Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dalibor Trkulja. Kada bih rekao da je prvi kovač koji je bio u epizodi, to ne bi bilo tačno, jer smo imali dvojicu pre njega, samo oni su se prezivali, tako, a on se bavi tim poslom. Kako je to biti danas kovač, kako je to praviti noževe, mačete, sekirice i sve ostale stvari od damaskus čelika kojim se on bavi, ispričaće nam u današnjem epizodi, ali kako je izgledao taj put od nesuđenog automehaničara preko momka koji radi u proizvodnji tekstila do dečka koji je vodio jednu veliku firmu i imao izuzetno uspešnu poslovnu karijeru i koji je shvatio da je to sve u redu, ali da i dalje nešto želi da radi rukama. I krenuo je polako i skromno i napravio je nešto što je zaista sjajno, jer danas osim što svi kroz društvene mreže uživamo u tome što radi, on ima preko 18 meseci listu čekanja za njegove proizvode. E, zašto je to tako i kakvi su to proizvodi, čućete u današnjoj epizodi. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: U današnjoj epizodi imamo zadovoljstvo da nam u gostima bude čovek koji se bavi jednim vrlo neobičnim i tradicionalnim zanimanjem. A ako kažemo da je kovač, to znači će treći da bude u ovom podkastu, jer smo imali dvojicu koja se tako prezivaju, ali ne rade ništa pošteno vezano za to, nego samo se tako prezivaju. A Dalibor Trkulja je najpoznatiji kovač na internetu u ovoj modernoj generaciji, ali čovek u čiji je razvojni put krajnje neobičan i pomalo blesav, što ga apsolutno kvalifikuje da bude u najneudobnijoj barskoj stolici na svetu u Pojačalu. Takođe je čovek koji redovno sluša i zajedno komentarišemo šta smo to snimali. Veliko je zadovoljstvo da te konačno imamo ovde. Dobro mi došao. 

Dalibor Trkulja: Hvala na lepim rečima, hvala na pozivu. Čast je da sedim na ovoj neudobnoj stolici. 

Ivan Minić: Kao i sa svim ljudima, i sa tobom, krećemo od Munchmellow pitanja. Šta si ti hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Dalibor Trkulja: Pa sad, razmišljao sam malo, znam šta me čeka koje pitanje. Nemam tu neku tačnu ideju, pošto mi smo došli u Srbiju sa tim nekim ratom, pa sam ja zamenio jedno tri osnovne škole. Tako da to neko detinjstvo je bilo u tim nekim malo problemima, nisam imao sad. Sad je bio neki automehaničar, koji sam ja čak i školu završio išao i četvrti stepen, misleći da ću se baviti sa tim. 

Ivan Minić: To je to stvarno zanimalo? 

Dalibor Trkulja: Zanimalo me, živeli smo na selu, bilo je tu uvek neka mala radionica, onako stolica, pa sa stolica na sto, do alata, uvek smo to nešto biciklovili. Ja i brat po kući popravljali, trudili se. Zanimala me sama ta mehanika. Samim po tim je došlo kao, zanimaju me automobili, ajde da budem mehaničar. 

Ivan Minić: Kako je uopšte izgledao i taj moment u osnovnoj školi, menjanja škole i svega, kad si mali, teško ti je da se prilagodiš jednom, a ne nekoliko puta. Posebno u tom periodu bilo je dosta ljudi koji su izbegli. Znam priče mnogih, mi smo recimo u mojoj osnovnoj imali nekoliko dece koja su se priključila u tim nekim kasnim razredima. I čini mi se da smo ih mi jako lepo prihvatili, da nikada nije bilo nikakve tu osude, niti bilo čega slično, bilo kog načina da se diferenciramo, da niko nije pravio pitanje ni oko ekavice, ni oko izgovora, niti bilo čega drugog. Nisam siguran zašto se to kod nas desilo, znam da nije svuda bilo tako, ali kako tebi je bilo kad si bio baš mali da se prilagođavaš? 

Dalibor Trkulja: Tu u Srbiji sam promenio dve škole, jedna je u Pančevu gde su me prihvatili baš tako, nisam video, svi su nešto gledali da izađu susret. Posle toga je jedna škola u selu pored Inđije gde je bilo malo drugačije, oni su zatvorenija sredina, došao neko sa strane nov i odmah je bilo, daleko je teže bilo prilagoditi se definitivno. 

Ivan Minić: A što se tiče toga, odabira srednje škole, kako si se odlučio? Mislim, ok, zanimalo to je to, ali… 

Dalibor Trkulja: Nas je u principu tada je bilo, završavali smo, ovo je bilo je bombardovanje, tako da nije bilo nešto, puno nekih opcija, sad ću ja da gledam ovo, nego je bilo je u Inđiji, tehnička škola, automehaničar, tu sa nekim društvom još koje je zanimalo i ja sam to išao stvarno sa namerom da to radim, što je retkost, generalno ti smerovi su, kada ne upišeš nešto što si želeo, ideš na taj smer definitivno, možda bude dvojica, trojica u celom razredu koji su došli tu stvarno da to ono nauče. 

Ivan Minić: Kakva je bila ta škola? 

Dalibor Trkulja: Pa moglo se naučiti ko je želeo, definitivno, nema šta, tehnička škola i danas u Inđiji dobra je, trude se, trude se nastavnici, trudi se, trude se da to izgleda kako treba, da deca izađu, da nešto znaju. Naravno, ko želi, nema tu, ako neko ne želi da nauči, džaba. 

Ivan Minić: Je li bilo prakse? 

Dalibor Trkulja: Jeste, bila je prakse, ja sam birao van škole, pa smo išli u jednu radionicu tu u Inđiji na praksu i radili. Ono što je meni bilo najbitnije je da ti to pipneš, da radiš, ne samo da gledaš. 

ITALIJANSKA FIRMA

Ivan Minić: A taj neki period, kraj škole i period kad si ti već formiran čovek i sve ostalo, prvi poslovi, šta sa fakultetom, da li fakultet, kako? 

Dalibor Trkulja: Pa prvi poslovi koji svi ostali, malo konobarisanje, malo građevina. Tu gde smo živeli u tom selu pored Inđije, na 500-600 metara odatle se otvorila jedna italijanska firma. Bavili su se tekstilom i tek su krenuli, ajde kao da tu bude isto još jedan sezonski posao, biću tu malo ko njih, pa dok ne nađem gde ću sa mehanikom. Eto, dok ne nađem gde ću je bilo 17 punih godina sa njima. Prosto i jednostavno, da. 

Ivan Minić: Kako izgleda kad prvi put dođeš u nekakav sistem, ajde, Italijani nisu baš, nisu Nemci, ali imaju nekakav sistem i za stvari koje rade ozbiljno postoje i procedure i sve, i prvi put se susrećeš sigurno i sa nekakvim aparaturama, mašinama koje nešto rade. Šta je tvoj zadatak bio na početku i kako se to šilo? Pošto se na kraju razvilo u to da si ti postao čovek koji vodi tu firmu. 

Dalibor Trkulja: Da, pa u principu, radno mesto koje svako drugo radiš na mašini. Ono što je dobro kod Italijana, oni imaju taj neki sistem koji je pomalo stihijski i nema tu sad nekih baš preterano određenih pravila, ali ono što je zajednička osobina za sve njih je da su veliki radnici. Definitivno, Italija samo po sebi, nema nešto preterano sirovina, sve uvoze i prerađuju i to se tačno vidi na njima. Doći će na mašinu čovek koji ima milione i bez problema on zna po čemu se tu radi, nije samo da mu je posao delo. I mene to u principu oduševilo, da nema neke te granice da meni daje šta ću da radim na mašini neko ko nema pojma o čemu priča. To je jako bitno u proizvodnji. Ja sam se posle vodio sa tim kada je dolazila nova mašina ili tako nešto. Prvo ja savladam, prvo ja vidim sve mane, sve, i tako onda dolaze ljudi da rade tu i onda nemam problem s njima da će oni da mi pričaju bajke da to ne može ili može ili nemam problem sa samom produktivnošću, sa brojem proizvodnih komada. 

Ivan Minić: A šta je bio posao na početku? 

Dalibor Trkulja: Tekstil, bavili smo se tu na početku o proizvodnjom kanapa svih vrsta. 

Ivan Minić: I kako je izgledalo, kako je organizovana proizvodnja? 

Dalibor Trkulja: To je bio sam početak, dve, tri smene, po dva čoveka u smeni i ovaj bukvalno praćenje rada mašina. Tekstilne mašine su specifične, da se pune, ne znam, ovaj zadnje na kojima smo radili razboji se pune na 18 dana i onda ti ja puniš 18 dana, ti si tu da pratiš šta ona radi, ništa drugo. Dobro. Ove na početku su bile kanapa nešto drugačije, ali isto to imaš možda punjenje ili dva u jednoj smeni. 

Ivan Minić: A gde ima tu prostora da ti nešto naučiš novo? Da ima prostora da pokažeš neku inicijativu? 

Dalibor Trkulja: Strana firma. Mi smo imali čoveka odavde koji je vodio, koji nije bio tu stalno u proizvodnji. Pokažeš inicijativu time što si odgovoran na poslu, da je smena organizovana kako treba, da su mašine proizvele toliko koliko mogu. U proizvodnji je to najbitnije, to vreme koje izgubiš na mašini, da ona stoji, da ti ne proizvodiš, ne možeš više nikada nadoknaditi, ali definitivno ona proizvodi na sat vremena toliko i tvoje je da ispuniš, da ona sve od svih sat vremena radi. 

Ivan Minić: Da se ispuni kvota. 

Dalibor Trkulja: Pa da, nema šta, nije bila klasična norma, ali je bitno da se proizvodi što više, naravno. 

Ivan Minić: Oni kad su došli, ti si bio tu, dakle, suštinski od početka. Video si i kako se priča vremenom razvijala. Zanimljivo mi je inicijalno kad smo pričali o tome da je to suštinski bilo kao startup gde ti probaš sa nečim minimalnim, pa onda lagano širiš kako posao raste. Ko se bavio komunikacijom, prodajom, je li sve pravljeno da bi se izvozilo ili je bilo i lokalnih kupaca, kako se uopšte razvijala firma ovde? 

Dalibor Trkulja: Većina tih firmi dolazi u Srbiju da prerađuje svoje. Znači, radi se onaj prevez ili uvoz obrada u Srbiji i povrat nazad. Tako da neke brige u tržištu ovde nije bilo preterano. Bilo je nešto malo kupaca, ali nije bio prioritet na tome. Bilo je samo to, na samoj proizvodnji. Firma je rasla polako, bilo je to, naravno, turbulencija gore-dole. Tamo negde 2014. su kupili jedno zemljište u Rumi i tu se onako poprilično proširila cela priča, jer pored tog svog posla koje su imali, dovodili su firme iz Italije, radili njima start-up. Što znači, iznajmili im halu i radili im sve, pokretanje, proizvodnje, primanje radnika, obuku, sve, sve, sve, prvi godinu, dve dana i onda oni nastavljaju sami. Tad je bilo, u principu, tad smo najviše i radili i tad sam i ja najviše napredovao i širio sve što sam radio. 

Ivan Minić: A kako je to teklo ovamo u početku? Kako si ti napredovao? Kako si menjao posao? 

Dalibor Trkulja: Pa napredovao sam, klasično, od šefa smene, pa onda vodio sam celu proizvodnju, a posle već svaka ta firma, moji su bili i zaposleni i bukvalno čitava organizacija oko proizvodnje. 

Ivan Minić: Kako si učio sve stvari koje su ti bile potrebne? 

Dalibor Trkulja: U hodu. Tamo negde 2013-14. sam video, pošto od njih trojice, četvorice koji su bila konstantno tu u Srbiji, je jedan pričao engleski. Komunikacija sa njim je perfektna, ali ja sedim na sastancima i gledam. I onda je bilo, radimo do 5-6, posle 6 ja na kursu italijanskog godinu dana jer vidim da mi nedostaje, da ne mogu da ispratim korak, tako da sam od tamo negde, mislim, 15. ili 16. pričao tečno italijanski, paralelno s njima, je daleko lakše naučiti kad si svaki dan tu. I to mi je ostalo do dan danas pričam, i jedan i drugi jezik bez problema. 

Ivan Minić: A taj moment gde, ok, tebi lako ide usvajanje novih stvari, kad se zainteresuješ, naći ćeš iskopaćeš i sve ostalo, ali prosto ono, prirodno te je vodilo kako treba da se razvijaš ili si imao neku vrstu usmerenja? 

Dalibor Trkulja: Ne, prirodno me je vodilo. Oni su videli neku ko se trudi, ko želi da napreduje i samim tim to podržavali. Nema šta, tako da išlo nekim svojim putem, normalno, prirodno, bez ikakvih usmeravanja. 

Dalibor Trkulja: Kad se priča uozbiljila, koliko je to bilo i, da kažem, u nekom obimu, koliko je bilo veliko sve to? 

Dalibor Trkulja: Pedesetak ljudi, u dve ili tri različite firme, gde moj posao u jednoj ili ajde dve firme, bio sve sem plaćanje. Znači uvoz, izvoz, fakturisanje, organizovanje prevoza, briga o radnicima, svim smenama, bukvalno sve sem plaćanja. To je nešto što nisam ja, nešto imao volje da uložim u celu priču, a Italija je specifična. Oni vole sve to sami i meni je to čak i odgovaralo. 

Ivan Minić: Kaži mi da je moment često kada pričamo bilo čemu što se tiče, da kažem, carine, uvoza, izvoza i ostalih stvari. Pričaćemo posle kako je sada sa tvojim proizvodima, jer su i oni specifični na jedan način. Ali u tom periodu to negde podrazumevalo da ti izgradiš dobar odnos sa svima njima. I kada jednom naučiš kako procedure funkcionišu, jer one funkcionišu ili ne, pošto je percepcija kod ljudi da kod nas ništa ne funkcioniše. A da ne funkcioniše, ne verujem da bi moglo posao da se razvije. 

Dalibor Trkulja: Funkcioniše, ali moja nekada, nešto što je meni ostalo kao kako treba da se radi, je uvek jedna agencija koja radi, špediter koja priprema dokumente i uvek insistirati na istoj carinskoj ispostavi. Zato što ima tu poprilično razlike, neko to gleda ovako, neko onako, ali jednom kad se oformi, kada znaš koga zoveš i gde ideš, to funkcioniše bez ikakvog problem. Ta firma s kojom smo radili je izvozila po celom svetu i u Rusiju i ne znam ja. Rusija, spominjem Rusiju, zato što ona je specifična. Tamo je bukvalno od ispostave do ispostave, bez obzira što je ista država, različiti zakoni. Znači vratili su nam kamion, zato što je bilo zapisano olovkom, umesto odštampano na mašini na jednom dokumentu o poreklu. Zarez jedan, oni su nam ono vratili papire u drugoj to prolazi pisano kako god želiš. Tako da sve su to neke stvari koje moraš da znaš unapred. 

Ivan Minić: A vi ste imali tu te situacije da kada napravite finalne proizvode ovde, oni odavde idu u izvoz? 

Dalibor Trkulja: Da, mogli odavde. 

Ivan Minić: I mislim, gde ste sve izvozili? 

Dalibor Trkulja: Pa u Evropi, u principu, pričamo po tim gradnim mrežama, to je negde od 2015. pa ovamo do… 

Ivan Minić: To je bio glavni proizvod? 

Dalibor Trkulja: Da, to je bio glavni proizvod, jedna od te firme koje smo mi vodili, od cela Evropa, nešto malo ostalo u Srbiji i dosta u Rusiji. Tada se onako u Rusiji tek širilo polje privrede i tek širilo voćarstvo i onda je to ono bilo zanimljivo tržište. Ta firma je čak posle tamo otvorila i fabriku za proizvodnju mreža u Rusiji prvo. 

Ivan Minić: Da bi lakše servisirali? 

Dalibor Trkulja: Da, da bi bili konkurentni, jako je velika stavka prevoza do Rusije. 

Ivan Minić: To mi je interesantno zato što je u pitanju prilično kompleksna stvar kad gledaš sa strane. Ja mnogo volim sve te mašine, sam malo čudan i gledao sam kako izgleda mašina za pletenje raznih vrsta mreža. Konkretno ja sam gledao sportske mreže, ali manje više je to slično na kraju dana. Koliko je posao takav da ti u suštini kupuješ opremu koja radi 90% posla? A koliko tu postoji prostor za neku vrstu inovacije, neku vrstu sopstvenog rešenja, sopstvenog patenta i slično? 

Dalibor Trkulja: Ja sam imao tu sreću da ta firma koja je došla, koja radi mreže, postoji u Italiji preko 40 godina. Te neke prve mašine u saradnji sa firmom koja pravi mašine su oni napravili. Tako da su sve te inovacije i sve te neke stvari koje smo mi tu probavali prvi, niko probao pre nas na osnovu ideje te firme, kao ovoj koja pravi mašine, probavali tu kod nas. Tako da samim tim je bio izazov posao da radiš nešto drugačije nešto što niko ne radi definitivno. 

KOVAČKI ZANAT

Ivan Minić: Super, interesantno. Mislim, tebi je tu dobro išlo, shvatili smo i sve kako je to napredovalo, da je tebi tu dobro išlo, da si bio, kažemo, zadovoljan na jedan način, ali nešto te je kopkalo. 

Dalibor Trkulja: Pa nije me kopkalo. Generalno od te neke, recimo, sedamnaeste ja ne mogu više da napredujem, zato što iznad mene su samo vlasnici i ovaj, sad, novac manje više nije nikom od nas, mislim, meni nije bar nešto preterano, veliki izazov da imam što više novca na kraju meseca ne znači mi ništa. S druge strane, tu telefon, 50 ljudi koji te zovu svaki dan, to je ono što je definitivno i računar po ceo dan. Na što ja nisam navikao, vraćamo se na onu mehaniku, ja volim da nešto svojim rukama napravim. Tako da nije tu bilo neko nezadovoljstvo, nego prosto nije mi više bilo toliko izazov jer sam sve već probao, sve sam video, nije bilo nekih problema koje sad ja ne mogu da rešim, pa da su mi izazov. Bile su svakodnevne stvari u proizvodnji koje mogu da se dese. 

Ivan Minić: Pričao sam sa par ljudi koji su imali taj moment da imaš sto ljudi koji toku dana okrene za neku sitnicu, za nešto što opet ne možeš da delegiraš, da neko donese odluku, drugi ili nešto slično. I koliko je to bio pritisak i u nekom trenutku ono kao, super je i novac i sve, ali ja jednostavno ne želim da živim ovakav život i da ne mogu da ostavim telefon na sat vremena jer će da se desi nešto što će onda da odloži nešto što je bitno, nedelju dve, tri. Ali kako i zašto i odakle sad odjednom kovački zanat? 

Dalibor Trkulja: Pa nema tu sad neke posebne priče. Nama su se 2013. rodili blizanci i sad naravno ja dođem kući s poslom, ja ih preuzimam dok da supruga malo odmori, oni spavaju, ne spavaju, ne možeš da mrdneš iz kuće, ne možeš ništa ostaju ti računar, telefon, YouTube snimci i ne znam ni ja šta. Prosto jednostavno naleteh na neki snimak gde neki majstor od nekog otpadnog čelika nešto to sastavi u kovačku, vatru i dobije nož. Mene je to zainteresovalo i odakle je krenulo u tom smeru. Sam taj damaskus čelik koji danas mi najviše radimo i koji jeste i dan danas izazov da ga napravimo. Malo po malo klinci su rasli, ja sam imao malo više vremena, mislim malo više vremena tražio sam istraživao u tom smeru, radio u firmi do 5-6 pa nastavljao kući u nekoj garaži, pa ne znam i ja pravio mašine pošto samo to nožarstvo je specifično, ne postoji ništa, nešto što ti možeš, odeš u radnju i danas kupiš sve što ti treba, jednostavno nije tako. Eksperimentisao sam s mašinama, ne spavao dok nisam uspeo da spojim određene čelike na određene temperaturi i tako je krenulo. Kao vama. 

Ivan Minić: Ali taj moment gde je ono kao YouTube je trigger za sve, ja isto imam to da gledam ljude kako rade nešto na mašinama, na glodalicama, na strugovima i slično, jer kao smiruje me kada gledam ljude kako rade. Kako prosto teče taj trenutak od onoga kad ti vidiš i dođeš na ideju do toga da opremiš sebe nečim sa čime možeš zapravo da počneš. I koliko je komplikovano početi, naučiti te prve stvari, doći do nekih prvih sirovina. 

Dalibor Trkulja: 00:20:20 Posao je specifičan. Ono što je bitno za sve koji kreću da se bave sa Damaskusom je da ti na YouTube-u ćeš da nađeš sve i ništa. Generalno, ne možeš da nađeš sve na jednom mesto. To moraš. Ti ćeš naći zarez po zarez i ne u istoj. Iako sedneš mesec dana da ih tražiš, nećeš ih naći. Nego kako ti se posao, danas savladaš jedan korak, kako ti se posao otvara, polako vidiš zašto on je to tamo odradio baš tako. Povežeš dva i dva, tako da treba vreme da prođe. Definitivno, što se tiče sirovina, pa isto internet, istraživanja. 00:20:55 Prvo je to bilo, za to dok nije bila prodaja sečiva, reciklirani čelik. Definitivno, ono što se nađe po otpadu, što kupimo po kojekakvim pijacama i onda se kombinuje. Bitno je da je jedan čelik od ta dva, pored ugljenika koji je jako bitan, ima jedan deo nikla. Jer nikl daje one bele linije na samoj šari, na kraju i to je to. Samo vežba, nema druge opcije da se nauči. 

Ivan Minić: A kako ide, da kažemo, proces na samom početku? 

Dalibor Trkulja: Proces na samom početku spoje se, ne znam, recimo 15 pločica. Jedna čelika koja daje tamne linije, jedna koja daje bele naizmenično. Spoje se, zavare se elektro i idu u peć. U peć se zagreju dovoljno do temperature topljenja, znači da ne sagore, a opet da su, nisu tečni, ali mogu da se sastavljaju do temperature varenja. To je negde 1350, 1330. Koje ti gledaš na oko, naravno, nema tu načina da se izmeri. To je ta praksa gde moraš da naučiš to. Udara se čekićem da bi se oni spojili, da bi se dobila celina. E sad ta celina se opet izvuče na neku dužinu, pa se preseče na četiri dela, koje ti ponovno sastaviš i onda imaš četiri puta 15 slojeva unutra i tako do beskonačno. Mi smo pravili do preko 1200-1300 slojeva čelika u jednom sečivu. 

Ivan Minić: Ali taj moment gde ti treba da napraviš sebi neku osnovnu radionicu od koje možeš da kreneš. Šta je to sve, koliko košta opremanje toga? Kako prosto napraviš sebi tu prvu radionicu iz koje možeš da počneš? 

Dalibor Trkulja: Ja sam napravio jednu mašinu za brušenje, sam sam je pravio tračnu. Tu je bio, naravno, nakovanj, bez koga ne može. Čekići se već nađu kupe i bila je kovačka vatra. I to je nešto sa čim svako može danas sutra da napravi nož u sečivo bilo koje vrste. E sad, vremenom, kako dolazi prodaja, kako dolaze porudžbine, gledamo da te neke procese ubrzamo. Pa samim tim je došlo posle i kovački čekić mehanički koji udara da bi ubrzo, bukvalno da između dva grejanja čelika, da što više razvučeš komad. 

Ivan Minić: Oko kovačke vatre, kako se, mislim, svi mi znamo da zapalimo vatru, ali ti ovde pričaš o nekih hiljadama stepeni, kako se to radi? 

Dalibor Trkulja: Kovačka vatra na početku je bila sa ćumurom. Bilo je tu par nekih mojih pokušaja da sam ja njih pravio, sam oblik ložišta je bitan i sve to, i na kraju sam se odlučio da kupim, pošto ljudi to, ima jedna firma iz Zrenjanina koja ih lije gde ventilator dolazi sa donje strane i kako gura vazduh pravi što veću temperaturu samog ćumura  i ovaj naravno greje što bolje komadi i greje ga ravnomerno što je jako bitno u izradi ovog. Sada bilo je tu naravno sa samim ćumurom jako velikih problema, zato što ga je sve teže u Srbiji naći kvalitetnog. Prave ga od svašta nešto. U zadnje vreme mi pre dok smo ga još koristili, nalazili smo da su ga pravili od paleta, otpadnog drveta iz kojekakvih, i onda tu bude ekser unutra, krene ekser da se topi, da gori, pršti na sve strane, ti misliš gori ti komad, imaš problem i onako, nije bilo jednostavno. Pre jedno, tri godine smo prešli na gasne peće za kovanje i sad je to daleko stabilnije i daleko lakše za rad. 

Ivan Minić: A što se tiče ovih ostalih stvari, kada prvi put ulaziš u sve to, kako uopšte znaš da proceniš materijal koji ti je došao pod ruke? Okej, u startu pričaš da je to nešto što je otpadni čelik, ali kako možeš da proceniš njegovu gustinu, čvrstoću, kako će se ponašati? 

Dalibor Trkulja: Mi smo malo to gledali ozbiljnije, ima ljudi koji dan-danas rade sa otpadnim čelikom, ja ne kažem da je to ništa loše, nego je jako veliki rizik, zato što baš to, ne znamo koja je vrsta čelika. A ako ne znamo koja je vrsta čelika po oznaci, po standardu, ne znamo kako dobro da ga okalimo. Čim smo krenuli sa nekom prodajom, čim sam krenuo sa prodajom, krenuo sam koristiti isključivo nov čelik i to je ostalo do dan danas. Znači ima ta neka kombinacija C75 i 15N20 čelika koje koristi bukvalno ceo svet. Znači nije to nikakva tajna, svi koristimo isto i jedan deo nalazimo u Srbiji, drugi uvozimo iz Engleske i godinama je tako. I onda tu nema tog rizika da će komad koji izađe biti nekog kvaliteta za koji nismo sigurni da li je dobar ili nije. 

Ivan Minić: Da li te vratim malo nazad da probamo da napravimo taj presek kako je izgledao u trenutku, ok, to je hobi kojem se ti posvetiš kad dođeš kući, lepo, ali kako dolazi do te neke tranzicije sa odlaskom sa starog posla i sa tim da ovo postane prva opcija. Odnosno, koliko je vremena trebalo da ti vežbaš, učiš, kreneš u neku vrstu proizvodnje, da možeš da kažeš okej ja hoću da se fokusiram na ovo.

Dalibor Trkulja: Pa, spomenuo, rodili su nam se blizanci 2013. i imali smo pre toga klinca koji se rodio 2010. i ta neka odluka da sad ostavimo siguran posao, nešto u što se ja trudio da izgradim neki svoj status tamo godinama, napustim, nije bila jednostavna. Znači, neke, recimo, dobro, tri godine sam ja to onako krčkao u sebi. 

Ivan Minić: I radilo u paraleli? 

Dalibor Trkulja: Radio u paraleli, da. Malo je tu i okolina, ti sad kad nekom kažeš, ej, napustiću ja posao, to su 2020. pričamo, napustiću taj posao, znaju svi šta radim, gde radim, da bi radio sečiva, svi te gledaju onako, nije mu dobro šta mu je. Tako da, ovaj, nije bilo jednostavno prelomiti, ali u trenutku kad je taj hobi počeo da donosi možda i više novca nego sam posao, a hobi se radi iz zadovoljstva. Ovo je bilo opterećenje malo, taj telefon i sam, sam računar, samo obaveze ceo dan, tako da u trenutku kad je hobi narastao više nego ovo, odlučio sam se i to je to. 

Ivan Minić: A kako se razvijao hobi? Od toga da samo pokušaš da napraviš nešto bazično, do toga da dođeš da napraviš nešto sa čime si ti okej kao proizvodom? 

Dalibor Trkulja: Bilo je samo da napravim sečivo. Pa evo, dajte, probamo dršku, bio je to neki rođak koji je radio rezbariju, on je onda, ja mu radio sečivo, to je bilo nešto kratko, ja mu samo pravio sečivo, on je zadržavao drške, i tako, polako, korak po korak, sve više sam ja bio zadovoljniji sa noževima koje smo radili, naravno. Krenulo su društvene i kako smo izašli na društvene, krenula je samo ta neka prodaja. 

Ivan Minić: A kaži mi koliko je to dug i intenzivan proces? 

Dalibor Trkulja: Pa recimo da je neko prvo sečivo, negde tamo u 14. ili 15. izašlo iz radionice. Neke prve prodaje su krenuli već negde od 16. tako. 2016. A od 2020. je to posao mene i mojoj supruge. 

Ivan Minić: Dakle, pričamo o desetak godina, gde je posle nekih 3-4 je to počelo da daje rezultat. 

Dalibor Trkulja: Tako. 

Ivan Minić: To je dosta vremena. E sad, onog trenutka kada ti to praviš hobistički, kada ti to praviš za sebe i za drugare, to je jedno. Kada to postaje proizvod, tu treba da postoji nekakav standard i kvalitet i ovoga i onoga. To zaista treba da bude jedan zaokruženi proizvod. Kako je to bilo? Odnosno, ti nisi- ti si samouk u principu u celom tom procesu. Može svašta nešto da se vidi na YouTube-u, ali to je više pravljeno da te zainteresuje, ti bude zanimljivo da gledaš. Ne možeš ti kroz to kako neko radi da sad oponašaš to i da napraviš nešto podjednako kvalitetno ako nemaš u prstima to što ima ta osoba koja radi. Šta su te neke specifičnosti Damaskusa, kako se formira sečivo, kako se pravi oblik, kako se oštri, kako to dođe do toga što je finalni proizvod od nečega što liči na proizvod? 

Dalibor Trkulja: Ono što sam ja odlučio u startu jeste da ne radimo serijske modele, da ne imamo neke standardne modele kojima ćemo dati neka zvučna imena i vrteti to u krug, zato što svako može da ima novac, da ode u prodavnicu da kupi nešto što je rađeno serijski. Nije mi to bila ideja, bila je ideja da svaki komad bude priča za sebe, da kupac učestvuje u celoj priči. Tako da samim tim svaki komad je bio prilagođen kupcu, a opet i nameni zašto je namenjen. Tako da kako se formira sečivo zavisi od same te neke namene. Geometrija brušenja je jako bitna, daleko više nego sam oblik. Jer džaba nam ne znam ni ja koja dužina noža, ako je jako debeo on je nož za kamp gde ćeš i da udaraš po drvetu, ali taj nož ne ide u šargarepu posle, nema od toga ništa. 

Ivan Minić: Kako si učio te razlike, specifičnosti? 

Dalibor Trkulja: Internet i testiranje kući, definitivno. Nismo imali problem, zakružili smo celu priču, samim tim napravili smo rok vela para da je sečivo tvrdo, kvalitetno dobro okaljeno. E sad sama ta neka geometrija brušenje, testiranja, učimo i dan danas, nema šta. To je nešto što uvek napreduje uglovi brušenja i svašta nešto menja se i u svetu i kod nas i pratimo i učimo i dan danas. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je tu uvek super interesantna sa Damaskusom jeste to da ne postoje dva ista komada, ne postoje dva ista sečiva. Postoji otprilike, da kažemo slična gustina šara ili nešto, gde možeš da kažeš ok, ovo je verovatno iz istih komada nastalo. 

Dalibor Trkulja: Šara se usmerava, da, mi je usmeravamo, ima svaka neka šara, ima gomila naziva i način izrade, ali slična, da, identična ne nikad u tome jeste i sama ta čar. Svaki komad je unikat i dan danas mene vuče koji je tu, napravili smo ih jako puno, da ta ima neki zadnji korak gde se sečivo zaburi u kiselinu, da se vide šare, da ga nagriza i dan danas ja jedva čekam da vidim kako će da ispadne i to je to, to je ono što, zbog čega i dalje volim da radim to. 

KOVANI PROIZVODI

Ivan Minić: Hajde opiši, da pričamo sad o početku, znači ne o sadašnjem trenutku, nego o početku, kako je tekao jedan proces od komada materijala do kraja i kako je tekao, koji su sve procesi koji se rade i koliko to vremenski traje sa pauzama koje su potrebne i sve ostalo. 

Dalibor Trkulja: U početku je samo to kovanje jednog sečiva trajalo celi dan, zato što je tu samo bila ruka, nakovanj, vatra, ništa drugo. Sutradan se brusilo, oblikovalo sečivo i radilo se kaljenje. Jako brzo smo od tog kaljenja u vatri prešli na električne peći, gde su kontrolisani uslovi zadata temperatura. Posle tog kaljenja je opuštanje nekih dva sata, ponovno brušenje i ide sama ta kiselina, kiselina nagriza čelike. Ovaj koji ima nikla njega ne dira, a ovoj koji ima više ugljenika njega nagrize i da mu crnu boju i samim tim se stvori kontrast između ta dva čelika i ta vidljiva šara. Posle toga ide izrada drške, prvi dan se formira sve, zalepi se, čeka se sutra se osuši, oblikuje se i oštrenje, nož je spreman i naravno ima još izrada i futrola. 

Ivan Minić: Koliko je komplikovano održavanje? 

Dalibor Trkulja: Održavanje nije komplikovano u principu. Damaskus, taj koji mi radimo i, recimo, 90% sveta, rđa, ali dovoljno je uveče na kraju dana, oprati ga, osušiti suvom krpom i to je to. Ako i dođe do neke pojave rđe, promene boje, fina šmirglica, 1000-2000 granulacije i za dve sekunde se vrati, da bude kao novo. 

Ivan Minić: Jasno. Od trenutka kada je počelo to nešto prvo da daje rezultate, šta su bila povratne informacije koje ste dobijali od ljudi? Mislim, osim što je ljudima to zanimljivo. Svima je zanimljivo da vide, ali da to bude nešto što ti je zanimljivo da vidiš i da bude nešto što ćeš na kraju, zato što ćeš izdvojiti novac, nisu to baš iste stvari. 

Dalibor Trkulja: Pa recimo, do 2020. nama je 99% kupaca su bili lovci. A oni su specifični, definitivno, oni vole da koriste to u obradi, ajde sad, životinja i mora nož da izdrži svašta nešto, da bi bio funkcionalan, da bi bili zadovoljni. Vraćali su nam se stalno kupci, to je bio pokazatelj da mi to radimo kako treba, definitivno, tako da tamo negde do 2020. samo smo njih radili. 

Ivan Minić: A šta su bili najčešći proizvodi koji su tražili? 

Dalibor Trkulja: Lovci su tražili. 

Ivan Minić: A šta su neke specifičnosti? 

Dalibor Trkulja: Nema tu pravila, ima lovaca koji love sa nožem od 10 centimetara i sečivom od 10 centimetara i kažu to, to je to. A ima njih koji dođu i naruče 25, koje je sablja. 

Ivan Minić: Ko mačeta. 

Dalibor Trkulja: Pa kao mačeta i kao, ovo je vrh, nema dalje od ovoga. Napravili smo jedan, mislim da je sam nož bez futrole bio kilo i sedamsto. Ja imam svojih skoro dva metra i 140 kila, ali meni je bio težak nož. Čovek koji ga je kupio je otišao onako, da je mogao više da se smeje. Tako da nema tu nekog pravila, a i mi se nešto ne tvrdimo da to strpamo u neke grupe. Ja sam mišljenja da se sve svodi na to na što čovek navikao pre. I kuvari, i lovci, i svi, na što su koristili pre nas. Ako se on naviku na nož od desetak centimetara i sreće se sa sa ovim od 20, ali jednostavno nije mu se ruka navikla na to. 

Ivan Minić: Kaži mi, kako ti prosto naučiš da napraviš nešto i da bude ergonomija toga kako treba i da bude komforan ljudima u eksploataciji kasnije, a i da ispunjava neke estetske tvoje kriterijume zbog kojeg si uopšte ušao u sve. 

Dalibor Trkulja: Pa ima tu sad raznih kupaca. Neko prepusti nama sve, a neko bira svaki mogući detalj. I sad što se tiče same te oblika drške, gledam da je meni udobna, da je srazmerna. Kad ti pogledaš nož sa strane, da to liči na nešto, da nije drška veća od noža, naravno, i da lepo leži u ruci. Recimo da u 99% slučajeva je to to. Imali smo možda sve ovo što smo odradili sad jednom ili pa možda dva puta smo menjali samu debljinu drške da je čoveku bilo predebelo, što je na nekih 1600-700 noževa zanemarljivo skoro. 

Ivan Minić: Kako se razvijala cela priča od 14., 15., 16. do 2020? Kažeš da su to primarno bili lovci, nalazili su vas preko interneta? 

Dalibor Trkulja: Facebook. Najviše Facebook. Ništa ja nisam tu nešto ulagao dalje van toga. Nisam ja bio protiv društvenih mreža naprotiv toga, ali jednostavno ih nisam koristio. Nisu me zanimale. Ne mogu da kažem da sam neko ko je bio ja sam otvorio taj Fejsbuk kad mi je trebalo da promovišem taj svoj rad. Tako da tamo negde recimo 19. nas je Facebook blokirao nešto na 24 sata i meni se tada upalila lampica da mi sad zavisimo samo od Facebooka i recimo od lovaca. I onda je krenula priča sa sajtom i sa svim ostalim društvenim mrežama. 

Ivan Minić: A kaži mi kako je to izgledalo u smislu te vaše početne komunikacije? Jasno je da je to neki opet relativno zatvoren krug ljudi gde njihove međusobne preporuke mnogo znače i generalno na taj način se najlakše širi posao. Ali prosto, ti si nov, oni su nepoverljivi, imaju neka velika očekivanja i sad kako teče taj proces i kako ti učiš kroz njih? 

Dalibor Trkulja: Što se tiče Srbije, tu je bila preporuka. Ali nama je tu recimo 17., 18., dobar deo 19., ne mogu da kažem 50%, ali dobar deo tržišta bila Italija gde sam ja koristio jezik koji znam. Tad su na Facebooku jako dobro radile grupe što se tiče lovaca, nožarske grupe tamo i ja predstavim svoj nož tamo. Čim vide da znam da pričam italijanski, čim je objava na italijanskom, ja već imam plus i nikakav problem nisam imao. Čim smo imali dve, tri prodaje, naravno to oni objave tamo da su kupili i kad to krene jednom da su zadovoljni, onda nemaš ti nikakav problem da prodaš. Uvek smo imali to neko vreme čekanja, zato da bukvalno od samog početka, nismo nikad pravili, možda smo napravili za sve ovo vreme, tri, četiri noža koja su išla tražila kupca. Sve posle toga je krenulo u porudžbini. 

Ivan Minić: A kaži mi taj moment gde radiš sa strancima prvi put i sad treba da izvezeš nešto što je nož, što nije nekakav komad drveta, već je nešto što ima sečivo, što može da se tretira kao hladno oružje. Kako funkcioniše sama procedura, šta je potrebno prijaviti? 

Dalibor Trkulja: Mi smo tamo već 16 ili 17. registrovali firmu za proizvodnju sečiva. Procedura je kod nas jednostavna u principu, Srbija i sve zemlje idu u okolini, zabranjuju slanje noževa fizičkim licima. Firmama bez ikakvih problema, znači mi pišemo, napravimo račun, izdajemo i šaljemo bez problema, to se smatra kao alat, ne smatra se kao oružje. 

Ivan Minić: Kada to kažeš, ti kao fizičko lice ne možeš da šalješ, ali ti kao pravno lice možeš da šalješ. Primalac može da bude fizičko lice. 

Dalibor Trkulja: Ima pošta, post eksport opciju, mislim da je do 30 kila su paketi i do vrednosti 900 eur. Savršeno funkcioniše po celom svetu, znači slali smo baš bukvalno po celom svetu. Ugovor se sklopi sa njima i jako jednostavno, nije ništa komplikovano, ali mora bude pravno lice. 

Ivan Minić: A je li postoji nekakav dodatni papir koji treba da priložiš? 

Dalibor Trkulja: Ne, ništa. Evo, za sve ove koliko smo mi slali, nismo imali nikad ni u jednoj državi problem da nije moglo da stigne. 

RAZVOJ KOVAČKOG POSLA

Ivan Minić: Jasno. Kako se cela priča širila dalje? 

Dalibor Trkulja: Pa 2020. sam ja to, došao sam da kažem, kući. Tad se priključila supruga, počela je da radi sve što se tiče kože. Futrole, znači bukvalno sve to što prati noževe, sada dosta kutija izrađujemo drvenih, pa ono unutra ima isto dosta delova od kože i jednostavno olakšala je. Čisto pre toga sam na futrole, radila je jedna firma iz Rume i bilo je logistika. Odnesi nož, svaki put je drugačiji. Trebalo je, gubili smo vreme bukvalno na tome. Tako da se ona priključila tome i evo, do dan danas i ona radi. Malo smo ozbiljnije prihvatili društvene mreže, malo smo radili na samom brandu. Zaštitili smo znak, radili smo dosta na ambalaži, na celoj toj priči, da ovaj sam nož kad dođe, da cela priča bude zatvorena. 

Ivan Minić: Kako izgleda proces gde ti u svoj redovan posao, koji jeste kovački posao, treba da integrišeš i taj deo komunikacije sa kupcima, razmene, redovne fotografije u procesu proizvodnje i na kraju kada sve to završiš, kada imaš nekakav finalni proizvod, da njega prezentuješ svojoj publici na pravi način? 

Dalibor Trkulja: Naporno je, zato što jednostavno bitno nam je da kupac prati svaki korak, bitno je da je sigurno da je to napravljeno tu za njega, da nije nešto sa strane ili ne znam i ja šta. To je nešto na što smo se navikli od početka i bukvalno mi smo tako zamislili posao, da kupci prate, da učestvuju u samoj izradi. Što se tiče predstavljanja, bilo je tu grešaka, naravno. Nisu me zanimale nešto preterano društvene i onda je tu bilo i loših slika i loših pisanja goreg. Sećam se da mi je jedan prijatelj rekao, ne možeš da pišeš koza ako je koža, definitivno, što je bilo onako meni kao nešto što je nebitno. Nije nebitno, bitno je da svaki taj detalj bude kako treba. 

Ivan Minić: Ako je na proizvodu kako treba, treba da bude i ono. 

Dalibor Trkulja: Baš to, da. Da isprati sve. I sa kutijama ne možemo super nož kvalitet da isporučimo u kesi iz nekog supermarketa. Ne ide, mora da ide. Kutija je brandirana, je sve ono što prati, sam certifikat u njoj, deklaracija koja prati upotrebu i sve ostalo. 

Ivan Minić: Kaži mi kako je izgledao proces gde kreće komunikacija sa kupcima, neko se javi zainteresovan je, rekao si da postoji lista čekanja, odnosno da se rezervacije prave unapred. Kad je pravi trenutak da ti se neko javi ako mu nešto treba? I kako ide ceo proces na dalje? 

Dalibor Trkulja: Pa ima sad više vrsta kupaca, neko se javi, kaže jedno mesto za mene i čujemo se kada dođe na red. Neko sve te detalje odabere, odmah sad u startu prepisci i mi insistiramo da to što češće bude prepiska, zato što je to vreme čekanja nije malo i čisto da imamo podsetnik kada dođe na red šta smo se dogovorili. I treća grupa je koja sve to dogovorimo, a kada dođe na red on vidi svašta nešto kod nas i onda izmeni sve. Nama je sve jedno, znači bitno je da jedno dva do tri dana ranije imamo čistu sliku šta pravimo, na šta se čovek odlučuje. 

Ivan Minić: A koliko se čeka? 

Dalibor Trkulja: Sad trenutno malo više od 18 meseci. 

Ivan Minić: Kako se razvijalo to? 

Dalibor Trkulja: Pa recimo da je to bilo na nivou nekih šest meseci, jako dugo, tako, pet do šest meseci. U radionicu nam je ušetao Jovan Memedović, sasvim prirodno, i onda je tu u 24 sata se duplirao broj pratilaca na Instagramu recimo i to vreme čekanja. To je bilo 24 sata, možda i malo duže, recimo dva dana. Pa recimo nespavanje od količine poruka, zato što naš proizvod je generalno jako blizak ljudima koji njega prate. Joca je super lik, i dan danas čujemo se, komuniciramo, ali stvarno nam je napravio bum. E sad, posle njega je tu bilo još jako puno televizija i sva šta nešto i samim tim povećavalo se vreme čekanja. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja, kad smo prvi put steli da pričamo o tome koja mi je bila super interesantna, jeste upravo taj odnos sa medijima. Pošto, naravno da ste interesantni medijima, jer radite nešto što je tradicionalno, od čega su ljudi uglavnom digli ruke, a vama je to uspešno, pritom izgleda atraktivno, dobar je proizvod zaista, to sve je spakovano kako treba. Vi ste super komunikativni, može da se lako spakuje dobar prilog koji je negde atraktivan. Ali u većini slučajeva, novinari ne urade to kako treba. 

Dalibor Trkulja: Ima. 

Ivan Minić: Kako je tvoje iskustvo i šta bi na neki način, ako neko to uopšte sluša, poručio njima kako treba da pristupe celoj stvari? Pošto sam siguran da je Joca to uradio kako treba, zato što on živi to. On nije video nešto što je šareno, nego on čovek to živi. 

Dalibor Trkulja: Jeste, pa prvi prilog koji je bio čak i pre njega pre nego što on dolazio je, dolazio je ekipa s RTS-a, ajde sad da ne imenujemo emisiju, dva kombija, svašta nešto. RTS-a. I sad ja onako, ne znam, nisam navikao na tako nešto. Poslali su neku mladu voditeljku, bio je prilog za jednu emisiju, i stala je ono pored naše kovačke vatre nakovnja i ona kaže, dobro, ja ću sad da pričam a vi napravite jedan. Šta da napravimo? Tako da, od tad sam ja shvatio da u redu oni će da dođu, oni će da snimaju, ali u principu ja vodim, ne vodim emisiju, nego im ja već predložim šta mogu da snime, šta je zanimljivo da vide, kako izgleda celo to snimanje. Od tad je to bilo uvek tako, drugačije i mogli smo da predstavimo kako treba. ž

Ivan Minić: Šta njih najviše zanima, šta je njima tu interesantno da podele, osim činjenice da se neko mlad, uspešan, bavi nekim tradicionalnim zanimljivim? 

Dalibor Trkulja: Zanimljiva im je priča, kamera voli vatru, definitivno, svi snimaju ćumur i naravno, da gori kovačka vatra i sam taj čin kovanja, iako je to, recimo, trećina izrade jednog sečiva. 

Ivan Minić: Ako neko želi da dođe i da snimi ceo proces, u suštini morate da se dogovorite da ti pripremiš sve u različitim fazama izrade, jer to ne može da se desi za tih sat, dva ili petnaest minuta da ti napraviš jedan, nije sendvič, nego je proces. Koliko je potrebno da ti jave ranije? 

Dalibor Trkulja: Pa makar petnaestak dana, da mi spremimo sve te neke poze, sve te neke faze koje trebaju da se prikažu. 

Ivan Minić: Međukorake. 

Dalibor Trkulja: Da, međukorake, da bi mi to spremili ranije, da može se snimiti. I onda to traje četiri, peti sati minimalno, ako se snima cela priča, od početka do kraja. 

Ivan Minić: Rekao si da je počelo sa lovcima, oni su specifični ljudi dosta, mislim svi tvoji kupci su specifični ljudi. 

Dalibor Trkulja: Dobro, dobro, da, to je definitivno. 

Ivan Minić: Ali koje su sada glavne publike, da kažem, koje ti se javljaju i koje su specifičnosti njih kao kupaca? 

Dalibor Trkulja: Pa mi smo se trudili da to malo raširimo, tu su lovci dalje, naravno, dosta kuvara, dosta ljudi koji vole da se bave kuvanjem, što je popularno jako danas. Jako je velika količina sadržaja na internetu koje se bavi kuvanjem, ljudi to prate i naravno vole da kuvaju i samim tim su i naši kupci. I treća neka klasa su kolekcionari, koji imaju i naših, recimo, deset i plus noževa, a onda i od ostalih kupaca, jako puno. 

Ivan Minić: A koliko si ti istraživao šta drugi ljudi rade, kada si osmišljavao proizvod? Mislim, uglavnom, naravno, proizvodi dolaze kao inicijativa kupca, ali u nekim situacijama sigurno tu postoji neka vaša diskusija šta bi to moglo da bude i kako bi to moglo da bude. Koliko si prosto istraživao šta rade drugi ljudi, kako si gledao taj deo priče koji nije tvoj deo posla, nego tebi treba i neko ko će da napravi, da nabavi sirovine i da napravi sve što je potrebno od drvenih ili od ukrasnih drški i sl. Tek kad se sve to zajedno skupi sa futrolom i svim ostalim, ti imaš proizvod koji je zaista premijum, ispakovan kako treba. Ne možeš sve da radiš ti. 

Dalibor Trkulja: Pa, mogao sam. Sad me polako prerasta i sad već tražimo neku pomoć oko toga, ali nisam nešto preterano gledao šta drugi rade. Nekako smo stvorili, bar se ja mislim da smo stvorili, ovu sliku kupcima da nas vide tako da volimo ih za sve. Tako da je iz toga nastalo, ajde da probamo da napravimo ovaj komad koji je on našao na internetu pa nešto doradio i taj komad ostane posle da se pravi u bezbroj. To je ponavljanje, mislim osnova samog tog oblika pa smo tako i nastale neke drške koje su specifične, koje je zavrnuti, takozvani tango koji generalno radimo samo mi u Srbiji. Nisam video možda čak i u Evropi da neko radi, neobično je i ljudi prepoznaju našu radionicu po tome. Ima tu još par oblika nekih sekirica koje su bukvalno to, ajde napravi jednu i zadržala se, svidela se ljudima kao oblik i ostala je tako. Tako da nisam nešto preterano gledao šta rade okolo ostali majstori, već samo to sa kupcima, izazov da napravimo nešto drugačije. 

Ivan Minić: A koliko imaš taj moment ljudi koji se jave i pošalju sliku i kažu hoću nešto ovako, a koliko su slučajevi gde ti objaviš nešto što si napravio i kaže hoću ja ovo? 

Dalibor Trkulja: Pa nikad tu ne bude hoću ja ovo ovako, nego evo ovo je nož, ali da stavimo dršku drugačije, da ovo malo okrenemo, znači uvek je ta neka slika koja dođe od kupca moja ili sa interneta samo neka osnova odakle ćemo je krenuti da razvijamo celu ideju. Jako je retko da neko kaže hoću samo ovako, ali ništa drugo da se ne meša. 

PREKRETNICA U POSLOVANJU

Ivan Minić: Koji su ti proizvodi bile neka vrsta prekretnice da se ti sećaš da su ti bili značajni u različitim fazama učenja i ove karijere? Kad si nešto napravio da kažeš sebi ok, ja sad ovo umem da radim, ja mogu da napravim ovaj komad koji mi je bio prezahtevan i komplikovan. 

Dalibor Trkulja: Sam damaskus po sebi, je prezahtevan i komplikovan definitivno i sad kad nam se jave neki novi, ti mu kažeš šta je cela procedura, niko ti ne veruje. To je pod jedan, zato što ne može ništa se nauči iz knjige, mora u svojoj radionici u svojim uslovima da se okom, da kažemo, našteluje na tu temperaturu da bi se čelici spojili. Zato što je jako mala razlika između toga da se ne spoje, da nisu dovoljno ugrejani  i da pregore, da izađe ugljenik  iz njega, da onda imamo neku masu koja nema nikakvu čvrstinu. E sad sam taj damaskus po sebi je bio veliki izazov, da se savlada i bilo je tu, neprospavanih noći, milion testiranja i svašta nešto. A posle toga sad u zadnjih par godina se pojavio taj damaskus sa bakrom koji je popularan u celom svetu, gde ga je onako baš izazov napraviti definitivno. Nije jednostavno, trebalo je poprilično učenja, ali uspešno ga radimo danas. 

Ivan Minić: Kada smo pričali o tome, sećam se, ja sam čovek mašinac, da te stvari ne mogu da se spoje. Zato što ne mogu da se spoje, prevelika je razlika u temperaturi topljenja i u suštini da bi to moglo da se spoji, ako bi to gledali tako, trebalo bi da se spali kompletno bakar suštinski u tom procesu. A opet imaš nož gde idu šare, u jednom trenutku se pojavi jedna koja je boje bakra ili zlatkasta, pa i stvarno izgleda wow. 

Dalibor Trkulja: Da, zanimljivo je definitivno. 

Ivan Minić: Kako je izgledao taj proces i kako je izgledao taj proces kada si morao prvi put da ga objasniš đacima u školi koji su učili da to nije moguće? 

Dalibor Trkulja: Bili su nam u poseti tehničke škole, četvrta godina mašinske struke, profesorka koja ih je dovela kod nas da vide kovačku radionicu generalno. Nekom trenutku sam ja dodao to sečivo i ona gleda i kaže ovo nije moguće. Pa jeste, rekao vas uče u školi da nije, ali jeste. Pa učilo se sa interneta, nije nešto što smo mi kao izmislili, to je jako popularno od zadnjih godina u svetu. Sam tvoj YouTube ili ne znam ja, sam internet, kakvi forumi odranije daju dosta informacija. Naravno, ne sve na istom mestu. Vraćamo se na početak, testiranje. Probaš, vidiš gde si pogrešio, sledeći put je sad to probavanje, testiranje, znači neka dva, tri dana posla i u kantu, jer sa nakovnja je stoji sa greškama, jer jednostavno nisi ništa uspeo da napraviš. 

Ivan Minić: Ne možeš da iskontrolišeš sve, takva je stvar, da možeš da kontrolišeš jedan deo toga, ali ako ti neko dođe i kaže ja bih želeo da to bude baš ovako, moraš da mu objasniš da to ne može da bude baš tako. Šta se dešava sa svim ovim ostalim delovima, jer, mislim, pričamo o sečivu, ono jeste najvažnije ukoliko praviš nož ili sekiricu ili nešto slično. Ali veoma je važno i to, i kakva je drška, i koliko je čvrsta, i koliko tu ima detalja, i drvo je neverovatan materijal, naročito kada različite vrste drveta kombinuješ i kada se radi neka vrsta rezbarije i svega toga, da bi proizvodi bili stvarno zaista atraktivni, ako ne pričamo o nekim klasičnim noževima kojima je relativno jednostavna drška potrebna i taj deo priče. Ti si hteo da budeš kovač, nisi hteo da budeš drvodelja. Kako si rešavao to i koje si vremenom shvatao da postoje problemi? 

Dalibor Trkulja: Po problemima nešto što je najbitnije od starta je da savladamo samu tu zaštitu drveta, kako će drvo da reaguje posle u samoj upotrebi. Sad dobro da nauči se sve, nije to ništa. Nešto na čemu sam ja insistirao od početka je da to bude priroda. Da ne bojimo nikakvo drvo, da nemamo nikakvo ubacivanje nečeg sa strane, ono onako kako jeste iz prirode. Tako i zbog toga i koristimo danas najviše fosilizovanog drveta izvučenog sa dna reka koja je onako crna. Priča za sebe, pa da, ima tu raznih nijansi radnog drveta, ali priča za sebe. Pa onda neka afrička egzotična drva koja su specifična, samo on paduh je, ne znam, crveno, krv crvena i on je takav. Imamo venge koje je braon, koje brusiš ga, on miriše na čokoladu, znači sve neke specifičnosti koje su onako. I ovaj, nikad ne prihvatamo da koristimo neko drvo koga nemamo u količini za 5-6 godina. Zato što, da, javi se jako puno ljudi, sviđa im se što radimo, hoće da pohvale, ima mali komad nekog drveta, dobro, šta ćemo kad se kupac javi za godinu dana, da hoće takvo, nemam da objašnjavam, da ovo da ono tako da sklopili. 

Ivan Minić: A da li može za jedan svoj komad da donese? 

Dalibor Trkulja: Može, normalno. Ugrađivali smo deo stare porodične kuće na ćošak noža, ugrađivali smo jako puno tih nekih porodičnih priča. Otac je bio lovac, pa su sinovi, kad smo pravili dršku nazad, na kraju smo od patrone, od lovačke puške, ugradili onaj metalni deo, da se vidi tako, jako puno tih priča ima.  

Ivan Minić: Jedna od stvari koje ne radiš, što mi je bilo isto super interesantno, je ne radiš popravke i prepravke i slične stvari. Može tako nešto da neko dođe sa idejom, gde želi da to ugradi kao nekakav sentimentalni element i sve ostalo, ali u ovo se ne petljaš. Zašto? 

Dalibor Trkulja: Pa u 99. slučajeva se to priča, to je deda doneo iz Nemačke, ili sa ratišta, ili ne znam ja odakle. Jako veliki problem što je većina tih noževa jako lošeg kvaliteta. Oni imaju sentimentalnu vrednost, ali ljudi očekuju da ćemo mi sad od toga da napravimo noževe u klasi ovih koji mi radimo danas. Nemoguće, zato što su to uglavnom serijski modeli, gde je kvalitet takav kakav je bio spram cene tad, kao i što i danas industrija radi. Ne može ni blizu da bude blizu. I onda se samo izgubi vreme, a ne uspemo da odradimo ništa, da mi budemo zadovoljni, pre svega. Naravno, ne pošaljemo mi ljudi kući, sada imate, doneli ste mi nož, ne. Ima tu neki kolega koji uvek izađu susret da odrade neku popravku i rešimo im problem na taj način, usmerimo ih ka njima. 

SNALAŽENJE ZA MATERIJALE

Ivan Minić: Danas, deset godina kasnije od trenutka kada si prvi put krenuo nešto da radiš po tom pitanju, imaš listu čekanja od osamnaest meseci, imaš redovan posao koji te raduje i ti si jedan od onih ljudi kod kojeg čovek kad se vrati, ti si uvek nasmejan i garav, i uvek nasmejan. 

Dalibor Trkulja: Takav je posao. 

Ivan Minić: Posao je težak, fizički je težak i zahtevan, ali ti si srećan što ga radiš, što je meni fascinantno. I to te drži već ovoliko dugo. Šta si ti shvatio za ovih deset godina vezano za to kako bi nekome ko oseća nešto kao i ti, preporučio da krene u nešto isto ili slično što je teško, zahtevno, naporno, ali na kraju dana nagrađujuće? 

Dalibor Trkulja: Prvo moraš da voliš, ja kovanje volim, znači nema to da je nešto, ja volim, znači napravimo nešto od parčeta čelika, nešto što je funkcionalno i što je generalno, i da ti se prenosi generacijama. Druga stvar je sam taj novac. Ako je motiv u startu novac, ne vidim ja da tu može da bude nekih rezultata. Motiv novac već posle trećeg dana, kada ja nisam uspeo da sastavim taj Damaskus koji krećem da radim, ja bih odustao davno i počeo da radim nešto što će mi biti profitabilnije. 

Ivan Minić: Sigurnije. 

Dalibor Trkulja: Sigurnije. Šta ćeš, imamo tri klinca u kući, mora da se razmišlja na tu stranu, definitivno. 

Ivan Minić: Ali u kom trenutku to postane lepo i magično, ako već želiš? Znači, pričali smo, ti si prve komade počeo da prodaješ posle 3-4 godine. I ako ostaneš veran onome kako si postavio priču od starta, a to je nekakva garancija kvaliteta, pa sad kroz vreme ti učiš šta još može da bude kvalitet, odnosno koliko to još može da se podigne, onda to vremenom dođe do nečega što bude okej. Ti si sada, odnosno, i rekao si da se ti presek u suštini napravio onog trenutka kada je tvoj hobi koje si radio posle posla, počeo da bude profitabilnije od posla. U konkretnom slučaju to je bilo samo 6 godina. 

Dalibor Trkulja: Pa dobro, ali 6 godina deluje možda sa strane kao dug period, ali nije mi bio prioritet da ja razvijam kovanje. Kovanje je bilo beg od računara i od obaveza, definitivno. Da je bio prioritet da nam to bude posao, da ćemo se, nisam ja planirao, 2014, 15. ću nekad da se obavim na nožarstvom, da ćemo mi da živimo kao porodica od toga. Definitivno. Možda je to bila ideja već tamo da ide od 18. recimo, 17. 2017. Kad sam video da to možda ima nekog smisla. Iako je bilo, tako da mislim da bi period bio daleko kraći, da smo mi to gurali da bude posao. Više sam uživao u tome. Radio da bude hobi. 

Ivan Minić: Koliko je komplikovano doći do sirovina koja koristiš i kako se ti odnosiš prema tome kada planiraš nabavke i sve ostalo, pošto sada već znaš da ćeš imati posla sigurno naredni godinu i po dana, a izvesno i nakon toga. Kako prosto planiraš sve i odakle su sirovine? Kako dolaziš do njih? 

Dalibor Trkulja: Što se tiče čelika, uvoz. Dobar deo. Iz engleske uvozimo još uvek. Nešto malo ima i po Srbiji. U startu, da nađemo na internetu, ne postoji. Znači, to je onako bilo, nije bilo jednostavno naći sam čelik, naći dobavljača. Srbija, kao nožarsko tržište čelici specifično, nema niko interes da uveze kamion čelika koji će mu trajati, prodati, godinu, dve dana, tri. Možda čak i više, zato što i ostale radionice kupuju na kašičicu, jako malo. Što se tiče drveta, ima firma koja to rade, ali trebalo je naći one prave kontakte. Definitivno imali smo. Jednom da smo kupili drvo koje su nam dizali u nebesa kvalitetno, izmerili smo čak i samu vlažnost, poslali ga, napravili sekiricu, poslali ga u Nemačku, ono se sasušilo, nije ostalo ništa od njega. Izvinili smo se čoveku, naravno, poslali novi komad, ali trebalo je vremena da istestiramo sve te neke dobavljače, da budemo sigurni da je to uvek top kvaliteta. 

Ivan Minić: I na koliko naručujete? 

Dalibor Trkulja: Što se tiče čelika, uvek imamo, makar za dve godine napred, navika je. Što se tiče drveta, pa sad tu jako široko sve zavisi, nekad i više. Cenim da sad prestanem da kupujem, da sigurno bismo imali za dve do tri godine sa svim materijalima radimo bez problema. Ne računamo, naravno, trake za brušenje i sami te neke lepkove koje iskoristimo. Samo sigurno. 

Ivan Minić: Ima potrošni materijal. 

Dalibor Trkulja: Da, da. 

Ivan Minić: A gde držiš to sve? Kako je organizovana radionica? 

Dalibor Trkulja: Radionica je podeljena u jednostavno celine, sama kovačnica podeljena, sa druge strane radionica za kožu, imamo deo gde se radi samo drška i gde neko sklapanje. Tako da svaki taj deo ima svoj neki mali magazinski prostor. Mislim, to je neki utisak kad kažemo dve godine čelika, to je red veličina 500-600 kila. Ne ide toga jako puno količinski, nego je čisto bitno da imamo uvek na stanju. 

Ivan Minić: Svi materijali koji koristiš dolaze u nekoj fazi polufabrikata. Ne dođe tebi 500 kila čelika u bloku od 500 kila čelika, ne dođe ti drvo u nekom bloku s kojim ne možeš ništa da radiš. 01:04:22 Kako onda kada krećeš da praviš proizvod kombinuješ, konkretno recimo to kad se radi drvo, kako kombinuješ različite stvari? Kako ide ta komunikacija danas kada su proizvode dosta kompleksni sa kupcima? Prvi korak je mi bismo nešto hteli, a kako ide dalje? 

Dalibor Trkulja: Kupac bira, i sad stvarno ima tu ljudi koji prepuste sve nama. Sve češće se dešava, čak da nam traže, juče smo imali jedan slučaj, nemojte da mi šaljete slike od tog noža, hoću da se iznenadim kada otvorim kutiju. Mi smo srećni što je to tako, zato što ljudi imaju toliko poverenja u nas da će to biti dobro, da će to biti super. Nema tu nekog pravila, nema tu nekog, sve zavisi od samog kupca. Neko, bukvalno svaki detalj dešavalo nam se, znači bukvalno ima linija, ona koja se stavlja između drveta, koja je, zlatne boje pa dve crne sa strane, da i tu biraju svaki taj detalj, mali detalj, kako će da bude. Nikakav mi problem nemamo sa tim, gledamo te porudžbine kao i sve ostale, tako da ne možemo da to grupišemo, da kažemo eto, to je sad način rade. Bukvalno svaki kupac priče za sebe. 01:05:41 

Ivan Minić: Dobro suština jeste da od trenutka kada se neko javi, on dolazi na listu čekanja, i onda kada se približi to neko vreme realizacije, vi stupate u kontakt da precizirate sve što je… 

Dalibor Trkulja: Recimo neke tri dana pre početka izrade. 

Ivan Minić: Ljudi biraju na osnovu opisa, na osnovu slika, pravi se neka vrsta ukupnog plana šta je proizvod i onda ulazi u proces. 

Dalibor Trkulja: Najčešće to biraju sa naših slika. Ima ljudi koji biraju sa interneta, ima opet treća grupa mušterija koja to sedme pa nacrta. On je to zamislio nešto iz svoje glave, da to bude onako baš kako on želi i to su neke najčešće načine na koji radi. 

Ivan Minić: Kakva je situacija danas što se tiče kupaca? Koji procenat su lokalni ili da kažemo ajde regionalni, pošto je to sve jedan jezik, a koji je procenat inostranstva? 

Dalibor Trkulja: Pa recimo, sada se to sve zavisi. Mi smo tu imali kojekakvih same te televizije tipa to kad nam dođe Memedović mi je onda narednih šest meseci, ne narednih nego kad dođu te njegove porudžbine radimo samo za Srbiju. Ali recimo da je sada neki odnos trenutno 70% Srbija i recimo i zemlje u okolini i 30% je ostalo ceo svet. 

Ivan Minić: Jel su ti ostali naši ljudi iz celog sveta ili najrazličitije? 

Dalibor Trkulja: Najrazličitije. Ima baš stranaca, ima i naši ljudi koji žive na polju. 

Ivan Minić: Koje su najzanimljivije mesta na koje su stigli tvoji proizvodi? 

Dalibor Trkulja: Pa ne znam, dole je Australija jako puno, Singapur, Meksiko s ove strane, Kanada, Amerika redovno, Evropa cela. Tako da ne znam gde nismo još do sada došli. 

Ivan Minić: Od trenutka kad neko dođe na red, do trenutka kad nož bude spreman za slanje, koliko je otprilike prođe? 

Dalibor Trkulja: Četiri do pet dana najviše. 

Ivan Minić: I onda to ide u post eksport i… 

Dalibor Trkulja: Post eksport i sad sve zavisi. Bilo je malo od korone, oni to malo nešto su usporili, pa je to recimo dve nedelje. Ranije to je bilo 7-8 dana, stigne na adresu. 

RAD ZA SVOJU DUŠU

Ivan Minić: Dobro. Kada uzmeš da radiš nešto za svoju dušu, šta to najčešće bude i kako nađeš prostor i vreme ako već imaš toliko unapred isplanirano? 

Dalibor Trkulja: Pa nemam tog nekog, znaš kako, to ispunjavam s ovim ljudima koji se jave kažu sve tvoje, hoću nož. Šta ćeš da radiš sa njim? Idem da kampujem. I meni je to dovoljno. I onda ja tu ispunim taj neki svoj, svoju neku želju da ja probam nešto za sebe. I to uvek bude naravno uspešno, čovek bude zadovoljan. Pokušao sam jednom dva puta da napravim svoj nož, ali mi je redom na otmu iz ruke. Tako da nemam svoj, imam neke koje smo rekli tu i u kancelariji. Imamo 3-4 komada koje smo snimali, napravili smo na YouTube snimak kako izgleda izrada skroz i ostavili smo ih u kancelariji da čovek kad dođe može fizički da ga vidi tu, a ovde kući pregleda ceo snimak kako je to pravljeno. Ima dosta ljudi koji ne znaju šta je damaskus, kako nastaje, ja njemu pričam, ali gleda on mene, ako nije iz neke mašinske, mašinskog dela, on ne zna ni šta je kovanje, ni šta je sastavljanje čelika, kovačko zavarivanje ili ne znam ni ja ti sve ostali termini. Ali kad dođe kući, sedne, pogleda snimke, bude mu daleko jasnije i daleko više ceni to što mi radimo. 

Ivan Minić: Rekao si mi da postoji opcija i za one koji nemaju vremena da čekaju, da vi imate neke partnere, neke radnje sa kojima sarađujete, gde uvek ima poneki komad, da nema sad garancije da će naći baš sve što žele, ali i nema personalizacije u tom nekom smislu, ali postoje mesta na kojima to nešto može da se nađe, da se pogledaju, da se probere. Daj nam malo više informacije o tome. 

Dalibor Trkulja: Javi se gomila ljudi kojima treba poklon za sutra. 

Ivan Minić: Mi poznati smo pod tome što planiramo. 

Dalibor Trkulja: Da, imali smo par godina. Problem je da izađemo takvim ljudima u susret. Nešto, nemam naviku da mi se neko javi da kažem ne mogu da ti pomognem, idi svojim putem. Da, tako da uvek za bilo šta da nam neko traži, ili ga usmerimo kod nekog kolega, ako mi to ne radimo, ili nađemo neko rešenje. Saradnja sa prodavnicom se javila bukvalno iz tog razloga. To je prodavnica lovačke oprema, ima jedna u Inđiji, jedna u Zemunu. Imamo ugovor s njima mesečno određen, oni su ušli u čitav proces na vreme i mesečno imaju određen broj komada, koje kupuju od nas. Uglavnom jednostavni noževi lovački, ali generalno za boravak u prirodi, tako da mogu da prođu i tamo i ovamo i uvek ih ima na stanju. 

Ivan Minić: Da se javi neko direktno njima ili tebi? 

Dalibor Trkulja: Njima, njima. 

Ivan Minić: Kako se zove firma? ž

Dalibor Trkulja: MP Tropic se zove prodavnica. 

Ivan Minić: Dobro, znam da ima i u Zemunu. 

Dalibor Trkulja: Imaju u Zemunu preko puta saobraćajne, odskoro u Inđiji. Otvaraju nešto zanimljivo ovih dana, objaviću i jače. 

Ivan Minić: Dobro, ukoliko je to nešto što će se redovno upotrebljavati, važno je da ljudi to održavaju na pravi način. Tu je sigurno bilo problema. Znam ljude koji su dobijali na poklon kuvarske varijante, koje prosto ako ih ne koristiš vremenom zarđaju, oni ne znaju šta da rade sa tim. Ti si čovek koji je uzeo pa se pozabavio time da oni ne moraju toliko da brinu. I postoji set koji je za održavanje svega toga. Jel’ stvarno toliko često bilo pitanje da ste morali sve da napravite? 

Dalibor Trkulja: Nama se upalila lampica, rekli smo da se ovaj sečivo čisti sa finom šmirglicom. Javio nam se kupac, mislim da čak bio to dobio na poklon, nije pravio nikakav problem, zna da se održava, zna da rđa, samo pita sa čim. Mi mu kažemo fina šmirglica, 1.500 ili 2 granulacije i sa njim se prečisti. On kaže, ha u redu, 1.500 ili 2, jel’ to cena šmirglice? On čovek ne zna šta je, šta je fina šmirglica. Generalno, što bi morao da zna? Nije uopšte iz priče da zna šta je. I onda nam se javila ideja da napravimo tako neki set gde ima tu sve što je potrebno da bi se sečivo održavalo i dooštravalo, da bi se sama ta oštrina održavala u kućnim uslovima. 

Ivan Minić: Šta to podrazumeva sve? 

Dalibor Trkulja: U setu je strop koji služi za održavanje oštrine sa grubom i finom stranom kože. Strop, masat, šta god da se koristi u kući, jedno koje mi smo ovde ponudili, strop je, ali jednostavno jednostavnije je ga napraviti, praktičnije. Pored toga je ulje, ta fina šmirglilica, ulje se namaže na sečivo. Ako se sečivo ne koristi duži vremenski period isto i na nekom mestu koje je diskutabilno da li je suvo ili nije. Krpa jedna i sve to u jednoj kutijici. 

Ivan Minić: Sve u svojim lepim kutijicama. Na svakoj kutiji piše Dalibor Trkulja. Svaki proizvod ima svoj sertifikat koji ga prati, gde imaju neke osnovne informacije. Kada dođeš u tu fazu u kojoj si ti sad, gde je to jedan ozbiljan stabilan posao koji, koliko god da ga voliš, ima momenta kada opterećuje zbog prostog objema i obećanja koje si dao. Tebi je važno i ljudima je važno. To su neke stvari koje svako ko izdvoji vreme i novac da bi posedovao nešto tako njemu je stalo do tog proizvoda. Nije još jedan od nekih serijskih odeš u Ikeu i kupiš. Kako balansiraš da ne preteraš? Pošto znam da ponekad preteraš. 

Dalibor Trkulja: Borbe traju. Nije jednostavno, posao se razvija, a sad to polako prerasta, te neke moje mogućnosti. Gledamo sad da imamo pomoć oko društvenih mreža, da makar tu se do nekle rasteretimo. Razmišljamo dalje kako ćemo da čisto nađemo neki način da malo sebi olakšamo, ja i supruga definitivno, sam, rad u radionici i sve što podrazumeva oko toga. 

Ivan Minić: Tebi se ljudi javljaju, svima se to svidi. Lepo je to, što kaže, lepo je doći u cirkus, nije lepo živeti u cirkusu. I meni je bio super interesantno kad sam došao i pokazao si mi sve, ali nisam poželeo sutra ujutru u 8 da budem isto tu. Kako se ti vodiš time? Trebaće ti neka vrsta pomoći? Kako tražiš i šta bi trebalo da ispunjava osoba koja bi bila dobar kandidat? 

Dalibor Trkulja: Jako je nezgodno, zato što je bukvalno to svaki komad i priča za sebe. Komunikacija sa kupcem ide preko mene i bukvalno svu, ne, svaku tu neku sitnicu, sve to pređe preko mene i onda je teško to dati nekom drugom da radi, a opet da li je i fer prema kupcu. Kupac je došao tu zbog mene i zbog toga da dobije nešto što samo ja pravim. Tako da još mi tu nešto gledamo, tražimo neku kombinaciju u glavi, kako sebi da olakšamo, a opet da nam neko bude tu da nam pomogne. 

Ivan Minić: Možda neki pešački deo posla, neki jednostavniji deo posla? 

Dalibor Trkulja: To to, neka sama ta priprema materijala dok još to ne liči na nož. Sam taj neki deo, samo čišćenje radionice, video si, bio si je poprilična stavka. Pomognu nam klinci, naravno, supruga meni, naravno, ali zahtevno je zato što je ovaj posao takav kakav jeste da je jako prljav. Nema šta, imamo sve dopreme što nam treba, mislim mi nemamo sad ništa što bi kupilo od opreme da bi sebi nešto olakšali posao. Jednostavno sve što je moglo da se ubaciti tu se ubacili smo, ali i dalje je to prljav posao. Nema tu sad puno, puno, puno razmišljanja. Tako da još pravimo kombinaciju u glavi, kako će da izgleda ta neka pomoć. 

Ivan Minić: Kaži mi, taj deo posla koji je supruga uzela na sebe, koji je takođe jako važan, je opet stari zanat kod koga su ljudi digli ruke jer to je cimanje i teško je ovako i ovako, ali je neophodno da biste vi imali na kraju zaista dobar, dobro spakovan proizvod. Ona se primarno bavi tim kožarskim delom. Kako je ona to i naučila i prosto šta su neke specifičnosti onoga što vi radite što se toga tiče? 

Dalibor Trkulja: Pa pre nje, sam ja to sve prošao s jednim dečkom iz Rume, koji dan-dan radi i naravno ima svoju radionicu, koji se bavio tad izradom povodaca za pse i svašta, u principu konjarskom opremom i svim tim. I zajedno smo napravili prvu futrolu koja je dan-danas kod mene u radionici. Za sečivo i zajedno smo prošli te neke faze šta treba, kako da razvijamo da to bude, da lepo izgleda, a naravno da štiti sečivo kako treba da ide uz sam nož. Tako da kad se supruga priključila već sam znao šta su nam ciljevi, šta mora da ispuni taj proizvod, kako da izgleda, kako da se napravi, tako da je već njena nekad druga, ja mislim ako čak nije, treća futrola išla u redovnu prodaju kao pun proizvod bez ikakve mane, bez ikakve greške. 

Ivan Minić: Jedna stvar je funkcionalni deo toga, to sam video, i u suštini je relativno jednostavno. Iskroji se prema sečivu i na osnovu toga se pravi dalje, ali posebno lep moment jeste dekorativni deo toga, jer koža je takođe jedan od materijala koji može da ima neverovatne šare, neverovatne teksture, plus naravno sve ono što možeš da mu dodaš i da uradiš. Kako je to teklo? 

Dalibor Trkulja: Mislim, jako je kreativna i jako je precizna. I onda to kad se sve sklopi, na kraju izgleda fantastično, definitivno, nema šta. 

Ivan Minić: Kako ste nabavljali opremu za sve što treba? 

Dalibor Trkulja: Internet, pa internet, nema šta, probavali smo sve. Teško je do opreme dođe kvalitetne. Ti sad ukucaš setovi za graviranje kože, da, dođe ono, dođe neki aluminijum koji ti udariš dva puta čekićem i nema ništa od njega. Kao i u nožarstvu, možeš da istražuješ da vidiš šta drugi koriste po internetu. Ne znam, za same te pečate mi imamo firmu iz Bugarske koja je broj jedan u svetu, koja je nam eto tu i kad smo krenuli kupujemo od njih te ukrasne pečate, evo, te prve koje smo kupili pre tri četiri godine, dan danas rade, kao da su sad novi. Ne znaš ti to kad tek ulaziš u to, definitivno, moraš da probaš i moraš na greškama da naučiš, definitivno. 

Ivan Minić: Stvarno je, wow, taj moment kad pređeš, jer je vrata do vrata, iz izuzetno prljavog, vrućeg i svega ostalog u nešto što izgleda kao apoteka. 

Dalibor Trkulja: Da, ona je takva i ona to drži tako. Skroz je drugačije od mog dela, definitivno. 

PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Ivan Minić: Nakon deset godina, kažemo sada je to već u nekoj zreloj fazi, ti sebe vidiš na duge staze kako to radiš. Šta su neki naredni koraci, šta ti želiš dalje da postigneš sa ovim, zato što manje više te neke osnovne stvari od kojih se krenulo si ispunio? 

Dalibor Trkulja: Pa ideja je da dižemo malo samu ideju o brendu, da dižemo samo ime, malo možda nastup više na svetskom tržištu. Srbija je tu, tu smo, bio smo i definitivno znaju već svi za nas, već toliko je bilo na televizijama, ali gledaćemo to, da se malo više širimo ka tržištu van Srbije. Izazov je sam taj posao, sami komadi koji izrađujemo. Ja sam nešto mišljenja da sam posle deset godina još uvek na početku. Sam Damaskus, same kombinacije, same kombinacije šara su neograničene i mislim da sam tek onako samo malo zagrebao da tu ima još jako puno toga da se nauči, da se savlada, da se postigne. Tako da drži me to, volim da radim, tako da ići ćemo naravno u što više eksperimentisanja  što se tiče toga. 

Ivan Minić: Jedna stvar koju moram da te pitam, zato što mislim da je jako važna i da mnogo ljudi ima tu vrstu problema kad ulazi u neki posao ovog tipa, to je taj moment kako odrediti cenu, a onda šta raditi sa tom cenom ako imaš previše posla i koji su trenuci kada ima smisla podići cenu, kako se postaviti prema ljudima koji su tu od početka ili koji su dugo tu, prosto kako oko tih stvari balansirati. Čini mi se da si ti uspeo tu da napraviš jedan prilično zdrav odnos sa svojom publikom, a da i ti budeš zadovoljen u toj celoj jednačini. 

Dalibor Trkulja: Pa nije jednostavno. Jedna od stvari zašto imam uvek za godinu dana unapred ili dve čelika je bukvalno ta cena. Ako smo se mi dogovorili sad za neki nož, on sad košta toliko, a u međuvremenu za godinu dana se cena promeni, ne želim ja da posle godine dana menjam cenu. Ispada neozbiljno, ispada da hoću kupcu iz džepa da uzmem što više novca, nije mi to motiv, meni je motiv da on kupi nešto, ode srećan i da to koristi svaki dan. Jako mi je bitan i taj momenat da ga ne stavim u neku fioku i kao kupio sam, imam, ne, treba da se koristi, pravili smo ga za to. Same cene, šta znam, pratimo malo samu potražnju, pratimo kako se menjaju cene oko nas, materijala i svega ostalog. Mislim da i sama ta lista čekanja govori da nismo preskupi, da može svako da priušti naš nož. 

Ivan Minić: Ali si pravio neke korekcije cena i skokove koje nisu bile vezane samo za trošak materijala? 

Dalibor Trkulja: Jesam, jesam, naravno, na osnovu potražnje. 

Ivan Minić: Koliko često, kako, kakav ti je pristup svemu tome? 

Dalibor Trkulja: Moram priznat da je to sve češće, zato što, malo i specifično, eto sam taj bakar, na primer, zahteva puno rada i ne može običan damaskus bakar da bude isti cena. Tako da i sami ti javljaju se neki komadi gde sam komad odredi to da se cena mora menjati dosta više nego što je redovno za komad. 

Ivan Minić: Svaka neka obrada koja nije standardna nije uobičajna, svaki komad koji je specifičan. 

Dalibor Trkulja: Da, da, nije to- imamo jako često ljude koji kažu daću ti ja čelik napraviš nož. Nije uopšte do čelik, čelik košta 5-6 evra kilogram, nije uopšte, ne igra u samoj ceni gotovog noža, ne igra uopšte neku veliku ulogu. Problem je to, da se obradi i da to bude nož. 

Ivan Minić: Kada pričamo o tome kako ti je organizovan posao, pomenuo si da je to više od 1.500 komada koji su do sada izašli iz radionice. Kad stavimo to u perspektivu, to je otprilike da kažem u ovom periodu koji si full time posvećen tome da kažemo jedan dnevno, ali nije to baš tako. Kako je organizovana sama proizvodnja, kako teče proces, pošto ne radiš sve stvari svaki dan? 

Dalibor Trkulja: Da, recimo mesečno kad se podvuče crta to je 25-30, ali ovo sve zavisi od komada koje radimo. Ispada da je to otprilike jedan dnevno, ali sam proces od početka izrade dok ne bude gotov je 4-5 dana. S tim što mi jedan dan radimo kovanje, tad se kuje 6-7 komada, do recimo 12-1 se iskuje, taj dan se bruse i odradi se termička obrada, kaljenje. Onda sutradan krećemo dalje na obradu, jedan po jedan se radi fino brušenje, radi se kiselina i drške, znači recimo da nedeljno jednom ili dva puta kujem. Znači otprilike nam je tako raspored ove ostale dane radimo obradu tih komada koji su iskovani. Uporedno naravno i futrole se prave dok je radimo. 

Ivan Minić: I to je od onog trenutka kad je nož gotov on može da prođe na taj proces koji… 

Dalibor Trkulja: Pa ne mora da bude gotov, dovoljno da je formiran 90%, da je drška obrađena, da je oblikovana, e sad da li zaštićena do kraja, ona već može da počne da radi. Čisto da ne bi imali i to, da ja sam završio šest komada, dao njoj onda ona u problemu tri dana da to sve napravi. Nego da je ona svaki danima raspoređenu jednu ili dve futrole. 

Ivan Minić: Tvoja radionica je u Inđiji i kada se približavaš ima veliki znak gvozdeni. Koliko si ti otvoren za to da ljudi svrate, da vide, da se prosto upoznaju sa tobom? Mislim, mi smo se čuli pre nekog vremena potpuno nevezano od svega ovoga, generalno tako s vremena na vreme se dopisivali. Ja sam letos, na duše, izabrao sam izuzetno topao dan što pokazuje da nisam baš dovoljno promislio. Ja sam svratio, meni je tu bio odmor za mozak. Prvo što smo seli, posle se ispričamo kod ljudi, a drugo što si mi proveo kroz sve, jer naravno da si dete u fabrici slatkiša u tom trenutku. Koliko je to prosto nešto zašto si otvoren da ljudi svrate, da vide? Znam da ljudi sve češće lično vole da preuzmu i tako dalje. 

Dalibor Trkulja: Pa taj neki zadnji korak kad mi to sve od momenta čovek se javio, poručio, pravili smo, on se oduševljavao sa slikama ili kako god. Nama je lepo da vidimo taj osmeh kad smo mi s one strane, ne vidimo šta on otvara i kad uzme. I onda ta neka sreća sa tim što je kupio je neki završni korak u celom tom procesu izrade, bar za mene, za našu radionicu. Tako da mi volimo kad ljudi dođu lično da preuzmu. Nikad to ne, retko kad bude da neko ne želi da vide radionicu. E sad, sam ulazak u radionicu, uvek idemo naravno u kovačnicu prvo koja jeste najprljavija, ali naravno recimo da, ajde sad da ne lupam malo da 70% njih kaže, miris kao kod dede u kovačnici nekad, jel nekad? Jer svako selo imalo makar dve, tri kovačnice i ostalo je to ljudima, sam taj miris, sam taj izgled kovačnice u nekom lepom sećanju iz detinjstva definitivno. 

Ivan Minić: Ti radionice su, ja i dalje imam taj miris stolarske radionice i one krupne piljevine koja je nastala negde u procesu, u sećanju, ja sam klinac, imao sam hrčka, a u tom trenutku nije postojalo to kao da se kupi pakovano kod nas, što može da kupiš pakovanu piljevinu, nego moraš da odeš kod lokalnog stolara da se dogovoriš sa njim, da dođeš da pokupiš s vremena na vreme i sve, i taj moment kad otvoriš vrata i kad uđeš i kad osetiš onaj miris drveta, tutkala, svega što se tu, što se meša, to je onako potpuno, potpuno, mislim, i sad mi se desi ponekad, pošto znaš i sam da obilazim male biznise, kad osetim neki od tih mirisa iz detinjstva, to je, tad bukvalno transformiše te vrati te 40 godina unazad, budeš ponovo dete. 

Dalibor Trkulja: Bukvalno, oduševe se ljudi sa tim, za mene je to prljava radionica i po to nekom pravilu to bude kada je najprljavija, naravno, kad nismo počistili, kada je jednostavno haos oko posla, ne stignemo, ali nešto i ne gledam, mislim, takav je posao, ne možemo, mi sad to držimo kao apoteku, kada ćemo raditi, definitivno. Tako da, ali vole ljudi, jako mi, mi volimo kad definitivno se vrate do nas, svaki dan smo radionici, sem nedelje, od 8 ujutro do 17-18h poslepodne i jako često ljudi dođe, dovedu decu da vide, onako čitava porodica dođe po nož, deca se igraju, vide da se tamo kod nas ima i životinja i svega od naših klinaca, tako da, lepo je. Definitivno, kao što rekao, to je neki zadnji korak, kad god čovek može da dođe da preuzme lično, to je onako, i nama je zadovoljstvo. 

Ivan Minić: Dalibore, hvala ti što si podelio ovo. I dalje je mnogo interesantnije gledati sadržaj koji objavljuješ na Instagramu ili TikToku, zato što tamo ima vatre, tamo ima finalnog proizvoda, a mi sad ovde sedimo u mračnoj sobi i pričamo, i onaj ko sluša čak ne može ni da nas vidi, ali nadam se da smo uspeli bar malo da im dočaramo kako nastaje sve to i koliko truda nastaje na kraju taj proizvod koji je toliko lep i koji kasnije učestvuje u nekim važnim životnim dešavanjima ljudi koji ga kupuju. Ja stvarno mislim da su, da je posebna stvar kada nekome koga voliš pokloniš neki zanatski proizvod gde znaš čoveka koji ga je napravio i veruješ tom čoveku i toj osobi koju voliš pokloniš nešto što je baš samo za nju. Koliko god ja voleo nemački standard i sve što u to ide, sve je to u redu, ali to je jedan od hiljadu ili od sto hiljada ili od milion komada, ovo je nešto što je baš samo za tebe. E sad još samo krenite da planirate 18 meseci unapred i sve će da bude kako treba, znači birajte da to budu osobe koje nećete želeti da promenite za 18 meseci ili se zapljunite pa onda odlučite za 18 meseci za koga je. 

Dalibor Trkulja: Za koga je, da, imamo i toga naravno. 

Ivan Minić: Još jednom ti hvala, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno. Ispratite sve što Dalibor radi sa suprugom jer prosto svi mi koji sedimo za računarima po ceo dan imamo potrebu s vremena na vremena i da uradimo nešto rukama, onda shvatimo da više nemamo nijednu veštinu u tim rukama, ali makar ono možemo sebe da smirujemo time što gledamo druge ljude kako nešto rade. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Hvala vam.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.