgating. Napravimo tailgating, dogovorimo se da svi kod nas smeju da parkiraju branik na branik i pravimo roštiljadu. Zašto. Zato što je sad smo hteli to da radimo za veliku nagradu Amerike u Teksasu. Teksas je, razumeš. 

Ivan Minić: A i prvi maj. 

Srđan Erceg: Tako je, cela priča. Nismo stigli, ok, imam dva bagera sad u bašti. E da pozdravim Miću i ekipu, naša ekipu, oni su došli, ljudi su rekli “Završićemo” I oni su stvarno završili. I oni su mi sve ovo objasnili što sam ti ja sad ispričao, vrlo jednostavno “Ovo moraš da se uredi ovako, ovako, ovako, ovako, da li si ti za to da, koji će biti troškovi, ljudi pošalju procenu troškova, ja kažem da, hvala vam i završe i mi ih preporučujemo, ja sad ne reklamiram sve s kojima radimo, ali stvarno su kraljevi I još ćale gleda Formulu 1, zna ono, slušamo se mi, rekao dobro, jel ste zadovoljni, jesam rekoh dobro, to je najlepše. 

Ivan Minić: Imao sam, imao sam skoro scenu na pumpi, sipam benzin i sipa vozilo iza mene neki momak komercijalista i izlazi u onim radnim pantalonama i plavo je. Lap 76 na majici i rekoh, dobra ti majica. A on me gleda i kaže, dobar je, bio Srđan kod tebe. 

Srđan Erceg: (smeh) Dobro, dobro, dobro. 

Ivan Minić: Šta je bila prva stvar koju ste radili. Jel takama bila prva stvar. 

Srđan Erceg: Kako to misliš. A misliš kako događaj. Pa zvanično otvaranje, ajde tako da nazovemo. Tu smo zapravo, tu smo imali famu. E da, jel smem da pričam o Dogmi. 

Ivan Minić: Sve, slobodno. 

Srđan Erceg: I to mi isto bilo simpatično, zato što zapravo Aleksandar i Faške su konkurenti, nisu konkurenti. Jer pivska scena je suviše mala da bismo pričali o konkurentima na klasičan način, To su sve ljudi koji proizvode svoja piva i koji se bave, izvinjavam se, vrlo ozbiljnim kraft pivima. Šta je sad caka. Što. Ja ti znaš da ja sve pričam. Bio je strah kada smo dolazili na Gastrošor, pošto imamo kolaboraciju sa Dogmom, šta se to znači. Ali ne Aleksandru. Aleksandar je rekao, molim, Dogma je jedan najstariji pivar u našoj. To je sad pivar, pivar, dobro sam rekao. Kada je oni su toliko učinili za kraft scenu, nemamo o čemu da pričamo. Full respect. Isto i Faške, full respect. Zato što da to su vaše komšije Doker, pa vi ćete naravno da radite sa njima. I meni je bio ja ti iskreno kažem ja sam se pitao šta će ovo biti. E, tu sam imao fumble, jer ja sam bio taj ko je se uplašio, šta sad, ko, kako, zašto, da li ću ja tu da uđem u neku priču, znaš kako, neko je mene pitao, nije bi bitno ko, hoće to da bude problem. Ja sam onda svoj mali stvorio problem koji je zapravo kada se ispostavljalo da ne postoji. I otvaranje je bilo 9.09. a mi promovišemo HADU, novo pivo. New England IPA. Kad me neko pita šta je NEPA, naučili su me drugari iz Dorbe. New England IPA. New England Pay Level. Nije IPA. New England Pay Level. I ja kažem, ok, idemo, radimo. I to je bio prvi događaj koji smo uradili, koji je bio super zabavan. A to je bio događaj u momentu kad je sve prazno. Imaš zidove i svi su znali šta će biti ovde, šta će biti ovde. A mi znaš onaj ludaci što pričaju “Ovde će te vam bude ovo, ovde će da bude ekran, ovde će te vam bude izložba, ovde će te vam bude studio, ovde će te vam bude prodavnica, ovde će te vam bude klima, ovde će te vam bude ovo, ovde će te vam bude ovo”. U tom trenutku samo, to je prvo što smo radili. Otvorili smo zvanično, uuh, bila žurka i onda smo rekao “Šta sad. Ne, ajmo sad da krenemo u akciju”. I sad kako mali Perica zamišlja, to sad mi se dogovorimo i to odnosno se krene sa radovima. I kažem te onda imali smo te neke situacije. “E, znate ono što ste nam rekli da ćete nam poslati da stoji kod nas.” Tu tuuuu, tu tuuuu, tu tuuuu, tužna scena sa drugih strana. Ja kao pa ne razumem sad, sve što smo se dogovorili, smo ispoštovali jedni drugima. Ja kao sačekam među dve nedelje, pa kao tu tuuuu, tu play dead, nema odgovora. Biće jednog dana. Ja kažem dobro, ovo bojim se da nećemo moći da računamo. Ja kažem dobro, ajmo sada da rešimo drugi problem. Ajmo sada da se pozabavimo građevinom. Nema građevine dok ne uradiš izolaciju krova. Aha, ok, izolacija krova. Treba ga izolovati. To je posao. Jedan ozbiljan posao. A istovremeno si rekao ljudima, bićemo otvoreni. Stavili smo naš ekran, veliki ekran koji smo nas dvojica nosili ovaj od 85 inča kad staviš, izgleda kao poštanska marka na ovom zidu. i u fazonu si, a obično se ljudima, spektakl biće, ludilo, veliki ekran, haos, ne znaš šta će da bude, i onda ljudi dođe kao “meh”. 

Ivan Minić: A okupite ih oko logorske vatre. 

Srđan Erceg: Underwhelming. 

Ivan Minić: A onda oko vatre i ekran. 

Srđan Erceg: Znaš, i onda kao “okej” i sad ljudi vole, i počnu da donose svoje stolice, jer mi je u tom trenutku nismo predvideli koliko ljudi će doći, jer nije imamo dovoljno mesta. Onda uleće ekipa iz Dokera, iz ruku, donose nam klupe, donose nam stolice, da bi ljudi imali gde da sednu. Suludo, suluda cela priča, to smo mi. I onda, kažem ti, pričamo, prodajemo Hadu, kupujemo, sad, počnemo da nabavljamo, znaš kako bilo. Točeno, netočeno, ko ima točilicu, sad sto točilica, pa ljepo. Potrošili ste ugljen dioksid, kakav sad ugljen dioksid. Ne znam to su sve te radosti koje, ti nemaš pojma. A to ti je bio prva stvar. A onda smo imali i privatnu žurku jednu, gde je došao devojka i rekla što je strava prostor, možemo li da organizujemo crtanje grafita. Može, platićemo, odlično, top. Mi kao uuuu. Prvi prihodi od prostora i napravili za korporaciju, da ne imenujem, to je tajna, crtanje grafita. Ljudi došli od njih, 50 crta grafite. Ivane, kako su svi bili veseli tokom crtanja grafita. pošto kako god otvoriš garažna, kamionska vrata, prozore i sve ostalo, veruj mi, aerosoli su čudo, jer mi svi su bili veoma veseliji. Ali dobro, to je bilo zanimljivo iskustvo. Onda smo zaustavili sve zato što smo imali radove. Jer ne možeš, to je malter na sve strane, to je kreč na sve strane, nema smisla, nepristojno je. A onda sve to gledaš da očistiš do sledeće trke da bi si ipak nešto dešavao. Onda dođe zima, a ti još uvek nisi rešio pitanje izolacije, a ni grejanje baš nije je da ti funkcionira kako treba, a onda shvatiš kako ćeš da se greješ na ogromne klime, kao da je to dovoljno. Verujem ne da je dovoljno, nego te dve 55-ice su više nego dovoljne, ali je poenta da li ima ljudi, nema ljudi, kako si izolovao ovo prostor i tako dalje. I sad mi stojimo, pri čemu. Znaš kako, podno grejanje je super, ali ogromna investicija što ne možeš da poneseš sa sobom, jer ti ne znaš sutra, znaš, da li ćemo mi da dođemo u situaciju da nam nemamo više sredstava ili šta god, to više ne odgovara i hoćemo da idemo dalje. Znaš, ti sad ostaviš. 

Ivan Minić: U svemir. U svemir, ostaviš ogromnu investiciju iza sebe, nemaš pojma. Nešto je, onda počneš malo, malo racionalnije da razmišljaš o nekim stvarima, ali ja se nadam da ćemo biti tamo, još dosta dugo, i poenta je da smo onda, tako kažem ti, učili šta da radimo. Onda se dešavaju stvari, struja, mora se razvuče struja. Okej, ajde da razvučemo struju, struje ima dovoljno, ali, znači, vidi, to su sada detalje, da te ne gnjavim tim stvarima. 

Ivan Minić: Brate, nisu detalje, sedimo, ono, prošle nedelje sedimo kod drugara u stanu, novogradnja, i kao, a gde su ti štekeri, pa imamo u svakoj sobi po jedan, i šta radiš sa tim jednim. 

Srđan Erceg: Da, ali srećom ovde ekipa pre nas je izvukla industrijske priključke, svašta su radili, smo snimali, u njoj smo imali sreće, ali to su ti stvari kojima se mi bavimo. E sad, znaš šta je to stvar. Što zapravo ideja je bila jedna, onda njenom počne se menja, jer kažem ti, neko je rekao “nema tog nečega”. Onda druga osoba koju zoveš, koja ti je rekao takođe da će te podržati na neki način, “e, matori, ne mogu”. Onda imaš treću osobu koju su opljačkali u međuvremenu, pa je sad to. Znači, opljačkali su čoveka, bukvalno su ga opljačkali, upali mu, odneli sef, bla bla, truć koji je hteo da nas podrži, ne može da nas podrži. I sad kažeš, dobro, tri od tri. I onda četvrti investitor koji se javio i rekao, ne, ulazim investiciju sa vama, bla bla, sve razrađeni planovi, okolnosti su se promenile i sad imaš četiri od četiri. Sada će da kukam nekome, četiri od četiri, šta ćemo sad. “Nemam pojma, drugari nešto ćemo da radimo” I kažem ti, u tom trenutku srećom skočilo, gledali nas na kanalu, pa smo značajno više zaradili od YouTube-a Pa došlo Sajam knjiga u Zagrebu, gde smo rasprodali knjige, pozdrav za sve, za Sarajevo, Zagreb, Beograd, Novi Sad, Podgoricu žao mi što nećemo stići ove godine u Podgoricu doći ćemo i u Skoplje i na sve moguće sajmove I sad dođeš do toga da u jednom sajmovi postaju, kažem ti, izvor prihoda jer šta se dešava, ti da bi štampao knjigu, kao što sam znaš, ti platiš sve na početku i ti ćeš zarađivati kroz vreme, ali cash flow je takav da se ti sav svoj novac prosto pretvorio u neku, znaš to se zove roba, knjige. I te knjige sad prodaju se u nekim količinama.

Ivan Minić: Dođeš do ne zna, 25-30%, ti si na break evenu, ali je mnogo teško da dođeš do tih prvih 20-30%. 

Srđan Erceg: Tako je, I sad, znaš, i drugo ono što ti stoji na zalihama, ti sad odeš u Zagreb, Ideš prvi put u životu, i ljudi ti kažu “dođite u Zagreb, biće nam zabavno super”. Ti kažeš “dolazimo da se družimo”. Nemaš ti finansijski plan. Čak smo Andreja, koja je u to vreme radila finansije, a ja sedim ovako, krene da me gleda, kaže “Srki ćemo biti na nuli”. Kažem Andrea “Zar je bitno.” “Idimo da se družimo. Mi ćemo da se vidimo sa našom publikom”. Ja ponavljam, znam da možda nekom to zvuči iracionalno, neposlovno, a ja mislim da nije neposlovno. Zato što, ako svedemo i na banalni kapitalizam, čoveče, ako ćeš da gledaš to kao samo puki biznis, pa ne možeš da očekuješ odmah da ćeš da vratiš novac. Znači moraš da investiraš u nešto, moraš da veruješ u nešto. Moraš da kažeš, ako ti ne veruješ, zašto misliš da će drugi da veruju. Znaš, to je meni uvek isto pitanje. Pa kao jao, pa bićeš u gubitku. Pa možda u ovom trenutku, a možda za deset godina budem u ogromnom plusu. Možda. Ti vidi, ti znaš mene kako funkcionišem. Taj plus će se pretvoriti u jednu lepu nulicu. Jer ću ja i tad nešto da izmislim. Veruj mi, ja i dalje stojim pri mom planu. Ja hoću da napravim mogućnost da imamo centar za dijagnostiku gde mogu ljudi besplatno da dođu na dijagnostiku bolesti. Ne zanima me kome ću se zameriti. Zašto. Evo i onima koji ću se zameriti, pustite ljudi da dijagnostikuju svoje bolesti. Ako vam je do para, moraćete vi da ih lečite. I dalje ćete ga zaraditi. A nemoj da puštamo da nam ljudi umiru zato što na vreme nismo ustanovili od čega boluju. Mene to pogađa. Mene to stvarno pogađa. Ja sam shvatio, neki nam mi se to vratila misao, gledam čoveka koji vidim, očigledno ima povređeno lice na ulici, ja bih da mu pomognem. Ja bih nam prišao da pitam kako da vam pomognem. Shvatam da ne mogu u tom trenutku, u ovom momentu sam na sve strane, ali hoću da dođe do momenta kada mogu da mu pomognem, makar malo. I posmatram to ovako, razumem društvo, jelte niti koje nas spletu, što interese, pre svega i materijalne, i nemam problem sa materijalnim interesima, dok god ne gaze tu druge ljude da bi se ispunili samo materijalne potrebe. I još jedna stvar, šta će ti tolike pare. I dal je je neophodno da zgaziš drugo ljudsko biće da bi imao još više. Ono što ne razumem, to je psihotična jedna bolest, a ja isto mislim da je to bolest. Imaš iznad se nekog u društvenom ustrojstvu, ostvario si se i tebi je veća radost da poniziš drugo ljudsko biće nego da kažeš “e vidi ove pare koje imam, idem da vidim piramidu, idem da kupim sebi novu kuću, novi auto, novo odelo”, zadovolji sebe tako. Ne, nego onu osobu koju mogu da maltretiram ja ću da plačem, meni to nije jasno. A šta je poenta. Zamisli dijagnostički centar kojem imaš radiologiju, imaš magnetnu rezonancu, imaš CAT scan, imaš PET scan, imaš sve što ti treba da ljudima pomogneš da shvate. Jer nažalost, dijagnostika je toliko teška, a ne bi trebalo u modernom društvu da bude, ljudi ne znaju zapravo da umiru. Dok u momentu, dok ustanove, već je kasno, nijedan lek im neće pomoći, nijedan tretman, ništa im neće pomoći. Možemo samo da im pravimo društvo i da čekamo do odu. To je meni mnogo tužno. A imamo moć, kao ljudska vrsta civilizacija, da to promenimo. Ako me pitaš šta mi je neki, na primer, cilj, ja bih stvarno voleo da pomognemo ljudima. Da osmehom pomognemo. Jer se razmišljam, da li je zabavljač dovoljno plemenito zanimanje. 

Ivan Minić: Jeste. 

Srđan Erceg: Jeste. Ja sad znam da jeste. Ranije se mislim, Bože Srđane, da li trošiš svoje vreme na ovoj planeti na pogrešne stvari. Ako nisi inženjer, nestvarni, i tako dalje. Dođu ljudi, neću da da zloupotrebim njihovu intimu, ali Pavle i mene, pogotovo Pavle i Dekija, samo što Deki to drugačije pokazuje, mnogo potresaju te priče. Nama je došla jedna velika i rekla, “Spasili ste nečiji život.” Ne znam da li sam ja to tebi pričao ili nisam pričao, izvini, ne sećam se. I mi smo kao, “Haha, spasili smo nečiji život.” A kaže, “Ja sam bila na ivici da završim, da okončam život.” Vidi, mene bi to potreslo inače. A kamoli sve što smo svi kao ljudi prošli. Koncept da neko će okončati svoj život, meni čini nesrećnim. I ja bih voleo, a fizički su zdravi ljudi, da kažu sebi ‘Ej, ima razloga da živim.’ 

Ivan Minić: Ima onaj Srđan, toliko me nervira. 

Srđan Erceg: Tako je, Ivane. Ja to kažem. Evo, dođite na Lap 76, dođite na 99jardi, jedan na jedan, Kosmos, pod kapom, gde god, i slušajte gluposti. Neka su gluposti. Ali evo, mi ćemo da vas zabavimo, možda informišemo i uradimo nešto. I ona kaže, ja sam naišla na vas i meni se mnogo dopalo kako se vi ponašate. Ne nužno šta pričamo, ne nužno šta pričamo, nego što prema njenim rečima dajemo neku pozitivnu energiju. Ali mi stvarno tako vidimo formulu. 

Ivan Minić: A zato što se ložite i dalje svi kao tinejdžeri. 

Srđan Erceg: Tako je, ja sam to rekao, nekoj deci sam objašnjavao, rekoh, ljudi, mi smo srednjoškolci, zarobljeni u telima odraslih ljudi, ništa više od toga. I naš humor i način na koji pristupamo u stvarima je samo što smo malo svesni nekih drugih stvari. I ona kaže, vi ste mene spasili. Ja nemam ništa više da kažem na tu temu. Čovek nam pre neko veče kaže, “Ja sam bio u ozbiljnoj teškoj depresiji kada sam naišao na vaš podkast. I vi meni značite.” I ti se domišljaš, mi pričamo bre o formuli 1, ali ako pričamo o egzistencijalizmu, da to stalno napominjem. Vidi, pričali smo o tome. Planeta će da nestane za 4 milijarde godina ili kada god. Šta će ostati iza nas. Da li su onda bitne stvari koje mi radimo. Možda baš depresivno. Ali kažem da su najbitnije. Znaš zašto? Dok smo živi, daj da nam bude lepo, po mogućstvu da ne povređujemo druge ljude i ono dal je zabavljač, ok, jeste. Naravno, šta smatram zabavljačem. Neko ko ti stvarno izmami osmeh. Ne neko ko te dovede u situaciju da te podstrekuje, da maltretiraš druge ljude i da misliš da je u redu od nekoga spraviti sprdnju i nekoga vređati i ponižavati za lajkove, klikove i preglede. To je odvratno. To je za mene zlo. To je meni definicija zla. Povređuješ neko ljudsko biće bez ikakve potrebe da bi sebe uzdigao. Nema problema s tim. To je zlo. Tačka. Ali ako ti možeš, šali se na svoj račun, ti i ja se šalimo jedan drugom na račun. To je u redu. Ti i ja smo izabrani da imamo tu vrstu interakcije. Ako ti možeš da pokoriš ljudsko biće i da kažeš “Ej, znaš li kakva je zadnja trka formule. Koji je smisao trke formule. Suštinski. Koji je smisao. Da li se stvarno vraćamo u formule. 

Ivan Minić: Formula jedan i nekako, ali Nascar, ljudi voze u lavoru. 

Srđan Erceg: Ja i tu vidim smisao, ja tu vidim priče, ja vidim stvari, vidim lepotu. I ako ti možeš to da dobiješ, zašto je to loše. To je predivno. I znaš kao sad, moram biti praktičan. “Hajde da budem nepraktičan”, jer za mene umetnost je mnogo lepa. Ona te diže na neku apstraktnu neku ravan gde. Ko je sad to smisao. Nemam pojma, ali možda ta apstraktna misao ostvari mnogo drugih praktičnih stvari. I sad da se vratim na ovo. Zamisli da mi možemo da pomognemo ljudima samo da ustanove od čega pate, šta im nije u redu. Pre svega na fizičkom nivou. Psihički nivo, to je već kompleksne, mnogo kompleksne stvari, kompleksno je i fizičko, ali imamo toliko neverovatnih sada, neinvazivnih metoda da ustanovimo šta se događa sa ljudskim bićem, da možemo da kažemo “jel vidi, patiš od toga i toga”. Meni je to divno. Ja to gledam iz nekih svojih ličnih iskustva, gde su neki meni dragi članovi porodice, konkretno ću ti reći moji stric. Ja sam mnogo voleo mog strica, prekrasno su ustanovili da ima kancer pluća. Prekasno. Neću da kritikujem nikoga, ali on je čekao državni aparat da ga dovede do dijagnostike. Čekao, čekao, čekao. I nikad nije dočekao. Otišao je verujući u taj sistem, ja neću da ulazim u analizu sistema, ali on je čekao. I nikom nije hteo da kaže da čeka. I onda kad smo ustanovili, rekli smo “ajmo privatno, nevažno, platićemo, ajmo ovde da ustanovimo šta je”. Dok smo mi ustanovili, a završili smo sve za manje 24 časa, već je bilo kasno, prošle su meseci i meseci i meseci i meseci i meseci. I niko ni ne zna kada je on prvi put to, a on je otišao onako kako je naučio. Knjižica, “dobar dan, dobar dan, idite tamo, otišao tamo”. Ja ne krivim te ljude, samo da se razumemo. Ja ne znam da li imaju slobodnog prostora da pošalju nekoga na skener ili ne. Neću da ulazim u to. Ja hoću da uđem u drugu priču. “Ajde da napravimo dovoljno skenera, da nam se to ne ponovi.” Ničija strina i ni jedan stric da ne moraju da se pitaju godinu dana ili koliko već, da li će ikada da dođu na red da ih neko skenira. Skeniraj, evo, ne lečim. Naplaćujte lekove, rešenje i sve ostalo. Ali hajde da ih ustanovimo bar. Jer, Ivane, to ti dolazi iz Google analitike, statistike, logova na serveru. Ako ti loše uradiš dijagnostiku, ti garbage in, garbage out, ti rešavaš problem, ti ne nemaš problem se osloniš na sreću, ali ako mi ustanovimo šta je problem, neko tamo dođe i kaže “Ha, vi imate taj problem, hajde rešavamo taj problem.” Bilo bi još bolje da sprečimo da se opšte problem desi. To je sad pitanje za tebe i za mene. Zdrav život, spavanje, hrana, fizička aktivnost itd. Ali budimo realni, pogotovo i ti ja smo ambiciozni ljudi. Ambicija je ostvarenje snova. To je ambicija. 

Ivan Minić: Budali. 

Srđan Erceg: Može i tako. Ali to radimo i onda sebe lečimo posle. Zamisli da imaš negde da odeš i kažeš Daj bre da se za dijagnostikujem za početak. 

01:24:31

Ivan Minić: Da se vratimo na građevinu. 

Srđan Erceg: Dobro, dobro. Nego da se vratimo na građevinu. da ga odvratim na građevina. To je meni san. Meni ta građevina daje mogućnost da mi izgradimo, pa bolje, ne to je predugo, da izgradimo nešto mnogo lepo i da nastavimo to da radimo, što je zasnovano na tim emocijama. Meni nije cilj da mi imamo profit ne znam ja koliko. Svi investitori su u fazonu, mislim, a koliki je profit. Brate, hajde da napravimo nešto lepo. Profit će svakako doći. Vidi, mi smo otišli u Zagreb, mi smo sve rasprodali, mi smo imali drugi uvoz, gde smo imali, nije trebalo da imamo dva uvoza, trebalo je sve da platimo od jednog, a mi smo znali, mi smo znali, ljudi kupuju, pa od kako niste znali da će da sve pokupuju, pa kako da znamo. 

Ivan Minić: Zašto bi neko pobogu. 

Srđan Erceg: Između ostaloga, pa ne ja kažem o tome, neki dan je čovek, pa kažem, pa mnogo smo kupili, sigurno nismo trebali baš sve. Sve čovek kupuje, nešto to ljudi ne rade, ali mi to radimo i ja se neću promeniti. Zašto. Pa zato što, Ivane, znaš, nije mi cilj, samo kupuj. Kupujem, da, želim da imamo više para da bi smo mogli više trošimo, da ne ulazimo mi u dugove, da imamo lakše i lepše život kako god. Ali, znaš, sad ja čoveku kažem. 

Ivan Minić: A nemojte baš sve. 

Srđan Erceg: Da ne, kupio jednu, drugu, treću, četvrtu, petu, šestu knjigu, kupio jednu, drugu, treću majicu, drugu sede kupio šolje, imaš još nešto da kupim, daj. I ja kažem čekaj sad stani, znaš, da ovo vidi, da sve je u redu, ali meni je to i dalje nismo mi, klasični, hajde kažem biznismeni. 

Ivan Minić: Jeste li sigurni da smete da budete na slobodi. 

Srđan Erceg: Ne, on se vratio posle meseca, on se vratio posle mesec dana i kupio još evo put me naneo. kaže, pošli put si me sprečavao, ja kažem, pa ajde, ako nastavite, nisam rekao to kao ja ću da vas sprečavam. Ne zato što ne želim da prodamo, nego zato što ne želim da emociju koju delimo sa ljudima zloupotrebimo da dođemo situaciju samo kupi što više. Ali isto tako, zato radimo stvari koje mislimo da donose sreću. Jer ako hoćeš li da kupiš knjigu koja će te usrećiti, onda je sve okej. Sve okej. Ako tebe je u redu da nam doniraš 5 evra mesečno, hvala. De ću da ih potrošim. Nemam pojma, ti znaš kako to ide. Kamera, objektiv, baterija, rastvarač, rigips, rigips, rigips, svega ima. I onda sad sa građevinom kada pričamo, svesni smo da sada moramo da izguramo. Ivane, moraš da izguraš. Ti mi pitaš, hoćeš da izguraš. Znaš da hoću. Kako. Nemam pojma. Hoću da izguram. I, opet, friends, fools and family. Odakle sve kreće. Zovem prijatelja, zovem budale, zovem porodicu. A ovo, 5, 2, 8, 10, 12, koliko imaš daj. Ja ti garantujem da ću ti sve vratiti, ako se ništa ne desi pozitivno. Ako se desi pozitivno, ne vraćam novac, vraćamo svake. Znaš, ima ljudi koji su mi dali novac i u fazonu su. “Nemoj ništa da mi vraćaš, si lud, nastavi da radiš to što radiš.” Jer, znaš, nisam se ja pojavio u Ferrariju, sad kao pričam jednu priču, a vozim drugu priču. Ne. Znaš, to su stani za svojih reči. Stalno grešim, svaki dan, koliko hoćeš. Ne možemo sve da postignemo, hoćemo. Kažem ti i nije zato Ivane što je neko odustao od nečega. To su stvari koje se dešavaju. Ko nije radio, ko nije stvarao, znaš šta, priča od nule. Ivane, nema mi pet godina, ni pet godina dok sam ja sedeo u bolu na Vraču i razmišljao kako je bilo dobro da snimam u emisiji, o Formuli 1. Koliko ljudi se samo upoznao za ovih pet godina. U životu nisam pomislio, evo sad u Sarajevu, videću da 60 ljudi sedi sa nama tokom podkasta. 60 ljudi, i svoje vreme je odvojilo, svoju energiju, svoje emocije, da sedi sa nama i da se druže. To pričamo, trci formule 1 u Kini. I zabavljamo se zajebavamo. Znaš, ja imam ovde narukvicu, sad, ovi drugi su mi malo bile, mnogo male, mislim više krvnog tkiva u ruci, ali, lamija, hvala ti, piše mensel. Devojka je napravila, sad sam sve isto, nisam i znao da sam da sam sve isto, to je sad malo moda, a ne slušam još, da, ali evo slušaću ako treba, tebi u svih. Ja sad nosim narukvice, nosiću narukvice, šta god, zato što je neko samom podelio emociju. Ovo je devojčica uzela i napravila, specijalno za mene, zato što je meni omiljeni vozač bio Nigel Meyer. Razumeš, koji novac meni to može da donese. Koji čovek to može da ti da kroz, evo ti, 100 evra. Super, ja ću ti 100 evra da potrošim. Ovo. Ovo je meni za ceo život. Sutra da pukne, da mi ne uspe, da se izgubi. I dalje zauvek u meni. Ej, postala je deo tvoje emisije. Samim tim, dok god postoji digitalni zapis, ova emisija, ovo postoji. Manifestacija je otišla sada negde dalje. Razumeš. A to je krenulo tako što nekada je neka devojčica rekla “Ovaj čovek voli Nigel Mansona, ja hoću da mu napravim narukvicu.” 

OMILJENI VOZAČI F1

Ivan Minić: Zašto Nigel Manson. 

Srđan Erceg: Zašto Nigel. Nemam pojma. Moram da ti priznam, svi su bili za Semi Frosta, možda sam tražio neko drugo rešenje, otkud znam, i ovo izvini. Nigel Manson je mi tu upao, ali se sećam njegove kacige sa strelicom, britanska zastava, i nekom. Bio mi je zabavno, nemam pojma. Tu svojim brkovima i. i tim nekim malim volanom koji samo on može da koristi i načinom agresivan, a neagresivan. I još jedna stvar, možda i podkast. Ne znam da li znaš, to je čovek koji je sve rasprodao da bi sebi platio svoju karijeru. I nisu imali ni dinar, ni funti sterlinga, ni šilinge, ništa nisu imali, da bi on na kraju uspeo. Uspeo je da osvoji i to. Da, došao je i novac, ali, znaš, verovao je u nešto, u sebe verovao, i mnogi od njih su tako funkcionisali. I danas tako ljudi funkcionišu. Nigel, to je prosto mi se dopalo. Još pride kada je osvojio titulu u 92. Pa otišao u Indycar i osvojio titulu u 93. Kao novajlija u Indycaru. Samo kažeđ Nigel Manson. Posle mi je bilo krivo kad se prešao u McLaren pa je to ispalo onako malo bez veze. Ali to je bio momenat kada on prelazi sa pedale za kvačilo na ručicu za kvačilo, gde on nikad nije mogao da se navikne i onda je pravio greške koji svi pravimo, kad smo prešli sa ručnih menjača na automatske kad zvekneš prvi put levom nogom po kočnicu a svi putnici, gepek i celo oslanjanje se rastegne do maksima jer ti si navikao kvačilo puno i ti se krk ono koči, svi lete e tako i Najdžel u Meklarenu na Meklarenu i nije mogao da se navikne, to je jedan od problema drugo što su oni pravili, pored po Miki Hakine, došao Nigel bokser Ne možeš da se spakuje unutra, jer on ako sedi ne može da se spakuje. Ali to ti je to. I naravno počeo da igram igri CF1 Grand Prix kad se pojavio. Čuveni, ti uzmeš Nigela i žuto, plavi, bolid, ti se sad trkaš tamo, sena, prosti, lezi u Ferrari, u Gerhard Berger. I ti i ja možemo da nabrojimo sve vozače iz tog perioda. Ricardo Patrese naravno koji se tu pridružio, Williamson. Vidi, ja sam tada isto odradio, ja sam tada već imao 15 godina. I Koletov tata od našeg drugara, Matija Gupca u to vreme u Zemunu, da se je navukao na formule. On je bio baš formulaš. I onda smo se pitali, “Kao gde mi znamo, mi smo učili od drugih ljudi.” Tako da je tako, Mensel ostao. Posle sam ja počeo da se više raspitujem o Menselu, njegovim duelima, ali ja bih taj deo sam 1986. godine, pa Lotus, da je vozio za Lotus, pa kako je njegova karijera išla gore, dole, pa zašto Ferrari, pa kako je otišao iz Ferrarija, pa kako je otišao u Williams ponovo, iako se penzionisao i je bio na putu da vozi Le Mans. Hvala Žanu Aleziju što je pisao za Ferrari, prevario Williams suštinski, pa dobio je odštetu Williams, pa mogu da plati Pensela. 

Ivan Minić: Mislim da je formula u tom periodu bila, ok, ja sam bio klinac i ti si realno bio klinac, mi smo prilično romantičarski gledali to sve, ali taj moment gde ti zapravo ne znaš ko će da pobedi u tvojoj trci. Znači, ok, neko je u tom trenutku bolji 5%, ali to je jedna loše savladana krivina. A sad, poslednjih desetak  godina, imaš tu situaciju da onaj ko je u najboljem bolidu, najbolji vozač, će evidentno uzeti titulu. 

Srđan Erceg: Pa da, znaš kako, to ti je kao perfect storm, savršena oluja. I lepo si rekao, najbolji bolid, najbolji vozač. Koje ti šanse sad tu imaš. Luis Hamilton na vrhuncu svoje karijere, seda u Mercedes koji je za dva koplja ispred svih ostala. 

Ivan Minić: Ja mislim da sam ja u suštini, kao digao ruke od formule gotovo potpuno, pa sam je pratio zbog tebe, malo je u suštini Sebastian Vettel. 

Srđan Erceg: Da, sa njim je baš počela prva od tri Ere kojima je trenutno prisustvujemo, jer ti posle odnosa Šumahera baš imaš dramatične sezone. Prvo Fernando Alonso u 2005. i 2006. kako osvaja titulu. 

Ivan Minić: Da, on je bio fantastičan, to mi je još uvek bilo to. 

Srđan Erceg: I ti, pazi, i ta druga titula. Nije bilo izvestno Šumaher je imao isti broj poena na poslednjoj trci sezone, ali prednost u šampionatu, to je inače Šumaherova poslednja pobeda u Kini, 1991. u karijeri, kada on izjednačava se po broju poena sa Alonsom i ulazi u poslednju trku sezone tako što Šumaher ima prednost. Iako završi ispred Alonsa, on je osmi put u karijeri šampion sveta. I to je kraj njegove karijere. Alonso uspeva da odbrani titulu i postane dvostroki šampion sveta. Inače, na tom pobedničkom postolju u Brazilu, Ron Dennis izlazi, na pobedničkom postolju kao predsednik pobedničke ekipe, i Alonso mu kaže “baš je teško boriti se protiv vas, vi napredujete iz trke u trku, bilo bi zanimljivo otprilike fund biti u takvoj ekipi”. Stvarno. Aj se dogovorimo. Opa. Čekaj, imam nešto za tebe, čekaj. I Alonso dolazi 2007. U tom momentu, Lewis Hamilton popisuje ugovor da postane novajlija u Meklarenu 2007. Mihail Šumaher odlazi pa si ti znaš šta se sve dešava. Počinje haos kompletno. Hamilton koji u prvoj krivini, prve dve krivine u Melbourneu pretiče Alonsa sa spoljne strane i nameniće se kao klinac koji nije došao da bude broj 2. A to je Alonso očekivao da će klinac da radi sve što treba da on osvoji treću uzastopnu titulu. A Meklaren kaže možda i ne moramo. Znaš, on se tu dan-danas pričao o nacijama, Španija, Velika Britanija. On se susreo tu sa Luisom Hamiltonom, gde ja ne vidim nužno nacije, koliko vidim Rona Denisa koji je u glavi bio, to je politika, i inače je bila, on prost, Hariton Sena, Francuz i Brazilac. U njegovoj ekipi 88. Nikom nije, on je rekao “okej, borite se” i da li ima preference prema Luisu Hamiltonom. Možda, ne znam. Koji ne nužno što je britanski nego što je klinac od malih nogu je u Meklanenu programu. Svi ga obožavaju u Meklarenu. Kako god mi dobijamo haos od njihove sezone, Kimi Raikonen kao novajliju u Ferariju. Kimi Raikonen koji je jedan bok, koji je postaje šampion sveta te sezone u poslednje i treće sezone, tako što je za poen imao više od dvojce Meklanenovaca koji su se mlatili cele godine. Pri čemu se Hamiltonu kvari bolid na kraju, na početku te trke, poslednje trke sezone. Ko će biti šampion, mi nemamo pojma. Pazite imamo tri vozača koji završavaju sezonu, mogu da budu šampioni. A u Kini, inače, Hamilton, to je s McLaren pravi grešku, on se nasukao, zapravo, nasukao se čovek na ulasku u pit lane, jer su predugo čekali s tim gumama da ga uvedu na zamenu pneumatika. To ti 2007. 2008. Filipe Massa pobeđuje u Brazilu. Slavi Brazil, ej, ej, ej. Brazilac u Ferariju u Brazilu pobeđuje osvaja titulu. Ivane, prema tog stoji priča, on je prvi šampion sveta iz Brazila od Ayrtona Sena, koji je trebalo da vozi za Ferrari. U jednom trenutku bilo je pregovora. Nije se desilo. I sad ovaj čovek pobeđuje. Ali Timo Glock je na starim gumama, kliza uz brdo, Luis Hamilton ga pretiče. Masin tata slavi, cela ekipa ga slavi. Katastrofa. To su dve sezone posle Schumachera. Dolazi 2009. Bron Grand Prix. A sad, o čemu mi pričamo. Bron Grand Prix, koji osvaja titulu na način na koji niko nije ne očekivao, nego jedva preživela kompanija. Za funtu Ross Bron kupio od Honde, ceo tim dobio Mercedesove motore i onako beo bez ičega, počeo da pobeđuje. A pride, povrh svega, oni nemaju dovoljno delova, pa mole vozače da malo nežniji budu u treninzima jer nema rezervi. Nema rezervi. Imaš još jednu stvar, oni su protumačili vrlo maštovito pravilnik, taj dvostruki difuzor, pri čemu Red Bull i ostali ih stižu tokom te sezone. Inače, godinu ranije, da se ne zaboravi, mi dobijamo jedan novi Red Bull. I da ne zaboravimo, u tom periodu, 7. 8. 9. Fetel se pojavljuje, osvaja pol poziciju u Toru Rosu, u Monci i pobeđuje u toj istoj Monci. Čekaj, u Minardiju nekadašnjem, To ti je Formula 1 u tom trenutku, to je haos, to je suština sporta, to je suština svega, Formula 1. I pride, inače, taj Toro Rosso je dizajnirao Adriano Nui. Ili je to stari bolid Red Bull Racing iz prethodne sezone koji su oni dali Toro Rosso. Tako da je Nui i za to pobedu odgovoran. Kako god, prolazi 2009. Button, Jenson osvaja titulu, čak je šansu imao Rubens Barriquello. Ali se kvari bolid u Brazilu, tužna priča, mislim tužna. To je neverovatna priča. To je 2009. Prolazi 2010. Četiri vozače se bore za titulu u poslednjoj trci sezone. Mark Webber, Fernando Alonso, Sebastian Fettel i Lewis Hamilton koji ima najmanju šansu. Ali on je tu. Četiri vozače u poslednjoj trci sezone ima šansu da osvoji titulu. To je 2010. Ti kažeš “Šta sad.” A Ferrari koji nikako da osvoji tu titulu  od njih, ali nije to tako daleko bilo. I ono je ko je bilo 2007. Alonso je tu, Alonso ko je pobedio prvi trci u Ferariju, u karijeri, na početku te sezone. Ko je imao skandal 2008. godine u Singapuru kada su namerno slupani Nelson Pique i Junior Bolin, zato što ga je nagovorio Pat Simmons zajedno sa Flavijom Briatoreom i Alonso je pobedio. Ko je inače pobedio i na sledećoj trci, ali to je neka druga priča. To su sve priče iz tog perioda. I sad 2010. kraj sezone, Mark Webber ide na zamenu guma, Alonso i Ferrari prate Marka Webbera I zaglave se iza Talija Pretvela. I ne može da ga pretekne. Sebastian Vettel dobije čist put. Ka pobedi i ka tituli. Šok. A to ti je sada. Alonso Alonso, Raikonen, Hamilton, Button, Fettel. Zabavno je. I onda dolazi Kinky Kylie, koja će biti, inače, u Sarajevu. RB07, koji ima produvani difuzor i hladno produvani difuzor. Ne samo što je nju i preusmerio izduvne grane na difuzor, pa mu napunio još više gasova pozadi, povećao volumen gasova koji dolaze od zadnjeg krila. Već su i sa Renoom napravili sistem i kad pustiš gas da oni dalje cilindari rade i ispaljuju hladne gasove kroz izduvni svi granu i hraniti difuzor da se ti zalepljen pozadi non stop. I kreće dominacija 2011. Promeni se gume 2012. I dobijemo koliko, 7 pobednika u prvih 7 trka. Pastor Maldonado pobeđuje u Barseloni. Čekaj, Pastor Maldonado je mind blown. I to pobeđuje Fernanda Alonsa. Alonso koji uspeo čak i da povede, ali uspeo na strategiju da ga pobedi Pastor Maldonado i zadrži se na prvoj poziciji. To se sve dešava u 2012. Poslednja trka sezone odlučuje se titulu šampiona Sveta Ferrando Alonso protiv Sebastiana Fetela. Fetel inače na svojoj tituli, odbrani je titulu. Mi dolazimo od toga da Bruno Sena uleće u Sebastiana Fetela, rupu mu pravi u bolidu i ti pomisliš da je to kraj. Ne. On nastavlja da vozi, da se lozi, da se događa i ljudi, a to ti je sezona. Međutim, kiša, haos, ludilo, osvaja treću titulu za redom. I onda u 2013. gde on ne dominira, nego obrisao konkurenciju 9 pobeda za redom u drugom delu sezone i počinje hibridna era. I onda kreće dominacija Mercedesa, brutalna, koja danas izgleda smešno jer posle njihove dominacije i najzad 2021. gde imamo bitku za titulu šampiona Sveta, pazite, četvrta, peta, šesta, sedma, osma, deveta, deseta, sedam godina mi znamo ko će da osvoji titulu. Znamo koji tim osvaja titulu, samo ne znamo da li će je Hamilton baš ili eto, Rosberg je jednom uspeo. I to je to i ti ovako sediš, sve više nešto. 

Ivan Minić: Oće nekad nešto da se desi. . . 

Srđan Erceg: Tako je. Znaš, jedino forumla 1 da ove, sve više, je ne znam, do 2017, 2016, potpuno su bile prazne tribine. Tek sad je oživela Formula 1 i 2021. je bila mnogo zaslužena za sve to i Netflix i sve što se dešava. Ako smem da budem i neskroman i ovo što mi radimo zajedno nekako, sve to planetarno, svi koji se bave podcastima, knjigama, čime god, sve to pomaže. I sad dolazi era u kojoj se, dolazi Štaper i dobija bolid koji je takav da ti kažeš ok, pazi on čovek, Nema o čemu da pričamo. Čovek je potpuno posvećen. Niko nije ovako bio posvećen. I neverovatno je talentovan. Stvarno je neverovatno. 

Ivan Minić: Sećam ga se možda u jednoj od prvih trka. 

Srđan Erceg: Toro Rosso.

Ivan Minić:  Sećam ga se kako se pojavio i kao ok, od ovog malog će da bude nešto. 

Srđan Erceg: Već tamo su ga uporedili sa Senom. 

Ivan Minić: Dosta drugačiji od ćaleta. 

Srđan Erceg: Dosta drugačiji, mnogo precizniji. I sposoban da oseti svaki put, svaki deo staze, bez obzira na to kakva je staza, da je vlažna, da je suva, da li se nešto promenilo, hladnije, toplija, koje god da su gume uvek je znao da oseti prianjanje. Neverovatan je po tom pitanju. I naravno u Toro Rosu su kukali sa Ferrarijima i svašta je radio, pa seti se Raikonena. “Hej, hej, hej, he’s not giving me any space. If this is racing I’m going to race like this.” Znaš, ne, jer on “A, Maks ne haje baš ga, briga.” I on “Ja ću samo da vozim.” I nailazi na Fetela. I skreće u Fetela i Fetel koji pušta gas. Čekaj, došao neki novi klinac. I bio u fazonu “Ne morate da puštate gas.” “A, možete.” Znaš šta, ti biraš. I nije lako s takvim vozačem. Većina pušta gas. Malo njih neće da pusti gas. Hamilton neće pusti gas. I njih dvojica imaju te svoje. 

Ivan Minić: Da je Kimi malo mlađi bio. 

Srđan Erceg: Da je Kimi malo mlađi bio, ne znam kako bi se stvari dešavale, ali nije bio mlađi. Ali to ti znaš, Formula 1, da. Ne znam šta da ti kažem, ovo što je magiju, neko poseduju svi ti sportovi, jer iako znamo šta će da se desi, mi dalje smo potpuno zaljubljeni i stalno tražimo neke priče, i onda se sve to sad opet celi na sve ovo što stalno pričamo. I sad sve to želimo da još više približimo. Znači, Dekiju je su pale na pamet izložbe na primer. I mi hoćemo izložbe da uradimo. I posle će na red da dođe i Husein i Fernando Alonso i Hasan da nam dođe s njim na svoju izložbu. Da imamo na priliku da ljudima damo i te mogućnosti da vide i da bavimo se kulturom i da pokažemo nešto drugo. Ja stvarno sanjam da dođe bolid ovde. Da dođe bolid. Da ljudi mogu da dođu da vide taj bolid i da kažu “ok, ja sam video bolid Formule 1 tu, u svom regionu, u gradu, kako god, da li bih ga vozio na turneju. Veruj mi, da imam boli Formula 1, pa bih živeo bi taj bolid na kamionetu bih živeo. Jer bismo ga svuda vozili. Zašto. Pa on treba da usreći ljude. Ti kad vidiš čoveka, kako se slika, devojku, devojčicu, momka, odraslu osobu, deku, neku baku, pored bolida Formula 1 meni osmeh na licu. To je to. To je suština. I sad zamisli, mi imamo mogućnost da kažemo nekom Dođi, ima bolid ovde kod nas. Pa top. I još kontrolišeš situaciju, ne može niko da te otera. Ili da ti kaže to može da stoji, ali pored toga će stoji ne znam ni ja šta. Neće da stoji ništa. Možda kamera. 

Ivan Minić: Dobro, Srđane. Hvala ti na ovom pit stopu, a mi se vidimo ponovo za nekih šest meseci. 

Srđan Erceg: Manje od dva sata. 

Ivan Minić: Pa, znaš šta, mislim da je skroz okej za ovo redovno javljanje. 

Srđan Erceg: Baš je pit stop. Ali dobro. 

Ivan Minić: Nadam se da će ovo leto da bude obeleženo stvarima koje će se raditi dole na ranču. Obećavam da ću i ja biti prisutan ako ne onih najtoplijih dana, onda onih nekih večeri kada sunce zađe. Ovaj. . . 

Srđan Erceg: Imamo i klimu da znaš.

Ivan Minić: Pa dobro, ali napolju nemate klimu. 

Srđan Erceg: Napolju nemamo!

Ivan Minić: Ali ovaj, siguran sam da će to biti jedno od onih mesta gde se čudaci skupljaju i imaju nešto svoje. Upravo ono što si negde na početku je rekao da je bilo poenta svega i da ne trebaju hiljade ljudi, sasvim je dovoljno nekoliko stotina nas koji imamo potrebu da sedimo i budemo shvaćeni. 

Srđan Erceg: Sve si rekao, čak moram da priznam da ću sad ovo sve što si rekao da sačuvam i da iskoristim i da citiram jer to jeste suština. I sad kad si rekao čudaci, možda je to jedno od tri č koje se nalazi u Svemirskom ranču. 

Ivan Minić: Videćemo. Hvala Srđane, hvala Vama što ste nas slušali, to bi bilo to. Vidimo se ponovno naredne nedelje. 

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.