Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Srđan Vasić Komarac. Možda ga se sećate od pre 20-ta godina kao mitsku ličnost koja se pominjala u nekim spotovima raznih nekih muzičkih zvezda iz tog perioda. Možda se sećate nekih reklama koje je radio, o kojima ćemo pričati. Ovo je u suštini priča o jednom momku iz Borče koji je jako rano postao preduzetnik koji je krenuo da se bavi animacijom, videom, mislim onim stvarima koje danas radi kao baš, baš klinac. I onda nekako iz tog svog interesovanja, strasti i ljubavi, uspeo da od toga napravi posao. Često radeći krajnje neobične stvari i često drmajući tržište time što je prosto nesvesno šta se drugo dešava, a on ima ideju i želi da je realizuje i ima jaku potrebu da vidi finalni proizvod svega toga. To je priča od 40-ak godina, ali da kažemo 30 onih koji su bavili baš o ovom temom i verujem da će vam biti interesantno. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa Vasiću, dobro mi došao. 

Srđan Vasić: Bolje te našao. 

Ivan Minić: 20 godina firme. 

Srđan Vasić: 20. 

Ivan Minić: Nije ni mnogo. 

Srđan Vasić: Pa nije ni malo. 

Ivan Minić: Ti si jedan od onih likova sa kojim sam se ja kroz život sretao u mnogim nekim situacijama, najčudnijim mogućim. I meni je uvek bilo nekako gotivno to što si… Ti bi bio jedan od onih blesavih koji kao… “Pa bi to moglo?” Pa moglo bi i onda… To iako ne može, obično se desi. Uz malo više neprospavanih noći, ali desi se. I uvek mi je bilo super to da pričam sa ljudima koji su takvi, koji su… sa takvim pristupom izgradili zapravo svoju priču. Taj moment koji je svima najteži je, a to je da dođe od nule do toga da je firma, da ima nekoliko zaposlenih, da ima neki stabilan obrt, da ima neke klijente i sve ostalo, to je najbolji put. Posle onaj drugi deo nosi svoje druge probleme, ali to su što kažemo luksuzni problemi. To je manje strašan moment, tako da mnogo mi je drago što si ovde. I počinjemo kao i sa svima, hronološki počinjemo od mančmelo pitanja. Šta si ti hteo da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Srđan Vasić: A ovo to je teško pitanje. Ali spremao sam se. Tako da, pa pretpostavljam kao i svi ostali, mislim da si taj odgovor dobio mnogo puta do sada. To je pilot. Pilot da uniformisano lice. Znači, i što sam dugo i dan danas me nije popustila ta želja, ali sada bih želeo da budem sportski pilot. S tim da sam imao dva problema. Jedan je bio taj da u trenutku kada sam bio mali i kada su se stvorili neki uslovi da bi možda to i moglo da budem, mi roditelji nisu dali. Onda sam se vrlo brzo oženio i onda posle mi žena nije dala. Tako da za sad negde to nisam uspeo sebi da ispunim, ali ko zna možda jednog dana, ako budem mogao praviti ove zdravstvene testove. 

Ivan Minić: Kaži mi, tvoja priča je, uvek kad sednemo, vratimo se na to momente pre 14 godina. Taj moment kad, dok si još relativno klinac, u tvoj život na neki način uđe tehnologija. 

Srđan Vasić: Tako je. Vratiću te samo na mančmelo pitanje. Ono što sam svakako znao čime se neću baviti i danas kad gledam te dve slike. Jedna je ovako držim neki toki voki i šlem, to je kao policajac. I sa drugi strane fudbaler, kako se pokušavaju ćale da me obuče u neki dres Partizana i da mi da neku loptu i ti dan danas kad vidiš tu sliku tebi je potpuno jasno da to definitivno nije put kojim bi išao. I imam još jednu sliku gde me vuče u nekom čamcu kako se to mi već onako leš i to mi se dopada. 

Ivan Minić: Kaži mi, kako su se ti, kako su se prosto dešavale stvari u detinjstvu koje su te na kraju oblikovale u ovo što je danas? 

Srđan Vasić: Pa to je jedna onako dosta dugo priča, al valjda smo zato i ovde da ispričamo. Ako bi se vratio nazad 80. godine, 90. nas prvi televizor je bio, trobojni neki televizor i ništa napredno ili tako nešto. Ubrzo posle toga je došao i neki kolor TV. Sećam se i jednog i drugog, ali znam da sam bio jako opčinjen tom kutijom i onim što se dešavalo na ekranu. Znači to da ja imam sad mogućnost da gledam analogni dugmići, štelovanje kanala na podu, neke i tako. To su moji prvi susreti sa televizijom kao takvom. Sad, ajde, odem još jedan korak dalje. Majka moja je me dobila jako rano. Tamo je upisala višu pedagošku školu i krenula to da studira. Ja sam je iznenadio onako i dobila me vrlo mlada sa 19 godina, 20. I šta oni su tamo učili? Učili su neke stvari kako da uče decu bojicama, kolažima, ne znam, nekim takvim tehnikama. Ono su sve što smo radili u vrtiću na kraju krajeva i kasnije u školi i tako dalje. Tako da je ona, pretpostavljam odatle ili svoje iskustva na njih, meni vrlo mladom dala i te bojice u ruke i pokazala mi neke tehnike koje su meni dan-danas vrlo interesantne. A to je ono tu frame animacija gde… iscepa se list, onako, iz sredine A5 sveske, pa se prepolovi na pola, pa se zarola oko olovke i onda se nacrta jedan frame na jednom, drugi frame na drugom. Ptica recimo u ovom položaju, u ovom i onda kad prevlačiš tu olovku dobiješ animaciju. I to je moj prvi, recimo, kontakt na taj način sa animacijom. i vrlo brzo me je naučila i onu, kako bi rekao, flip-book animaciju, gde na ćošku knjige se crtaju frame po frame i onda to kad vrtiš onda se dešava ta neka magija. Tako da je to to iz najranijeg detinjstva. Drugo u to vreme, sećam se, oni su znali nekad da… Bila je ta priča “Ideš u Rumuniju”, kako se zove, tamo nosiš vegetu i farmerke, a odande donosiš ne znam što se već donosilo. Ja znam da mi ona donosila neke blokove sa gomilom papira, iznutra ne ono i otac, i te olovke bojice, flomasteri, sve je to bilo negde u mom okruženju. Ja sam po ceo dan crtao i to me jako, jako zanimalo i ispunjavalo me jako, tako tu, tako u vrtiću, tako kasnije. E sad, i to je sad kao taj neki prvi moj dodir sa umetnošću i nešto što će me kasnije izdefinistati u onom pravcu čim bih se bavio mi dan-danas na kraju kraja. 

Ivan Minić: Ima taj moment sa tim i sa tom jednostavnom animacijom iz dva frajma i sa tim da sam ja možda već u drugom ili trećem razredu u svakoj svesci imao u ćošku crtanje. I bio je vezan za ono o čemu je sveska i ono kako kad god je bilo i neko pregledanje bilo je profesora koji su vrlo bili po tom pitanju striktni, da to sve mora da bude uredno, niko za to nije pravio problem, zato što je bilo simpatično i nije zauzimalo, nije smetalo kao… Ali jeste, to je magija. Ti kad prvi put vidiš ti si u fazonu da je to magija. I onda srećom bilo je ono neki ono obrazovni program tada RTS-a, bilo je nekih momenta kada oni nam pokažu kako to stvarno u ozbiljnom filmu izgleda i tako i ti shvatiš da pa u suštini je to to, samo radiš prstom a on je snimao na malo više, na malo kompleksnijem nivou. Ali kao meni je zapravo možda najvažnija stvar bila onog trenutka kad nisam bio limitiran onim što imam kod sebe. Sećam se da ono, ne znam, u prvom razredu sam dobio u metalnoj kutiji set Štedler bojica, recimo 30 boje ili tako nešto. I dan-dan imam taj set. Neki su naravno više istrošeni, neki su manje istrošeni, ali sve su sačuvane i sve stoje na svojim mestima. Ja sam to pazio. OCD. U kojem meni je to bilo, prvo OCD, a onda i to da kao, meni je to neverovatno vredna stvar bilo u tom trenutku. Znaš sad, svakog od tih stvari možemo kupiti 10 komada bilo koji dan, ali tad mi je to bilo jako važno. 

Srđan Vasić: I još u tom trenutku Stedler, Lolo, kad vidiš taj brand. 

Ivan Minić: Znaš sad kad vidim ono da možeš kupiti ono bukvalno ormare Faber Castel-a, neki kao, ja ovo ne smem da kupim. Znači, samo time da se onda zabavljam po ceo dan. Ali zapravo meni je kao digitalizacija bila ta ključna, ključni moment jer kao kad nešto pogrešiš možda obrišeš, ne moraš ponovno da crtaš ceo papir i imaš to da, znači, nema limita, nema, nemam ovu boju pa ću ja sad nešto da se mučim ili ću da kombinujem ili ovo ili ono, ne, napravim kako ja mislim da treba. I naravno počelo jako rudimentarno i smešno, posle je bilo jako zanimljivo šta se dešava oko tebe po tom pitanju? 

Srđan Vasić: Da, digitalizacija došla nešto kasnije. To kad kažeš ćoškovi, knjiga i… Sad sam rekao knjiga i materijala, jer su mi služile uglavnom za to. Znači, i to ću sad vezati za tu priču o računarima samim. Prvi moj susret sa računarima se dešava u… Mi smo bili, Kosovo Poljska 26, Kosovo Poljska 16, moj današnji kum vlada, u tom trenutku on je 81. Ja sam 80-godište, mi se bukvalno od kolica znamo i družimo u vrtić smo išli zajedno kasnije u osnovnu školu, različite smer doduše, ali bukvalno smo mnogo vremena provodili zajedno. I njihova kuća, kod Popovića, je bila moja, da kažem, druga kuća. Vlada je imao u tom trenutku za nas dosta starijeg burazera, ne znam, Rale je da li 72.3. ili tako nešto. To je ogromna vremenska distanca u tom trenutku. I on tada kad mi je ovo četiri, pet godina, šestu negde, on ima ZX Spectrum. I ja dolazim prvi put u susret za ZX Spectrumom i vidim to nešto što mene potpuno opčinjava. I, hajde, Phoenix, ne znam, one igrice koje su mogle tada u tom trenutku, Tetris i tako dalje, da se čak ne mogu sad vratiti film, i kako se učitavalo sa Spectrumom. Jesi, učitavalo se isto sa kasete kao i na Commodore-u. Ali bila je tu neka knjiga i onda smo mi prekucavali nešto. I to je ono 10 print, ne znam, pa sve zvezdice, pa onda 20 print, sve zvezdice, space-ove i pa onda je na kraju dobiješ neku mačku kao kad izvršiš to. I on ti praktično samo iscrta to, obliša ekran i iscrta ti. I onda smo mi bili očarani time kao isprogramili smo mačku. Niti to program. 

Ivan Minić: Mačka u Basic. 

Srđan Vasić: Mačka u Basic, jel da. Ja se dan danas sećam toga i to je, meni je trebalo bukvalno 10 minuta tog kucanja. U Spektrumu imao ono gumene dugmiće pa si za svaku dugme imao određenu naredbu koju i on ti ispiše sam, to je kasnije u komodoru moralo da se kuca sve. Sve u svemu da se ja potpuno zaljubim u Basic i u programiranje i u računare kao takve. I naravno prva stvar koja se desi kada dolazi kući, to je tata kupio mi kompjuter i počne jedno vrlo ozbiljno davljenje. E sad, otac moj, Dragomir i Baja su ga zvali i zovu ga i dalje. Pa ću ga, vratiću se verovatno kroz ovaj razgovor nekoliko puta njega. Baja u tom trenutku napušta David Pajić Daku projektovanje i montaža liftova. Teslu završio, tamo se nešto uhlebio, počeo da radi u tom birou i u jednom trenutku ne znam kako je došlo kod njega do te odluke da napusti državnu firmu, što je tad u to vreme bilo nepojmljivo i to je na mene kasnije dosta uticalo u smislu da i sebi definišem kao nekog ko neće raditi za druge, nego ću pokušati da radim koliko je to moguće za sebe, makar kao freelancer, ili da će mi to biti jedan od izvora, taj neki privatan posao, jedan izvora prihoda. On je napustio to i kupio kamion. Mi smo rođeni od… Rođen sam i odrastao u Borči, ovaj Borča se u tom trenutku gradila dosta, i on je čovek koji je u tom trenutku autoprevoznik. I njegov kontakt sa računarima je na nivou da je čuo nekad, da negde to postoji, ali nije mogao da me usmeri u tom pravcu. I onda sam ja samo mogao da mu skačem po glavi i da ponavljam to. I to je, Boga mi, trajalo nešto. Teško mi je da vratim film koliko dugo, ali verovatno… Iz mog ugla pet godina, kako se… Ali verovatno trebalo šest meseci do godina dana. I jedan dan pred naš odlazak na to, nikad neću zaboraviti, pred naš odlazak u Grčku na more, recimo da je to 87. na primer ili tako nešto, nama stiže njegov prijatelj, dolazi iz Nemačke, donosi Commodore 64 potpuno nov, sa onim vikom za napajanje, sa kasetofonom, svim tim stvarima. I mi ostavljamo Commodore 64 kod kuće, sedamo u kola i odlazimo. Ja sam na tom kampovanju se budio noć u znoju kako sam sanjao kako mi neko krade to od kuće, kako ja neću zateći tamo. I naravno od mora nije bilo ništa, ja sam samo čekao da se vratimo i da upalim prvi put, povežem na TV i tako dalje. Tako da to se desilo i onda je krenulo to. Naravno, uz računar koji je došao iz Nemačke, su došli neke Nemačke knjige koje ja apsolutno nisam znao ni da pročitam, ni da razumem šta se tamo piše i onda je bilo ajmo sad provaljuj sam. I onda sam krenuo tako kucanje kaseti. Su se kupovali bilo svet kompjutera, pa onda poručiš telefonom, na primer, pa ti oni pošalju jednu, dve, tri kasete, ili si mogu da odeš u neke od tih, kako se to zvalo tad? 

Ivan Minić: Posle su bili CD klubovi, a tad nisu baš bili CD klubovi. 

Srđan Vasić: Nisu imali ime. Nisu imali ime. I to je to. I sad onda tu malo su igrice, malo džojstici. Uništili smo tih joysticka, ne znam ni ja koliko. Ali, vrlo brzo je ta grafika i to koja je bila onako pikselizovana i to nije me ispunjavalo toliko. I onda sam prelazio, više me je zanimalo da kucam nešto i kao da programiram. Iako to nisu bili neki baš pravi programi, ali mogle ono kao nešto da izračunam. I mislim, sad mi je iz ove pozicije jako žao što nisam možda kupio neku pravu knjigu ili nešto i da sam taj segment savladao malo bolje. Informatika u školama je bila vrlo tanka. Da, onda mi smo učili ruski i engleski, ali ruski od trećeg razreda, tako da i tu nisam imao prilike baš ono jezik sam naučio dosta kasnije. Ali recimo da kažem da je to moj prvi susret sa Commodore-om i ne znam da li nastavljam dalje. 

Ivan Minić: Ima onaj moment koji ja stalno insistiram na tome, niko danas ne razume, klinci posebno niko ne razume, kao bakelitni dugmići. Taj taktilni moment sa onim i u principu da su oni neuništivi osim ako baš nisi manijak, a mi smo svi bili manijaci, i na tasterima i na joystickima. Sad onaj joystick jeste imao onaj problem da kad malo jače zapneš, pukne i… 

Srđan Vasić: Joystick je zapravo unutra imao neki krstić ovako, koji je imao masu, ajde da kažem tako, i jedan drugi plastični krstić koji je pritiskao te limene, ne pitaj me kako znam. I onda od dosta korišćenja to je znalo da se odlomi neki od njih i praktično. I onda sam ja to popravio kasnije i tako. Drugo, to je još jedno od stvari, slušao sam i Kecmana Bogdana u ovim epizodama koji su prethodile. Negde sam prepoznao sebe u dosta tih priča, a prvenstveno to da sam voleo da rasturim svaki mogući, svaku moguću stvar koju sam imao iz kuće. I onda lego kocke su naravno uticale jako mnogo na razvoju kreativnosti i kasnije sam i ja svojoj deci kupovao lego kocke jer kroz njih jako su bitno sredstvo za razvoj i kreativnosti i uopšte motoričkih sposobnosti i svega redom. Ali sam onda na primer uzmem taj elektromotor, pa uzmem bateriju, jesi li ti uzimao bateriju da? 

Ivan Minić: Kako ne? 

Srđan Vasić: Baterije pa onda spojim na žicu, pa povežem još nisu ni bili oni LEGO motori pravi, nego sam ja tu pravio neke prenosnike preko nekih zupčanika, pa napravim malo bušilicu kojom izbušim zid, pa onda viču na mene, ali smo imali slobodu kako se crtali smo po zidovima i vodene bojice i svašta nešto. Tako da u tom nekom smeru sam se razbio i zanimalo me to i da rasturim i da sklopim ponovo i da popravim nešto ako ne radi. Čak sam od nekog simulatora malog, to su bili u meni plastički simulatori koji su igračka, ovaj gde si imao ovako neki mehanički autić koji se vrti, i ako svetlo unutra i neki bubanj koji se vrti na njemu je put, pa ti sad to kao voziš, ja sam to modo prepravljao i povezao žicu unutra da bi ga povezala komodor i da bi neku ne znam što je tada bilo tih igrice koje se je formula 1 na primer neka ili tako nešto da bi imao volan, nije imao ni force feedbacka, makar je ovo mogao kako se zove da on dodirne ovde, da signal za desno, to jest na drugu stranu za levo i tako. 

Ivan Minić: Sećam se od tog momenta kad sam bio klinac kad nešto od uređaja koje smo imali u kući crkne i ne može više da se popravi. I onda se sedi i analizira se šta unutra ima od delova što može se koristiti za nešto drugo. Da se baci elektromotor koji radi, to je nemoguće. Znači, dovoljno šta će ti, to sad nije važno. Ima potencijalno. Ima 14 komada za različite stvari ćemo da probamo. Ovo je previše brz da bi bio na autiću, ali ovo je super za autić a ovo je dobar za Elisu ili tako nešto. I sa jedne strane mislim da je Matori imao traume od toga, a s druge strane mislim da mu je bilo mnogo drago što se zezamo sa takvim glupostima. Kad god napravimo nešto, meni je glavno bilo “Jel može dodaš neku LED diodu da negde nešto svetli?” Jer nije to to ako ne svetli. Igračka koja ne svetli nije to to. 

Srđan Vasić: Čak i ja ne znam u to vreme, te LED-iode možda nisu bile toliko… Bili su one sa sijaličicama, neki koji su elektro pionir toga. Se sećaš sigurno onog paketa. E, to sam od ćaleta dobio. Imali su one koji ideju sa mnom ovaj… Ali elektropionir gde spojiš pa napraviš elektromotor ili elektromagnet. To je od gotovih komponenti. Ali se sećam da sam recimo od one plastike za CD-Vitu. Pa je deo od automobila onaj pokretački mehanizam pozadi, to ubacim i nacrtam oči i tako. I onda sam pravio svog robota koji se kretao napred-nazad. 

Ivan Minić: Ja se sećam da je bilo dioda kod matorog u tom nekom kompletu, ali se sećam isto tako da diode nisu bile RGV. Nego crvena dioda je crvena. Plastika je crvena. Ona je samo za svetli, ali plastika je crvena, pa svetli je crveno. zelena je zelena. I sad kao, meni je to bilo wow i u jednom trenutku on donosi desetak dioda koji su potpuno bele. I sad kao, šta je ovo? To je novo. Šta je tu novo? I on mi pokazuje ako povežeš ovako onda svetli crveno, ako povežeš onako svetli zeleno, ovako svetli plavo i ja kao šta je ovo? Magija potpuno. 

Srđan Vasić: Da, da. 

Ivan Minić: Neverovatno. A sad je sve, mislim j*bi ga, sve došlo što možda zamisliš. Šta je bilo dalje? 

Srđan Vasić: E sad gde smo stigli do robota? 

Ivan Minić: Došli smo do Commodore-a i igranja i svega toga. Šta je sledeći korak? 

Srđan Vasić: Da, kažem Commodore negde je bio okej i bavio sam se time, paralelno sa tim ide osnovna škola. Likovno mi je bilo jedan od omiljenih predmeta, ali su oni tamo uspevali da dosta ubiju i volju i želju. Pa da, to je obrazovanje naše i to vreme i verovatno kasnije nekako su više zna… Ja bih bio srećan da su oni kao profesori, nastavnici, prepoznali kod mene to nešto i onda su mi usmeravali prema tim nekim dizajnu, ne znam. Onda su me oni ubijali sa nekom istorijom, na primer, koja je mene i danas, i to vreme, nije nešto posebno zanimala. Znači, tako da, svi, ili smo neki prirodnjaci ili smo društvenjaci, ja sam više bio prirodnjak uvek. I posle toga, dešava se, kažem, taj svet kompjutera, sajmovi, onda tu je prvi susret, opet Popovići, koji imaju, gde Rale dobija prvi 386. I sad kod njih u kući Prince of Persia koji je na monokromanskom monitoru, Hercules, grafička kartica i tako, koja je matični štampač neki koji je, koji ja gledam onako očaran i kažem to je sad sledeći nivo i ja sad imam novu misiju, a to je da vršim pritisak dok se ne desi to kod mene. Jer, ono, komodor sam negde prevazišao u tom trenutku. I ide sad taj pritisak, opet to traje pet godina, u stvari verovatno dve. Ovaj, sve u svemu. Dobijem jednu specifikaciju toga što trebam da dobijem i padam na leđa, jer je moja ideja bila da tu bude neki color monitor, možda da bude neki 386 malo jači, ne on je bio 286, slagaću te sad, nebitno. Ovaj, dobijem 486DX2 sa 66 MHz-a i 210 MB hard diskom, a rama je bilo, ne znam, MB ili 4. Sada mi to četiri zvuči malo, ali… 

Ivan Minić: Moguće da četiri, da. 

Srđan Vasić: I tako klot. I tu sad kreću diskete prve i instalacije prvih programa. To je pod DOSom bilo. U međuvremenu sam ja završio mali kurs snalaženja u DOSu. To je Univerzitet Božidar Adžija, na primer. Tamo, tamo. U Braće Stamenković, slagaću. Onda sam znao ono, DIR, ne znam, CD, MD. sve to što je da izlistam, u stvari skontao sam malo kako radi taj operativni sistem. Tako da kada mi je ovo došlo u ruke, mogao sam je startujem, pa ne znam, bio je onaj baner program neki koji ti je omogućavao da štampaš banere. 

Ivan Minić: Na matričnom štampaču.  

Srđan Vasić: Na matričnom štampaču, tako je. I na onom beskonačnom papiru, kada je moglo nešto i duže da se odštampa. I ništa, ja praktično dolazim u kontakt sa prvim softwareima, jer sad do softwarea nije bilo lako doći u tom trenutku. Bila je jedna scena piratska u Beogradu i opet oglasi, gledam gde šta imam i sećam se od tog prvog mogu odlaska, to je bio, ne znam, 6. ili 7. razred. Ja iz Borče trebam doći u Takovsku da se popnem uz neke škripave stepenice u neku rasturenu posleratnu ili predratnu zgradu gde sam ja mislio da će neko da me otme. Tamo su… kasnije sam sretao te ljude kroz posao, bavio se dizajnom, oni su bili… 

Ivan Minić: Naši drugari zajednički. 

Srđan Vasić: E, oni su bili ti prvi ljudi sa kojima sam se ja susreo, onako nadrkani poprilično, ali kasnije sam zavoleo to kod njih i šta ti diskete, šta ti… Kao da ih je malo i mrzelo to raditi. Sve u svemu tu je sad prvi neki “Corel Draw”, ne znam, 3D Studio, kažem na tim sajmovima sam ja video 3D Studio, Ali sad to nije bio 3d Max, nego je bio 3d Studio R2.0, pa postao je R3.0. I ja to donosim, diskete sa disketa, instaliram sve to na računaru, pukne 10 disketa. Ja hoću da se ubijem jer moram sad se vraćam nazad da dosnimam, ali rešim to nekako i tu krenem. i opet sam mog krenem da provaljujem taj 3D studio od onih primitiva, kocka, lopta, neka krofna ili tako nešto i od toga da pokušam da izmodelujem i izrenderujem nešto. Bilo je tu nekih Chevy, je bio onaj Chevrolet automobil koji je bio top model u tom trenutku kad ga izrenduruješ, to je trajalo. To je ono ovako red po red, kao kad skidaš nekad na onim modemima sliku, ali ovde je to još mnogo duže trajalo. I tu dolazi do mojeg prvog susreta sa modeliranjem, paralelno sa tim, nekako me je sve to zanimalo i onda sam ja sa jedne strane CorelDraw, sa druge strane čak i bio on Microsoft publisher, ali mislim da on je kasnije došao pod Windows 95. ovde ja mislim bio, kažem, Corel, taj 3D studio, bio je neki animator pro gde sam ja mogao te svoje animacije i to što bi napravio da spojim u jednu celinu i da ih pustim onako real time-u da mi se vrte, da ne gledam pošto se renderovalo u target sekvence, da pogledam to što sam uradio kao nešto kontinualno u trajanju od dve, tri, pet sekundi. I u tom trenutku, šta htedoh da kažem, da, to je bio trenutak, 90. su godine u pitanju, televizija prestaje da ima onu grafiku kao što je bila nekad, pojavljuju se neki studiji kao što je Pixel, kao što je Company, i oni su počeli da prave neke animacije koje su onako bile ozbiljnije. Prva stvar koja se sećam onako vrlo intenzivno, to je špica za dnevnik koja je bila sa nekim globusom onako zlatnim gde je bilo renderovano, ja mislim da je to bilo na Silicon Graphics-ima rađeno u to vreme, gde sam je bio potpuno očaran i kao ja želim i voleo bih to da napravim. Onda u isto to vreme televizija Palma sa onom Palmicom koji ja igra kolo i tako dalje. I svi ti elementi mene guraju da želim zapravo to da se bavim time i tako nešto i ja da mogu da napravim. 

Ivan Minić: Ja se sećam da je u tom nekom periodu, znao sam deo company ekipe, da su oni krenuli sa tim da čak i ove stvari koje su jednostavna grafika, potpisi itd. Da izgleda trodimenzionalno, da laže da je trodimenzionalno. Jer imaš mogućnost sa gradientima i svim ostalim stvarima da napraviš, da to ima ivicu, da ima ovo, da ima ono. I bukvalno je taj skok bio drastičan. Od nečega što je izgledalo kao da si isekao sa papira i stavio u program, pojavljuje se to. Onda su oni u jednom trenutku krenuli, pošto sam ja patološki pratio sport, krenuli su da rade grafike za utakmice, koje su neuporedivo rudimentarnije od ovoga što postoji danas, ali su počele da se pojavljuju i to kad u odnosu na to da imaš rezultat i da stoji u ćošku slika u slici snimak semafora, sad se pojavljuje nešto što je relativno real time i izgleda moderno, jer može više od toga da stane pa ima više informacije. I kao to je sve bilo neverovatno i onda svaki put kada je ono gledaš špice i vidiš kao company. I onda par godina kasnije upoznaš te ljude i kreneš da pričaš sa njima i kao potpuno, potpuno neverovatan moment. kreću animirane špice za razne neke stvari između. Najava VPP-a, najava muzičkog intermenca više nije slika pa ide ne… Ne, nego sad je to nekakav proces. I jebiga počinje da se dešava svašta, a ti znaš da neko to radi na nečemu sličnom kao što imaš ti. Možda moćnijem, ali sličnom. 

Srđan Vasić: Da, čak u tom trenutku neke stvari mistifikuješ. Znači, ja sam imao utisak da oni to rade sad ko zna na čemu i gde, ali kako je vreme prolazilo, tako sam shvatao da to zapravo vrlo često može da se uradi i u kućnim uslovima. Ali i kažem ti, i onda mi je bila ideja da repliciram to. Šta je najveći problem kod učenja kod kuće? Samostalno, za razliku od ovog sad, Kad recimo imam firmu, pa mi dođu neki juniori. To je, rad na pravim projektima tebe tera prosto napred i tera te da savladavaš neke probleme. A drugo, rad u grupi tebi pomože neko koji ima takve iskustva, zapravo… 

Ivan Minić: Skrati ti iskustvo. 

Srđan Vasić: Tako je, prenese ti svoje iskustva. E, ja sam morao sam sebi kod kuće zadajem zadatke i recimo, smislim, ajde sad ću uraditi mač u kamenu. I sad kao modeliraj kamen, modeliraj mač, napravi scenu, ajde drvo, kako ću. Pa onda napravim tu scenu. Pa onda ne znam. I onda mi je pala na pamet, e pa što ja ne bih recimo tu palmu sad izanimirao, ali napravio u 3D ovo. Njihova je bila 2D, sad ću ja napraviti moju u 3D i napravim opanke male, napravim stablo gore, krošnju i napravim tu malu animaciju i onda je to glupa bila neka animacija. Kad to podvučeš muziku, a muziku sam podvučio, podvlačio tako što snimam ekran VHS kamerom, a vratiću se i na VHS kameru, snimam ekran VHS kamerom i pustim to neko kolo sa kasetofona. I to mi je bio dubbing, u stvari. Ja sam na taj način podvlačio muziku. Pokušavao da se snađem i to je prosto dobro izgledalo. Mislim da dan-danas, verovatno negde postoji neka VHS kaseta na kojoj se to nalazi. Tako da sam krenuo tu da pravim te neke prve špice i te, da kažem, televizijski grafike, ali i za svoju dušu. U svojoj momačkoj sobi i tako. A vratiću se na kameru sad. Mislim da je kamera jako bitna da je spomenemo. Kažem, Ćale krenuo kao autoprevoznik, krajem 90-ih je došao u priliku da napravi svoje stovarište i šljunkaru. I sad, 90-e one lude godine, u tom trenutku ti šljunak u stvari menjaš gorivo za psa, psa za muzički stup, muzički stup za zečeve, zečeve za kravlju kožu, kravlju kožu na kraju za neku kameru tamo. Znači sve krene od šljunka, završi se na kameri, tako je on iz nekih od tih kompenzacija dobio kameru koja je završila kod nas kući. To je bio Panasonic M10. U to vreme jako popularna kamera u kojoj su se snimale sve svadbe, ispraćaji i tako dalje. Ona imala jednu bateriju i bilo je onako punjač, bilo je nova. I ja sam za početak krenuo kod kuće da je koristim. da bi vrlo brzo se pojavili neki prijatelji, rođaci , “E, krstim dete, ajde, može da dođeš da zabeležiš?” 

Ivan Minić: “Jel’ može mali da dođe?” 

Srđan Vasić: “Može mali da dođe.” I onda je mali odlazio i snimao. I tako snimim jednu stvar, snimim drugu. Paralelo sa tim, kod kuće, ja na primer uzmem autiće dole, pošto se i dalje igramo autićima jer sam stvarno mali. Našao sam foru da mogu da startujem i ugasim jako brzo to snimanje i da mi on snimi praktično jedan frame. To sad iz ovog ugla su bila bar 4 frame, ali dođem i onda pomerim taj autić, pa onda opet, pa pomerim opet. I tako da sam ja napravio te prve stop motion animacije, koje nisu baš dobro izgledale kada se puste u realnom vremenu, ali kad pusti na fast forward, to je izgledalo savršeno. I to su bili ono kao neki… Da, ujedno, paralelno sa tim ti gledaš filmove. Mi smo odrastali na jako dobroj kinematografiji. Znači, u tih 80. i 90. godina, svi ti filmovi, Indiana Jones, ne znam, Goonies, ET vanzemaljac, Spielberg, ne znam, sa druge strane, Terminator 1, 2, Ima se tih nekih filmova koji su doneli i visual efekti i special efekti na filmu i u VFX. Imali smo dodir sa njima. U nekom trenutku Pixar se pojavio sa svojim, Toy Story i ne znam, i raznim tu stvarima. I ti onda gledaš to i kažeš “Ali gde smo mi, a gde je ovo?” i želimo tu da stignemo. Sve u svemu, ta kamera mene mali dobija sve više i više poslova i zove me non stop da nešto snimam. I tako sam ja počeo snimam i svadbe, i ispraćaje. To su bili neki turniri u malom fudbalu, na primer, gde sam ja ispratio čitav niz nekih utakmica, dodela nagrada itd. i tako dalje. To sam naplaćivao po kaseti. I ja ako naplatim kasetu 80 maraka, na primer, u to vreme, mislim da je to neka cena bila. Ako za svadbu snimim tri kasete, pa ja sam ne da imam džeparac, nego mogu šta hoću sa tim. I to je meni postala jako lepljivo za prste i krenulo je nekad je loše, nekad je dobro pustiti dete da rano počne da se bavi poslom. Ali, eto, to je meni dalo neki put možda koji bi mogao da se krećem i gde da idem. I tako sad kombinacije te kamere i ovo. Znači, kažem, dešavalo se da snimim jedno četiri venčanja, pa onda jednu sahranu, kako se zove, jedna sahrana se puca. Jedno sam preživeo, jednom su me prozvali čak i Đenka. Meni se to jako dopalo kao Đenka. i odlučim ja u jednom trenutku da gradim svoj brand i imam dan danas taj mali plakat koji sam išao lepio po Borči Đenka Productions. Tako da je zapravo moja prva firma nastala pre dobrih 30 godina. I zvala se Đenka Productions, nije bio pravni subjekt, i to, ali, eto, to je… 

Ivan Minić: S jedne strane imaš to da, da ne kažem, u digitalnom mediju možeš da radiš svašta. Ali sve to da bi negde mogao da pošalješ, da se prikaže, da nešto se… To više, to nije kod nas. Da ti uzmeš i pošalješ fail na mail, ono, We transferom i oni to puste i sve je super. Da bi zapravo došlo do toga da se to nešto vrti na nekoj televiziji, i to je pakao. I taj moment gde ti prvi put, ti si snimio nešto i to je okej, a sad ako hoćeš da dodaš picu, ako hoćeš da dodaš nešto na kraju, a nisi to uradio kad si snimao, onda je to neko mučenje sa nekim presnimavanjem, sa nekim budženjem, kao sad je montaža, učitaš i sečeš šta ti treba, izmiksaš, pomeriš ovo vam, ovo vratiš tu, to je sve bilo nezamislivo u tom trenutku. 

Srđan Vasić: Apsolutno nezamislivo, tako da su i te svadbe izgledali. Tako da ti imaš establishing shot, ne znam, na dvorište, pa onda šator, pa onda cveće i oko. Tako da ti si morao da pričaš priču kroz to snimanje, jer nisi imao priliku da sad dođeš i potpišeš, evo idemo kod mladih. Tako da… 

Ivan Minić: Hronologija je hronologija, ne možeš da ubaciš nešto. 

Srđan Vasić: Ne možeš da ubaciš, ne. 

Ivan Minić: Znači ako se zaboravi, je problem. 

Srđan Vasić: Tako je. Zna se kad se puca na jabuku, kad se ide po kuma, po mladu i tako. I to je sad taj deo. Paralelno sa tim snimanjem i tim kamerama, ide vamo ljubav prema računarima. Znam da mi je ono, kažem te računari, bio klot od tog novca koji sam znao tu i tamo da zaradim. Znači, bila je veća dilema da li uzeti muzičku karticu, da li uzeti CD-ROM ili štampač. Sve mi je trebalo. Modem, naravno. Da, bilo su te četiri komponente. Štampač, modem, muzička kartica i CD-ROM. Kupovao sam jedno po jedno i sve sam iskoristio nekako do maksimuma u to vreme. Muzička kartica kad je došla, tad su modovi oni bili. ali u stvari da bih uopšte došao do moda, morao sam modem da imam jer sam skidao sa BBS-ova nekih Bile su one, to je preteče MP3-a To su neki samplovi koji su bili u jednom midi failu Ali i sampl i muzika je bila na tome I to je zvučalo dosta dobro, mnogo bolje nego klasični midi fajl. 

Ivan Minić: Da, modovi su bili brutalni 

Srđan Vasić: Da, imali smo neki čak mali kao bend Pa smo mi tu nešto, pa sam ja i sa tim koketirao malo, hteo da pravim neku muziku Ali sve je to bilo, recimo 10% onog koliko sam se interesovao za video produkciju. Sledeći korak je taj ICD-rom. On mi je omogućio da nabavljam veće količine softvera. Štampač kad je došao. Tad sam napravio prvi probni. Mi smo u istu školu išli, ako se ne varam, i politehničku. Ja sam pokušao napraviti jedan probni primer nekog lista školskog i onda sam to tom publisheru baš dizajnirao i ispisao i on je imao lepšu formu nego što je imao sadržaj. U tom trenutku nešto nije mnogo zanimalo, ali to je bilo jako lepo dizajnirano i onda sam štampo i delio tamo po školi, tako da su eto i to bilo neke interesovanja. i nabiflam ja taj “Coral Draw” i u jednom trenutku, e da, jedno leto je bilo na radio stanici, ovoj “Bonton Radio” koji je bio u Borči i tamo sam malo čačkao to. Sada će zvučati ljudima onako kao da preterujem i da izmišljam, ali je me stvarno to toliko privlačilo da sam, ono tih, ne znam koliko traje taj letni raspust, Dva, tri meseca, da. Odlazio tamo i provodio jako mnogo vremena. Učeći to kako se dižu legeri, šta radi muzički urednik, kako se pušta muzika, čak onda u nekim noćnim smenama daju meni, pa ja ploču, pa nađem početak, startujem i tako. I onda sledeće leto je portal štamparija u Borči. Ćaletov tu prijatelj, kaže, “Bi mogao ovo tvoj mali Dosta je snimao, a ide može nešto da radi neke pripreme za štampu. Jel bih hteo? Hteo bih. Onda ja odem tamo i to je bila blokovska neka roba. Tabelice i te neke stvari. I to sam ih merio lenjirom pa onda prenosio. Otvorim projekat koji je A4 format i onda prenosim. Da bih se skapirao u jednom trenutku da mogu da skeniram to. I samo da istraceujem. Mislim, kad kažem da istraceujem… 

Ivan Minić: Da precrtaš, ali precrtaš po tome, ne moraš da meriš. Tako je, tako je. I ne pamtim koliko sam logotipa precrtao tako i sve, jer sam hteo uvek da to na kraju bude jako kvalitetno i nije mi bilo dovoljno samo da ga skeniram i kao ubacim logo nego ja onda ne znam, za PKB ne znam koliko je bilo tih blokovskih priprema za štampu. kolor mi nikad nisu dali da radim, sve dok par godina kasnije ili dve, tri godine kasnije sam došao na Košavu na televiziju. I to je za mene onako sledeći veliki korak. Znači ovo je sve bila neka priprema za to što će uslediti u tom trenutku kada sam došao na Košavu, koju gledam kao prekretnicu u svemu i koja me pogurila još dodatno napred. 

Ivan Minić: Ja se sećam tog perioda, zato što sam ja bio kao klinac u srednjoj školi aktivan na Trećem kanalu. Koji je bio brod ludaka, koji su spravili genijalan sadržaj, jer su imali nekakve resurse, ne baš Bog zna kakve, ali pristojne. Bili su u mnogo dobroj lokaciji da ti uvek okej da svratiš. I ako dolaziš iz grada, samo pređeš, a ako ideš sa Novog Beograda, opet je nekako usput gde god da ideš i svratiš, I onda, opreme su bile relativno matore i prilično skromne, ali je bilo gomila ljudi koja je nešto tu htela kreativno da radi. Onda sam joj dosta vremena provodio tamo, prvo zbog emisije “Polarotor”, u kojoj sam kao bio neki saradnik, a onda kroz neke ostale stvari, gde sam tamo upoznao i ekipu i sve. I ono što mi je kod njih bilo genijalno je što ima gomila tih nekih čudnih ljudi, blesavih ljudi, ludaka, koji su tu i nešto čačkaju. Kad sam prvi put otišao na pravu televiziju, ja sam shvatio da postoje televizijski ljudi. Televizijski ljudi ne vole nikoga ko nije televizijski čovek. Znači oni su svi nešto, ono 30 godina karijere, prošli su obuke, licence, čuda, on radi na toj mašini, nikada ne radi ni na čemu drugom i ti ne zanima ga ništa što nije tako. I kao, dobro, ali u taj svet ne može da se uđe. Privatne televizije napravile taj moment. Krenula je posao ozbiljno za privatnim televizijama, ali treći kanal mi je bio taj neki most između, nešto na pola. Kako je bilo postavljeno to na Košavi koja je bila privatna televizija? 

RAD NA TV KOŠAVI

Srđan Vasić: Da, evo kako dolazi do te košave. Znači, 90. su godine, moj muzički ukus u tom trenutku, ali nije se mnogo promenio, ni danas. Bio je dens neki taj, sve nas je to pucalo, knez, ne znam, Dr. Iggy i tako. Ja sam voleo to da slušam, kao i u ekipa sa kojima sam se družio, kumblada, kako se zove, Igor, Davor, svi smo to… Kretali smo se po gradu, već tad su i neka kola došla, Da li je neko ranije počeo da vozi i počinjemo da se družimo sa ekipom nekom. Sa jedne strane Oliver Stojković, njega znaš verovatno. 

Ivan Minić: Da, da, dobro. 

Srđan Vasić: Koji u tom trenutku je izdavao za City Records. Pored njega oni su počeli da đuskaju kod Ksenije Pajčin. Tako da iz te, onda smo odlazili na Sunčane Skale, onaj festival u Herceg-Novom. I odjednom ti se okružiš sa dosta tih nekih ljudi. Ne znam, Alfa Team je bila ona grupa, pa Dule i Joca i Sanja, pa LeeMan, pa ne znam, Modelsice. Pa tako, to je bio jedan taj environment, da tako kažem, tih ljudi koji su se, ajde kažem, i družili među sebe i na tim festivalima se sretali i mi za jedno leto uzmemo i upoznamo manje više kompletnu tu scenu. Manje više… Pored toga oni nastavljaju da igraju i snimao se Košova klub u ovom… dovoljno, Bitefu kod Belonije. I svake nedelje klub je radio, ne znam ja sad od kog do kog dan, ali u nedelju uvečer se snimala ta emisija. E, a šta se u stvari desi? Ja sam voleo Košavu kao radio stanicu, A onda se pojavljuje Košava kao televizija. I ja očekujem da će to sve da pršti, da puca i to. I kreće. Ja imam dosta infantilno, onako, iz mog ugla u tom trenutku, gde smo i gledali Vivo, MTV i te satelitske kanale, i taj treći kanal koji je puštao našu muziku. I imao je neke normale grafike i to. I sad ujedno se pojavljuju neke notice koje lete, mašu ručicama i onako neki particle sistem i kao to je ta grafika koja treba da izbrendira televiziju koja je nastala iz moje omiljene radio stanice. Rekoh ne, ne, kao to se neće desiti i sad ću ja kao da dam sve od sebe, ja u tom trenutku ne znam da sam tek napunio 18 godina ovaj sad ću ja da napravim moju špicu za to i sednem ja, uglavnom sam noću radio i napravim tog nekog komarca koji leti oko sijalice prazno, onako prostorije, to je samo jedan boks, ima jedan prozor sa strane neka vrata, ima neka sijalica koja visi i leti taj komarac okolo. I prolazi tekst “Ubij dosadu”, to sam u premijeru, to su bila moje spajanja 3D studija, u to vreme već Max bio, i premijera. I ubacim neki tekst “Ubij dosadu”, dođe ona tapklica, ona za ubijanje muva, urokne ga i krv po cijeli sobi, ovako i kao Košava. i sad to je bio taj džingl koji sam napravio na koji sam ja bio u tom trenutku jako ponosan. Znači, ono, to je prva stvar da sam ja napravio, da bude kompletno od početka do kraja, da može da se pusti i da ima početak sredinu i kraja i da i priča neku priču i tako. Ja kažem, ja ovo želim da ponudim nekom tamo. Srećem na sajmu Jocu i Duleta. Kažem, ovaj, ako ja sam napravio neku animaciju, jel bi mogu neko od vas da me spoji? Kaže dođi eto snimaćemo tamo. “Upoznaćemo te sa Dabom.” “Ko je Daba?” “Daba u to vreme je ta televizija u vlasništvu Marije Milošević.” “Miloševićeve ćerke.” “Predsednika tad države.” “Kao Daba je njen najbolji drugi.” “Nije baš direktor televizije, ali dosta se pita.” Ispostavi su se da ja, kada srećem Dabu u Košavi, ja ga prepoznam i vidim da mi je odnegde jako poznat. Oni nekada državu filmu za prodaju Hardware Dexter. I ja sam kod njega kupio neke jazz muzičke kartice koje sam kupio. I šta htedoh da kažem, rekao, ovi me upoznaju. Rekao, ja sam napravio neku animaciju. Pa kaže, nema ja to gde sad ovde da vidim, ajde ti dođi sutra kod mene, na treći sprat u poslovni centra Ušće, to jest u tom trenutku CK. Ja kažem, ajde, isto je meni neverovatno, prvi put me neko na osnovu toga što sam ja ponudio nešto poziva da dođem da bi to prezentovali i tako dalje. trebam da se spremam. Ono, baš me pucala trema, ulazim u onu ogromnu zgradu. Ja mislim da je šest liftova bilo, 14. sprat penjem se gore, izlazim iz lifta, pitam gde je Daba, tamo neki ljudi nešto prolaze, dosta nezainteresovani. Kaže, “Ogledaj tamo.” Ja do njegove kancelarije tepih dole veliki, pišem njemu Košava. Ja onako u čudu, ulazim kod njega, “Ej, gde si kao mali, ajde uđi.” “Šta to imaš da mi pokažeš?” “Pa rekoh ja ovo imam na dve diskete.” A ja, pošto nije moglo da stane, taj avi nije mogu na jednu, nego na dve diskete, ario, pa je ono kao ario i a01. Tako ga. E, kaže, “ne mogu ja to, ajde uzmi ti sad to, otpakuj ovde, pa gledaj kako ti izgleda.” Ja, kopiraj na desktop, otvaraj, pustim. “Ovo si sam pravio?” Rekoh “Sam.” Baš sam sam. Pa rekoh da i sad krećem ja. Rek’o ovde na ovde se stavio opacity mapa, ja sam ju crtao u Photoshopu. Ma dobro, dobro, kao ne znam. Treba da mi jedan takav kao ti. Ti bi u fazonu da počneš da radiš ovde. Pa rekoh, kako ću idem u školu? I jao kao, u pičku materinu. I ovo… Kaže… Pa aj pitaj ti roditelje kao ovo. Kad ideš ujutro u školu, ti dođi ovde popodne. Kad ideš popodne u školu, dođi prepodne ovde pa da vidimo neko. da se uklopimo. Kao ja sad ne mogu ti garantujem, ne znam ti ni ja kako je kule i gradove, ali imaćeš neki džeparac od koji ćeš biti zadovoljen i da vidimo ti kako nam odgovaraš. I ja razgovaram sa mojima, oni kao “Jel možeš ti da guraš jednu stvar i drugu, kao i školu i Košavu?” Pa rekoh “Daj, daću sve od sebe, mogu, naravno obećam ja sve to.” I kažu “Oj, ajde.” Tako da ja već sutradan počinjem da dolazim tamo, ja se sećam tog prvog dana kao danas. Stižu neke kutije sa novom tehnikom, stižem Atroxona, video kartica koja je bila skupa, ne znam ja koliko je koštala u tom trenutku. To su neke hiljade maraka u to vreme je koštalo. Bojan izvlači, Bojan je inače kasnije moj šef, a inače čovek koji je postavio taj ceo studio i tako dalje, sa kojim sam se non stop to sukobio, da li treba notice da budu ili nešto drugo. Ali prvi zadatak koji dobio je da napravim logo za muzičku industriju Košava. U stvari ne, iz logo da napravim otvaranje, to je bilo onako kao CD, dva neka odžaka i oni su izbacivali note neke gore, onda sam morao, ja da napravim notice koje izleću. Ali sam napravio taj džingl za otvaranje, posle par dana sam ja uspeo da savladam. I sad dolazim opet do onog, što kažem, kad dobiješ konkretan zadatak, ti se uhvatiš u koštac sa njim I imaš problem koji moraš da rešiš, i ja kao ovan u horoskopu to ne puštam I uspeo sam to napraviti i tu se godinama kasnije vrtelo i bilo je taj glavni džingl muzičke industrije Košava I tu kreću se ređaju poslovi jedan po jedan, neke špice, nešto, ali to je bila dosta basic televizija Kada kažem basic, oni su sa satelita skidali neke spotove, potpisivali ih nekim pločicama i zapravo tu su bili neki realizator programa koji je ubacio u kasetu, puštao to, bio je neki tonac koji digne regler i pusti i vamo video mikser, kako se rekao, i premiksuju na sledeći spot. I to je bilo kompletan program. Ja sam očekivao da će to biti kao na nekoj BK televiziji ili ne znam nekakvom mestu. 

Ivan Minić: Da, ali oni su bili tada i brendirani kao muzička televizija Košava. 

Srđan Vasić: Pa da, ali moje očekivanje, ja sam to totalno poništio u glavi. Ja sam mislio da će neki mravi da trče okolo, da nosi neke bete, da će biti neka panika, frka i to. A toga prosto nije bilo, to je bilo baš tako legano. Danas to rešavaju jedan prost playout i software. Mislim, napraviš playlistu i ja ne znam sad kako izgleda neki toxic tv ili idj ili tako nešto. Oni dođu, nakrcaju šta treba od muzike i to se vrti. Zato i može da ima sad ovoliko televizija. Jer zapravo one ne traže toliki personel. Drugo reprezira se, dosta programa ti sa jednog kanala, može da vidiš nekom drugom. Znači, kažem ti, ali u to vreme sećaš se trećeg kanala, koji je isto bio malo relaksiranija televizija od ostalih, ali je ipak proizvodila neke emisije, imao si neku popularnu neku emisiju gde je sad treba da bude neki tonac i nekoliko snimatelja i Tako da to je negde… Moje očekivanja su negde bila malo veća, ali to me nije sprečilo da ja počnem tamo da radim te stvari. I onako, jako sam voleo to da radim. Taj 3D, bio sam deo te televizijske grafike. Kako ide dalje priča, ja se koristio svaku moguću priliku da se pohvalim i najmanjim džinglom koji sam napravio, ili sa najmanjim scenom. Mi kreće ovaj… dosađivao sam, bukvalno sam vukao svakog za rukav i kao uradio sam ovo, pa uradio sam ono. Tako da je Daba u jednom trenutku došao i kao “Aj brate, si dosadan, kao Komarac, Komarac, Komarac, Komarac”. I u stvari tako sam dobio zbog te animacije koje sam napravio i sa kojima sam se zaposlio tamo. Meni je ostalo to, taj nadima Komarac i kasnije Mosquito kao moja firma i sve dalje što ide. 

MUZIČKI SPOTOVI

Ivan Minić: Jedna stvar je kad imaš to posao 9 do 5 koji nije ni od 9 ni do 5, ali imaš nekakav posao i okviru toga imaš neke zadatke koje treba da ispuniš. Tu i tamo se pojavi neki projektić koji je mimo toga jer neko dođe i hoće reklamu ili nešto slično, ali prilično je to basic. A u tom trenutku je dosta teško i da, mislim, danas treba samo da objaviš to što si napravio i videće ljudi i neko će se javiti. Tadi da radiš nešto tako treba vremena da se bilo što sazna. Ljudi moraju da krenu da pričaju o tome, ljudi moraju da zovu, da pitaju. Jednostavno sve što treba da se desi, zahteva značajno veću količinu vremena da se desi. Kako je onda to izgledalo nadalje? 

Srđan Vasić: Pa nadalje koristio sam svaku moguću priliku i to ako bi mogao da savetujem nešto ljudima koji se danas bave ovim poslom ili imaju želju da u ovom poslu ili sličnim poslovima kao što je dizajn pravite portfolio. Znači portfolio moraš da imaš u svakom trenutku i da možeš kada te neko pita šta si ti radio da pokažeš ovo, ovo i ovo. Ja sam slagao, ja sam imao betu jednu na kojoj sam snimao svaku reklamu koju sam uradio I onda svaku priliku. Ali nije to bilo svesno. To je bilo, verovatno, iz mog karaktera je dolazilo je da sam imao želju da nešto što napravim da pokažem i da se pohvalim. I dan danas me taj endorfin serotonin, to pukne kad god naučim nešto novo, kad god stavljam neki… I mislim da je to nešto što je mene sve vreme guralo u napred kroz život. Zato što ja i dan-danas kad naučim nešto novo ili savladam nekih… I onda ga primeniš. Ja dođem presrećan sam i zapravo naučen sam na to i dan-danas želim. Zato imam nekad problem kad uđem u repeticiju posla i kada je meni nešto nosilo pisto i počne mi biti dosadno, onda kreće malo da padam. Što je negde dovelo i od toga da kasnije u radu sam se trudio svaki put da mi svaka reklama izgleda drugačije, da svaka televizijska špica, vrlo retko sam reciklirao samog sebe. Možete nekad reciklirati nekog drugog i uzimati neke inspiracije sa nekih mesta, ali praktično svaka stvar koju uradim gledamo da bude na jedan novi način. ako je opet na Haikiu, daj neka budu kostimi, ako je, ne znam, chroma key, daj da ne znam, ne znam sa šta, ako su kola, daj da ih prevrnemo ovde, ako je takav tip reklame, tako da reklame ili šta god radimo od video materijala. Ali da se vratim na ovo, znači, kao ja se tu hvalim, tako što Košava radi, meni to vremena, ako je dosta posla, u među vremenu oni, naravno, kao svaka televizija, Ne očekuju da se sad na Bojanu i meni završi ceo posao. Nego zapošljavaju Kizu, Tomu, onda Martina, onda Bazuku i tako redom, gomilu tih kolega. Ja sad počinju da sumnjam u sebi. I bio sam u fazonu, e pa čekaj ovaj meni hoće da daju otkaz, jer zašto bi zapošljavali druge ljude. I tu kreće moj izostajanje iz škole i zaglavljivanje na poslu beskonačno. I to je bilo onako… Gledao sam da… Ispunjavam svoje obaveze, ali mi nekako sam stavio tu Košavu na prvo mesto i ona mi je bila primarna. Da bi dovoljno do toga, da Ljuba na primer Stojković, moj razredni u to vreme zove moju majku i kaže, “E, kao, Srđan je krenuo stranputicom.” Pa ja ne znam što da vam kažem, kako se, da li je to stranputica ili pravi put, mislim dosta je teško i roditelju da se izdefiniše u tom smeru, da li kada mu sin radi, nisam išao da se kockam ili da se drogiram ili tako nešto, nego kao sva normalna deca. nego sam išao na posao. I onda dođem i spavam na času i tako pa me onda drmaju. Pa ovo je neka loša ocena pa ja se posle mučim kao da to popravim. Ali sve u svemu dolazi 1999. godina, bombardovanje nas raspuštaju, ja sam sad trebao da maturiram i zapravo dešava se svo to ludilo. Nama bombarduju CK, mi se selimo, ne znam, Iskre dole na… Okoliko bi stola sad. Jedan deo nas je gore u Užičkoj, tamo je taj studio, mi nastavljamo tamo da radimo. Situacija u zemlji se menja, ljudi su dosta nezadovoljni. Jer je Milošević doveo tu situaciju da zapravo budemo bombardovani. 2000. godine i ja odlazim i, to jest, meni situacija, kreće ono otpor, protesti, ne znam, i sve ide ka tom 5. oktobru. 5. oktobra se dešava revolucija, zapravo ta televizija prestaje da postoji kao takva, Mi svi ostajemo negde bez posla i praktično ostajemo prepušteni sami sebi da se snalazimo šta i kako dalje. Ja sam imao neku stabilnu situaciju kod kuće, znači bio sam naslonjen na roditelje i tako dalje, Ali, ovaj, bilo je tu dosta drugih ljudi kao koji su isto tako morali da se nalaze. I sad ljudi koji su me zapazili tamo i sa kojima sam radio, i uz koju sam radio, ne znam da ako sam na kameri radio, na Košavi, Goran Čamatić, itd. Počinju da me zovu i da me angažuju za druge stvari. Goran Čamatić je bio isto na trećem kanalu, muzički urednik recimo imao je dream team studio za produkciju pesama i tako radio kao muzički urednik na dosta televizija i on se tada zaposlio u Best rekordu i to su Zoran Bašanović i Nazar Čira i onaj Vujin napravili i pozove me i kao “Da li bi ti došao ovde da radiš te špice?” Špice u stvari je ono kada se vrti disk pa… 

Ivan Minić: Ja, reklama, promo i špice za emisiju kad je bilo i sve to. 

Srđan Vasić: Da, i to su bili neki moji prvi freelance poslovi. Daba je otvorio Fox Model Agenciju, to je bilo još za vreme Košave, tako da sam i za Fox radio neke špice za Fox model 2000, pa 2001. Oni su pravili svaki godinu tu izbor za Miss, ili tako nešto. I to su, tu sam radio kompletne branding i pozivnice i ne znam šta je to sve dešavalo, svega je dešavalo, grafike koje su vrtele na… ne znam da li su tad bili volovi, nego… ali znam da smo imali najave za sve to. U stvari bili su prenosi na televizijama. Pa za to su bila špice. Ja sam to negde počeo da radim i to su ljudi prepoznali. U međuvremenu Bašanović dođe i kaže “E, ti ćeš raditi sad muzički spot za Jelenu Karleušu.” kaže “Jel možeš, treba nam ono, mora da bude top, mora da bude animacija, mora sve” Ali kaže “Nećeš sam da radiš nego sada Dejanom Milićevićem” Rekoh dobro, Dejan Milićević u tom trenutku već ima dosta iskustva u izredi spotova Ja imam mnogo iskustva sad u animaciji i on napravi tu neku sinergiju nas dvojice da ove pevačke delove izrežira, pevački i igrački da kažem tako, izrežira Dejan a ja preuzmem ove koji se tiču animacije i tako dalje. I imalo je nešto, trebalo je u studiju da vozi motor kroz neki hodnik i trebala je neka Matrix sekvenca da se uradi, njeno propadanje kroz neki tunel gde ona visi sa nekih sajli i tako. Znači, i onako, Jelena je uvek pomerala te standarde što se video produkcije tiče. I ulagala je dosta u to. I ja kažem okej, izađemo, snimimo to i to onako, koliko je to čudo možda zvučalo, ume da lansira čoveka. Kad Jelena Karleuša izađe na televiziju i kaže “Spot mi je radio Komarac”, to ti automatski izgeneriše pet novih poslova. Isto tako i Maja Marijana kad izađe pa kaže, to izgeneriše još dva ili tri, ili Luis, ali prosto, Tu je jedan spot krenuo da rađa drugi i tako sam ja lagano počeo da ulazim u produkciju muzičkih spotova. 

Ivan Minić: Kako je bilo raditi na spotovima? 

Srđan Vasić: Pa muzički spotovi su jedna vrlo zanimljiva, vrlo zanimljiv period mog rada, zato što su me suočili sa nekim stvarima sa kojim do tad nisam imao kontakt. Sretao sam ja od tih sunčanih skala na ovu stranu, preko muzičke televizije i muzičke industrije Košava. Sretao sam jako mnogo tih ljudi i upoznao sam ih. I odjednom dolaziš od nekih jako pozitivnih iskustava do nekih negativnih. Znači gde ti moraš, recimo, da peglaš neke međuljudske odnose, gde moraš… Ne moraš da radiš sa ovim stilistom, nego moraš sa ovim. Kreativa, da pre neki ljudi su mi onako… Izgradio sam dosta dobar odnos sa svima njima, ali sam nekako gledao što pre da pobjegnem iz te priče. Sada me pitaš tačno zašto. Masa ljudi je napravila na tim muzičkim spotovima jako lepe karijere. I napravili su i televizije svoje, i danas produciraju dosta spotova, ali je to nekako bilo… i time consuming i pitanje naplate znalo često da se dovodi kao problem. Pa onda imam situaciju gde jedna zvezda koja kaže “Hajde vidimo to da optimizujemo te troškove”. “Koliko će to koštati?” “Da, šta to toliko košta?” “Pa ne znam, recimo kamera na primeru ona košta 250 maraka sad u tom trenutku.” “Za jedan dan?” “Pa reko da, to da iznajmimo.” “Pošli ti ove moje da oni to otmu.” A ti njegovi to su neki njegovi prijatelji tu koji mu dolaze u klub koji ga slušaju. “Nemoj bre da šalješ niko nikom ništa da otme” itd. Pa onda, ne znam, bilo je nekih jako duhovitih situacija gde snimamo Sinana Sakića da se vratim na ovo gde sam voleo uvek sve drugačije da bude. I sad kao kako ja da napravim neki spot Sinana Sakića koji će biti potpuno drugačiji od svega što je on radio. Pesma “Pijem na eks”. I sad kao, pa dobro, radili smo sa Karleušom, taj Matrix, kao ali, ovo bi dobro bilo da to sad prikažemo njegov delirijum tremens u tom pijanstvu i da se on istripovao, pošto ja u tom trenutku nisam znao baš kako izgleda pijanstvo, kasnije sam počeo da pijem, on sam ja to išao na osnovu nekih svojih predikcija i projekcija, i kao sad on vidi stolicu koja ga juri i sad on sve vreme, sad, kao treba se brani od stolice, pa onaj Matrix, taj efekt. Mislim, pogledajte će ljudi spot na… Ali njega koji stavljamo neku rotaciju, pa se on ovako brani, a stolica se ovako zamrzla u prostoru, pa kamera okruži oko njega. Pa onda mu leti televizor pored njega, pa onda stolica skakuće i dolazi do njega. I sad on onako čovek gleda i kaže, “Ljudi, vi ako mene ne zajebavate, ovo će biti mnogo dobro.” Onda sam sa pokojnim Luisom, znamo da je bio korpulentni lik. Veštica se pesma zvala i sad ja negde dođem da ta veštica treba njega da zamađija i da čarobnim  štapićem tu neka animacija se desi, ali da on treba malo da se odvoji od zemlje i da poleti. Dovedemo mi ovu ekipu koja radi to rigovanje kaskadersko I sad kao mi ćemo njega da podignemo i on. To su njemu useklo sve, ne znam ako si nekad skakao padobranom, na primer, ili tako nešto. Ja, na primer, tu sam jedva, jer me ima, jedva sam uspeo da izdržim koliko se to useče u noge. Mi smo čoveka izmaltretirali, na kraju ne znam da li je ušlo to u spot ili nije, ali učimo Luisa da lebdi iznad, to se lepo može da urediš, ali sa njim negde nije bilo toliko moguće. Onda ne znam, za neke pesme, nekoliko godina kasnije, sam ja u stvari shvatio o čemu te pesme uopšte pevaju. Ja sam tada bio vođen onako vizualnim atrakcijama, ali smo uradili jako dobre spotove koji su bili gledani. I tako da je bilo raznih nekih situacija. Ovaj, ne mogu svih ni da se setim, ali je bilo ono, vrlo zanimljivo iskustvo. 

RAD NA REKLAMAMA

Ivan Minić: A šta je razlika među, mislim, ono, ok, s jedne strane imaš to što je ludilo, i ok, kreativa i zabava i sve, ali tebe vuče da radiš komercijalne stvari, da radiš sa realnim klijentima, rekao si da želiš u suštini da se skloniš iz toga svega. 

Srđan Vasić: I to je vrlo, vrlo onako. Znači ja u tom trenutku imam ideju o tome da bi ja trebao da napustim jer mi ne odgovara oduzimanje mnogo vremena i sranja spot. Imaš kratku formu kao 30 sekundi koja mi mnogo više odgovara jer brže se izmontira ako ima. A uglavnom su mi ljudi vezivali za CGI koji su mi ja implementirao u te svoje spotove. da imaš formulu od 4 minuta, sad ti je da ubaciš na snimljen video i da ubaciš pozadinu na 4 minuta je mnogo komplikovanije nego na 30 sekundi. I prosto negde reklame kad su došle nekako bolja je lova bila, ali negde sam ja bio ponosni na to da radim sa ovim nekim zvučnim imenima koja su u mojoj glavi bila zvučna, da ja na primer neki ljude koji su danas, u tom trenutku neko dođe i kaže mi pa ne znam, to je čovek kojeg smo znali iz idola i to ali meni on kao vlasnik te agencije nije nešto, mi je to puno značilo jer ja s ove strane radim sa Karleušom, razumeš ili neka imena manje zvučna koje su prolazila tu kroz posao. Ovi ljudi ovde su mi nekako bili zvučni i ja sam negde bio napaljen na sebe kako je baš dobro raditi i treba raditi sa njima. Ali to je deo sa jedne, druge priče kad prelazim lagano u reklame. Reklame su zapravo došle i kroz taj best rekord i to znači sa tim reklamama za diskove. Ali i kasnije ja ne mogu sad tačno da vratim… Da, bili su neki producenti sa Pinka. Na primer, Pera i Stanko, Boško i Stanko, sećaš se iz City-a. Recimo Stanko je bio taj čovek koji je prodavao reklamni prostor na Pinku u to vreme. I onda on nađe nekog klijenta tamo, recimo Biser Kumane, na primer, ili nešto je bilo, neki stil na primer, neki proizvodi za kosu i on ima da da im te reklamne prostora i kaže “mi imamo reklamu” i onda je njemu trebao neko koji je u stanju da sprovede od ideje do realizacije saund-spota i tako da sam ja prve te reklame, u stvari za taj marketing tim Pinka počeo da radim. Ako bi trebao da vratim film, onda se javio Dragan Đurić Zekstra, njemu je trebala isto neka reklama da se uradi za Dizel i ne znam, recimo Zekstru, pa onda kako se nije, smo i neke ozbiljnije te reklamne spotove radili, baš za Zekstru. I onda je tu krenulo da se odmotava i ljudi su prepoznali da ja mogu za, ajde kažem, relativno male pare da napravim dosta dobar kvalitet. što je meni kasnije napravilo drugu vrstu problema, ali doći ću do toga. Tu u moj život ulazi Monus Fast, ili Invejk, ili kako se sad zove ta firma, ali čuveni Peconi, sa tom kampanjom kupuje se na trafici, ali nisu novine, gde zapravo ja dobijem poziv da rebrandiram neke od špica. Oni su na taj način pokušali reklamirati taj brand njihov, fast cigare. Pritom ja u tom trenutku nemam svesti o tome da reklamirati cigare, mali sam kao i nemam svesti o tome da reklamirati cigare je bilo kakav problem, da to ne zna, odvlači neke mlade ljude na duvan. 

Ivan Minić: Dobro, mislim pričamo o vremenu u kojem su svi pušili za početak. 

Srđan Vasić: Između ostalog… 

Ivan Minić: U celosti, okruženje, svi odrasli ljudi… 

Srđan Vasić: Pušilo se u avionu. Možda ne u tom trenutku, ali.. . I sad treba se prepakuju neke špice za BK Televiziju, neke špice za Palmu i ne znam za šta, i kao da se ubaci Fast. I tu oni imaju ideju da u špicu, ne znam šta je ta… Tad je bilo, ne znam, Sportissimo na primer ili vremenska prognoza i tu da se ubaci kišobran koji se otvara pa njemu piše Fast, pa ono, da ljudima to krajne lagano dolazi u u glavu. Pa onda ja to kad sam uradio pa kao, jel bi ti mogao da uradiš neku reklamu, pa ja donesem neke scenarije, pa onda on dođe odabere neki scenario, to je bio recimo ono kad čovek gazi ima, kao postoje mnogi načini da se uživa u životu i onda pokazuje neke bizarne načine gde čovek recimo pregazi valjak, pa on ustane, naduo se, ustane ponovo i legne opet pod valjak, ali kao ti uživaj tako što ćeš zapaliti cigaru. Da je to moglo da se uradi. I meni je kao… Uradim tu reklamu kao tako, onda se to njemu pusti on to, ali mu se ne dopadne, zato što ljudi kreću da se javljaju telefonom, pa da kritikuju to kako loše, On je to povukao, kaže “Hajde, da vidimo mi malo drugačiji pristup, hajde tip, skini jednu dvesta reklama sa TV-a, sa interneta”. U to vreme ima 3600 onih, ali tako, ili ne, 1400 su recimo bili modemi, ali skinuti reklamu je bilo baš tako. I onda smo tu gledali i tražili neke reference koje su mogli da se repliciraju, ali tako da ne povredimo ničija autorska prava, a da opet zadržimo taj geg i tu foru. I tako su nastali ti neki spotovi, oni 101, 101, ne znam i oni udarac u bradu i to. I oni su bili jako dobro prihvaćeni od strane publike. I onda kreću da se dolaze novi zahtevi za produkciju spotova, dolaze klijenti sa svojim scenarijima i ja krećem tu da radim dosta te video produkcije. 

Ivan Minić: Ima taj moment da, da krećemo negde iz osamdesetih, u osamdesetim postoje ekonomsko-propagandne poruke, odnosno blokovi reklama na televiziji u kojim se provrti par reklama koje se ne menjaju po pet godina. Jer Čarape Udarnik i sve što uz to ide, uz šta smo odrasli, ta ista reklama bilo deset godina. Pirosin, ne znam šta god. 

Srđan Vasić: I za Čarapu Udarnik sam radio jednu reklamu u kojoj je čarapa pričala nešto.

Ivan Minić: Onda se dešavaju 90. kad reklama ima toliko da ti zaboraviš da si počeo da gledaš film. Znači, prekine to i ti se zaboraviš što si gledao i setiš se kad 45 minuta se nastavi film, ti se setiš to. I u tom periodu se u suštini dešava to da neke reklame pamtimo, sve što je Mićko pretvorio u pesmice i oni su nešto slatko animirali, naravno da pamtimo, jer je prosto tako, bilo je nekih stvarno genijalnih reklama koje su jako dobro snimljene, bile i igrane i tako dalje. Ali 99% reklama niti pamtimo, niti smo ih primećivali. Ako nisu bile iritantne, principu niko nije ni kapirao da postoje. I 2000 su zapravo trenutak kada stvari počinju da se menjaju na način da klijenti počinju da razmišljaju o tome da to što, ako će već trošiti pare na oglasni prostor, a moraju, jer je to jedini način, na televiziji je jedini način da neko zapravo vidi, da neko to mora da primeti. Ali da ne bi bilo loše i da razume šta je. Ok, nekad je teaser kampanja, nekad nije, možda, ali ne da zapamtiš nešto, a nemaš pojma koji je proizvod uopšte, nego baš da ti bude jasno i da te negde povuče, da probaš ili što god. Počinju da se javljaju novi brendovi na tržištu, dolaze stvari iz inostranstva, u pravom smislu te reči. ne znam, globalni brendovi razni, Procter and Gamble i sve ostalo, dolaze sa globalnim reklamama koje su lokalizovane. Postoji neka viša očekivanja, plus se boriš za pažnju. I onda tako kad se pojavi neko blesast kao što si ti, smisli uvek neki uvrnut način kako da nešto prikaže, to je super interesantno. U tom periodu kada si krenuo ozbiljno da radiš reklame, Šta još pamtiš kao nešto što ti je bilo stvarno super projekat na kojem si radio? 

Srđan Vasić: Da, samo se vratim na ovaj dolazak tih stranih brendova i tih stranih reklama. Ekipa koja je mene u dobroj meri izdefinisala i stvorila mi pored ljubavi prema animaciji koji su došli kao Pixel Company i ne znam, Roga kasnije i tako. tim talenta, Voja Mićko i ta ekipa iz Indeksovog pozorišta koji su stvarno bili vrcavi i vrlo su lepo to znali. I smatram da mi je velika čast što sam imao priliku sa Vojom kasnije mnogo godina da sarađujem i radim i tako dalje. Tako da učim od njega zanat. Imali smo neke te kreativne sastanke u Mozaiku pa smo sedeli tamo i gledali tamo, pričali, davali predloge, on onako umeo je vrlo zarazno da se smeje i tako na svaku nebulozu. 

Ivan Minić: Kao u pližu gde je uvek bio taj moment kad Voja krene spontano da se smeje, to je najbolji deo emisije. 

Srđan Vasić:  To je bukvalno najbolji deo emisije i ovom prilikom ga pozdravljam i čika Voju i Macu. ovaj, znači, pokupio sam dosta, dosta, kažem, fora, a u stvari fore da prvo moraš da budeš jako opšte informisan, da kažem i načitan i tako dalje, to je jedna baza, a drugo, ja sam posle našao neke svoje lične načine i metode kako da stvaram, kako da stvaram, kako u stvari da pravim kreativnost, kako da dolazim do scenarija za reklame, koje će biti pomerene, uvrnute i tako dalje. A u stvari, došli smo u jednom trenutku da ja ako sedim ovde u ovoj prostoriji i sad vidim ovde neke elemente, ja pokušavam njih da kombinujem u glavi. I onda kako je vreme prolazilo, shvatio sam da mi to nije dosta i onda sam morao da imam neki kao playground da napravimo, onaj kao sandbox, kao gde ću razbacati gomilu pojmova, sličice itd. To je neka tehnika, recimo sa šeširom, gde sad ti i ja ovaj uzmemo i napišemo random nešto, recimo treba napraviti reklamu za flašu vode i dođemo, popišemo na papir sve asociacije koje imamo i onda zamešamo u tom šeširu i onda ja uzimam tvoje, kako se zove, ti moje papiriće i ti ih stavljaš u kontekst reklame, recimo ako sam ja, ne znam sad, lupiću, ali Palma, ti dođeš onda i kažeš, aha, dobro, palma, kokosov orah, voda, ajde nešto padne, pa se pljusne. A neko drugi će potpuno tu palmu da vidi na drugačiji način, kao, e, sunce, vrućina, čovek ide kroz pustinju, palmu u oaza i on popije tamo vodu. Tako da našao sam čak i neke alate na internetu koji ti random izbacuju reči. I onda ti izbacuju random reči, jer ovako kad sedimo, ja ću biti okružen i neće mi prosto doći na pamet neki taj pojam. Neće mi pasti na pamet, recimo, ta palma. I onda ti ovo izbaci, ne znam, palmu, točak od automobila, ne znam, pa ti izbaci mačka. I ti dođi i kaže, kako bi sad sa mačkom mogle da bude ta reklam za vodu. I tako dalje. I onda mozak počne da počneš da treniraš tako. I ovo je mačka koja neće pije mleko, nego hoće pije vodu malo, na primer. Evo sad to. Ali, bukvalno krećeš da ukrštaš nespojivo i dolaziš do nekih novih rešenja koje zapravo bivaju interesantna. Onda naravno, ne znam, da poteče reka i da komšiji krava bude živa i zdrava. To je Vojin slogan, da ne znam, ima pamet u glavi i u zid. To je bazirano nekim poslovicama i nekim takvim opštim mestima. Znači, tako da uvek možeš da se vratiš na ta opšta mesta i odatle da vučeš inspiraciju i da zapravo pronađeš. I to je bilo jer je vrlo često do mene dolazilo to da kao script to screen radim. Znači da počnem od belog lista papira i da dođem do kraja. I to je jedna od izazova u produkciji reklama koji je mene onako, mislim da bi bila malo medveđa usluga, a možda i ne, da sam ja sa tim reklamama privukao veliku pažnju. Taj fast, onda sam dobio zadatak da sam počnem da kreiram slične ili bolje ili lošije stvari od toga. Ovo kao tu ću se staviti potpuno po strani taj kupuje se na trafici ali nisu novine ali recimo to je jedan od slogana koji sam ja smislio pokojni premijer Đinđić ga je citirao nekoliko dana pred ubistvo kad se vratio iz Banja Luke gde kažu mene optužuju neke novine koje se kupuje na trafici ali nisu novine ovo što je intimno meni jako znači kada nešto što si ti napisao uđe u neki ajde kažem slang ili ne znam kako bi nazvao, urbani žargon. 

Ivan Minić: I nastavi da ima svoj život. 

Srđan Vasić: I nastavi da ima svoj život. I onda sam dobio tu vrstu zadataka. Šta je to proizvelo? Neki agencije veliki u to vreme koji su radili to, kao Srebrenicoš, Leo Burnett, Publicis i tako, verovatno su izgubili neke te potencijalne klijente koji dođu kod mene, dođe Mobtel na primer, na primer, i kao SMS multimilioner treba da radimo reklamu, ajde smisli nešto. Ja dođem smislim reklamu, možda ona nije campaignable na taj način kako bi uradila neka agencija i 360 jer oni razmišljaju kroz billboard u to vreme, sad i ja razmišljam i kroz Billboard i kroz Flyer i kroz BTL i kroz sve živo ali u to vreme. Kod mene su dolazili kupci spotova i onda ja dođem i napravim taj neku ideju za spot koja možda kasnije nije skroz primenjiva na celu kampanju ali neko tamo drugi izgubi posao. I onda negde imam utisak da su me videli malo i kao konkurenciju. Ne u smislu kao da sad ja mogu njih nešto da ugrozim posebno, ali dovoljno da neće rade sa mnom. Tako da ako izuzmem mozaik i i još nekoliko agencija koje su na zahtev klijenta dolazile kod mene i radile sa mnom, bio sam onako dosta izopšten što se toga tiče. Bilo je tu nekih drugih produkcija koje su zapravo našle, povezali se i to su staze slonova. 

Ivan Minić: Imaš i taj moment da je to bila stvar koja je bila izuzetno skupa i ti se pojaviš i napraviš nešto što nije toliko skupo, gde nema toliko ljudi na setu, gde to nije snimajući dan, da ne dovodiš reditelja koji košta par hiljada maraka, nego ti si to sve smislio, napisao, ovi rekli “u, ovo je super”, ti za 7 dana došao i dono. To je problem. 

Srđan Vasić: Kako nije? 

Ivan Minić: Mislim, to je problem. Sada možda ne bi bio toliki problem zato što sada više u tim stvarima nema toliko para. Ima za jedan određeni mali broj klijenata koji pravi i dalje grandiozne TVC-eve. Ali i većina klijenata ne želi to da radi. Jer nema potrebe. Niti neke preterane svrhe. To osim kao show off. Da pokažeš da si veliki i moćan. Ako ti treba samo da informišeš. Mnogo lakše ćeš to da uradiš sa nekom animacijom koja je atraktivna i dobra muzika. 

Srđan Vasić: Ima malo stock footage-a kako se malo izmontiraš nešto. I već imaš spot kao takav. Ja u posljednje vreme, ne znam, ovu s Anđelkom posljednja kampanja koju sam video u ovom sad trenutku. gde je bilo malo veće i ozbiljnije. I ne znam, vidim kladionice, oni izbacuju non-stop neke spotove. I ne vidim neku drugi… 

Ivan Minić: Telko operatori radi. 

Srđan Vasić: Telko operatori tako je. Telko radi, da. 

Ivan Minić:  Ali generalno, jako je mali deo stvari. Ili možda postoji godišnja kampanja, pa će, ne znam, piva pred Svetskom prvenstvu u fudbalu da naprave nešto. Jer to je centralni događaj za četiri godine. Ali neće mimo toga raditi. 

Srđan Vasić: Dešava se sad još jedna čudna stvar, a to je kao da ti danas kad pogledaš reklame koje se produciraju ovaj ti nije bitno šta će staviti na kraj, da li će staviti osiguravajuću kuću u banku ili teleko operatera one su svi izgledaju isto, znači to je neki slice of life i one su sve perfektno izgledaju tu se vidi da je upucano jako mnogo para, nju ima nekada i nekog CGI-a ali bukvalno probaj nekad da gledaš u bloku te reklame i sad da zameniš neku reklamu koju je, ne znam, Yettela za nekog Uni osiguranja. Lupam, lupam gluposti. Znači, mislim da fali malo više tih reklama sa pričom. 

Ivan Minić: Jedno vreme si imao tu mogućnost da kod nekih brandova imaš diferencijaciju zbog neke osnovne estetike. Pa ne znam, ako pričamo o VIP-u, kada je došao VIP je imao crno-bele, reklame, spotove i sve sa tim detaljima koji su u onih nekoliko veselih boje. Pa si po tome mogao to da proceniš. Iako neko snimi crno-belu, hajki i reklamu, ona izgleda kao da je VIP, iako nije. Da, da. Ali većina ostalog, ne znam, Telenor je vukao više plave tonove, ali u principu je to isto. U principu to sve je vrlo, vrlo, vrlo slično. 

Srđan Vasić: I kada su pokušali da prave neke te šaljive kampanje, da kažem, tako malo nešto, pričom sa glumcima i to uglavnom se završavalo na političkoj korektnosti i na nečemu, a zapravo kad smo postali previše politički korektni onda se izgubio humor i ne kažem sad da treba napraviti spotove koji vređaju bilo koga, ali praktično postoje te neke granice koje nisu spremni da pređu i ja sam danas najzahvalniji klijentima koji dođu i daju mi prostor da napravim ne baš šta ja hoću, jer i kod mene u glavi su se pojavile te neke granice, ali koji su prosto spremni da… 

Ivan Minić: Daju poverenje. 

Srđan Vasić: Da daju poverenje, da, i… koji su dovoljno hrabri da naprave neki izlet koji je out of the box. 

FORMIRANJE EKIPE

Ivan Minić: Na vremenskoj liniji sad od prilike dolazimo na trenutak kad više nije dovoljno da ti radiš sam. 

Srđan Vasić: Dobro, da. 

Ivan Minić: I šta se onda dešava? 

Srđan Vasić: Da, dešava se…pa to se desilo zapravo već u tom trenutku kada ja počinjem prvo muzičke spotove da radim i onda naravno tražiš saradnike u najbližem okruženju. Tu je Strahija, moj burazer, koji mi je pomagao to malo oko castinga, oko organizacije snimanja, cateringa, ne znam da se donese neka pizza na snimanje itd. Jer u tom trenutku, to što kažeš, neke produkcije su radile reklame od desetine hiljada eura, a ja sam znao sa po dve, po tri, četiri hiljada eura da napravim vrlo pristojne spot i da svi zarade tu. Znači da zaradim i ja, ali naravno tu je vozač kombija, bio i pratilac kamere, i isto to kao catering i tako dalje. Znači, znali smo nekog svoje prijatelja, dovedemo pa da glume u tim spotovima. Ne kao da bi uštedeli, nego da bi možda oni nešto zaradili isto. I to su bili neki moji prvi HR pokušaji. U međuvremenu, jako bitna komponenta u mom životu. Maja 2001. godine dolazi u moj život. Mi počinjemo da planiramo porodicu. Ona ostaje u aprilu, baš kad smo snimali tog Sinana Sakića. Ovde tad smo otvorili flašu viskija i popili je to ime jer sam dobio pozitivan test sa Aleksom, kao tom drugom crticom. I praktično u decembru sam ja dobio sa 2002. sa 22 godine Aleksu, sina, nakon toga 2004. Miju i Janu 2006. I sad tu dolazi podrška, mi radimo iz stana, moje spavaće sobe na jednoj strani stana, u drugoj sobi je tih nekoliko računara sad, koje ja koristim kao neku render farmu, tu dolazi Strahinja, Davor i Joca, ljudi koji mi pomažu malo oko toga, ali Aleksa, kako je odrastao, hoće da sedi u krilu, hoće da se hvata za tog miša, Aleksa šta će ti miš? Da misujem I onda hoće da misuje. I onda ja shvatam da moram već da pravim malo odstupnicu od kuće, prvo dolaze mi klijenti tu i tako dalje, sve to neozbiljno dosta izgleda. I prelazim u ovu Cetinjsku, Cetinjska dole, broj pet, gore kod zgrade politike, iznad Prve ekonomske. I tu smo, da ne spominjem u jednoj od prethodnih emisija, tu je taj golubarnik na petom spratu, gde je bilo onako dosta neuslovno, ali to je bio prvi prostor koji smo mi mogli, iznajmljivali smo ga od Saveza samostalnih sindikata i tu smo mogli onako da se smestimo svi, došlo neki nameštaj i ubacili neke računare. I tad sam imao, pa zapravo prvih dvoje do četvoro zaposlenih, Srki Kalinić koji je danas fotograf u Njujorku i on je bio tu ovako, meni iza leđa ovde, a ne znam, Draganić je malo tu iza. Posle od Dančo Petkovski došao kao organizator. Zašto ih sve spominjem? Dane, naravno, i Đole Toksik-Mašinović. I to je bila prva neka ekipa. I Andrija Jovičić, koji je isto proveo tu neko vreme, pa nastavio posle. To je bila ta neka, da kažem, prva ekipa koja se okupila u firme. Svi su nekako napravili neki svoje priče za Draganu. Ne znam, dugo nisam video, ali Srki kažem je. To, Đole je u Veta Digitalu kod Peter Jacksona, radi na ovim Hobbitima i Avataru i ne znam tim filmovima, osvojili su Oskara za Jungle Book, je li tako? A Dane je dobio Emmy za tu televizijsku grafiku. I tu kreće i mnogo mi je drago što mogu da… Da, i Jordanče snima filmove, pojavljuje se kao producent. Sad mi u jednoj kampanji koju smo radili u Makedoniji pomogao malo, kako se zove, da ono, spominje me sa par ljudi i tako dalje. Tako da svi su nekako postali… 

Ivan Minić: Izrasli su. 

Srđan Vasić: Izrasli su, da. i to mi je jako drago i nisu jedini mimo njih i ostali ljudi koji su dolazili tu. I onda sam razmišljao šta je to što je možda negde još doprinelo tome, osim tih nekih znanja koja smo praktično prenosili. To je bio trenutak kada smo svi bili u jednoj kancelariji gde sam ja u biznisu, i o biznisu u smislu, finansijama i svemu pričao tu na licu mesta sa klijentima, pravljenje faktura, ne znam, sve redom, a svi smo bili tu. I onda prosto imam ideju o tome da naravno ja sam transparentan i dan danas, nego samo prosto smo fizički su razdvojene kancelarije, da nekako ljudi to vide i kažu “pa čekaj, ako se ovako pravi posao, što ja ne bi mogao to da radim?” I ovaj, i drago mi je ako sam uspeo na taj način da ih motivišem i sve, da i oni krenu u neke svoje priče i svaki od tih uspeha je i meni lično uspeh i ne odvojim ga ni od jednog od svojih uspeha. Mislim da ih ima negde. Bez da sam nešto sad kao, da sam lažno skroman, zadovoljan sam, eto da kažem tako. E, i sad tu smo svi u toj kancelariji. Tu sad počinju da dolaze prvi klijenti, pojavljuje se neki veći tipa, Sela Srbije, na primer, koji dolaze i meni je neverovatno kako su ti ljudi radili sa nama, ali ni oni verovatno nisu znali za bolje ili smo, mi bili taj mali sistem. Nekad će tebe ta mala kao agencija bolje da isprati nego velika koju si neka tamo zadnja rupa na svirali. I onda njima trebalo gomile materijale da se prevede na engleski. Trebalo i ovo i ono. Ovo trebali su neki spotovi da im se rade, tako da smo mi svaštarili. Organizirali smo čak i sajamske manifestacije na sajmu Građevina. Nekoliko godina za redom smo ugradili tamo kuću za 24 sata. Ja prosto nisam mogao, prihvatao sam sve poslove i bilo mi je teško. Teško, u stvari, kao, krenuo sam malo čak i da svaštarim. Da bi danas, kako godine prolaze, se trudio da malo suzim to, u stvari, da se Mosquito bavi isključivo video produkcijom. I da negde se trudimo da bežimo, ako negde, treba sad, neku kampanju smo dobili da radimo i treba da napravimo i LED billboarde i flyere i te stvari mi to završimo, znači nije problem, umemo i imamo dizajnere na plati i tako dalje. ali mislim da to kao BTL i event organizacija i sve te stvari, da prosto nije naša šolja čaja i da neko drugi će to možda bolje završiti ili ćemo angažovati neku podprodukciju koja će to uraditi za nas, ali u to vreme smo bili spremni bukvalno sve da uzmemo i da radimo. 

Ivan Minić: A pazi, mislim, to je normalna stvar, da kad ti uđeš iz nečega što je tvoj lični posao, gde svaka stvar koju urodiš, ok, razvališ ti nekakvu kintu, ali realno odgovaraš za jednu osobu, ili svoju porodicu, ali za jednu osobu na kraju dana, a potpuno drugačije je kada prvi put treba da isplatiš platu. Pa sad kad je bilo posla nije strašno, a kad nije bilo posla onda je mnogo strašno, zato što prvo sedite i osećate se svi loše, a drugo onda dođe kraj meseca. I normalno je, svako od nas je prihvatao svašta nešto što nije želeo da radi i od projekata i od tipova posla, jer ako možeš da ga uradiš, to je dobro. A imaš i klijente koji su takvi da jednostavno žele one stop shop. Kao što su želeli one stop shop za video, sad kad im treba još nešto drugo, ne žele da to traže na nekom 3. 4. mestu, jer to je mali deo u odnosu na ostalo, pa taj mali deo nekad postane veliki. Ali taj trenutak gde na taj način prvi izvadiš odnos sa klijentom da neće kaže ti da si nezamenjiva, ali da ne želi da te menja osim ako baš ne mora. A drugo, nađeš neki način da ispeglaš te stvari koje su, možda postoji sezonalnost u poslu, kao verovatno se leti mnogo manje radi reklama nego što se radi zimi ili ne znam kako već, nije važno, ali postoji neka sezonalnost. to je stvari koje su drugačije, možda se oko nove godine ne radi ništa. Ti imaš par meseci koji moraš da ispeglaš, pa ga peglaš nekim drugim poslom koji se tad radi. Kako je priča sa Mosquitom rasla, kako si uspeo da napraviš da to može da peče? 

RAST MOSQUITO PRIČE

Srđan Vasić: Da, kao što možeš da primetiš od posle Košave, to je bilo nešto od usta do usta. Preporuka jedan zadovoljnih klijenta je generisala novog zadovoljnog klijenta. Neki su bili ponekad i nezadovoljni pa se onda oni nisu vraćali. Ali sve u svemu, od dana do dana smo došli u tu poziciju da uvek ti ustaješ i ležeš i budiš sa tom idejom da ti je svaki posao, možda kad si u uslugama, možda i posljednji. Ali negde se nadaš da će sve biti dobro i da će biti okej. Znači uvek ima neko ko se pojavi, neko ko… I onda u tom trenutku, ali kažem nije bilo lako. Prvo u tom periodu, kada… Cashflow je, dok sam i freelance-ovao, a i kasnije kada sam kretao sa tim prvim zaposlenima, je bio vrlo nestabilan. Znači, tebi se od trenutka kada napraviš jedan spot ili kada te pozovu da napraviš neki scenario pa dok ga snimiš, Na kraju dok ne naplatiš prođe nekada i po šest meseci. Onda i uređenje je bilo takvo, u stvari to je teret tih devedesetih godina, ovaj da ljudi to i nisu shvatali mnogo ozbiljno. Kažem, imao sam možda i sreće da nikad nisam ispaljen bio za neke velike pare, ali se dešavalo da nekad nešto ljudi ne plate i da moram ili moram da tužim nekog ili tako dalje, ali sve u svemu to je ok bilo. Nama se dešavalo, maj meni, da u tom cashflow-u ti očekuješ neki impozantan iznos novca, ali da nemaš za pelene. Tako da, to su bili trenuci koji su bili dosta teški, ali desi se uvek nešto i nastavi se dalje. E, kada su došli zaposleni, onda je to postalo i teže. Ja sam im sad s ove strane zahvalan, prvo što su bili spremni da počnu da rade za svog vršnjaka, to je da postanu saradnici u takvoj jednoj firmi koju vodi neko ko kao što su verovali u mene, kao što sam ja verovao u njih. Ja sam ih uvek bodrio sa tim da samo treba da uđu u Mosquito i da će Mosquito samo rasti ići napred. I to mi je neka ideja kojom se ja vodim. Neki su to prihvatili kao tako, neki nisu i otišli su nekim svojim putevima. Danas mogu da kažem da je verovatno i do 60 ljudi prošli kroz Mosquito. Danas nas ima 15-ak. Vrlo sam zadovoljan jer je organski rast u pitanju. Imaš to kao evolucija, revolucija. Ja sam uvek više poklonik evolucije nego revolucije. jer to što se desi tako, eksplodira, neko dobije, povuče neku lovu od nekog sponzora, pa napravi veliku firmu, agenciju, a nije, postaju temelje dobre, vrlo često se dešava da padaju. I naravno dolazimo onda do 2008-9., ona svetska ekonomska kriza kad se desila, gde su prvo posekli budžete za marketing i te stvari, tada je bilo baš jako teško. Ali je zanimljiva stvar da smo mi tada, da bi osigurali neki posao i zanimljiva stvar je da smo zapošljavali tada više ljudi nego što bi inače, znači šta se desilo, SVA agencija se pojavi i kaže imamo za vas jedan projekat, sa njima smo radili par nekih projekata za sajam, i kaže imam projekat koji je super za vas i da radimo nešto super, kao zanimljivo, šta je to NDA, kao ono što, JetSet serija, drugi deo. I tada ja upoznajem Nenada Mitića, on je u stvari napravio onaj Boban i seo kalač i tako dalje, koji je napisao novi scenario od nekih osam epizoda plus ove dve iz za ovog prvog dela, od 25 minuta. I mi prihvatamo taj posao i počinjemo s onako jednim dosta skromnim budžetom, s idejom da nam i ova agencija u napred, to je produkcija, to je bio entitet koji se zvao entitet SVA agencije. Oni dolaze i nešto avansiraju to i mi počnemo da radimo, uvlačimo ljude i oni počnu da crtaju i mi zapravo pravimo prvu srpsku animiranu seriju. I to je bio trenutak kada su ljudi uglavnom otpuštali ljude, Mi smo došli do broja od jednog dvadesetak ljudi. Neki su bili samo na projektu, neki su bili na plati. Kasnije, kada smo završili tu seriju, onda smo se rasuli malo, ali je ostao kor taj neki ljudi koji su naučili posao dobro i neki koji su znali koje smo zaposlili jer su znali. I mnogi od njih su i danas u firmi. Tako da iz tih velikih problema se nekad rađaju i neke dobre stvari. Ali da je lako kad dođe prvi nikad nije. Danas smo stabilni i dosta nego to vreme, tako da sad nemam tu dilemu. Možda napravimo i nekoliko meseci i bez posla, ali kažem nije to rešenje. Treba zapravo razmišljati o tome i uvek puniti posao odozgo. Puniti taj levak da to što prođe dole, da se završi i uradi i naplati. 

Ivan Minić: Najvažnija stvar u svakom ovakvom poslu je da imaš ljude na kojoj možeš da se osloniš da će to uradi kako treba taj deo koji je do njih. da ne moraš svaku sitnicu da mikromanadžuješ, jer ako moraš onda ne možeš da juriš na ovaj posao. Onda ne možeš da se baviš nekom kreativnošću. Znači, to je proces, ali tome nekako svi smo težili da stignemo do toga. 

Srđan Vasić: Da, to su moje neke bolesti koje nisam uspeo… Ne, nisam uspeo nikada izlečiti. U stvari, danas sam mnogo bolji. Ja sam u neko vreme mislio da ako ja ne pipnem svaki frame da to neće biti kako treba. Vremenom stičeš i iskustvo i znanje itd. Da zapravo ono što ti vidiš kao finale, ne vidi klijent. Da njemu treba možda 30% onog do čega ti želiš da ga dovedeš. I onda kad mu isporučiš nešto na 50%, ti si vrlo nezadovoljan jer si uradio samo 50% posla. A on je prezadovoljan jer je dobio još 20% na ono što je očekivao. Znači, to je recimo jedna stvar koju sam naučio, I ja sam učio druga stvar, da nisu uvek najteži poslovi na koje sam potrošio najviše energije, poslovi koje su mi doneli najviše novca. Znači, ako time vrednujem ili najviše zadovoljstva. Nekad smo uspeli da na nekim najbanalnijim stvarima, kao što su akcijski spotovi za, ne znam, Maxi Technomaniju ili tako nešto, kao jabuke, ne znam, 120, 99, na primeri. Da ti to uđe u neki kontinuiran rad, da to se odrađuje neki akaunt i neki animator i da ti na kraju, u nekom bilansu na kraju godine pokaže se da ti je značajan prihod, iako ga ne tretiraš kao neki posebno komplikovani i težak posao. I završio ga je neko tamo. Tako da sad nemam uopšte ideje o tome da bi mi se trebali snimiti reklamu za Novu godinu za Coca Cola. Znači, mislim da to nije uopšte neka ideja. Postoje neke stvari koje bih voleo da realizujem. Ali ovo svakako nije to za čim ja jurim jer su to posle na mene nekim drugim ljudima. ali u nekom kapacitetu to što smo mi u stanju da proizvedemo za 7 dana ili za 15 dana ili za mesec dana, to malo misli koja je produkcija može da uradi, jer smo tako naštimovali na firmu. Znači, evo sad u decembru smo, na primer, imali takav posao da smo za, ajde kažem, preko 150 videa izbacili za 20 dana. I to je jedna mašinerija gde snimatelji neki idu snimaju, dolazi tu u montažu, mi montiramo. I onda iz toga izađeš vrlo srećan i zadovoljan. Odeš u, evo sad smo bili u Makedoniji na tuđem tržištu, smo isproducirali za 5 dana 6 spotova, od ukupno 8, kako se zove, koji smo isto. Znači ono, tako da prosto kad imaš dobar tim oko sebe, kada postoji dobra organizacija, mnogo toga može da se uradi i na to sam jako ponosan. Mislim da je Mosquito sad došao u jednu fazu zrelosti. I da ljudi… Mi smo tu prolazili kroz neke razne faze. Od toga da smo svi drugari, preko toga da smo i drugari i da radimo, do toga da ajmo sad se družimo, sad radimo. Dakle su i oni shvatili to kao posao. Dosta je teško bilo s početka objasniti nekom da sad kao imaš godišnje, ne znam, 20 ili 25 dana odmora I kao pa čekaj moj ortak kao ode na tri meseca na… Pa dobro, ti sad radiš, znaš, vodili smo tu vrstu razgovora. Ili mi dođu ljudi koji odmah žele da budu na nekim direktorskim funkcijama i tako. Čekajte, bre ljudi, pa ne ide to baš tako. Ali sve o svemu… Sada je to jedna zdrava onako priča, da kažem. 

PRESEK KARIJERE

Ivan Minić: Prošlo je dosta vremena, dugo ste u tome, radili ste najrazličitije projekte i sam kažeš da kada imaš neki veći broj ljudi, to ima mnogo toga što mora da ti prođe kroz prste. I ja se slažem da kada imaš normalne klijente koji imaju potrebe da se stalno nešto sitno radi za njih, za njih, ali uglavnom šablonski, da to što kaplje u tim poslovima je mnogo lepa stvar jer na kraju dana to ti pokrije dobar deo nekih fiksnih troškova i svega toga i onda te ostale stvari koje se pojave, koje su atraktivnije, na neki način prvo i tebe ispune, drugo naprave tu neku razliku i naprave neki profit i sve ostalo. Pomenuo si negde to da ti te poslove nisi gledao kao nešto ozbiljno, zato što to nije zanimljivo. I to nije nešto što ćeš staviti u portfoliju. Možeš staviti statistički u portfolio, uradili smo 200 komada za godinu dana, nismo osetili, jer non stop imaju neke akcije za neke proizvode, pa je to nekako prirodno da se stalno dešava. Ali, ovaj, znaš, u kom trenutku prestaješ da se zaljubljuješ u to što radiš, odnosno i dalje ti je važno, ali nisi opterećen time, nego uspevaš ti da se pretvoriš u profesionalca u svom poslu. 

Srđan Vasić: Da, dosta teško pitanje. Kao i u svakom poslu i u ovom poslu postoje neke stvari koje ti zagorčavaju život i neke stvari koje su lepe i ja kad me puste da radim šta ja hoću i kako ja mislim da treba, ja sam tada zadovoljan i dalje sam zaljubljen u svoj posao. Ta svetska ekonomska kriza je dovela do otpuštanja nekih profesionalaca, zapošljavanja nekih manje profesionalnih ljudi u većim kompanijama ili po agencijama ili ne znam s kim smo sarađivali i onda su došle jedne dosta mukotrpne godine gde si zapravo morao jednu čitavu novu generaciju ljudi da edukuješ šta je ne znam, na koliko spot treba da se seče, da li može da bude na pravu sekundažu ili malo duži to je na televiziji, šta je alfa kanal, šta je ovo, šta je ono. Znači, fieldovi kontra fieldovi, si sa Danetom, znači, onda prolaziš kroz sve to, a onda oni iz svoje nesigurnosti znali su da postoji neprijatniji i onda tu često dolaze neke fajteve, mislim, ali bez nekog posebnog razloga. I onda to u jednom trenutku počne da ti biva naporno i onda su to ti trenuci kada ti kažeš “Jao, ja više nisam zaljubljen u ovaj posao i želeo bih da pobjegnem odavde i da radim nešto interesantnije”. Postoji još jedan problem sa ovim poslom, to je da kao što si rekao, snimaš neke reklame, ali se ne zapamte. Imaš, radiš čitavi niz nekih godina i onda možeš da izdvojiš neki highlighte koje mogu da se nabroje na recimo prste dve ruke koji su ostavili neki trag, koji su zapamćeni i koje možeš da kaže neki slogan ostao zapamćeni ili da je neka reklama zapamćena itd. Možda sam ja sad spreman i zainteresovan za neki veći projekat, za nešto što nije reklama u 30 sekundi koja se vrti u kampanju od, daj Bože, 3 meseca, ali to su vrlo često kampanje o 3 nedelje, 4 nedelje, meseci i pol dana. I eto, eto da kažem, to je možda nešto što bi moglo da me potakne da krenem, da se dodatno zaljubim ili u stvari da otkrivam neke nove sve to u okviru ovog posla kojim se bavim. To su recimo neke niše u kojima pokušavam da nađem neku novu inspiraciju. 

Ivan Minić: Pričaćemo o projektu u kojem smo pričali na kafi koji želiš da realizuješ, ali hoću da te da probamo da napravimo jedan presek, ne 20 godina, nego da kažemo poslednjih desetak ko su bili klijenti, Odnosno ne toliko ko su bili klijenti, to ljudi mogu da vide, ovde na sajtu da vide ko su bili klijenti, nego prosto neke projekte, neke reklame koje si radio, možda nešto što nije bila klasična reklama, što ti je ostalo u sećanju kao nešto što je bilo lepo. Čak ne mora ni da bude u smislu reference sad da je za tako nešto, nego da si se ti osećao baš jako dobro što si na nekim stvarima radio. 

Srđan Vasić: Da, šta, šta… Jel ciljaš nešto ili… 

Ivan Minić: Ne, ne, prosto ono, šta je tebi bilo interesantno. 

Srđan Vasić: Mhm. Svaki projekat na kom sam mogao da se ostvarim što tehnički, što kreativno, su projekte koji su mi bili interesantni. Znači, ima nekih projekata koji, pošto ja sam uvek u potrebi za nekim uzbuđenjem i uvek me nešto odradi kada je, da kažem, tako neočekivano. Ima recimo moment kada sam uradio prvi spot filmskom kamerom. Inače, koji sam dobio taj spot, mi je recimo nešto mi je trajno ostalo u sećanju. To je bilo za veterinarski zavod Zemun, gde smo mi trebali za jedan vrlo kratak period. To je bio onako, da kažem, slice of life, ali u okviru njihove kompanije. I trebao sam da dam dve kalkulacije. Jedna je bila digitalna beta, ne digitalna beta, nego je bila ona, exit cam, kako se zove, to je HD kamera koja je imala Pro 35 adapter, ne znam, sa filmskim objektivima. I kao, dobro, to je sve u redu, super. ali imao si sa druge strane i filmsku kameru koja je mogla snima 100 sličica u sekundi na filmu i to je mnogo skuplje koštalo i to kad upališ on samelje traku za sekund ali dobiješ neke kadrove koji su prava magija. Ono što danas na ovim aparatima klikneš dva dugmeta i dobiješ to usporenje od a tamo si to mogao sa tom high speed. Nije to čak i high speed. Nije to čak i high speed, to je ta kamera koja je mogla do 100 sličica u sekundi ili 50 da slika. I odlazim ja na taj sastanak, tamo je taj Nikola neki koji je u to vreme direktor marketinga, koji je ostao iz nekog perioda socijalističkog. I dobar onako dasa, kako se zove, ali je ostao ono, kako su oni radili nekad, upaljač, trodelni kalendar i ono, daj Bože, šolja, kako se zove za kafu. 

Ivan Minić: Hemijska olovka, najvažnija, otvarač za pivo. 

Srđan Vasić: Tako je, tako je. I ono za zaglavljivanje za pojas. Znaš da je to jednom, neko osiguravaju veću kuću u Crnoj Gori je štampala. Tu smo na sastanku i sad, Đurić je tad bio vlasnik  i direktor te firme, i pričamo mi o tome, ja sad prezentujem to i rekoh imam ovu skuplju opciju, koja je, ne znam, košta toliko i toliko, i ovu jeftiniju. A vidim nešto, Nikola je odsutan tamo, on se negde izgubio, negde na pola scenarija. Otišao nešto u svoje neke misli i zadremao ili ne znam i ja šta. I ja dođem i kao, i završio sastanak i rekoh to je to. I kaže ovaj Đurić, pa dobro mi onda sad samo treba da odlučimo da li ćemo raditi u skuplju ili jeftiniju opciju. Nikola šta ti misliš? Nije očekivao da će ga u tom trenutku ovaj startovati sa pitanjem. Pa, pa, skuplju. Dobro, radite skuplju, aj molim vas to završite ne znam za dve nedelje i pokupi se on i ode. Ostajem ja sa Nikolom tu. “Jel da te pitam, pošto je ta skuplja?” Kaže, “Ja nisam ispratio uopšte.” “Pa ja ne znam, rekoh, 25.000 eur.” “U ćuti, kako se zove, dobro, pa nije to ništa.” Kao, ne znam, a bilo je duplo skuplja od ove HD. I ovaj, tako da sam, na primer, dobio snimanje filmskom kamerom, a da uopšte prisutni tu… 

Ivan Minić: Nije bio svestan. 

Srđan Vasić: Nije bio svestan, prisutni je bio odsutan. Tako da je recimo to, na primer, zanimljiva stvar. Ili, na primer, da se vratim na muzičke spotove. Za Seku Aleksić smo snimali spot za pesmu “Baš mi se sviđa tvoja devojka” i tu je Magic Boxi bila ta neka rental firma iz Novog Sada koja je donela prvi neki motion control far u Srbiju. I mi kao ajde iskoristimo motion control far na nečemu, nešto da napravimo atraktivnije i drugačije. I to je imaš kao far guraš, bila je robotska glava, sve to kompjuter zabeleži i ti posle ono na start kad stisneš on ga triggeruje i kreni ponovi isti pokret nebrojeno mnogo puta. I odlučili smo sa tim da radimo jer u to vreme bio George Michael i imao neku pesmu “Ez” gde se on pojavljuje u ne znam koliko, ne u to vreme, u 90-ih još radio, a mi smo hteli da napravimo nešto slično tome, ali što niko u Srbiji pre toga nije uradio. 

Ivan Minić: I sa različitim pozicijama ponavlja mnogo kopija. 

Srđan Vasić: Tako je i to sad mi možemo da uradimo ovde zakucane kamere i snimite ovde, ovde, ovde i ovde i onda posle ukrojim jedno sa drugim, difference made neki napravim i dobijem to. Ali sve to dobiti u pokretu kamere, e to je pravi gas. I, dogovorimo mi to, ali sad imamo problem kako da napravimo da je sinhrono bude, ona u svakom kadru peva jednako. I sad, seti se Petar koji je radio kao direktor tehnike, na primer, i glavni serviser u stvari na Košavi, pozdravljam ga. Možemo napraviti jednu stvar, ja space kad stisnem, da mi izvučeš jednu malu bananu koja će da triggeruje. A ovaj uređaj imao taj ulaz za malu bananu. I kao samo to da mi spojiš, da ja kad stisnem space, meni i soundforge pusti pesmu i krene kamera. Treba mi je jedan taj okidač da ne sinchronizujem ja sam. I on kaže “Nije problem nikakav, napraviću to” i onda smo napravili tu tastaturu koja nam je zapravo bila i okidač za motion control fare i ovo. I na taj način smo mi ponovili i ona je bila sinhrona u svakom kadru. provozili to na jednu, drugu, treću, petu lokaciju. Najveći problem je bio što smo imali ne znam 12 sati snimanja koji je tad radio frizuru ili da je Saša Vidić ili tako neko frizuru i styling. On se pojavio tek on se pojavio posle 8 sati jer je trebalo napraviti tu afro frizuru i nama je ostavilo samo nekoliko sati da snimimo taj spot. Ušli smo u overtime neki ozbiljan i tako dalje, ali smo napravili spot koji za to vreme je pomerio sve standarde. I onda neki kolega koji je bio u fazonu, ne znam ja sve, ali ne znam kako je to ono radio sa pokretom. Pa to je glavna fora. 

Ivan Minić: Mora čovek da bude blesav. 

Srđan Vasić: Mora da bude blesav, da. I… I… Tako napravimo. Onda te neke, kao kad uspemo da uradimo veliku količinu spotova za jako kratko vreme, to je nešto što me… Uzbudi, ne znam, i… 

Ivan Minić: Dobro, to pad je sistema. Kako da sistemski uradiš… 

Srđan Vasić: Ali sad u ovom trenutku sam došao u tu fazu da me više zanima to pravljenje sistema. Nešto što je možda neko savladao ili naučio neku foru pre 20 godina, meni se to kao ispunjava i za to sam zainteresovan da to sve funkcioniše, a da ja ne budem direktno involviran u svaki korak. 

UZBUDLJIV PROJEKAT

Ivan Minić: Kada smo pričali, onaj dan kad smo seli na kafu, ispriča si mi za projekat koji želiš da radiš i mislim da je važno da se dotaknemo njega na neki način, zato što ti si ideju za to dobio tako što se sećaš iz škole situacije gde je Gradimir Stojković dolazio i bila je neka priča oko svega toga i ja se sećam iste priče. Ovaj… Gradimir Stojković? 

Srđan Vasić: Jeste. 

Ivan Minić: I sećam se te priče i sećam se to je bilo… ti si malo stariji od mene, ali mislim to je isto osnovna škola sve. Ovaj… i to su bile prvo… to su bile neke od stvari koje u tom nekom moru dosadnih i lektira i svega, s čim je sam ja super rezonovan, zaista. Kasnije, ne znam, ono… sve lektire u srednje škole su bile užasno dosadne, I onda smo došli na “Kad su cvetale tikve” i ja sam pročitao četiri puta za redom jer mi je bila genijalna. Tako se desi tako u neki momenti i kad se desi to tako te zapamtiš za ceo život. I shvatiš koliko je to važno. I kad si mi rekao šta je ideja, baš bih voleo da se to desi. A s jedne strane mislim da bi tebi to sad značilo za jedan nov iskorak jer došli smo u vreme da se zaista mnogo toga snima. toliko se toga snima da ne možeš ni da ispratiš sve što se snima. Ali recimo takva neka priča koja je namenjena omladini, da takvog sadržaja gotovo uopšte nema. Mi smo odrasli na sadržaju koji je bio takav. Obrazovni program je bio takav i imao je, osim edukativnih, bilo je gomila zabavnih, igranih stvari gde se provlačilo nešto. Više nema, skoro da nema takvih ni filmova, filmova i bude poneki, ali serija jako retko i baš nema to nekog smisla. Šta je priča, šta je ideja? 

Srđan Vasić: Da, da li mogu da se vratim neki korak u nazad pa dođem do ovoga. Jedan od mojih, lično, najvećih neuspeha, pa ajde da ga tako, ili nekih od neuspeha, jer sve kroz posao dešavaju se takve situacije, to je moj prvi pokušaj da snimim film, To je bilo baš Mosquito kad je nastao kao firma. On je nastao za potrebe snimanja filma Tesna Koža 5. deo. Koji se zapravo nikad nije desio. Na Košavi smo sve vreme radili. Iz garaže su bili Ivan Karl i Milica Ličina. Čalija kasnije. Nama drugarica. I sa Ivanom sam bio super. On je… I dan-dan smo jako dobri drugari i ja sam mu pomagao tamo i oko špica i oko svega na Košavi na tu emisiju, mislim da se Sinemanija zvala na primer u tom trenutku. Na kraju kada se završila ta priča oko Košave onda smo i krenuli da pričamo šta bi mogli to da radimo i kao jedan od omiljenih filmova njegovih i mojih je naravno Tesna koža i uopšte serije Siniše Pavića koji ja mislim da je najplodonosniji naš pisac bez obzira što neki ljudi možda ne vole taj smisao humora i tako dalje. Činjenica da reprezentiramo i dan danas i Bolji život i Srećni ljudi i Tajna porodičnog blaga i sve to što je on napisao. A imao je i ozbiljnih TV drama. Je nešto što meni je, apsolutno možda kaže da, meni je ono onako vrlo značajano  što se TV produkcija tiče i filmske produkcije kod nas. kod nas. Pogotovo tih nekih stvari koje pamtimo i kojih se sećamo. Mi odemo kod njega, pokušamo da ispregovoramo sa njim da nam on napiše taj peti deo, da li ima pravo, ima. OK. Sa druge strane, kaže, hoću ja pišem, ali neće Gutović da igra. Ja sam imao neki kontakt sa Gutovićem, odem, pitam Gutovića jel bi igrao? Kaže on, bi. Napravimo protokol o namerama i Gutović pristane da radi. Sa Simićem isto potpišemo protokol o namerama. I sad kao hoće i Gutović i Simić, uzmemo, skupimo to što… pošto u tom trenutku ja imam 23-24 godine, znači ima tu nekog novca koji dolazi kroz taj posao koji radim, ali nedovoljno. Skupimo mi neku crkavicu da damo njemu avans, da vam počne da piše, to je ono nam napiše. Mi smo bili potpuno ubeđeni da ćemo jako brzo pronaći novac za to. Idemo sa predubeđenjem i to je sad taj Dan Krugerov sindrom gde ti misliš manjak iskustva kao ti pojačava samo znanje. 

Ivan Minić: Svi čekaju samo da mi dođemo. 

Srđan Vasić: Samo čekaju da dođemo. Pojavljuje se, čak mi odlazimo na prvi sastanak i to ja mislim da je taj sastanak došao kasnije, možda bi se film i desio. Naši prvi sastanak sa Goranom Karićem, gde on nama nudi da Mobtel uđe u taj film i da 600.000 eur je bio budžet čitavog filma, trebao je ne znam 36 dana da se snime i tako. Još uvek su mi te neki brojke u glavi. On ponudi da Mobtel uđe sa 300.000 eur i da za to uzmu 50% filma. O distribucije od svega. Mi kažemo, pa čekaj, kad su nam na ovom prvom sastanku ponudili polovinu budžeta, pa na sledećem će nam ponuditi ceo budžet za 25% filma. Kakav danak na iskustvu. I ovaj, naravno, on kaže “dobro momci, biti vi, evo, prva ponuda je uvek i najbolja ponuda.” I ovaj, krenemo mi dalje, ne, jedan nije zainteresovan, drugi, treći, četvrti klijent. Vidimo mi tu nešto nije baš najbolje, krenemo da jurimo televizije, kao aj, sad kad budemo imali podršku televizije. Pa televizije hoće, ova pa ova neće. A sve vreme taj… Aaca gama smo ga mi zvali, to je Aleksandar Milutinović, ne Milutinović je Aleksandar, nebitno. Tvrdi kako on i dalje ima pravo na taj film i kako bez njega ne može snimi peti deo tog serijala. Mi imamo ugovor sa Sinišom, Siniša nam je garantovao za to da ne bi ušli uopšte u celu priču da nije tako. I ide sa tu borba mi pokušavamo te hoće RTS, te hoće Pink, te hoće BK, pa onda on dođe do njih pa im kaže nemojte da radite sa njima, ja ću to da osporim. Dve godine kasnije mi smo se izmorili toliko toga, nismo uspeli da obezbedimo sredstvo za to i taj film se zapravo nikad nije desio. Pojavio se Zoran Janković gorštak filma, momci jel bi to prodali, taj scenario bi, a nama su nudili u međuvremenu, u stvari postojali su neki predlozi da mi to prebacimo u seriju. Ali mlad si, u fazonu si ja želim Sava centar, želim crveni tepih, želim limuzinu svetla, da ovi blicevi da blicaju naši, želim taj glamour hollywoodski. Nikog ne zanima serija neka koja će sad kao da se vrti u stvari opet jedno nepoznavanje i okolnosti i stvari. I ništa, on to preuzme od nas, oni promene ime, jer je ime na kraju bilo sporno, promene ime i nastane od toga Bela Lađa koja je doživela svojih 5, 6, 7, ne znam, nekoliko sezona. i zaradi jako lepa novaca od toga. Tako da, to je bio fail i tu nismo uspeli. Godinama kasnije, svaki put kad ja izađem u taj neki period nemanja posla ili kada malo pritisak posla bude manji, ja krenem da razmišljam e, kao šta bi mogli da snimamo. I onda u tom trenutku, Nedeljko Kovačić i ja pozovemo Gradimira. Gradimir kaže “Ja sam već to pravo ustupio vašem kolegi Milanu Todoroviću u Tokiju, i ja znam čoveka, pozovem ga, on kaže “Ja se bavim time”, rekoh “Super”. Kaže onako zainteresovan je, mi možemo da uđemo zajedno u taj projekat, rekoh “Ajde, kako bude trebalo javi se, mi možemo da radimo postprodukciju i te neke stvari”. I to ostane to tako. U međuvremenu se nije dešavalo ništa, 2020 i krajem 2022. Uđemo sa njim u pregovore da mi zajedno sa njim pređemo u realizaciju tog filma, filma i televizijske serije i trenutno smo u tim pripremama i nadam se da ćemo uskoro ući u samo snimanje toga. Zašto je to meni lično jako bitno? Neke 94-5. kad se pojavio Hajduk s druge strane, knjiga koju su nam prodavali u školi, i Gradimir je dolazio i potpisivao je. Ja se sećam kao danas, sedim pored njega, i on kaže “Tako, jel ti se dopada knjiga?” “Ma da, pročitao sam i Hajduk u Beogradu i Hajduk protiv Vetrenjača.” rekoh “Nego, znate što me zanima? Da li ste imali ideju da nekad to ekranizujete?” I on kaže “Ja bi to mnogo voleo i u nekim pregovorima da li smo sad u to vreme sa radio televizijom Beograd, ja mislim da će biti nešto od toga. 30 godina kasnije se to nije desilo i ukoliko budem bio u prilici da ja budem deo tog projekta i neko ko će ekranizovati tu knjigu koja mi svima ostala iz detinjstva, ja ću biti jako srećan i onako, taj plakat će mi biti jako bitan i značajan u kancelariji. Baš zbog te neke dečije, želje koje sam želeo da ispunim. 

Ivan Minić: Mislim da je to jako važno i da treba da se desi i zbog tebe, jer zaslužuješ da napraviš nešto tako, a zbog nekih novih klinaca koji ni ne znaju da to postoji, zato što prosto danas više knjige nisu toliko važne, osim možda nekom malom broju mladih. 

Srđan Vasić: Pa da, mislim da su 2004. uvrstili u lektiru. 

Ivan Minić: Nismo se mi preterano u čitanje lektire, a mislim da se ni sad klinci ne trude previše. Prošlo je 20 godina. Odnosno prošlo je više od 20 godina, ali u ovom delu, da kažemo, oko firme prošlo je 20 godina. Jesi pametniji nego što si bio pre 20 godina? 

Šta bi poručio onom Srđanu koji je ušao u tu celu priču i počeo sve? 

Srđan Vasić: Pa ono standardno da treba biti istrajan, to je nešto što mene negde prati. Opet se vraćam na to ovnovsko, ja bijem dok ne probijem i negde mislim da iz te upornosti i smirenosti, staloženosti da sam spreman da sačekam rezultat. Znači i svestan sam toga da ništa ne dolazi preko noći, da samo treba biti strpljiv i da će se sve poređati kako treba. Znači, ja sam… I naravno, da mora da postoji neki plan da moraš sebi postaviti i to uopšte za sve mlade ljude. Ja sam tad s svojih 22 godina, na primer, čitajući neku knjigu i ona kaže, trebali bi da napravite svoj neki desetogodišnji, dvadesetogodišnji plan da imate ideju, da se projektujete negde. Ja sam popisao neke stvari, to je neki notepad ili tako nešto. I danas mogu da kažem da sam 100% tih stvari koje sam zacrtao ja i ispunio. E, danas se tražim i gledam koje su to nove stvari koje bih mogao da zacrtam ispred sebe, ali sam vrlo zadovoljan. Možda nisam postavio neke prevelike ciljeve, ali smatram da sam dovoljno rano počeo sve i da imam, da kažem tako, još vremena. Gledamo neku budućnost i nadam se da će sve proći kako treba. Da ćemo još dugo da radimo i da pravimo neke lepe stvari i da ću možda uraditi neku diferencijaciju poslova, da kažem tako. Da ću možda da stavim jaja u još neku košaricu. To bi mi sad bio neki lični cilj, pored te filmske i serijske produkcije, da Mosquito nastavi da radi ovo što hoće i da se možda još nekim biznisima pozabavim. 

Ivan Minić: Mislim da je tvoja uloga u cijeloj toj tržišnoj utakmici koja se dešavala i dešava se i dalje u tom periodu formiranja nekog zdravog tržišta 2000. ovde bila jako važna, zato što neko mora da drma kavez. Ako ne dođe neko ko radi nešto inovativno, drugačije, sve stvari će ostati iste i nikad nećemo napredovati. E, zato što postoje ljudi kao što si ti u tom periodu i neki drugi ljudi koji su se pojavljivali i neke druge reklame koje pamtimo, zato su sve reklame procentualno postale bolje. Odnosno zato je marketing na neki način postao bolji. sad naravno ima previše svega, ali i dalje kad neko napravi nešto što je stvarno neobično i drugačije, mi to primetimo i mi to zapamtimo za razliku od svega ostalog. Tako da hvala ti što si bio, što si podelio priču. Vidimo se mi uskoro ponovo, a sigurno ćemo pričati još neki put pre sledeće 20. godišnjice. Ali samo nastavi da radiš i nađi to nešto sa čime ćeš da budeš srećan, zato što u suprotnom to više nećeš biti ti. 

Srđan Vasić: Hvala ti. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo u narednoj.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.