Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E sad dobro, ja treba da se prisetim kako ovo otprilike ide, pošto neko vreme nisam snimao, ali uvek kad je takva situacija, jer ja zapravo zaboravim kako ovo sve funkcioniše, onda pozovem nekog s kim je lako da pričam i uvek mogu da pričam i mi uvek možemo da snimamo podkast kad sednemo. Znači samo stavimo snimač i imamo podkast. Koje god da su teme. Marko, dobro mi došao.

Marko Moračić: Bolje te našao, hvala ti na pozivu. 

Ivan Minić: Ti si, da kažem, na tom mom spisku dugo, ali uvek je nekako nekakav haos i uvek mislim da treba prvo sednemo da se ispričamo, pa onda da sednemo da se snimamo. A u mom životu je bilo dosta tih nekih cikličnih perioda, kad nema vremena ni za šta. I kao, okej, ovo ćemo da ostavimo za neki bolji trenutak. Mislim da je sad idealan i hvala ti puno što si došao. 

Marko Moračić: Zadovoljstvo mi je. 

Ivan Minić: Tvoju životnu priču ćemo, kao što sam ti rekao, da posmatramo kao neke dobre lazanje. Pošto tu ima dosta različitih lejera koji se prepliću, ali koji u suštini i svaki za sebe je po jedan život. Manje više. 

Marko Moračić: Da, nadam se da će na kraju tako biti, da ću se osećati kao da sam živeo tri života. To je cilj. 

Ivan Minić: Tu je mnogo interesovanja, tu je mnogo neke ljubavi i hobija, divnih ljudi, različitih lokaliteta, različitih mentaliteta, svega nečega što je povezano na jednom mestu. I u suštini, kada god sa nekim pričam, ja tebe ne mogu da definišem kao nekog profesionalca. Ti sve to jesi, sve je to u redu. Ali kao moja prva asocijacija je dobar dečko. Dobar dečko, može se pričati s njim o svemu. 

Marko Moračić: Za mnogo šta je to dobro, a za mnogo šta nije. Oseti se u životu. Meni, pre svega, hvala ti na toj rečenici, jer ja sam nekako tako vaspitan i tako živeo. Ja kažem često, volim da mislim da je tako. Pa sad, da li sam upravo ili nisam, to će vreme pokazati. Nekako je došlo je kroz vaspitanje, moje roditelje, u krugu kome sam se kretao. I ta krilatica, ako ne možeš nešto da pomogneš, skloni se. Ili ako nešto vidiš da ne radi, a ti probaj da popraviš. I moje detinjstvo, i moje odrastanje na Kosovu, i posle u Beogradu, definisale. Ja sam nekako imao sreću da nalećem, prvo da imam takve roditelje, onda da nalećem na takve šefove, mentore, starije kolege koje su me učile, koji su uvek imale taj stav da ovaj tepih sad ne valja, zavrnuo se nešto, ispravi ga. Stavi nešto da se ne izvrće ponovo. Znam da nije tvoj posao, ali treba ti dve sekunde. I ako svi budemo tako nešto u životu, mnogo ćemo daleko stići. Tako da otud. 

Ivan Minić: Hajde da krenemo hronološki kao i uvek u Pojačalu. I prvo pitanje, naravno mančmelo pitanje, šta si ti hteo da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Marko Moračić: Hteo sam da budem svašta. Sad kad razmislim, i kad sam o tome malo i porazmislio, da bilo je tu svih tih standardnih, vatrogasaca, kaubojaca, astronauta. Astronaut se najduže zadržao. Puno puta su mi objasnili da to ne mogu ja, da nisam dovoljno visok, da nisam dovoljno jak, da moram da imam strašno obrazovanje. Znali su vrlo rano da mene to obrazovanje, barem formalno, ne interesuje baš tek tako. I onda su mi je puno ljudi objasnilo da da, gde ćeš baš astronaut. Ne može to tako. To je ti izazivalo potrebu, da kada neko kaže to ne može, ja onda imam potrebu, guram dalje tuda. Nije baš da sam taj što lupa glavom u zid i kaže ne može, onda to mora tako, ali ja ću bar dva, tri puta… To se posle pojavilo i u muzici, u glumi, kojem sam se jedno vreme nešto malo bavio. Gde god mi je neko rekao da ne mogu, ja sam realno postao muzičar zato što su mi izbacili svih onih školskih orkestara, horova. Otišao sam tamo, objasnili su mi da nisam muzikalan. Pa dve godine kasnije sam se ja opet prijavio za tu muzičku sekciju, ne znam šta, u osnovnoj školi, pa su me onda dali su mi triangli, ili tu kao ne mogu mnogo da pogrešim, sediš gore i svako malo conkneš u trianglu. Ja sam naravno grešio, dodao gde ne treba, gde mi zvučalo lepo. Onda su me izbacili i neki autoriteti tada, školski profesori, su mi objasnili da ja nemam sluha, da nemam ritma, da nemam sluha za muziku, da neki ljudi prosto nisu za muziku. Imao sam pričice o tome, posle sreća da dođe moj ujak i da kaže, ko ti je rekao da nisi za muziku? Budale, sad ćemo to da sredimo. Šta hoćeš da sviraš? I onda je krenula ta priča. Ali pominjem muziku, zato što je u stvari to što je na kraju bilo moj dečački san, sad to mogu da nazovem performer, zabavljač, nisam siguran kako se to zove. Taj što stoji na bini i čini da se svi mi dobro osećamo i smejemo se i zabavljamo se. Pa da li je muzika, da li je stand-up? Ja sam prepričavao Radovana Trećeg na ono, u porodičnim slavama me dignu na stoju, ja na stolu kao četvorogodišnji, petogodišnji dečak. Reci to im, Radovana Trećeg, oni se svi smeju i zezaju se kako dete od pet godina psuje. To su bila takva vremena. Kao kad je mali nestašan, staviš čašicu rakije na ivicu stola da vidiš da će da bude alkoholičar. Pa ako cimne sva deca, cimnu. Onda plačeš jer je ljuto. Nekada deca dođu drugi put. Ja sam se vraćao dok se nisam napio kao daska, pa su se smejali, imao snimak VHS kamere, kako tumaram i sve to. Tako da, u suštini, muzičar, zabavljač, mnogo godina kasnije sam shvatio da ima jedna cela uloga učitelja, trenera, kako god to danas zovemo, veći deo moje profesije, ja nekog učim nešto. I kad me danas pitaju šta sam ono što citirao rekao na početku, ne znam. Ja sam i otac, i porodični čovek, i programer, i IT-evac, i HR, i konsultant, i terapeut, i muzičar, i svašta. I onda kažem, ja sam osoba koja pomaže drugim ljudima da nauče nešto da bi prebrodili svoje probleme. Pa ti si terapeut. Nisam rekoh terapeut. Ti dođeš kod terapeuta da ti terapeut sažvaće tvoje probleme, i da ih reši, i da ti da neki savet. Kod mene dođeš da ti ja otvorim neka tvoja vrata koja nisi do sad otvorio. Pa ti prođeš kroz njih, pa vidiš šta tamo ima, pa onda bude bolje ili ne. I moji klijenti koji dolaze na savetovanja kod mene znaju tu moju rečenicu. Šta se promenilo? Je li bolje ili nije? I ne zanima me koliko je bolje, i koliko je lošije. Samo me zanima plus ili minus. Iako je plus, guramo dalje tim putem kroz ta vrata. Ako nije, imamo još vrata. Takođe, to sam mnogo godina kasnije saznao, moji roditelji su imali tu politiku, proces vaspitavanja koji je za mene značio da svaki put kad moje sestre i ja imamo neko interesovanje, oni nam ta vrata otvore. I sad hoćeš da sviraš gitaru ili nešto, okej, mi ti kupimo najgrđu gitaru koja postoji na svetu i evo ti neka gitara. I onda te pustimo da vidimo jel’ ti vežbaš to što ti taj uvek rekao da vežbaš. Pa kad shvate da vežbam, onda mi kupe bolju gitaru i nađu profesora. Ili upišu u muzičku školu ili nešto. I tako korak po korak ti otvaraju vrata, ne gurajući te ni u šta. I ja sam se naravno zainteresovao za sve i svašta i imam priliku, da imam pametne roditelje koji su prepoznali da će kompjuteri biti budućnost. Ja sam nešto, 1984. dobio prvi ZX Spectrum, 48 kilobajta, munja memorije. I ucenu da moram da programiram i da ću moći da se igram onoliko koliko programiram. I tu sam postao programer. Jer sam ja naravno programirao do besvesti, da bih mogao postati do besvesti da se igram. Ali to su neka zabavljač, učitelj, astronaut dan-danas bih voleo. I sad sa SpaceX-om i svim tim firmama malo mi se otvorila perspektiva da će ako zaradim sad po starije dane milijarde, moći ću i da budem astronaut. Može, ne moraš da imaš sve zdrave zube i ne znam šta. Tako da tu se negde, tu je taj reon šta sam ja sve hteo da budem, a na kraju sam zadovoljan sem astronautom, manje više sve sam obavio. 

DETINJSTVO U PRIŠTINI

Ivan Minić: Sve si pokrio. Ono što je isto tu interesantno i neobično, nismo imali mnogo gostiju koji imaju tu vrstu iskustva, ti si odrastao u Prištini, 80. i 90. godina. I okej, posle si imao prilike da vidiš i svašta nešto drugo, ali kako je bila Priština tada, zato što ne znamo ništa o tom. 

Marko Moračić: Ja sam danas malo suzdržan u tome da opisujem to svoje vreme, zato što kad mene pitaš, u mom bubble-u, u mom krugu ljudi, to su bile najbolje godine u univerzuma, ako se ja pitam. Otkad je nastao Big Banga, na ovamo, to su bile te godine. I nekako se u Prištini, 80. sklopio svet u malom. Imali smo i rokere, i hevimetalce, i bankere, i ljude koji su se bavili pozorištem, i ljude koji su se bavili likovnom umetnošću. Za neke mlade ljude kojima treba način da se izraze, u tim godinama kad već polako kreću ekonomske krize u Jugoslaviji, raspadi komunističke partije, pa u 90. onda raspad svega, moralnih vrednosti svega, u tim godinama mi smo bili željni nekog načina da se izrazimo. Većina nekog ljudi, to sad danas shvatam, tada to nisam shvatao, većina ljudi je nalazila izražaj u nekom nacionalizmu, u nekom busanju u grudi, u definicijama ko je iz koje republike, ko je Hrvat, ko je Srbin, ko je Albanac, ko je ne znam šta. Mojoj porodici to nije bilo normalno. Moje teče su Hrvat, Albanac, musliman, Turčin. Najbolji prijatelji mojih roditelja su bili Albanci, muslimani, Srbi. Niko nije vodio ikakvog računa. Ja sam negde u 18. i 19. godini saznao da je moj najbolji drug, Senad Šabović, musliman. Niko nije pomenuo, to je Senko, moj drug. Kad bi me neko pitao šta je, ja bih rekao heavy metalac, skejter. I ja isto s njim. Samo ja nisam vozio skejter, ja sam vozio BMX, pa smo bili idealno kompatibilni da ja vozim, on se drži za sedište i to je bilo kao super, a posle slušamo muziku na Walkmanu zajedno, svako sa svojom slušalicom. I sad neko treba da mi objasni, treba ja njega da mrzim zato što je njegov pradeda bio nešto, ima prezime ovako ili onako. Tako da za nas je taj ceo deo nacionalizma zbog društva u kom sam bio, bio jako malo izražen. Od toga što je bilo evidentno oko nas, policijskih časova, demonstracija čuda. Mi smo živeli jedan, ono, San Francisco 60-ih, 70-ih, taj hippie flower pokret, slobode svih razina, zato što tada nije niko kontrolisao ni alkohol, ni marihuanu, ni ništa živo. Mi smo imali priliku da sve probamo, da ne budemo željni u stvari ničega od toga, da ja shvatim da ja većinu svog detinjstva nisam pio koliko ostali, zato što mi niko nije zabranjivao. Ali se u tom krugu u nas stvorio neki divni komijuniti, pre svega oko muzike, a onda se raširio na sve i svašta. Najveći kulturni centar, čuveni Boro i Ramiz, ne znam kako se danas zove, nekad je bio Boro i Ramiz, pravoslavac i musliman, dva borca-saborca, u kome je neko omladinsko pozorište prestalo da radi, kreću krize, nema više para, ljudi manje dolaze na predstave. I ostala je serija slobodnih svlačionica iz okoline, u tom kulturnom centru, koje smo mi tražeći, i mesto gde ćemo svirati i vežbati, ono su nas već izbacili iz svih zgrada, podruma gde smo pravili buku, i rešili da probamo tamo. Pa smo shvatili da šanse da oni to daju samo nama su prilično male i da će nam tražiti da to nešto platimo ili ne znam šta. Onda smo se razleteli po gradu i pitali sve ljude koje znamo da se bave muzikom da im treba mesto za probanje. I našli desetak bendova od ljudi koji su već bili u svojim, to u mojim sadašnjim godinama, u 40., 50. i dalje nešto sviraju, do klinaca naše godišta, svih žanrova muzike, i dogovorili se tada sa direktorom kulturnog centra da mi pravimo jedan mali koncert svih tih bendova mesečno, da oni prodaju ulaznice i piće za to, i da će tu zaraditi neki novac i da ćemo mi praviti i više puta mesečno dok se malo uvežbamo i sve to, a da oni nama daju te prostorije. Onda je to tako prošlo na naše iznenađenje da neki ljudi stvarno rade svoj posao, a Njego, on je to nama u jednom momentu rekao, kaže moj posao je da ovde ima svašta kulturnog sadržaja. Ja uopšte ne volim sve to što vi svirate, ali ima deca koja vole. I ja treba i njima nešto da ponudim. Što je opet još jedan taj ono svetli primer u samom ono prvi neki moment mojih pregovora poslovnih, nekih ozbiljnih, gde ja nešto za neke ljude pregovaram, a ne za sebe. I naleteo na osobu koja eto procenjuje nekim vrednostima i procenjuje neki širi kontekst, uticaje svega toga, što je opet verovatno dodalo na ono moj karakter da budem taka kakav sam danas. Ali mi smo uspeli tim bendovima da obezbedimo mesto gde će probati i u obavezu da sviraju pred nekom publikom, što je bilo frka u tim godinama, da razmenimo opremu jedni s drugima, da naučimo jedni drugi sve što nismo znali. Jer kada svirate neku pesmu, onda se pojavi neko iz susednog prostora i kaže ne ide tako, sad ću vam pokažem. I pokaže nam dve neke cake koje mi nismo znali da čujemo s našim sluhom ili muzičkim obrazovanjem. I onda smo shvatili koliko je važno biti deo neke zajednice. Jer da, mogli smo i mi sami tu da vežbamo, to ni blizu ne bi tako izgledalo i mi ne bi bili ti ljudi koji smo danas. Ja sam od uvek imao tu crtu, ono što smo malo pre pomenuli, nekog edukatora, jer u mom društvu, u mom najbližem društvu sam samo ja znao da nešto sviram, jer meni to bilo zanimljivo, a sad bi treba bend i onda ne mogu. I onda smo našli na maturskoj večeri, sam se ja uhvatio gitare kad je bend spustio, a dvojica, jedan drugar se uhvatio basa, a treći bubnjar. Pa kad sam ja posle pitao te muzičare kakvi smo bili, oni su rekli ti si momak odličan, to kao za tebe ima ovde, kao leba, ti samo vežbaj. Bubnjar ima strašan ritam i kao drži se, kao to samo mu treba škola, a basista je frajer. Što nije tako loše, jer basisti su obično, znaš ako je dobar frajer, to nije loše, on će da dovlači devojke i sve to, to je taj bas. Ja sam se onda setio svog ujaka i te lekcije i rekao, ma sad ćemo mi tu, ja ću njega da naučim da svira bas, a ovog drugog ću da naučim da svira bubnjeve. I tako sam ja naučio svoj prvi bend da svira, oni su naravno za toga mnogo stvari naučili bez mene i postali delom muzičari. Ali smo u tom zanosu da smo uspeli u prvim pregovorima, ja sam tada imao priliku da moja sestra radi na radio-televiziji Priština i da tu rade neki ozbiljni producenti u to vreme, i ozbiljni kamermani i ozbiljni tehničari, koji su provalili svi da je garaža u Beogradu strašno popularna emisija, da to ide, da klinci to slušaju, da oni nemaju sadržaj za tinejdžere, pred tinejdžere i slično, i tražili od moje sestre da napravi kopiju garaže i svi studiji, koji posle sam shvatio da i Sarajevo i Hrvatska, Zagreb su imali garažu, dovedu nas i ona kaže, evo imate te bendove, ajde vi svi da dođete po jedan da snimite spot, pa intervju, kao što smo gledali na MTV-u, tako i vi sad. Mi smo izvukli naše najnovije, najbolje iscepane farmerice, ofarbali nokte u crno, kosu u zeleno, sve kako dolikuje rock’n’rollu i buntovnicima, ali smo vrlo brzo dolazeći, pošto je moj bend trebao da gostuje prvi, kao testiram na sebi, i onda smo shvatili, a spot gde vam je? Mi smo mislili uživo, sviramo nešto, vi nas namerite, da su njima objasnili da to tako ne ide na televiziji, da to uživo sviranje je neka potpuno drugi zanat i da to ne može tu, ali smo uspeli da se dogovorimo s Radio Prištinom, da nam oni daju studio njihovog tada big benda, gde svaki mali grad ima big jazz bend i sve to, i da se u njemu svi ti bendovi dobiju po jedan, dva termina, snime jednu, dve pesme, da smo onda napravili demo snimke prve za celu tu scenu, u vreme post-novog talasa, da svi smo onda tada rasli i na Parti Brejkersima, i na EKV, i na mnogim drugim grupama, i onda počeli da pravimo tu neku scenu našu u Prištini, imali priliku da svi gostujemo na tom radiju prvo, pa da snimimo svi pesme, pa da za te pesme, audio snimke, snimimo neki kao video nastup i da svi gostujemo na televiziji, pa se to sve raščulo, pa su počeli da nas zovu, i to je, danas se mi smejemo, ali za nas su to bile velike svirke, ono, Gitarijada u Kuršumliji, ili negde tako, gde ti shvataš da u publici ima 35-oro, i kad ih pitamo gde su ljudi, oni kažu, pa znaš, u Kuršumliji za početak nema puno više ljudi, a ima sedam srpskih porodica koje hoće da dođu na ovu svirku, jer to je centar, bla, bla, bla, a ostali ne dolaze. I onda shvatiš da u stvari sviraš celom gradu, samo ih ima 35-oro ili nešto tako, tako da je odrastanje pre svega u toj sferi bilo fantastično, ja sam imao tu sreću da dobijem prvi računar i sve to, da me ucene da moram da programiram i da bih igrao igrice i sve ostalo, sam ja naučio to programiranje. Tehnički smo se takođe razvijali, što ja nisam tad shvatio da je to u drugim malim mestima bilo čudno, jer nisi mogao u Kikindi ili negde sada imaš ono video kad ga ima isto neku u Londonu, CD, prvi CD, sve kasete koje smo tada hteli da slušamo, smo mogli da kupimo, tako da je bio mali spoj nas, mladih koji smo bili željni i velikog broja, danas shvatam mahom Albanaca, koji su bili sposobni trgovci. I oni su shvatili da gomila tih malih, mladih, hoće i diskove i kasete, i da oni imaju neke svoje bendove koje oni ne razumeju, i oni kao vešti trgovci su nas po pijacama pitali, a šta hoćeš ti da slušaš? iseci mi sliku od toga iz nekog časopisa, i onda ja donesem Iron Maiden albuma, i 3-4 dana kasnije evo ga, on ima kontakt u Turskoj, iz Turske su poslali kasete i on prodaje. Tako da je u stvari bilo mnogo lepše nego što bi neko mogao da pretpostavi. Ili je to optimizam sećanja tih dana, pa mi je sad sve prelepo, a tad je bilo ko zna kako. Bilo je prilično lepo i prepuno mogućnosti. 

FORMALNO OBRAZOVANJE

Ivan Minić: Pričaćemo o računarima, pričaćemo i o svemu ostalom, ali ajde prvo da te vratim na onaj formalni deo priče, to je sve ovo čemu sad pričaš su vannastavne aktivnosti. 

Marko Moračić: Da, jeste. 

Ivan Minić: A u tom periodu života škola ti, ako ništa drugo, a ono, oduzima jedan deo vremena. 

Marko Moračić: Jeste. 

Ivan Minić: Kako je bilo? 

Marko Moračić: Ne toliko, jer ja sam voleo uslovno rečeno školu. Ne toliko zbog škole, prilično brzo sam shvatio da mi je ta škola dosadna i imao sam sreću, genetiku, šta god, da budem pametan dečko. Ili, ono, dete, roditelja koji su bili dovoljno načitani, koji su me zarazili svim tim dečijim, enciklopedijama, Hiljadu zato, Hiljadu zašto je bila, ono, knjiga moje mladosti i onih 14, ono, gore beli, dole u boji. To je neko dečje sveznanje. Dečje sveznanje. I ono, 16 knjiga, pa životinje, pa okeani, pa ne zna šta. I to je meni sve neko čitao, listao i to je meni bilo zanimljivo. Posledica toga je bilo da je meni u školi bilo smrtno dosadno. I da sam ja proveo većinu svog formalnog obrazovanja spavajući u nekoj poslednjoj klupi, ali sam imao dve karakteristike koje su nekako prolazile kod svih mojih učiteljica. Jedno je da kad me probude, tako Vesna, jer me nađu kako spavamo u poslednjoj klupi, šta je, ne znam, rešenje načine sa dve nepoznate, da ja znam odgovor. Jer sam to vežbao uradio domaći i to kao… Moj deo sam ja uradio. A sad da sedim i da slušam dosadno predavanje, ne mogu. I da slušam jednu istu, isti primer sedamnaest puta dok svi u učionici shvate, ja ću pozadi da spavam, pa kad svi shvate, zovite i mene, ja ću s njima. Tako da jedna strana je bila da sam bio prilično dobar đak sa prilično malo truda, što mi je ostavilo u stvari svo školsko vreme za druženje sa drugarima. A onda je došao i sport, a u toj zemlji nekad, šest zemalja unazad, u SFRJ-u je bio, danas shvatam, prilično ozbiljan koncept svih tih skauta sportskih i ne znam šta. Tako da su nas sve u šesto-sedmom razredu, sve od reda skautovali za neke sportove i danas kad pogledam, pogodili su nam sportove ozbiljno dobro. To su bili neki ljudi koji su i te kako znali da procene klince. I onda je došao sport kao druga vannastavna aktivnost, koja je počinjala u školi, pa je tu bila zanimljiva. E sad, sama škola je opet meni kulturološki bila zanimljiva. Ja sam išao tada u školu, bila su odeljenja i srpska i albanska, prvi strani jezik u školi mi je bio albanski, koji smo mi učili, i to je meni bilo nekako savršeno logično, oko tebe sedam od deset ljudi su Albanci. Treba da znaš njihov jezik, je bio stav mog oca, zato što kad uđeš u minimarket, to je komšija Albanca i treba kažeš mirdita, a ne dobar dan. Isto kao što on tebi na mirdita odgovori dobar dan, jer zna da si komšija koji govori srpski. I da je to negde normalno. Ja sam imao priliku da sa svim tim, da na odmoru kad izađeš je pola klinaca albansko, pola srpsko i niko tu u početku nije video nikakav problem. Onda su nas vremenom odvojili. Mi smo išli pre podne, Albanci posle podne, pa se to nešto menjalo. Pa je naravno u smenama tih generacija dolazilo i do dovikivanja i do koškanja i svega ostalog. Ali su meni svi ti prvi dani u osnovne škole i ne znam šta bili svi jako ispunjeni drugarstvom u stvari. I opet to, ono, nedostatak te moje svesti. Danas shvatam da su svi moji drugari znali ko je Albanac, ko je Srbin, ko je Musliman, ko je Turčin, ko je Goranac, da je ja jedini manje-više u društvu, nisam imao pojma, i da je moj najbolji drug u školi dečko koga su stavili u klupu sa mnom u prvom razredu. Nisam znali. Seli smo nas dvojica. Zdravo, ja sam Marko, zdravo, ja sam Enis. Enis je poreklom Musliman, sad nismo dugo godina održali kontakt, ne znam ni gde je završio danas. Ali taj moj najbolji drug je bio moj najbolji drug. I kad me pitaju zašto sam se s njim družio, zato što je znao za neke igrice za koje sam ja jedini znao, jer je tad malo ko finansijski imao kompjuter, pa smo nas dvojica igrom slučaja obojica to imali, znali smo za kompjuter i znali smo da to programiranje služi da se naprave te igrice. Počelo je da nam bude zanimljivo, da nismo znali da će IT biti profesija, budućnosti ćemo toga zaraditi, prvi novac i sve to. Ali smo znali da se tako prave igre, tako što kucaš taj basic i pascal i to sve, i da ćemo mi tu da pravimo igre. Pa smo mi crtali, mislili smo da to nacrtaš puno animacija, kao kad praviš crtani film, pa onda kontrolišeš. Onda sam posumnjao da se to ne radi tako, ali mi smo crtali naše, imali smo stotine crteža prvih igrica. I onda me pitaju, pa kako si ti danas tako tolerantan prema svima? Pa tako što meni kriterijom je bio, jel imamo zajednički neki zabavu kojom ćemo se baviti, a ne šta je tebi tata. Kad su mene pitali šta je, nisu tata, mislili su jel musliman, jel Turčin, jel šta je, moj odgovor je bio automehaničar. Išli smo kod njega, pravili smo šurikene, one ninja zvezdice, pa od lima sečeš šurikene, pa pošto se oni iskrive sve, onda odemo kod njegovog tate da ih pusti kroz presu i da ih ofarba lakom, da budu crni i ravni, da izgledaju kako treba. I sad kad mene pitaju kakav je njegov tata, njegov tata je najbolji čovek na svetu, ima radionicu, ima presu za metal, ima boju za praviti šurikene, i onda ti u njegovu garažu zabijaš te šurikene, a on se ne ljuti i ne viče, bežite deco odatle. Ma ne, jel Turčin ili musliman, nemam pojma, jel bitno, ima pravi šurikene. Tako da, da, škola je bila čudna, na moju žalost se odvojila na albansku i srpsku, onda su posle toga Albanci prestali da idu u državne zvanične škole, ali je bilo jedno dečački divno iskustvo u kojem smo se mi bavili sportom, ludirali jedni s drugima i gledali kako da zbrišemo od kontrole roditelja, da igramo neke igrice duže nego što bi trebalo, pa mi koji smo imali kompjutere, smo momentalno postajali zvezde odeljenja, kod nas su se svi skupljali i sve to. I tu opet naučiš, ili ja sam tu naučio od mojih roditelja, da to neko pleme svoje koje praviš, da će ti ono jedino ostati na kraju u životu, kad svi ostali koji su neki interes oko tebe imali se sklone, i da uopšte nije bitno ko su ti ljudi dok su tvoji. I onda se u mojoj kući tolerisalo da sedam drugara svaki dan dolazi na kompjuter, igranje, ručak i sve ostalo. A tu je onda još jedna ljubav moja koju ja malo pominjem, jer se retko kad dodirnem od toga, a to je kuvanje. Jer sam ja vrlo brzo shvatio da u mojoj kući kuvaju i mama i tata. I tata često kuva bolje od mame. Jer je mama, kao i svaka domaćica tih godina, i radila i bila domaćica, i za nju je to kuvanje bila obaveza. Moraš da skuvaš za decu, moraš da ima ručak, moraš da ima ovo. A moj otac je došao iz porodice u kojoj je kuvanje ljubav. I način da… To moja baba je bila jedna… Sedam braće, je moj deda iz sedmoro braće, i sedam snajki koje su sve kuvale, i moja baba koja je bila glavna snajka, ona… Ona sprovodi ko šta kuva za slavu, ti spremaš sarme, ti spremaš kolače, ono, pa sledeći put nisu bilo dobre sarme, ne možeš više ti da spremaš sarme. Ja sam tu prvi put video management sastanke, onda baba skupi, ja ostanem kao klinac posljednji, i čekam da ćale razveze babe, dede, tetke i slično, pa onda dođe po mene i sestru. I ja onda gledam kako tih šest žena sednu nakon slave ili ručka, sahrane, rođenja, šta god se slavilo, i ful sintaksa, analiza i sinteza. Znači, šta je bilo dobro, šta nije bilo dobro, ko sledeći put sprema koji kolač, ovo nije bilo dobro, ti više to ne radiš, sad radi ona, mi ćemo nešto drugo, ova će ti pomoći. Bukvalno management meeting, talent development, kao za sledeći ručak, jer nećemo da se brukamo. I to je bila porodica u kojoj kad ja javim da dolazim posle škole na ručak da sačekam mamu ili tatu s posla da me pokupe, dolazim čisto da me baka čuva, pošto je bila relativno blizu škole, baba spremi dve supe, dva glavna jela i dva deserta, pošto dolazim ja. I onda nikom to nije bilo jasno dok nismo malo odrasli. Tu su se u toj školi naravno desile i moje prve ljubavi i sve ostalo. E sad, ja sam izašao iz procesa tinejdžerske borbe ljubavne i sve ostalo neoštećen, za razliku od većine dečaka, jer sam ja uvek imao devojku. Ja sam nekako od uvek bio tata tip, taj što je kao, što ima stalnu devojku i što je to ljubav mog života. Kad god sam imao devojku, ja sam najiskrenije verovao da je to ljubav mog života. Pa nas je život prekinuo na sto načina. Raselili smo se, odselili smo se, prerasli smo jedno drugo, prestala su interesovanja zajednička, ovo ono. Ali ja sam u svaki taj ulazio kao da je to zauvek. Tek danas shvatam, ili mnogo godina kasnije shvatam, da nije bilo normalno da ja sa 14 godina idem kod moje devojke, kojoj je umro otac u jednom momentu, i pošto imala četiri sestre, sve manje više mlađe od nje, ja sam redovno tamo išao i pravio palačinke. I sad shvatam da, ja sam tamo bio surogat tata, jer su to neke devojčice koje su gledale u dečka od svoje starije sestre, koji dolazi i ljubazan je prema njoj, sprema večeru, pravi palačinke, jer shvatam da njihova majka pravi palačinke, čisti nešto, drži malu ćerkicu i da sve to ne radi tako, i meni je vaš pitanje nalagalo da kažem, da ja napravim palačinke. Pošto znam, hiljadu puta sam ih pravio, na šta danas shvatam bilo koji roditelj na takvu ponudu odgovara sa da, samo napred ja ću biti ovamo, da samo popijem kafu na miru pet minuta, to je rezultiralo time da ja spremam večeru četiri noći i od pet radnih noći u kući svoje devojke, ili da to postane redovno, zašto sam mnogo godina kasnije shvatio da nije baš normalno. Takođe se to isplatilo kod mnogih drugih devojaka kasnije u životu, pošto moji drugari su možda bili veći frajeri od mene ili ne znam šta, ali nisu znali da kuvaju, što je tad bio veoma redak skill među nama momcima, a ja sam znao dobro, jer sam voleo, i ono baš mi je išlo. I mnogo godina kasnije shvatam da da, sam ja ceo život išao okolo i hranio ljude, i kao moja baba, daš im sve to što si spremao, i onda ti svi kažu sedi i ti jedi, a ti kažeš neka, neka. I ja nisam shvatio zašto moja baba kaže neka, neka, zato što taj osećaj da ja gledam kako se oni svi dave u toj hrani, i nestaje sve sa stola, je valjda inicijalno boostovanje dopamina i endorfina, mnogo godina kasnije sam saznao da svi ti hormoni to tako rade, ali da, malo šta je bilo lepše, i to je ostavilo posledice na mene kao profesionalca godinama kasnije, koje su dovele do toga što ti kažeš da sam ja dobar dečko.

PREVAZIĐENE SUMNJE

Pa sad, mnogi su me zeznuli zato što sam dobar dečko, nije mi krivo, to je njima na čast. Ja dan-danas imam politiku da ja svoj posao naplaćujem kad ga završim, što u slučaju nekih mojih klijenata koji dolaze na neko savetovanje, uslovno rečeno coaching psihološki ili kako god, neki od njih me plaćaju godinu i po dana kasnije. Jel’ moja logika je ako držiš kod vulkanizera da popraviš probušenu gumu, on ti je ne popravi, ti mu ne platiš, jel’ da? To zoveš servisera da ti popravi klimu, on je ne popravi, ti mu ne platiš. E, vi ste sad zvali nekog da vam pomogne sa vašom anksioznošću ili nečim na poslu što imate problem. I ako vam pomognem, pa prođe jedno mesec dana, ja ću onda vama da se javim i da kažem jeste zadovoljni. Vi treba da kažete jesam ili nisam. Ako jeste, imate, dao sam vam šta je cifra, koliko košta moja vreme koju smo proveli zajedno. Ako niste, super, niste. Doviđenja. Ne treba mi nikakve objašnjenja i uopšte ne želim da se raspravljam. Jel’ sam ja uradio ovaj svoj posao? Nisam uradio. Uradili smo nešto, niste s time zadovoljni. Doviđenja. I većina mojih kolega je tvrdila da sam budala, ali meni do dana današnjeg nijedan moj klijent nije rekao nisam zadovoljan i neću da ti platim. Nikad nijedan. E sad, to Takođe dolazi iz toga što prvo pažljivo biram klijente i ne radim baš sa svima, a s druge strane dolazi iz toga što ja na pola tog puta kažem, znate šta, ja vama ne mogu pomoći. Pa ne, ne, ali mi još, nema potrebe još ovo. Probali smo dovoljno puta da ja vidim da nemamo napretka. I ja nemam sad novi neki trik koji ću da izvučem, koji do sad nisam iskoristio, pa magično da sve krene. I ako smo se pet puta videli, i ja za pet puta nisam uspeo da vas pomerim ni milimetar ka nekom cilju vašem, ima neki drugi kouč, drugi savetnik koji je za vas. Ja nisam. I onda nema ni potrebe da mi oni nešto plate, pošto ja njima kažem da nema potrebe. Je li mi se to čini fair? Pa sad ne znam. 

Ivan Minić: Ja isto ne znam, jašta, taj momenat, ono, ulaganja u neki odnos. Okej, ti si uložio neko vreme i ja ću da uložim neko vreme. I ako zajedno proizvodimo neku vrednost, onda to ima smisla. 

Marko Moračić: Ja takođe, ono, imam hard wired negde u meni je, da će se, ono, mnogo godina kasnije sam čuo rečenicu koja kaže na kraju će sve biti u redu. Ako smo i dalje u govnima i sve je i dalje ključa oko vas, to samo znači da nije kraj. Treba da guramo dalje. Uz to uverenje došlo je i stav da će svaki dobar odnos u koji uložiš, nekad da se negde spoji u nešto mnogo lepo i predivno. Što znači da idi tamo i uradi besplatno. Šta god te neko pita, neko od tih ljudi u publici, ako ne taj koji te pozvao da mu uradiš besplatno, neko od njih će prepoznati to. Zvaće te šest godina kasnije da kaže ja sam slušao vaše predavanje, a vi i dalje to radite. I to se toliko puta u mom životu desilo, da ja sad imam dokaz za sebe, svoj život koji kaže svaki milimetar koji uložiš van neke svoje muke i volje da nisi morao, će se jednom negde spojiti. I ja većini ljudi to nisam rekao i najviše u stvari uživam kad se vratim tako deset godina kasnije u nečiji život, pa imam sad mogućnost da im se nekako odužim za nešto što su mi pomogli. Većina tih ljudi sad i ne seća da su oni meni nešto pomogli, zato što su takvi. Isto kao ti, ti ni ne znaš da imaš kredit kod mene. 

Ivan Minić: Ja potpisujem inače to što si malopre rekao, jer prosto i cela moja karijera se svodi na to da, ok, zovu neki fini ljudi, idemo tamo i onda sedam godina kasnije, e, znaš, znaš ti kako sam ja došao do tebe, nemam pojma, a moj sin te slušao pre sedam godina. I ja sam imao tri čoveka i sin je rekao, vidi pričaj s njim.

Marko Moračić: Da, zovi ovoga.

Ivan Minić: Rekoh, ko je tvoj sin? 

Marko Moračić: Da, ni ne znam, ali sve te se tako priče sklope. U jednom momentu mog života, konsultanskog tome ima, deset, dvanaest godina, kad smo se u stvari ti ja prvi put sreli uživo. 

Ivan Minić: Divac fondacije. 

Marko Moračić: Jeste, drago mi je da se sećaš. 

Ivan Minić: Kako ne? 

Marko Moračić: E, to je moment u mom životu u kojem ja krećem svoj privatni biznis, nemam pojma na šta će to da liči, nisam siguran ni da sam dobar koliko mislim, ili koliko mi drugi kažu da sam dobar, niti iako jesam dobar koliko drugi kažu, jel od toga možda se živi. Sam gledao oko sebe muzičara i raznih koji su bolji od svih i nemaju od čega da žive. I neko završno predavanje Divac fondacije nešto, i mene su zvali danas za sutra od prilike da radim zajedno, neko je drugi odustao, ne znam ni šta je bilo. I ja spremam neku svoju prezentaciju koju imam dve, tri, koje dan danas vrtim, koje su te što treba da dotaknu mlade, da se oni negde trgnu. I ozbiljno sam se razmišljao, jel ja uopšte treba ovo da radim, ili treba da se vratim da budem HR direktor negde, Bog da me vidi, ja sam tada imao godine iza sebe HR direktorskog iskustva, sa sve to mogu sam i u službeni auto, telefon, Bog da me vidi da sedim u nekoj kancelari i da mi bude super. Ja ulećem u preduzetničke vode. Jedini, jel ja nikog nisam ni pitao, ali jedini koji je tada došao si, došao si ti na kraju predavanja, rekao, ja slušam mnogo predavanja, ti si bio baš zanimljiv, svaka čast. Ja sam iz toga otišao leteći na tom tvojom motivacijom govoru i počeo da pravim prvi svoj stres menadžment trening, jel je očigledno to radi, znači nekog je dotakla, ovog čoveka znamo, on vodi forum, milioni ljudi, kao važan čovek, ako sam se njemu svideo, to znači vredi. I onda ja tako krenem. Tako da nije dovoljno samo da me pozoveš u Pojačalo, negde ću ti se odužiti jednom, ne znam kad, srešće se te linije ponovno. 

Ivan Minić: Sećam se tog predavanja i dan danas, i neke poente koje si tu pokazao su i meni postale bitne, jer ti si svestan toga i svestan si pomerene percepcije. I jedna od stvari koju si ti tada uradio, koju ja nikad pre toga nisam video na taj način, iako sam svestan toga bio, jer on kao gledam filmove, pa sam svestan toga, to je kao evo vam različite mape iz različitih delova sveta. Jeste primetili nešto? Pa svuda je to gde su u centru. I onda kao ti sad gledaš mapu, šta nije u redu sa ovoj mapom? Pa sve je u redu, samo je zaustavljeno. 

Marko Moračić: A ja nisam u centru. 

Ivan Minić: I to, ne znam kako su različite projekcije, koliko se krive, koliko mi imamo iskrivljenu percepciju veličine nečega, zato što prosto projekcija lopte na ravan nije sjajna. Ali onda se ja setim o nekih, ne znam, starih atlasa, gde si imao različite projekcije na kraju, da vidiš. Jer kao, normalno, dete, nikad nije došlo do tih mapa, ali ja sam gledao sve te različite projekcije i onda ih crtao. 

PRVI POSAO SA 15 GOD

No, nebitno. Ajde se vratimo nazad. Računari. Jedna od stvari koju radim u nekom prethodnom periodu, jer imam jako potrebu za tim u Pojačalu, to je da pričamo o tim stvarima koje su se dešavale pre 40 godina, pošto svi misle da je računar ovo. 

Marko Moračić: Jeste. 

Ivan Minić: A računar nije ovo. Do ovoga je mnogo trajalo. 

Marko Moračić: Jeste. 

Ivan Minić: I kao jedna od stvari, recimo iz tih prvih generacija, ja ne pripadam tome, ja sam malo kasnije došao, 386, ali jedna od prvih stvari je bila, kao ti dobiješ računar ili kupiš računar i u velikom procentu slučajeva, ako hoćeš da igraš igricu, moraš da je napišeš. 

Marko Moračić: Jeste. Ili neko mora da ti donese neku svoju ili nešto, tad je bilo to sve elementarno. I takođe, ja sam imao tu sreću, da je moj otac zbog svog posla puno putovao i danas shvatam to nije sreća, to je njegov izbor, družio se s nekim jako pametnim ljudima. I posle sam to čuo od mnogih konsultanata ili iz mnogih knjiga i ne znam šta, ali u mojoj porodici je to nekako bio stav, da ako si ti stalno najpametniji u sobi, onda si u pogrešnim sobama. I da se treba družiti s nekim pametnijim od sebe. Jer oni će znati da prepoznaju da si pametan i sve ostalo, koje drugi možda neće. Oni će Takođe znati da ti pokažu nešto što ti ne znaš. Umesto da uživaš i plivaš u tom moru ega u kome si ti najglavniji i najpametniji u prostoriji, isto lepo sećaj tu i tamo. Gledaj, zar oni u nečijem drugom, tuđem more ega, pa nauči tamo nešto novo što nisi znao. E, on je tako družeći se s pametnim ljudima, čuo od svojih prijatelja i sam prepoznao. Voleo je tehniku, tehnologiju, mahom zbog muzike, ali i zbog drugih stvari. I shvatio da ti kompjuteri to će nešto da bude budućnost. I osamdeset i neke rane. Kupi ZX Spektrum, 48 kilobajta. I kasete neke donese. Bilo je Suzy, hrvatska kuća Suzy je izdavala knjige. Izdala je knjigu, Gledaj Pericu, kuca na gumicu. Pošto je tastatura Spektruma gumena bila. I meni logičnija nego ove danas, ili na tastaturi Spektruma su bile komande. Na S je bilo save, na L je bilo load, na Q je bilo quit, itd. I ti si mogao kad uđeš u te delove da se programira u tom software, u tada operativnom sistemu, samo da kucaš komande jednu za drugom i one su se punile. I doneo je par knjiga, Gledaj Pericu, kuca na gumicu, i knjiga u kojoj su većina igrica. Svi to ono pong i te neke tadašnje igrice, ali iza toga je source code. Kucaš u Spektrum i snimiš ga, pojavi ti se tvoj pong. Pa kad shvatiš što to radi, možda pišeš Marko je car gore ili nešto što nema u originalnom pongu, pa onda na disketama odneseš drugima da oni to vide kasetama. Bože, tada nije bilo disketa, bar ne u mom životu. I tako je počeo taj moj put programiranja. Meni je to bilo kao ono zagonetke koje su mi davali pazlovi. To programiranje je bio jedan veliki pazl bez kraja, u kome čak možeš da smisliš sam sebi šta će ti biti pazl. I kako je to dobro krenulo i mene se to primilo, kompjuteri su postali svako to moja najvažnija igračka i moj najvažniji alat. Moji roditelji kao i za sve drugo su shvatili da mi to ide, pa su kupili sledeći kompjuter malo jači, pa su kupili sledeći malo jači. I tu negde stižemo do x86, 286 i tih prvih PC-eva i nekih malo ozbiljnih. To je Prince prvi put, Persije i ne vidiš da trči neki lik, kao ne samo neke dve crtice idu levo-desno. Sada već je to početak, rani početak 90-ih i slično. Ja imam nešto 14-15 godina, spremam se na prvo more s društvom, iz škole, bez roditelja. Već pričamo šta ćemo slušati, koliko ćemo piti i kakve ćemo sve devojke upoznati i ne znaš šta. I onda se moji vraćaju iz posla i objašnjavaju mi da njihova cela plata vredi ukupno 6,5 maraka i da mogu da idem ispred zgrade na more sa društvom i da prosto nema u porodici dovoljno načina da to izvedemo. Na šta ja shvatam da tada instruktor programiranja koga su oni našli je upravo bio neki inženjer u Pošti. Nažalost pokojni, nedavno je umro od raka. Ali mnogo puta sam to rekao. Bill Gates Balkana. Samo nije rođen u Silikonskoj dolini pa nije postao Bill Gates, nego u Prištini pa je samo za svoj život zaradio, a ne i za druge. Predrag Simić, Sima, koji kaže ja prelazim u Bel Pagette, zvali su me da budem tehnički direktor. Tad se pojavljuje prvi put, Belpa ne znam ni šta je taj Bel Pagette. To mi objašnjava, pokazuje mi. Pa zove ko sa mog fiksnog, kaže pozdrav za Marka, a na pager stiže pozdrav za Marka. Ja oduševljen tehnologijom. 

Ivan Minić: Prvi su bili samo numerički, a posle su bili alfanumerički. 

Marko Moračić: On je bio direktorski, direktor od uvek su bili ovi. Da, bili su oni sa devet poruka, pa svaka poruka nešto znači, pa ti upišeš šta ti znači. Mi smo došli kad već Simo, ne znam, mislim bilo 90 ili 100 karaktera je bila prva, pa smo posle išli na mnogo više. Tek on dolazi u Bel Pagettei kaže, znaš šta, meni treba programer. I ako hoćeš da radiš, skroz je super da ti dođeš popodne, posle škole, da programiraš. Ja znam šta ti možeš, tačno mi takva osoba treba za sve druge. Imam za server, imam hardveraša, sve. Treba mi neko ko će razvijati softver. Ja sam oduševljen prilikom da to uopšte postoji. Ne pada mi na pamet uopšte pitam za platu ili za nešto. Sama ta prilika je za mene bila spektakl. Onda shvatamo svi zajedno, on priča s mojim roditeljima, shvatamo da je to komunizam, da dete od 14 godina ne može da radi i kad hoće, na bedo ne može da potpiše ugovor, da oni treba da mi daju neko ovlašćenje. To je beskrajno sve komplikovano da bi ja radio. Na šta Sima izjavljuje da su oni ozbiljna firma i da on može meni da da u devizama, da ja radim za njega za crno, a on će na crno da me plaća iz svoje plate. I on je sredio da njemu daju nešto veću platu za angažman tog nekog mladog programera. Imali smo divnog direktora tada, koji je shvatao i razumeo sve te stvari, koji odobrava taj dil, da on njemu plati 100 maraka ili 120 maraka više. Koje Sima momentalno pretvarao u marke i donosio meni, tako da sam ja od 120 maraka eventualno izgubio 20, dok stignu do mene. 

Ivan Minić: Al bar bilo brzo. 

Marko Moračić: Odmah ispod Bel Pagetteje bila banka i menjačnica i sve to. Tako da sam ja dobio 100 maraka mesečno, što je bilo tipa puta pet onog što su moji roditelji zarađivali radeći ozbiljan neki posao. I ja sam tada shvatio da ako imaš neko znanje i znaš kako da ga upotrebiš, onda više niko ne može da ti kaže ni gde ćeš na letovanje, ni kad ćeš. Ono nije da je meni neko išta zabranjivao, zaista u životu, i tu stvarno hvala ono mojim roditeljima na tome. Mojoj sestri i meni bukvalno ništa nije bilo zabranjeno. Objasnili su nam zašto nije dobro piti ili glupirati se ili nešto drugo. Ali naš je izbor bio ćemo to raditi ili ne. Što je rezultiralo time da mi ne pijemo, jer nije zanimljivo, čim nije zabranjeno. E, ulazeći u Bel Pagette, ja postajem deo tog nekog njegovog internog kruga IT-jevaca koji tada otkrivaju šta je internet. To je 1991, 1992, Priština. Kačili smo se na njegov nalog na telnet pošte, pa s pošte telnetom na neki univerzitet u Švajcarskoj, pa smo odande, interno se kačili na neki internet server i tako prvi put došli do tekst interneta 24 reda, sto i nešto karaktera i tekstualni internet, pa vidiš slika, pa klikneš, pa skineš na disk, pa te kad se otkačiš s interneta dva sata kasnije, možeš da vidiš šta je slika koju si skinuo. Što u tim prvim tinejdžerskim traženjima pornografije nije dobro završilo. Ali dobro, ono što je meni bilo zanimljivo je da u tom momentu, ja tada nisam ni shvatao da je to cutting edge tehnologija u tom momentu, meni je to bilo Sima doneo nešto, dao nam da programiramo i mi sad to programiramo. On nam pokazao kako. Ali to je rane 90. moment u kojem mi razvijamo dinamičke internet sajtove, koje mnogo godina kasnije su se to zvalo forumima i svim ostalim. Mi smo to tada zvali dinamički sajtovi, koji su kodirani, koji se generišu sami, kad klikneš se stranica izgeneriše tada u cold fusionu, u programskom li jeziku. Ja nisam ni znao da ono, šta zna dete šta je 200 kila? Ja nisam imao pojma da to ne postoji u Beogradu, svugde drugde. Prvi naš projekat se zvao neškrua ili tako nešto, piši mi na albanskom. Jer je Sima provalio, ne samo što je bio IT-evac vrsni, nego je bio preduzetnik vrsni. I ja tu dobijam prve te moje škole, kako biznis treba da se vodi. On je shvatio da ima hiljade Albanaca u Prištini koji imaju rođake u Švajcarskoj. I svi se žale, kada on s njima sedi tako po slavama, po sahranama, po žurkama, svi se žale da ta veza strašno loše radi. Da ti pišeš sad tom rođaku, ta pisma se gube, Telegram u to vreme košta beskrajno skupo, ako nešto hoćeš da napišeš, a ne zdravo izjaviš saučešće ili ne znam. I on shvata da ovi naši nemaju internet, ali da oni u Švajcarskoj svi na poslu imaju internet, njihovi razni rođaci. I da ako mi napravimo jedan sajt na koji će oni moći da uđu, dobiju username i password, ukucaju ime, adresu, kontakt telefon osobe u Prištini koji hoće da pišu i ostave nama poruku, nama stigne email, mi odmah znamo da je stigla poruka, mi to odštampamo, spakujemo u kovertu, odnesemo i Priština, mali grad. Ja sam imao bicikl, Sima u Bel Pagetteu izbaci četiri koverte, ja opnem na bicikl, odnesem svima, zahvalim se, oni mi su još časte neke pare. To je bio spektakl. Rođak kaže da je sad poslao poruku, mi dva sata kasnije donosimo poruku. Brže nego Telegrama.  

Ivan Minić: Tako reći u realnom vreme. 

Marko Moračić: Da, u realnom vreme, što bi danas rekli. I sad ja tek tad shvatam, par godina kasnije, da smo mi pravili dinamički sajtove kad to nije postojalo. Kad nije bio internet u Srbiji, ni misaona imenica, sem za šačicu zaluđenika. Igrom slučaja ulazim u Bel Pagettei srećem beogradsku tehniku, koja je tek gomila zaluđenika. Anđus, koji je tada vodio Bel Pagette, je napravio sebi svoj softver. Sav. Oni su u Beogradu pravili komunikacioni softver koji je slao poruke, releje, kodirao i sve. Mi smo pravili back-office, sve te računovodstva, billing, prodaju, ugovore i sve ostalo. Ja sam mislio zato što to tako treba. Mnogo godina kasnije sam shvatio zato što tad nije bio softver. Hoćeš softver za računovodstvo, pa kupiš. Nema od koga kupiš, niko nema kompjuter u Prištini u tom momentu. 

ISPRED SVOG VREMENA

Nešto kasnije, to je 99. na 2000-2001. Ja se tu već negde vraćam u Srbiju tih godina iz inostranstva, gde sam sad završavao fakultet, radio. Opet dolazim na svoje staro programersko mesto kod Sime. Sima ima firmu, ja ću raditi neke državne projekte vrlo brzo nakon toga, zbog kojih sam se i vratio. Ali u međuvremenu sedam kod njega u kancelariju, u staru stolicu, da vidim šta se dešava u mojoj staroj firmi. Mi smo u tom momentu, to je 2001. Internet je krenuo ozbiljno u Srbiji. Broadband počinje da se pojavljuje tu i tamo. Već firme imaju ozbiljan protok i sve ostalo. Mi shvatamo da je naš najveći klijent Mobtel, kojem smo pravili online decision support sistem. Koji su njihovi menadžeri svugde u svetu mogli da dođu, da pristupe, da vide radne zadatke, da pošalju nove radne zadatke. Da dođeš na posao, razmeniš mailove i sve ostalo. Mi smo to pravili tada Mobtelu da sve bude online. I u jednom momentu Sima se pojavljuje sa Makromedijom. I u tom momentu kupuje ColdFusion i pravi Flash Communication Server. Sima kao i sve drugo u životu što je morao da proba prvi, kupuje prvi communication server Flasha. I naš Flash designer tada u firmi kreće da vidi šta može taj server. Šta možemo sad s tim da radimo. I shvata da možemo iz kancelarije u kancelariju da strimujemo mali web. Imali smo male web kamere, realno zbog Unreal-a i šta smo već igrali online, jer su imale mikrofone pa smo mi mogli da se deremo i sve ostalo. I on shvata da sad on može da napravi na communication serveru malu aplikaciju koja njegovu kameru hvata i moju kameru hvata i meni zvoni na mojoj kameri, ja se javljam kao na videotelefonu i mi se sad iz dve različite kancelarije gledamo i imamo kao sastanak. Na šta Sima ono piški od sreće i objašnjava da Mobtel ima 360 podružnica širom Srbije. I da sad direktora Mobtela može svako od njih da pozove i lice u lice da priča s njima ako nešto želi da priča. Ili da ima sastanke ili da ne znam šta. E sad, kapa dole Bogoljubu Kariću i ljudima koji su vodili tada Mobtel, mi sad svašta možemo  da kažemo o Bogoljubu Kariću, ovako i onako, ali moje iskustvo s tim čovekom je da je taj čovek sebe okruživao ljudima pametnijim od sebe i čim shvati da nešto ne zna je pitao ko je najbolji za to u Srbiji. Taj, zovite ga da ga zaposlimo. I tako rešavao svoje probleme. Ne gomilom novca, ne guranjem, ne svime, nego ko je najpametniji za to. Sima, zovite Simu i dajte mu mesečno neke pare da možemo da ga zovemo kad god hoćemo da ga pitamo kako mi ovo da povežemo. Bogoljub je u sekundi shvatio zašto je divno da se on vidi sa svim tim ljudima na kameri i oni odmah naravno traže da mu napravimo i za porodicu da se on i Rusija. Skype je tada nešto što postoji, ali malo ljudi ga koristi. Broadband ne podržava većinu nekih tadašnjih video aplikacija, bilo ih je malo. I onda ja shvatim da smo to, mi smo pravili Skype i Zoom 2001. I to je u Mobtelu radilo, ti ljudi su imali kolegijume, sastanke, slali digitalne radne zadatke ljudima koji su mogli da rade van od kuće ili su od kuće mogli se zakačiti na sistem pa da rade u njemu. I zaista u za to vreme neke revolucionarne IT stvari koje smo mi imali i ono prilike da programiramo i da uživamo u tome. Mnogo godina kasnije saznamo da to nije bilo na puno drugih mesta, da u stvari smo mi bili među retkima koji su to radili. I sad, da smo bili u Silikonskoj dolini, pravili bi neki Skype ili nešto i zaradili bi neke milione. A mi smo samo znali celu Prištinu. Ili kad ja prođem Prištinom, svi znaju ko sam ovaj. Ako nije onaj dečko što je bio na televiziji i vodio Garažu, pa nije onaj glas radija koji čujemo, pa nije onaj što pravi svirke ili nešto kasnije glumi u pozorištu, onda je onaj što nam je donosio poruke kad se nam pisao rođak iz Švedske. Što je delom kasnije i razlog zbog kojeg sam otišao iz Prištine. Hteo sam samo da završim fakultet, budala. 

KRAO SAM ZNANJE SVUDA

Ivan Minić: E sad ima jedna tu stvar o kojoj malo se dotičeš toga al bih voleo malo da uđem u malo to. E to je, brate, mi pričamo o periodu u komu je zapravo bilo jako teško naučiti nešto novo. Ti možeš da naučiš ono što znaju ljudi oko tebe, pa onda možda i još neko, ali u suštini je uvek jedan na jedan to neki odnos. Limitiran si koliko god da ti je network, jer fizički je prostor. Prilično ti je taj network limitiran. 

Marko Moračić: Nije postojao IT network. Bilo je par ljudi u Prištini, dvoje, troje. To je kraj. 

Ivan Minić: Kako si ti stvarno učio te stvari? 

Marko Moračić: Ja danas to pričam klijentima za koje zapošljavam, kao zaposlene i nove ljude. Pokušavam da im objasnim da ukoliko nismo u nekoj teškoj, tehničkoj zaglavljenoj oblasti, medicini, hemiji, nešto što baš ne možeš, a da nisi završio neko ozbiljno formalno obrazovanje, da je skoro pa potpuno irelevantno koja je ta osoba preko puta nas, koja ima minimum nekih veština koje nama trebaju, ali da između njih profiliramo onu osobu koja hoće i voli da uči. Isto kao što kad smo jednom sa suprugom zapošljavali kućnu pomoćnicu i imali dve, tri neke opcije, ja biram najlošiju, uslovno rečeno. Nešto supruga moje gleda i kao, zašto nju, pored ove dve, tri devojke, zašto ovu ženu stariju? Ja rekao, zato što ova mrzi prljavštinu. Ove druge moraš da teraš, da čiste i da im govoriš šta da očiste. Ova sama mrzi prljavštinu. I kad je pustiš, ona će uništiti sve prljavo u toj sobi jer mrzi prljavštinu. E, ja sam tako tražio, prvo u sebi prepoznao, onda kod drugih, tražio ljude koji vole da uče, koje vuče da nešto novo nauče. Počelo je tako što sam otkrio da u našem stanu u Prištini postoji sijaset knjiga. To kao, naša dnevna soba je bila zid od plafona do poda, celom dužinom popunjen policama knjiga i tu je bilo svega, od ruskih klasika do modernih SF izdanja. Posle sam shvatio da je često kao i ploče, otac kupovao knjige. Majka takođe. Otac je kupovao ploče tako što izađe nova top lista 15 najboljih u Londonu i Americi i kupi svih 15 iz Londona, svih 15 iz Amerike. Nisu slučajno tu. On ne voli country muziku, ovo, ono, ono, ali tih 10 što su najpopularniji u Americi, nisu slučajno najpopularniji. Na tih 10 albuma ima 10 pesama koje će on iseći, snimiti na neku kasetu, napraviti kompilaciju koja je njemu draga i sve što dospe na top Billboarda, ono, to treba kupiti. Isto i sa knjigama. Sve što dobije NIN-ovu, ovu, onu nagradu, sve što se izda iz nekih renomiranih stvari, to sve treba kupiti. Sve što izda Dečje sveznanje, treba kupiti. Trebaće deci. I nas je dočekalo kad smo se rodili sve što je postojalo. Mene su nekako navikli da, ono, kad nešto ne znaš, onda uzmeš i nađeš nekog ko te to nauči. Ne kukaš da ne znaš. I tako sam naviknut. Igrom slučaja imao sam roditelje, dede, babe, ostale koji su svi bili visoko obrazovani i mogli su da mi objasne sve što sam ja hteo. Ali se svelo na to, na kraju kad više su te teme njih prevazišle, svelo se na nađi jednog pametnog, što kaže Bogoljub, jednog pametnijeg od sebe koji je najbolji za to što znaš. I onda ga slušaj, jebiga. Umesto da se nešto svađaš, raspravljaš, boriš, otimaš, onda slušaj šta taj čovek kaže. Delom je to ostalo. Danas imam taj štreberski pristup, kad god naletim na nešto što ne znam, šta god to bilo, tema, oblast, softver, šta god, ja odem negde na net, nađem tri najpopularnije knjige o tome, kupim to i pročitam. Odslušam danas, je li, živ je Audible i podcast i sve ostalo, ali tako sam naučen. Nađeš dve, tri osobe. Idealno dve, tri, ne jednu. Jedna će ti dati svoju perspektivu, ne nužno tačnu. Nađi dve, tri osobe koje se time bave i nađi dve, tri knjige. Prvo pročitaj dve, tri knjige da bi znao šta da pitaš ove gore, ali u suprotnom lupaš gluposti, a onda uči od tih ljudi. I sad ne znam, da li sam imao sreće, da li sam imao pametne mentore ili šta, u mom životu je uvek bila neka osoba nešto pametnija od mene. Delom je to bila sreća, delom su bili pametni izbori, kao što je Sima nas učio IT, programiranje i sve to što je došlo uz to kao pristup i poslu sutradan. Tako sam takođe imao učitelja gitare koji je dospeo do mene tako što se otac raspitao po gradu, rekli mu ovaj neki momak. Dođe Ševčet, hodža, Šeki. Ko je mene kupio tako što mi objasnio da nije jedan od tih prištinskih muzičara ne znam šta i pustio mi s neke videokasete, a imate video, super, donosim ti ja kasetu. On je u stvari bio basista Vatrenog poljupca, napisao je to, ja sam student psihologije, doktor za rock’n’roll, te prve pesme Vatrenog poljupca Milića Vukševića i je pisao Šeki, njegov basista koji je jedini imao muzičko obrazovanje. Kad se sve to raspalo, završio je 90. i 80. u Prištini kao profesor gitare, basa, klavira, šta god. Ja sam onda imao njega, mnogo godina kasnije, opet shvatim, kod mene taj mnogo godina kasnije je vrlo čest momenat, shvatam da to nije samo učitelj gitare, kako se on meni predstavio, nego da je to osoba koja je mene učila dobroj muzici, produkciji, ritmu, jer on je bio i producent, i snimatelj, imao iskustvo u studiju, snimao neke velike ploče za SFRJ, ne znam šta. Pa sam od njega učio o muzici, o bendovima i o tome, koliko god sam mogao. Nešto godina kasnije, došao je internet. Internet s početka tog sredine 90. i kasnih 90. bio je Meka znanja. Sve je bilo besplatno i na njemu su bili isključivo neki visoko školovani, vrlo realizovani ljudi. Jer je internet mogao da ima univerzitetski profesor ili neko ko se bavi cutting edge IT-jem u tom momentu. Ti ljudi su pravili sajtove. Nije bilo, ne znam, u svo dužno poštovanje domaćice iz Ljiga koja nas uči kako da se pobedimo anksioznosti ili ne znam šta, nego su to radili ljudi koji su i te kako stručni, pa su posle ne znam čega u karijeri dospeli do tog interneta i sada njemu nešto objavljuju. I u tom smislu to kao menadžment tekstova, knjiga, resursa za programiranje, pa onda nešto kasnije kad si se ti pojavio sa Burekom i nešto pre toga na stranom tržištu, pojavili su se forumi gde si imao ono, ja se trudim da danas taj format se pomera u druge neke formate, mada i dalje je životari, ali ti na jednom ozbiljnom forumu imaš neke hiljade ljudi koji su pametni od tebe, nema divnijeg mesta za nekog ko je željan znanja i voljan da pita razna pitanja i da prizna da ne zna. Tako da sam ja živeo u stvari po forumima, internetu, tražeći neke svoje mentore i fora je bila prihvatao sa sve novo, odmah čim se pojavilo. Pojavi se Amazon, ti odmah ideš na taj Amazon, gledaš koje knjige tamo ima i te koje nisi mogao da kupiš tada u SFRJ-u, kupuješ odmah sa Amazona ili ne znam šta. Kako se pojavila neka tehnološka nova đidžu biđa, mi smo je tako usvajali, pa su došle i audiokasete Brajana Trejsija, sve je to nekako došlo do nas. Ja imam stav da ako tražiš znanje, ono će te naći. Kao učitelj je spreman kada učenik bude spreman. Ja sam nekako napravljen da ja budem stalno spreman učenik i da god sednem nešto, ima novo što ću naučiti. Malo pre sam bio gore na terasi vaše i zapalim cigaretu i video one odrane stolove koje su kisnuli, verovatno kompozitne ploče koje su kisnule i shvatio da nikad nisam vidio kompozitnu ploču koja je kisnula mesecima ili godinama i da se tako lepo raspadne. I da kad bi ja sad to zalio sa dva milimetra epoksija, bio je jedan od najboljih rustičnih stolova ikada. I ja sad već gledam kako ću da uklopim dve OSB ploče na svom placu i da ih stavim na kišu i na suncu da se raspadnu pa da ih za par godina zalijem epoksijem. E tako sam stigao do svega. Tako što gde god nađeš nešto ti vidi pročačka i vidi kako ti to možeš za nešto da ćapiš i da iskoristiš. A Sima, Predrag i programiranje me naučilo da ako ti odmah nešto ne probaš, da će to da se zaboravi, da prođe, da ga neće biti i da nećeš ništa s tim uraditi. I čim nađeš nešto, idi odmah probaj nešto s tim da uradiš. I tako su nove stvari dolazile u moj život. S druge strane, da li sam mnogo inteligentan ili ne znam šta, većina stvari je meni dosadi za par meseci. I onda ja uzmem one modele aviona plastične što je Jugoplastika prodavala u Jugoslaviji, pa uzmeš taj model, pa ga lepiš, pa ga sklapaš, pa ga bojiš, pa sve to. I to meni fantastično drži pažnju i sve, ali je do dva, tri meseca. Sklopio je treći, četvrti taj model, mene to više nije interesovalo. Onda idemo na sledeće, pa onda kompjuter, pa programiranje, pa muzika. Ne se otvorilo toliko stvari i valjda kad se toliko baviš sa sedamnaest različitih stvari, puno ljudi sretneš. Što je u to vreme bilo ključno, da bi nešto naučio. A ja sam vaspitan da se ne pravim pametan, nego da vidim ili mogu tu nešto da naučim. Ono, ućari za sebe šta god možeš iz svake situacije. I to pokušavam negde danas decu da učim u vreme kad ti je sve dostupno. Meni je nepojmljivo da klinac kaže ne znam za bilo šta. Za bilo šta. Kao ne znam, pa jesi googlao, pa nisam, pa jebi ga. Onda nemoj ni mene da pitaš, vidi googlaj prvo pa se javi meni. Tako da tako. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: A sad, taj početak cele te priče sa programiranjem počinje u trenutku kad si ti… 

Marko Moračić: Sedam godina, da. 

Ivan Minić: I onda taj posao dolazi opet u trenutku kad si ti klinac. 

Marko Moračić: Da, 13-14. Kraj osnovne škole. 

Ivan Minić: Ali prve te neke, stvarno to volim da potenciram. Jebi ga, brate, osnovnu školu ne biraš ništa. Uđeš, izlože te svemu, pa nešto se valjda primi, a nešto ti ne bude. Srednja škola, kao možeš da se profilišeš, ali realno niko se nije profilisao. 

Marko Moračić: Ja sam konkretno upisao gimnaziju, jer nisam znao šta hoću. Hteo sam 17 stvari i upisao sam gimnaziju, jer sve drugo je bila opcija koja me zaključava u nešto. 

Ivan Minić: I da si opredelio se za nešto, recimo medicinska ili… 

Marko Moračić: ETF ili nešto tako. Ja sam hteo elektrotehničku i to, kao zbog programiranja, ali da, pitanje je da bi tamo ništa dobio od elektrotehnike. 

Ivan Minić: Dobio bi nešto, ali bi dobio i sve ovo što si dobio u gimnaziji na kraju dana da bi ti bilo zatvoreno dalje. Al’ kao fakultet je ta prva velika odluka. Ne mora da znači da će ti na kraju da se baviš time. Mnogi se ne bave, mnogi ga ni ne završe. Ali prvi put treba da doneseš neku veliku odgovornu odluku koja će zapravo da ti trasira put. Kako je to bilo? Šta je tu bilo? 

Marko Moračić: Pa kod mene je to prvi put bilo navrat, nanos naopačke i sve kontra od onog što… Jer ja sam godinama znao da ću ja biti IT-evac. To je bilo jasno. Da ću studirati ETF ili FON ili nešto tako. Tad sam već planirao, shvatao sam negde da mene zna celi grad, mog oca zna cela pokrajina, moju majku Takođe veći deo grada, moju sestru opet svi, da ću ja završiti taj fakultet u Prištini bez ikakvog truda i bez ikakvog znanja, jer će mi svi ti ljudi prosto dati. Okej, ocene, pustiće me kroz neke makaze. Od tih moralnih knjiga koje sam tih godina čitao, ja sam nekako izgradio svoj interni moral etiku, koja kaže, ako već ideš da studiraš nešto i četiri godine gubiš vreme negde jer moraš da završiš bla bla bla, onda se skloni negde gde te niko ne zna, gde ćeš krenuti iz početka i gde ćeš morati sam da izboriš neke svoje bitke. To su tačno i hormonski godine, kad bi mlad čovek trebao da želi da ode sam da bori svoje bitke, a ne da živi do 37. u hotelu mama i tata, ali to se tako poremetilo. Ja sam od uvek znao da će to biti IT. I programiranje, ili tad počeo sam da shvatam da programiranje nije nužno samo za sebe dovoljno, da je elektronika u paru s programiranjem strašno moćan alat, ili onda ne samo što možeš da isprogramiraš bilo koji software, nego onda možeš i hardware da praviš. I onda ja mogu praviti bilo šta i još da kodiram kako će to nešto se ponašati. Zaljubljen sam bio. I onda smo krenuli prvi preteče EPROM čipova, koje si mogao da uzmeš sam PC board pa da ga isprogramiraš, pa da on kontroliše nešto. Imao sam sreću da programiramo neki software za fabriku radijatora, koji kontroliše 140 nekih varnih mesta i kontrolnih tački. Imali smo tehničkog programera koji je radio C++, koji kupi sa tih mašina sve te podatke i šalje ih meni u bazu, a ja radim front end i šaljem podatke nazad, kako radi proizvodna linija i ne znam šta. I tad sam shvatio koliko to sada, kada spojiš te mašine i taj software, koliko to cveta sve i koliko je to magično. A onda je došao Sima, više puta pominjan i jedan od mojih najvećih mentora zaista u životu, koji je došao i rekao, programer, želiš li da budeš programer ceo život? Sada sediš da gledaš u monitor, ceo život, kao budala, ovako i da programiraš. Ti si pametan dečko, to nije za tebe. Ti treba da upišeš menadžment. Ja od prilike, onda ni ne znam tačno šta je menadžment. Znam da ima ti menadžeri jer imamo menadžera u firmi. Rekao, menadžment, a što? Pa zato što ti to možeš. Ti sutra treba da imaš 50 programera kojima ti pričaš šta će da rade, pa da razumeš i biznis i programere. Si video kad smo bili u fabrici? Ovi programeri nešto lupaju, ovi direktori ih ništa ne razumeju. Ovi direktori ovamo nešto pričaju, programeri ih ništa ne razumeju. Jer da nije bilo mene i tebe tamo, ništa od tog posla ne bi bilo. E, tad sam ja video. Ti treba da budeš nekih menadžer IT-evaca, a oni da rade svi za tebe. I tad ja prvi put u životu shvatam da ima taj menadžment, i kad sam malo pogledao sve to, to mi se jako svidelo, jer shvatam da je menadžer osoba koja zna proces u kojem će druge ljude motivisati, razvijati i organizovati da nešto završe. A da ja uopšte ne moram nužno da znam sve o tome što oni rade. I da menadžer vodi doktore, da menadžer vodi vojnike, da menadžer vodi inženjere, da menadžer vodi programere, a da naš menadžer Zoran, koji je tad vodio Bel Pagetteu Prištini, ne zna skoro ništa o programiranju. Samo zna šta hoće da dobije u biznis realnom svetu, a nas dvojica znamo da to prevedemo u neke bajtove i bitove i ne znam šta. I da je to mnogo zanimljivo. Da ja onda mogu stalno da menjam šta mi je profesija. Pa sam menadžer u ovome, pa sam menadžer u onome, pa sam menadžer i tako svakih dve, tri godine. I onda mi to ništa neće dosaditi, kao što mi je dosad sve već polako dosađivalo. I tako sam ja rešio da upišem menadžment. Igrom slučaja, tu negde je BK Sistem kupio Bel Pagette, priključio ga Mobtelu. Ja sam imao priliku da me svi ti neki menadžeri upoznaju, vide taj software koji smo mi pravili i vide neko klinca od tad 17 i po godine. Kažu, ovaj mali je ovo napravio, kao, dobro on je pomogao. Ne, kaže Sima, on je napravio sve za čemu ova firma radi, sem telekomunikacionih delova, to radi ofis u Beogradu i time se ne bavimo. Imao sam priliku da dobijem stipendiju tada BK Sistema, da odem da upišem BK Univerzitet. Otvoren kao jedan od prvih privatnih univerziteta. Taj fakultet u Beogradu, fakultet za menadžment u Palmira Toljatija, a opet je tamo, vratili su se Karići i sve, je bio jedno stecište i rasadnik fantastičnih kadrova, menadžera, iskusnih, danas ljudi koji vode pola ozbiljnih firmi u Srbiji, dolaze s tog fakulteta, ne zato što su Karići znali ne znam kako da naprave fakulteti da to, nego zato što se nisu mešali. Oni su pitali ko je najbolji da otvara univerzitet. Znaš šta je jedna žena divna, Gordana Hajduković, igrom slučaja poznavala jednog od njih i objasnila im da su upravo kao izbeglice došli celokupni, na primer, Sarajevski ili Banja Lučki univerzitet. Svi profesori koji nisu bili Bošnjaci ili šta god, ne znam, svi su došli u Beograd kao izbeglice. I da ih ona sve poznaje i da ako hoćeš da praviš univerzitet, ne jedan, imam deset najboljih profesora tada kog si mogu u Bosni da nađeš, koji su bili ljudi strašno zahvalni što su uopšte dobili priliku, a onda su shvatili da su dobili priliku da je neko imao para da otvori univerzitet, da ga reklamira, da uradi marketing i sve to, i da otvoreno kaže, ja nemam pojma o tom, napravite vi to kako god znate, i pustio ih da naprave sami. Oni su zaista napravili univerzitet koji skoro da nije imao razlike od fakulteta na koji sam se ja nešto kasnije prebacio, studirao sam američki univerzitet iz Kejna sa licencom na Balkanu, koji je imao liberal arts, najlepši sistem na svetu za decu. U liberal arts sistemu dok ne upišeš treću, ne moraš da kažeš šta ti je major predmet. Nego imaš, pa jedno četiri do pet predmeta po semestru. Biraš ih svaki za semestar, ako ih ne položiš, nisi ih položio. Nema odlaganja, apsolventi, sledeći semestar uzmeš taj isti ili uzmeš neki drugi i položiš ga, ako ga nisi položio, nisi ga položio, ako si ga položio, položio. Za svaki koji položiš dobiješ kredite, 120 kredita plus ne znam neki razni uslovi, diplomirao si, treba skupiti 120 kredita. Ima naravno pre rekvizite, ne možeš ti da uzmeš šta hoćeš, ima neki put, ali ti put dozvoli da uzmeš i dve nauke, i dve politike, i dva menadžmenta, i dve žurnalistike, i sijaset raznih predmeta i svi ti se oni računaju za nešto kasnije, ali ti u prvih tri, četiri semestra završiš dva ekonomska predmeta, dva menadžment predmeta, dva nauke, dva opšta obrazovanja, dve istorije, i završiš skoro pola fakulteta i tek onda shvatiš u stvari šta ti se od toga svega sviđalo i onda deklarišeš svoj major i u majoru imaš 12 predmeta za koje se specijalizuješ. Za mene je to bio biznis administracija, ljudski resurs, ja sam uz put završio i kao političke nauke, jer svako sa ovih prostora je rođen da bude političar i razume se bolje od svih njih. Mene je više zanimalo da razumem kako taj sistem radi. Tako da, opet, za mene se to samo otvaralo kao stecište. Ja sam sa nekog fakulteta ovde gde su profesori bili prilično otvoreni prema nama studentima i grupe su zbog privatnog fakulteta bile relativno male, ja sam takođe upao u neko društvo koje ne pripadam. Jer tu su bila deca, ljudi koji su mogli da plate privatni fakultet 1995-1996. A ja sam imao stipendiju. Moji roditelji ni blizu nisu mogli da plate te pare koje su bile potrebne. Tako da sam imao tu priliku da upadnem u razne neke krugove u kojima ne bih bio i da se družim s ljudima koji imaju dovoljno para, da mogu da vidim sve i svašta, i kompjutera, i tehnike, i opreme, koje inače ne bih video. A onda sam imao sreću da dobijem tu stipendiju i odem na taj univerzitet američki na kome sam tek shvatio koliko profesori mogu da budu otvoreni. Ti su ljudi jedva čekali da neko dođe u njihovu kancelariju. Jer su oni navikli, svi su bili neki profesori mahom iz Amerike, oni su navikli da im studenti žive na vratima i da traže, da grizu kod nas, da ti dođeš kod profesora na faksu nešto, da ga pitaš, da ono, to je bilo… Nije tako lako bilo tih godina doći i samo pokucati nekom profesoru i reći da moram profesora, ja sam došao da se posavetujem. Tako da su i oni bili željni, a i mi smo bili željni da ih sve pitamo. I onda sam imao priliku da od svih tih ljudi nešto učim. Takođe to je vreme kad mi je ono iz dupeta stiglo u glavu da sve te škole koje sam ja dotad polu-prespavao, u stvari nešto mogu kvalitetno da me nauče, da u tim knjigama ima nešto pametno i da sad ja imam vrlo malo vremena da to iskoristim sve te ljude, da ću biti tu još svega 3-4 semestra i da posle nemam pristup tim ljudima. A ko što ti kažeš, nije tad bilo lako naći. Jedna od stvari, možda ne treba to da priznam, ja sam krao knjige iz biblioteke. Imaš način da dođeš do knjiga, ne toliko što su mi te knjige trebale, jer trebale su mi na duže nego što sam mogao da ih dobijem. Jer sam nalazio knjige, osnove programiranja i čuda koja su mi trebala, a onda sam shvatio da ima ceo set knjiga koje ja smatram Biblijama određenih oblasti, koji u biblioteci gde sam se ja kretao niko nije uzeo pet godina. Fifth Discipline, Drakerove neke knjige i tako. Neke osnove menadžmenta koje kad ogoliš sve današnje ove fluffy pristupe menadžmenta, dođeš opet do istih nekih četiri principa koja su pričali Draker, Diels, ne znam, razni drugi. I onda shvatiš da ono seven habits of highly successful people niko nije uzeo nikad, od kad je došlo u biblioteku. I ja smatram za svoju dužnost da tu knjigu spasim, ukradem i odnesem kod sebe kući, pročitam je, uradim s njom šta mi treba da je detaljno, prostudiram jer je nikad nisam imao tako dugo. I onda je dam nekom sledećem. I da će to postići mnogo više dobro nego da ona skuplja prašinu u nekoj biblioteci. Tako da moglo bi da se kaže da sam ja fakultet kad sam shvatio da treba da se uči, a i svo to moje znanje pre toga dobio kradući i grebući i grizući ljude oko sebe da mi daju to neko znanje. Tako da fakultet je bio za mene magično iskustvo, jer sam shvatio na kraju na Univerzitetu liberal art sistema da je najveći skill kojim nas ti profesori uče da istražujemo, da prepoznamo šta je dobar izvor, šta ne. Što se kasnije na internetu ispostavilo kao neviđeno dobar skill. Jer oni su nas učili, realno odeš u biblioteku, pa uzmeš sedam knjiga koje se zovu mikroekonomija u tranziciji, a treba da nađeš neko koja je dobra. Pa kreneš sve da ih čitaš, pa kreneš da ih upoređuješ i vrlo brzo shvatiš da su da, neke prilično paušalno pisane za onako opšte neko znanje, a neke su vrlo detaljne. Te detaljne njih želiš. Ove druge skloni pa čitaj posle, a onako su ti zanimljive. I da iz tih knjiga može baš svašta da se izvuče ako tako pristupiš i kreneš da čupaš sve to i da juriš te profesor i da grebeš sve to okolo želeći to znanje i otud u stvari sve. A taj fakultet je davao fleksibilnost da biraš teme koje ćeš istraživati. Da nije ja sad dobijem rudnici u Bosni pa ti sad piši o tome rad. Nego uzmi sine koju god hoćeš temu. Baš me briga. Ja ću da te ocenjujem šta ti je stil, kako si prezentovao argumente, kako si pisao, jel imaš strukturu i to je, zato što je kurs se zove composition and style, a ne research on topics pa sad pišemo o nečemu. I bukvalno su nas naučili kako da istražujemo, sažvaćemo gomilu informacija i s toga napravimo neki output. Projekat, rad, stručni, prezentaciju da se spremimo za debatu i praktičnost te veštine. Taj fakultet funkcioniše tako što jedne nedelje dobiješ gomilu materijala iz svakog predmeta. 50, 60, 100 strana, ne znam šta, da pročitaš. Sledeće nedelje iz svakog predmeta nešto radiš s tim materijalom. Pa iz političkih nauka pišeš paper, iz menadžmenta imaš case study, ovde imaš prezentaciju, ovde imaš debatu. Bukvalno su nam objasnili da se život sastoji iz… Nađi ono što ne znaš, procesiraj ga, napiši ga u neki output i onda s njim nešto uradi sutra, sledeće nedelje. I to je u odnosu na naš obrazovni sistem, bilo je za mene otvoreno. To je Takođe moment kad počinje Amazon da radi, počinju audio knjige da se pojavljuju i onda sam ja, da, završio upijajući sve što je moglo da se upije. I Takođe sam tražio puno tih ekstrakurikularnih stvari. Ja čim neku oblast završim, ja tražim neku novu koju ću istraživati. U Koroni mi baš bilo lepo. 

Ivan Minić: Jedna od stvari isto u okviru tog fakulteta je što su tu bili, da kažem, opet prilično multikulturalna neka ekipa ljudi, vrlo različitih backgrounda, a opet, koliko god mi volimo da tumačimo da smo svi jako različiti, ako smo sa zvezdare u odnosu na Voždovac ili iz bloka 64 u odnosu na 65. Dođu tu neki ljudi pa nam objasne da smo mi u principu svi isti. 

Marko Moračić: Iskustvo tamo je bilo divno, smo mi u stvari bili, ta cela generacija tog univerziteta je bila, u stvari test generacija, koje je napravio je Soros fond, još tri, četiri slične fondacije su napravili New Opportunity Grant za Balkan, za mlade studente koji hoće da studiraju u strane univerzitete. I program je imao nešto, ne znam, sto stipendija godišnje ili 50, od kojih je naravno postojao ključ. Moralo je da bude x ljudi sa Kosova Albanaca, x ljudi sa Kosova Srba, toliko iz Crne Gore, toliko iz Hrvatske, toliko iz Bosne, toliko iz Rumunije, plus još neke su bile bivše sovjetske republike, tu su bili onda i, ne znam, Kavkaz, Đorđija, Gruzija, kako je mi zovemo, oni zovu Đorđija, to je mi je trebalo da shvatim da nisu iz Amerike, kao we are from Đorđija, pričaju svi savršeni engleski iz nekog razloga. I ja te godinama, mesecima kasnije saznam, a vi ste iz Gruzije braćo, braćo Sloveni, kao vi ste naši, pravoslavci, vi sve ste isti kao mi, tvoj tata ima iste brkove kao moj, nose iste papuče, kuće im izgledaju isto kao naše, kao da je isti narod, samo s druge strane sveta. I da su nas sve bupnuli u jednu zgradu, u studentski dom, vrlo dobro se potrudili da nas smešaju, ja sam dobio Albanca iz Tirane, on je dobio Srbina iz Kosova i tako dalje, da su nas sve smešali i pustili nas da budemo mladi. Niko nam ništa nije pričao, ni o toleranciji, ni o međusobnoj ljubavi i svemu o tome, samo su znali da smo mi mladi, da imamo iste probleme i na faksu, i s profesorima, i van, da će nas zanimati muzika, da će nas zanimati žurke, i da neko je imao tu teoriju, očigledno je upalila savršeno, da ako nas sve pustiš, mi ćemo svi postati drugari i prijatelji. I da, ja tada izlazim, to je neposredno nakon 99. bombardovanje, ja sam izgubio i prijatelja, i rođaka u tom ratu, ubijenih od strane raznih, ne znam, Albanaca, onih, otkud znam. I sad sam sa Albancem sa Kosova u sobi u jednom momentu, i ono, njegovi su bili deo UCKA, a moji su isto bili neki rođaci vojnici na Kosovu. Ono, bukvalno su nam se verovatno bliski prijatelji, rođaci i roditelji gledali preko nišana nekad. Ali shvatamo da on svira gitaru i da ja sviram gitaru, i da obojica volimo, White snake Deep purple, hard rock, na na na, i da tu ima gomila nekih zainteresovanih, devojčica, Bugarki, Hrvatica, raznih, sad su kupili svašta, i da ako nas dvojica sad izletimo sa gitarom i ja pevam, on svira pa uzmem drugu gitaru, pokrenemo, tu mora da će biti nešto zanimljivo. I zamisli, večerima i večerima je bilo zanimljivo, i to su sad neki ljudi s kojima se ja dan danas dopisujem, imam neke kontakte i sl. I da, sve što su oni tom školarinom negde hteli da izvedu, tom stipendijom, izveli su. I ja od tada tvrdim da samo treba spajati te mlade ljude i davati im neki problem. Da nešto sviraju zajedno, da nešto rade zajedno, da neki projekat implementiraju zajedno, i da im ne treba ništa reći, ni Albanci, ni Srbi, ni muslimani, ni Hrvati, ni ne znam ono s kim smo već sve u svađi, da samo treba skupiti neke mlade ljude koji su im bili rođeni kad se to desilo, i dati im da se zezaju i da nešto rade. I da će oni zaboraviti sve ove naše konflikte i probleme koje smo mi matori napravili, ili naši matori napravili. A ja često citiram tu rečenicu iz turneje filma. Predivna je, u jednom momentu neko objašnjava, kaže, narcizam sitnih razlika. Mi smo svi isti narod, ali ta sitna razlika, je li dva prsta ili tri prsta, prvo levo ili prvo desno, ne znam, izuvaš cipele ispred ulazu ili ih uneseš unutra. I kaže, tu se mi mrzimo zauvek. I Gordon Kičić koji u jednom momentu izjavljuje meni životnu rečenicu moju posle toga, nisam Srbin ja sam glumac. I ja sam se toliko prepoznao u toj rečenici kad smo svi počeli da bivamo Srbi i ne znam šta i nacionalizam. Ja sam imao potrebu da objasnim da sam ja programer, IT-evac, gitarista, da se sa svime i svačime, da su mi Džedaji bliži nego da sam Srbin. I da jesam Srbin i da su moji roditelji, da smo tu porodicu i u porodici negovali i slavili i slavuju i sve to nešto radili što se smatra srpstvom, ali da se to u mojoj porodici smatra tradicijom, ono to je deda radi o tom i radimo o tom i pripadamo u tom narodu, to je to. I nismo mi ništa super što smo tu kao. Prosto smo takvi. Da je ovaj crnac i da je on crnac zato što je crnac iz Gane i da je iz Gane tamo su svi crnci, da je to normalno. I da tu ništa nije čudno. I da gledaj da ako nađeš neki drugi način da se definišeš nego da si Srbin, jer to što si ti Srbin, ama baš ništa nisi doprineo tome što si ti sad Srbin. I da nemaš nikakav razlog, i to su rečenice starih ljudi oko mene, da to što je Tesla, ne znam, Milutin Milanković, ovaj onaj, ne znam šta, Knez Lazar Miloš, ne znam koji su ponosi naši, da ti ništa od toga. Da si ti samo rođen tako. I da je to besmisleno slaviti, jer si ti rođen tako. E sad, to što si ti dobar čovek, gitarista, nešto drugo, to treba slaviti. Jer to si sam napravio, sine. I u tom nekom spletu okolnosti, ja sam nekako shvatio da se ja uvek identifikujem sa nekom drugom ulogom oca, muzičara, konsultanta, najmanje s tom da sam Srbin. Što je učinilo, verovatno delom, da me većina tih stranaca oko mene, s delom smo bili u svađi, s delom nismo bili u svađi kao narod. 

Ivan Minić: Ali daj nam vremena. 

Marko Moračić: A jes, da, nismo stigli, ne možemo mi sa svima baš se posvađamo. Znaš, gde su Irci? I sad ti treba stigneš do Irske. Čekaj malo. Ima prethodno Mađari, pa svi će, redom ćemo. To me valjda učinilo prijemčivim svim tim ljudima, i onda su oni svi hteli da se druže sa mnom. Bila je cela jedna serija, mi smo tada govorili Kosovara, Albanci s Kosova, koji su bili na univerzitetu i koji se nisu baš družili sa mnom, jer sam ja bio baš Srbin, imenom, prezimenom svime, i većina njih je znala moje prezime i mog oca, nekog i tako dalje. Moj deda je, jedan moj deda je, trojica su profesori bili na univerzitetu, jedan je bio hirurg, najpoznatiji tada na Kosovu, treći je bio vođa Crvenog krsta, tako da puno nekih poznatih Moračića je bilo u tom malom gradu, i ko zna šta su oni znali i mislili o meni, i igrom slučaja imali smo tog mog drugara za koga ja nisam znao da je musliman veći deo mog života, jer je to moj drugar hevi metalac. Žao mi je sad nekih moment, ali on je verovatno znao, nažalost, i imao problema zbog toga, samo nije nikad to meni govorio. On je bio neka veza, jer se on družio s njima, znao je albanski bolje od mene, i u nekim tim druženjima sam se ja pojavio u njihovoj nekoj sobi, onda me on upoznao sa svima njima, onda su oni shvatili da ja pričam albanski, i da znam da se pozdravim na albanskom, i da znam da se rukujem, oni se ne ljube, rade nešto slično, dotaknu se po obrazima i slično, ali da ja znam sad taj lokal albanski način ponašanja i da je to meni normalno, i da ja jesam neki Srbin koga su oni videli kao ne znam kakvog Srbina, i mislim da sam ja ne znam koliko ponosan time, ali to je njihovo iskustvo s drugim ljudima slični meni, ali da ja nemam nikakav problem da s njima pričam albanski, da se s njima pozdravim na albanskom, da znam sve iste kafiće u Prištini u koje su oni išli, da znamo slične devojke koje smo muvali svi, pa nismo ih smuvali jer su to bila mis proleća i nije mogao baš svako da je smuva, a svi smo je muvali, i da je to ista Violca, da svi znamo, i onda smo se za čast združili, kad smo došli do muzike i svega toga, to je kad je Senko dozvolio da nestanu te predrasude, šta ja mislim o njima, a šta misle oni o meni, da smo da pričamo nekako preko njega i da se združimo, i ja sam nekako zbog te svoje otvorenosti, sleposti, ono, slepila na sve te nacionalne neke razlike i nedostatka ponosa srpskog, mene, ja sam se većinu devedesetih stidio što sam Srbin, to mi je bio sve preovlađujuća emocija mi je bila da kao, ima razna stoka na svakoj strani ovih ratova, ali mene ne bole njihove stoke, mene bole naše, jer će njih identifikovati sa mnom, a ja ne želim, i što kaže Đorđe Balašević, ne mogu svi ljudi u prvo lice množine, to je tako, kaže, samo neki dođe u prvo lice množine, i meni to postalo važna rečenica u životu, i tvrdim da sam zbog toga mnogo bogatiji čovek, možda i prijateljima i kontaktima, ali i interno, jer sam čuo neke razne priče koje ne bi čuo i mogao da shvatim što je za mene danas najveći bogatstvo, da nisam u pravu za više nekih stvari za koje sam bih ubeđen da sam u pravu, dok ne čuješ priču Albanca s Kosova, Turčina s Kosova, Muslimana iz Bosne, Hrvata iz Vojvodine, kako je njihov život izgledao u tom momentu kad je meni sve izgledalo super. I onda shvatim da su neke moje zablude, iako ja nikad nisam bio zadojen i nacionalista i nešto to, da sam itekako imao uticaj propagande na mene i mislio da sam ja najotvorenija osoba na svetu, dok ne sedneš s tim ljudima. Isto kako kasnije etičko pitanje mog života, kad sam postao menadžer i dobio dobre velike poslove i sve, pa su me na jednom treningu neki mentor pitao jeste li vi pošteni ili bi ukrali? Svi smo bili pošteni. Niko ukrao ne bi. Ali knjige su okej. To je samo znanje. Znanje mora se širiti a ne da sedi u biblioteci. Što bi rekao Radovan. Neke su za ženu, ne su za knjigu. Da sam ja u tom procesu… Gde smo se zaglavili? Zaboravio sam se. 

Ivan Minić: Imao si tu situaciju gde… Da li si pošten? 

Marko Moračić: E, i priča on nama i mi svi bog zna kako pošteni. Onda kaže, nemate pojma. A sad svi se samo postanete svesni da nemate pojma. Jeste imali priliku da nešto ukradete, a niste? Pa kao mi smo svi mladi menadžeri, nismo zaista imali priliku. Onda nemate pojma jeste pošteni. Kad vam neko stavi 50, 100, 300 hiljada eura na sto i kaže aj sad uradi nešto što ne bi trebao ili još gore nemoj da uradiš, zažmuri nešto da se desi dok ti ne vidiš jer to je mnogo lakše nego uraditi nešto što ne želiš. Samo treba da ne vidim da ovi kradu i sve u redu. A vi ste odbili to i rekli neću 100.000 eura bez poreza, bez ičega, samo da imam keša da rešim sve probleme u životu. Onda znate da ste pošteni. E sad ja sam to tako tada prihvatio kao veliku mudrost, a onda sam više godina kasnije imao priliku da mi neko kaže četiri i nešto hiljade eura trening dan za mene. Samo taj neko je neko s kim ja ne bih nikad radio, čiju politiku, pogled na svet i sve ostalo ne podržavam i govorim javno protiv toga i svega toga. I za mene demonstracija mog morala bila da da, u tom momentu četiri hiljade eura po trening danu, a imamo neke silne trening dane, rešava sve moje probleme u životu do daljnjega, pametan sam, investiraću taj novac, verovatno i do kraja života ako ja to napabirčim. Meni je, zbog mog oca, zbog moje majke, koji su takođe ceo život propuštali takve prilike i večito smo zezali, tato je jedini direktor u EPS-u na nekoj vrlo visokoj poziciji koji nema šest vikendica, tri stana i dve ljubavnice. On je jadan u momentu kad je brak sa mojom majkom već nije funkcionisao i to nije radilo i oni su se negde, mi deca to nismo primetili, ali oni su se razdvojili u dve sobe i sve mnogo pre nego što smo mi to primetili. Moj otac se u međuvremenu zaljubio u neku drugu ženu i na opšte pričanje svih njegovih kolega i prijatelja bio jedina budala koja se razvela da se venča za tu neku drugu ženu, jer je to jedino fer, valjda. Nije lažeš ovu jednu, lažeš ovu drugu, nego sad si se zaljubio u nekog drugog. Deca su ti velika, brak ti ne funkcioniše, ko je kriv, nema veze, možemo to pričati ali nije bitno i onda se razvedeš, uradiš sve što možeš da ostaneš u fer i super odnosima tu i venčaš se za tu neku drugu osobu. Bio je model koji nije bio popularan u to vreme. Imaš četiri ljubavnice, ti si i direktor, tebi se može kupiti, svakoj postane, boli te ćoše. Ja sam imao priliku par puta u životu da testiram to, da mi neko stavi ozbiljne neke pare u moju blisku budućnost i da kaže, hoćeš ti sad da prekršiš to nešto što si pričao da ne može i ja kažem, ne može. Ja imam više prijatelja koji su nešto počeli da rade sa raznim vlastima koje ja nisam podržavao, konkretno s ovom trenutnom, baš više njih sam izgubio tu. Jer sam svakog od njih pitao na kraju kad smo se negde sreli, jel te sramota. Pametni smo ljudi, obojica, znamo na što to sve liči, koliko to upropaštava ovu zemlju koju mi živimo. Ti imaš decu, imaš kredite, imaš dugove, imaš sve i ja razumem. Te pare koje su ti oni dali ne možeš zaraditi nigde drugde tek tako. I potpuno te razumem. Samo želim da znam je li iza toga moj prijatelj ko ga je malo sramota toga i kom je nezgodno što uzima te pare van svojih principa, ali sad ga je život tako preterao, ili misliš da je to okej. Nažalost, svi ti, barem ti s kojima sam imao prilike da pričam, oni su mi svi objašnjavali kako nisu oni tako loši, kako je to sve super, kako će neke dobre stvari da se dese za zemlju i kako, znaš, grade se putevi. Kažem, znam grade se putevi, ali taj put može i za milion evra po kilometru, ne mora 13. I okej mi je da, pošto može za jedan, okej mi je za dva, okej mi je za pet, brate. Jer neko mora i da krade u državi. Al’ 13, majko mu Bože, toliko ne košta put na planini, ono kad ga gradiš na mostu ceo, pa ne košta toliko. A on ide kroz Vojvodinu. Kroz Vojvodinu. 

Ivan Minić: Dobro, nije lako prolaziti kroz Vojvodinu. I raditi sa Vojvodinom. 

Marko Moračić: Ima tu svašta, ali tako se to formiralo. 

Ivan Minić: Jedna stvar još za fakultet koju hoću da te pitam. Dosta ljudi koji su prošli zapadne obrazovne sisteme, pre svega američki i UK, sa kojima sam pričao, su zapravo pričali o tome koliko je to sve okrenuto. Ti si ispričao šta ste konkretno dobili u celom tom procesu, što je jako važno. Ali taj moment gde po prvi put, jedno je šta ti radiš jedan na jedan sa profesorom kad dolaziš da se posavetuješ i tako dalje, ali druga stvar je da si ti manje više na svakom predavanju okrenut ka tome da diskutujete na neku temu. Ja ću možda da dođem vama da nešto pričam, to je okej. Ja vama to pričam da biste vi mene nešto pitali, da bismo mi pričali, a ne da bi to bilo… 

Marko Moračić: Čak za većinu profesora, tad koje sam ja tada imao, najveći broj, osam od deset njih, nije predavao ništa. Dobiješ materijal koji treba da pročitaš za sledeću nedelju. Sledeće nedelje diskutujemo. Profesor diskutuje bar s nama. Njegov posao za tu nedelju je bio da izbaci 4-5 vrlo provokativnih pitanja, koje će nas da uspale da mi krenemo da diskutujemo. Ali ja osam od desetih profesora nikad nisam čuo dobar dan, ovom je sad računovodstveni sistem, tako će se raditi ovo, pa onda radimo zadatke. Ne, materijal, sam radiš materijal, sam radiš zadatke, niko tih ne pregleda, sem ako dođeš da pitaš jel si pogrešio pa ne znaš kako da rešiš, pa ti oni pomognu. Nešto radimo aktivno sledeće nedelje, s time što smo ove nedelje čitali i istraživali na na na, tako su izgledala i naša ispitivanja i naši testovi, celokupan akcent je na praktičnoj upotrebi znanja. A svi profesori te podržavaju da ne moraš da znaš detalje nijednog tehničkog sitnog, a ne moraš da znaš nijednu formulu, ne moraš da znaš nijednu podelu, moraš da znaš koncept, princip i čemu to služi, kako ćeš ga upotrebiti. Pa kad ti treba LIFO, FIFO metoda proknjižavanja magacina, odeš pa vidiš šta je formula. Važno je da znaš šta je jedna, šta je druga, gde jedna može da bude dobra, gde druga može da bude dobra. Kako se konkretno knjiži? Stav mog profesora računovodstva, tada je bilo prvo, većina ljudi nema pojma, drugo, većina ljudi plaća računovođu da bi on znao, a ne oni, a ovi treći, oni se uopšte ne bave time kako se nešto knjiži ili nešto, oni su preduzetnici, oni hoće da se to desi, a ono iza njih neko se bavi time kako će to da se desi, kako će to da se proknjiži, kaže, to je najgori model, nemojte to da radite, jel pravite probleme, svi iza sebe moraju da vaše sranje čiste. Ali je bio, akcenat je svugde bio na tome da ti to znanje upotrebljavaš na neke razne praktične načine. I tamo je ostavljeno, i meni se to svidelo u njihovom sistemu, tamo je ostavljeno na tebi. Hoćeš da budeš C student, to je ono sedmice recimo kod nas, hoćeš da budeš student koji ima šestice sedmice, zero effort ti je potrebno. Moraš da budeš na svim časovima da bi učestvovao u svim tim diskusijama i moraš da baš nisi zabušio sav taj materijal da nisi ništa pročitao, nego da si par puta nešto diskutovao i dobićeš prelaznu ocenu, bez problema. Idiot može da završi taj fakultet sa tim nekim prosekom, bukvalno. Ako hoćeš da imaš osmice, devetke, onda moraš da radiš slično kao i kod nas, ali radiš neke smislenije stvari, pa to onda meni bilo lakše nego da spremam neki ispit od 700 strana, a ne znam i zašto to spremam. Pa je taj put malo teži, ali dostupan. I ako hoćeš da budeš A student i da onda te to po samom sistemu dalje šalje u neke masterse, doktorske studije, dobre univerzitete i slično, i tu moraš da se pomučiš onako ozbiljno i slično, ili više nego na našim ozbiljnim nekim fakultetima, i da je full, meni je to bilo oduševljenje, da je full ostavljeno na studentu. Do koje dubine ti želiš da to izučiš? Mi ćemo ti dati ocenu i diplomu da si osnove računovodstva upoznat. Da li ćeš postati stručnjak u računovodstvu, finansijama, marketingu, čemu god izabereš na univerzitetu, to zavisi isključivo tebe. To je deo američkog sna. Boli nas briga što ćeš ti uspeti ili ne, njihovi fakulteti ne prave edukovane ljude za neki sistem socijalizma komunizma, za celu zemlju, za to što smo mi imali, nego se trude da te osposobe u proaktivnog, preduzetnog jednog čoveka. Pa ćeš ti odrediti dubinu i daljinu u kojoj ćeš ići u bilo kojoj oblasti. Iako si spreman da samo onako noktom, palcem zagaziš u plićak, super, plati univerzitet zagazi u plićak, dobićeš svoju ocenu, idi dalje. A ako želiš da istražuješ četiri puta više nego što je predviđeno gradivom, ti profesori jedva čekaju. Jedva čekaju da ti daju dodatne knjige, da diskutuju s tobom, da ti daju dodatne radove, da ti sklone obaveze sa redovnih časova da bi se bavio nečim naprednim, što je za mene bilo revolucija. Ja sam na taj zid udario u osmom razredu. U osmom razredu neko je došao i rekao je imamo test, testno odeljenje, biramo iz svih odeljenja ljude koji hoće da se bave programiranjem. Testni predmet programiranja je samo jedno polugodište. Došao je neki student, mladi momak, da nam drži programiranje, uči se Basic na Tim 011 kompjuterima koji se pravili u Srbiji. Šta je IT revolucija u Srbiji sve napravila u 60-ih, 70-ih, 80-ih. Mi nismo svesni u kojoj zemlji smo živeli tada. Ali jedan od tih, u vreme Amige i to formiranja prvih ličnih računara, mi smo imali Tim 011, koji je bio dobar kompjuter, napravljen prva liga. Tim 011, napravljeni kompovi, disketu ubaciš sa operativnim sistemom i Basicom, nije bio hard disk u njima, i programiraš. I sad, taj neki naš profesor je provalio u prvih dva časa da ja znam većinu tih stvari, jer sam ja već par godina nešto programirao u kući uz te knjige i sve to. Nije provalio da ja sve to znam, za razliku od ovih drugih koji su samo roditelji svesni, IT-ja pa su poslali decu da krenu da uče to što pre. I onda je on meni rekao, e, ovo sve što ja predajem i što je spremno za njih, to je sve za tebe zezanje. Ti to sve znaš, u tri rečenice smo se ti i ja, oni i ja smo se razumeli u tri rečenice da ja znam sve to. E, imam, kaže, knjigu, ja, srednja škola, to su teži zadaci, ja ću tebi da dam, ti kreni da rešavaš zadatke, Basic i Pascal su u pitanju, kaže, kreni da rešavaš zadatke, pa kad se zaglaviš ti dođi kod mene, pa ćemo nas dvojica da radimo jedan na jedan. I to je prvi od tih nekih kao, koji su mene negde prepoznali kao pametnog dečka, i ja krenem to da radim i negde na šestom zadatku se zaglavim zauvek, kao, ostanem kući i napišem, jedno sam to prebrojao, mislim da je bilo nešto četiri i po, četiri i po hiljade linija koda za Basic, za mali matematički zadatak. Ja nisam znao od dete šta je 300 kila, ne znam ja da to ne treba tako. Pošto zadatak je, dobiješ tri koordinate, tri tačke i treba da odrediš površinu trougla. Što, ako znaš trigonometriju, jedna formula i gotovo. Bukvalno je program od četiri linije teksta, kao, unesi koordinate, sračunaj i display na ekran. Samo ja u tom trenutku znam samo Pitagorinu teoremu. Ne znam trigonometriju. Ja sam krenuo u endless seriju if-then-case lupova, koji ispituju koja tačka je prva iznad koje. Pa ako je ova gore najviša, super. Onda kakva je ova koordinata, kakva je ova u odnosu na drugu. Dok nisam našao šta je dužina sve tri strane, pa sam onda Pitagorinom teoremom sračunavao šta je površina trougla. Bilo je nešto, 362 nestid lupa u tom kodu i naravno da on nije radio. I kad je on došao, on je pogledao i rekao, šta si ovo radio, crni sine. Koliko ima to hiljada linija koda? Rekao, ne znam, tri po četiri hiljade. Ja sam to na papiru u kući pisao, pošto Spektrum nije hteo da guta Pascal, samo Basic. Ja sam na četiri papira ispisivao linije koda, pa u školi prekucavao. Na šta, on mi je rekao, pa to ima samo, evo ti je ova formula, to se tako rešava. Ja ga gledam i kažem šta je ovo, sine, kos, pa kao trigonometrija. Pa to se ne radi, rekao, u osnovnoj školi, ja to ne znam. Onda smo imali malo posvećeniji mentoring, da je on birao meni zadatke, ali tu sam prvi put osetio kako neki profesor može da prepozna dete kojem nešto interesuje. Nisam ja bio, ne znam kakav potencijal, samo sam imao iskustva više nego ovi klinci pored mene i da krene da radi s tobom. A onda sam imao sreću da shvatim da na liberal arts univerzitetima, i to nije samo do Amerike, to je gde god ima liberal arts sistema, da su profesori tačno takvi, da oni jedva čekaju da neko nešto, i onda su spremni da ti nađu i letnju školu, i knjige, i mentora, i savetnika, šta god hoćeš, jer oni žele tog jednog koji je željan nečeg drugog što ne pričamo na času. Nažalost, takvih ljudi je kod nas bilo, ja ne znam kakva je situacija danas na univerzitetima i slično, ali ima ih sve manje i manje, meni se čini, ili naši klinci to nekako ne znaju da zakače, pa mi ne pričaju o tome. Ali čini mi se da toga nema toliko. 

IZ PROGRAMIRANJA U HR

Ivan Minić: Taj deo sa fakultetom je u suštini, da kažemo, tvoje neko prvo… Taj deo sa fakultetom je u suštini tvoje neko prvo profesionalno, ozbiljnije usmerenje. Jer ti danas nisi programer. 

Marko Moračić: Odavno, da. Mada, supruga sad našla novi posao i pravi neki software u Access-u i onda rekla, možete li da mi napraviš samo ovo, pošto ona pravi proizvodni proces koji će se pratiti kroz taj software, ali joj treba login screen. I nju naravno smara da pravi login screen, a to nema nikakve veze s njenim poslom. Ja sam jedva dočekao da sednem i da opet nađem, da otvorim forme, da otvorim skriptove i da kažem, čekaj, login. Sada ćemo da napravimo login screen. Posle 20 godina, da. Tako da dan-danas me uhvati malo. 

Ivan Minić: Ima, imam i ja te momente. Ja ne volim da pravim nešto novo, ali što volim da čačkam nešto staro. Naravno što tako ne radi. 

Marko Moračić: Promenim zarez pa da proradi sve, onda se pravim pametan neko vreme. 

Ivan Minić: Zapravo, kažemo, profesionalno, u ozbiljnom profesionalnom svetu, poslovnom svetu, ti si najviše precipiran kao osoba koja je stručna za HR. 

Marko Moračić: Pa to mi je bila karijera, jedan veliki deo, da. 

Ivan Minić: Radiš i druge stvari, sva što te zanima, pričaćemo i o tome, ali u kom trenutku si ti skapirao, pošto kapiram da je to imalo veze sa tim fakultetom… 

Marko Moračić: U stvari nije. Desilo se pre. Desilo se na BK, univerzitetu. Ja sam tada želeo da budem menadžer u IT-u, već sam imao ideje o nekim svojim firmama, softverskim. Radio sam u velikoj, nije mi bilo strano da ću ja umesto sada kod Sime ili kod nekog drugog početi da radim u svom nekom timu i slično. Desilo se da uđem u studentsku organizaciju. Moj drugar, koji je i tada sa fakulteta, jedna od osoba koja smo se, ne znam, prepoznali, smo se počeli da se družimo, išli na pauze zajedno i shvatili da živimo blizu, na Novom Beogradu, krenuti da idemo na faks, ovo, ono. Jednog dana on meni kaže da ima neka studentska organizacija. Kao, meni deluje to zanimljivo, večeras ima neki sastanak oćemo da idemo da vidimo. Oćemo, nema ništa pametnije, ajmo tamo. Ja, sve što sam dotad znao i želeo, uvek bio željan nečeg novog. Nisam imao pojma šta znači, što je studentska organizacija, šta to kao… Ja sam da ima neki studentski parlament, pa to nešto glume, neki političari, to je bilo bez veze. Ne, ne, ovo je kao baš isključivo studenti ekonomskih nauka, orku, super, ajde da vidimo. I mi smo tamo otišli i usred jedne strašne ekipe žena, pre svega, među njima i par divnih momaka, ali realno žene su vukle tu lokalnu kancelariju, bar tada, se zauvek zarazimo željom da ćemo mi promeniti svet kroz taj AIESEC i da AIESEC je organizacija koja danas manje liči na to što smo mi bili. Tu je već 100 godina ili ne znam, 52 godine, znači skoro 100 godina, 70-i nešto godina, maltene svim zemljama sveta postoji i u vreme kad smo mi bili članovi, suština, core filozofije je bio da se samo studenti iz svih zemalja šalju na praksu u druge zemlje. Što više. I da se izlože i da mesec dana nije dovoljno, da mora šest meseci do godinu dana da traje ta praksa u nekoj firmi negde, da će tamo videti i biznis prakse, isteći praksu kao studenti ekonomskih nauka, super, ali da će u stvari doživeti kulturni šok. I to na što više mesta, u što više zemalja, a lokalne kancelarije su imale zadatak da šaraju po svetu i dovode sa svih strana i da te ljude spajaju kad dođu na prakse i da onda ti sediš u Beogradu na praksi sa ne znam, Grkom, Turčinom, Egipćanima, Amerikancem i Azerbejdžancem. I da oni svi razmenjuju svoje dnevne probleme i životne i poslovne. I onda vrlo brzo shvatiš da smo svi slični, da smo svi isti, da nema nikakvih razlika, da nas muče isti strahovi i iste muke. I da ako naučimo tu da sarađujemo i ostanemo drugari, da ja sad imam drugara u gro zemalja sveta i tamo gde nemam, naći ću lokalnu alumni grupu AIESEC i postaću poruku, ja sam bio AIESEC-ovac, 90-te neke godine, jeste li imali ljudi koji su bili istih godina, voleo bih s nekim u Belgiji da popijem pivo. Naći će se bar dvojica u bilo kom gradu u Belgiji koji hoće večeras da popiju pivo s tobom. Jer imaju isto to iskustvo iz drugih zemalja. U tom procesu naše menadžerke tada lokalne kancelarije su strašno dobro nas sve isprofilisale i odmah provalile da ja koji odlično baratam IT-jem i svime time, uopšte ne treba da budem u IT grupama. Jer ja već sve to znam što oni mogu da me nauče i već ću da radiću sve to bilo u toj grupi ili ne. Ako treba neko sredi komp našu kancelariju, ja ću uzeti i tako tako srediću, instaliraću Windows, sve ću to da uradim, zato što meni to ništa tako uz put. To se desi dok nešto pričamo, a ovi što su u IT-u, oni treba da uče IT i sve to, ja to već znam. I ubacili me u projekte i onda ćerka Gordane koja je bila prodekan tada na fakultetu, Aleksandrija Ajduković, danas naša popularna umetnica s fotografiškinja, kako se to zove, ne znam, na modernom srpskom, ovaj proceni i uzme, Nenada i mene, tog mog prijatelja, i pošalje nas u Mađarsku. Što se nije radilo na konferenciji, išlo se tek neke druge godine, kad si već redovan član, mi smo bili AIESEC-u meseci i po dana, ali smo povukli, odmah bilo nam zanimljivo, spremljeno se bavimo, pošalje nas u Mađarsku na seminar gde mi upoznamo 300 ljudi, expo se zove, seminar, kao exchange project, svih zemalja sveta, bilo nam se ono 200, svake zemlje po jedan, dvoje, i tad se ti zaraziš tom međunarodnom kulturom i shvatiš da ni blizu nisi video sve u svojoj zemlji, da tek tamo ono ima iza toga. I vraćajući se u tome, ja sam nekako upao u HR team. Nisam siguran zašto, tako su me smestili. I tu sam se onda snašao i sam shvatio da je to jako zanimljivo, da su to, za razliku od manje više, te muzike koje sam ja voleo i tehnike koje su jako precizno definisane. Kad se njima baviš profesionalno, što kaže jedan moj učitelj, imaš ovde pol struja, imaš ovde zemlju, ako uvatiš ta dva, udarite struja, svaki put, bez izuzetka. Staviš ovde jednog čoveka, ovde drugog čoveka i tresneš ih po glavi. I svaki put se drugo nešto desi. Jednom te prebiju, jednom viču, drugi put kažu koji ti je đavo, ovo druga dvojica te odvedu na pivo da si imao hrabrosti, ne znaš šta. E, kaže, ovo drugo je beskrajno zanimljivije za istraživanje. Ovo donosi tehnološki napredak i svašta drugo, ali istraživati ljude i baviti se ljudima, tu ti nikad neće biti dosadno. Što je mene privuklo, ja sam kao i svaki štreber, shvatio da sad je moj zadatak HR, u toj lokalnoj kancelariji, i kao i uvek, prvo sam našao par tih nekih ljudi u firmama gde sam radio, koji su time bave, pa sam s njima pričao, pa sam shvatio da oni ne znaju šta je HR, da njihovo znanje je ispod mog već sad, i da oni pričaju nekim ugovorima i nešto. Jeste deo HR, ali to nije zaista to čime ja želim da se bavim, to je administracija, to treba biti kadrovsko poslovanje, i ajte vi upravno odeljenje, a meni pustite ovo drugo. Ja sam onda otišao tada na jedva postojeći Amazon i kupio šest, sedam najpopularnijih knjiga iz HR-a, i jedva dočekao da one stignu iz inostranstva, i krenuo da to čitam i da analiziram i da razmišljam šta može da se primeni u AIESEC-u, i onda sam shvatio da je to beskrajan playground u kome ja mogu da intervjuišem ljude, da ih selektujem, da ih profilišem u različite timove, da im pravim programe razvoja, da ima cela nacionalna kancelarija, nacionalni trening tim koji mogu da zovem, da oni njih treniraju, i onda je to, broj parametara je postao toliko veliki da je to postalo beskrajno zanimljivo, i nekako sam tako krenuo na svojem karijerom. Pa sam onda izašao iz te karijere, jer ja sam bio vrlo malo HR, studentska organizacija, pa tad sam počeo da se bavim treninzima, vrlo brzo je došlo 99-a, bombardovanje, AIESEC se skoro raspao te godine i mi smo iz lokalne kancelarije otišli da budemo nacionalna kancelarija, skoro ceo naš tim, jer je neko morao da se prihvati tog posla, da ovo sad digne iz pepela. I sećam se tada 99-a jesen, skupština 79-a, ako se ne varam, skupština AIESEC u Jugoslaviji, svaka kancelarija od 12 imala je mali izvršni odbor od troje do petoro ljudi. 12 kancelarija i nas šestorica koju vodimo nacionalnu, na skupštini nas je bilo 50. Znači čak nisu došli ni svi menadžeri. Skupštine na koje sam ja dolazio godinama pre toga su imale po 400, 500, 600 ljudi i mi smo imali problem da nađemo hotel koji će da nas mesti sve. I u tom procesu sam takođe naučio mnoge vrednosti o poslu. Da, ti radiš HR, ali neko mora da sredi stolice u sali. I ajmo sad svi zajedno. I nije bitno što si menadžer, vođa nacionalnog tima, potpredsednik nacionalnog komiteta za ljudske resurse. Neko mora da sredi stolice u sali. I ajmo. I sređujemo. I to je onda donelo mindset u mnogim firmama. Pozadi koji je meni otvorio mnogo vrata. Ja radim, da, u tom trenutku u Merkuru, ne znam, 400 zaposlenik u Srbiji, od kojih sam ja svakog lično zaposlio. I svi oni znaju da sam ja direktor. I svi nemaju nikakav problem da dođu u moju kancelariju, da pričaju sa mnom, da bilo šta. Jel’ ovi drugi direktori su bili malo podignutog nosa i on prolazi kroz tržni centar, a niko da ono, kao otprilike, u to vreme je bilo popularno biti iznad zaposlenih. To je ono vreme u kojem u Delti gledaš one pravilnike ponašanja zaposlenih u Delta sistemu. Da kad uđe Mišković u lift, da otprilike ono, da ga ne gledaš i da ne pričaš s njim, ne znam šta. Meni je to bilo besmisleno od uvek i da mislim da ja sam menadžer, zato što ti ljudi imaju poverenje u mene i nešto razumem, možda što oni ne razume, malko odozgo u odnosu su na njih, i kao mogu da nešto to pomirim. 

PROBLEMI DRŽAVNE UPRAVE

I tako je kroz AIESEC, pa onda kroz te neke firme posle toga. To je postalo, u stvari, veliki deo moje karijere, a između sam se jedno šest godina bavio državnom upravom i pokušavao da reformišem državnu upravu. Počelo je tako što su me, iz jednog UNDP tima, koji je trebao da reformiše našu asocijaciju uopšte u Srbiji, koja dugo postoji, ima tradiciju, i u tom trenutku se raspada. Imaš 13 ljudi i propada. Nas, petoro, je bio projekat na kojem smo bili zaposleni, koji je trebao da podigne tu organizaciju. I moja prva uloga u tome bila je da pišem projekte za opštine, pošto gomila tih stranih sredstava dolazi, a ljudi u Ljigu, u Opovu, u ne znam mestima, ne znaju ni šta je kompjutera, kamoli kako se piše projekat na engleskom. A voleli bi da imaju novac da naprave kanalizaciju, da okreče školu, da šta god. Stranci su te pare nudili šakom i kapom. Mi smo se našli na fantastičnom mestu. Svi donatori su želeli da daju pare za opštine, ali ne i da pregovaraju se svim opštinama pojedinačno. Jel je to jedan pakao? I onda je Asocijacija opština bila hub. Mi smo to odlično prezentovali svim strancima i ministarstvima i krenuli da radimo kao besni. I ja sam napisao neku sitnu stotinu projekata za opštine u Srbiji, od kojih sam na mnogi dan danas ponosan. Za mene najviše je kada imaš sreću da vidiš neke te promene u svetu oko sebe. Ja danas kad uđem u šalter salu opštine Novi Beograd, znam da tih šaltera nema i da ono sokoćalo s brojevima gore stoji, zato što sam ja pred deset godina napisao projekat da skinemo prokletu šalter salu i da napravimo modernu digitalnu salu. I imao predsednika tada gradonačelnika Novog Beograda, to je predsednika opštine Novi Beograd, koji je imao sluha da to čuje i da kaže do jaja. Znači, neko da nam da pare za kompjuter i to. Cepajte, momci, sala je vaša. 

Ivan Minić: Pa ako pobedite… 

Marko Moračić: To, ja ću lako da vratim šalter i kako je bilo to, ako to sve ne radi. Naravno da je radilo, pošto mi nismo uzimali projekte koje smo mi izmislili. Uzimali smo projekte koje su u Holandiji i Irskoj, koje smo gde drugde već decenijama radili i kopirali ih za naše opštine. To je tako isprofiliralo mene. Onda sam ja počeo, pošto sam poznao zbog broja projekata koje vodim i za samu asocijaciju i za opštine, sam postao jedan od član kolegijuma, pošto to je dalje bilo ovako komunističko jedno telo. Ja sam bio član kolegijuma, zadužen za usluge članstvu i deo moje uloge je bilo i da radim obuke tih ljudi, da ih zapošljavam i onda sam u stvari dobio HR karijeru uz sve te projekte. I kad su shvatili da meni ta HR i ti treninzi idu, onda sam dobio da renoviramo poslednja četiri sprata Doma omladine. I u stvari asocijacija opštine od uvek, od kada je otvoren Dom omladine. I ja sam dobio priliku da pišem projekat i da onda vodim renoviranje ta četiri sprata i ja sam sebi zapljunuo poslednja dva da budu trening centar. I da tu napravimo jedno mesto gde će svi ljudi iz opština Srbije dolaziti kao u mali hab, ono imali smo kafić, sve da dođu da popiju, kad god su u Beogradu, poslom ili ne, nek’ dođe u stalnu konferenciju, popiju asociaciju, to je njihova kuća, popiju kafu, popričaju s nama, možda se ogrebu za neki projekat za opštinu ili nešto što je nama aktuelno. Na, na, na, imali smo preko 320 trening dana godišnje. Znači svaki dan je tu nešto bilo, a vrlo često i na dva, tri mesta. I ja sam stvarno bio ponosan time, nažalost to telo danas jako politizovano i sve. Ne radi više ni blizu tako dobro, a bio je zaista centar razvoja za opštine i tu sam ja ispekao zanat pisanja projekata, konsultantskih poslova i shvatio da nije samo HR, da mogu ja tu sva šta ostalo da radim. I imao sreću da mi se to sve sa državnom upravom smuči i da se pokajem što sam se vratio u Srbiju. Jer moja teorija, paziti sa tehnokratu-programera, tako razmišlja tehnokrata, kao večiti problem imamo sa obukama u opštinama. Da li je novi zakon, da li je nova procedura, novi poreski režim, nešto se dešava u opštine, stalno moraš da obučavaš. I soft veštine za njihove menadžere i političke veštine za ove izabrane koji se menjaju svakih par puta, jer pola odbornika koji dođe i izabere su u opštini i ne znaju šta su tu. Ne znaju šta znači biti lokalni odbornik. Barwm u to vreme, ne znam, danas deset godina i više nisam u tom svetu, ali u to vreme nemaju pojma. I oni vide ovog nekog svog predsednika partije, kogod bio, da viče, Kosovo je Srbija, a ne znam šta. Onda oni u lokalnom parlamentu, rasprava o kanalizaciji. On izlazi i kaže, sveta srpska zemlja, ja gledam, hvatam se za glavu, pričamo o kanalizaciji u Obogu jebote, a on sveta srpska zemlja. Jer on ne zna čemu da priča, drugo sem da imitira svog vođu. I njih sve treba obučavati. Donatori kukaju da dosta više davanje para na treninge, bacanje para, mi ih obučavamo, oni ništa ne znaju. I teknokrata smisli sistem. Sad ću ja da okupim sve donatorske kuće u Srbiji i da sa svima pregovaram da nam daju pare koje nam trebaju, onda ćemo da uradimo procenu trening potreba za sve opštine u Srbiji, na četiri nivoa, od političkog do dole portira. Četiri hijerarhijska nivoa, 167 opština i krenemo u sve opštine. Prvo što su mi rekli je, ti nećeš da dobiješ ni jedan taj formular nazad, nemaš pojma šta znači raditi s opštinama, ja rekoh ja radim s opštinama već dve, tri godine. Moje iskustvo s političarima i ostalima je raznoliko. Ima divnih gradonačelnika ima velikih smradova i lopova, ali ove žene najčešće što rade ispod njih kao administrativci, u te žene imam beskrajno poverenje. Ako im daš jasnu instrukciju i cilj, one će to uraditi. I uradiće ga bolje nego svi ovih menadžeri ili ne znam šta. I to se na kraju i desilo. Iz 167 opština mi smo dobili, na primer, 150 i nešto odgovore. A ove, ko zna, možda su nam i poslali, ali je nestalo u pošti i ne znam šta. Onda smo mi to sve uneli u komp. Ja sam uživao praveći statistički model od toga, hiljadu grafika i ne znam šta. Ali smo došli do dokumenta koji kaže trening potrebe na četiri nivova hierarhijske strukture za sve opštine u Srbiji i sumarnog izveštaja što nam total treba. I onda sam ja otišao kod donatora i rekao, e, ovo mi treba. Ja ću sam sa mojim timom da napravim tim trenera koji će sve ovo da sprovede, a vi da platite. Oni su jedva dočekali. Bukvalno smo imali to otvorenu liniju, da uzmite koliko god dođete, para, napišete projekat, šta god je cifra, za ovakvu ideju dajemo. Dok nisam otišao kod ministra tadašnjeg državne uprave da mu objasni šta smo mi napravili, šta smo mi smislili, onda je ministar smislio da to mora da bude jedna velika radna grupa, to uključuje puno ljudi iz radnih, načelnika iz opština, baš iz njegove partije da ih bude najviše, da će ta grupa da napravi nacionalnu strategiju obuke lokalnih vlasti, pa će se formirati neko telo, onda ja kažem ali mi već imamo procenu potrebe. Već imamo sumiranu strategiju u kojim redom šta treba da uradimo, ja imam već ljude koje svo treba da obučimo da budu treneri. 

Ivan Minić: Samo treba da me pustiš. 

Marko Moračić: Samo me pustite. Imamo i pare, sve smo našli, imamo trening centar, renovirali smo, ništa nam ne treba. Treba da smo klimnete glavom i da me manete sa sastancima strateškog tima za formiranje strategije edukacije lokalnih vlasti. Onda smo izabrali trenere i ja sam bio jako srećan našim izborom, ili ideja bila da uzmemo iskusne trenere, pa ćemo da ih naučimo gradivo lako. Pa sam rekao da to ne radi tako. Ne radi na ljudske vrednosti tako. Ajde da uzmemo načelnike opštinskih uprava koji su to radili po 20 godina, 30 godina. I samo njih koji su enciklopedija podataka kako da se taj posao radi, aj samo da ih naučimo kako držati prezentacije. To je mnogo lakše nego da ih učimo ceo prokleti kurikulum. Jer mene fantastičnog trenera sa super prezentacija, sve to, meni treba neko ozbiljno vreme da naučim kurikulum iz nekih pravnih poslova ili večerja. Načelnik opštinske uprave koji je to ceo život radio, on već to zna da priča. Ajmo ga naučimo da pravi PowerPoint, da mu sredimo materijale, da ga malo naučimo kako da stoji, kako da priča, kako da interaktivno nešto radi, što nije navika, da nije samo predavanje, ovo ono. I to je spektakularno uspelo. Nažalost, ja sam nikad nisam zatvorio taj projekat da se zaista desi sve. Mi smo počeli da implementiramo delove, ali se ceo projekat nikad nije desio. Najviše pretpostavljam zato što sam ja kad se treći ministar, pošto kako se svaki ministar menjao sledeći, svaki ministar je morao da napravi novo telo za novu strategiju, jer ovo što su ovi prethodni radili ništa ne valja. Onda su se meni, ne znam, Šabić koji je bio iza njega, jedno tri njih promenili. Ja sam kad smo treći put restartovali proces i opet birali telo reprezentativno iz svih opština koje će praviti strategiju. Ja sam treći put rekao ja više ne mogu. Odoh u privredu, tamo nema politike. Pa sam onda, me sačekalo sledeće da izjava nešto godina kasnije, ali sam bukvalno otišao iz tog sveta jer meni nije bilo jasno da ima hiljade ljudi kojima treba neka obuka, imamo prostor, imamo trenere, imamo pare i to se ne dešava. Shvatio sam zašto kad su otvorili nacionalnu agenciju i kad se sve kuso i repato zaposlilo u nacionalnu agenciju za obuku državnih službenika, da je to moralo sve da bude mnogo više politički, a mnogo manje tehnokratski projekat taj da rešimo neki problem. Nije ideja da se reši problem, ideja da se beskrajno uzimaju neke dnevnice i pare za treninge i sve to. I tad sam pobegao u privredu iz te državne uprave i tamo sam se vratio svom voljenom HR-u gde sam opet mogao da zapošljavam ljude, da ih edukujem, da pravim sisteme, da se borim za neka njihova prava. Ono što me lupilo sa lopatom od pozadi je 2008. Došla je kriza svetska, ekonomska, bla, bla, bla, i ja sam onda kao HR radio tehnološke viškove do daljnjeg. 

Ivan Minić: E sad, pošto prelazimo u tu korporativnu karijeru i ona je jedna posebna priča, posebna i interesantna, a pošto ti i ja kad sednemo na doručak, to traje do kasnog ručka. Hajde da napravimo ovde presek i da nastavimo u narednoj epizodi koja ide sledeće nedelje. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno, odnosno priču sam siguran da jeste i da jedva čekate nastava koja ide sledeće nedelje. Vidimo se.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.