Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi nastavljamo priču sa Željkom Crnjakovićem. Pošto smo se u prethodnoj bavili početkom njegove karijere i tim fenomenom co-working-a kojim se bavi prethodnih 11 godina. Ovo drugo ćemo se baviti sadržajem koji je kreirao Webinarium, podcast Male pobede koji ima skoro 360 epizoda i koji je sada na pauzi, ali znajući njega vratiće mu se sigurno u nekom trenutku. Kao i ta ljubav prema društvenim igrama koja je za posledicu donela to da ima kanal Nećeš da se igraš koji takođe ima više od 350 epizoda i svake nedelje izbacuju neku novu epizodu i neku novu recenziju neke društvene igre. Uživajte.

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: I dobro, Crnjakoviću, ispričali smo taj deo o co-workingu. Znam koliko ti je to važno i meni je važno. I ja sam neke lepe stvari doživeo i u Subotici u co-workingu i kad je počelo Pojačalo, odradili smo dva događaja koje su bili van Beograda. Jedan je bio u Nišu, drugi je bio u Subotici i ja sam nekako to uvek doživljavao kao da je o dve sigurne luke. 

Željko Crnjaković: To je tako Subotica i ono što. . . . 

Ivan Minić: To je nešto nekako. . . . Prvo pokriješ celu Srbiju, realno pokriješ sa dva mesta celu Srbiju. A drugo, i u Nišu, ekipa iz Delija, i naravno svi koji prethodnih godine tamo nešto radili, i vi u Subotici, i zbog Infostuda, izbog svih ostalih firme koje su tamo, i zbog Coworkinga, napravili ste jednu fantastičnu ekipu i Mnogo je lepše, moje iskustvo iz prethodnih godina, mnogo je lepše obilaziti bilo koje vrste događaja po Srbiji i kada su studentske konferencije u pitanju, zato što ta deca tamo ili ti ljud i nemaju toliki izbor kao vi u Beogradu. U Beogradu svaki dan imaš 20 stvari na koje možeš da odeš. U Nišu nemaš. I oni koji su zainteresovani, oni su došli i oni će da učestvuju. I ako je došlo 20 ljudi, biće super, i ako je došlo 10 ljudi, biće brutalno. Zato što će tih 10 ljudi da budu vrlo motivisani da se uključe. A tebi kao nekom ko dolazi da priča, znaš, ja sam navikao ceo život da tražim dve osobe u sali koje me slušaju. Pričao sam pred hiljadu i po ljudi, pred hiljadu ljudi, pred petsto, i svaki put nađem način da mi bude dovoljno dobro i zanimljivo. E sad, ajde opet da se vratimo malo nazad. Prvo, kako smo se ti i ja upoznali, pošto je to smešno. 

Željko Crnjaković: Ti i ja smo se upoznali. . . . Baš je interesantno da vidimo da li mislimo na istu stvar. Jer ti i ja smo se upoznali na prvom Webizu 2013. godine. To je bila moja prva IT konferencija koja ima celu svoju priču, ono tipa “Vladina i moja ljubavna” Romansa, ono tipa sa mojom nekom ono apsolutnom zaluđenošću. Mislim, ja sam zakasnio na blogomaniju, titomaniju i sve ostalo, zbog toga me, ovo eto, jede me, ali je Webize to bila ta prva i u to vreme nisam znao ni šta da očekujem “Kako, ali ja sam tu, sad krenu, ja to moram, ja idem, to je neka nova DJ konferencija” Tamo, opet Zrenjanin, nedaleko tu, na sigurnom si I, mart mesec, ja izlazim napolje, sneg do kolena Znači, 15 cm snega sam prost skinuo sa kola Odlazim, do Novog Sada ne vidiš trake na autoputu Odlazim tu u Zrenjaninu, uopšte ne vidiš putu Mislim da je Varagist tada sletao s puta te godine u neki endek. Mislim, kao i gomile drugih vozila, nije sad on, znaš, onaj tako. I ja odlazim na konferenciju i što kaže Vlada, vidi mene, prvog jedinog koji došao, kao, valjda će neko doći po ovom snegu i pojavio se Crnjaković. Znaš, i sad ja sam tu imao neke ciljeve, znaš, kao mlad, kao idem na konferenciju pa sad istražiš šta ćeš tu, “Ko tu može da bude interesantan, da čuješ, da vidiš. ” Pa je bio poklon Milo Sekulić, pa Vlada, pa je bio tu neki Ivan Minić, brate, Ivan Minić burek nekom tamo radi neke fantazije stvari, u stvari sedi ovako  u nekom čošku, u nekom. . . . “U, namrgođen si bio uvek, mislio sam. . . . I sad kad priđem, sad kad me opali peglom, a ne znam ni šta da ga pitan, znaš, ono kao tipa, ja rekao, “Dobar dan, dobar dan, “Jel samo da se upoznam, da se vidimo. ” “Dobro je. ” Tako je nešto bilo. Ne znam, Ćosa uvek bio isto tako namrgođen ko i ti. Znaš ono, koji je rekao čovek šta ti šta kaže. Jednom smo se zapili na ne znam kom Webizu. U holu hotela. Pa smo se ispričali ko ljudi. “Što ti misliš da sam ja namrgođen.” “Što ti misliš da sam ja namrgođen.” “Pa reko malo tako odaješ.” Ali tako je tu, poznaješ neke ljude koji ti ostanu posle za ceo život. 

Ivan Minić: Znaš šta, mnogo važna stvar, ja to često govorim ljudima, nije to lično. 

Željko Crnjaković: Nisam ja to znao! 

Ivan Minić: Sve je to meni jasno, ali kada neko dođe i kaže “ali baš si bio nadrkan, zbog mene”. Nije zbog tebe. Zbog svih ostalih. Ti si samo tu bio kolateralno šteta zato što si prišao. Ali ja se jako dobro sećam toga. Generalno, loše zaboravljam. To mi je jedan od problema u životu. Ali ja se dobro sećam toga zato što si ti bio. . . . 

Željko Crnjaković: Ovo nisam nikada čuo, inače. 

Ivan Minić: Ti nisi. Ti imaš vrlo karakterističan lice, imaš vrlo karakterističan glas i gde god sam čuo nešto, ja sam to pohvatao. U jednom trenutku sam skapirao da slušam neke stvari gde ti pričaš na engleskom i gde to je potpuno druga osoba. Dok nisam prezupčio, dok nisam pohvatao i sad ja to sve kompertmalizujem u isti, u istu kutiju. Ali trebalo mi je vremena. Ali meni je uvek bilo super to što si ti iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga, naravno što to za čoveka koji ima više od 18 godina, si stalo nešto cimao oko nečega. I nešto si stalno probao, i nešto si pokušavao, i uglavnom pre vremena. To ti je onako vrlo karakteristično. Kao i za coworking na kraju dana. Znači sve si ti nešto tu pokušavao pre vremena, ali je meni taj jako iskreno pozitivni stav i entuzijazam i taj moment koji ja ne umem drugačije da ti objasnim osim toga da ja tebe vidim i ja vidim da je to tebi važno. I onda ništa nije problem. Koliko god da mi se ne radi ne bih šta god, ja vidim da je to tebi važno. A ti mi deluješ kao neko ko će da napravi neku razliku i, znaš ono, više puta u životu sam upoznao takve ljude, ali ih nisam upoznao mnogo. Nisam upoznao mnogo ljudi koji su u tome uvek bili potpuno iskreni i autentični. Video sam ljude koji su to radili iz interesa, što isto provališ prilično brzo, pa onda proceniš hoćeš li ovako ili onako. 

Željko Crnjaković: Kod mene se interes nije nazreo u gomili stvari ni dan danas. 

Ivan Minić: Znam, ti si budala, mi zato pričamo. 

Željko Crnjaković: Mene su pitali, mene je, znaš, ono kao radimo onaj prvi Webinarium, jel’ da to, i intervjuišem Miroslava Vargu. I kaže, kaže naš zajednički prijatelj, kaže “Željko, ovo je fantastično, nego ne vidim monetizaciju. I ja rekao, “pa nema je.” “A, znači onda radi.” Da, i onda smo se godinama pričali o tome da kao pa to nije radi monetizacije, to je tu, zato što imamo viška vreme. Znaš, Webinarium je to kao priča koja je YouTube show u vremenu kada nismo znali šta je podcast. 

Ivan Minić: Je li to bila prva stvar. 

NASTANAK WEBINARIUMA

Željko Crnjaković: To je bila prva stvar. U stvari, coworking je bila prva stvar. Sad da ti kažem kako je nastao Webinarium. Nastao je Webinarium oko toga da sam ja držao to jedno predavanje u coworkingu, kako zaraditi putem interneta. 

Ivan Minić: Ono predavanje. 

Željko Crnjaković: Ono predavanje. I sad tu se vremenom tih osam, devet meseci, godinu dana, javljali su se ljudi “Hajde, pa opet ista priča, pa opet ista priča, pa opet ista priča” i meni padne na pamet. Ajde ovako, napravićemo još jedan webinar na temu “Kako zaraditi putem interneta”. To će da bude snimljeno i ja onda sledeći put kad mi dođe neki mali da me pita kako zaradi preko interneta, on će reći prvo pogledaš ovaj video i onda sva pitanja koju imaš možemo dalje da pričamo o tome. Samo da ja ne moram da tu emisiju stvaram još 160 puta. Ne iz nekog lošega nego zato što je stvarno bilo puno. Mi napravimo webinar na temu toga. To prođe fantastično. 90 ljudi u live-u. Mislim, ono, kao tipa, to je bilo za nešto što nikad nisam radio fantastično. I meni neko, ja sam bukvalno imao ideju, to će biti ta jedan snimak, zarad toga da ja to predavanje ne moram da ponavljam. I onda mi neko dođe i kaže, “A ono je baš bilo dobar, dobar događaj, dobro predavanje, ajde i još nešto.” I ja rekao, “Ajde i još nešto.” i zovem prvog gosta, Jelenu Radovanović. Pričamo o blogovanju. U to vreme bilo jako blogovano. 

Ivan Minić: Može i ovako. 

Željko Crnjaković: I taj prođe još bolje kao webinar. I ja kao, “Mogu li praviti tu nešto.” I stalno me ljudi pitaju, “Kao ajde, da pravimo.” Bukvalno se na krenu tako da zovem ljude iz ničega da pravimo online webinare koji posle postavljamo na YouTube. YouTube. Mi smo mi pravili podcast, ono tipu u smislu da je to imalo audio, da je to bilo sa namerom da se pravi. To su bili uživo webinari. Zašto uživo. Zato što možete da dođete i da postavljate pitanje. I onda kad smo. . . . ja mislim da je to trajalo dve i pol godine, tri godine taj Webinarium. Svake druge nedelje je išao. I to se na kraju okupilo ljudi, onako, iz neke ničega oko toga. Napravili su mi sajt, ono, tipa pomagali i tu, ono, gomila nekih 3, 4, 5 fantastičnih ljudi se okupilo oko toga. Ali dalje sam ja to sve radio sam. Ja sam govorio o tebe, ja sam snimio, Ja sam u to dato vreme pokrenuo webinar, Posle ga stavio na YouTube itd itd. I onda sam skontao da je. . . . da jako malo ljudi gleda live. Ili dolazi sve manje ljudi u live. A da je jako, u odnosu na vremensko opterećenje Dogovora sa gostom da to mora da bude live sredom u 7 sati uveče, Bilo veliko opterećenje u odnosu na to da ja samo krenem to da snimam preko Skype-a U bilo koje vreme koje dogovorim sa gostom, izmontiram i stavim na YouTube. I to se pokazalo kao još jedna dobra odluka , jer smo napravili bolju montažu. Iako je ceo snimanje bio web kamera, ono, tipa bubice i Skype razgovor. I to su bili razno razne priče, zvalo se Webinarium “Priče sa ljudima iz praksi”. I to je nekad bio razgovor, nekad bila prezentacija, nekad bilo ovo, kao mali meet-up online. I to je, veruješ ili ne, i dan danas kupio subscriber na YouTube-u. Ima preko nekih 4-5 hiljada subscribera. Iako ima možda nekih 40-50 emisija odrađenih. Mi smo čak pravili na webizu specijale, ono tipa. . . . Pa drugar je donosio tatinu kameru sa svadbe da bi snimili uživo nešto, ono tip, ili intervju sa nekim koji je bio uživo. To je tek posle došlo do toga da zapravo imamo ovakve kamere, pa podkaste, pa snimanje u studiju i tako dalje. I onda sam ja iz tog podcasta, Webinariuma, to je istog projekta Prešao u Baš podcast “Male pobede” jer me je fascinirao pojam podkasta, audio podkasta Gde nisi zavistan od kamere i pozadine i toga šta imaš na sebi i Svetla i slike i gostiju. I zanimao me da napravim solo podkast. I to se zove “Male pobede” u vreme kada podkasti u Srbiji su bili, bilo je tri podkasta. Bio je Bildi, Ivan Bildi i Dimitrije Ostojić, imaju jedan podcast, nešto malo. Oni oboje su imali bukvalno par epizoda i bile su male pobede. Male pobede su išle svake nedelje, pored Webinariuma. I u nekom momentu je sad tu prestao Webinarium, meni je to bilo suviše puno da se Cimam oko toga, bez ikakvog efekta pod navodnicima. Jer efekti svega toga dolaze kasnije, kao što ćemo saznati, ili ono tipa kao što sam ja saznao, ili što bi ti rekao Verovatno za još šest meseci da nisam prestao. I onda je to bilo male pobede. Pa je onda i male pobede su prestale. Ja mislim je bilo godine dana pauze i radio sam ja tu neke druge projekte. Radio sam čak Bio je podcast na engleskom, “Backwater entrepreneur” Zato što smo u svi u nekom backwateru nečega. I ja sam tu hteo da vidim kako bi došlo… Do koje ciljne publike bi došao da radim na engleskom. Jer sve što sam do sede radio je na srpskom. I da li mogu da dođem do ciljne publike na engleskom, ako radim na engleskom. Pa sam onda ja tu kombinovao i video i audio i podcast i ovo. Ja sam na kraju kombinovao i goste, i zvao neke strane goste, i dobio strane goste. To je bilo ništa specijalno. Mislim, na kraju kraja bilo je super, ali nije dalo nikakvog specijalnog efekta. Bilo je možda malo više gledanja na tim epizodama  sa gostima, ako su oni podelili, ali nije dalo nekog specijalnog wow, došao si radiš na engleskom pod jednom imaš hiljade i hiljade slušanja ili možeš da kažeš Ono, tipa da imaš subscribere ili potencijalno da nađeš neke sponzore ili tako dalje. Ja sam zaključio i jeste to činjenica da region radi, mi slušamo podkaste na engleskom. Ali ako imamo priliku da isti sadržaj slušamo na lokalnom jeziku, domaćem, Nebitno da bi to hrvatski, bosanski, srpski, šta god, meni je to sve srpsko-hrvatski, ja sam iz tog vremena, Da će radije slušati na srpskom. Druga poražavajuća statistika jeste to da je rađeno istraživanje i da 80% ljudi u regionu sluša podkaste  gde. 

Ivan Minić: Na Youtube. 

Željko Crnjaković: Na Youtube. A ja sam veliki, nisam protivnik toga, nego sam. . . . Veoma mi je bitna distinkcija između toga, ovo je podcast, Pojačalo je podcast, koji ima svoju video verziju. Nebitno šta je tebi primarna platforma. Ali ja ako hoću da ga slušam kao podcast na Spotify-u, ja mogu da ga slušam i ceo svoj sadržaj, ili ono, celu svoju poentu može da prenesem. 

Ivan Minić: Nećeš biti uskraćen no za šta. Čak gledajući na dvojicu, možda i bolje da se sluša. 

Željko Crnjaković: Tako je. I sad imao taj moment s njima, s njima nje mene, jer nekad sam bio solo, nekad s gostima. Gde sam ja rekao, ok, možda je nekome cool da gleda nekog lika sa mikrofonom ispred sebe, kako priča u mikrofonu. Mislim, ono, i to je ono kako gledaš ljude, kako igraju igrice. 

Ivan Minić: Ja mnogo volim da gledam ljude kako rade. 

Željko Crnjaković: Kako rade. 

Ivan Minić: Znači, to mi je jedna od omiljenih stvari. Sednem negde u hladovinu i gledam ljude kako rade, mogao satima. 

Željko Crnjaković: Eto ideja, eto moje poslovne ideje. Twitch, ali ne twitch nego sa radnog mesta. Znači da ne streamujemo video igre, nego da streamamo druge ljude kako rade. 

Ivan Minić: Ali samo ako ume neko. 

MALE POBEDE

Željko Crnjaković: Dobro, pazi, možeš ti se da izvučeš svašta i to da možeš da vidiš nešto. Ako neko ne…Dobro, pričaćemo posle, to je poslovna ideja. Sve ono kad mi kaže, ono imam ideju, nemoj molim te. Evo, to je to. Tako meni svakakve ideje padaju na pamet. I onda sam ja u jednom momentu pauze između svega toga, trebao da se vratim nekim baš podcastima, gde rekao sam “Ajde da se ja vratim malim pobedama”, ali ovaj put male pobede idu svaki radni dan. Zašto. Zato što solo podcast je jako različit od podcasta sa gostom. Evo ti i ja pričamo drugu epizodu i ko zna dokle ćemo da stignemo. A da je samo jedna osoba priča konstantno na podkastu, tipa voditelj podkasta, deset minuta ti je dosta. 

Ivan Minić: Kao ludak u crnu kutiju. 

Željko Crnjaković: Kao ludak u crnom kutiju, plus toga treba totalno da se prešaltaš sa toga da ti ude. Znaš, idu sam ja, posle nekog vremena, imam Webinarium, išao četiri godine, znao sam intervjuišem ljude. Ali sednem da snimam sam podcast, e, bacio sam prvih pet epizoda zato što Krenem da pričam jedno, pođem na drugo, pođem na treće, i skontam da sam završio podcast, nisam ništa rekao. To jest epizoda. I onda da se nateraš kako da ta epizoda ima početak, sredinu i kraj, da ti zapravo daš neki problem, primer i poentiraš ili neko svoje mišljenje daš, To zahteva određeni trening. Bar sam ja to tako morao da doživim. I deset minuta je bio format koji je meni trebao, koji je meni falio, zato što u Subotici gde god da kreneš za 10 minuta si peške, ja ne mogu da slušam dugačke podkaste kad idem u Suboticu na posao, ja mogu da slušam sebe na deset minuta, kada krenem u Suboticu na posao, to je bio taj neki format koji mi je falio. Ili sam ja mislio da fali. I tu sam ja skontao, ok, 10 minuta, to, zašto još. Zato što u 10 minuta podcasta ne mogu da kažem sve “ajde ovako”. Nijednog slušaoca se neće zanimati svaka tema. A meni je bio cilj da se ljudi vraćaju i vraćaju. I onda ako radim svaki radni dan, ti ćeš naći i da preskočiš tri dana nedeljno ili pet dana nedeljno, naći ćeš neku epizodu da te zanima nešto što, neka tema koju sam spomenuo. Naravno bi išlo u smeru preduzetništva i razne razne preduzetničke teme. I to je išlo okej. To je išlo okej sve do korone, dok sam skontao da sam ostao sam u kući da nisam dovoljno imao kontakta sa ljudima i počeo da se ponavljam. I najinteresantniji deo “Malih pobeda” je bio onaj totalno, totalno lud ideja koja je meni ne znam kako je pala na pamet, ali ja sam to nedavno slušao i bio sam genije. Evo ja mogu da kažem da sam sam sebi bio genije, a one priče ponedeljkom. Kako sam ja to smislio da pišem. Zašto sam ja to smislio da pišem. Odakle je meni ideja. Za to ja ti Ivane dan danas ne bih znao da pišem tu jednu priču, Ali to je isto kao kada sada da mi daš da snimam svaki dan, trebalo bi mi mesec dana da se ušeltam nazad u trening, jer ako to ne radiš godinu dana, ti ispadneš iz forme, pod navodnicima. Nisi konstantno voditelj nečega i ja se mogu ovako da odgovaram na pitanje ili da pričam neke svoje lične priče, ali ne mogu da baš te trabunjam na svaku temu koju zamislim. 

Ivan Minić: A jesi snimao svaki dan ili si snimao jedan dan svih pet. 

Željko Crnjaković: Bilo je svega. Znači, imao sam tako da snimam svaki dan. Onda sam bio jednom, tako sam, bio sam jako pametan, bio sam ponosan, kada uzmem u nedelju i snimam pet komada i ja ne moram da snimam to, i onda dođe sledeći vikend i. . . . Al ti si to. . . . trebao sam ja to da uradim zato da ne bi osećao pritisak, nego da tokom nedelje mogu da snimim epizode. I ti čim snimiš te epizode unapred, ti si automatski došao do onog momenta da si sačekao zadnju epizodu i da danas moraš da snimiš drugu zato da bi sutra izašla. jer je izložilo 8 ujutro. Da, tako da bilo je sve. Bilo sam, snimao sam svaki dan za redom, pa sam onda snimio par dana unapred. Trudio sam se da ne propustim. Ja mislim da sam za dve i po godine, možda jednom ili dva puta, preskočio neki radni dan zbog nepredviđenih okolnosti, ali da nijednom nisam preskočio radni dan. 

VIDEO VS AUDIO

Ivan Minić: Opet se vraćam na Webinarium. On je meni bio posebno interesantan, Meni je bio posebno interesantan i ja sam ga redovno slušao, iako sam o dobrom delu tema znao dosta, zato što je to bio suštinski prvi takav redovan sadržaj koji je imao neku vrstu uredničke intervencije, u smislu ti napraviš plan šta ćeš da radiš. Pa sad ne može baš ti da napraviš savršen plan, zato što zavisi od toga ko može, kad može, kako može, ali ti imaš neku ideju i to je deo šire celine. Nije pojedinačna stvar koja je “evo sad ćemo to, pa pet godina nećemo ništa, pa ćemo opet nešto”. Ne. Nego se vrtale su se teme koje su meni svaka na svoj način bile bliske. To je problem toga što je mene zanimalo svašta u životu i previše stvari sam radio, ali okej. Ali ono, od oglašavanja SEO-a do programiranja, do freelansa i svega ostalog, do kreativnih industrija u svakom drugom ovom pojavnim obliku, mnoge teme koje si pokretao su bile prilično pionirske. Ljudi sa kojima si pričao su većinom bili prilično ozbiljni ljudi u celoj toj priči i dan danas zašto to raste i dalje, proizvod subscribera i svega, pa zašto je dobar deo toga i danas aktuelan sa nekim zvezdicama koje treba uzeti u obzir jer za 10 godina se je postalo normalno da ti imaš video call, a 2012. si video call imao 2 puta godišnje. I tako neke stvari su se naravno izmenile kroz celo to vreme, ali Kako si. . . . čime si se ti vodio kad si pravio plan šta ćeš da radiš. Kako si birao koga ćeš da pozoveš. Kako si birao šta ćeš. . . . jer kao jedan deo je uvek bio nešto to pripremljeno pričamo, ali onaj najzanimljiviji deo jeste taj deo diskusije gde i ti učestvuješ gde učestvuju i ostali koji su tu. 

Željko Crnjaković: Pa, u principu, ja sam se kroz Webinarium kalio na tome da budeš dobar intervjuer. I dobar intervjuer treba da zna da postavlja pitanje. Treba da zna da. . . . Mislim, treba da znaš u stvari kakav format hoćeš. Evo sad pričamo sa nekim medijima koji hoće da prave podcast. I morate da smislite šta hoćete. Hoće to da bude intervju, pa da vi pričate samo 20% podcasta, a da je bitna priča vašeg gosta koji treba da zauzme  80% podcasta, ili želite da to bude neka razmena mišljenja, kao što Joe Rogan se raspravlja sa svojim gostima u tom nekom smislu, ili posle skontaš i koja pitanja da postavljaš. Da ne postavljaš pitanja koje mogu da se nađu na internetu. Kada ste vi osnovali vašu firmu. Brate, Google-anjem ću da nađem kada. Nego zašto. Zašto pobogu. Zašto pobogu. Znaš ono, sa si hteo da budeš kad porasteš. I tako dalje. To znači da izvučeš to nešto iz svog sagovornika, što je potencijalno interesantno što je u publici, ili što obično se ne priča na nekim drugim mestima. Što nije deo njegove biznis persone ili što ne bi ispričao u okviru njegovog poslovnog predavanja. 

Ivan Minić: Često kažem nešto što ne bi rekao na javnom mestu. 

Željko Crnjaković:  Tako. Kako sam ja nalazio te ljude, to je zahvaljujući digitalnoj našoj zajednici. Mislim, u tom smislu da sam ja koristio svako moguću priliku, kada sam išao na neki događaj, da se upoznam sa što više ljudima i ja ovo automatski targetiram. Ono, tipa, ti si dobar sagovornik, on je dobar sagovornik, on je dobar sagovornik. Nebitno kad ćete stići na red, ali da počneš da gajiš te neke odnose, odnosno, opet kao i sve ostalo, niko nije odbijao tamo nekom malom da ode u program. Zašto. Ja tebe zovem da ispričaš. U to vreme webinarium je baš bio moju poslovnu tematiku u stvari. Zvao sam te zbog neke konkretne teme. Mislim te, webinarium nisu bile lične priče, a ne sad da pričamo kao što pričamo u Pojačalu, o mojim porodiljskim odsustvima i ostalim. Tako da zvao sam uvek koga sam naišao na neku konkretnu temu. Mislim, ja mislim da sam neke ljude i upoznao samo tako zato što su došli u webinariju i da su do godinama posle tek da sam ih upoznao uživo. I da se oni još uvek sećaju toga. 

Ivan Minić: Izlazak iz nečega što je primarno video format u nešto što je audio format, što je tebi simpatično, interesantno i samo tebi, i još jedno dve godine samo tebi, pa onda po nekome, pa sad eventualno možemo da pričamo da postoji neka vrsta zajednice tog tipa, To je potpuno drugačije i u nekom smislu i planiranja i produkcije i storytelling-a u odnosu na bilo šta što ima vizualnu komponentu. Mnogo je teže zapravo opisati sve to rečima i svojim svojom dikcijom i svojim glasom i u nekim situacijama svojim nekim reakcijama. Mislim, mi smo imali situaciju u Pojačalu, gde Srđan doživljava epifanije tokom epizode, jer se seti nečega od pre 15 godina, što nije stigao još da isprocesira, na primer. Ali audio je ono. I sada je ljudima vrlo nelagodno da razmišljaju samo u audio formatu. 

Željko Crnjaković: Da si ti meni ovo sve rekao, pre nego što sam ja počeo snimati. Nikad ne bih počeo da snimam. Meni je zapravo audio bio totalno oslobađajući. Zato što sam ja pre toga radio video, gde imaš ne samo audio komponentu, nego imaš video komponentu, gde ti sad moraš da sedneš pred nešto, pa da razmišljaš o tome šta je iza tebe, pa šta ti imaš na sebi, pa ne znam da li imaš svetlo, nemaš svetlo. E, ja sam neke epizode malih pobeda snimio u ponoć u pidžami. Neke sam snimio ispod jorgana, zato što se tako mnogo manje čuo šum u tom smislu odjeka. 

Ivan Minić: Imam voiceovere koji su snimali tako. 

Željko Crnjaković:  E, tako da da si ti sve to meni sad rekao to, nešto treba više da razmišljaš od mene, ja bi to rekao je, nikad se ne bi pustio to. Tako da je ponekad možda bolje da ne znaš. Ne znaš šta te čeka, nego samo uskočiš i onda saznaš uz put. Ono što je meni bilo fascinantno u podcastima jeste to da evo sad kako učim neke druge ljude, jel da kako pričati. I sad nije sve jedno ko nas sluša u Pojačaluo, ali za one ljude koji slušaju na Spotify-u će znati promenu glasa, jer kada ti mene čuješ i razmišljaš o tome kako se slušaju podcasti, slušaju se preko slušalica. I ti si mnogo intimni sa svojim slušaocima, jel da, podcasta, nego što si sa svojim gledaocima na YouTube-u, jer YouTube je tamo negde dva metra dalje od tebe, tri, zavisimo čak i vaši, ono tebe ono monitoru je da na 50 cm. Ali opet je dalje od tebe. Tamo su neka dvojica debelih koji pričaju o nečem. A podcast, tu su mi. I ja pričam samo tebi. To je isto, ono, slušajući. Pogotovo ako si solo podcast, onda smo samo sami ti i ja. 

FEEDBACK PUBLIKE

Ivan Minić: Imam neke glasove u glavi. Kako izgleda, ono, u tom trenutku imaš iskustvo sa Webinarium koje već neko vreme traje, krećeš u ovu priču, to su dva potpuno nezavisna treka, suštinski. 

Željko Crnjaković:  I, mada. Pored toga je, znaš, ono, co-working, pored toga je onaj drugi posao, pored toga sve ostale porodice, ono, sve, sve ide još. I. 

Ivan Minić: Idemo jako. Feedback. 

Željko Crnjaković:  Feedback. Od strane publike. 

Ivan Minić: Da. I u jednom i u drugom slučaju. 

Željko Crnjaković:  A, to je, to je ono, kao, kad kažeš ovaj, “U ovoj epizodi odgovaramo na pitanja publike koja su pristigla između prošle epizode i ove”. 

Ivan Minić: Recimo. 

Željko Crnjaković:  Nije pristiglo ni jedno pitanje. Ali ćemo da odgovorimo na neka, koja smo izmislili sami. Mislim, jako je bilo. Feedback je bio dobar, ali je feedback usledio dve godine kasno. I to mi je jako žao. Mislim, bilo je tu dobrih feedbacka od neke manje zajednice, koje sam ja znao da mi sluša. 

Ivan Minić: Pazi, ja mislim da Webinarium imao prilično real-time feedback.

Željko Crnjaković:   Imao je, ali sad ja ne mogu da se setim u tom smislu, recimo znam za Male pobede, da nije bilo, da si jako teško dolazio do toga da animiraš publiku, da ti puste neki komentar, da postavi neku pitanje, da da neki feedback u tom smislu. Osim toga da tu i tamo čujemo od nekoga, slušamo ono kao svaki dan ekstra. 

Ivan Minić: Najlakši način je u stvari da ne objaviš epizodu i da te deset ljudi pita šta je bilo. 

Željko Crnjaković:  Da, da je bilo, da. Webinarion je bio na YouTube-u i bilo je tu nekih konkretnih feedback-ova. Radilo je, sve to radi, znaš, samo nema monetizacije. I sve je to bilo. Sve to u jednom momentu postane opterećenje. I sve to. Sve je to super dok te vozi žar i ludost i sve to jako brzo, nebitno što radiš, a pričaću ti posle i za evo ovaj poslednji što radimo za društvene igre sve to postane obaveza. Koliko god izgledalo zanimljivo, evo tebi ovo pojačalo kako god okreneš neku ruku u nekom danu, u nekog meseca, neke nedelje tebi je to obaveza. Kad ti to ne bi hteo da radiš. To je isto kao kad i kad sedneš već da snimaš, više nije problem. Kad postojiš, nije problem. K’o onaj moment dok sve izdogovaraš, dok sebe nateraš, dok namestiš studio, dok ugovoriš. To je sve obaveza. I u jednom momentu, nebitno da li se to desi za šest meseci, za dve godine, za tri godine, za četiri godine, znaš šta, ako ne vidiš ti neki realni rezultat toga, koji god on bio, ne mora da bude finansijski, ali nešto realno nazad. Ono jednostavno pukneš, ono tipa postane ti prevelika obaveza naspram svega ostalog. Zato što grcaš i u svemu ostalom i boriš se tu stalno u nekom modu preživljavanja između preduzetništva, dodatnih posla, trećeg posla i onda sad tu imam neka tri hobija, a uz put imam i decu i porodicu sa kojima ne da moraš zato što moraš, nego želiš da provodiš vreme jer će proći vreme i ne možeš da radiš sve. 

Ivan Minić: Pitam te prvo zato što su dva različita formata, različite publike. Ovde si imao i ljude koji se uključuju na webinar, pa u real time vidiš da ima neke pitanje i svega toga, a kod malih pobeda, znaš, ja to uvek doživljavam kao lični projekat. A lični projekat radi za što ti imaš potrebu. Pa ako se desi nešto, desi se ok, ali ne treba ništa, nemaš očekivanja da će nešto veliko da se desi. Ja sam napisao tako dve knjige. Ali znaš, ovo si mogao drugačije da napišeš. Dobro, uzmi ti i napiši kako ti misliš da treba da se napiše, slobodno. Pa ne ne kao ti ne prihvataš feedback. Ne, brate, mene ne zanima feedback. Ja sam to napisao zato što sam ja to hteo da napišem, izbacim iz sebe, objavim i nemam više s time ništa. To je izašlo i ti možeš da uzmeš svoj primerak i možeš da imaš svoje mišljenje. Ja ću da ga saslušam, ali kao, znaš, u drugom izdanju. U kom drugom izdanju. Kakvom drugom izdanju. Ista priča sa ovim. Znaš, ali ti ako bi nešto promenio, to bi. Pa ne bi bilo više meni ono što meni treba. 

Željko Crnjaković:  O, pa imao sam ja takve ponude. Imao sam, znaš, on kao, “E, dobar ti je ovaj projekat, ali samo da promeniš ovo i da promeniš ono i da uzmeš drugog voditelja.” Tipa, pa su mi. Ja rekoh “Dobro, on nije problem ako je. To je meni profesionalac, pa što bih rekao, pa da uzmeš. Ovo će da bude sve super, ovo je super projekat.” Te, imam ovog malog, on bi ti bio mnogo bolji voditelj nego što si ti, zato što je mlad.” Ono tipa to. “Dobro”, reko, “Ok.” “On košta 600 eur.” Ovo se ne plaća. Ja ovo radim za ništa. Kako misliš ovo radiš za ništa. Ja radim ovo za ništa. Mislim, ovo će neko da mi pomogne, može, super, dobrodošao je. Ne moram ja da vodim. Ja stvarno nisam bio jedan od onih da “ja moram da se vidim” na tome. A nije bilo nikog drugog. 

Ivan Minić: Neće ni jedna druga budala. Znam. 

Željko Crnjaković:  Neće. I ono je bilo ono kao rekoh. I ono kao, ok, dobro, hvala, ja nemam ti para da platim. ne znam zašto, da ga platim, nemam planove za monetizaciju ovoga, tako da. Bilo je takvih interesantnih ponuda, ono, kao da optimizujemo, da poboljšamo ovaj ceo kontent, znaš, zameniš sve i onda će biti mnogo bolje, pa dobro, zašto, to je moje, ti pravi svoje.

Ivan Minić: A je li bilo momenta kad, ono, mislim, pošto, je li, to je jedna talasasta forma sa ups and downs, u nekom trenutku kažeš “okej, dosta”, ali ima mnogo trenutaka kad razmišljaš o tome i nešto se desi i ti se ipak predomisliš. 

Željko Crnjaković:  Pa ima mnogo momenta sada kad bih rekao “jao, mogao bih da se vratim”. 

Ivan Minić: Ne, to znam, taj deo mi je jasan, ali dok si radio. 

Željko Crnjaković:  Pa ima, ima. I onda dogovoriš novog gosta, pa nećeš da ga izneveriš. Pa onda, znaš dogovoriš, ne znam, odlazak na konferenciju, a baš bi mogli da ponesemo kamere pa da snimimo nešto tamo. Kao, ima onaj moment odgovornosti prema slušaocima. Kao, a šta. Ali ja već ovo u oko radim, nebitno mi male pobede su bile, tako je 357 epizoda “Isusa ti Bože”. I sad ako ja prestanem, neko će se tamo razočarati. Nebitno da je dve osobe, ne. Nekoga ću izneveriti. Nije da će se on razočarati u mene, nego izneveriću nekoga. Iako ne znam zašto bi on mene slušao, ali izneveriću nekoga. I eto, propao sam. Propao je projekat, kao takav. I ajde, Željko, još malo. I kažu, još malo, pa još malo. Ali nema još malo. Mislim, postoje neke druge stvari. “Ok, zadaviš ovo, pa napraviš drugo.” 

NOSIM PUNO ŠEŠIRA

Ivan Minić: Kad smo krenuli da pričamo o svemu ovome, i ti si to rekao pre početka snimanja, ja sam to negde rekao na početku prve epizode, ti si jedan od onih ljudi koji su menjali profesiju dosta veliki broj puta. 

Željko Crnjaković:  To je u skladu sa onim da ne znam šta hoću. Znaš, ono, kao da nisam znao šta hoću, kad budem bio mali. U momentu kad smo se ti i ja upoznali, to je bila konferencija, prva Webiz konferencija, Na kojoj sam ja nosio tri vizit karte. Sve moje. Zato što ja sam copywriter, kao freelancer, Ali ujedno tu imam tu neki co-working projekat koji bi bilo dobro da neko podrži, ako može. I onda treće, ovo pravimo neke explainer video, ali to je neka moja tamo izraelska firma od koje ja niti dobijem procenat, znaš, ono pa prodam, ali ako vam treba video, evo, to je to. I zavisi koga sam upoznao za šta, Tebi nisam znao šta je da dam za ove. Znaš, ono, kao, evo ti sve tri. Ali, ovaj, ali do tog momenta da ti nosiš, znaš, ono, pa ko šaltaš, ono, kao, a ko ste vi, šta radite. Pa ja se bavim, A šta vas zanima. Znaš, jel vas zanima ovo jer sve je prodaja. Jel da, prodaja je ono tipa fokus je ono ako nekoga zanima video, ja sam video, jebeš coworking, pardon na izrazu, ali jebeš coworking. Znaš ono, ako ste i za zajednicu, možda ste potencijalni predavač, coworker, možda ćemo praviti neke podcaste zajedno, a pa onda evo zajednica, evo centri za zajednicu i tako dalje. Ako ne znam šta da bi bilo, treći je ono tipa “Ako ti zanimaju društvene igre ovo tu, mi radimo neki tim, mi se igramo sa društvenim igrama”. I tako dalje, ali dok ne fokusiraš sve, i onda sam ja jedno vreme zapravo sve to smandrljao zajedno i govorio da je to sve jedan projekat, mislim ja sam Željko i to je neka moja firma Solutium, A Solutium se bavi i videoprodukcijom, i podkast produkcijom, i mentorstvom, i recimo, projekt menadžmentom za coworking prostor, pošto Znaš, sam vodio coworking prostor ili community menedžmentom, kao takav. I sad zavisi šta si se s kime dogovorio. Isto kao što smo danas i mentori, i producenti, i menadžeri, i znaš, ono ti pa, od prilike, sve to ide pod istu firmu, samo je pitanje šta ti treba od usluga. Tako da to je to. 

00:39:49 KAKO BITI SAMOUK

Ivan Minić: Ali kroz dobar deo toga, naročito kroz sve pojavne oblike u vidu sadržaja, se provlači jedna stvar, a to je da si ti baviš storytellingom, za koji se nisi školovao, u koji su te ubacili da pišeš 12 verzija koja će proći copy-scape. A opet, radio si ga, radio si ga na dva jezika, radio si ga kroz jako različite formate i na jako mnogo različitih tema. I to mi uvek interesantno kako, ono, morao si sam da naučiš. E pa kako si to radio, zato što nisi to radio sa 16 godina, nego si to radio kao zreo čovek.  

Željko Crnjaković:  Da, ne znam. To je prvi odgovor koji mi pada na pamet jer kad sad pominješ ono tipa radio si sva šta radiš. Znaš kad sam radio u banci nisam imao pojma da ću ja tada da krenem da radim na internetu. 

Ivan Minić: Nisi znao da ćeš na porodiljsko da odeš.

Željko Crnjaković:  Samo na ono tipa na. . . Pa kad sam radio u digitalu ili ono tipa u firmi za kreiranje explainer videa nisam imao pojma da ću ja da odem u preduzetništvo. Nisam imao pojma da ću ja da odem u kreiranje co-workinga. U videoprodukciju, klasičnu videoprodukciju sa sinema kamerama, sa promovideo, korporativnim video i tako dalje. Ja mislim da je kroz sve to, da bi sve to uspeo, ti si na neki način morao da se pod navodnicima prodaš. I prodaš u smislu čak i kad fake it till you make it. Jer u većini slučajeva je tako došlo, moraš si da prikažeš neko samopouzdanje, da ćeš ti to da rešiš. Jedino, opet se vraćamo na taj odgovornost i menadžment sam, jel’ organizaciju ljudi je posla, koju sam od roditelja još pokupio i vremena, u tom smislu. I na taj način. Storytelling je došao kroz podcaste, ali kroz priču. Kroz pokušaje, kroz razgovore, kroz evo taj pokušaj solo podcasta. To ti je mogućnost da pričaš i pričaš i pričaš, ali ništa ne kažeš. Mislim, ili ponekad poentiraš nešto. Pa onda to pokušaš da preradiš. “Ok, sad nisam ništa rekao, zato sam pričao jednu dva sata, ko u pre ovoj epizodi, sad u ovoj epizodi pokušavamo da dođemo do neke poente.” Ali Ima onaj momenat kad pričamo, ne znam, o javnom nastupu, a pričamo o studentima. bio sam u nekom predavanju, i kao, pa pitaš na kraju ili ima neka pitanja. E, nema. Naravno da nema jer su to neki studenti. Rekoh, ljudi, pitajte sada. Nema glupih pitanja. I postoji, rekao, ništa ne brinite. Postoji jedan moment u svačijem životu, nebitno, ne mogu da kažem kada će se to desiti, nekome se desi sa 20, 25, 30, 32, nebitno, kada ti se nešto prelomi i tačno te zabole šta misle o tebi. A ti postaviš pitanje ili izađeš na binu da pričaš. Ja sam, priznajem, vremenom i greškama naučio da je mnogo lakše izaći kada si nešto proživeo i kada imaš šta da kažeš, nego kada si nešto naučio za to da bi prezentovao. Jer, znaš, mogu ja sad da naučim, ne znam, ono tipa astrofiziku astrofiziku i ono tipa “zašto mesec ide oko zemlje” i da držim predavanje pre 30 ljudi, ali to baš nije isto kao kad bi sad pričao oko o 15 podcast projekata ili 5 podcast projekata kroz koje sam prošao i zašto. I onda, tako što više ti se stvari dešava, imaš više stvari na šta da se vraćaš i na šta da pričaš i onda tako pričaš priču ljudima i ne znam, u coworkingu si u situaciji da pričaš se raznim ljudima i da im pomažeš i da vrtiš u neke priče o preduzetništvu i zašto i da u nekom momentu radiš i mentorstvo, a ne znaš šta je mentorstvo, jer niko te nikad nije učio šta znači biti mentor i kako biti dobar mentor. 

Ivan Minić: Jedna od stvari je kad neko tebe angažuje sa idejom da ispričaš njihovu priču. Oni da umeju sami da ispričaju, ili te ne bi angažovali, ili bi prošli jeftinije zato što ne bi morali da plata taj deo, nego bi došli sa nečim. I kao, to je teško. 

Željko Crnjaković:  Jeste, ali i to ide kroz iskustvo. Jer kada bi, ako bi krenuo to da radiš i uzeo, mislim ja sam nekada imao plaćene scenariste koji su to radili, koji su kroz Explainer videe, bili, mislim, mi smo imali native speakera u Americi koji je pravio scenarije koji su bili autom, ja ti ne mogu to opisati, sa prijemčivi klijentima, oni kad su ih pročitali, meni to ništa posebno nije, ali oni su se automatski povezali sa tom pričom. Ti kad pročitaš 1500 takvih scenarija, onda otprilike skontaš šta ljudi hoće da čuju. Sa jedne strane. Sa druge strane, ovako, kada pričamo o nekoj klasičnoj video produkciji, Pričamo o tome da ti moraš da prođeš kroz određeni set projekata, Zato da bih mogao da vučeš iskustvo od prošlih projekata u ovome. Da postoji način da se ispriča ovo i ovo i ovo i ono treće na neki interesantan način. Vratiću se na jednu dobru činjenicu koju je rekao jedan moj drug dizajner. Kaže “ti, ako si content kreator,” on je bio dizajner UX, Dizajner fenomenalan UX dizajner, još uvek je, “Ti moraš da računaš”, sad, u njegovom slučaju to baš bio dizajn, u mom je video, Ti moraš da računaš određeni procenat svog radnog vremena da konzumiraš sadržaj. Ti moraš da konzumiraš sadržaj u njegovom. . . to se svodilo na to da je on recimo provodio šest sati lutajući po Behance-u. Ono tipa. Samo zato da bi bio u toku, da bi video šta rade veliki, poznati, interesantni, novi, da bi video šta je trend, da bi možda skinuo neke ideje, da bi on dobio neku inspiraciju itd. Isto tako u video produkciji. Ti moraš, ja sam prva stvar koju sam rekao mojim radnicima, Ja očekujem da gledate YouTube što više. Al’ ne gluposti, nego određene kreatore Ili načine na koji se kreira video, ili behind the scenes, ili bilo šta, da bi dobili ideju kako nešto možete da izvedete naspram toga šta mi imamo od opreme, na primer. Ili na koji način možete da ispričate priču. Što se tiče korpo priče, nećete vi sad pričati direktno s klijentima, ja ću im pomoći, ali opet na osnovu nekog mog iskustva, Nekog tog opšte slike, a opet znajući ono šta klijent očekuje, kao tako. Jer imaš klijente koji žele striktno da se drže korpo Strukture, da to bude sve upeglano, Dobro, a sa druge strane imaš korporativne klijente koji totalno žele da odu u nekom ludom smeru, da naprave Animaciju čiča Gliše, koja je smešna i zabavna i ovako i onako. Ja ne znam da napravim muzički spot. Nisam nikada radio muzičke spotove, ali ja se time ne bavim. Ja ne znam da napravim. . . Verovatno ne bih znao da gde da počnem da snimam igranu seriju ili igrani film. Ako bi se dovoljno dugo edukovao sad za ono tipa sa nekim primerima, znao bih gde da počnem i kako to da radim, ali bi bilo uvek jako teško. Ja sam imao prilike da snimam jako puno poslovnih klijenata. Da li je to korpo video, promo video, produkt video, employer branding video, intervju video, edukativni podcast i tako dalje. U tom, u toj bari mogu da se snađem, mogu da prijam, mogu da nađem klijentima rešenja kakva do sada možda nisu imali ili kakva su imali Ona tipa samo, sad imam. Mi, ima ljudi koji radi to bolje od mene. Ima ljudi koji rade, ovaj, od kojih ja radim bolje. Svi smo mi tu negde. Svi. Ljudi biraju da rade sa ljudima. Znači, da li će oni raditi sa, i ti radiš isto video produkciju, da će raditi s tobom, da će raditi sa mnom, da će, mislim, dobiće isto, dobiće ono što žele. Neće to biti isti proizvod. Jer ćeš ti staviti svoj pečat, ja ću staviti svoj pečat, biće zadovoljni. Mi ćemo se potruditi, ti i ja, da oni budu zadovoljni. Nije to ništa, ni bolje, ni loše. Jednostavno je samo pitanje koga su prvo zvali ili za koga su prvo čuli i s kime su odlučili da naprave saradnju. I to je to. I to je skroz okej, ono, po meni. Ja imam jako puno, ne jako puno, ali imam nekoliko direktnih konkurenata u Subotici s kojima smo super, zamenjujemo opremu i, znaš, ono, tipa čujemo se. Nema tu. . . . Jesu, jeste konkurencija, ali nema nikakve sad, ovaj klijent je otišao kod tebe, ovaj klijent je otišao kod mene, mislim. 

KAKO UDOVOLJITI KLIJENTU

Ivan Minić: Meni samo tu onaj deo koji je uvek najizazovniji i jeste taj moment da to što klijent želi, to što klijentu treba, često nisu dve stvari koje su iste. To kako klijent misli da nešto deluje i kako to zapravo deluje, opet često nisu stvari koje su na liniji. Naravno, vremenom kad radiš sa nekim, vi se dobro razumete, pohvatali ste senzibilitete, znate kako možete da komunicirate o tome, ali na kraju dana, znaš, ja sam jako rano skapirao sa 16 godina da je klijent taj koji treba biti zadovoljen jer sam ja plaćen na sat da nešto uradim i ako se meni ne sviđa ja mogu da ga ne stavim u svojoj portfoliji. 

Željko Crnjaković:  Tako je. To sam ja tebe hteo da kažem. 

Ivan Minić: E, ali, znaš, kao, ja sam to shvatio tad i me to uopšte više nije prestalo da mi bude bitno moje mišljenje o tome. Znači, dosta sam, pretim, radio sa Amerima, čija je estetika jako upitna.

Željko Crnjaković:  Izuzetno. 

Ivan Minić: Znači, naročito tamo u centralnom delu Amerike, to je stvarno užas. Znači, ono. . . . Ali ti glavno ti praviš nešto što njima treba funkcionalno da uradi, što bi bilo tehnički ispravno, da ima sve što treba, da to pije vodu i idemo dalje. U kreativnom radu jedna stvar je kad praviš nešto, ni iz čega, što je svaka animacija ti praviš nešto, ni iz čega. Ali ima međukorak. Prvo imaš scenario, pa onda imaš neke statične kadrove koje oni odobre i u principu od statike do animacije može vrlo malo negde nešto da se promeni. Manje više si ti na jasnoj liniji. Kad odeš da snimaš nešto, to što si snimio to ti je. Možeš da ga popuniš, možeš da ga ispokrivaš. Ali, znaš, ja se sećam, mislim, bilo je raznih traumatičnih iskustava sa snimanjem ljudi, ali sećam se jedne situacije gde smo imali, ja mislim, 63 takea čoveka koji treba kaže tri rečenice, gde sam ja na kraju, nakon 63 takea, odustao i rekao “Ja ću ovo napraviti iz ovoga”, i napravio sam tako što sam rečenice bukvalno na pola sekao i uklapao i to je ispalo okej. Jer sam imao toliko uzoraka da kao napraviću. Jer je, recimo, konkretno, dečko koji je sjajan i dobar stručnjak i vrlo simpatičan, dopadljiv momak, vrlo elokventan i sve, dobio tri rečenice koje mora da izgovori od šefice prodaje. I on kao tehničko lice ne može da ih izgovori. Sada on meni objašnjava kako je teško, ja kao, “Maturi, šta je teško. ” On mi daje papir i ja gledam papir i kažem, “Ja ovo ne mogu izgovoriti. ” ima mnogo iza sebe izgovaranja, znači kao “ajde da ih pročitamo”, ne može ni da se pročita. A dobili su uputstvo kako da priprema. Dobili su uputstvo da “super je to što ste vi to napisali, sad ga izgovorite na glas, pa vidite kako to zapravo ide”, jer kad ga izgovoriš u sebi sve može se pročitati. I govori ga na glas, a ako hoćeš da se onesvestiš na kraju prve rečenice, možda je jedna od četiri reči duža nego što bi smela da bude po svim parametrima. Takođe taj rad na terenu, kad je to nešto gde imaš jedan dan da nešto napraviš ili dva dana da nešto napraviš, daj mi malo, daj mi nešto, daj mi. . . . 

Željko Crnjaković:  Dobro, bilo je tu raznih situacija. Znaš, trudiš se da sve to prvo nekako pripremiš tako što ćeš jako dobro da postaviš uslove i napraviš pripremu sa tim ljudima pre nego što uđete u projekat. Ovo može ovako, ali ovde moraju vaši ljudi da pričaju. Ne mogu da čitaju. Ne mogu, može da se stavi prompter “ne mogu da čitaju”, jer će videti da čitaju. Treba mi neko iz firme ko će te dozvoliti da to priča svojim rečima, ko zna o čemu priča, i to je to. Osim u slučaju da ne želi. Mislim, imali smo situaciju da je ok. Neće biti direktno, nego ajde vidi. Stavićemo ga da izgleda kao da intervjuišemo, tu ćemo staviti prompter i taj tekst mora ta osoba da napiše. Da onda zna šta je napisao u tom smislu. I to do OK proći. kao tako. Bilo je situacija da odemo na teren i kažemo ok, treba to, to, to i to treba da snimamo pokrivalicu firme, treba da snimamo izjave, direktora izjavu i odemo u neku firmu i kaže, ja reku dobro, dajte sad, evo tu kad će doći direktor, doći će za pola sata. Ajde da snimamo pokrivalice, evo možete tu da uđete i sad mi uđemo tu i snimamo snimamo sedam minuta I kaže “E, dobro, ajde sad idemo napolje, kako misliš da idemo napolje. Mi smo snimili tri kadre. ” “Ne, ne, ne, ne možemo mi da smetamo ljudima. ” Ja rekao je “Vama treba video ili vam ne treba video.” Ja sam rekao “Mi moramo da snimimo nešto. ” Mi moramo da imamo malo krupan plan, malo široki kadar, malo neke aktivnosti u toj kancelariji, nešto osim toga da smetamo ljudima. U tom momentu, krećemo u drugu salu, e, direktor je stigao, on ima deset minuta, koliko mu treba vremena se postaviti. Rekoh treba nam jednu dvadeset pet minuta, jer su treba u kancelariji da mu postavimo, da ga ozvučimo, to. On je stigao, ima deset minuta. Super. Super. Leti na drugu stranu, namesti sve to, On je nekako smo ga namestili, izdeklamovao to što je imao da izdeklamuje i ušao, skinuo ovo i otišao. Dobro. Jel to to. Rekoh pa mora biti. To je to. To je rekao. Mi smo snimili. Snimali još to nešto malo. I oni su isto tako išli. Mislim, imali smo ceo plan snimanja. Mi smo to isporučili. I ovaj, I dođe jednom momentu, pa kaže nešto, a direktori nisu zadovoljni kako su oni ispali, neki drugi. Pa reko ja jedino da ih snimam ponovo. Mislim, to je taj materijal koji ste vi meni rekli da snimam, jer su oni hteli da se misle ispod prozora, pa su hteli da, ne znam, sednu, da stave slušalicu na uho, znaš, direktorski. Ja reko jedino da dodano snimamo što je dodatan dan snimanja, kao što smo dogovorili i to je dobro. Aha, dobro. Ništa, pravimo video bez njih i to je to. Molim već, pravimo video bez njih. Vi plaćajte. Mislim, to su neke uslovi. Imali smo situacije gde, recimo, kod Explainer videa, jako je bitno postaviti proces. Imaš scenariju, imaš voiceover, imaš storyboard, imaš ilustracije, animacije, i onda zvučne efekte . I svaka faza se odobrava, i tek nakon odobrenja idemo u sledeću, jer svaka sledeća utiče na onu fazu pre. I ovde, ono, mi neke projekte radimo, par puta se desilo situacija, ali kaže, ovaj, kod jednu konkretnu, dolazimo do skoro kraja i kao neko je pogledao iz upravnog odbora, dobro, i tu smo nešto prenuli da menjamo scenario. To je prva faza, a mi smo primenili. Rekoh, dobro, ajde da vidim šta ste promenili. Ja pogledam, oni su promenili 80% scenarija. I rekoh, sad vidi ovako, ima dve opcije. Jedan je, mislim, novi scenario, novi video svakako. Po istoj ceni kao i stari, još jedan. Nego da li vi hoćete da mi završimo ovo, da vi imate dva videa, ili ćemo ovo da bacimo, pa ste vi bacili onaj prvi trošak, a pravićemo nov video iz početka. Jer ništa nije problem, stvarno ništa nije problem da radimo taj jedan projekat godinu dana i da ga bacamo svaki put pred kraj. Ako vi platite dovoljno i imate vremena godinu dana da pravimo, stvarno meni nije problem. Mislim, napravili ste mi posla za godinu dana. Ali onda su odlučili da završimo taj video pa da urade još jedan video po novom scenariju. Tako da ima gomila tih stvari. 

Ivan Minić: Ali se desio drugi video. 

Željko Crnjaković:  Jeste. 

Ivan Minić: Zaista su tražili da se napravi drugi video. 

Željko Crnjaković:  Ne, ne, ne. To smo odmah, znali su da će da krenu drugi video, nego su pristali da završe ovaj, koju nigde nisu pustili, ali su imali gotov, ako ništa drugo, kao video isporučen, a ne ono tipa nezavršenu animaciju, koja se ništa nije desila. Mislim ima gomila stvari, ja sad zapravo nisam ne znao da li su ti neki ljudi iskoristili taj video negde, jer mi ne idemo do tog momenta da sad puštamo taj video u neki njihov marketing ili nešto, i niti se bavimo marketingom, bavimo se kreiranjem sadržaja. Ono što većina ljudi u ono vreme još trebalo da shvati, pogotovo kad smo projavili Explainer video, je da to nije samo cena plaćanja Explainer videa, nego još budžet koji ti treba zapravo da pustiš da bi se taj video video negde. Mislim da bi ljudi videli taj video. Onda mi je neko kaže “pa mi smo to stavili na neki sajt i pustili smo ga preko newslettera”. Kao “Super.” 00:58:41 Imali smo jednu situaciju da nam neko traži video u formatu koji može da se šalje SMS-om. I to na Nokia 33 telefone. 3310. I to je meni bilo ono kao “molim.” “Pa ne, ovo je video koji će se raditi za indijsko tržište, targetirajući te njihove neke poljoprivrednike, Oni tamo nemaju, ono, tipa smartfonove, oni imaju ekvivalent Nokia 3310 i jako je bitno da vidimo da možemo da pošaljemo SMS-om i da se pusti na tom telefonu. Ja rekao, ja ne znam o čemu vi pričate. Mi vama isporučujemo video file mp4 ili mobile, nešto, ja ne znam kako se to… Koji Nokia 3310 može da pusti to i da pošaljete SMS-om. Tako da taj projekat se mi je desio na svu sreću, ali eto, ima i toga, ima upita za sve. 

DRUŠTVENE IGRE

Ivan Minić: I svaka roba ima kupca. 

Željko Crnjaković:  Svaka roba ima kupca. 

Ivan Minić: Jedna od stvari kojima se pasionirano baviš u prethodnom periodu, odnosno manje više jedini tvoj aktivni kontent projekat. Zašto odrastao čovek voli da se igra društvenim igrama. A ti nećeš da se igraš. Nećeš da se igraš. 

Ivan Minić: Ali hoćeš da mi objasniš. 

Željko Crnjaković:  Moderne društvene igre. Mi smo napravili udruženje, zove se “Nećeš da se igraš.” Oku istoimenog YouTube kanala Tu smo, nas nekoliko ludaka svako sa svojim poslom, onda smo uvukli svoje porodice u to. Mi smo počeli da se igramo društveno, igramo pre jednom Pa sad slagaću , ja nekoliko godina već govorim, poslednje tri godine. 

Ivan Minić: Znači tri godine plus covid, takozvani. 

Željko Crnjaković:  Tri godine plus nešto. Sigurno, jer tri godine već snimamo. Znaš, u novembru je bila treća godina Neće da se igraš, a pre toga smo jedno dve godine se igrali, znači jedno pet godina. Sad što je ništa naspram nekih ljudi koji su ovih 20 godina, je hobi u modernim društvenim igrama. To je sve izašlo iz toga, hajde još jedan, da pravimo još jedan događaj za hub, da bude za community, da bude nešto zabavno. Ima neki klub društvenih igara u Subotici, evo njih zovemo. I oni su bili ekstra, donećemo mi društvene igre i naučićemo ljudi kako da se igraju. Oni su prvi put tada doneli meni igre koje ja nikad nisam video, čuo, znaš ti, znaš, u to vreme za Riziko, Monopol, Šah i to je to, i karte. I tu su došle neke avanture, neke kartice, neki zmajevi, nešto za nešto treba engleski, za nešto ne treba. Ja probam tu jednu i totalno se raspametiš, posle toga skontaš to nešto malo jače od Monopola i sad trenutno mi je ta igra onako veoma veoma bazična i postoje mnogo drugih igara, ali počnemo mi tu da se igramo. shvatim da je jedan od ljubitelja društvenih igara, koji je pravilo već u to vreme svoju kolekciju, osoba koju znam iz viđenja i znamo se ovako iz neke IT zajednice, a zapravo moj komšija u drugoj ulici koji nema s kim da se igra. Samo da ne sedi pa ćemo da se igramo. Tako smo, Acika i ja, krenuli prvo nas dvojice da ulazimo u to, pa sam onda uvukao moju suprugu I onda smo još našli još jednog ludaka, Hrvoja, koji je bio ono u fazonu, mi bi nešto snimamo, ali ne možemo samo nas dvojica. Hrvoje, hoćeš ti s nama? Hoće. Ne znamo se. Znači evo, kao da ja sad pitam tebe, rekao je, “Miniću, hoćeš li ti da se igraš s nama, ne da snimaš, da praviš novi podkast.” A ti ja se prilično dobro znamo, pa nije dovoljno dobro, nego da sretnem jednog od tvojih ovih napolju. Bukvalno tako. I mi smo krenuli iz ljubavi prema društvenim igrama da pravimo neki kontent kojeg nije bilo. Opet. 

Ivan Minić: Ima razlog što nije bilo. 

Željko Crnjaković:  Ima razlog što nije bilo, ali ima nešto opet u tome da opet idem glavom, bez obzira u nešto novo. Jer je to bio jedini ili jedan od dva YouTube kanala o društvenim igrama na srpskom jeziku. Imaš tonu sadržaja na engleskom i svi učimo kako da igramo, zato što ne igra na engleskom, jer ima ti “how to play” videa, Nego jednostavno smo mi krenuli na srpskom da, hajde da podmirimo neko naše tržište, da ne budemo samo jedna kapu moru engleskog, I to lošeg engleskog, nego da pričamo na srpskom. I mi smo za tri godine izgradili kanal koji je, eto sad, najveći pod navodnicima, šta god to značilo, najveći, najbolji kanal za društvene igre, U našem regionu, samo zato što smo prvo snimali dva puta nedeljno, dve godine epizode o društvenoj igrama. To nije podcast. To je totalno drugo, zato što s tim. To je zapravo samo YouTube šou koji pokazuje šta ljudima. To apsolutno nije podcast. Nema nas na Spotify-u, nećete doživeti tako ništa na Spotify-u. I onda smo prešli poslednji godinu dana da radimo jednom nedeljno, jer smo primetili da nema razloga da radimo dva puta nedeljno. Al’ mi imamo preko 350 epizoda snimljenih u društvenih igra. E sad, zašto nije tako. Zato što je YouTube samo nuspojava toga. Zapravo, društvene igre su meni otvorile neke vidike. Povezale me više sa ljudima. Povezale me više sa porodicom i mogu, slobodno da kažem, spasile brak. Zato što smo u društvenim igrama našli stvar u kojoj se zabavljamo zajedno. I to možda loše zvuči ovako kad se kaže, ali gledati zajedno TV nije zajednička zabava. To je samo provođenje vremena u istoj sobi. Pored svega ostalog što radimo svi na sve strane. Znači, ja sa dva posla, deca u školi, supruge na svom poslu i tako dalje. Društvena igra je nešto oko čega se okupiš oko stola i što te drži između pola sata i tri sata i kroz to se zabavljaš. Nije nešto sad kartamo se pa ćutimo. Znaš, imaš ti i društvene igre u kojima možeš da ćutiš, imaš društvene igre u kojima možeš da se raspravljaš. Imaš u kojima moraš strateški da razmišljaš, u kojima… Za svakoga. Al’ bukvalno garantujem za svakoga. Mi smo našli u društvenim igrama načina da druge ljude uvučemo u društvene igre. Da radimo neke radionice, da radimo večeri društvenih igara, gde se ljudi mogu opustiti, gde se mogu zabaviti. Gde si može da napraviš kreativnu radionicu, da možeš da napraviš team building sa tipa razvojem komunikacije, pregovaračkih sposobnosti, kreativnog razmišljanja. Gomile stvari, samo je pitanje koja grupa se skupila, oko čega i zbog čega. Mi imamo, recimo, omiljenu igru mog društva, za razliku sa suprugom, recimo volim ove euro-ekonomske igre. Što znači, šta znači euro-ekonomska. Ne zavisi ništa od šanse, od kockice, nego uglavnom od neke strategije gde ćeš šta staviti, i to sve zavisi od tvojih akcija. A sa ovim mojim momcima imamo našu omiljenu igru koja traje 12 sati. I sad ti možeš misliti da treba da okupiš 5 ljudi da igraju neku igru 12 sati, to radimo četiri puta godišnje za sve ove veće praznike. Znaš, ono kao pravoslavni Uskrs, pravoslavni Božić, to pošto mi naše, onda kao možemo mimo vremena, ali su praznici, pa ono ne može niko da radi. I onda uzmeš jedan vikend, to je subota, i onda igraš od podne ili od jedan po podne do jedan ujutru. I ti se raspametiš u toj igri. Ta igra te drži 12 sati, i tu je pregovaranje, i ratovanje, i zabadanje noža u leđa, i smišljanje, i svašta kao tako. I samo je pitanje da li imaš dovoljno vremena i dovoljno ljudi oko tebe koji će podeliti tu igru sa tobom. E sad, ne odgovara, ni meni ne odgovara svaka igra svaki put. Imao sam periode kada sam imao ono kao “E, mesec dana nemojte mi pominjati društvene igre, zato što me sad trenutno ništa ne zanima.” Imao periode kada me zanimaju duže igre, imao periode kada bi se i ja opustio uz neku partiju igre. Ima gomila drugih, različitih stvari. 

Ivan Minić: Ja imam baš drugara koji vole društvene igre… Za mene dosta stvari nikad nije kliknulo. Neke jesu super, ali ja sam recimo sada u 39 godina mnogo više u fazonu da ćemo da igramo ono što nas radi, nego da probamo nešto novo. Ako je to Picturener, igraćemo Picturener. Ili ćemo igrati karte. Ja i dan danas volim da igram karte. I volim taj momenat mi protiv njih, što je uvek, a da se mi dogovorimo. U svakom slučaju, ispratio sam fenomen, zato što su prvo počele da se pojavljuju na vrlo obskurnim mestima neki šopovi gde su ljudi mogli da kupuju stvari. Pa ti šopovi, znaš, ono vremenom upoznaš nekog ko to drži, pa shvatiš da je to isto neki ludak entuzijasta, da tu nema nikakvih para u tom trenutku, ali eto, on voli pa njemu znači, pa ok. Jednom vremenom shvatiš da naravno postoji čitavo tržište, postoje sad i neki ljudi ovde koji se bave pravljenjem toga, sve ga znam, neki od njih, ali ono što je meni nekako tu fascinantno i voleo bih da ti to malo meni kao laiku i drugim mnogima koji su takve lajci, objasniš. Znam da zvuči jako glupo i možda zvuči pretenciozno, ali ja se mislio da sa onih osam koje si pomenuo da je sve izmišljeno, da tu nema ništa novo da se proba. Šta je to što je različito, na koji način je različito. 

Željko Crnjaković:  Opet, kao što smo rekli, postoje igre za svakoga, a i sad, ja mislim da je to. Vremenom sad već postoji neka utrka u svetu izmišljanja društvenih igara, da se tu sad i sad presipa iz šupljeg u prazno i tu su različite kuće se takmiče, ko će što više da radi izbaci, različiti dizajneri i tako. Činjenica je da postoji sve više želja i potreba i ta publika koja se hvata oko tog hobija, koji uopšte nije jeftin hobi, da se razumemo. One kreću od nekih opskurnih 15-20 evra, pa ono najveće rang tu je između 50-90 evra. I onda imaš one koji su preko 100 evra, pa do 300. Jeste zapravo da ti imaš mnogo igre koje ti, u zavisnosti ako hoćeš, Zato kažem, imaš one party igre koje ti nude različite vidove kratke zabave za veliko društvo, Ne bitno da li su one deduktivne, ili strateške, ili na neki način zabavne. Imaš gomilu, gomilu igara koje recimo mi volimo, koje su duboke, koje uopšte nisu za decu. To nisu igre za decu. To su igre za nas odrasle. Ti moraš da misliš u jednom trenutku na 15 različitih stvari. Da li ovde stoji ovo, ako imam ovu kartu, ako pomerim ovog tu, ako ovde  mi dođe, ne znam, ovaj, u sledećem krugu će mi doći da mogu da podignem ovaj nipl sa ovog, stavim tu da njega sprečim, da on uzme pre mene to, da bi ja dobio tu tri poena, da bi on izgubio dva poena itd. To su te neki momenti gde tebi zapravo mozak radi na neki zabavan način, da te tera u tom smislu, a opet se zabavljaš. Sediš sa ljudima oko stola, te ima gomila društvenih igara koje imaju svoje neke digitalne verzije, koje nisu ni u pola toliko… 

Ivan Minić: To mi jeste interesantan, taj moment kada je, znaš, kao, prvo su bile klasične društvene, onda su društvene igre otišle online i sve što smo radili, što je trajalo satima, smo radili online. Protiv živih ljudi, najčešće, ali digitalno. Da bi se to sad vratilo jednim dobrim delom u fizički svet, i gde ja- Ti ćeš mi to sad objasniti. Sam glup čovek. Znači, postoje dve vrste ljudi u mom krugu poznanika i prijatelja koji igraju društvene igre. Prvi su jako slični meni. Sa njima bih ja mogao da igram društvene igre. To su ljudi koji imaju pet igara koje igraju ceo život. I imaju svoj krug ljudi sa kojima to je ritualska stvar, bukvalno. Ima ljudi koje znam, koji non-stop kupuju nove igre, odigraju ih jednom i najčešće to je to. I sad neki od njih su pacijenti koji imaju ceo plakar pun igara, većina njih to prosledi dalje, preproda šta uradi, sačuva one koji su im stvarno ostali u nekom dobroj uspomeni. Ali ja bukvalno znam ljude koji su igrali 50 različitih igara godišnje. 

Željko Crnjaković:  350. 

Ivan Minić: Dobro ti si-

Željko Crnjaković:  To je zbog kanala,

Ivan Minić: To nije zato što si bolestan. 

Željko Crnjaković:  Nije zato što sam bolestan, nego zato što sam zbog posla. 

Ivan Minić: Ali jedna stvar je kad stalno testiraš nešto novo, a potpuno druga stvar je kad se vraćaš nečemu što ti je dobro. I ti sad kažeš, vi najviše volite da igrate tu igru. 

Željko Crnjaković:  Jeste, ali tih nekoliko igara. Mislim, imaš igre koje ti na kraju izađu kao omiljene i imaš igre kojima hoćeš da razbiješ tu neku monotoniju jer ne možeš nonstop da igraš istu igru, u stvari, nemaš razloga da igraš nonstop istu igru ili nemaš isto uvek vremena itd. Naravno da nisu mi omiljene, ima igara koje sam odigrao jednom ili dva puta i ne moram da im se vratim. Ikad više. Dobra stvar kod društvenih igara je to što imaju veliku preprodajnu vrednost, tako da u smislu, lako se preprodaju, možda je to neka razlika od 20%, da ćeš izgubiti, ali možeš da prodaš nije, to ishasnirano. I ljudi koji se koji vole društvene igre, uglavnom izuzetno čuvaju, tako da nije nikakav problem kupiti polovnu igru ako znaš od prilike šta je taj čovek radio, vidiš onako koliko igara ima, znaš da je čuvao. Naravno, to se sve svodi na lupu 5-10 igara koji se vrte, kojima bi ja voleo da se vraćam. Non stop. I koji su mi uvek otvorene. Sada samo pitanje je s kojim društvom sedneš i kako sedneš. Mi recimo organizujemo večeri društvenim igrama gde mi učimo drugi ljudi igramo. To je posao za sebe. Znači to je večer gde se ja uopšte ne zabavljam, gde ja ne igram ništa, nego idem od stola do stola i objašnjavam različita pravila različitih igara. 

Ivan Minić: Ali neke koji su tradicionalno, univerzalno prihvaćene ili potpuno novih. Ili kako. 

Željko Crnjaković:  Potpuno novih. Nema tu više, u tom modernom svetu društvenih igara, nema univerzalno prihvaćenih igara. Imaš tu nešto što je popularnije ili nije popularnije, ali na večeri društvenih igara nećeš naći Monopoli. Nećeš naći šah. Zato što, mislim, zašto se mi umorimo. Zato što čak i kada mi dođe, pod navodnicima, gejmer koji dođe na večer društvenih igara, koji poznaje tržište društvenih igara, on neće da igra igru koju je već igrao, jer je poenta dolaska na večer društvenih igara da proba nešto novo. I onda će da proba nešto što još do sad nije igrao. A naravno ima i onih koji prvi put ulaze u svet koji nisu nikada videli tako nešto, i to je jako teško objasniti nekome, osim da pozovem svakoga ko ima ikakvu želju. Ima jako puno sada klubova društvenih igara, pogotovo u Beogradu. Ima i u Novom Sadu. U Subotici nema, ima jedna prodavnica koja ima neko mesto za igranje, imamo. Ima mi, koji ne imamo klub, nego pravimo organizovane večeri društvenih igara, jer kada bi imali klub, onda bi se totalno raspali, u smislu, sedali bi u nekom prostoru. Jasno. 

Ivan Minić: Nekom coworking, na primer, uveče. Na primer, recimo. 

Željko Crnjaković:  Nemoj. Nemoj. Samo sam pre podne. Ne mogu i uveče da budem. No, svejedno. Znači, mnogo je bolje da organizujemo uveče, ali otići, probati. Videti šta sve ima i onda videti da li vas nešto interesuje. Garantujem da svako ko je malo otvoren, prema tome da proba, naći će nešto što će mu se svideti. Ti ćeš naći nešto što će ti se svideti. Sigurno. Kao tako. A taj moment odvajanja od ekrana je meni primaran za društvene igre. Znaš, postoje neke društvene igre za koje ja kažem “Ovo je mnogo bolje kao video igra.” Znači to su te neke Dungeon crawler igre, gde ti sad, ne znam ono, te igre ogromna, vodiš nekog lika pa ideš neki open setting, sandbox itd. Gde ti sad bukvalno igraš Elder Scrolls na tabli ili ono ne znam, Witchera ili šta ja znam. Sad neke stvari su bolje kao video igra. Zato što nema puno interakcije među igračima, a kao idemo tu nešto ubijamo, bolje da igram sam. Ali ima igara koje su izuzetno ili kooperativne ili kompetitivne i, znaš, ono tipa jako dobro rade kao društvene igre, a sa druge strane omogućavaju ti da sediš sa nekim. I za nas digitalne posebno, nakon sedenja, osam sati za ekranom, meni je odmor da ja sednem sa nekim oko stola i da ne gledam u ekran, nego da gledam u kartu. 

Ivan Minić: Postoje, da kažem, izdavači koji su ozbiljni. Postoje ljudi koji su sami izdavači. Ono što je meni bilo super interesantno i to sam analizirao prethodnih nekoliko godina, koliko društvenih igara ima na Kickstarterima, Indiegogo i sl. I sad, znam da je to nezahvalno zato što je vrlo individualna stvar, ali šta je dobra igra. 

Željko Crnjaković:  Veoma individualna stvar. Dobra igra za mene je igra koja ima mehaniku koja me privuče i koja me drži engaged, ne mogu da…

Ivan Minić: Uključenog.

Željko Crnjaković:  Uključenog u igri. I koja mi, sa neke strane, al’ opet, daje mogućnosti da sam napravim promenu u igri. Znači da zavisi od mene, da ne zavisi sad od samo nekog pukog bacanja kockica, kao što je monopol pa gde ću da sletim. Nego koja kombinacija sad reci, retko koja igra ima samo jednu mehaniku. To su kombinacije različitih mehanika i onda sad ljudi moraju da otkriju šta im više godi. U tom smislu, ima čak igara koje igraš kao zajedno, ali zapravo toliko, svako igra svoju igru, da mogli bi da pričamo pre igre i posle igre. Otprilike svako je odigrao neku svoju igru, koliko samostalno sam odigrao. Mislim, najviše to, tematika, meni isto tako bitna. Ona, sad moram priznati, ona, zbog mnogo više volim neke space i fantasy tematike nego divni zapad i skupljanje krala. Ali ima svega. Mislim, eto, kažem, euroekonomske igre, te koje su zavise od strategije i ne od šanse, su meni prijemčivije, nego druga, druga oblast ameritrash, što je uglavnom neko rokanje, krljanje i ono kao ko će više da se pobije u toj igri, tako da, igramo i one i jedne i druge. 

Ivan Minić: Koliko ljudi je potrebno i koliko vremena je potrebno, dao si neki okvir, ali znaš, kao neko ko želi da uđe, šta o čemu treba da razmišlja. 

Željko Crnjaković:  Za šta? 

Ivan Minić: Da uđe u… 

Željko Crnjaković:  U svet društvenih igara. Treba da ode na jedno veče društvenih igara ili jedan klub i da se dobro provede. To je dovoljno da neko uđe u sve društvenih igara. I onda je samo u zavisnosti od toga na kom je on, šta mu se svidi i kako društvo ima. Da li će igrati samo sa jednom osobom, sa dve od. 

Ivan Minić: Ali može da dođe sam. 

Željko Crnjaković:  Može da dođesam. 

Ivan Minić: Može da dođe i u društvu. 

Željko Crnjaković:  Može da dođe i u društvu. Znači, apsolutno je svejedno. Pa pazi, poente sad zavisi od kluba do kluba. Ja sam video i u Beogradu lepe primere da ne bitno da dođeš sam, dođi, dođi, dođi, ajde sedi, naći ćemo ti društvo, tako dalje. 

Ivan Minić: Ludaci se prepoznaju. 

Željko Crnjaković:  Kod nas kada dođeš, došao si sam, evo, vidi ovako, šta ti se igra, ovde kreću da igraju ovo igru, ako te zanima, možeš s njima da sedneš, ako ne, evo, mi ćemo tu da sednemo s tobom, i onda ćemo nešto da odigramo dok ne dođe još neko, pa ćemo i to uparimo s nekim da probate. I to je to. 

Ivan Minić: E sad, to je obaveza. Mislim, ne igranje. Igranje je isto obaveza. Ali ovo kreiranje sadržaja, odrastao čovek koji snima gomilu sadržaja stalno, komplikovanog. 

Željko Crnjaković:  Još kad pričamo o tome da snimo, da se igramo i RPG igara, Dungeons and Dragons, pa se ono pravimo da smo ludi, ali uživo se pravimo da smo ludi. Znaš, kad igraš igre uloga, pa sad ja sam neki vilenjak, pa se borim protiv zmaja, pa onda još i snimam to. 

Ivan Minić:  Objasnio si mi zašto igraš igre, ali nisam ti objasnio zašto snimaš. 

Željko Crnjaković:  Pa zato što sam lud. I zato što previ put imam društvo. Zato što sam sve projekte koje sam imao, od Webinariuma, malih pobeda, Backwater Entrepreneur Hubcasta i sve ostalo, ja sad prvi put imam dva saborca u tome da zajedno kreiramo sadržaj. Da ne moram ja da pričam na svakoj epizodi, Da ne moram ja da budem iza svake kamere, da možemo da se podelimo i da snimimo Dovoljno sadržaja, da ne zavisi sve od mene. Iako ponekad ni. Često zavisi od mene, ali imamo još ljudi. 

Ivan Minić: I šta se dešava sa zajednicom koja se sada formirala oko toga. Oko kanala, ljudi koji nisu fizički tu. 

Željko Crnjaković:  Pa vidi, to je jedna leka zajednica. Mi smo postali prepoznati u toj board game zajednici. Nekome se sviđamo, nekome se ne sviđamo, što je skroz ok. Neko je mnogo duže u tom svetu društvenih igara. Nekome se nekad svidi šta imamo da kažemo o nekoj konkretno igri, neko se ne slaže sa nama, neko misli da smo zbrzali, ali to znači da gledaju. Znači, što ja kažem, svejedno je da li je dobar komentar, loš komentar, uglavnom su dobri komentari, svi oni gledaju. Jer nema ništa drugog. Nema puno drugih, ima tu još nekih kanala oko društvenih igara, ali nema puno drugih. I mi nećemo nikad napraviti ništa od toga. Jer, mislim, neki uspeh od toga, zato što Znaš, najveći kanal u Regionu o društvenim igrama ima 2400 subscribera i 300 pregleda po videu. To nije nešto što će se sponzori zalepiti i sad ćemo mi Da prodamo našu firmu i udruženju za nešto tog. Ali Ja mislim da smo mi jako puno ljudi uveli u sve društvenih igara, što je cilj udruženja, popularizacija društvenih igara, da uspevamo svaki put za veće društvenih igara da okupimo više od 35-40 ljudi. Na rođendanu kanala za veče društvenih igara je bilo rekordnih 65 ljudi, što je apsolutno pun kapacitet klaba, I nalazili smo još u nekim opskurnim prostorijama, dizali neke stolove da mogu da se igraju. I podelili neke nagrade. I eto, snimamo se zato što. Ne znam zašto. Ne znam ti kažem zašto radim sve stvari. Dve epizode, me pitaš zašto radim, ne znam ti kažem zašto radim, da znaš što sam lud. 

Ivan Minić: Jel se javljaju ljudi koji prave igre. 

Željko Crnjaković:  Javljaju se ljudi koji prave igre. Ima jako lepa zajednica ima Serbian Tabletop Guild, udruženje koje okuplja kreatore i dizajnere društvenih igara u Srbiji i regionu. Tu ima svakojakih projekata, ali ja mislim da je svaki od tih projekata vredan i bitan, nebitno da li je uspešna ili neuspešna igra, I da li se nekome svidi ili ne svidi, zato što ljudi pokušavaju nešto i sad neki pokušavaju iz čisto, ono, kao Finansijsko-popularnih razloga, a neki pokušavaju zato što baš vole društvene igre. I naravno ti projekti možda bolje prolaze nego drugi. Tako da javljaju se. Mislim, ono, tipa, znaš šta ti, kad kažemo pozdravili smo poznati u toj zajednici, Znači, mi ne imamo problem oko toga da nam neko pošalje igru, da neko traže recenziju, da nam domaći kreator pošalje redovno igre da nas zovu za Gamescom ili za festival Tandara Mandara, da idemo da napravimo reportažu, zato što Smo mediji za društvene igre pod navodnicima I to je ekstra biti, ako ništa drugo. 

Ivan Minić: Koliko je teško napraviti igru danas. 

Željko Crnjaković:  Nemam pojma. 

Ivan Minić: Ne razmišljaš nikada. 

Željko Crnjaković:  Ne, ne. Neko me pita o tome, hajde mi da pravimo društvene igre. Apsolutno me ne zanima, jeste vi ludi. Ja snimam o društvenim igrama, ja se igram društvenih igara. Ja imam svoju firmu, još sam manager huba, i tu još razmišljam o nekim podcastima, konferencijima i ostalome. Ne pada mi na pamet da ulazim u kreiranje društvenih igara, a da ne pričamo o tome da me uopšte taj ceo proces testiranja i pilotiranja društvene igre, tamo apsolutno me zanima. Meni donesi ono što je gotovo, lepo, napravljeno već, ja ću sa uživanjem da se odigram, i da vam kažem da li mi se sviđa ili ne sviđa i to je to. 

Ivan Minić: Daj mi par imena igara koja su ti stvarno bile super interesantne. 

Željko Crnjaković:  Top of the list. Terraformiranje Marsa, Everdel, Ark Nova, Underwater Cities, Twilight Imperium 4. edicija, to je ta u 12 sati. Ima stvarno još, dajmo da kažem, gomila, ali to su neke ono. 

Ivan Minić: Ok. Kada neko hoće da krene da igra, naravno sigurno ima specifičnosti ali koliko je potrebno predznanja da bi mu bilo interesantno. Ili je to nešto što može da se desi instantno. 

Željko Crnjaković:  Ne treba mu predznanja. Lakše je naučiti neku igru ako je neko igrao u društvene igre, pa će prepoznati određene mehanike i lakše će brže skontati. Ali zapravo ne treba ti predznanja za društvene igre. Mislim, samo je pitanje koliko dugo će trajati objašnjavanje u smislu i koliko si ti voljan da naučiš. Jer neke imaju gomilu pravila, neke moramo da sednemo i da igramo da bi naučio da igraš, a neke, ono, možemo da objasnimo za pet minuta. 

Ivan Minić: Je li vam se dešava da krenete da igrate nešto i da nakon određenog, nemalog vremena, shvatite da nije više interesantno ili morate da odigrate do kraja. 

Željko Crnjaković:  Pa, meni se desilo, ali uvek odigramo do kraja. Uvek odigramo do kraja. Desilo mi se istina jednom da sam jednu igru učio, tako da Tu smo odlepili. Da smo četiri puta počinjali da igramo igru prestajali i počinjali iz početka, zato što smo skontali da ne znamo neko pravilo, To je da ne primenjujemo neko dobro pravilo. I onda se to četiri puta desilo za različite stvari, u istoj igri, u istom danu, u istoj večeri. I onda je bilo pet.  Veoma je onako malo komponenata, samo što neko nije pročitao do kraja. I onda je to tako prošlo. Ali zapravo čak i one igre koje su mi bile, da kažem, teško, prođeš do kraja. Jer sve možeš odigrati jednom. Na kraju gledaš ovako igru i kažeš “dobro, ja ovo više neću igrati, nemam nikakvog problema”. Neko se zabavio, ako ništa drugo. 

MACHINE LEARNING KONFERENCIJA

Ivan Minić: Poslednja stvar koju hoću da te pitam je stvar koja se dešava vrlo uskoro, a to je Machine Learning Konferencija koju organizuješ. 

Željko Crnjaković:  Ne znam kada ćeš iz baciti na ove podkaste, možda se već desilo. 

Ivan Minić:  Nije se već desilo. Brzo će se desilo. 

Željko Crnjaković:  Machine Learning Konferencija je projekat Inspira Hub-a, Inspira Grupe, koji ja realizujem već četvrtu za redom. Prvo je bila 2019. i onda nas je taman pogodila korona, pa smo imali dve godine pauze. I onda 22., 23. i ove godine 24. To je konferencija koja se bavi tehnologijama data science-a, machine learning-a i artificial intelligence-a. I konferencija koja je karakterisana kao Najbolji i manji događaj za profesionalca u tim oblastima. To volim da. . . to je bukvalno bio jedan komentar nekoga koji je posetio konferenciju i video sam na LinkedIn-u, jako mi se svidio. Iako se nikome ne sviđa konotacija “najbolji manji događaj”, ali ja mislim da je to sasvim ok. Zato što je to konferencija koja je profesionalci za profesionalce. I pod time mislim, uz svu ljubav svim mojim gostima na konferenciji, da ja nisam u Data Science-u. Ja mogu s njima dogovoriti, pričam, vidim. U momentu kada počne predavanje mene su izgubili. Ali to je zato što ja nisam u tome. Za razliku od toga, svi su oduševljeni time. Jer je konferencija namenjena da se bavi stručnim stvarima. Ove godine je to dva treka, to je Generative AI i ML Ops, ali za razliku od baš onako tipa nekih poslovnih primena u smislu, ne poslovnih primena, nego primena kada pričamo ti i ja o ChatGPT-u, kako ti i ja to koristimo, ovo je na nivou kako su napravili. 

Ivan Minić: Kako se menja ulje ChatGPT-u. 

Željko Crnjaković:  I to mislim da fali i zato smo i trenirali da pravimo i ja to radim sa nekim divnim ljudima koji mi pomažu u programu jer eto ja priznajem da ja konkretno. . . 

Ivan Minić: Organizator organizuje. 

Željko Crnjaković:  Jeste. Organizator organizuje. Ali je to uspešno, to radimo već četvrtu godinu za redom. Ne za redom, ali četvrtu iteraciju. I okupljamo neke super ljude. Ove godine imamo čak govornika iz Mete, jednu gospođu, i imamo pola stranih govornika, koji jeste da su ruskog porekla, u tom smislu da je pola Rusi, pola naši. Znaš, ja kažem u jednom momentu, imamo našeg programskog koordinatora, ali znaš kako ono, kad kažu politički korektno “Dajte mi neku ženu, nešto, pitaće me neko” Znaš, kaže “Ti kaži pola Rusi, pola naši, to ti dođe, to je isto”, pa rekoh nije isto, moramo da smo našli.

Ivan Minić: Može neka Ruskinja.

Željko Crnjaković:  Može neka Ruskinja. I našli smo isto neke fantastične devojke i žene koje su čak i sa Univerziteta u Zagrebu i iz Beograda i tako dalje. Tako da, bit će tu jedan miks svega i moći će da se čuju neke jako interesantne stvari. Na primer, gospođa koja dolazi iz Mete, koja je inače radila za Intel i AMD, ona je zapravo Subotičanka. Koja se odselila pre 20 godina u Kanadu i počela da radi u Intelu, pa u AMD-u, pa sada u Meti. I ona je Leading chip developer, to je razvoj čipova, hardvera, koji će ući u proizvodnju tek 28. godine, to jest ne u proizvodnju nego u te neke servere koje ona sad razvija. Kako će sve ove nove Nove potrebe AI-a, mašinskog učenja, znači kakav hardver treba za to, to je nešto Totalno, trenutno, nema ga nigde. Tako da Biće tu nekih jako interesantnih priča. Ove godine imamo čak i poster sekciju sa nekoliko timova, tako da Pored cijelog programa od 18, preko 18-19 predavanja, od dva dana, biće još Sedam-osam timova koji će predstaviti svoje projekte kroz postere. Tako da, veoma, veoma vredna konferencija. Pozivam svakog od pogleda, MLC RS I to je to. Mi to radimo zato što Inspira Grupa je prepoznala da je Data Science i Machine Learning jedne od nezaobilaznih stvari u ono budućnosti poslovanja. I ono da će firme morati kad i tad da se bave Data Science-om rešenjima, ne veštačke inteligencije, nego mašinskog učenja, ukoliko žele da unaprede svoj biznis. I mi ne imamo puno stručnjaka u Subotici. Subotica nije lokacija zato što je sad Subotica želi da bude neki centar za razvoj data science-a. Želim. Super. Bilo bi super da to bude. Ali mi to vidimo kroz HUB da i grupu da je to jedno od mogućih, prepoznatljivih mesta za okupljanje radi razmene ideja, novih trendova i znanja u ovim oblastima. 

Ivan Minić: Vidim. 

Željko Crnjaković:  A pusti da ga svako iz Beograda, voli da ode tamo malo na selo tamo u Suboticu da se malo super uključi. 

Ivan Minić: A može i da se spusti do Segedina i do Ikee. 

Željko Crnjaković:  Znam, znam, znam, to je to. 

Ivan Minić: Mnoge dobre stvari za ovaj naš internet, ovaj ovakav ovde, blago ometen  u razvoju, kakvi smo i mi, su se desile na Paliću. I u Subotici. Tako da ima to svoju vrednost i, mislim, ono što sam ja Banetu mnogo puta rekao kad smo pričali, znaš ono, prolazi ti millestonevi. 150 ljudi, 200, 300 ljudi. I ja mu kažem svaki put, super je to sve poslovno, uspeh si sve ovo, najveći uspeh što se mene tiče, koji si ti postigao, da je ne znam nijednog kretena koji rade kod tebe u firme. Željko, hvala ti. Što si izdvojio vreme, što ti nije bilo teško, sedneš na najneudobnijoj stolici na svetu. 

Željko Crnjaković:  Ja mislim da sam sedao na neudobnijoj.

Ivan Minić: Ali nisi duža. 

Željko Crnjaković:  Nisam duža, to je istina. 

Ivan Minić:  Hvala ti puno, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da bi bilo interesantno. Pustite vi mene što sam ja hejter, probajte društvene igre, zato što znam da se ljudi jako dobro zabavljaju. Ja samo gledam da izbegnem sve te stvari na koje mogu da se navučem. 

Željko Crnjaković:  E vidiš, ali to je možda dobra stvar da se navučeš na to. Da upoznaš nekog da. . . 

Ivan Minić: Uf. . . 

Željko Crnjaković:  Novog poslovnog partnera, na to sam mislio, bože. 

Ivan Minić: Misliš još jedan posao. Ok, ok. Hvala puno, hvala vama što ste nas slušali. Hvala što ste nas slušali, vidimo se i čujemo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.