Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Vlada Lelićanin, koga mnogi od vas znaju iz prethodnih decenija što kao radijsko lice, što kao čoveka koji predaje web dizajn i programiranje na SAE institutu, neko ko se bavio raznim digitalnim stvarima, ali u suštini najduže skoro 30 godina je u web dizajnu i web programiranju, jedan savršen čovek za gostovanje u Pojačalu zato što ceo život apsolutno iz svake u svaku situaciju nalazi način da sebi zakomplikuje život. Prethodnih nekoliko godina proveo je i dalje predajući, ali i sa fokusom na neke visokotehnološke role u naprednim kompanijama koje se uglavnom bave blockchain tehnologijom. Tako da smo pričali o njegovom životu pre toga, pričali smo o blockchainu i o tome da li je zapravo blockchain odgovor na svako pitanje i zašto nije i zašto ima neke potencijalno jako dobre primene, ali ga ne treba stavljati u sve jer nije začin C. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ovo je još jedan od onih razgovora u poslednje vreme gde ja u principu tokom razgovora pokušavam da se setim šta ja zapravo radim kad vodim podcast zato što neko vreme nisam snimao jer sam putovao i poprilično sam ja to pozaboravljao. Ali u suštini je vrlo jednostavno. Ja sednem s ljudima koje volim, koji su mi dragi, koji imaju neke neobične životne priče i vole sebi da komplikuju život. I onda pričamo o tome zašto pobogu, kako je sve počelo i dokle će to tako. Tako da, Vlado, mislim da ti je sada jasno zašto sam te pozvao. Dobro mi došao. 

Vladimir Lelićanin: Hvala bolje te našao. Ja znam da si ti čekao i da ti se razradi malo ovaj podcast. Da me pozoveš, da budeš siguran. 

Ivan Minić: Vidi, teško je sa vama profesionalcima sa radijskim iskustvom. Znaš, uvek mi je frka da pozovem nekog jer mi smo svi ostali na tuščici, a vi ste ipak neko ko je prošao to profi. Mislim, dobro, znaš kako je bio i tvoj kum, on je isto stara kajla. 

Vladimir Lelićanin: Jeste, šalim se ja naravno. 

Ivan Minić: Ali da, tvoja priča je opet jedna krajnje živopisna priča čoveka koji je svašta nešto radio i kroz razne stvari prolazio i uvek radio više stvari u paraleli. Dakle, pravi jedan onako primerak za tu stolicu i ovo mesto. Ali kao i sa svima i sa tobom razgovor kreće od prvog pitanja našeg mančmelo pitanja, šta si hteo budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Vladimir Lelićanin: Šta sam hteo da budem kad porastem? Iskren da budem, ne mogu da se setim kad sam bio baš mali. Mogu da se setim malo kasnije i mislim da je relevantno za ovu priču. Hteo sam da budem psiholog. Nije to bilo kad sam baš bio mali, to je bilo u srednjoj školi. Imao sam tu, ajde kažem, zanimljivu okolnost da mi je Boris Tadić bio nastavnik psihologije koji je na stranu neko ga voli danas ili ne, ali je jedan izuzetno onako… Ne, to je prvo Beogradska gimnazija. Da, Boris je ovako jedan potpuno, da kažem, zanimljiv čovek. Neko ko ume da inspiriše mlade ljude. I meni kao srednjoškolcu je to onako delovalo fantastično. A u to vreme je bilo čak, ne znam da li se sećaš možda, ali to su tamo neki početak 90-ih godina. Bilo je puno onih nekih filmova u koma je psiholog zapravo glavni, on je detektiv, rešava, neki veoma zanimljiv. Mislim da je sa Richardom Geerom bio neki i tako dalje. I ja sam se baš ložio na to, znaš, ja sam taj. Ja ću definitivno da se bavim time i to je razlog što sam upisao psihologiju. Mogu da kažem da mi je to neka prva i da kažem ozbiljnija, neka želja čime hoću da se bavim u životu. Nisam sanjao da ću se baviti nečim sasvim drugačijim kao što se bavim na kraju, ali tad mi je to, da kažem, bila ideja i mislim da mi je ta ideja dosta dobro donela. Ali opet, znaš kako, nekako ljudi misle da naš školski sistem ti je napravljen tako da mnogo rano ti moraš da doneseš te odluke čime želiš da se baviš. A to su zapravo jako ozbiljne odluke i mogu da imaju ozbiljne konsekvence i nekako sam ja pokušavao tu odluku u sebi u glavi da produžim što je duže moguće i da zaista, ono što je recimo zanimljivo, moji roditelji su pravnici, moj uvek je pravnik i oni su svi hteli da ja studiram pravo. I mislili su da je jednostavno, je to neka karijera koju ja treba da odaberem jer su oni jednostavno sa tim svojim znanjem lepo prošli u onom nekom sistemu u kome su oni živeli. I bilo im je potpuno idiotski sve što ja radim. Ispostavilo se da sam ih poslušao, u kojim slučajeva nisam, potpuno bih ih pogrešio. Mislim da sam sebi na neki način doneo dobre odluke, ali mogao sam verovatno i da pogrešim. Nisu oni znali, nisam ja znao što radim. Tako da je to malo i stvar slučaja. 

Ivan Minić: Pa znaš šta, ja se sećam, dobro se sećam tog vremena i to su one prve ozbiljnije kriminalističke serije. Pre toga moja Keva je obožavala da čita kriminalističke romane, Agatu Kristi, Roberta Ladlama i tako dalje. Meni to ništa nije bilo jasno. Posle sam ja ispratio ko Agata Kristi jer je bilo mnogo ekranizacija, posle sam skapirao i za Ladlama neke specifičnosti. Ali jeste to taj neki trenutak kad ti skapiraš da detektiv nije pandur na koga smo mi navikli, detektiv nije to. A drugo, počinju da se pojavljuju oni likovi profajler i tako te neke stvari, što je zapravo beskrajno interesantno. 

Vladimir Lelićanin: Beskrajno interesantno. 

Ivan Minić: Posle ti skapiraš da kao, dobro, to je serija, nije to baš tako. Oni postavljaju neke hipoteze koje mogu i ne moraju da budu tačne. U nekim slučajevima kod nekih ljudi su u većem procentu tačne, ali kao, brate, nije to baš egzaktna nauka, ali beskrajno zanimljivo za gledanje. Srećom se nisi ložio na advokate i slične, jer ja sam imao moment kad sam se ložio na advokate i da je advokatura kod nas kao što je u Americi, brate, baš bih jako pokušao da budem advokat, jer ono je meni beskrajno zabavno. Dan danas tvrdim, ona meni je omiljena serija svih vremena, Boston Eagle. Jer kao, brate, njih dvojica kretena i svi ostali. To je meni prvo briljantna podela, neverovatno dobro napisana serija, fantastična muzika, ali i taj neki moment da imaš jako jebeno ozbiljne poente koje su spakovane u jako dobar humor. Da ti kao se smeješ kao kreten i onda tri dana razmišljaš o tome i u fazonu si u jebem ti, nisam ja baš odmah to odmotao što su oni hteli da kažu. Hoću da te malo vratim, jer… 

Vladimir Lelićanin: U ranije detinjstvo. 

Ivan Minić: Pa da, taj neki period koji prethodi toj najvećoj odluci koju prvu donosimo, a to je faks. Čini mi se, ti si malo stariji od mene, mada se to ne vidi, ti si i jedan lep čovek, očuvan. Ja sam zakačio odrastanje osamdesetih i ćaleta koji ima radionicu i da mi svaki vikend provodimo nešto čačkajući, nešto sređujući sa dosta ljudi sa kojima sam pričao. Nije uvek to bio ćale, ali je uvek bio neko. Ako su završili u ovoj nekoj tehnologiji, neko je nešto čačkao kad su bili klinci. Ja sam imao tu sreću i da smo pravili zajedno igračke i svašta nešto. I stvarno je to bilo najlepši deo mog detinjstva. I imao sam tu sreću da kao, kada sam prvi put izložen školskom sistemu sa osnovnom školom, da… Meni je većina toga bila dosadna zato što sam pre toga pročitao svašta već nešto i zanimalo me svašta i to sve, ali sam nalazio stvari koje su mi bile zanimljive i držalo me to. I pomoglo mi je na neki način da svoje interesovanje profilišem. Ne idealno, jer kao… Napravljeno je za prosek i ispod, a ja sam možda bio malo iznad. Ali je bilo stvari i bilo je tada i dalje profesora koji su se oduševljavali kada dođe dete i postavi potpitanje. I provedu sa tobom mnogo vremena. I mislim da su jako važni ti neki ljudi koje srećemo u životu bilo kroz ono, okruženje, porodicu, školu ili bilo koju vrstu neformalnog obrazovanja, koji nam tako popale neke lampice. Pa kako je toko tebe izgledalo? 

Vladimir Lelićanin: Zanimljivo ti pitanje. Znaš šta, slažem se potpuno. Znači ja ih zovemo mentori. Neki koji… Ja verujem da pogotovo dečaku je neki mentor koji ti nije tata samo. Mislim i tata je neka vrsta, da kažem, ono, veoma važne figure u životu sigurno. Ali neko ko je tu se jednostavno nađe u nekom momentu tvog života i odgovori na neka pitanja su jako važni. Ja mislim baš jako važni. Ja sam imao jednog čoveka. On je nažalost preminuo. Inače je bio porodični prijatelj. Bio je stariji od mojih roditelja. Inače dodajem na fotografije u staru Jugoslaviju. Još bio imao majstorsko zvanje Aleksandar Dogi. I on je bio porodični prijatelj. I on je čovek koji je nekako dolazio tako na slave, na razna druženja. Znali smo se dugo godina. I nekako sam ja obožavao s tim čovekom da pričam o svemu i svačemu. Kako sam sve više odrastao. Ja sam se njemu poveravao i koja mi se devojčica sviđa. I kakav problem imam u školi. I on je uvek imao nekako fantastičan odgovor na svako moje pitanje. Učio me malo i fotografiji. Ja sam u jednom momentu shvatio da možda nemam baš tu količinu talenta koju bih voleo da imam, koju je možda on imao. On svakako jeste. Nekako sam shvatio da sam stigao do nekog svog maksimuma. I nisam hteo dalje da se preterano trudim. Taj čovek mi je bukvalno neke suštinske stvari otvorio oči ili promenio perspektivu. Imao je jako jedan, da kažem, vedar duh. Pun je šala. Bio non-stop. Sećam se jednom na trećem kanalu. Baš na konto toga kada sam shvatio da ja zapravo ne gledam svet istim očima kao on. Mi sad sedimo tu, svi roditelji, ne znam. I na trećem kanalu neko kolce igraju neka deca. Mislim devojke neke, mlade. I sad ona jedna devojka musava. Mislim, ne mogu da kažem da je ružna, ali stvarno daleko od atraktivne nikako nije. Mislim, nije nešto sad što bih skrenuo pažnju a on kaže jao kao vidi kako lepa devojka. Jako lepa. Čovek je inače radio portrete, aktove i tako dalje. Cenio je tu žensku lepotu beskrajno. I gomilu ovih naših glumica starih ima, mislim, radio je sa njima fotografiju. I ja onda, znaš, postaje mi polako jasno da čovek gleda svet nekim okom. Znaš, ono kažu lepota je u oku posmatrača. I zaista jeste. Znaš, on vidi nešto što ti i ja možda ne vidimo. I on to iskreno kaže. On to iskreno misli. I onda sam polako, kažem, malo smanjio doživljaj sa fotografijom, ali moram da kažem da je taj čovek veliki trag na mene ostavio. I bila je još jedna osoba. Ja sam odrastao na Dorćolu. Znaš, ja sam bio uvek štreber, ali sam to nekako morao da krijem. Na Dorćolu… 

Ivan Minić: Išao si u prvu i bio si štreber. Nemoguće. 

Vladimir Lelićanin: Da. Nekako sam morao taj svoj štreberski, štrebersku stranu da sakrivam dobro, pošto je to bilo i devedesete i odrastanje u tom kraju. I onako nekako sam… I sad nekako si morao, znaš, da učiš i te neke mangupske fazone i da znaš kako se ponašaš u društvu i tako dalje. Imam jednog starijeg brata, rođaka, koji je sa 18 godina zapalio u Milano. Pobegao od kuće, otiš’o u Milano da živi tamo. Bio, ne znam, 5-10 godina po Italiji, svašta nešto radio. I on svaki put kada dolazi u Beograd, on je dolazio sa nekim Audi TT-om, sa nekim najnovijim autom. Razumeš, kod nas ono raspad ljudi, ono rade za pet maraka, razumeš, on dolazi. To su neke devojke s njim, vamo tamo. I on je meni bio pojam nekog ko zna kako se živi. I onda sam puno nekih zanimljivih stvari imao prilike od njega da naučim. Mislim da i u poslu i čak i u nekim, ajde kažem, i najpristojnijim profesijama. Znaš da se baviš, kao što ja recimo predajem na fakultetu danas. Treba da budeš malo i mangup. Prosto moraš da imaš malo i tog nekog šlifa koji se negde ipak pokupi na nekoj ulici ili kroz tako neke kontakte. I to sam zahvalan i za tu školu što sam dobio. To su mi nekako dve možda najinteresantnije osobe iz mladosti. 

Ivan Minić: Ima tih ljudi koji ti objasne na lep način da je super biti mangup, ali ne treba da budeš džukela. 

Vladimir Lelićanin: Tako je, upravo to. 

Ivan Minić: Jedna stvar koju isto često pitam ljude koji su tu negde naše godine više od tvojih, malo manje mojih. I je taj moment kao jedan najteži period za jednu zemlju koji, ok, nisam bio živ u vreme Drugog svetskog rata, ali deluje mi da je gore, u nekom najlepšem periodu detinjstva i mladosti zakačio. I tebe i mene. Ja sam bio malo mlađi, ali prilično se dobro ja sećam svega toga i proživeli smo to. I bilo je užasno teško i za porodicu, i za celo okruženje, čak i oni kojima je dobro išlo se nisu osećali dobro, zato što ne možeš ti biti dobro ako je svima ostalima loše. Ako imaš iole socijalne svesti, jednostavno ne možeš da ti bude dobro. To te obeleži za ceo život, možemo mi da pričamo da nije, ali jebiga, obeležilo mi se to sve za ceo život i možda smo obazriviji, ili smo možda više hazarderi, baš zbog toga, zavisi. Ali kako si ti našao svoje mesto i kako je tvoje okruženje, tvoja porodica, to sve posmatrala da uspeš da ostaneš, da budeš normalan na kraju. Ili nešto što bismo danas podveli pod normu. 

Vladimir Lelićanin: Stvarno je to vreme bilo teško i izazovno i sve to što kažeš se slažem, ali ono što smo tada imali, imali smo prijatelje, imali smo nekako prilike da se dosta više družimo nego što se ljudi danas druže. Ne samo mladi, nego čak i mi stari se mnogo manje družimo nego što su se naši roditelji družili tada. Ono, baš da se družiš, da podesiš, da se vidiš s nekim, da popiješ piće. Imali smo jedno i drugo. To je bilo jako važno. Ja ne mogu da kažem da je mene to oštetilo na bilo koji način. Priznajem da je to bilo jako teško i baš smo skoro prepričavali neke epizode iz tog vremena, kada ćale ide preko granice da neki sir buđavi donese samo da bismo jeli. Bilo je tih momenata, ali ništa ja to nisam tada shvatao tragično. Prosto sve to imalo neku čak i dozu zabave u svemu tome. Ja sam imao veliku sreću da kažem eto, odrastali smo na Dorćolu. To vreme je bilo puno i nekog kriminala. Mislim nije da, mnogo različito ni danas, ali na malo drugi način. Ali ovaj, i mi smo tu negde bili ono klinci iz kraja. Svi su nas znali, i ovi opasni momci, i ovi koji to nisu bili. I sa svima smo bili ok. Ali ono što se desilo jeste da smo, ne znam, sedeli smo na zidiću u parku. Ivan Zeljković, moj kum, koga si već pomenuo, i ja, i još dva naša druga. I kao, aj, pravimo bend. Ja mislim da smo bili neke druge srednje, ili tako nešto. Možda čak i ranije. I kao, hajde kako zna neko da svira nešto. Pa ko, znaš. Ja sam svirao klavir, znaš, ali sam napustio tu nižu muzičku školu. Čak su me izbacili, poudili su mi ultimatum, ako izađeš dobrovoljno, daćemo ti da se završio ovaj razred. A ako ne, onda nećete, ono, izbaciti ćemo te, znaš. Bukvalno na to je došlo. Ali sam 5-6 godina bio u toj nižoj muzičkoj. I znao sam klavir, znaš. Ovo je kao, pa dobro, ja ne znam gitaru, al’ kao, naučiću, kao, nije problem, znaš. I tako, ono, mi se podelimo ko će šta da svira. I napravimo jedan, ono, srednjoškolski bend. Mi smo u to vreme, ovoj, sećam se, ovoj, ono, bile su popularne te neke, sad ne mogu više ne sećam, ali, recimo, Dado, pa dođe po 50-100 ljudi da nas sluša, znaš. I, ovoj, i godinama smo mi bili u tome, a nismo bili dovoljno tuf da sad, ono, se napijamo, drogiramo, ili tako nešto, nego smo samo jednostavno svirali. Tako da, u suštini, meni je to divan period zapravo u životu, jer sam imao jednu lepu aktivnost, koja je mene oplemenila. I onda nas, aj veoma retko, ali ponekad se nađemo i sviramo, meni je taj bend svirao i na svadbi, mislim, ono, znaš, tako da, stvarno nas je obeležio sve četvoricu i mnogo smo, ovoj, lepe momente, znaš, dok smo klinci, ne znam, ono, jurili po gradu, ne znajući šta da radimo, mi, ono, sećam se, nosili smo činela, išli na Resnik, tamo negde, da nešto snimamo, ovoj, ili da imamo probu, nas ništa nije mrzelo, znači, teglili smo instrumente, išli smo ovamo, po gradu, samo da sviramo. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se, ono, stvarno sećam, iz devedesetih, do kraja devedesetih, ovoj, je taj moment, bože, koliko nas ništa nije mrzelo da nosimo, tako je, nosiš monitor i kućište, autobusom na drugi kraj grada, da bi igrao neku igru u mreži sa nekim, i kao, a to je ja sad, kad pomislim, znači, kad pomislim da treba da uđem u gradski prevoz, nije mi dobro, a ne, kao, znaš, ono, nosiš kućište u kesi, a u drugoj kesi nosiš monitor i tastatura je negde zabodena, i kao, jebi ga, ideš tako, ako ti ispadne, nemaš monitor, i kao, idemo dalje. Tako je. Baš je bilo, baš je bilo nadrealno. 

Vladimir Lelićanin: Tako je, ali to su zaista te akcije bila, da. 

Ivan Minić: Al’ bio je neki drajv, i to je bilo to. Osim muzike, i osim toga što si imao sreću da ti Boris predaje, i da on bude toliko dobar, mnoge nas je obojilo u nekom trenutku to što smo imali profesore koji su jednostavno bili fantastični i uspeli da nas privole, da zavolimo stvari koje nismo voleli. Šta ti je još da te interesovalo u tom periodu?

Vladimir Lelićanin: Interesovalo me sve. Ja, u principu, baš imam onako širok spektar interesovanja. Čak su me i zezali na tu temu. Bila je neka fora baš u tom društvu. On je svestran nastran. Nastran sam kol’ko sam svestran. Ali u principu, stvarno sam, kako se zove, jako puno različitih stvari me je privlačilo. Jedna od, da kažem, bitnijih ideja su i te neke prve igrice koje smo mi tada mogli da igramo u to doba. To je bilo doba Spektruma, Commodore 64, posle Amige, i Atari-a. Meni je to bilo zabavno. Naravno, celo društvo se to ložilo. Nekako i to je tada bilo malo drugačije nego ajde ovo danas, znaš. Mi se okupimo negde kod nekog, baš to što ti kažeš, dovučemo nečiji komp, razumeš, i igramo tu noć ili ne znam par sati. I onda idemo kući i ne igramo u narednih pet dana. Mislim, prosto radiš neke druge stvari. Ali jeste bilo jako zanimljivo i zabavno. I dosta me je neka ta tehnologija privlačila i tada nisam bio na taj način svestan, znaš. Nije mi to bilo nešto pred očima kao moguće profesije ili nešto, nego više, eto, to je super zanimljivo. Eto to volim da radim. Tako da mogu da kažem, eto, tehnologija i računari su me privlačili i u to doba. Onda još koje kakvi drugi hobby, znači, ludački, šta sve nisam radio više, ne mogu ni da se setim, ali mislim, pa i snimali smo nešto još u to doba sa nekim video kamerama i neka video kao produkcija. Mislim, svašta smo radili. Tako da, u principu, mislim da je malo sreće i to okruženje, znaš. Imao sam par ljudi koji su bili slični, znaš, koji su stvarno gledali šta ćemo novo danas da radimo, znaš. I stvarno smo izmišljali neke nove aktivnosti koje su, uglavnom, bile neobične i zanimljive za nekog prosečnog. Ej, da kažem, u, vidi što ovaj rade. Tako da, dosta smo tako nekih budalaština radili kao društvo i to je nekako bilo sve jedna lepa igra, mislim, fantastična.

FAKS I PRVI POSLIĆI

Ivan Minić: Kada dolazi ta, da kažem, odluka za upisivanje fakulteta i odlaziš na psihologiju, šta si očekivao, a kako je to zapravo izgledalo? 

Vladimir Lelićanin: Odlično pitanje. Pa, znaš kako, očekivao sam nešto kao u filmu, znaš, da sam ja taj detektiv koji rešava te slučajeve. Očekivao sam da će me klinička psihologija, odnosno rad sa ljudima i njihovim problemima i tako dalje, mnogo više zanimati nego što se ispostavilo da me zanima. A nisam očekivao, recimo, da je psihologija puna neke statistike, da je psihologija vezana za fiziologiju nervnog sistema, za neke, gomile nekih drugih stvari i da je na kraju krajeva jedna solidna, da kažem, ozbiljna nauka u mnogim svojim pogledima, u metodološkim na prvom mestu. Ja to nisam tada shvatao i mislio sam da, ono, prvi moj susret sa tom realnošću, kao, znaš, ono, kao prvi ispit, ja izlazim na ispit iz statistike. Kakva statistika, čoveče, ja došao u psihologiju, ja trebao ovde pomoći nekome da reši neke psihičke probleme. Međutim, tu se dešava zapravo twist. Tu se dešava da ja shvatam da se ja više nalazim u tim disciplinama koje su, da kažem, sporedne ili ne sporedne, ali koje nisam ni znao da postoje i da su vezane za psihologiju. 

Ivan Minić: Malo više prirodnjačke nego društvene. 

Vladimir Lelićanin: Da, a da zapravo taj rad sa ljudima i to što sam mislio da će da me privlači, da mi je to suviše teško. Znaš, imao sam prilike da idemo na različite ove vežbe po različitim tim institucijama. Gledao sam pacijente od nekih srednjih do dosta teških slučajeva, ali čak i sa onim blažim slučajima meni je to nekako bilo suviše teško. Znaš, imao sam utisak da ako bi se bavio time da bi svaki put kući išao sa tim problemima u glavi. I nekako sam vremenom kroz par godina počeo da shvatam da ako ću se baviti psihologijom sigurno se neću baviti kliničkom psihologijom. Znači neću se baviti lečenjem ljudi, terapijom i tako dalje. Ono što sam shvatio da ta nauka nudi su zapravo mnogo zanimljive stvari a koji nisu to, kao što je ljudski resursi, različite primene socijalne psihologije u biznisu, u ovome, u onome. Svašta nešto drugo i mislim jako sam zahvalan tom znanju i tom fakultetu, jer mislim da sam izuzetno znanje dobio, ali prosto ne sa onom namerom u kojem sam ga upisao i ne to što sam očekivao. Zapravo je ispalo mnogo bolje nego što sam očekivao, ali je otišlo na jednu sasvim neočekivanu stranu. Eto, to hoću da kažem. 

Ivan Minić: Većina, da kažemo ljudi u našim nekim generacijama, je stalno nešto šljakala, nešto raduckala, da li part-time, da li neki full-time paralelno sa stvarima koje smo radili. Kad je za tebe bilo nešto što bi nazvao svojim prvim poslom i šta je to bilo i kako se to odvijalo? 

Vladimir Lelićanin: Da ne budem, da te slažem, ali mislim da si 16 godina ili je 17. Zapravo, ajde da kažem, prvi biznis koji sam napravio ikada, firma, je bio Art RCD. Napravio sam sa Ivanom Zeljkovićem, nas dvojica, a smo napravili da štampamo diskove, cd-ove. Nigde nisi mogao da kupiš u to doba snimač. Imao si cd, ali nije bilo snimača i mi smo uspeli da ubedimo roditelje da ulože, ja mislim da je to bilo recimo po hiljadu maraka u to vreme. Da mi kupimo taj neki, da li je Hewlett Packard ili šta, neki snimač, neko čudo. I prazan disk, znači ona prazna medija, je, kako se zove, koštao tipa na primer 30 maraka. I sad nama je biznis plan bio da mi dajemo ljudima da snimaju na te diskove šta hoće. Najčešće je to muzika bila, imali smo dat, smo pozajmili od jednog prijatelja, pa ono donesu nam im dat kasetama, oni demo snimke, neki narodnjaci dođu iz Šapca i ne znam šta. I mi to presnimimo lepo na CD i damo im disk. I sad mi smo recimo taj disk naplaćivali 40 eurs, odnosno maraka. E sad šta se ispostavilo? Ispostavilo se da je ta tehnologija bila toliko loša i nestabilna da su ti diskovi pucali otprilike u 50% slučajeva. I ti sad platio si disk 30, čim ti pukne, znači tebi je trošak 60, a zarađuješ 40, znači ti si zapravo u minusu. I mi smo, ja mislim, jedva nekako uspeli da nadoknadimo to što su nam roditelji dali. Znaš, da pokrijemo ono kao taj ulazni kapital, razumeš, koji je uložen. Ali smo i na kraju taj snimač potpuno crkao, znači završio svoju karijeru. Ali jeste bilo jedno jako zanimljivo iskustvo i dan-dan se šalimo sa tim da moramo ponovo da osnujemo firmu sa istim imenom. I tako je jedna lepa epizoda. To sam krenuo da radim, kao prva neka biznis ideja, a u to neko doba sam počeo malo kasnije da radim i na radiju. I već sam, pre nego što sam krenuo na faks, ja sam već imao, da kažem, stalan posao. Radio sam na radiju. To je tada bio radio Naxi. Naxi je tada imao neku skroz drugačiju šemu nego danas, znači svirao je neke hitove i tako dalje. Mislim da su zapravo napravili odličan potez što su promenili šemu u to neko kasnije. Ali u to doba kad smo mi tamo bili, ja sam prvo krenuo kao tonac da puštam muziku i to su nama dvojici dali noćnu smenu. Kao da nešto ne zeznete. Vas dvojica, pa jedan pušta jednu pesmu, drugi pušta drugu. Do tačke da sam ja u principu, i da, mi nismo bili plaćeni. Ja mislim da sam dve godine radio bez ikakve plate. Znači dve godine. Ja to danas deci kad pričam, oni kažu jesi li ti lud. Pazi ne bez plate, nego sam ja čak i plaćao da odem tamo i da jedem i da razumeš da se prevezem do tamo. Mislim morao sam da odem tamo. I još i to skroz na drugom kraju grada. Ali ono što recimo sam naučio iz toga, jeste da vrlo brzo, sam naučio kako se prave reklame. A radio je bio fair u smislu da, ako ti napraviš reklamu, ti tom ko je došao na radio da se reklamira, možeš da naplatiš reklamu, izradu. Oni mu naplaćuju emitovanje. Ali samo izradu reklama možeš ti. I onda sam ja gledao od starih kolega kako se to radi i ja i Zeka i ono par nas koji smo tu došli zajedno. Svi smo učili praktično kako se to radi. I sad ti posle, ne znam, dva dana dolaziš u situaciju da ti, okej, ti nisi plaćen platu, ali ja uradim 10, 15, 20 reklama mesečno i ja imam bolju platu nego i mama i tata. I u to teško vreme, u to vreme krize, mi smo stvarno lepo živeli, a plus radiš na radiju, tada sam već krenuo i da vodim par emisija i svašta nešto. I sad svuda te pozivaju na žurke. Imaš one, kao neko se reklamira na kompenzaciju, pa u ovom restoranu ti je džaba, a ovde ti je besplatan ulaz. Znaš, ti živiš bukvalno kao bog. Tako da je meni to bio jedan prelep period u životu do tačke dok sam postojao i urednik. Sam ne znam koliko sam imao, 20 godina, 21 ili tako nešto. I to ja mislim da sam bio najgori urednik koji ikad postojao u univerzumu. Znaš, ja sam to toliko loše radio iz današnje perspektive. Tu sam radio možda pola godine, godinu dana i otišao, ja mislim da sam i sam otišao, jer su mi oni rekli, molim te, nemoj više, razumeš. Ali to je stvarno bilo tragično. Ali hoću da kažem, jedna lepa škola i jedna fantastična aktivnost. Znači, ono, sve je to bilo jako uzbuđujuće i neverovatno. 

Ivan Minić: A, ekipa na radiju. 

Vladimir Lelićanin: Ekipa na radiju, savršena. Znači, opet kažem, dobar deo te ekipe je bila ta ekipa s kojom sam bio u bendu. Svi smo mi zajedno otišli tamo. Samo jedan od nas nije. A onda ti neki ljudi koji smo tamo upoznali. Znaš, bukvalno, jednostavno kad si u tom okruženju, u to doba životno, znaš, ti imaš jednu godinu, nema žurke u gradu gde nisi pozvan. Znaš, nema dešavanja, nema, nema ničeg važnog gde nisi pozvan, razumeš, i osećaš se kao neki mini-selebriti. Mislim, nismo bili selebriti, ali smo se tako osećali i to nam je bilo fantastično. Zaista. I mislim, celo zezanje. Ti ideš tamo zato što voliš. Pa kažem ti, ko bi išao dva, dve godine na posao, bez plate, da je to nešto bezveze. Mislim, to je prosto bilo nešto jače za svih nas koji idemo, zato što mi je fantastično tamo. Tako da je bilo mnogo dobro. 

Ivan Minić: I šta nakon toga? 

Vladimir Lelićanin: Pa nakon toga, ono što je u suštini u paraleli se dešavalo, ja sam 94. kad sam upisao psihologiju, kad sam upisao fakultet, meni je brat iz Kanade, rođak, brat od strica, ja sam hteo neki kompjuter, PC, prvi put u životu, tada je bio 386. I on se potrudio da mi pošalje PC iz Kanade, kupio je neki jako dobar računar, koji je imao svašta nešto na sebi, od onih periferija koje kakvih. I on mi pošalje to kao da imam dok studiram. Ja sam do tada imao dodira sa ovim nekim računarima, ali računarima koji su mi više koristili za neko igranje igrica. I sada u jednom stiže mi PC koji ja mislim da je još uvek imao crno-beli monitor, nije bio. Ovo je bio među prvima u koloru, ali je 386 neki, ili 486 možda, nevažno. Ima modem, ali ti nemaš šta da radiš s tim modemom, jer ovde niko ne prodaje internet pakete, niko ni ne zna šta je internet. Znalo se računarska mreža univerziteta, imala tamo nekakav internet, nešto. Mogu si da odeš tamo i da se nešto igraš sa tim. Ali to je, jednom smo mi otišli nešto, vidimo šta je to, i krenuli da četujemo preko nekog onog prastarog terminala u nečemu prastarom, nekim, ali nije ni Mirc, to je, Mirc je došao posle, sa nekim kao devojkama i onda bismo, posle pola sata shvatimo da su devojke u istoj sobi. Mi se tripujemo da pričamo s nekim devojkama ko zna gde, razumeš? One sede tu isto, ne i mi. U svakom slučaju šta sam hteo da kažem, nismo jednostavno umeli to ni da koristimo. Nismo imali načina da ga koristimo kod kuće. Ja mislim da se, bukvalno, sada u mojoj glavi je to svega par nedelja nakon što sam to dobio, ali možda malo duže, tu negde na Obilićevom vencu su počeli da prodaju prvi put jest. Ja požurim tamo i oni meni daju ugovor broj 44. Ja sam 44. komercijalni korisnik interneta u Srbiji i danas se šalim sa tim, ali hoću samo da kažem da sam jako rano ušao u to. I sad, naravno, dobio si neki fantastičan uređaj, fantastičnu neku tehnologiju, naravno si doznao kako to radi. Ja sam počeo da pokušavam da provalim kako to radi i posle, recimo, par, posle godinu, dve dana, ja krenem da pravim neki, prvo, neki sajtić kao za sebe. Mislim, sajtovi su tada bili daleko od bilo čega danas. Jedna strana sa malo teksta i jedna fotka i neka pozadina, ono, kao oni stolnjaci. 

Ivan Minić: Ili neki gif. 

Vladimir Lelićanin: Da, da, da. Ali, kao ja napravio to nešto za sebe, i neko mi kaže, kao, možeš ti to da uradiš i za našu firmu? Kao, mogu. Kao platio bi ti 50 maraka, na primer. Ih, čoveče, mogu, znaš. I ja to napravim. Kako sam ja to napravio? Kao, nije loše, kao, ja ću da te preporučim, preporučujem nekom svom prijateljom i možeš i za nas. Ja uradim i za njih, uradim i za trećeg, uradim i za… Tako počnu sami da me zovu. I u jednom momentu reku, čekaj, mogu li ja malo podignem ove cene? Ono, kao, ne mora baš 50 maraka, možda može i 100, znaš. I kao, kao pa 100, kao pa može. Rekoh da vidim dok li vas nije dobro. E, može? Dvesta. Znaš, sledeći. I to je išlo, ja neću ti kažem gde se zaustavilo, ali daleko je daleko više od onog što sam ja očekivao. Razumeš, da sam ja shvatio, čekaj, bre ovde, imam para. I u jednom, znaš, vodim devojku na more, ono, fantazija, razumeš, samo od toga. I, ovaj, to je bio, da kažem, jedan motiv, gde sam ja, ono, upala mi se lampica, čak i ovo je ozbiljan posao. Nije nešto bezveze od ovog može da se živi. Znaš, to mi je bilo prosto. A druga stvar, negde 97. sam se upoznao sa PHP-om. Relativno skoro pred toga je se i pojavio. Ali, tada nisi imao YouTube, nisi ti mogao da učiš iz nekih, znaš, učiš iz dokumentacije, koja je, ono, poorly written. Ali kao, ajde, nešto, znaš, tu ima neka dokumentacija, i ti kao nešto naučiš kako se to koristi. Imao sam jednog prijatelja, ko mi je danas šurak, koji mi je pomogao u tome. I šta sam teo da kažem, ja krenem malo da ozbiljnije programiram. Ono, do tad je bilo kodiranje HTML, CSS, razumeš, ali krenem da učim programiranje. I, kad sam to savladao, znači meni se otvorio svet različitih mogućnosti, i počeo sam da radim dosta ozbiljnije stvari, i tako dalje. I malo po malo ja počnem da shvatam, ljudi, ja ovo volim, meni je ovo profitabilno, kako se zove, ovo je, znaš, ono, genijalna stvar, mene to skroz privlači, i ja hoću ovim da se bavim. I to je i moment kad ja polako da kažem, neću kažem, dižem ruke od toga da ću se baviti psihologijom, ali mi je to više onako negde, da kažem, postaje misao da je moguće. I druga stvar, gde ja zapravo, na neki način, počinjem sebe da doživljavam kao nešto što sam ja zapravo sve vreme bio jedan štreber. Ali prosto sam negde pomalo to i samo od sebe krio da to jesam. I počinjem da se bavim time sve ozbiljnije i ozbiljnije. I onda kreće ovo jedna lavina događaja. To je u 97. godine kad ja, da kažem, počinjem profesionalno se bavim. I tu prestajem da se bavim radijom. Znači, taman se u to vreme i nešto bilo, malo posle toga bilo i ono bombardovanje, nekako nisi ni mogao u tim godinama, znači, da, 99. godine, 98. godine. Ali, hoću kažem, već postaje to manje zanimljivo i tako dalje. I ja se nekako sve više okrećem kao ovome. I sad, imao sam ja još izleta. Jedno vreme sam se bavio specijalnim efektima. Radio sam ono, kako se zove, 3D animaciju. Ali to je, mislim, bilo par godina nekog više igranja. Ali sam radio i za neke televizije, čak i neke ozbiljne stvari. Ali, hoću kažem, tad odlazim u neko programiranje i polako krećem da se bavim time. I onda u jednom momentu odlučujem da ja, aj kao, da završim i neke fakultet koji ima veze s ovim. I, ovaj, kako se zove, prvo to, onda napravim master koji je u oblasti veštačke inteligencije i, ovaj, decentralizovanih mreža. Počinjem da predajem na fakultetu 2010. web development. I evo, do dan danas i to radim i tako. Tako da, hoću kažem, jedan malo, nekako kao da me more nosilo. Nisam ja baš mnogo birao. 

Ivan Minić: Blesav malo čovek. Ima to jedna mnogo lepa stvar i ja znam par ljudi iz te generacije naše i malo starije koji su u tom nekom smislu renesansni ljudi da ih je, prvo, naravno, mnogo toga zanimalo, a drugo da su imali smisla za razne stvari. Jer mnogo drugačije kada ti ulaziš u web programiranje i sve to, kad imaš smisla za estetiku u odnosu na onoga koji ulazi i samo ga zanima da nešto radi i samo je njemu jasno kako to radi. Znači ti je ono u startu, iako to ne postoji kao disciplina, ti razmišljaš o korisničkom iskustvu, ti razmišljaš o tome da, osim što to radi, treba nekome da bude i lepo, treba da mu bude drago što je došao na taj sajt, treba da ga povuče, da još nešto vidi i uradi na tom sajtu, a ne samo vidi ga. Ili što bi ga čačkao ili ne. Jednostavno, drugačije. Naravno, tu se pojavljuje gomila mogućnosti i svi smo se mi čačkali smo neke 3D, čačkali smo ovo, čačkali smo ono, pa smo se ili vratili, ili opredelili za to, ili za nešto treće. Ali, ovaj, savršen tajming je u suštini 97. 98. i počinje da se stvara čitav svet dinamičkog weba koji…zbog koga je nastao dot kom boom 2000. Da nije bilo toga, to bi i dalje ostala nekakva biblioteka nekih užasnih belih sajtova sa crnim tekstom i plavim linkovima podvučenim i kao to je to i vrti se na gif i čekaš ono 3 minuta se učita gif i to je to. 

PRVI PROGRAMERSKI POSLOVI

Koliko je mislim svest ono potencijalnih klijenata i svega ostalog ok, početak, početak je svima treba da budu prisutni da se zapljunu manje više, ali kao to se istrpi u nekom trenutku ili postaneš i preskup i sve ostalo, kao ovo je sad next step. Odakle dolaze poslovi? Šta su poslovi? Šta ti je bilo interesantno da si radio u tom periodu? 

Vladimir Lelićanin: Porno sajt. 

Ivan Minić: Jel? Dobro, svi su išli na internet u principu najviše zbog toga. 

Vladimir Lelićanin: Mislim, to je bio, da kažem, zanimljiv projekat. Nisam ja radio kontent. Samo sam programirao. I neki Norvežanin me je angažovao za to i to mi je stvarno bilo onako, znaš, mislim, zanimljivo da se hvališ po društvu. Ljudi, znate šta radim. Pritom je to neka boleština bila od sajta sa nekim privatnim snimcima, baš užasne. Ali nema veze, ja sam napravio zanimljiv engine da to sve može da funkcioniše. A inače, samo da vam kažem, porno industrija je dosta doprinela security na internetu, pošto uglavnom su njih hakovali u počecima jer su skidali snimke. I onda je negde, oni su razvijali te security za sebe i puno tu stvari su oni na neki način napravili dobrog za ceo razvoj tehnologije. Ali meni je bilo dosta izazovno da napravim tako nešto. Eto, to je, ako hoćeš da kažeš šta si radio zanimljivo, radio sam to i mislio sam da je to verovatno najzanimljivija stvar koju ću raditi, dok me nisu zvali da radim sajt za sahrane. Jedan servis koji se ispostavio jako zanimljiv i čak uspešan na Kipru, gde praktično neke online umrlice i tako. Ali imao sam takve i takve izlete nekih ezoteričnih stvari.

Ivan Minić: Samo da Šmrca ima posao. 

Vladimir Lelićanin: Jeste. Ali šta sam hteo da kažem, jako si zanimljivu temu otvorio. Kad sam u tim godinama, 90. godina, znaš ono, u banci, baš sam skoro pričao negde to. Znaš ono, službenica kad kaže pao nam sistem. Nije njoj uvek pao sistem. Ona je kliknula negde gde nije smela ili je pritisnula nešto na tastaturi i ne ume da se vrati. I to ona zove pao mi je sistem. A u suštini, mi danas verujemo, i tad pogotovo smo verovali, a danas još uvek nažalost verujemo, da je tehnologija nešto tamo. Znaš, kao pa stoji tamo neka tehnologija koja se razvija, a mi smo, jednostavno, živimo naše živote, pa ćemo mi da uzmemo te tehnologije koliko nama treba ili ne. Nije istina. Tehnologija je duboko utkana u društvo. I sve više će da bude tako. Znaš, da ne pričamo, mislim, bukvalno ti kad odeš na bankomat, onaj softver koji je tamo, određuje da li ćeš se ti iznervirati ili ćeš da uspeš da završiš to po šta si došao. Kad se promeni način plaćanja autobusa u gradskom prevozu, to automatski menja nekim ljudima raspoloženje tog dana. Kada ovoj tetki padne sistem u pošti ili u banci, to su stotine ljudi koji stoje u redu koji imaju propao taj dan. I generalno, znaš, ako gledaš ovaj primera radi živeli, dok smo bili mlađi, mi kad ne znamo šta da radimo, ako nam roditelji ne daju da te gledamo TV ili nešto, mada ti to dosad je vrlo brzo, ti moraš da izađeš napolje jer ćeš jednostavno da umreš od dosade. Ovi klinici nemaju potrebu za takvo nečim dana, zato što će da uzmu telefon i da igraju neku igricu, što razumem da se dešava, prosto imam ja dva sina i sve, ali s druge strane, kažem, ta tehnologija je promenila kako mi funkcionišemo i mnogo utiče na društvo. E, u početku su se tim developmentom bavili neki programeri koji su zapravo čak smatrali za vrlinu da naprave komplikovan sistem tako da samo, da kažem, iskusni profesionalci mogu to da koriste i zapravo sve suprotno nekog korisničkog iskustva i uvek pravila su radili. 

Ivan Minić: Pa da, imaš taj momenat zapravo, dosta sam ono kao istraživao i čitao tome, gde veliku većinu tog inicijalnog softvera prave ljudi iz akademije, koji su u fazonu, to će koristimo mi i naše kolege s PhD-evima, kao šta nije jasno. Ono, label je nešto što ne umeš da pročitaš, kao, ali pri nama je to regularna reč. 

Vladimir Lelićanin:  Upravo tako. E, na svu sreću, znači, vremenom ta neka svest o tome da stvari moraju da imaju nekog smisla i da mogu da se koriste lako i da zapravo od koda koji je self-dokumentovan, znači da ti ne moraš da pišeš dokumentaciju nego da jednostavno napisan tako da već za sebe predstavlja dokumentaciju do samog interfejsa koji mora da bude jasan čim ga vidiš i da nema potrebe da ga tumačiš. Ta neka načela postaju, da kažem, jasnija vremenom, početkom 2000-ih, naročito i kasnije. I onda se taj neki odnos prema tome menja. Ali to kako je nekad bilo i kako je bilo na tim početcima, to je sve suprotno toga. Mislim, moraš si baš da budeš avanturista da koristiš neke od tih stvari. Ja se sećam, izvini još da ti kažem ovo, sećam se u jednom momentu sad rešio da krekujem igrice pošto nisam mogao da nađem. A ti ni u Srbiji nisi, i da si hteo nisi mogao da kupiš. Znaš, to je prosto. Smo svi bili deo te neke piraterije tada pod sankcijama. I znaš, ono, ući u to, da ti to otvoriš u asembleru, mislim, to su brojke i slova, matrix. I kao, znaš, pokušaš da nađeš i kao uspem jednom da iskrekujem i kao, wow, čoveče, znaš. Ali ću kažem, celokupan interfejs te tehnologije je bio takav. I za krajnjeg korisnika, i za svakog, celokupan interfejs je manje više bio takav. Pa mail, ne znam da li neko, da li smo svesni toga, ali ja se sećam, ti sad, svidi mi se neka devojka, evo napišem ajde da se vidimo, i onda kontrol, ono refresh, da vidim da li mi je odgovorila, danas ne moraš to da radiš, danas ti se pojavi mail sam od sebe kad stigne, sad si morao da refresheš stranu da bi video da li stigao novi mail. Znaš, hoću da kažem, gomila nekih stvari se menjala i postojala sve bolja i bolja, ali tad je stvarno bilo totalno drugačije. I mislim da mi je ta svest o dizajnu, svest o nekoj estetici zaista značila dosta u tom smislu. Ako je to bilo pitanje? 

Ivan Minić: Jedan od ključnih trenutaka u tom periodu kad sam se i ja manje ili više opredelio za ovo, ok, bio je sport, i sport je bio prioritet, ali kad je prestao da bude prioritet zbog povrede, onda je realno backup postao prioritet. Ali jedna od ključnih stvari je bila jedan komšija, je bio predivan momak sa ETF-a, koji je kasnije napravio neverovatnu karijeru i bio u nekim ozbiljnim startupima i prodao i sad živi savršeni život čoveka koji sa porodicom živi u Marini, u Bostonu i ima svoj jedrenjak i kao to, odnosno jedrenjac. I on je bio tada ono siromašni student, koji je dolazio kod svog strica povremeno na ručak i onda oni mene pozovu, jer on ume da mi sredi kompjuter, ume da mi objasni i sve ostalo. I on mi je objasnio jednu od najvažnijih stvari na svetu, a to je i onda sam ja računaru poslao neku komandu i on je napravio sranje. On ne može da napravi sranje. On radi tačno ono što si mu rekao. Problem je u tome što ti ili ne znaš da mu kažeš ili si mu rekao nešto pogrešno, ali kao on nije pristrasan. U tom trenutku naš interfejs sa tehnologijom je takav. Danas je taj interfejs mnogo drugačiji. Svi se trudimo da smanjimo taj gep i da svako može da koristi sve. Ali u tom trenutku kao otvori se DOS i stoji te dve tačke kosa crta i kao to je to brate. Ako ne znaš šta da ukucaš, neće brate da ti bude mnogo zanimljiv u životu. I onda kad kreneš od te premise, a ne od toga da je tehnologija tebi dužna da izađe u susret, onda to dosta pomogne u životu kada dizajniraš bilo kakav sistem i kada razmišljaš iz ugla sistema, ali stavljaš u obziri poziciju korisnika. I meni su neki projekti sa samog početka bili beskrajno zanimljivi. Imao sam i ja slična iskustva. Do duše nisam radio sajt sa čituljama, ali sam znao ljude koji su imali sajt sa čituljama i svetli smo ih Cyber Topalović u to vreme. Biznis koji je zapravo sjajno funkcionisao, koji je bio to za održavanje, za dijasporu za održavanje po lokalu ovde, ali čovek koji je držao je voleo više čašicu, bilo čega drugo, pa je biznis koji je super radio propao jer on zaboravi da uradi i ne pošalje slike i tako dalje. Ali da, to je bio taj neki period. 

PROBLEMI FREELANCERA

Sad pazi, ono, jedna stvar je kad si ti nekakav freelancer i ideš od projekta do projekta i ok, dovoljno dobro ih naplatiš, do toga može pristojno da se živi, ali nema tu nekog kontinuiteta, nema tu neke stabilnosti, čim udari neki period suše i nekakva kriza, ti si manje više u problemu. Kako si ti tada gledao da taj rizik izniveliziraš nekako? 

Vladimir Lelićanin: Bio sam u problemu. 

Ivan Minić: Svi su bili prvo u problemu. Pa vidi ovako, ja sam negde dovoljno rano shvatio da ja korpo, neki svet ne volim. I ne mogu da kažem da je to sam po sebi loše. Prosto ima nekih ljudi koji vole da rade u nekim uređenim sistemima gde se zna neka jasna struktura, hijerarhija, gde si ti jednostavno nekakav, da kažem, šraf u nekoj velikoj mašini i to rade jako dobro i kvalitetno i uopšte nemam neku, da kažem, zamerku za takve, za ljude kojima se to prija. Ali ja prosto nisam takav. Ja sam čak možda neka baš potpuna suprotnost. Ja sam ono, skoro sam igrao neku igricu, inače jako retko igram igrice, ali sam iz 2014. neku igricu rekao da igram ponovo i sad sa piratima, Black Flag, Assassin’s Creed. I razmišljam čak što je u mojoj život je ovakav. Ja upravo ovo isto radim. Mislim, ja ne pljačkam. Ja radim pošteno. Ali u suštini po svim drugim, da kažem, kriterijumima, ono što ja radim je ovo dosta podseća na nekog, ti ulaziš iz priče u priču u neke dosta, ogroman rizik, znaš, da li ćeš ti nešto tu da napraviš. Gain možda bude veliki. Možda bude toliko veliki da možda nikad više ne moraš ništa da radiš. Ali mnogo verovatnije da ćeš da izađeš sa polomljenim zubima i sa onim zakrpom preko oka, razumeš. I u principu, ja s tim rizikom jednostavno živim. On mene loži. Ja nisam kockar. Ja nisam kockar uopšte. Ja čak par puta kad sam nešto kockao i svaki put sam izgubio, sam shvatio da ne treba da se kockam jer prosto ne umem. Tako da ja kockar nisam, ali u biznisu ja volim da nađem ekipu koja veruje u nešto i mene više loži sama ideja da ćemo mi nešto da napravimo. I ajmo, znaš, pa šta bude. Bude ko živ, ko mrtav, pa i na kraju kraja ako ne izađe i nekako do sada sam ja uspeo iz toga da da izađem net pozitiv. Ne pre više, ali dovoljno da živim za naše uslove udobniji život nego neki prosečan građanin. I ja sam zadovoljan tim, ali ja nisam ni u jednom momentu rešio taj rizik. To ovo ću ti kažem. 

Ivan Minić: Dobro, ali rešavao si ga time što radiš više različitih stvari. 

Vladimir Lelićanin: E, bravo. Znači jeste, to je istina. Ja u principu nemam ni jedan moment u životu da nisam radio makar dva, a najčešće radim i po tri neka posla istovremeno, ili sada u poslednje vreme sam i suvlasnik nekoliko različitih firmi, pa još i tu neko, čak i ako operativno ne radim moram da nadgledam ili nešto. Ali kako se zove, to je istina. 2006 ili 2007 smo mi osnovali firmu zajednički, moja supruga današnja i ja, tada još nismo ni bili ne kažem venčani, ali smo osnovali firmu. I isto smo tako, znaš, grlom u jagode pokušavali da napravimo nešto od toga. Radili sve živo od raznih HR usluga, psiholoških savetovanja do, ne znam, izrade web sajtova našeg agencija za sve i ništa. Ali, hoću da kažem, uspevao sam i uvek sam pored toga, opet imao još nešto sa strane za svaki slučaj. 

Ivan Minić: Tezgica. 

Vladimir Lelićanin: Tezgica neka, ako, znaš, dođavola da može da se preživi mesec. I jeste, tako je bilo. Ja sam stvarno serijski u suštini oboleo od tri posla. Znaš, mislim, ja sam, meni je to normalno. Znaš, kad kažeš nekom radim tri posla, kao, znaš, stvarno radim tri posla. I tih radim pošteno, sva tri. Odradim ih, što bi se reklo do kraja. Ali, ne znam da li ću moći zauvek, znaš. Ja sam 75. godište, sad već imam blizu 50. I malo onako, kičma počinje da voli povremeno, znaš. Tako da, hoću da kažem, nisam baš siguran da taj tempo mogu da održim u nedogled. I sad pokušavam da malo, ajde kaže, malo više vodim računa o tom riziku o koma pričaš. Ali, osim toga, nisam ga hendlao nikako. Znači, zapravo sam potpuno idiotski radio sve. Sad kad razmislim, sad si me doveo pred realizaciju, da sam ja potpuno kao bezumnik, razumeš? 

Ivan Minić: Da smo znali šta nas očekuje, 99% stvari ne bi nikad napravili. Da ih nismo napravili, ne bi znali stvari koje su nam posle trebale. Jednostavno je to tako. Sad, jebi ga. Stvari se menjaju u jedinici vremena i onda imaš taj moment da, naravno, kod velike većine ljudi, onog trenutka kada dođe porodica, malo se promeni stav svima o tome. Ok, ako ti i dalje ono, sad možemo da kažemo Chasing the high, ili Unicorn, ili šta god, ti ćeš i dalje to da radiš. Ali ćeš malo više da se fokusiraš, verovatno, na ono što ti je backup. Zato što je backup ono što plaća računa i od čega se živi, a ovo je ako se desi, onda smo rešili, rešili smo igricu. To je to. Manje više svi ljudi koja znam, pa i ja koji uvek imam paralelne projekte, zna se šta je core. A core je ono što, od čega se isplaćuju plate. A sve ovo ostalo, kad imaš energije, onda može na ludilu na tri dana, na sedam dana da se napravi šta god ljudi tvrde da ne može da se napravi, sedneš pa napraviš, ideš dalje. I sve je interesantniji, taj moment, i znam da si ti imao takve akcije, pričaćemo i o školi, pričaćemo i o projektima na kojima si u poslednje vreme, a recimo jedna od stvara koja meni najviše značila u prethodnih recimo deset godina, prilike tamo nekada 28.9. sam ja baš isto jako rano počeo, jeste taj moment da su ljudi počeli da me zovu ne samo da radim, iako ja volim da radim i umem, i hoću ja, nije, nego kao, ne treba ti ništa da radiš. Dobro? Ti samo sedi i slušaj, i reci ako misliš da je nešto glupo, ili ako imaš neku ideju, i kao, dobro, a šta je to? Pa kao, to je savetnik. Savetnik. To je konsultant, to je advajzar, to je šta god. A kao, jel možemo mi da dođemo tebi da kažemo, jednom mesečnom dođemo ti kažemo šta smo mi napravili, i ti da nam kažeš, je li to glupo? Dobro. I tako već deset godina neki čudni ljudi dolaze, pričaju mi. I imam te momente da je, kao, mnogo mi je lepo što prolazi vreme, i što ljudi koji su mi dolazili sa idejama koje su bile romantične, slatke, ali potpuno nemoguće i sulude, su počeli da mi dolaze sa idejama koje su do jaja, i onda kada im ja kažem, ok, ovo je jako dobro, oni me pogledaju onako, kao da je sunce granulo, kao, je li moguće? Pa da, pa jel nas ložiš? Ne, matori, stvarno je dobro. Stvarno? Stvarno, brate, ja bi uložio to što hoćeš. Ne, ne, ne treba, kao, imamo, mi smo sve, mi radimo to dva posla i hoćemo ovo, a kao, stvarno to misliš? Pa kao, to će onda da uspe. Ne, nije uopšte u tome poenta. Ja sam samo mislio da ono baš nema šanse, a ovo mi deluje da ima šanse. To ne znači da će da uspe. Samo meni deluje da ima šanse. Mora mnogo toga da se poklopi da bi, da bi do toga došlo. Taj, da kažemo, period prethodnih samo 18 godina, koje su preostale, koliko, dobar deo toga si proveo, da kažem, radeći sa mladima kroz SAE institut, to je isto dosta važan deo svega svega ostalog, ali, kao, koliko je taj tvoj preduzetnički moment tebe terao da radiš stvari koje možete da uradite ti, a ja i možda neki core team, koliko si išao na to da nešto širiš, pa pravio greške ili pravio dobre poteze, znaš koliko si bio otvoren za to da rizikuješ veće stvari od svojstvenog vremena. Ja mislim da je to taj sledeći korak, kad rizikuješ nešto više. 

Vladimir Lelićanin: A, vidi, ja, ovo će sada da zvuči baš onako, da kažem, arogantno, ja stvarno nisam arogantan čovek, ali, ja stvarno, nekako me praksa do sada uverila, ima sad, od skoro se vrti taj termin, kao Ten-X inženjer, i ja, nekako je moje iskustvo pokazalo da u nekim stvarima koje radim sam ne Ten X nego Sto X inženjer, da neke poslove i neke stvari, bukvalno, završim, ali bez preterivanja tim, recimo, radi mesec ili dva dana, tim od nekoliko ljudi, ja uradim za dva dana, samo. Zašto? Ne mislim da sam ni pametan, ni bilo šta, jednostavno, toliko mi se više tog iskustva nakupilo, da ja nemam bloker. Znači, meni je jednostavno svaki problem već rešen u glavi, jer sam ga negde iskustvo imao i onda to samo leti iz mene, razumeš? I ja onda ako se nateram da odsedim tih 15-16 sati, a nateram se kada je neka frka, dan ili dva, ja sam u stanju da isporučim nešto što stvarno tim, dok se organizuju, dok se dogovore, dok ono. I onda sam ja često bio dosta, onako da kažem, na malo kao drastično povećavamo trošak, kako se zove, bolje da ja to svoje vreme potrošim i da nekako dođem do rezultata, ali definitivno to ne skalira. To nije dobro i to je nešto što sam odavno shvatio da nije dobro, a tek možda u poslednjih par godina počeo da rešavam. Sad sam sve više u fazonu nek bude kako bude, ali ajde da pravimo nešto što jednostavno može da skalira, gde ću ja da uposlim neki veći tim ljudi, pa neke i zeznu stvari, nema veze, prosto igram se sa tim na taj način i u principu nisam više da idem da rizikujem samo svoje vreme, nego rizikujem i svoj novac. U stanju sam da, ne u stanju sam, nego investiram u mnoge neke stvari koje radim, ne samo vreme nego i novac, i prosto se privikavam sve više na tu ideju da ću tu i tamo da kalira, što se kaže, prokliza, da se napravi problem, ali jednostavno to je fact of life. Jer, u suprotnom, stvarno, dolazim do svojih fizičkih limita, dolazim do toga da, ok, ja možda završim nešto u ove nedelje, a onda sam dve nedelje u krevetu zbog toga što sam se premorio i takve stvari, prosto ne želim to više sebi da radim. Tako da onda idem kroz to, ajde, kao da vidimo kako realno nešto može da se pravi, a realno je samo ako može da bude održivo na neki duži period. I da, znaš, ako je sve nešto, ako se sve svodi na one-man show… 

Ivan Minić: Ne, ja stvarno verujem u to da ono, nakon 20 i kusur godina iskustva tvoj posao je da rešavaš probleme, a ne da se baviš everyday. 

Vladimir Lelićanin: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Ok, postaviš kako će da izgleda arhitektura, postaviš strateški kako će neke stvari da se rešavaju, ali kao, ako ti treba da sedneš i da iskodiraš nešto, e, onda jebi ga.

Vladimir Lelićanin: Ja sam 6, 7, možda i više godina, ako ne računam ono gde sam bio u svojoj firmi, pa sam normalno bio u svojoj poziciji, ali to ne računam, ali sam na nekim C-level poziciji, gledam uglavnom CTO, ali kako se zove, ali opet i dan danas mi se desi da sedam nešto i da uradim sam, retko, ali desi se, i nikad neko drugi prosto ne deliveruje, pa moram, ne vidim drugi način, a ponekad se malo i uželim znaš. 

Ivan Minić: I ne, to za svoju dušu to je u redu. 

Vladimir Lelićanin: Da. Moram da ostanem u kodu, i ja dosta kucam i zbog studenata, i zbog svega, i dosta zaista programiram i dan danas, iako ali se trudim da sam posao rade drugi, a da ja više poslužim kao neko koji će da osmisli, da savet, da uputi i tako. 

RAD U EDUKACIJI

Ivan Minić: A priča sa studentima, kako je uopšte došlo do toga da ti budeš deo priče SAE instituta, postoji već duže vreme, ljudi znaju za SAE institut, uglavnom, kad god sam pričao sa ljudima, to je najviše ekipa iz multimedije, odnosno video i audio, jer se tamo stvarno, nije samo da se nauči svašta, nego ti ljudi ostanu na okupu, i oni budu deo nekih timova koji rade stvari, i onda se srećete na projektima, dolazi ekipa koja radi reklamu, i kao znaš, on je profa, a ovo su njegovi studenti, i to je dobar osećaj. Mi, jebiga, u IT-u smo drugačiji, mislim, mnogo više raštrkamo vrlo brzo, i teško je pohvatati koje gde je, ali, otkud uopšte ta priča i kako je, kao, to je prvi put, da, mislim, ne postoji u pravom smislu te reći način da to naučiš ovde, i dalje, ajde, postoji sada nekoliko fakulteta, ali pre 14-15 godina to je bilo u embrionalnoj fazi, a ti si deo nečega što je privatni sistem, licencni, gde je sa druge strane, neko je dao neki realan novac, i očekuje da dobije realno znanje, jer ako ne dobije realno znanje, onda će da bude jako nezadovoljan, što je uopšte ulazio u tu celu priču. Znači, očekivanja su dosta više nego od nekog proseka. 

Vladimir Lelićanin: Jeste, vidi, da ne dužim previše, ja sam tamo relativno slučajno uleteo, današnja supruga je videla u novinama da je oglas, i onda mi je rekla što se ne prijaviš, a ja sam, ono, baš, upravo završio neki posao bio, tipa, bukvalno smo i tri dana pred toga taj projekat završili, i dobio pare, i nisam znao šta će sledeće, i otprilike odem bez veze, i nakon nikada se u životu na oglas nisam prijavio nigde, i odem, i ispostavi se da čovek koji je počeo da radi tu poziciju, je morao iz nekih zdravstvenih razloga da napusti, i tražio sebi zamenu. I ja sam ga zamenio tu, i tamo, ne znam, 2010-te, 11-te, 2010-te zapravo, ja počinjem tu da radim, i radim do dan danas. Dve, tri godine nakon toga sam postao šef katedre, mada je naša katedra mala, mislim, ima nas par predavača, ali, ovaj, SAE institut je institut, odnosno, mreža kampusa, od 50 i nešto kampusa, u 30 i nešto zemalja širom sveta, vlasnik je australijska kompanija Navitas, a kampusi u Evropi su licencirani, ne svi doduše, ali najveći deo njih, od strane Hertfordshire univerziteta u Velikoj Britaniji, i jedna je ozbiljna priča, globalna priča. Znači, ima maltene da nema većeg rada u našu svetu gde nemaš SAE. E sad, svi smo mi pod istom kapom, i meni je cela ta ideja da ja radim u takvom jednom sistemu bila jako zanimljiva, znaš, da nešto naučim o tom poslu, i dosta me je to privlačilo. A onda, kako su godine prolazile, ja sam shvatio da onako, web katedra, u principu, manje razvijena od Audija, od tih nekih katedre drugih koje si pomenuo, i da ja tu zapravo mogu dosta da doprinesem ja celom sistemu. Pa smo došli do toga da sam ja, pre, ne znam, 5-6-7 godina pisao program za ceo web globalno, što je onako u našu sistemu, ogromnom sistemu kao što je SAE, onako baš veliki doprinos, i ponosan sam na to. I hoću da kažem, dosta sam ja nekog svog ličnog pečata dao kako taj program danas izgleda. E sad, šta je fora? Na SAE dolaze ljudi koji, u principu, nije on jeftin. Moraju da mogu to nekako da priušte. Mi smo ranije uspevali da dajemo i neke stipendije ljudima, ali to teško u Srbiji obezbediti. I, u principu, te grupe su relativno male. Znači, to bude 6-7-8 studenta po toj jednoj grupi. Ja sam jako ponosan, ja ne znam za ovih 15-tak godina koliko je generacije izašlo, a pored toga smo radili one neke kratke kurseve, pa i tu dosta ljudi prošlo. Ali, jako sam ponosan da iz svake te generacije imaš nekoga koji je napravio neki solidan uspeh. Kad kažem solidan uspeh, da imam ljude koji rade u IBM-u po Evropi, da imam ljude koji… Skoro da nema IT firme u Srbiji u kojoj nema neko naš, ko nije studirao kod mene. Znaš, po svetu svuda i svakuda, znaš, od ljudi koji bukvalno nisu čak ni imali dodira sa računarima pre toga, sam uspevao da napravim, ajde kažem, neku vrstu lead inženjera. Znaš, trebalo je vreme, trebalo je puno rada, trebalo je, očigledno, motivacija i interesovanja sa strane tih ljudi, ali to je prednost što su to male grupe i ti možeš sa svakim tim čovekom da radiš ponaosob. I ja bukvalno sam danas, mislim, danas, već posle ovako vremena, ja mogu da vrlo brzo procenim ko je kakav, šta ga motiviše, šta voli, šta ne voli. I to mi služi, znaš, da na neki način im pristupim na pravi način i da radim sa njima tako da izvučemo maksimum. Sad, dešava se da nekom ne uspe, dešava se da neko jednostavno nije motivisan da se time bavi, prosto, ovaj, naterali ga roditelji da upiše ili takvih situacija. 

Ivan Minić: Jer je to dobra prilika, evo da. 

Vladimir Lelićanin: Tako je. Ali, u principu, u svakoj toj generaciji imamo makar nekoliko primera jako uspešnih ljudi i ja sam, ono, da kažem, veoma srećan zbog toga. Čak me on tu i malo zaboleo kad sam vidio da mi neki student tamo zarađuje tri puta više nego ja, znaš. I ja sam kao, pa čekaj bre, šta je ovo? Znaš, napravio sam čudovište . Ali, ovaj, hoću da kažem bez zezanja, stvarno sam jako ponosan i mnogo mi znači što imam to. I to mi prija. Rekao sam, pričali smo malo i pre ovoga. Jako mi prija da radim sa mladim ljudima, znaš. Mladi ljudi te drže u nekoj iluziji da si i ti mlad. I, ovaj, to prija. 

Ivan Minić: I možeš da ispratiš i šta njih zanima i na koji način se sve menja. Znaš, oni su budući korisnici onoga što pravimo. Ne pravimo ga za svoju. Ok, sad ga možda i dalje pravimo, ali vrlo uskoro nećemo raditi na stvarima koje pravimo da bih mi koristili. 

Vladimir Lelićanin: Samo što te demorališe neki put kad vidiš da nekada u tim nekim stvarima oni znaju o nečemu što bi trebalo je njihovo interesovanje, znaš, više nego oni. E, to je moment kad se osetiš loše. Znaš, kao, čekaj, ja nisam… TikTok nije pravljen za mene, znaš. Ja očekujem da mi ti objasniš kako radi pre nego da ja tebi da ga objašnjavam. E, to se ponekad desi, ali najčešće je ovo obrnuto što smo rekli. I to mnogo znači. 

Ivan Minić: Ono što mislim da je jako bitno, znam i neke ljude koji su prošli, znam čak i neke ljude koji su predavali, mislim, bio je i Branko u podcastu između ostalog. 

Vladimir Lelićanin: Da, dragi Branko. 

Ivan Minić: Ja lično smatram, što je pogrešno, ali ja sam zatucan i mator, da se to uči samostalno. Da se sve te stvari uče samostalno. I da kao, brate, nema kurs na kome ćeš to završiti. Nešto što je veće od formata kursa, ok, zato što ima dovoljno vremena, dovoljno strukture, zadataka i svega ostaloga. Kao, znaš, ono, šestomesečni kurs mobilnog programiranja, to ne postoji, zato što to ne može da postoji. I kao, ajde da se ne zajebavamo. Naročito ako je preduslov da ne znaš ništa. Ne, brate. Ok, možda ćeš ti da napraviš nešto, ali to nije aplikacija, treba neko da ti objasni. I baš ono, duboko verujem u to da je lična inicijativa ključna, zato što sa jedne strane premalo vremena možeš da provedeš u sistemu, da bi te sistem naučio, a sa druge strane i sve da te sistem nauči, najsavršenije moguće, da bi bio dobar, ti moraš da nastaviš sam. Jer se stvari menjaju, stvari se menjaju na nivou svakih par meseci, na nivou par godina da ne pričam. Tako da ne da kažem razuveri me, objasni mi da grešim, nego mi objasni kako si ti odlučio da to postaviš da bi rezultat koji dobiješ bio što bolji. 

Vladimir Lelićanin:  Vidi, iskreno verujem da je predavač danas na prvom mestu, makar u ovom formatu koji mi radimo, ja sam više kurator sadržaja koje ti treba da učiš nego što sam ti prenosilac tog sadržaja. Znaš, ti možeš i da ga uključiš na Youtubeu i da ga slušaš, možda je on nekoliko kvalitetnije jer će ga ispredavati nego ja. Ali ja s jedne strane ti kažem šta treba da gledaš i da slušaš, a šta ne, a toliko toga ima da je jako teško napraviti taj izbor, pogotovo ako ne znaš ništa u toj oblasti. Tako da ja suzim to na nešto što možeš i dam ti ono najkvalitetnije i ja sam ti debugger. Ja ti pomažem da kad zapneš, ti zapravo rešiš taj problem i shvatiš i ono gde sam ja lupao glavu, ne znam, dve nedelje, ti rešiš za dva minuta zato što imaš mene. I to su dve najvažnije uloge. Naravno da ja se trudim to što bolje ispredajem. Naravno da se trudim što više pobudim interesovanja. Znači ja stalno pričam o nekim… Počeli su ljudi da me zovu futuristom, znaš. A počeli su da me zovu futuristom zato što ja maštam o budućnosti. Ja imam neke razume. Lud čovek, upravo tako. I kako se zove… Ja onda volim našim studentima da pokažem koliko zapravo mi nismo svesni što ta tehnologija može. Pravimo neke potpuno sulude projekte ili ideje ili makar pričamo njima i njim dajem neki nacrt kako bi to moglo se napravi samo sa idejom da ih nekako podstaknem da razmišljam. Kažu čoveče, pa imam magiju u prstima. Ja sam mađioničar, ja mogu napraviti svašta. I to vidim kao moju ulogu. Znači da ih na neki način na prvom mestu motivišem. Da im objasnim šta im industrija nudi. Da im pomognem da se usmere. Provališ da je neko bolji za ovo, neko bolji za ovo. Zatim da im taj sadržaj odaberem da im bude što lakše da ga prođu. I na kraju da im budem neko ko će da pomogne kad zabaguju. Odnosno kad zapnu. Možda bude u kodu, možda bude bilo koja vrsta bagovanja. Odnosno gde god zapnu da sam tu da im pomognu da nađu rešenje sa nama. Najčešće volim da oni nađu rešenje, ali s mojom pomoći. A ne da im ga ja serviram. I to je moja uloga kao predavača. A to kako ću ja sad da ispredajem i kako izgleda taj sadržaj ja ću ti reći da zaista ne za šest meseci ali za godinu je moguće napraviti nekog korisnog juniora. Znači čoveka koji će da bude u nekoj firmi nešto konkretno radi i zaista da to vredi ostatku firme da nije u fazonu da li smo mu nešto da radi sada da bi radio, moguće je. Za dve godine je moguće napraviti još mnogo više od toga. Tako da u tom nekom smislu stvarno, ali mora da s obe strane postoji motivacija. 

Ivan Minić: Ne, ja i ti se slažemo oko toga da za godinu dana čovek može da napravi čudo. Ja samo mislim da šestomesečni kurs, koji je samim tim je ono, ne znam, dva puta nedeljno kao matori, nećeš naučiti ništa. 

Vladimir Lelićanin:  Mislim, ti moraš da radiš sve vreme i to, ja baš skoro sam mi pričao o tome sa studentima, znaš, to što ste vi dva sata na času, tri sata na času, ti ostalih pet najmanje, znači ti moraš da sastaviš osam sata dnevno u ovome, kako god okreneš. Ako ti kapiraš da je tebi prošao čas danas i to si završio s faksom, nema šanse bilo šta da uradiš. Znači, na prvom, zapravo mnogo važnije je ono što će ti raditi van časa, nego što si radio sam čas. U času si samo dobio osnovna uputstva. 

Ivan Minić: Što isto mislim da je ono baš bilo super sa tom nekom starijom generacijom koju ja znam, znači pre, recimo, 7, 8, 10 godina, je što su oni bili motivisani, oni bili naloženi i onda oni međusobno se dogovarali i radili projekte. Koji su, ne znam, sećam se, bilo je ono i nekih humanitarnih aktivnosti podržanih tehnologijom i tako dalje, bilo je i nekih drugih, ali kao, znaš, kao, ok, to je ovo troje klinx, aha, ovaj te zna, aha, da, da, da. Ispovezuješ i shvatiš da su se oni tu upoznali. Da, ono, kao, ne znam, Nina radi dizajn, ovaj radi ovo, oni su napravili nešto. Pa sad, znaš, posle 20 godina čukanja nečega ti kad pogledaš, ti se iznerviraš jer nešto tu ne radi kako treba. Njima je to prva stvar koju su napravili i to je super. Jer će sledeće da bude bolje. Jer će za tri da bude odlično. I kao, to je, to je jako važno da postoji ipak ono, makar na generacijskom nekom nivou, to što su oni izloženi jedni drugima i sve, da ih to negde usmeri da nešto probaju zajedno, da su osposobljeni, da zajedno mogu da naprave nešto, možda ne prekompleksno, ali nešto što je dobar početak. Tako da, svaka čast na tome. I uvek je bila neka dobra ekipa ljudi tamo. Bilo sam i ono par puta i svratim u goste, a i svratio sam par puta na neka predavanja i uvek su bila, znaš, kako znaš da je ekipa dobra? Zato što ima dobra pitanja. Znaš što u 90% slučajeva kad dođeš na neki fakultet na studensku konferenciju, ti pričaš, pričaš, pričaš, ajde, ako umeš da proceniš, vidiš da li ljudima držiš pažnju ili ne, okej je sve to, ali na kraju nema ni jedno pitanje. Da. Ovde je priča bila sat vremena, a pitanje su bila tri sata. I onda smo sedeli posle i sedeli bi još nego kao, znaš, možda ipak treba nekom učionica u životu, ne samo nama. Tako da je to stvarno bilo cool i sećam se da su mi neki od tih klinaca pisali x meseci kasnije sa nekim pitanjima i ja kao vrlo rado sve ću da odgovorim jer lepo je kad ti se neko javi, kad je neko zainteresovan. 

Vladimir Lelićanin:  Jako lepo, da, kad vidiš tu vrstu interesovanja. 

BLOCKCHAIN TEHNOLOGIJA

Ivan Minić: Dobro. Sve ovo što smo do sad pričali, to je sve u redu. Čoveče, pobogu, zašto blockchain? 

Vladimir Lelićanin:  E, pa, blockchain je nekako isto. Mislim, ja ti kažem, ja ništa nisam, ničemu ja nisam doprineo, lično sve se nešto samo tako desi meni. Ali isto još jedna od zaokreta u sudbini, naime, jedan moj predavač na SAE, čovek koji je radio kao predavač, kojeg sam ja primio na katedru, i je osnovao neki svoj blockchain start-up, i ovaj sa nekim još partnerima. To je bilo neke 2017, ali nešto. I kao, Vlado jel bi ti radio kod nas. Mi radimo nekakav ICO, nešto. Ja u tom momentu iskreno nisam znao. Znao sam za Ethereum, znao sam za Bitcoin, prosto toliko sam ispratio. Ali, osim toga, nisam znao toliko ništa o tome. Ne znam puno, ali ja ne znam baš puno o tome. Ona kaže, nema veze, ti ćeš to da se skapiraš brzo, znaš. I kako se zove, ja sam došao u tu priču, jedan od prvih ljudi zapravo sam bio tu. I mi smo napravili 2017, na 18, toliko se ne varam, ICO, koji je, ako neko ne zna, to je initial coin offering, gde se zapravo tokeni, to je tad bilo popularno tih godina, znači ti releasuješ neku količinu tokena, za te tokene ljudi daju realan keš, ali onda sutra, kada taj token dobije neku svoju vrednost, mogu da ga prodaju skuplje i tako praktično investiraju u tvoju firmu. I mi smo imali, ako se dobro sećam, hardcap je bio na 22,5 miliona, vrednost od 22,5 miliona dolara, znači to je kao maksimalno koliko možemo da skupljamo, maksimalno koliko želimo da skupimo tokena, a minimum je 10 miliona, znači ako ne uspemo ni 10, vratićemo ljudima pare ovima koji su dali do 10, razumeš, i sve je propalo. I ja mislim da je plan bio recimo jedno dve godine ćemo mi to ako treba da prodajemo, pa dok ne skupimo makar tih 10 miliona, razumeš. Ja sam radio tu platformu preko koje je radio ICO i kupovina tokena, zapravo KYC i registracija i sve živo, i to je rađeno tipa dva minuta do ponoći, mislim ono bukvalno sam event, to je ludilo, bilo onda, sećam se, svojeg kolega je isključio server tipa tog dana kad je, a na Amazonu imaš tu foru da ako je neki onaj switch ostao, kad si isključio server on se obriše i sad kad ga vratiš nemaš ga, jednom cela platforma nestala, čoveče, a mi za dva sata imamo ICO počinje, znači ne možeš do verovati, haos, svetskih razmera, sva sreća je da sam imao neke backupe, da sam nešto uspeo da tu jednom minutu podignem, i bottom line, najluđa priča ikada, znači, kreće ICO, mi smo bili za to govorili, e, svaki put kad uspemo novi milion da napravimo, mi ćemo da otvorimo flašu šampanjca, i ovaj, ICO se završio za sedamnaest minuta, mi smo za sedamnaest minuta skupili dvadeset dva i po miliona dolara, čoveče, i što kaže ovaj jedan kolega s kojim dan danas radim, kaže, suze, kaže, lete je pare, meni mi suze idu, kaže, ti ne možeš da zamisliš to, to je ludilo, bukvalno, mi smo bili van sebe. Ovaj, i, taj doživljaj, znači, ono, bukvalno, došao si maltene, ne znaš ni o čemu, i reč, i već sutra danas, i, ono, otprilike, već posle mesec, danas, ti se desi to, to je adrenalin koja teško, ono, možeš da se opiši, znači, prosto, treba da se doživiš, i, to što se tad desilo je, meni pokazalo je da to je jedna jako zanimljiva industrija i da tu svačega nešto ima, i, mislim, skreno lume, da kažem, da razmišljam i u tom pravcu. Ja se bavim i dan danas i Web2 i Web3, znači, nije da sam samo okrenut ka blockchainu, ali je blockchain, da kažem, ono, primarna, ovaj, oblast u kojoj radim u poslednje vreme, naročito. I onda, posle te, te priče, ja sam se čak jedno vreme malo bio isključio, ali onda jedna od naj, jedna od najjačih kompanija ovde u, doduše, radio sam jedan projekat za jedan svoj startup sa Kipra, i, ovaj, koji je uključivo i Web3, e, onda, me zvala MVP workshop, koji su u principu ovde jedan, verovatno, od najuticajnijih, da kažem, kompanija u regionu, ako ne, i šire, ovaj, kad je Web3 u pitanju, da radim za njih kao direktor R&D-a, to mi je bio prelep posao, znači, imaš posao od prilike da smišljaš šta, šta god, nešto, što će možda za pet godina da se napravi, a možda i neće, i, ovaj, a onda sam u jednom momentu prešao da budem CTO kompanije, a onda kad se to završilo, odnosno, kad sam odlučio da, da, da krenem dalje, onda sam, ovaj, krenuo još jedan luđi projekat, čiji branding imam na grudima, ovaj, koji je, bukvalno, bukvalni, ozbiljan projekat, koji, koji negde, onako, miri dva, dva sveta u Web3-u, ovaj, veoma važna, i, eto, tako da, hoću da kažem, nekako me, ovaj, iz jednog u drugu ja sam sve u zanimljivije te neke priče ulazio, i, ovaj, i Web3 je definitivno nešto što me privuklo k sebi, ali, isto tako, moram kažem, meni  se cela ta filozofija Web3-a dosta sviđa, znaš, ja sam zaista taj neki, ono, romantičar koji veruje u svet koji je decentralizovan, koji veruje da banki ne moraju da znaju koliko imam para, koji veruju to da podaci mogu da budu moji, pa ako ću ja da ih prodam Facebooku da to bude moja odluka, a ne Facebookova, koji veruju to da sutra glasanje može da bude pošteno, koji veruju to da možda čak ni granice među zemljama ne treba da postoje jednog dana i tako dalje. Tako da, ja imam tu vrstu, ono, nekog, nekog stvarno, ovoj, budalastog dečijeg. 

Ivan Minić: Hteo sam ja da kažem, nego bolje da ti. 

Vladimir Lelićanin:  Da, bolje ja da kažem. Ali imam to budalasto uverenje, tako da u suštini meni je taj etos dosta prija, znaš. E sad, praksa je drugačija, naravno. Praksa je puna skemova, praksa je puna ovoga, onoga, ali ja to vidim više kao neke, znaš, ono, growing pains. Znači, sve će on mi to ovako da reši. Ajmo idemo na to. 

Ivan Minić. Jedan od glavnih razloga što sam ja uopšte hteo da pričam sa tobom o ovom delu priče, tvoja karijera je jedan kroz jedan, naravno, što Pojačalo publika želi, ali poseban razlog što sam hteo da pričam sa tobom o ovom nekom delu priče je što generalno kad pričaš sa blockchain entuzijastima ili, ne daj Bože, crypto entuzijastima, oni su prilično jednostrani i zaslepljeni. I meni je to problem, zato što ako ti nisi spreman da uzmeš u razmatranje bilo koju drugu istinu, mi verovatno ne možemo da pričamo, jer smo na različitim stranama duži, bukvalno. A ja imam problem sa premisom koja se sve češće komunicira, upravo od tog dela neke blockchain zajednice da je blockchain odgovor na svako pitanje. Ja ne mislim da je to tako, zato što prosto kao tehnologija postojala i pre toga razna. Pa i smart kontrakti su na drugi način funkcionisali pre toga, pa i decentralizovane stvari su funkcionisale i pre toga. Nije to ništa što je sad toliko revolucionarno. Ima momenata gde vidiš da je to jako dobro spakovano i da je jako dobar fit za neki tip problema, ali kao nije one size fits all. Kako ti vidiš taj, zato što ti nisi samo tehnokrata, tehnolog koji u tome. Ti si dobar dečko, ali ti si dečko koji je pre svega preduzetnik koji vidi tehnički potencijal za rešavanje biznis problema. I to je ono što je unique value koji donosiš u svaki razgovor na ovu temu. Kako ti doživljavaš biznis potencijal cele priče i kako ti misliš da će se razvijati ceo taj momenat? Odnosno, kako će se dobar deo priče odbraniti od niza problema, malverzacije i svega ostalog što tu postoji? 

Vladimir Lelićanin:  Odlično ti je pitanje. Skoro me neko pitao na nekom drugom podcastu i onda bih pitao da li sam radio inovaciju zbog para ili zbog inovacije. Kada veruješ da se inovacija treba raditi zbog novca ili zbog same inovacije. A ja odgovaram ni jedno ni drugo. Ja u principu mislim da inovaciju treba raditi kada postoji neki konkretan problem. Ja bukvalno tako posmatram bilo da je tehnologija, bilo da je nešto sasvim deseto pitanje. Ja sam pisao tamo Filipu Morisu, ja inače sam pušač, ali pušim onaj… aj ko se čudi. Flomaster. Ali za vreme korone, sećaš da je bila jedno vremena paranoja da možda se prenese dodirom i tako dalje. I sad ja razmišljam, ja izvučem ono iz pakovanja i stavim u usta, znači ja sam dirao tim mojim prstima, onaj filter koji sam posle toga stavio u usta. Zar ne bi bilo bolje da ih okrenu samo naopako pa da ga ugotoviš ovako i staviš u usta bez… Razumeš? Inženjer. Znaš, hoću ti reći, ja vidim problem i onda iz toga razmišljam o rešenju. Pa rešenje možda bude obrtanje pakovanja, a možda bude i mnogo kompleksniji tehnološki problem. 

Ivan Minić: Robotska ruka koja vadi. 

Vladimir Lelićanin:  Jeste. Znači, i ja u principu se negde vodim tim problemima koji me ono nerviraju. Prosto neke stvari koje te nerviraju u životu ili koje misliš da bi mogle bolje da se reše. Ali naravno da mi je većina tog mog fokusa u samoj tehnologiji a se time najviše bavim. Pa onda kada pravimo nešto, ja gledam… Tvoje pitanje je da li je Web3 rešenje za sve i da li blockchain može… Naravno da nije. Znači daleko čak od toga. Mi smo imali toliko reality check-ova u proteklo vreme da zapravo vidimo da većinu stvari za koje smo čak i verovali da može da reši blockchain, da ne može da reši blockchain. Primera radi jedna kompanija o kojoj sam pričao sa kojom smo imali taj ICO je rešavala problem ovoga kako se zove supply chain-a. I sad ja ono da kažem… Ne znam, sad ne pratim više dalje njihov rad, ali čini mi se da su čak i oni pilotirali u nekom momentu, makar da donekle je prosto… Tu se javljaju problemi koji su praktične prirode. Znaš, nije samo stvarno tehnologije, nego vidi, ako će vam ti i ja da zapišemo koliko ja imam u magazinu tamo na nekakav blockchain i bilo ko to može da pročita, onda će naša konkurencija da uzme da iskoristi tu informaciju i da me sahrane. Znači ja to ne želim da radim, bez obzira što mi ti daješ tehnologiju, super je da potrošač možda isprati i da kaže a ja ovo došlo ovde, pa stiglo ovde, pa ja na kraju dobijem vodom sto. Lepo. Ali ne, nije ostvarivo, makar na taj način kako smo tada zamišljali da može, možda ima neki drugi način. Ali ovo ću kažem, hiljadu reality check-ova. Ali, isto tako, postoje neke fantastične stvari koje blockchain zaista može da reši. I ja, bukvalno, vodim bitku, vrlo aktivno, da neke od tih use case-ova probam da, da kažem, realizujem. I čak i projekat na kojem radim, naša deviza, mislim, je battle tested tehnologija. Znači, tehnologija koja već postoji, koja je tu godinama, razumeš, i koju znamo da radi dobro, ali sa praktičnom upotrebom, znaš. Nije meni cilj da izmišljam inovaciju radi inovacije, niti mi je cilj da izmišljam inovaciju radi para. Cilj mi je da napravim, da rešim ljudske probleme. Primera radi. Na blockchain-u ti imaš zero knowledge, to je kriptografija koja je dosta popularna poslednjih godina, koja se svodi onako najbanalnije na to da ja mogu tebi da dokažem nešto bez da ti otkrijem samu informaciju. Znači, mogu da ti dam dokaz, recimo, ako idem na… Ti si, ono, obezbeđenje na žurci i ne puštaš nikog ispod 18 godina. Ja mogu tebi da dokažem da imam 18 godina bez da ti pokažem ličnu kartu. Ti ne znaš koliko imam godina, ali znaš da ispunjavam uslov. 

Ivan Minić: Kao pass no pass. 

Vladimir Lelićanin:  Da. Da li je u redu da svaki tamo bankarski službenik proverava moju kreditnu sposobnost, zna apsolutno koliko imam para na računu i tako dalje. On će to da priče svojoj ženi. Možda video me kod Minića u podcastu i kaže, znaš ovaj liči kao da ima para. Da li je u redu… Znaš, mnogo bi bolje bilo da on jednostavno samo vidi da ja imam kreditnu sposobnost, a nemam koliko bi želeo ne da je bože da druga. Tako da, hoću samo ti kažem, blockchain takve stvari može da reši. Blockchain može jako puno da uradi po pitanju creator ekonomije. I ja tu negde imam, radim neke ozbiljne projekte i verujem u budućnost toga gde mi možemo zaista da omogućimo da content creatori na internetu zaista monetizuju sadržaj na pravi način, da imaju korist od toga, a da to nije ono jeftina reklama, da to nije cepanje sa adovima na sve strane i da to nije ono opšti kurvalu da izvineš na izrazu. Tako da, mislim da ima nekih stvarno fantastičnih use case-ova i ja lično se borim za njih, eto, najiskrenije. Ali uopšte nemam iluziju da može da reši sve, čak mislim da mnoge stvari za koje smo mislili da može da reši, ne može uopšte da reši. 

Ivan Minić: Pazi, ja sam recimo pre nekih šest godina, kad je, da kažemo, bio prvi prime u cele te priče, kad se pojavilo mnogo startupa i svega toga, i imao to, znaš, opet neki klinci koje znam, ulaze u to, jel bi mogao da saslušaš i to, sve sad, ok. I ja sam bio u sličnoj poziciji kao i ti, da kažem, ali ljudi ne znam ja dovoljno o tome. Mislim, znam više nego 99% ljudi ali ne znam koliko zna neko ko se time bavi. Pa dobro, kao znaš, ali to je potencijal, dobro, brate, ja ću saznam, nije to sad, ne znam, koliko komplikovano, sedneš, istražiš, vidiš sve ostalo i vidiš sad neke potencijalno, jako interesantne stvari i sad ljudi dolaze i prezentuju ideje i ga kažu, dobro. Mi smo smislili da se smart kontrakt koristi za te i te stvari. Dobro. To je sporo. Pa ne, nije to, ali brate, to je sporo. Ti pričaš o nečemu što treba da radi na milion korisnika. To je sporo. Takvo rešenje o kome ti pričaš ne možeš to da radi efikasno. Pa ne, ne, mislim, i onda kao objašnjenje, pa mi ćemo to da napravimo pa ćemo da ga ubrzamo. Šta ćete da ubrzate? Šta pričaš ti, sine? I za gomilu stvari ti samo razumeš da je neko to iskoristio kao buzzword. Sad ćemo mi da dodamo, kao što sad imaš četkicu za zube, sa AI. Sljedeća je pasta za zube, sa AI-om. Da kao dodaš neki buzzword i poskupiš projekat koji nije loš u osnovi, a kao sad je skuplji, sad je pozlaćeni. I sad, naravno, svašta nešto se tu dešavalo, uvek je bio taj moment gde, opet, moje mišljenje, ne moraju ljude da se slože, ali meni se čini da je kripto jako naudio blockchainu kao tehnologiji. Zato što kripto ima tu ovaj gomilu malverzacija vezanih uz sebe i ima taj moment da je to baš onako špekulantska stvar koju ne možeš baš da kontrolišeš i nije ti uvek baš logično šta se dešava, a to je najmasovnije prepoznata primena. I onda je to negde ono, problematična situacija. Sad, kako, ono, mislim, kako ti vidiš te dve stvari koje su u suštini deo jednog istog, ali nisu i ne moraju da budu. Ovo je nešto što će možda da ostane, kripto će da se verovatno u nekom trenutku podvede pod neke regulative i sve ostalo, jer kao ja zaista ne mogu da zamislim da će neko da dozvoli da se ta količina para vrti kroz nešto što ne možeš da kontrolišeš nikako. Kako ti vidiš te stvari? 

Vladimir Lelićanin:  Pa sad, a ovo poslednje što si rekao, pitanje je, ja sam siguran da taj neko ne može da dozvoli sa ovo pitanje, da li može da zaustavi. To ćemo da vidimo. Ali ono što definitivno stoji da ovo što si  rekao, kripto, odnosno sve malvarizacije koje su se dešavale, reg pulovi, 1001, neka afera, prevare i tako dalje, su jako naudile celoj tehnologiji i celom space-u, jer ljudi smatraju da je prosto jako rizično i da je sve to na staklenim nogama. Međutim, ja stvarno isto mislim da, recimo ja se ne bojim tradinga uopšte. Ja imam neke svoje kriptovalute, nešto malo. Nešto kad sam ranije u nekim prilikama dobijao iz tih nekih poslova, neke veće količine. Ja sam to uvek prodao u najgore moguće vreme i neku siću. Razumeš, izvukao iz toga. Znači, bukvalno, ja kažem, vi možete po meni da tradujete. Samo gledajte kad ja prodajem i tad kupujte vi i nema nikakvih problema. 100% ćete biti u pravu, znaš. Tako da ja ću da kažem, loš sam u tome i prosto ne igram sa tim zato što mislim da mi to ne ide. Ali, ono što… I ne volim me kraj krajeva. Meni to prosto deluje kao neka vrsta klađenja. Ja nisam kockar na taj način. Ali, ono što sam siguran i to što pominješ, što je jedna inherentna vrednost kako se zove te tehnologije, a to je da postoji neka monetarna vrednost koja može da se prenosi, je zapravo dosta korisna stvar. Jer, primera radi, ako bi ja hteo sada da napravim Only fans account, ne bih, ali recimo, i ja bih mogu da lansiram recimo svoj token, na primer, ja kao zvezda na Only fansu i da moji fanovi, ali oni simpovi ili kako se to već zove, razumeš, kupuju taj token i da time plaćaju tamo moje snimke, da se ja sada skinem više ili ne znam šta god. A s druge strane, išli bi okolo i hvalili bi taj token, razumeš, i govorili sve najbolje o tome što bi dovelo do toga da potražnja s mojim tokenom bude što veća. I da bi se napravili da ga imam malo da je scarce, njegova vrednost bi rasla i mi se svi igramo u jednoj fantastičnoj ekonomiji u kojoj, razumeš, ja sam plaćan za to što se skinem, oni imaju neku konkretnu vrednost od toga, mogu time da trguju i tako dalje. Naravno, dao sam potpuno idiotski primer, ali hoću samo da razumeš da postoje puno stvari koje ta monetarna vrednost tog tokena može zapravo da reši, a koja ne bi mogla lako da se reši sa običnim novcem. 

Ivan Minić: Ali taj sistem ponude i potražnje nije nešto što je strano. Imao si svaki veći ekosistem, pa tako recimo ekosistemi nekih velikih igara. Imaju svoje valute koje nisu vezane za… 

Vladimir Lelićanin:  Ali nisu ime na kakvom tržištu? 

Ivan Minić: Neke jesu, ali na tržištu koja je ograničena u okviru igre. Gde, ok, to jeste limitirano i da, jednog dana će, ne znam, Valve sa Steamom ili neko takav da sede i da napravi univerzalni sistem koji se radi u svim igrama, pa će to da bude strašno i ludilo. Ali nije to jedini primer. U svakoj varijanti gde postoji ponude i potražnja, vrednost, sirovine u igrici koje ima manje raste, koje ima više pada, svaka stvar koja ima svoju berzu, se ponaša na sličan način. Sve to mi je manje više jasna stvar i ok. 

Vladimir Lelićanin:  Slažem se, ali ću da kažem, otvora jedan čitav niz use case-ova gde ti možeš zapravo da si igraš sa nekim mikroekonomijama, nekim sistemima, mnogo lakše i na neki način da… E sad, naravno, otvore iz druge strane problem regulacije upravo, kao što si ti rekao. Ja sam siguran da će mnoge stvari da se regulišu još dodatno i svaki dan čitamo vesti o tome kako se dodatno pojačava regulacija. Čak i Amerika u poslednje vreme stvari van svoje jurusdikcije potpuno. Znači nema veze s njima, ali oni se mešaju. Ali isto tako ne mogu mi baš to do kraja da regulišu. Prosto, tehnologija je takva da… Znači, atomska bomba da padne na planetu i da ostane samo jedan, jedini nod negde koji dalje radi. 

Ivan Minić. Sve je ok. To je, znači, poenta cele decentralizacije. Anonimnost je dobra, opasna, nekad loša stvar, kako ti gledaš na taj deo priče. 

Vladimir Lelićanin:  Pa ja negde voleo bih svet u kome ti možeš da biraš koliko želiš da budeš anoniman. Znaš, i koliko su tvoje informacije zapravo, stvarno budeš vlasnik tih informacija, u smesu da kažeš ok, ovo ja hoću da ti saopštim, ovo ne želim da ti saopštim, jer je to moja stvar. Ali, isto tako slažem se da može biti opasna, u smesu da ako je sistem tako dizajna da ti možeš u potpunosti da se sakriješ, ti onda možeš da jednostavno, kako se zove, na Silicon Road, napraviš jednostavno ove neke kriminalne radnje ili nešto što je potpuno nedozvoljeno da radiš, ili nemoralno, na kraju treba, ne mora čak da bude nelegalno, ali dovoljno da je nemoralno, da radiš putem tog interneta. Evo Twitter, fantastičan primer, koliko ljudi kad su anonimni, razumeš, daju sebi zapravo da pređu granice nekog ljudskog ponašanja u komunikaciji. 

Ivan Minić: Ili YouTube komentarima. 

Vladimir Lelićanin:  Da, da, da. 

Ivan Minić: Najgore mesto na internetu. 

Vladimir Lelićanin:  Tako da hoću da kažem, ta anonimnost nosi neke određene rizike i sad, znaš, jako teško reći gde je ta linija i kako treba jer se povuče. Jako teško je reći. Ja mislim da prosto idemo u svetu koji se strašno ubrzava i AI nam donosi ogromnu količinu moći. U smislu da se neke informacije koje su se godinama obrađivale, sada obrađuju za sekunde. Kvantum computing nam je tu negde blizu. Postoji dobra šansa da mi za deset, petnaest godina, ja verujem, ono radimo dva sata dnevno umesto osam sata dnevno, zato što nema potrebe da radimo više od toga. Postoji dobra šansa, evo, ne znam neki od ovih čuvenih izjavio da doživi 2029 živeće 500 godina. Znaš, da se… da se neke ključni problemi čovečanstva reše i ta tehnologija na neki način potpuno menja i način naše socijalne dinamike. Tako da, pitanje je šta je anonimnost u nekom budućem svetu. Da li je to isti pojam koji mi danas imamo za godinu dana od nas? Znaš, ako pričamo o tome da ja finansiram neku terorističku organizaciju ili nešto, svakako da je loše, znaš. Ali ako pričamo o tome da ja sam u kontroli svojih podataka i da neki Zukerberg ne može da ih preprodaje za svoj dobrobit, meni je to okej. Znaš, ja bih voleo da budem u tom… Ja bih voleo da budem anoniman, ako znaš, iz topliste. 

Ivan Minić: Kako ne? Ja ne želim da budem anoniman, ja želim da budem pilot. 

Vladimir Lelićanin:  Da. 

Ivan Minić: Sve se slažem. Problem je samo što ja nisam siguran na koji način da će tu granicu kada je okej. 

Vladimir Lelićanin:  Mislim da će nam se nametnuti. Da ne možemo ni da… Mi to nećemo svesno raditi. 

Ivan Minić: Znaš, to je onaj moment da daj ljudima mogućnost i oni će iskoristiti najgore moguće. Odnosno, neće svi. Ali će onih pet posta da unište zabavu za ovih 95 posto i to se obično tako vrti. Jedna od stvari, pošto vrtimo se tu oko Web3-a i decentralizacije finansije i svega toga, ono što se negde nameće kao nekakav generalni trend i postoji u raznim oblicima, pitanje je kako će se dalje razvijati, ali na nekim mestima već apsolutno postoji i funkcioniše jeste taj moment da mikrotransakcije i sve ostale stvari se drastično ubrzavaju, pojednostavljuju. Ne moraš da znaš ništa. Nama je bila revolucija pre deset godina kad je krenula Telenor banka možda pošalješ nekom pare na broj telefona. Ne moraš, znaš račun. I naravno, telefon je bio vezan na račun, ali to sad nije važno, ljudi to ne znaju, nije to bitno. Ali kao kad pogledaš smer u kome se sve menja, menja se u smeru toga da svaki ekosistem gleda da bude svoj vlasnik svega što postoji u okviru toga. To rade različite načine. S jedne strane imaš Kina , Tencent, WeChat i celi taj sistem gde sve je u okviru nečega što kao mi nešto kuckamo, ali tu je sve. Život ceo se nalazi tu, i ako ti ugase nalog, ubiješ se. To je to. S druge strane imaš to da ne znam. Taj isti Amazon nije više ono što je bio pred deset, petnaest, deset godina kao najveći e-commerce biznis na svetu retaila, nego i vlasnik gro arhitekture na kojoj se vrti sve, i kao, baš nešto pričamo, kao šta misliš kako Amazon testira nove proizvode? Pa rekoh na svojim zaposlenim. Kako to misliš? Pa lepo imam milion i osamsto hiljada zaposlenih. Znaš šta znači kad imaš pul od milion i osamsto ljudi da nešto testiraš? Kada imaš petsto ljudi, pa je ludilo. Imaš milion ljudi na kojima možeš da testiraš koji su na svim različitima, u svim društvenim kategorijama, svim uzrastima, sve. Znači pokrivaš sve. Imaš državu malu u sebi. Meta pokušava opet to na neki svoj način, Apple to radi kroz svoj ekosistem. Svako u suštini teži tome da te veže za sebe i drži u svom ekosistemu koliko god može i da ti tu uvede sve. Na kraju dana cela Muskova priča sa poslaskom u Twitter, preimenovanje u X, je vraćen na njegovu ideju o pre 20-25 godina da X.com treba da bude neobanka. I dalje se to provlači. Pominje se, videćemo kako će biti tu postoje i regulatori i sve ostalo. Ali ja koliko se razumem u život, kad imaš para, regulatori se reše. Kao i sve ostalo. Platiš sve što treba da imaš od infrastrukture za regulatora i ideš dalje. Na koji način ti tu vidiš ulogu tehnologije kojom se ti sad primarno baviš? 

Vladimir Lelićanin:  Pa ne znam. Nisam ni do kraja siguran da razumem pitanje. Tehnologija kojom se ja bavim svakako može na neki način da pokrije tih problema. Ima Shoshana Zuboff koja priča o surveillance kapitalizmu i u principu na to kako te globalne korporacije praktično preuzimaju. Ona je neka profesorska sa Harvarda. 

Ivan Minić: Ja sam video social grading u praksi. Baciš papir i ne možeš kupiti. 

Vladimir Lelićanin:  Jeste. Evo baš čitam kako je recimo ovaj European AI Act ne znam da su doneli ili treba da donesu kako baš zabranjuje bilo kakav socijalni grading uz pomoć AI. Znači na neki način limitira te regulacije. To je s regulacijom limitira šta sme da se radi i ne dozvoljava da se to desi u Evropi makar. U stvarnosti mi smo svedoci da mnoge te stvari koje su zapravo zabranjene se čak još perfidnije behind the scenes dešavaju samo pod maskom nekog uređenijeg sveta ali nije ništa različito samo ovi su makar korektni pa kažu e vidi mi smo država kod nas ti je to tako i ako si igraš evo ti je ovako, ako ne ideš problemu si i zdravo. A ovde ti daju neku iluziju nekakve slobode, a zapravo je isto. E, ali šta ja hoću samo da kažem. Meni se čini da na kraju krajeva nekako to društvo uvek ispegla. Znaš. Ja znam da će biti problema. Ja znam da ćemo imati momente mračnog doba kad vidimo da to ne ide tako. Znam da će biti žrtve ovoga ili onoga. Znaš, pričamo o tome kako će AI da utiče na budućnost. Pa neko će da pogine zbog ovoga ili onoga. Eno, radili su simulaciju Pentagonu pa ono i na kraju AI se okrene u pet hiljada navrata. Znaš, pet hiljada ponovnih simulacija se AI uvek okrene ka operatoru i ubije operatora. Mislim, koji je na njegovoj strani. Hoću da kažem, biće problema gomila. Znači, bilo kad je u pitanju AI, bilo kad je u pitanju Web3. A ja vidim Web3 samo kao infrastrukturnu tehnologiju. Ona meni nije u tom smislu nešto novo. Znaš, AI donosi nešto suštinski novo, drugačije, kvalitativno drugačije. A ovo samo daje neku strukturu koju ti možeš da iskoristiš za inovativne biznis modele. Samo tehnologija po sebi je takva kako je. Možda ćemo mi nešto unapređivati. Sigurno hoćemo. Ali ja više vidim tu prostor za neku biznis inovaciju kroz biznis modele. Amazon više ne radi tako što ti kupuješ knjige, razumeš, nego radi tako što, ne znam, mi delimo neke lupam tu. E, ali šta hoću da kažem. Nekako na kraju, društvo kroz sve to prođe. I to se desilo i sa telefonom. To se desilo. Ne pričamo o mobilnom telefonu, nego pričamo o onom telefonu i nastavu. Znaš, tamo oni na Kraljevskoj akademiji u UK-u rekli da je to sramota i da to ne treba da taj izum postoji jer će onda upropasti. Pa onda, ne znam, kad su knjige nastale, ne znam da li znaš to, kad je Gutenber štamparsku presu izmislio, ovi neki tu učeni ljudi su govorili da će to da utiče na pamćenje ljudi. Jer će sad moći nešto zapišu, a ranije su… sve držali u mozgu, znaš, pa su imali bolje pamćenje. Znači, kao da palimo knjige zato što nam je trebalo. 

Ivan Minić: Šta su sve pametni ljudi govorili? Sve su bili u pravu kad malo bolje razgledaš. 

Vladimir Lelićanin:  Tako da samo hoću da kažem. Imamo mi neki kompas, znaš, i negde to čovečanstvo, negde nađe na kraju taj neki pravi put i nekako reši. Naravno da bude koješta u međuvremenu i da ovaj strada i da ovaj prođe loše i da neka država koja nije u stanju da se prilagodi pod nečiju protektorat ili koješta, svašta se dešava u istoriji. Ali negde mi kao čovečanstvo, mi kao planeta ovih 7-8 milijarda mrava koji su na ovoj loptici, ćemo se snaći. Nećemo da ovaj stradamo. 

APEX FUSION TEASER

Ivan Minić: Šta je u stvari, da kažem, bila je ideja, shvatio sam ja da sam zakomplikovao, al ti si pametan čovek pa se izvučeš. Ti u suštini baviš za dve oblasti. Jedna jeste upravo to infrastrukturni lejer za neke projekte, ne za sve, a druga jeste to da si ti AI entuzijasta jako dugo. I sad ono što se meni čini da se dešava, što ne mora da znači da je tačno i u x puta sam ja pogrešno procenio stvari, je da postoji ta neka vrsta, sa jedne strane pričamo o decentralizaciji, demokratizaciji, stvari, sa druge strane ima to da najveći igrači na tržištu na neki način gledaju da kompartmentalizuju koliko god je to moguće. Da ti, ako mogu da te zadrže po svaku cenu u svom ekosistemu, oni će ti napraviti način da ti ne moraš, ono, ako si ti Android user, da suštinski ne moraš da izađeš van Google-a nikad. Odnosno, izaći ćeš zbog, ne znam, Instagrama, čega god, ali gro stvari, ja ću ispratiti ceo tvoj život u okviru mog ekosistema. I svi se, svi teže negde ka tome. I kao, kako su te dve krajnosti? 

Vladimir Lelićanin: Zamisli, kad radiš na tehnologiji koja, protiv koje, u suštini, sve te najveće kompanije imaju sav interes da ta tehnologija ne postoji, plus sve države najmoćnije na svetu također imaju sav interes da ta tehnologija ne postoji. Znači, kad je sve to udruženo sve te tehnologije kojima se ti baviš i opet ta tehnologija opstaje i evo ga Bitcoin na 70.000, onda mislim da imamo tu nešto. Kao, nešto tu postoji. Ali, da, upravo si to pričao, meni je to dobar šlagvort za ovo što mi trenutno radimo. Mi smo na neki način rešili da radimo projektu koji se zove Apex Fusion i onako, najkraćim crtama, pošto još uvek nismo, da kažemo, izašli iz senke, ali pokušavamo na neki način da, pogotovo recimo u Web3-u, sve je tribalizam, ono kako se to u srpskom kaže. Plemena. Plemena, jasno. Znači, ljudi su podeljeni i svako misli da je ta njegova tehnologija i taj njegov ekosistem jedini koji vredi, a i sami ekosistemi se trude da te nikako ne puste odatle, nego, znaš, e, i mi smo u suštini napravili jedan effort koji ćemo uskoro i obznaniti i radim sa genijalnom ekipom iz celog sveta i naročito sa ljudima odavde iz Srbije koje jako poštujem i cenim. I kako se zove, pravimo jedan projekat koji, zapravo, mu je cilj da spoji ta plemena i da im da mogućnost da, zapravo, da kažemo, e, hajde da ne radimo to tako svako za sebe, nego, hajde da uzmemo najbolje iz svake od ovih tehnologija i da jednostavno možemo to da koristimo kako god nam padne na pamet. I neki odziv do sada, ono, ne nekih nego investitora koji su investirali, ljudi koji su čuli za priču i tako dalje, više nego pozitivan. Ali, kažemo, ovaj, kako se zove, upravo to što si rekao, postoji ta neka vrsta, ja samo mislim da će te zle kompanije prosto u jednom momentu morati da odustanu od tih politika jer im više neće donositi profit, znaš. Dokle god to donosi profit i dokle god, znaš, dokle god ja tebi lupam čvrge i ti mi donosiš burek svakog jutra, ovaj, ti ćeš da mi lupaš čvrge dalje, jel? Ali ako ti ja jednog dana, ono, vratim, udarim te, ti ćeš kaži, čekaj, ja ne mogu više burek da dobijem za čvrge, znaš. Tako da imam utisak da ja, e, zato se ja osećam tako moćno, znaš, ja sam revolucionar, čoveče, ja ne znam sve. Hajduk. Ja sam hajduk, da. Ja se trudim da na neki način se borim protiv tih kompanija, takvih, i da na neki način, ovaj, makar jedan deo stvarnosti promeni, znaš, ne mora to da bude ništa epohalno, ali da prosto neki mali biznis model ili neki mali problemičić koji postoji u svetu, ako bi, ovaj, uspeo da ga, da ga, da doprinesem da se reši, ja ću biti srećan, znaš. Mislim da i ja sam već par nekih, mali. 

Ivan Minić: Mislim da je to, Đole Balašević rekao, mislim svašta je on govorio i svašta je on rekao, ali taj jedan moment kada kaže dok su svi gradili zidove, ja sam gradio most. E, mašta. Mislim da je to neki moment i on that bombshell, možemo da polako privedemo ovaj razgovor kraju, Vlado, hvala ti. Mnogo mi je drago što sam potpuno slučajno ubo trenutak kada treba da te pozovem, jer sto godina mi stojiš na spisku, ali sve nešto kao, brate, treba da odemo na ručak prvo, treba da se vidimo negde, pa ćemo da pričamo, jer ne volim ljude, znaš, zovem s nebo pa u rebra, razmišljao sam i kao skapirao sam da jako dugo nisam pričao na ove teme, nisam imao, imao sam dosta gostiju koji su to dinosaurusi, ja volim te ljude koji su gradili igralište na kome se mi igramo već 30 godina, volim da ih dovedem i volim da pričam s njima o tome, ali većina njih je ostala negde, odnosno sada je u nekoj fazi života kada se drži nekih svojih starih stvari, ne želi mnogo da talasa, ne želi sebi da komplikuje život, fokusirana je na porodici i sve ostalo i to je divno, ali kao neko mora talasa, neko mora da sad komplikuje sebi život, neko mora da bude blesav, ti si idealan za tako nešto. Hvala ti puno. 

Vladimir Lelićanin:  Hvala i tebi, hvala ti puno što si mi pozvao. 

Ivan Minić: Nadam se da je malo bilo interesantno, svakako ispratite za nekih mesečak, dana će izaći objava o tome na čemu ovi čudni ljudi zapravo rade. Malo je on tu osvetlio neke stvari, meni je osvetlio malo više, ali neću nikom da kažem ništa. Ali zapravo jeste priča o tome da se naprave mostovi sa kojima ljudi koji su sada podeljeni mogu da nađu način da komuniciraju, posluju zajedno, da jednostavno imaju neko rešenje koje pregrađuje te razlike i te podele koje postoje, ali više o tome kad izađe public sve to što radite kroz Apex Fusion. Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno. Pitanja, komentare i sve ostalo napišite na YouTubeu u komentarima, jer iako je to najgore mesto na svetu, naši komentari nisu jedno od tih mesta. Hvala vam puno, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.