Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: U sklopu toga lutanja istorijom srpskog interneta i onoga što je bilo pre interneta i IT-a i svega toga, dao sam sebi bukvalno zadatak da ću tako s vremena na vreme da dovedem te neke drugare koji su tu od praistorije, da malo i nas starije podsete na to kako je to bilo, zato što je video koliko god bilo traumatično, teško, komplikovano i sve ostalo. To su najlepše stvari kojih se sećamo. A da ovim nekim klincima koji su došli i misle da je internet nastao kad je otvoren Facebook ili WordPress ili, ne daj bože, Webflow, da shvate da su se neke prilično cool stvari dešavale i dok nije bilo ničega od toga i dok nije bilo grafičkih interfejsa, kamoli nečeg drugog. Tako da u sklopu svega toga danas je sa mnom moj dragi prijatelj Bogdan Kecman. Kecmane, dobro mi došao. 

Bogdan Kecman: Hvala, bolje ti našao. 

Ivan Minić: Šta ti u stvari sad radiš, kako ti opišeš kad te neko pita šta ti radiš? 

Bogdan Kecman: Filozofiram. Filozofiram, solim pamet drugima, rešavam probleme. Rešavam probleme koje nikog drugi ne može da reši. Recimo da bi to u najkraćem bilo. 

Ivan Minić: Formalno, pravno? 

Bogdan Kecman: Formalno, pravno, u Oracle sam Senior Principal Technical Manager. Technical MySQL Cluster Manager, to mi je u Oracle titula, a paralelno sa tim vodim grupu, jednu recimo da je tako nazovemo koja se zove B-team, koja je konglomeracija jedne količine firmi koja se bave svem svačim, od softvera za mašine za pranje i pregledanje veša, do nišanskih sprava za tankove. 

Ivan Minić: Komplikovane stvari. 

Bogdan Kecman: Da. Tako je to. 

Ivan Minić: Dobro, krećemo od onoga kako uvek krećemo razgovore u Pojačalu, a to je mančmelo pitanje, šta si ti hteo da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Bogdan Kecman: Komplikovano, komplikovano. Ovaj, nisam znao u startu šta hoću da budem, znao sam šta neću da budem i znao sam šta me zanima. Ono što sam znao da neću da budem, shvatio sam dosta rano kao klinac da neću da imam mnogo veze s ljudima. Ovaj, pošto sam mnogo vremena provodio u sportu, u svakodnevnim treninzima, shvatio sam da ljudi nisu moje okruženje. To sam znao da neću, a ono što sam znao da me jako zanima je to kako stvari rade. Mnogo me je zanimalo kako stvari rade i zašto rade. I ovaj, ćale, moj mislim da i dalje ima negde u nekoj garaži džak od jednog dvesta kila rastavljenih satova. Uređaja razno raznih koje sam ja rastavio kao klinac od četiri, pet godina i nikad nisam sastavio. Sastavljanje je bilo malo komplikovano. To je onako u startu krenuo sam sa tim, a onda posle vremenom sam shvatio da ću budem neko ko nešto pravi, šta god. Ali da nešto, napravim neku novu vrednost. I to mi je nešto što me guralo kroz veći deo života. Od onog, pravljenja audio pojačala kao klinac, kao prvog mog ulaza u svet elektronike, pravljenja softvera za, ne znam, vođenje videoklubova, ko se seća videoklubova, ovaj, pa danas do toga da sam, ono, u kortimu reprapo već petnaest godina i pravim te 3d štampače i neko sam u tom svetu. Tako da, taj neki maker mentalitet, mislim da postoji u početku. 

Ivan Minić: Koliko je to bilo posledica neposrednog okruženja u kojem si rastao?

Bogdan Kecman: Pa verovatno, znaš, mislim, ono što je tu interesantno je, na primer, moji su došli iz ničega, bukvalno. Ono, moja Keva je morala pobegnuti od kuće da bi završila osnovnu školu, pošto joj ćale nije dao da idu u školu. Ona je iz toga, došla do toga da bude profesor hemije. Znači, bukvalno od onog, znači, na silu završavanja osnovne škole, srednje škole, fakulteta sa nama, znači nas je tri brata, ona je sa nama, trojicom bebama, ona završila faks, što je onako. Ćale isto, ćale moj je poginuo u ratu kad je imao par godina, a Keva par godina posle toga od tifusa. On je odrastao, ono, bukvalno po domovima, u ničem, iz ničega, da bi došao do toga da bude, ne znam, drugi u svojoj generaciji koji je završio ETF. Nije pao nijedan ispit, sve je položio u prvom roku. Znači, onako, ljudi su bukvalno ničega dobacili do neke, do neke ozbiljne priče. Bio je drugi na svetu u rvanju vicešampion. Mislim, nije ono… Ove, tako da sam ja sad rastao tu oko nekih ljudi koji su vrlo mnogo skočili iz ničega u nešto. 

Ivan Minić: Koji su sad cimali. 

Bogdan Kecman: Ovaj, i sada to ti je neki pritisak. Mislim, kao ti treba budeš bolji od svojih roditelja. Realno, ja bih bio bolji od njih, sad treba budem, ne znam, ono, Nikola Tesla i Ajnštajn, razumeš? Što je, znaš, nemoguće. Ove, jer ja startujem sa neke vrlo visoke pozicije. Čak i za prosek u Beogradu ja startujem sa neke jako visoke pozicije, jer su mi oni to obezbedili. Tako da da bi napravio njih u skupinu, ono, ja skočim na mesec. Ovaj, ali, to je isto ta visoka polazna osnova s kojom sam ja krenuo je njihova zasluga. I to je definitivno važno. Jer, vidi, ja sam 1982. dobio Commodore 64, kada niko nije znao šta je Commodore 64. Znači, ljudi su 1990. dobili Commodore 64. Ove, ja sam 1985. dobio XT. Kada niko nije znao šta je XT, svi su govorili za monitor i tastaturu, a to su kompjuter, odnosno kompjuter i TV, a ono, uporediš verovatno je bio hard disk. Da ne kažem, moj ćale je 1985. kupio i štampač. I to kolor štampač, matrični, 9 pina kolor, koji ima traku koja se diže. Znači, to su za to vreme gotovo nepojmljive stvari. I to neko ko nije živeo u takvom okruženju nije mogao dobije. Ja, okej, ja sam imao tog ćaleta, tako radio tada Yugelu, kao inženjer, koji je to meni obezbedio. Sad, posle sam ja saznao da su oni štedeli godinama, da bi se to desilo, to nije bilo tako jednostavno. Da je ta XT, na primer, košta sedam hiljada maraka, a da je plata bila soma maraka, na primer, i da bi uštedeo 7 soma toj godini dana, ono odricanja, i stiskanja i onoga bi to bilo. Naravno, ja to kao klinac nisam znao, nisam umeo baš ni da poštujem. I danas znam kako to izgleda kad vidim svoju decu. Ali da, definitivno ima veze sa tim okruženjem. Ja sam njima i dao nazad nešto. Imali su neku povratnu informaciju od mene. Ja se sećam kad je došao taj Komodor 1982. Pri tom ja u tom trenutku, imam 7 godina. Ja sam bio u fazonu ovaj, totalno dosadno, ovde ima samo neke igrice. I nisu me igrice tada nešto preterano zanimale, ali mene je zanimalo da ja to napravim, da to nešto radi što ja hoću. I jako je bilo malo časopisa tada i svega, ali nabavili su oni meni neke časopise. A tu je opet isto sreća, isto okolina. Mene tri godine Keva vodila ovde negde u grad. Pošto smo bili na Zelenom Vencu, sam odrastao. Ne sećam se koja je škola stranih jezika bila. Ja sam učio engleski s tri godine. I ja sam sa šest odlično čitao, engleski razumeo i sve ostalo, tako da strani magazini bili skroz ok. I tu su, sećam se, bili su neki magazini gde si ti imao po pet, šest strana u hex kodu neke programe koje si ti mogao da ubaciš u Commodore-a i onda kao imaš program. I onda si mogao da ga snimiš na kasetu i to. Bukvalno si ga prekucavao. I sad to sam ja prekucao dva, tri ta programa, nebitno, bilo je sve neke glupe igre, ništa zanimljivo. Ali jedan je bio hex editor. I što je najbolja fora, uz taj hex editor išlo objašnjenje šta ti hex-ovi u stvari znače. Znači, ne znam, ove, nop, one, load, store i tako dalje. I tu sam ja počeo kapiram mašinski jezik, ali nisam uspeo da napravim ništa svoje. 

Ivan Minić: Dobro, to je jako kompleksno. 

Bogdan Kecman: Ali sam skapirao vezu. Znači, skapirao sam da to ima neke veze jedno s drugim. I tu sam ja prilično batalio tu mašinu. Znači, ja sam igrao s njom intenzivno 6-7 meseci. Pokušavamo nešto, malo te igrice, ovo ono. I onda je ćale tu mašinu prodao. Prodao je nekom svom drugaru koji radio s njom u kancelariji. Sećam se čika Gaja. Koji je na toj mašini napisao softvere za knjigovodstvo. Znači, ono, ozbiljna priča skroz za Commodore 64. Ono, za ne poverovati. Da bi 84. on bio u fazonu da je vreme da mi ponovo kupi mašinu. I pričao sa svojim tada kolegama u kancu, taj čovek i danas. Neka velika faca u elektro… Ovi što kupuju i prodaju struju i to. Bulatović se preziva čovek. Zapamtio sam, jer je mnogo mi pomogao tih mojih mladih godina. I on je ubedio ćaleta da sve to Commodore i Spectrum i sve to što je tada to sve ovo normalno. I da on meni treba kupiti PC, pošto je PC budućnost. I kad mi kupuje već kompjuter… Mislim, kompjuter bez štampača, to je kurac, jebiga. I moj ćale ode za Nemačku i donese… leto 85. ili 84. sad više ne znam. Mislim, 85. leto. Donese mi komp u delovima kako to je bilo tada. Bond neki, 512 kB, nije bio ni sa 640. I ostavi ga, oni su došli jutro nešto četiri, on ga je ostavio onako u kesama, jebiga, dole u dnevnoj sobi. I otišao jutro na posao. I kao doći će on s posla sa Bulatom da mi pokaže on. I sad šta je fora? On je 84. kad je meni rekao će šta mi kupi, on mi je rekao šta će da mi kupi. Oni su tad već znali, to je bila neka zima, recimo, 84. A ovo je bilo leto 85. znači ono 6 meseci pre toga. I nabavi mi iz Sarajevske Energoinvest, ja mislim da se zvala firma, iz Sarajeva ekipa, mu iskopira knjige o XT-u, o G-Basic-u. I još, sad ne sećam se, tri knjige su bile. Ja sam to za tih 6 meseci naučio napamet. I kad je došla ta mašina, ja sam ujutro ustao, ja sam sišao dolje, sklopio to sve već, namotirao na moj sto, upalio, G-Basic isprobao nešto što mi je palo na pameet da probam. I malo tu po dosu vršljao, provalio šta kako. I mislim, u nekom trenutku dolazi Ćale i god. I kao, k’o ti je sklopio komp? I ja kao, šta k’o, mislim, našao ja delove, brate, k’a bolje, ne može, ne možeš da nabodeš pogrešan ako nisi debil. Realno, znaš, nije kao da su konektori svi isti, svaki ide na svoje, nema neke filozofije. I tu čovek kao se oduševi, kao, ili imaš neka pitanja, ja reku, vidi, ja sam sebe napisao moj program neki u Basicu za telefonski imenik. Ali kao potpuno mi je retardirano da ja sad dodajem ovo kao data, dole kao i sad podatke od mojih drugara. Jel mogu ja nekako to negde da, ono, čuvam i da uzimam i da mogu da pretražujem? Ovako mi je kao potpuno, ono, glupo. I on se čovek zbuni. Objasni mi da za to bi sad ja trebao da napravim neki fajl koji bi bio neka baza podataka, neke indekse i ovo, ono. Znači, pritom, šta ja imam u tom trenutku deset godina? I tu, šta znam ja, ono, kapiram tu neke stvari polako, on mi tu nabavi nekog softvera. Ja krenem, pišem u tom Basic-u i taj Basic je, brate, spor. I limitiran. 

Ivan Minić: Super je za tekstualne avanture i ni za šta više. 

Bogdan Kecman: I setim se ja one priče sa 64-ka i oni hex kodova. I tražim ja njemu da on meni nabavi neki hex editor. I donese mi čovek hex editor i ja uzmem i krenem polako sve one komande da dampujem hex, da štampam. I da krenem da provaljujem kako to radi. I tu ja uklavirim otprilike taj 8088 instruction set po hexu. I krenem da pravim neke programčiće, tako. I sad prošlo je tu, recimo, dva, tri meseca, zovnem ja tog čoveka kada on to vidi, on vidi to, oduševi se i kaže, da, vidiš to je ono što se zove assembler. I donese i Microsoft assembler i neku knjigu, isto ono, 67 kopija. I to, i shvatim da je mnogo lakše kucaš mug nego, ne znam, sedam SEV-ja, dobro, da naučiš tako povremeno neke stvari. I tu se ja krenem, čukam assembler i u assembleru sam ja napisao prvi taj softver za video klub, ovaj koji se posle lepo prodavao. Tako da većina mojih drugara su u tom trenutku imali neku Amiga 500, imali su neki Commodore 64 Spectrum ili nisu imali ništa. Tako da okruženje definitivno, znaš, i ko je imao, znaš, ja sam imao tog ćaletovog drugara, imao sam drugog ćaletovog drugara, imao sam te ljude iz Sarajeva koji su slali te knjige. Nisi mogao baš da dođeš do informacije tako lako, nisi mogao da dođeš do softvera tako lako, nisi mogao. Ovo nije imao k’o te nauči, časopisi su bili smešni, davali su pogrešne, netačne informacije. Znali su manje od nas klinaca koji su se tim bavili, ono bilo baš… 

Ivan Minić: Dobro, vi biste bili entuzijasti koji su nenormalno brzo učili, a časopise su uglavnom pokretali ljudi koji su u zrelim godinama i sad je to nešto novo i njihovo ulog u popularizaciji je važan. 

Bogdan Kecman: No naravno, ne daleko od toga, ono, svaka njima čast… 

Ivan Minić: Ali ako si hteo nešto hardcore da naučiš, morao si da budeš hardcore. 

Bogdan Kecman: Da, da, da, tako je to. 

Ivan Minić: A kaži ti meni, za sve to vreme, sport je i dalje bitan deo tvog života? Pa vidi, ja se prohodao na strunjači, znači, bukvalno, znači nije ono kao u prenosnom značenju. Nas je trojica, moj ćale, kad sam se ja rodio, on je još uvek aktivno trenirao. On je 80te, ako se ja dobro sećam, bio u Meksiku na prvenstvu. Nebitno. 74. je bio na Olimpijadi, znači, još uvek je bio vrlo, vrlo aktivan. Tako da je ono, to svakodnevni trening i to. Tako da, kada sam bio beba, on me ponese na trening, baci me na strunjaču. Ono da čovek trenira, ja, šta god, moj problem, znaš. Tako da meni strunjača je bilo neko nativno okruženje. Ali, ovaj, i onda kako sam ja rastao, to je bilo nekako normalno. Nisam se ja ni pitao nešto, da li hoću, znaš. To je, imaš tih desetak treninga nedeljno, imaš svako veče, svaki vikend imaš neko takmičenje, skoro, više od pola godine. I to je to, znaš. Hteo ne hteo da sam želeo ili nisam, ni ne znaš. Kako što rekoh, stvarno me niko ništa nije pitao oko toga. E sad, ja sam tu shvatio neke stvari o sebi. Mnogo toga naučiš u sportu. Ja shvatio da me takmičenje s drugima ne interesuje. Shvatio sam ne samo me takmičenje, da me drugi ne interesuju, uopšte. Znači, njihove mišljenje, šta oni žele, uopšte me ne zanima. Ovaj, i to je jedan od razloga što ja nikad nisam ništa uspeo u tom rvanju. Mislim, i kad jesam, ne znam, bio sam prvak Beograda, ni ma, znaš. Više mi znači, recimo, što sam bio četvrti u Srbiji, zato što sam to hteo. To sam sam sa sobom, sam se takmičio, bukvalno, sam prema sebi da nešto, i tu sam uspeo nešto što sam mislio da ne mogu, i to mi je značilo. A ovako, ne, nisam takmičarski tip, nikad nisam, nemam potrebu da se hvalim. Nikad mi nije to bilo interesantno, ali mi je bilo važno da napredujem što god da radim. Znači, da sam danas bolji nego juče. Sam sa sobom. Znači, ne mora to niko da zna, čak mi je drago da niko ne zna. Ovaj, tako da u tom rvanju kažu da sam bio dobar, kažu da sam kapirao i zahvate, i taktiku, i tehniku, i bio sam dosta jak, zato što sam voleo raditi dosadne stvari. Voleo sam da se sklonim i, ono, pusti me, i ja ću raditi danas dva sata trbušnjake, samo nemoj niko ništa me pita i da me ne smara niko, i meni do jaja. Ovaj, takođe tu upoznaš ljude koje inače ne bi imao priliku. Ovaj, kompjuteraši, to je jedna ekipa koja je specifična, dosta zatvorena. Ovaj, ta neka ekipa na Zelenom Vencu, posle gore ekipa na Banjici, to su opet, posebno na Banjici, to su glavnom deca vojnih lica, vrlo specifična i iskompleksirana ekipa. Ovaj, sportisti su skroz druga priča, ono, prvo dolaze sa različitih strana, imaju različite priče, različito poreklo, različita okruženja, različito sve. Imali smo, ono, Rome, imali smo Šiptare, imali smo Muslimane, imali smo Mađare, imali smo, znači, potpuno, ono, s brda, s dola, Ličane, imali smo ljude koji, ono, kojima normalno ustanje u četiri ujutru. Znaš, zezali smo se za Mađare, ovi iz Vojvodine, da, ono, kad, mislim, mali Mađar se rodi, tata mu kupi malog medveda i onda raste mali Mađar, raste medved sa njim, pošto su se bili ovolike, brate, i, znači, ludilo, dođe pojedu nas sa gaćama. Tako da, to je neki benefit koji sam ja imao iz sporta i to što nisam zakržljao skroz. Inače, s ovim mojim današnjim životom i svim ostalim, verovatno bi bio, ono, bih bio- bih riknuo da nije bilo tih 20 godina sporta. Ali one priče koje se inače vezuju za sport, ono, kao borbenost, takmičarski duh, kolektivni duh, grupne priče, mislim, ja sam ti, nema to neke grupne priče, ono, to je individualni sport. Ovaj, tako da nema tu, znaš, kao mi smo kao grupa, nismo kao grupa ništa, brate. Ti si sam i sam si na strunjači i to, ako ti je neko nešto savetovao to je plafon, sve što su radio, radio si sam sa svojom, od dve ruke i dve noge, znaš. Cela ta sportska priča koja se inače pedla kao korisna u biznisu, u ovom i u onome, ja to nisam imao zbog toga kakav sam ja, ne zbog toga kakav je sport. Jer ja nisam takmičarski duh, ja ne volim ljude, ja volim da sam sam. Ali da, bio je tu i značio mi je, značio mi je u životu sam na nailazio na ljude koje sam upoznao tada i koji su mi, bez ikakvog traženja, očekivanja i svega ostalog, pomagali u životu potpuno ono, iznenađujuće, neočekivano. I nadam se da sam ja nekom pomogao neočekivano, iznenađujuće isto, ali ta neka strana sporta koja je popularna u biznis pričama kod mene nije postojala, samo ovaj zdravstveni deo je kod mene bio vrlo zdrav.

Ivan Minić: Dobro, i razvoj tih radnih navika i svega toga. 

Bogdan Kecman: Pa, radne navike su komplikovano stvarane. Ja imam problem što sam, što nisam previše pametan, a nisam ni glup. I to je najgora stvar za obrazovni sistem moje generacije i par generacija pre posle. Jer je sistem napravljen za glupe i ume da prepozna one ekstremno pametne. I sad oni ekstremno pametni i oni se ispreskaču tamo i da im se nešto i oni super nešto prođu. I ovi glupi njih se natra da nešto rade. A ovi koji su ono, kao okej, kao ja, oni su prepušteni sami sebi. I ja sam ceo, ceo, brate, školski sistem prespavao. Ja sam bio dovoljno pametan da mogu da imam dvojku i svega bez da uložim trunku truda i meni to je bilo dovoljno. A školu totalno nije zanimao k’o sam ja i šta sam ja. Da bi se ono nešto cimali oko toga, tako smo se mi to dogovorili da ja to prođem. 

Ivan Minić: Da ne praviš probleme i to je to. 

Bogdan Kecman: To, to, znaš, mislim, ja se sećam čuvene rečenice moje razredne u četvrtom Beogradskoj, koja tamo nekome u razredu drži mu lekciju i kaže, evo, pogledaj Kecmana. To je lepo spava na času, i nikome ne smeta. To su neke radne navike, opet i to je, znači ja sam imao to neko moranje i odlaženje na trening. Ali nije to, nikad mi je ni nešto prestalo naviku. Ja kad sam prestao trenirati, ja sam prestao. 

Ivan Minić: Samo si prestao da ideš to i to. 

Bogdan Kecman: Sve, sve. Znači to nije kao ja sam prestao, ja sam ono tone down. Ne, ja sam samo, to je to, kao, završio sam. Što nije dobro. Znaš, ja sam ponovo krenuo malo nešto, vežbom mislim, mator sam, kreće zdravlje da imam probleme sa zdravljem, probleme, moram malo da dođem sebi. Brate, svaki put kad radim nešto teško i mrzi me. Znaš, tako da, radne navike, ne, nisam ih stekao, problematične su mi. Znaš, sad, ja imam taj problem što sam sa sobom, ja ću tebi da opravdam šta god hoćeš. Znači, nemam nikakva problema, imao sam, imao sam šefove koji su ono, pričali će da mi vade oči kašikom, razumeš. Da, ne znam ovo i ono, nisam dolazio, sam spavao do 12. Ali, ovi su me trpeli, jer sam im trebao. Tako da, njima ću ja da opravdam šta god oćeš, zašto nisam došao, zašto sam spavao, nikakav problem mi nije da opravdam šta god oću bilo kome. Ali sebi ne mogu opravdati ništa. E, to je problem. Nisu mi nikad bili jasni ljudi koji mogu sebe da lažu. Znaš, kad tebe znaš da nisi, ne kako sebe možeš da slažeš da jesi kad znaš da nisi. Mislim, okej, lažeš nekog drugog, kako sebe. E, sad, ne znam, čuo sam skoro da te postoji ta neka psihička bolest, kod kad ti napraviš sam sebi sve to kome živiš i onda tako sam sebe lažeš. A, nemam tu bolest. Ne mogu sam sebe, ne mogu sebe nikako da slažem. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Dobro, ali, škola te nije zanimala, došlo je vreme za faks. Ti si se već dovoljno dugo bavio svojim hobijem sa računarima, koji je već prerastao da ne bude baš samo hobi i šta onda. 

Bogdan Kecman: Pa, vidi, ta priča je sad, neka osnovna, srednja škola imaju taj neki čudan put. Ili ja sam sada sa tim, sa tim mojim radom mogu zaraditi neki dinar. I ja sam 1989. godine, znači sam prvi srednje, ja sam uspeo da kupim 486-icu. Radim, ali 486-icu, koja je u tom trenutku koštala 25.000 maraka. Sa tom nekom Digiboard karticom unutra i nekim ludilima. 

Ivan Minić: Do mene je stiglo 1993. i još tad je bilo dobro. 

Bogdan Kecman: 16 megabajta rama, 650 megabajta zgazi disk, iz Linux-om na sebi. Jako bitan detalj. U tom trenutku je Svet kompjutera objavio kako su Ameri napravili, Intel je napravio 486 procesor, ali ne mogu da naprave kompjuter jer im se resetuje. To je tema, naslov je bio samoresetujuća mašina, ili tako neka priča. Ja sam bio u fazonu brate eno ga moj kod kuće radi. Ima turbo dugme, 336D6, 3.6 MHz-a, DX486, 16 megabajta rama, 650 megabajta zgazi disk. Ovolik je, brate. Ima 7 kila. Kad sam ja kupio tu mašinu, ja sam upoznao čudo ljudi u Beogradu za koje nisam znao da postoje. Upoznao sam Ćosiće, Gama, koji su tada bili jedini poznati brend u Beogradu koji su radili nešto sa ozbiljnim mašinama. Ja sam Ćosića tada, pošto sam ja uz taj kompjuter kupio još jedan i još neka dva štampača, pa sam Ćosiću prodao nešto, to je jedan štampač neki ultrabrzi nešto i bacio kutiju papira za dva minuta. Za štampanje računa i tih stvari. 

Ivan Minić: I danas se štampaju računi. 

Bogdan Kecman: I tu sam ja upoznao Ćosića i Gamu, oni su me naučili šta je Gazi, šta su ti portovi neki čudni, šta je taj Digiboard sa 64 serijska porta. Svašta su oni tu mene nešto naučili i tu se ostvario neki kontakt ono da imam koga nešto pitam. I oni su me upoznali sa još nekim ljudima, sa nekim likom se zaboravio kako se zove dole kod Bigza je bio, on je prodavao polovan Hardware, njemu sam prodao posle tu Digiboard karticu. Ove i sa nekim likom gore na Vidikovcu isto koji je radio sa tim Digibordom. I taj lik mi je objasnio šta je Zenix, kako se koristi Zenix i dao mi neku knjigu. I tu sam se ja zaljubio u Unix. I krenuo da radim sa Unixom ozbiljno. U to vreme se kreira prva hackerska grupa u Jugoslaviji, Hackers Anonymous, koju prave Dominator, Safe, Mad, Q i ne znam dalje još neko. BBS već postoje neko vreme na našoj sceni. Ali Hackers Anonymous vata ideju da oni u stvari nemaju nijednog pravog hackera u grupi, oni su uglavnom svi umetnici. Domino je jedan od ljudi koji su doneli tehno u Srbiju. I pravio je taj tehno i koncerte i kažu ljudi da je dobar. Nikad nisam slušao, ne volim. I sad u tom nekom trenutku oni su hteli i neke hakere prave. Q je bio sa mnom u razredu, u srednjoj školi. I tu je bio Phantom Lord koji je isto tada radio na Unixu. I bio sam ja koji sam radio na Zenixu. I nas dvojica smo znali to ono, da programiramo i čitali svašta nešto. I onda oni nas startuju da se mi kao joinamo. I tu se ja priključim i tada Hacker’s Anonymous postane CoRRoSioN. Čuvena prva ozbiljna hackerska grupa u staroj Jugoslaviji. I tu realno mi gubimo celu noć na netu. S tim što nama srpski BBS-ovi, ono što je bilo u Srbiji tada interesantno, Sezam i slično, nama to nije bilo zanimljivo. Mi smo imali malo drugačije ideje. Kada siđeš u podrum u neke zgrade, one table sa telefonskim priključicima se mnogo lako otvaraju. I ja sam tada već bio dosta iskusan s elektronikom. Mi smo pravili neke male prenosne računare. Male prenosne, mislim prevozive. I onda se ti uvališ u neki podrum od neke zgrade i zakačiš se nekome na telefon i zakačiš se na neki Dial-in, Chicago ili tako nešto i ostaneš do jutru. I sad mi smo tu skidali software, informacije, svašta nešto. I sad ti čuješ kao ne znam onaj tamo, odjednom ci ti je u moj račun za telefon pet hiljada maraka. Ali kao opet te temu otkače, pošto je moj normalan račun ono kao šest maraka, šest maraka, šest maraka, šest maraka i sad ti je opet neka greška. I onda ti kada to lepo prošaraš po celom naselju, nikad te ne uvate. Jedini problem je što ti kada celu noć sediš  na netu, današnji klinci, ja pokušavam mojom sinom da objasim da ti pustiš u 9 uveče da se skida slika Samantha Fox, crno bela. I ona se skida do ujutru, razumeš? I ti ujutru dobiješ random gif. Ono Samantha Fox u ne znam 320×200. To su neke stvari koje naučite strpljenju. Kad ti tako celu noć provedeš, onda kada ujutru odeš u školu, ti moraš spavati. I tako sam ja prošao celu tu srednju školu, 1991. godine, treći srednji otprilike, se pojavio Linux. To smo upoznali Đurića iz Zvornika, odnosno mislim da on iz Sarajeva, ali da je izbegao Zvornik. Radio je tamo u nekoj telefonskoj centrali i onda nas je on spajao. Više nismo morali da krademo. Nas on pozove iz telefonske govornice i pozove neki dial-up po Americi i onda nas spoji. I onda mi našim modemom idemo direkt ovde i tamo. To je tako funkcionisalo. On je čovek koji je najviše zaslužan za proliferaciju Linux-a u Srbiji. Svi ga znamo. Čovek je… On je i novinar… Stao mi je mozak kako se zove čovek? Bio je jako važan. Koji mi je doneo punu kesu disketa dole na Autokomandi, sećam se. Kesa ona iz C-marketa. Puna disketa da instaliramo Linux. Novica Milić. Mega lik. Ja mislim da on je išao i bukvalno ja kad sam završio instalaciju, on dođe kod mene, uzme diskete, nosi nekom sledećem. Išao joj okolo i priča svima kako je Linux do jaja, kako je Linux mora se naučiti. Svašta smo to nešto naučili i radili i napravili kontakte i imali dobre kontakte sa Tihom na Fonu, sa Večom na Galebu i tamo sa Frletom Berijem i celom tom ekipom. I onda se je završila ta srednja škola. I to se kaže došao faks. I vojska, i rat, i svakakva neka sranja su tu bila u opticaju i ja jako nisam hteo da ratujem. Jako nisam hteo da služim vojsku i nisam uspeo upisati METEF. Zato što sam spavao u srednjoj školi, imao sam sve dvojke i to što sam dobio 100 poena iz matematike, 100 poena iz fizike, nije bilo dovoljno da budem iznad crte. Ali sam bio iznad crte na mašincu i upišem mašinac. Koji mi nije zanimljivo, ne mogu da ti objasnim. Paralelno sa mašincem, ja sa PHL-om i Q-om odem za Novi Sad, jer sam tamo radio ranije i položim prijemni u Novom Sadu i upišem METEF u Novom Sadu. I paralelno sa tim odem u Podgoricu i upišem METEF u Podgorici. Tako da ja te godine imam upisana tri fakulteta. I ne idem ni na jedan. Lažem, kevu i ćaleta, baronišem, solim. Znači, najgluplje moguće fore. Ćaleta sam odavno naučio da čitam i da znam kako komuniciram s njim, da dobijem ono što hoću. Najružnije moguće blam me od samog sebe, brate, a šta da radim. I ja tu našao posao, jako brzo. Znači, već sto leta po završenoj srednjoj školi. Ja dobijem posao u firmi koja se zvala S-Soft, za koju je jedan momak iz CoRRoSioN, Saj, Saj Hulud. On je za njih radio neki dizajn i neke kurseve koje su oni držali. I on me preporučuje, tamo oni su odlučili da naprave drugi provider u Srbiji. Tada je postao samo EUnet. I oni su hteli da naprave provider, i ja sam im preporučen ko nekako to može da uradi. U stvari, ne, pomešao sam. Ne, to je bilo kasnije, to je bilo par godina kasnije. Pre toga su bili Ćosići, to leto su bili Ćosići. Kupitarsko istraživačko društvo, koje je držao Vuja Ćosić i Vesna Ćosić. Oni su ljudi koji su posle toga napravili bajt. On je brat od Ćosić-Game. Da, da, ja sam kod njih došao. Isto me Saja preporučio i Domino, koji su tamo nešto radili. Imali su veze sa Studijom B. Džajero je radio na Studiju B, isto iz CoRRoSioN-a. A mene su, da, mene su preporučili tamo, i ja sam došao da vodim ceo taj klub. I ja sam vodio taj klub. Ono što je interesantna priča za taj klub je, to je i pored bioskopa Odeon bivšeg. Na vrhu, znači, 3-4 sprata i iznad mene radio Boletov Ćale u vremenu. Tu sam upoznao Boletovog Ćaleta. Tu sam upoznao Bolete jer ga je Ćala ostavljao kod mene da ga čuvam. Viktora, pošto Viktor je sin od Vesne i Vuje. Mala Marijana. I tu se sada skuplja jedna do jaja ekipa. Mislim, oni su sad u tom trenutku, ono, imaju 10 godina. Znači, baš su mali. Ali kreće neki moj dodir sa nekom do jaja ekipom. Ja sam u tom trenutku slušao isključivo klasiku i heavy metal. Znači, nisam slušao ništa drugo. Nisam prihvatao da postoji druga muzika, osim toga. Mene Boletova keva navukla na džez i na bluz. U nekom trenutku je Boletov Ćale bio u fazonu da je moja žena hoće prebaciti neki CD u mp3-eve. I kao da joj pokažeš kako to ona može sama da radi. I onda sam je otišao kod Boleta kući i bio je CD Dijane Kral, ako se ja dobro sećam. I tu je on, okej, ja sam pokazao ženi kako to da prebaci sve. I onda ona meni pustila to i ja odlepim. I onda krenula mi pušta svašta nešto drugo iz te neke džez, bluz varijante. I kažem ti, Boletova keva me navukla na džez i na bluz. Boletov Ćale mi je dao neke prve hintove oko razumevanja boljeg koncepta computer security-a. Znači u to vreme jesam bio haker i jesam pravio sranje i sve, to je mnogo više bilo na nekom klinačkom nivou. Upoznavanje sa Boletovim Ćaletom je bukvalno podiglo tri kategorije iznad toga. Tu sam upoznao Željka Krnetu, pola Krnetu, znaš čoveka, koji je uspeo za dva i po sata, čovek se iscimao seo sa mnom i rekao, ok, naravno dva sata se ne mrdaš odavde, i uspeo da mi objasni zašto ne treba i dalje da programiramo Assembleru. Iako sam ja znao u tom trenutku i C, i Pascal, i svašta još nešto, ja sam uglavnom programirao Assembleru. On je čovek seo i inženjerski je mi objasnio zašto sam glup. Tako da je to bila jako dobra ekipa. Naravno faks, ništa. Otišao sam da položim matematiku kad je bio ispit, da bi video kako izgleda ispit na fakultetu, i položio sam matematiku. I to je to. Znači, bukvalno nula. Ono što se tu zanimljivo dešava, to je neka zima te godine, Vesna je sarađivala s Petnicom. Petnica je pravila prvi put, i ja mislim jedini, seminar u novinarstvu. I zovnu mene da im pomognem oko prelamanja novina. Znači, ništa oko novinarstva kao novinarstva, nego tehnički deo priče kako se prelamaju novine. Ja do tada nisam znao Petnica postoji. Ja idem u Petnicu i prsnem. Skroz. Ovaj, gomila normalnih ljudi, gomila ljudi s kojima može se komunicirati. Gomila starijih i mlađih ljudi s kojima može. Znači, potpuno trip out. Odradim ja tu, pomognem na tom seminaru. Šta sam mogao da pomognem? Upoznam se sa ljudima koji su vodili seminare informatike, elektronike, psihologije. Uvalim se da budem asistent i krenem da radim u Petnici kao mlađi saradnik, mlađi asistent. Prvo na seminaru psihologije, a posle na informatici i elektronici. Onda sam na informatici držao one tipove podataka, strukture podataka, one najosnovnije, najbitnije stvari koje ljudi obično preskaču, to mi Jane uvalio da ja radim. Ali se na kraju izdešavalo da sam ja ono do, tipa krenem u sedam popodne predavanja i do šest ujutro me Krnica ne pušta da izađem napolje, pričam o security-u, o tome kako radi internet, šta valja, šta ne valja i tako dalje. To je bilo super zanimljivo. I ta neka godina se završava, naravno ne dajem uslov za drugu godinu. Ali sam ja upisao tri fakulteta i nisam otišao u vojsku, što je važno. Sledeće godine, ja nisam znao kako ide sad ta varijanta, da li ako ponoviš ideš u vojsku, da li ovo, da li ono. Drugo, ja sam znao da ima mašinac, neću da studiram meni to. Nije, brate. Drugo, znaš, moj ćale je sad u fazonu, više nema šta da ga lažem, znači nisam dao nijedan ispit, sve što sam ja pričao tada. I oni su u fazonu šta sad, oćeš da radiš, oćeš da ideš u vojsku, oćeš ovo, oćeš ono. Da se prebacim na ETF ne mogu, jer mora bi da im bar neki uslov, nešto da im neki preduslov. Nemam šta da prebacim. Znači, realno mogu uraditi prijemni i opet. Prijemni bolje od onog ako sam ga radio prvi godinu, ja ću raditi. Imao sam 100-100. Znači, opet me dvojke iz srednje škole neće upisati na ETF. I ne znam kako se rodi ideja, elektronski fakultet u Nišu. 

Ivan Minić: Elektronski, da. 

Bogdan Kecman: I odem ja i upišem elektronski u Nišu. Odem dole, završim šta treba, upišem fakultet, prebacim papire, nađem gajbu neku, čak što više. Ne, ćale mi nađe gajbu iz Beograda. Neki njegov prijatelj nešto, njegov prijatelj izdaje sobu. I kao, ja dobijem adresu. Čak ni to nisam samo radio. I sad ništa ja ono koferče, otišao, stigoh tamo, upišem fakultet, video šta ima. I setim se ja da je na elektroniku dolazio neki lik koji se zove Hani. Koji radi nešto na fakultetu. I znam da u Nišu ima SiGraf, koji je jedini imao ozbiljne Unix mašine, tada u Srbiji, i radi ozbiljno networking. I ja reku, ja tamo moram nekako da se uvalim. Znači, idem ja da nađem Hanija, pa ćemo odatle. I, pazi čoveče, znam da se čovek, ima nadimak Hani. Ne znam kako se čovek zove, ne znam da me se seća uopšte. Dolazim ja na portirnicu. I ja rekoh, izvini, ja ne znam da li je ovde profesor ili asistent, ali ima čovek koji se zove Hani. Hani, pa znamo ga, Hani eno ga, Hani gore na drugom sprat u mikroelektroniku. I odem ja, kabinet mikroelektronike, nađem Hanija. A on, gde si, bre Bogdane, bre, pa nisam te video 100 godina. I sad tu nas dvojica se izgrlimo, popijemo kafu, idemo negde na pije. I ja rekoh, vidi hteo sam nekako da se uvalim u SiGraf. Jel znaš nekog tamo. Kaže, kude de, Čaki je radio u SiGraf. Čaki je vodio seminar elektronike. Kažem, idemo sad odmah do Čakija. I sa pijea, direkt u SiGraf, u Čakija. Čaki se isto ono, oduševio, što me video, otkud ti ovde. Ja rekoh, ja došao. I tu se ja preko Čakija uvalim u SiGraf. Dobijem sve moguće pristupe, svemu banu, koji je tada držao bukvalno pola akademijske mreže u Srbiji. Upoznam se sa celom tom ekipom. Tu su bile neke ludilo priče, ono, tih godine se pojavio onaj mozaik, znači prvi web. Da, i mi smo iskompilirali mozaik na silikoncu. I onda je bila fora, u tom trenutku nije postao ni jedan web sajt u Srbiji. I Olja koja je tu bila, koja je kompelirala taj mozaik. Bila je Olja, bio sam ja, i bio je još jedan momak iz Niša, ne mogu se setiti kako se zove. Znači, bilo je davno. Bili smo dobri drugari, isparilo mi je njegovo ime iz glave. Znači, nas troje smo bili tu i Olja je bila u fazonu, hajde napravimo sajt SiGraf. I nas dvojica smo načukali HTML, ubacili sliku i izmapirali. Znači, nije slika bila izdeljena na male slike, nego je preko slike bila mapa šta je link na šta. To smo napravili i bukvalno nas troje smo napravili prvi web sajt u Srbiji. SiGraf web sajt. I to je bilo potpuno… 

Ivan Minić: A šta je u tom trenutku radio SiGraf? Prosto ljudi ne znaju. 

Bogdan Kecman: SiGraf je bila poludržavna poluprivatna firma, koja je bila predstavništvo Silicon Graphics-a . Znači, oni su prodavali Silicon Graphics mašine, koje su koristili ljudi kao grafičke radne stanice, koristili su ih svi labovi za hemiju, biohemiju, biologiju, biomedicinu, ovi, kako se zove, lekove što rade, farmaceuti. Znači, i dalje imamo dosta tih istraživačkih, samo što se oni ne reklamiraju, oni su ćute, rade svoj posao. Ali mi imamo dosta tih istraživača, i tada je bilo još više tih istraživačkih labova kod nas, i sav softver njihov se uglavnom vrtio na Silicon Graphics mašinama. Prvo, to su tada bila jedina mašina koja su imala neke 3D, oni gledaju te neke molekule, to nešto, kako se spaja. 

Ivan Minić: Ja se sećam, prvog trenutka, to je nešto ’96-7., recimo, sad, tad već star, Silicon Graphics monitor 21. U tom trenutku svi gledamo četrnestice koje izgledaju kao ona kugla. 

Bogdan Kecman: Sony Trinitron, skoro ravan. 

Ivan Minić: Sony Trinitron, skoro ravan, i boje koje ja nikad nisam video, kao vaše belo, biće stvarno belo, znaš, jer belo nikad nije bilo. 

Bogdan Kecman: Da, ja sam jedan takav monitor ostavio na Kipru. Bilo mi skupo da ga vraćam nazad. 

Ivan Minić: Bilo je nešto 40 kila, 30 kila. 

Bogdan Kecman: Da, da, on je ceo oklopljen u olovom iznutra. Imam još jedan, pošto ja imam, imam jedan Indy 2, i imam jedan Indigo 2, on je neki max, max, ne, super, nešto ima onih sa dve grafičke. Mislim, imam te dve mašine, to je jedino što mi je ostalo od muzeja. Ove, tako da SiGrafu, to je bila osnovna. Ali šta se desilo? Desile su se sankcije. I sad SiGraf i dalje nastavlja da prodaje te Silicon Graphics mašine, ali ono što se desilo je, pošto ljudi koji su vodili SiGraf su našli način kako da dovuku to ovde i provuku, i da se to ovde i dalje prodaje, oni su bili jedini koji su našli način. Tako da su ti od ozbiljnih servera, ozbiljnih power mašina imali samo Silicon Graphics. Tako da su svi veliki, ozbiljni DNS-ovi serveri za šta god bili uglavnom Silicon Graphics mašine, nisi imao ništa jače. Dekovi su bili već svi matori i stari, nove nisi mogao kupiš, HP-ove nisi mogao da kupiš nove, VAX-ove nisi mogao da kupiš. Znači to je sve bilo matoro i odlazilo je u penziju. Tako da je Silicon Graphics tu našao priču da gurne te Silicon Graphics servere, koji su bile ozbiljne mašine, plus su bile jake mašine, znači radili su u svim tim labovima, radili su isto u institutu za fiziku, oni su koristili isto za simulacije i svašta nešto.  I ono što se u tom trenutku desilo je, pošto kreće ozbiljan razvoj akademske mreže, znači internet postaje ozbiljna stvar. Mi nemamo link prema svetu, jer su nam ubili sve što smo imali. Postoji mali, jako uzan, skup put kroz DECnet i jako mali skup put kroz paketnu mrežu X25. Telekomu to sve užasno puno para košta, ali mi razvijamo našu internu infrastrukturu. I za razvoj infrastrukture je bitna mrežna oprema. Sad, mislim, ti danas kupiš router za deset evra ili pet evra. I kao, radi. Tada je najeftiniji router koji bukvalno ima port za modem i port za eternet. I to onaj 10BST, BNC. On je koštao 7000 maraka. Najeftiniji Cisco. Najeftiniji je bio 7000 maraka. Tebi treba router na svuda je. I tu je SiGraf rešio da reši taj problem. I tu je čuveni Dragan, Draganče, koji je sedao sa mnom u kancelariji. Ne sećam se kako se preziva, Radosavljević ili tako, ne znam. Dragan. Koji je napravio čuveni SIGNET router. Koji je bio, na primer, SONARK. On je razvio softver koji si ti upucao u EPROM od eternet karte. Znači ništa, hard flopi ništa. Imaš bukvalno eternet kartu i serijski port za modem. On se butuje sa eternet karte i radi. I imali su verzije razno razne. Taj najeftiniji je bio, ja mislim, soma koji ima samo Ethernet i modem. Ali imali su verzije sa dva Ethernet-a, tri Ethernet-a, četiri Ethernet-a, dva modema. Znači, ono, sve moguće varijante. I oni su tada razvili jako, jako ozbiljan deo za kompresiju koda. Ta EPROM ne mogu da bude veća od ne znam koliko. A TCP stack i sve ostalo to uzima. I onda su oni, oni raspakuju u ravnu taj svoj softver i onda se on trči, onda on trči. Ozbiljna operacija bila. Realno, bez Dragančeta srpski internet ne bi postojao. Jer mi sa 7 soma marka za Ciska nikad ne bi uspeli da razvijemo mrežu onako kako je ona tada razvijena. Ono što je meni u toj priči, na primer, jako žao, skoro je bilo nešto to 30 godina, 25 godina, nešto srpskog toga. Srpske akademske mreže njega niko nije zvao. 00:59:14 Bili su i Frle, i Beri, i ove i onaj, ali njega se niko nije setio. A realno, po meni, to je čovek koji je zaslužni bukvalno od svih, od cele ekipe zajedno. Sad SiGraf je pravio tu razne neke stvari još. Pravili smo neki x25 gateway, gde ti sada sa TCP mreže možeš da se okačiš na x25 karticu, izađeš napolje. Pravili smo neki software za Tanjug, za neku agregaciju. Svašta nešto tu je sad pravljeno, što je bilo komercijalno i što je bilo neki research. Ono što je meni tu bilo najvažnije, ja sam tu stvarno ispekao, znači naučio sam taj Unix dobro. I pojavio se tada među vremenom došlo i Linux, i novi Linux, i R5X, i sve smo mi to ispratili. I MySQL se pojavio tada, ja se sećam čak i mi je rekao, vidi pojavio se SQL server open source, problem je nema nikakvu dokumentaciju, komentari su na finskom. Znači to je bila verzija koje se Monti ne seća se. Pazite, to je verzija koje se Monti ne seća, i Monti je bio fazonu, brate, nađi mi kopiju toga, ko Boga te molim. Ja sam preturio sve moje matore, ali nisam uspeo naći. Znači on se ne seća, on se seća kada je bilo komentara na švedskom, i seća se kada su prebačeni komentari na engleski, ali se komentari na finskom ne seća. Kaže, to, brate, nije bilo. Ja rekao, znaš, ono, kao, bilo. Tako da, to je ono, to neko ludilo tog vremena, i tu dugo sam ja bio u Niš-u, mislim, ono četiri godine. 

Ivan Minić: Jesi nešto radio na fakultetu? 

Bogdan Kecman: Napravio sam, napravio sam sranje na faksu. Otišao sam kao profesoru fizike, i mislio sam da je profesor marksizma, i filozofije, i šta je to, više se ne sećam šta je bilo, nešto tako, neki taj retardirani predmet. I obratio sam mu se kao profesoru tog retardiranog predmeta, i to je njega uvredilo do koske. I on se potrudio da mi fakultet, ono, bude vrlo neprijateljski nastrojen prema meni. To mi, ono, i Hani posle rekao, i Srle sa mikroelektronike, i cela ta ekipa nekih ljudi s kojima sam se ja združio, koji su bili okej, ono, i profesor, i ovaj asistent. Znači, da je ovaj, bukvalno, ono, toliko se uvredio da, znači, kako može da te uvredi, brate, neki nebitni klinac, brucoš, ali ne njega je to strašno pogodilo, kako sam mislio, profesor. Marksizma. Tako da ne, nisam, nije, položio sam ostale elektrotehnike. Znači, ništa. Nisam ništa. Mislim, bio sam u SiGrafu, po ceo dan. Ovaj, bio sam u SiGrafu i u Petnici, i u Novom Sadu, pošto mi je devojka bila iz Novog Sada, tako da sam ja bio to, ono, kao Niš, Beograd, Novi Sad, Valjevo. To mi je bila, te četiri godine mi je to bilo.

Ivan Minić: Turneja četiri skakaonice. 

Bogdan Kecman: Pa da, znaš i onda, ono, imalo se kinte, lepo se zarađivalo, i onda, znači, nekad iz fore odeš s topom, nekad odeš busom, jednom sam se zeznuo, išao sam iz Beograda za Niš vozom. 

Ivan Minić: Na tih 12 sati. 

Bogdan Kecman: Nikada više. Ovaj, ali da, mnogo, mnogo, mnogo ljudi tu upoznaš, ovih naših, i drugo, ono što je zeznuto, Arix, koji je Unix se vrti na silikoncima, je bušan. Bušan je ko sir. A ne postoje sorsovi. I onda, ti ne možeš zapušiš mašinu. Znaš, ja sam imao Boleta koji mi upada svaki deset dana, vrate, na mašinu, na banu, koja je, ono, megabitna mašina. Nje, znaš, neki moj, ono, workstation, ban, ono, kao, drži pola akademijske mreže. Ovaj, i Bole koji, ono, kao, mi upada na mašinu svaki deset dana, ja se okrenuo, ono, kao, Bole, evo ti brate ruter, naš, kao, nemoj pravi sranja, mašina. Znaš, kao, okej, znamo da, znaš da ga razbiješ, ali, kao, ja ne mogu da ga zaštitim. Nije fora, jebi ga, znaš. Ovaj, isto zanimljiva priča sa tim banom i sa SiGrafom, i SiGraf je bio spojen sa Yunisom, koji je, kao, to, Jugoslovenska niška akademijska mreža. To je skraćenica već. Ti kad pogledaš raznorazne grafikone srpske akademijske mreže koji se danas peglaju, oni lažu, brate. Znaš, znači, vrlo su Beograd centrični. Ja, jesam Beograđanin, ali mnogi linkovi nisu išli iz Beograda, išli su iz Niša, zato što Beograd nije mogao da ih hendla sa opremom i nisu mogli da ih hendlaju sa serverima. I onda su baš zbog toga pojačavali taj neki link između Beograda i Niša, a gradovi su vezivani za Niš umesto za Beograd. Baš zbog tog bana koji je mogao sve to da ishendla. Mislim, to je mašina koja je otprilike, malo je niža od ovog stola, ali to je red veličine. 

Ivan Minić: Frižider, što kažu, frižider, sandučić. 

Bogdan Kecman: To, to, to, ozbiljna mašina. Tako da to je taj neki Niški period, znaš. Faks, sam ja završio 2013. i to iz blama. Znači, bukvalno je bilo ono u fazonu. Radim u firmi, mislim, pola ljudi su PhD-ovi, koji rade samo. Znaš, dođem u Alkatel. Mene Alkatel nešto besno plaća da ja dolazim tamo i da nešto njima solim pamet i rešavam i nešto. Ja sedim u prostoriji sa 25 doktora nauke, razumeš. A ja ono na srednjoj školi. Mislim, blam je. Znaš, bukvalno ono kao sramota me pred samim sobom. I onda u jednom trenutku nešto krene ta priča sa 3D štampačima. Meni je to nešto, ja sam naučio nešto malo slobodnog vremena, nešto me zanimalo fizički više, te virtualne stvari na netu, u klaudu, u oblaku, u kablovima. Teo sam nešto, brate, ono koje možeš da unosiš, udariš, razbiješ nekome glavu. I krene se rađa ta 3D štampa, taj projekt, neki RepRap. Ja saznam za to, više ni ja ne znam kako, sam preko burazera. I uletim tamo i oni se oduševe što sam se ja zainteresovao, jer imam znanje koje oni nemaju. I postanem deo core tima I danas sam deo core tima RepRap projekta. Deset smo zasluženi za sve ove danas smarače što smaraju 3D štampi. Što sam to krenuo da pričam? 

Ivan Minić: Zbog faksa? 

Bogdan Kecman: Da, da, da. I tu ja vidim da neka znanja koja sam ja tu stekao sa tim 3D štampačima i nešto tu, oko toga i struje, moglo bi to i malo sa neke druge strane. I čujem da u Kragujevcu postoji mašinski fakultet koji ima najveći rapid prototyping kurs, kako se to zove kod nas, nije kurs… 

Ivan Minić: Smer. 

Bogdan Kecman: Smer. Ovaj u zemlji. Popričam sa profesorom koji vodi to, dam im jedan štampač, oni kupe jedan štampač od mene, krene neka priča i ja krenem, objašnjavam kako bi bilo do jaja da napravim link između njegovog smera i njegovih post-diplomaca i ljudi koji rade magistraturu i doktorat kod njega, sa ovima u Engleskoj i da bi tu mogli se napraviti dobre stvari. Realno ti ako uzmeš ekstruder, na svakom deliću od njega može se napraviti doktorski rad. Ono, ozbiljan doktorski rad. Ne ova sranja što ljudi danas zovu doktorskim radovim. Eto, baš ono, doktorski rad koji će da unapredi nauku za to što si ti radio. I on tu meni kaže nešto tipa, brate, ti nisi svesna koliko oni nemaju pojma i koliko oni nisu u stanju to da rade. I tu sam ja pričao sad sa nekim od tih studenata i… I onda je meni palo napamet što ja ne bi radio doktorski rad sa tim ovim 3D štampačima. A ne možeš raditi doktorski rad sa srednjom školom, nikako. Možeš da na šta hoćeš, ne može. I tu ja rešim da završim faks. I upišem industrijski menadžment i završim industrijski menadžment. A im pustilo mnogo posla, brate, taj doktorat. Nije zajebancija, moj burazer je doktorirao na DIF-u, znači koji je mnogo lakši od nekog mašinstva od kojeg sam ja bežao ceo život. Pa se odvalio od posla. Znači, ja nisam bio spreman da uložim taj trud, tako da nisam. I dalje, ono nije kasno, možda se odlučim nekad u budućnosti, ali zbog toga sam završio faks. Bukvalno s varijantom tipa da me ne bude sramota od svih tih ljudi s kojima radim koji su uložili toliko energije i vreme da završite neke ozbiljne škole. I da sam ja sada u situaciji da im solim pamet. I onda kao, dajem, bar da imam faks jebi ga. 

POSLE SIGRAFA

Ivan Minić: Da te vratim na SiGraf. Šta je bilo nakon SiGrafa, odnosno kako se ta priča završila? 

Bogdan Kecman: Pa priča se završila ružno. Mislim, vidi, ja sam tu klinac koja ima 20 nešto godina, živi sam i ima puno para. U vreme kada se sve raspada, neki polu rat je, nemaština i, znaš, ja sam pušten s lanca. Ja imam kuću na bubnju, od kuće pola Niša ima ključ. U kući se troši sve što može se troši, u Nišu je sve dostupno, posebno ako imaš para, platiš. To nije zdravo i normalno. I u jednom trenutku moj ćale se vraća, dal sam dal s burazerom, tako, ne sećam se više. Vraćali su se iz Makedonije, ja mislim da s burazerom s nekog takmičenja. I svrate u Niš da me vide. Ćale uđe u gajbu i sloši mu se. I kaže mi ti brate, ako se ne pokupiš sad i ne dođeš za Beograd, ti nećeš da doživiš kraj godine. I pokupi se sedne kola i ode. I ja tu ono, kao, sednem i razmislim. I pozatvaram sve, oteram sve u pizdu materinu i vratim se za Beograd. Tako se završilo. SiGraf kao SiGraf je nastavio da postoji još neko vreme, negde do 2000. godine. Onda Silicon Graphics je umro, jer su napravili ozbiljnu grešku. Prešli su na Intel i to su sebi pucali u nogu. Prelaskom na Intel su bukvalno to. Sebi pucali u nogu, firma je umrla, SiGraf sam kao SiGraf je prestao da ima svoju poentu postojanja. I tako da je Unis preuzeo njihove integre samo što je ostalo od SiGrafa u Unis i to je to. Ljudi su se razbežali kud koji. Jedan dobar deo njih ode u Londonu, jedan u Beogradu, neki su ostali u Nišu. Ja sam u kontaktu sa par njihov u Unisu, ali to je to. 

Ivan Minić: A šta si ti radio dalje?

Bogdan Kecman: Ja sam odatle došao u Beograd i onda su moji imali neku ideju da idemo za Ameriku. I ja odem s mojima za Ameriku. Moji iz Amerike odu za Peru, ja ostanem u Americi i tu provalim sve što je imao da se provali u Americi. Za relativno kratko vreme. Znači dobijem brdo nekih ponuda za poslove, uzmem čak jedan posao, odradim social security, sve to završim za sebe. I danas imam koristi od toga, ali meni se taj svet tamo mnogo nije svideo. Realno, ako hoćeš zaraditi velike pare, možeš. Ali Amerika po meni ti daje mogućnost da radiš na dva načina, i samo na dva načina. Jedan način je da radiš ono što se od tebe očekuje, na način na koji se to od tebe očekuje. I ako to pristaneš, ako se uđeš u taj kolosek, ti ćeš živeti lepo. Živećeš odlično, živećeš mnogo bolje nego što možeš da živiš ovde sa normalnim radom. Nećeš se nešto odvaljivati od rada, nećeš nešto ono, ali uvek ćeš imati do jaja da jedeš, da voziš dobra kola, živiš u dobroj gajbi, ideš na dobro letovanje, zimovanje i tako dalje. I ako ti se desi nešto nepredviđeno, u tri meseca si na ulici. Na dobar dan za tri meseca ti si homeless u šatoru, brate u San Francisku na ulici i to je to. Koliko god para da imaš i koliko god da si bitan, to ti se dešava. Može da ti se desi, ne svakome, ali jednom procentu se to dešava. Ja kakve sam sreće u životu bio, ja sam sebe već video u tom šatoru. Plus, ja imam neku ogromnu familiju u Peruu. Srpska priča, brate, kevin deda je imao dva sina. Kevinog ćaleta je poslao u Partizane, njegov rođenog brata u Četnike. I posle Drugog svetskog rata ovaj što je išao bio u Četnicima, paljangija Švajcarska. Tito prebegao bio u Švajcarskoj. Panama, tamo opet ovi naši popovi ga navatali da ga roknu u Panami. Pa je pobegao za Peru, tamo se ženi napravi čudo dece i sad je brdo nekih Peruanaca, koji se zovu Miloš, Marko, Milko. Ja sam njih našao u LA-ju. Upoznao sam se s njima, Milko je kapetan u ogromnom brodu koji lovi tunu i to. Ogromno je, ima dva velika glisera, dva helikoptera na brodu, nije zezanje. Miloš je profi kuvar, Marko je neki mašinski inženjer, radi naftovode. Mislim, upoznam tu ekipu, upoznam njihovu ekipu, njihova ekipa su otprilike 90% tu ilegalno, znaju sve moguće fore, fazone, da tu sam zaboo i taj tu neku prvu šljaku da smo pravili neki kaos Skype tada, nebitno. Ali to je taj neki pristup koji se mene ne sviđa. Jer je mnogo veliki šansa da ćeš ti da ono i moraš da poštuješ pravila koje su, po meni, iz mog ugla, iz mog upbringinga na to, iz Zelenog Venca i na Banjici, retardirani i ja nisam to hteo. A drugi način je da igraš sistem. I ti ako igraš sistem tamo, ti možeš da se usereš od para. Znači možeš za par godina da napraviš ozbiljne milione, ozbiljna biznis, ali sve vreme si na granici. I sad non-stop moraš da gledaš šta su zakoni, koji su, da plaćaš ove, da plaćaš one, da non-stop ti dolazi FBI da te cima za ne znam ovo, za ne znam ono, zašto si ovo, zašto si ono, i ti tako možeš da igraš i možeš da napraviš od ničega, možeš da napraviš ozbiljne milione. Ja nisam čovek u stanju to da radi. Znači nije da neću, nego ne mogu. Nemam to strpljenje, nemam taj grit, nemam taj… Ja sam čovek koji u četiri ujutro kad zvoni neko na vrata, ja otvorim vrata i pitam gde gori kome treba šta se pomogne. Ja nisam u fazonu kad mi neko zvoni u četiri ujutro na vrata da bežim na krov zgrade. Kao moj bivši komšija, znaš, bukvalno ja sedim, pijem kafu, neko pozvoni na vrata, vidim njih petorica opet na krovu zgrade. Šta bi je, ko možda je policija, pa je, znaš, ako ću tako živim… E, ako ideš, može da se napravi mnogo para, ja to ne umem, nemam želudac. Tako da sam ja shvatio Amerika nije za mene. Jer ta dva neka osnovna pravca nisu za mene. Sad, postoji još, ono, možeš da budeš kriminalac, možeš da lažeš, varaš, i to me tek ne interesuje. Ja znam naše ljude koji su tamo ono 30 godina nelegalno. Znaš, mislim, ja ne vidim poentu života, znaš, kao ok, ajde ti, nemaš nikoga. Jebote, 30 godina imaš, kao, decu koja su nelegalna, brate. Nije mi, to nije moj mogući koncept, ono, bivstvovanja. Tako da se ja vratio. I tad kad sam se vratio, su me zvali za Soft. Tad kad sam se vratio iz Amerike, dok sam ja bio u Americi, godinu dana pre toga, tu, u to vreme je nastao EUNET. I dolazim ovde i Saj me zove i kaže, ovi hoće pravi provajder. Ja ne znam, to će biti za dve nedelje da bude gotovo. Napravimo mi, čoveče, drugi provajder u Srbiji. Zaključimo čudo firme na nas, ono, Konga. 

Ivan Minić: Sve velike firme. 

Bogdan Kecman: Američka ambasada ima na link do nas. Cip info, link do nas. Znači, a pri tome mi imamo link do EUNET-a. I, ok, sad su napravila neka tri čoveka, Ninko Stošić, koji je programer matematičar. Stole, koji radi u Cip info, koji je neki direktor i bio je u akademijskoj mreži na svim onim slikama, možda ga vidiš, sa Frletom i sa ekipom. I jedan Sale, koji je imao pare. On je zidao po Crnoj Gori hotele i on je finansirao celu tu priču. Ninko i Stole su imali te neke kontakte i oni su uspeli te neke firme da dovuku. To je, mislim, bila okej priča. Američka ambasada je imala link do nas. I to što je najbolje, mi smo davali konsalting Američkoj ambasadi. Njihovom tehničkom delu. Išao apgrejdovao neke hardvere i to. Posle smo mi preuzeli da radimo tehničku podršku za EUNET. Znači tamo, već posle druge godine EUNET-a, ti kad si zvao EUNET telefonom, dobijao si nas, nisi dobio EUNET-a. Interesantan info iz te priče je, kada dođeš da promeniš šifru, imaš formular i oni čekaju ili teta što radi na telefonu, upišu tvoje ime, i tvoju novu šifru. Na papiru. I da se taj papir šalje faksom jednom dnevnom EUNET-u, i onda oni sa tih papira… Ja mislim da je i dalje negde imam sačuvanu punu kutiju tih papira. Čisto mi je bilo zanimljivo kao… Za budućnost. Znaš, jer je bilo jasno da to neće moći u budućnosti tako da radi. Ali eto, i bilo je tu znači ime prezime bili su neke podaci. 

Ivan Minić: Odlično podaci, sve. 

Bogdan Kecman: Tipa, ne znam, datum rođenja ili broj lične karte ili tako nešto. 

Ivan Minić: Sve, sve, ja sam bio u prvih 5000 korisnika, sećam se, imam možda negde taj papir. 

Bogdan Kecman: Morao si da daš sve te podatke i onda da kažeš koja ti je nova šifra, znaš. I onda ti mi promeniš, mislim, promeniti šifru taj dan u nekom trenutku. Kažem ti, još uvek negde imam, na primer, punu kutiju tih… 3-4 selidbe kod mene, eto sad. Ali, ovaj, napravili smo to. Sa njima sam napravio prvi internet kafe u Srbiji, on je u Domu Omladine, to sam ja napravio. Pa onda gore ono na Spratu isto. Pa ono gore smo pravili prvo kao igraonicu, pa… Pošto je tada moj drugar Eš iz BKG-a, on je napravio prvu igraonicu u Srbiji, preko puta škole Vojislava Ilića, BKG igraonica, koja je radila uveče od 6.00 ujutro do 6.00. Njegova keva je držala knjigovodstvenu agenciju. I onda ja sam namestio mrežu, on je slio kompjutere, gurnuo neke Nvidia, Voodoo-e, šta je već bilo. Ja sam namestio mrežu da radi, i ovi što su radili knjigovodstvo njima je bilo do jaja, imali su dobre kompjutere, dobar server, i mreža im je radila savršeno. Svi su imali probleme sa mrežom, sve te agencije su imale do jaja probleme sa mrežom. Ljudi nisu znali to da nameste. Sad ja, znaš, što ti kažem, ja sam došao prvo, i zamenio sve kablove, jer na primer neko je namestio kablove tako što je kucao ekserom kroz kabel da ga prikači za zid. A razumeš, i sad kao što ne radi mreža. Ali, to je… I sad, Eš je napravio tu DKG igronicu, i to je funkcionisalo lepo, i ja sam teo da napravim isto to u domu omladine sa Softom. Pa je to nešto krenulo, ali bila je nezgodacija, treba održavati računare, ne možeš ti da sad staviš i sad dve godine da imaš iste računare za moderne igre, ne radi. A ni oni prvi nisu bili. Tako da je to sve na kraju bio internet kafe, ne znam šta je ostalo od toga. Mi smo tada radili uz to ozbiljne neke domaće klijente, tu sam ja shvatio da neću više raditi sa domaćim klijentima nikada. Radili smo Atlantic Bed kladionicu koja je tada bila jedna od tri najveće u Srbiji. Oni su imali prvi online bet u Srbiji, to sam ja napravio, i dobio neku nagradu u nekom časopisu za taj betting, kao najbolji online bet sajt na svetu. Saja ga je dizajnirao, ja sam mu radio ceo sajt u PHP-u. To je 1999, 1998. Da, 1998. Vratili smo se iz Holandije. Jeste, 1998. I onda bilo ono bombardovanje i tu sam se posvađao sa njima. I shvatio sam, ono, bacio dosta vremena. Pošto su hteli da izigravamo hrabrost u Domu Omladine s onim pet metara visokim staklima, razumeš, dok padaju bombe, da mi tu glumimo da nije ništa, pošto su oni bili očigledno sa Slobom odnosno s tim Milijom u odnosima. Mislim, Stole bio u CPINF-u, to je sve jasno. I onda sam rekao mi ne pada na pamet i pogledao svoj život unazad. Mislim, ja sam njima to sve napravio zato što meni tu su obećavani, ono, kule i gradovi procenti, kamioni avioni. A u stvari se ispostavilo da sam se ugojio, ono, 60 kila i nisam dobio ništa, dobilo platu. I to je to. I onda sam se pogubio i otišao dakle. Ugasio to i posetim se CRSN-u. I onda smo tu odradili neki projekte, ništa zanimljivo. Ono, to se preživi, bila je kinta ok, ali nisu bili neki zanimljivi projekti. I onda se tu pojavio onaj Anoks. Ne znam dal se sećaš firma. Anoks je bila show-off firma, ja mislim prva velika tog tipa u Beogradu. Oni su imali kuću, celu, četiri sprata u Mačvanskoj i jednu malu kuću u Bačvanskoj. Jel se tako zove? Ona što ide prema hramu od Hrama Svetog Save. Braničevska i Mačvanska. Tu u Braničevskoj je bila jedna kuća i u Mačvanskoj je bila jedna kuća. Bilo je preko 200 ljudi. Ogroman dev tim ludilo. Mene tu zovu, da radim kao sysadmin. Šiko moj radi to kao sysadmin. On je išao za Holandiju da radi tamo u centrali, a trebala im je zamena ovde. I ja došao i sa na razgovoru. Mene je direktorka ono u fazonu, čekaj, stani, a što ti nećeš da radiš kao programer? Ja rekao, neću više, hoću malo da odmorim. Do ovde mi je i klijenata, hoću da odmorim. Hoću da radim kao sysadmin. I ono kao, pa da ali nama više treba- Ja rekao, neću. I tu je sad ispalo da ona tri dana mene ubeđuje da ja dođem kod nje da radim u firmu. I dođem ja tu da radim kao sysadmin. I vrlo brzo problem je da je firma for show, jer tu imaš 200 developera od kojih pola pojma nema. Ali, bukvalno, pojma nema. Svi čuvari su izbeglice sa Kosova koje vodi neki bivši pandur. I on je kao security. Pola programera su deca direktora RTS-a, deca ovog političara, prijatelju, znaš, sve je nešto tako. I nema, bukvalno, nemaju pojma. I dobijamo, treba se odradi projekat. Oni nama ne pošalju ni da treba se uradi. Znači, ne stigne info ni da treba se uradi. Tek da ne očekuju da ja uradim. I tu ja provalim da je to srpsko-holandska prevara gde vlasnici su, bukvalno, znači oni tamo nađu investitora. Dovedu investitora u Beograd, pokažu 200 developera, ozbiljni kompjuteri, 2 zgrade, mislim, mi možemo sve. Ovi daju pare, ovi uzmu pare potroše. Projekata nema ništa. Ali, dobro, tu sam ja radio par godina. Bilo je lagano, lepo sam zaradio. Išao su u Holandiju, radio i u Holandiji. Sve, baš bilo onako, opuštencija uživancija. I onda ubili Đinđića. I, bukvalno, ja sam bio na poslu kad su ubili Đinđića. Došao je info odmah. Svi smo znali odmah, jebi ga. I meni je tog trenutka, nisam se nešto ložio da je Đinđić do jaja, spas Srbije i to, nije me politika mnogo zanimala. Ali sam bio u fazonu, jebote, u 21. veku su ubili premijera, brate. Mislim, kakav banana. I ja tog trenutka u zonu pošaljem mail na tipa, ne znam, 300 adresa. Ljudi, ja, ono, ako ima neku ponudu, da se ide odavde, ja hoću da idem sutra. I u roku od dve nedelje mi se javlja lik. Ovde, Bogdan, Bogdan. Vidi, ja sam dobio sa tri strane preporuku da ti možeš da budeš tehnički direktor kod mene u firmi. Ja bih da ti dođeš. I ja reko, gde je Kipar? Šta da radim? Satelitski projekat. Ja reko, vidi, trebala viza za Kipar, reko, šalji mi papire u ambasadu za vizu, ja ću dođem, pričamo, ako se dogovorimo, dogovorimo, ako se ne dogovorimo, bože moj. Odem tamo, dogovorim se, vratim se ovde, damo otkaz, završim još mesec dana šta sam imao otkaznih rokova, ono, i zapalim za Kipar, ja. Potpuni raspad sistema. 

SATELITSKI PROJEKAT U KIPRU

Ivan Minić: Ne, taj projekat je potpuno lud. 

Bogdan Kecman:  Kipar je projekat koji je lud na više nivoa. Čovek je sin nekih političara. Njegov ćale je bio ambasador u Pakistanu i još negde. Kiparski ambasador. I on je sad povezan sa svim tim nekim ešalonima vrlo visokim. Kipar je još uvek, ono, teško korumpirana država. Raspada se Juga. Žena koja je bila neki šef u GenX-u je neke pare trebala da opere za sebe. I on je od toga uzeo neke četiri miliona provizije. I on je od ta četiri miliona evra provizije napravio sebi firmu koja je satelitski projekat. Satelitski internet, voice over IP, telefonija, rentiranje satelitskog prostora, sve. Iscimao je neka dva Ukrajinca da mu naprave sistem. I on u tom trenutku ima… …35 zaposlenih ukupno. Od toga su pet neke čistačice i razumeš, sales, accounting. Ima jednog sistemskog administratora i jednog programera. I ima negde 20.000 usera. I u fazonu je… Ja nemam, meni treba neko. Znaš, ja ne znam. Ja ne znam, znaš. A seljak, razdrljena košulja, drapa siso razumeš. Priča sa princem. 

Ivan Minić: Rešićemo taj telefon, nije to toliki problem. 

Bogdan Kecman:  I vidim ja to mega challenge. Ja rekoh, hoću. Hoću. Poslušam i rekoh, šta ti kažeš. Ja reko, vidi, tačka jedan. Ja o satelitima, ne znam, ništa. Nemam ideju na kom principu rade. Ne kao sad, ne znam, razumeš, kakav je OP tu- Ne znam, nemam ideju, razumeš. Tako da meni prvo treba jedan dobar RF inženjer. Znači ja kao tehnički direktor, kul. Ali ja bez RF inženjera ne mogu ništa. I on ne može biti ispod mene, on mora biti pored mene. Znači, i on rekao, nema problema, nađi nekog. I ja nađem Šona, lika koji je radio za BBC kao RF inženjer. Koji je specijalac u engleskoj vojsci. I koji u tom trenutku ima malo dete i hoće da se doseli na Kipar na par godina dok mu dete ne poraste. Jer je Engleska ultra unsafe za malu decu. I napravim dil sa Šonom, Šon dođe, dogovorimo se sve odmah. Objasni meni odmah u startu ono ukratko, ono osnovno. Znači čovek mi je za jedan dan objasnio celu priču o satelitima koju ja nisam mogao da iskopam po netu, knjigama. Znači kao da čuvaju, ne znam, ono kroz zmija noge. Svi nešto kriju šta i kako. U stvari priča mnogo jednostavna. I osnovni razlog što se kriju je to što je satelitska komunikacija ultra unsafe. Znači, kad bi ljudi znali. Ja rekoh, dobro, znači druga stvar je, nemamo nula procedura, nula svega, nemamo ništa, brate. Znači, vidi, nama ako padne sistem, imamo jednog svih sysadmina koji, brate, nekada mora spavati, ono, nekada ono, pravi decu, vrati, ide na godišnji odmor. Mislim, jeste Ukrajinac, ali drugo ima platu 300 dolara. I ovaj, znaš, ima neki ticketing sistem koji je on digao, na koji ljudi šalju ono, šalju mailove na suporta i ide u taj ticketing sistem. On odgovara kad stigne. A realno, dečko je radio sto sati nedeljno. Za 300 dolara, što je kao, vau, bilo za Kijev tada. I ovaj, zovem ja njega i rekoh, vidi, hoćeš da dođeš za Kipar? Kažem, pa, ne znam, ono, rekoh, brate, hoćeš da dođeš za Kipar? Pa da, ali kao žena, ono, pa povedi ženu. Pa, jel bi mogao, pa, naravno, sve ću ti ja zavšiti. Dobro, možeš ti da mi pomogneš da nađem gajbu? Ma, pomoći ću ti sve, brate, samo dođi ovde da si mi, ono, razumeš, dogovorim ja da on dođe za Kipar. Nađemo, ovaj taj programer što je bio jedan, on je radio gore u onom Černigu, to je neki njihov univerzitetski centar, i ja ga iscimam rekoh, vidi, treba nam 35 ljudi za tehničku podršku i sysadmin. I još trojica, još tri sysadmina da budu ispod Zahara. I 30 do 32 za tehničku podršku, pa kao uzimaćemo ih kako treba, ne bih zapošljavali odmah sve, ali odmah da on ima tu decu kako hoćeš. I on kao nema problema, i mi napravimo office u Černigu. Zahar dođe na Kipar, to su vrištanja, stoji čovek 15 minuta ispred vrata i vidiš da je zbunjen. I ja rekoh, pritom dečko je radio u Vazduhoplovnom institutu, završio ozbiljan fakultet, nije debil. Rekoh, brate, šta je problem? Kaže, ne razumem. Rekoh, šta ne razumeš? Zašto ti je ovako okruglo? Rekoh, brate, imaš ovu kvaku koju uhvatiš ovako i okreneš, a imaš ovde stisneš dugme. Rekoh, da, ali zašto bi neko pravio okruglu kvaku? Zar nije ova kao? Ja rekoh, brate, ne znam. I on kao, on ne kapira. I kao, brate, ne kapira. Idemo, tražimo gajbu i sad, tamo ima dobra fora, ti zovneš agenciju, kažeš, vidi, tražim gajbu, takvu i takvu, oni te sednu u kola, brate, jedna, druga, treća, četvrta, peta, i dok ne nađu gajbu, oni te danima voze i pokazuju ti gajbu. I naplaćuju od onoga što izdaje. Ne od tebe. I sad odlazimo mi, prva gajba, rupetina, ne veruješ. On ulazi, oduševljen. Ja rekoh, ovoj ženi, rekoh, izvini, ja vidim da si ti provalila da je on Ukrajinac, ali ja nisam. Pa čemu, nas više vodiš prema grupama? I on rekoh, pa da, ovo su nama stanovi za Ruse, i za Ukrajince. Rekoh, vodi nas na znaš. Brate, on kad je video gajbu gde sam ja njega odveo. Znači, dvorište, pet kuća, dele, bazen. Livada, pogled na more. Znači, ludilo. I on kaže, ja ovo mogu da priuštim. Rekoh, platićeš 20% plate. Samo se opusti. Znači, odlepio. Skroz. I elem, napravim ja normalnu tehničku podršku. Napravim tu par programera. Sistem administratora. Prisredimo sistem da radi. Zaposlim sales. I nađem Libanca, razbija čovek kako radi. On napravi office u Bejrutu. Radi iz Limasola. Prebacimo firmu iz Nikozija u Limasol. Zašto? Da budemo na moru. Mislim, i ovako smo na Kipru. Nikakvu prednost nemamo u Nikoziji. Razumeš? On je bukvalno… Nego je on imao te ofise. To je njegov ceo sprat u nekoj zgradi. Onda je on kao bio u fazonu udri. Rekoh, brate, koja je poenta da smo na Kipru, a da nismo na moru? Znači, nemamo klijente, nemamo nikoga. Nemamo na Kipru. Tako prebacimo firmu u Limasol na more. Mi smo za dve godine stigli na 350.000 usera. Pokrili smo celu Evropu, ceo Bliski Istok, sve do Kine. Pokrili smo celo Severnu Afriku, Rog Afrike. Napravili smo dil sa firmom u Koreji. Ne mogu se više setiti kako se zove firma. Ja sam išao tamo da ugovorim to. Da naprave naše DVB kartice. Znači, mi smo imali naše Planetske DVB kartice koje su oni proizvodili za nas, koje smo mi slali klijentima bedža. Imali smo neke nenormalne količine terminacije. Napravili smo sa 500.000 dolara prometa dnevno. Smo prešli na preko 5 miliona dolara prometa dnevno. Napravili smo dobru priču. Sve sa varijantama  ono da se on organizuje preko svojih sasovaca, da ubacujemo u Sudan 2-way antenu. Za posedovanje one-way antene smrtna presuda na licu mesta bez suđenja . Mi smo ubacili dve 2-way antene koje su ubačene u svinjac bez krova, od blata, razumeš sve. Termin načinjen. To su strašne stvari što su ljudi spremni da urade za pare. On otišao. Dete mu je već poraslo dovoljno. Dobio je posao grand direktora u Galileu. I on je otišao u Galilea da bude grand direktor tog projekta. 

POVRATAK U SRBIJU

Ja sam shvatio da je mnogo vruće na Kipru. Tu sam već bio s Dinkom i lomilo se je bilo ili da se ženim i da se vraćam sa Kipra. Zato što nisam mogao Dinki da obnovim više papire. I bilo mi je vruće, mnogo mi je bilo vruće. Na Kipru je 35°C, 100% vlažnost. To je okej kad odeš na godišnji odmor, 10 dana, kada si u gaćama. Ja sam komunicirao sa direktorima, predstavnicima, predsednicima itd. Znači da sam imao potkošulju, košulju, kravatu i sako, svaki dan. Na 100% vlažnost, to je totalni pakao. Ja se smorim i rešim da se vratim za Beograd. Plus što sam dobio od tada engleske firme ponudu da im vodim, mislim engleska firma vlasnik je Denis pokojni. Da vodim tim ovde u Beogradu, za pristojnu kintu. I ja popričam s Dinkom i dogovorim se da se vratim u Nazad. I vratim se ja za Srbiju. Planet Sky nastavio da postoji još neko vreme, neki Amerikanac je, znaš kako, ovaj seljak. I onda ako nema nikoga pored sebe, ko brine o njemu, njegovim interesima, a on je pustio, ja kad sam otišao, Šon je otišao, to je nastavilo po nekom automatizmu da radi. CFA je bio Rus jedan odličan. Znači sad ima ozbiljnu firmu koja završava sve što ti treba, što ti treba, ludilo, ono. Ali njega nije poštovao i nije slušao, jer on šta god mu je ovaj pričao on je bio u fazonu, ti si brate, Rus. A iz nekog razloga mene i Šona je poštovao. Šona mi je jasno što je poštovao, on je Brit, oni Kiprani se lože na Brite, ono i na Grke. To im je, znaš, to je zemlja koja je ono kao pada kiše, kao, a došlo nam je loše vreme iz Grčke. Znaš, vrate, došlo ti je ono iz Afrike. Znaš li da je Grčka, ono, nije blizu Kipra uopšte, ali njima je ono, znaš, ja kao doktora radim test na sidu, vrate, moraš raditi test na sidu da bi dobio papire za rad. I kaže mi doktor, odakle si ti… Ja govorim, ti si iz Srbije, si bio nekad u Grčkoj? Ja rekoh dvesta puta. Ja govorim, meni je ono, životni san da odemo u Grčku. A brate spusti tu olovku, idi na avion i idi u Grčku. Ne, ne, kaže ti da to mora psihički da se pripreme. Brate, ko kod ide na ono, ne znam, svetočašće, razumeš. Ali taj je, taj mentalitet, ono, baš su, imaju taj neki… A Grci njih ne vole, Grci su ono, znaš, oni su seljaci, glasni su, ono, znaš. Ali, ovaj, tako da došli neki, došli neki Amer, proda mu neku priču, on se primio, uzeo neke sitne pare, onda nije imao da vrati, onda mu je taj Amer uzeo tu firmu i rasparčao. Prodao na komade, kako to već ide. Ovaj, ti ljudi su, uglavnom, ostali svi bez posla. Taj Ukrajinac, što sam ga doveo, Zahar, on je prešao sa njim, radio mu je kao neki programer, nešto mu je radio, neke privatne stvari, spasio ga je, ostao je tamo, dobio je državljanstvo na kraju i sve ostalo. Ali oni svi u Ukrajini što su bili, svi su dobili novog. I ekipa u Bejrutu isto. Znaš, tako da sam se tu ja vratio nazad. I tu je sad bila smejurija, pošto ja, bukvalno, kad sam se vratio nazad, skontao sam da ne znam nikoga, brate. Ja sam izgubio kontakt sa svim ljudima u Srbiji. 

Ivan Minić: Dobro, mnogo se je desilo u tih par godina. 

Bogdan Kecman: Brdo ljudi odavde koji sam znao više nisu tu, a ja više sad ne znam gde su. Ovi su otišli u Ameriku, Englesku, Nemačku, Holandiju, brdo ljudi je zapalilo. Izgleda to ubistvo Đinđića je na mnogih nas delovalo na isti način. Ljudi su samo ono, pff, nestali. I, otprilike, samo sam se ja vratio, cele te moje ekipe koje sam ja znao, niko drugi nije imao želju se vrati. 

Ivan Minić: Barem ne tako brzo. 

Bogdan Kecman: Pa da, i ne bar da sam ja znao, možda su se neki vratili, ali su bili u istim situacijama, ono, kao, gde su ljudi. A i, mislim, ja se ne bih vraćao da sam bio negde gde nije toliko vruće. Ja sam imao ozbiljan problem, znači, ja od prvog dana kad sam bio tamo, ja sam, nešto, peti dan dobio upalu pluća. 

Ivan Minić: A klima? 

Bogdan Kecman: Pa zato što, ono, svi drže klimu na šesnaest, razumeš, a unutra ne sme se pušiti, ja sam tad pušio, brate. Izađem napolje, zapalim pljugu, izađeš napolje, kao te neko polio kantom vrele je vode, razumeš. Onda uđeš unutra, mokar, na šesnaest, pa posle 15 minuta opet izađeš napolje, zapališ pljugu i tako, brate, deset puta dnevno. I posle tri dana, ja, temperatura četrdeset, dolazi mi doktor, ono, a evo batice upala pluća inekcije ludila. Znaš, tako da od prvog dana mi to nije prijalo. Ja nisam nešto letnji tip, nisam, znaš. Videi, koliko sam ja bio tamo, tri, četiri godine, kupao sam se u moru, kad je Tinka došao prvi put na Kipar, i kad mi je Keva bila u poseti. Znači, dva dana sam bio na moru. Sad, okej, ja sam imao velike bazene u dvorištu iz kojeg nisam izlazio. Ali, razumeš, znači, moja kuća, dvorište sa bazenom, ulica, red kuća, more. Znači, ono, malo jače bacim kamen i mogu i s mojih vrata da ga ubacim u more, razumeš. I ne, nije me, znaš. Cool mi je sedeti u kafiću i gledati, ono. I da, ono, sisati pivo, razumeš, ili kafu, i gledati u daljinu, to mi je totalno do jaja. Smiruje me, opusti me, skroz, cool. Ali, kao nešto, to je… Potpuno, nisam taj tip. Posebno ono zvezda, bre, ona peče, ubija. Tako da sam ja ovde krenuo da okupljam ponovo celu tu ekipu kad sam se vratio. CoRRoSioN se u međuvremenu raspao oko, ono, gluposti, znaš, tipa… Jer ja sam uvek morao zaraditi moje pare. Ako sam hteo da potrošim, morao sam da ih napravim. Nisam imao od koga da uzmem. Nikad nisam imao u životu džeparac. Znaš, moji su bili ono u fazonu, reci šta nam treba, a ako mi mislimo da je to okej, ti ćeš to dobiti, ali pare ne. Znači, pare moraš zaraditi sam. A celi umetnički deo CoRRoSioNa je bio ono u fazonu, znaš, iznapušava kevu i onda daj mi 20 maraka i idem u grad. I keva mu da 20 maraka, znaš. Tako da tu na tom nekom nivou se nismo našli. Ali mi smo ko Corrsion napravili mnogo nekih lepih stvari. Ovde, znaš, mi smo napravili pet sin strajkova. U stvari, CoRRoSioN su mislim napravili više od pet sin strajkova. Ja sam učestvovao u prvih pet. Ali sin strajkovi su bili prve konferencije koje su se dešavale u Srbiji, koje su imale veze sa IT-jem, koje su imale veze sa tom nekom demo scenom, koje su imale neke veze sa svim tim računarima, novotarijama. Mi smo puštali, ne znam, Ghost in the Shell na sin  strajku 2. Znaš, znaju se ljudi koji su, kao prvi put iz nekog njihovog sveta, videli, ne znam, Akiru ili Ghost in the Shell. Potpuni mindfuck za posetioce. Demo takmičenja. Mi smo u CoRRoSioNu učestvovali dosta i u tim takmičenjima napolju. Išli smo u Mađarsku na takmičenje, išli smo u Holandiju, išli smo na HIP 97, najveći hakerski kongres u Evropi koji je bio 97. godine, ogroman kamp u Olmeri pod Amsterdamom. Išli smo nas deset. Bilo je dobro zezanje. Ti sin strajkovi su dosta toga… Više mi je organizacija sin strajkova pokazala kako organizovati ljude i kako funkcionišu grupe ljude i kako se firma pravi. Nego sva škola i ceo život u poslu. Ti si organizovao te konferencije, znaš kako to izgleda. Zamisli kako to izgleda kada imaš 20 godina i nemaš dinara. Tako da ti sin strajkovi su bili dobra podloga za razvoj. I to je Corrsionov ogroman doprinos beogradskoj sceni, uopšte srpskoj sceni. Jel’ do tada to niko nije radio? 

Ivan Minić: Ja se sećam tih nekih prvih festivala i sličnih stvari gde su mogli da… Naravno, ko je bio tamo, mogao je da vidi. Ko nije video, mogao je kasnije da skine neke od tih stvari. Demoi su pisani u Assembleru koji moraju da budu do, ne znam, jedan kilobajt, do pet kilobajtova. 

Bogdan Kecman: 256 bajtova, 512 bajtova, 1 kilobajt, 4 kilobajta i onda posle 64 kilobajta. 

Ivan Minić: I ti pustiš nešto što je jedan kilobajt i to je beskrajno zabavno i kreativno i neverovatno šta je neko napravio. I brate, sad bi bilo wow da ga pustiš. 

Bogdan Kecman: Ja sam napisao 400256 bajtova i nisam dobio nikakvu nagradu. Nikome se nije svidelo, ali dobro. Tako da to je bilo, mislim, po meni ogroman doprinos. To je, mislim, treba skinuti kapu Dominu, to je njegova ideja. I najveći deo posla je on odradio. Mislim, mi smo svi ostali pomagali. Dominator je čovek koji je to sve izneo i idejno i organizaciono i ono, stvarno, svaka mu čast. Ovaj, njegov brat Sale, Safe, je jedan od… Vlasnik jedne od ozbiljnih ovih kuća što rade efekte u filmovima. Ono, radio neke zeznute projekte tipa, ne znam, Veliki Gatsby i tako. 

Ivan Minić: Da, ima par studija kod nas koji rade super stvari. 

Bogdan Kecman: Radio je, ono, njegov studio je u San Francisku. Baš je, probao je da ga prebaci ovde pa to nešto nije išlo, pa je probao da ide za Holandiju, pa ni to nije, pa se vratio u Ameriku. Tamo je. Ono, baš je… Zajedno, on je čovek koji je od početka u Corrosionu. Isto, da, kad smo kod Konfa… Ja sam 1999. navatan od strane Duleta i Vuka. Oni su imali ideju da prave inkubator. Fora je bila da se obezbedi prostor internetu, to je tada bio problem, nije bilo interneta svuda, posebno ne dobrog, telefonske linije, i da se obezbedi administrativna podrška, podrška za firme. I ako bilo ko ima ideju, ako se nama ideja svidi, ako mislimo da ima, ono, šanse, mi mu damo full podršku, bedža, on dve godine može sedeti u inkubatoru, ako posle dve godine uspe naše je 10% od firme, ako ne uspe nikome ništa. I tu uspemo da dovučemo SAN da uloži milion evra opreme. SAN je doneo milion evra opreme u Genex, gore opremio ceo sprat. Serverima, file storage-om, onim terminalima X njihovim, ludilo je bilo. I ovi su nas upropastili, od Dinkića ovi. Bila je varijanta tipa da, ali kao 5000 dolara da se otvori firma. Čekaj, mislim, oni koji imaju 5000 dolara ne trebamo mu ni mi ni ti ni bilo ko, nastaviće u svom podrumu da radi šta oće, razumeš. Poenta je da neko ko ima ideju, nema pare, može da napravi nešto. Ali on nije hteo da odustane od svojih 5000 dolara za otvaranje firme i zbog toga je ceo taj projekat propao. Ono što je dobro bilo od tog projekta, dva SAN Day-a sam ja organizovao. Tad sam rekao, više nikad nećemo organizovati ništa. I jer, SAN Day sam ja organizovao. Nije ih organizovao Domino, a ja pomagao, nego sam SAN Day-eve ja organizovao. I to je prvi put kad je java, od toga su nastale java konferencije, posle kad sam ja to batalio. I ja sam organizovao prevođenje Open Office-a. 

PREVOĐENJE OPEN OFFICE-a

Ivan Minić: U sećam se toga, čak sam i učestvovao. 

Bogdan Kecman: Ja sam organizovao prevođenje Open Office-a gore. I sad to, znaš, zašto neću više da organizujem ništa? Znači, ja sam imao tu šest njih koji su hteli da budu sponzori. Od svih sponzora koji su rekli da će nešto sponzorisati, jedino ona Vladimir Pizzerija je donela pizze Bedža. Sve ostalo sam ja platio iz mog džepa. Bukvalno. Sve one Coca-Cole, vode, Fante. Sve iz mog džepa. Znači, ništa. Svi ovi što su pričali da će da budu, i što smo ih stavili tamo, da su niko dinara nije dao+. Svi su nestali kad je završen projekat. Vladimir Pizzerija donela pizze za Bedža i ekipa iz Slovenije koja nam je zapakovala i iskompilirala i sve, znači, kad su mi postavili failove gore, pošto su oni to već radili za slovenačke . Oni su imali iskustvo da mi se ne bi sad gubili vreme, provaljivali ovo ono. Znači, oni su nam organizovali bildove. I to je to. Sve ostalo… Sve što je moralo se platiti, platio iz džepa. Ali dobro, vidi, bilo je mnogo dobro zezanje, upoznali smo mnogo dobrih ljudi. Sloba Marković je pomogao u okupljanju ljudi, pošto ja tada nisam imao reach ni blizu ko Sloba. Ja sam cimnuo Slobu i rekao, vrati, imaš tvoju internu mailing listu, aj ti tamo to njima reci da dođu ovde malo, da mi nešto radimo. Pa to došlo brdo ljudi, razumeš. I tu sam se isto do jaja razočarao u naš sistem. Ja sam išao molio, kumio na fakultetu, Vukova Zadužbina, Matica Srpska, San, znači išao sam ono bukvalno ljudi, mi imamo snagu, energiju, znanje. Ali mi smo deca. Treba nam neko, treba nam jedan pismen čovek. 

Ivan Minić: Koji nije kreten. 

Bogdan Kecman: Znaš, jedan pismen čovek, razumeš, nas to ne zanima. Znaš, meni toliko u Vukovoj Zadužbini objašnjava kako su skoro sva dela Matice Srpske sada zabeležena kao deo hrvatske kulturne baštine. Zato što su izdata latinicom. Jer pri raspadu Juge, Srpska Akademija Nauka je u ime svih nas rekla da srpski jezik se piše samo ćirilicom i ono što nije izdato ćirilicom nije na srpskom. I sad imaš srpski rečnik koji je latinicom, koji je deo hrvatske kulturne baštine, jer je na latinici. Znači, ta količina debiliteta i zadrtosti, to nije znaš. I onda izađe u novinama kako je Bogdan Kecman ušao u istoriju srpske kulture. Zato što sam odlučio da se Open Office prevodi na ćirilicu. A odlučili smo se prevoditi na ćirilicu zato što sa ćirilicom na latinicu je jednoznačno prevođenje, preslovavanje, a sa latinicom na ćirilicu nije. I onda je logično da ga pišeš na ćirilici i imaš odmah i ćirilicu i latinicu. Ali ne možeš ti to, znači, ti to njima kažeš deset puta, oni čuju samo ono što žele da čuju. 

Ivan Minić: Sećam se sto puta kad je bilo neko bazično i danas preslovavanje na sajtovima, ne možeš da objasniš ljudima, kao, hoćete ćirilicu, hoćemo. Morate da ga unosite na ćirilici pa ćemo ga presloviti na latinicu. Ali nama je lakše ovako. Super. Konjukcija je sa n-j, ne sa nj. I gomila drugih nekih primera u kojima jednostavno te stvari ne funkcionišu tako. 

Bogdan Kecman: Ima veći problem. Pre par godina. Nije to bilo tako davno. 

Ivan Minić: Ima skraćenice, bre, koje su na latinici, koje ne smeš da uneseš ćiriličnom obliku. 

Bogdan Kecman: Pre par godina, kad je izlazio 8.0 MySQL. Ja uzmem i napravim nešto što je trebala da bude oficijalna srpska kolacija za MySQL. Šta je kolacija? Fora je što ti u odnosu na to koji jezik koristiš, sortiranje se radi na jedan način. Nije isto da li je ABCD ili azbuka. I jednakosti karaktera su različite. Znači u srpskom A i A sa onom A kukom gore, o akcentom je isto slovo. Ako tražiš jedno, to je isto slovo. U španskom nije, to su dva različita slova. Isto tako ako imaš korišćenju ošišanu latinicu. S i Š su isto slovo. Ja sam napravio ono što je još važnije za srpski jezik. Je što su A ćirilično i A latinično isto slovo. B latinično i B ćirilično su isto slovo. 

Ivan Minić: A ne pišu se isto. 

Bogdan Kecman: Nisu isti. Nalazi su na različitim mestima, potpuno nebitno kako izgleda sam vizualno karakter.

Ivan Minić: Mora se izmapira nekako. 

Bogdan Kecman: Znači to su isti karakteri. Z i Z su Z. Nebitno što je jedno latinično, jedno ćirilično. Nj unikod. Znači nj latinični postoji kao unikod, kao jedan karakter. Nj su u jednom karakteru. Znači nj unikod latinični kao jedan karakter. Nj latinični kao jedan karakter. I nj ćirilično u unikodu. To je sve jedan isti karakter za pretragu. Nj ćirilično nije. Ja sam napravio sva ta pravila. Sortiranje po ćirilici, jednakost između svih karaktera ako treba i sve. Nije to mali posao uopšte bio. I dao Oracl-u s varijantom tipa, evo brate, znači ja sam Srbin, evo ti Siniša koji je isto Srbin, može potvrdi da nisam debil. To je to, ovo ubacite u… u MySQL, evo. Ne može. Ti nisi relevantan koliko god da ste i ti i Siniša Srbi. Treba nam informacija iz relevantne institucije u Srbiji da je to u redu. Evo da kažemo, okej brate, upoznao sam ove u Sanu, u Zadužbini, u sve, ih znam. Drkao sam sa njima mesecima, brate, od onog prevoda. Sad će to oni meni da završe odmah? Šta latinica? Ne, latinica nije Srbija. Znači nas samo Azbuka, Zanima, sve ostalo, ne postoji. I neće da lupe pečat. Azbuka radi već po defoltu, u defolti unikodu, Azbuka se sortira ka Azbuka, ali se ne jednači sa latinicom, ne… Znaš, i kao ne ma, nas uopšte to ne interesuje. Ali ljudi… Nema šanse. Tako da sam ja tu prestao da ispravim krive Drine i tako setim se ponekad, ali… Ne više. 

Ivan Minić: Kecmane, prešli smo prvih 20 godina. Ostalo još 20. Mislim da je okej da ovde napravimo cut i da narednih 20 ostavimo za sledeću epizodu. Mnogo ti hvala što si ispričao neke od ovih priča, zato što neće ih ljudi čuti drugačije. A lepo je što su neke priče iste iz bar tri ugla. Znači, iz Slobinog ugla, iz Boletovog i iz tvog ugla su ispričane iste priče. 

Bogdan Kecman: Mislim, Srbija je mala. Ja sam uvek pričao prdneš s jedne strane, smrdi na drugoj. Mislim, mi se svi znamo, svi smo radili zajedno. Nisi mogao da budeš ti u srpskom IT u 90. da ne naiđeš na Boleta i na Slobu. Znaš, ja sam kao montirao link između zgrade Kongrapa i Silosa u Kragujevcu- ne, u Zrenjaninu, Silos u Zrenjaninu, a Sloba je gađao sa Beograđanke na drugu stranu, tamo Zemun i to. Tako da, mislim, svi smo mi radili tu nešto. Bole pravio EUNET, ja sam od Boleta  uzimao link pravio SSOFT. Tako da, malo nas je. Znaš, ako se dodamo Pokojnog Veču, Tihomira Pelića, ne znam šta je sa njim, gde je on? 

Ivan Minić: Ne znam. 

Bogdan Kecman: Luku, Sobrenika… 

Ivan Minić: I to je isto genijalan moment kad ti kreneš tu priču i kao nisi završio faks, ne znam, Bole nije završio tad faks i sve. Ja se sećam kad sam ja upoznao Luku, kad sam upoznao Stingera, matori, ja imam sam osnovnu školu, ja imam 16 godina kao što. Ja imam samo osnovnu školu. Brate, ti držiš četvrti provajder u zemlji u tom trenutku. Pa da, kao ali jebi ga… 

Bogdan Kecman: Pa da, ali… Mislim, pazi, u tom trenutku svi ovi stari i to ne znaju. 

Ivan Minić: Hvala Bogu. 

Bogdan Kecman: Ne žele da ulože vreme da uče. Znaš, tako da… Ali to ti to… Mislim, mala ekipa, svi, znaš. 

Ivan Minić: A vidi, u tom trenutku nama, klincima koji smo bili još mlađi od vas, je bilo najvažnije da znamo nekog od vas, da možemo da završimo neke internet sate po nekim boljim uslovima nego što su bili komercijalni. Ja se sećam, prvi put kad sam kupio 10 sati, to je bilo 100 maraka. 100 maraka i to je trajalo, recimo, godinu dana mi je trajalo 10 sati. Nakačiš se na 2-3 minuta, nakačiš se na onaj home pristup koji je jedna trećina, skineš samo mailove ili pripremiš sve što treba, pootvaraš i skineš. 

Bogdan Kecman: Onda ono, UCP klijenti, razmeniš news grupe, mailove, sve i odmah otkačivanje. 

Ivan Minić: Ali posle bilo je varijanti, ja sam počeo to još, imao sam 12-13 godina, kad sam imao neki dogovor da za neke drugare radim neke relativno dosadne stvari, neko unošenje teksta, formatiranje, gluposti, a oni me plaćaju internet sate. Posle su me iz te ekipe ljudi plaćali, to su mi bili prvi poslovi sa 15 godina. Ali na početku je bilo glavno samo da ja nisam opterećenje mojima sa satima, zato što su sati bili skupi. A vrlo brzo je to postalo tako da, brate, ima dovoljno stvari da si ti nakačiš i budeš 5 sati online ili 3 sata online. A ne možeš sebi da priuštiš da si potrošio 100 sati ovog meseca. Prvih 20 godina smo prošli. Hvala ti. Nastavljamo, daćemo ljudima malo vremena da se odmore, pa ćemo da nastavimo za par epizoda. Hvala ti od srca, hvala vama što ste nas slušali. Mislim da je jako važno da pričamo ove priče iz prehistorije, jer da nije bilo toga, ne bi bilo ničega od ovog što postoji danas. A kad vidite na koje potpuno sulude načine je to nastajalo i opstajalo, da shvatite da ta kultura budženja i kreativnosti nije počela sa lean startupom i takvim stvarima, nego smo mi prvo bili kreativni, pa smo nam onda objasnili zašto je to dobro. 

Bogdan Kecman: Hvala ti. 

Ivan Minić: To bi bilo to, vidimo se ponovno naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.