Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Po prvi put u Pojačalu imamo osobu koja ima toliko upečatljive šiške. Oni koji slušaju to ne mogu da vide, ali i ja ne umem to da opišem rečima na pravi način, ali oni koji vide su sada oduševljeni. No, bilo kako bilo, u uvodu ste čuli kome je reč, a ja sve što mogu da kažem za početak je, Ana, dobrodošla. 

Ana Popović: Hvala ti. Šiške su očigledno veoma velika tema u mom životu. 

Ivan  Minić: Pa, mi ovde okupljamo krajnje neobične ljude, tako da se ti dosta dobro uklapaš u to sve. Ja često volim da kažem da mi okupljamo ljude koji nemaju problem sebe da komplikuju život, u što se takođe dobro uklapaš, ali ja sam u uvodu dao neki svoje opis ali kako bi ti opisala ono čime se ti danas baviš? 

Ana Popović: Za početak sam dizajner obuće, uz to sam veliki kreativac, volim stvarno, što ti kažeš, da zakomplikujem sebi život. Moj tok misli je onako vrlo interesantan. Malo pre smo baš pričali o tome kako postoji ono milion načina da kažeš za neku stvar da je nenormalna ili luda, interesantna je jedna od njih. Takođe sam i profesorica engleskog jezika, supruga sam, majka sam, prijatelj sam. Eto, to je to. 

Ivan Minić: Dobro. Kako to obično biva, neki naš standardni tok je da krećemo od mančmelo pitanja. Šta si htela da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU
Ana Popović:  Imala sam jednu lutkicu sa repićima i sećam se da mala sam bila nešto, tipa dve, tri godine i stalno sam ponavljala ona je kuvarica. I sad kao, da li je to bio moj način da kažem da sam ja htela da budem kuvarica, ne znam, ali eto, to je bio kao neki prvi, najranije sećanje toga kao što sam htela da budem kad porastem. E već tamo negde oko petog razreda kristališe se to da ja želim da studiram engleski, a iskreno ti kažem uopšte ne znam odakle je to došlo, zato što smo mi u osnovnoj školi učili ruski, tako da sam se ja u suštini srela sa engleskim tek mnogo kasnije, ali ja sam bila pri tome da ću studirati engleski i biti profesorka engleskog, što mi se i desilo, što je jako interesantno. 

Ivan Minić: A kako ti je bilo okruženje tokom odrastanja? 

Ana Popović: Fantastično, fantastično. Znači ja sam rođena u Rogačici, odnosno rođena sam u Užicu zato što u Rogačici ili u Bajinoj Bašti ne postoji porodilište. Odrastala sam u Rogačici i to je jedno malo mesto na reci Drini kod Bajine Bašte. Ja mislim da je to bukvalno san svakog deteta da odrasta u jednoj takvoj atmosferi, takvom okruženju. Mi smo živeli u kući koja je bila okružena stanovima u kojima su živeli prosvetni radnici. Osnovna škola je na 50 metara odatle. Moja mama je inače prosvetni radnik, učiteljica u penziji i u prvoj kući pored nas su bili nastavnici matematike i njegova supruga nastavnica biologije i hemije. Pored u jednoj zgradi ovako prizemnoj koja je imala tri stana, u prvom stanu naši kumovi, profesorka srpskog i nastavnik, mislim on nije bio završio fakultet, ali je isto predavao srpski, u srednjem stanu profesor ruskog i u poslednjem stanu učitelj i učiteljica. Učitelj je bio moj učitelj, a učiteljica je bila učiteljica mog brata. A u kući iznad su bili učiteljica i njen suprug koji je bio pčelar, fantastičan jedan lik. I recimo tu je jedina crna ovca bio moj otac koji je oženio učiteljicu iz njegovog rodnog Lještonskog, u 7 kilometara iznad Rogačice, seosku učiteljicu koja je 5 godina starija od njega, a on je inače po profesiji metalostrugar. Mlađi od svih njih, pri tom imao je velike ambicije da studira matematiku, ali moj deda mi je ono prosto bio vrlo iskren i rekao, znaš šta, ja nemam pare da te školujem, znači ti moraš na neki zanat. I on je već od sedamnaeste krenuo da radi kao metalostrugar u Slobodi Čačak i radio dok se Sloboda nije raspala. Ali on je u stvari meni ilustracija toga kako sredina jedna utiče na formiranje jednog mladog života. I onda to je naravno posle preneo i na nas. Znači, dete sa sela, radio je poslove poljske od četvrte, pete godine i tako dalje. Odjednom se nalazi u okruženju nekih intelektualaca. I šta on radi? Umesto da on sad nešto vodi, neku glavnu reč, on ćuti i gleda ko šta čita. I tada je bilo puno onih putujućih prodavaca knjiga. Znaš koliko imam ja tih tomova kod kuće u rodnom, u kući naše. Tako da, puno je čitao, puno je slušao i onda je vrlo brzo došao do tog njihovog nivoa. I onda je to sve preneo i na nas. Znaš, stvarno je atmosfera bila fantastična. Sećam se kad sam jednom učestvovala na nekom takmičenju iz recitovanja, pa sad dobila sam onu, kako se zove, Jesenjinovu ovu Kučku, kako se već zvala. Znači, nisam nikako mogla zapamtiti taj tekst. Baš sam mala bila u nešto niži razred osnovne i moja kuma, taj profesore srpskog, ajde da idemo zajedno, proleće neko bilo, ajde da idemo zajedno da beremo jagorčevine i ljubičice, pošto je sušila to za čaj, znaš. I mi u polju i ona sa mnom radi tu pesmu, znaš. Tako da, bilo je puno takvih epizoda i zaista sam srećna što sam bila okružena tako blagim, dobronamernim ljudima koji su utkali u mene ljubav prema čitanju, ljubav prema, na kraju krajeva, prijateljstvu, znaš. Oni su stvarno bili ono, znaš, okupljanje ono uveče, imam gomilu tih crno-belih fotografija iz tog perioda, stvarno fenomenalno izgleda. Tako da i ono, naravno, boravak napolju dok te neko ne utera u kuću, jer kao rekao si, doći ćeš za pola sata, a nema te, ne znam ja, do koje doba, šuma, mahovina, Drina, da, neizostavno. Tako da, jedno fantastično, fantastično detinjstvo. 

RANO OBRAZOVANJE

Ivan Minić: I kad si shvatila da hoćeš da budeš, da se školuješ za profesora engleskog, šta onda i kako uopšte napraviš taj iskorak i odluku da ideš od kuće i sve što uz to ide. Jer imaš i neke opcije koje su ti bliže, koje su ti lakše, ali nema to što ti želiš. 

Ana Popović: Malo pre toga, u stvari, se desio taj iskorak. Moji roditelji su bili izuzetno nekako dalekovidni i već mi bilo jasno da ruski jeste lep jezik i tako dalje, rasprostranjen, ali da suštinski svako mora danas da govori engleski jezik. 

Ivan Minić: Vi ste imali samo jedan strani jezik u osnovnoj. 

Ana Popović: Da, da, samo jedan strani jezik. Ali to, kažem ti, to je mala seoska škola, znaš. Ali u Bajinoj Bašti, 12 km odatle, u jednoj osnovnoj školi, održavali su se časovi engleskog jezika za koje je saznao moj tata, zato što se njegov šef iz Slobode prijavio za to, znaš. I ja kao, wow, znaš, mogu li ja da idem na te kurseve? I onda moj brat i ja krenemo na te časove engleskog. Naravno, nas dvoje, znaš, klinci. Ja sam bila, kažem ti, dal’ pet ili šesti razred, brat je sledeći razred, znači šesti ili sedmi. I mi, znaš, okruženi tim odraslima, profesionalcima koji kao sad treba da nauče neki engleski jezik, jer im to treba za posao, zaboga. I, ovaj, bilo mi je fenomenalno kad sam u tom trenutku videla razliku između usvajanja znanja kad imaš 12 godina i kad imaš 45, na primer, godina koliko je imao taj njegov šef u tom trenutku, koji u jednom trenutku mom ocu rekao, daj molim te reci, Ani, kao, mnogo nas sramoti. Ono, sve zna, a ja mali, ono, štreber, kao, iz prve klupe, pitajte mene. Tako da, i tad mi je bilo onako baš jasno da je to moj put. I onda, posle toga, kreće srednja škola. Ja sam u Bajinoj Bašti bila u srednjoj školi. U Rogačici nema srednje škole. Međutim, moj brat je u prvom srednje otišao u Teslu, u Beograd, znaš. I nas dvoje smo jako vezani, mnogo smo bliski i baš mi je nedostajao. I onda bi on dolazio vikendom kući, donosio bi mi muziku, iskustva, priče itd. I ti vidiš neki život koji se dešava tvojoj, jednoj od najbližih osoba u životu. A ti si u nekoj manjoj sredini koja je isto zanimljiva na neki svoj način. Ali je moj tinejdžerski mozak ipak bio mnogo ubrzaniji u tom trenutku od sredine u kojoj sam se kretala, gde postaje mi vrlo brzo jasno da ja moram da se sklonim odatle i moram da dođem do nekog tog izvora informacija. I ja odlučujem u trećoj godini da ću ja u četvrtoj godini da se preselim za Beograd. Mislim, kako bi ti rekla, to je ono, bukvalno pucaš sebi u nogu jer ljudi žive u četvrtom srednje na staroj slavi i ne moraju da se dokazuju sa tim profesorima itd. Ali ja sam odlučila, ja idem. Znači, nema dalje. Sedam sa svojim roditeljima, objašnjavam im svoje razloge. Oni me podržavaju. Odlazim za Beograd. Pritom u tom trenutku moj brat se zabavljao sa jednom devojkom koja je išla u šestu gimnaziju. Mi smo se upoznali godinu dana pre toga i super, baš smo se zavoleli itd. Dolazilo je ono i kod nas isto u Rogačicu i ja odlučujem da idem u šestu gimnaziju. Znači, kako bi ti rekla, ja sam došla, ono, taj fazon, a od te devojke, njena drugarica, znam da u četvrtom srednje ide u Ameriku da završi četvrti srednje tamo. Znači, jedno upražnjeno mesto, šta tu nije jasno. Ja sam bukvalno otišla u gimnaziju, u šestu gimnaziju, ušla u tu učionicu u kojoj je moja sadašnja kuma, tadašnja drugarica bila i sela u klupu pored nje. Nikakav upis, nikakav transfer dokumenata, ništa od toga nisam uradila. Znači, ja sam samo rešila da ću ja da idem u tu školu i to je bilo to, znaš. Ulaziš, ne znam, to smo imali istoriju, tipa prvi čas, četvrtom i kao gleda. E, kako je bilo na raspustu, ko si ti, znaš. I posle, naravno, sve sam obavila što je trebalo da se obavi. Taj period prilagođavanja na veliki grad je isto bio zanimljiv. Moj brat, mi smo tada stanovali zajedno i on me odveo u šestu gimnaziju. Živeli smo u Dalmatinskoj i rekao mi ovako, do šeste gimnazije imaš tri puta kako možeš doći. Možeš ideš peške, nije daleko, ali ako hoćeš da ideš prevozom, možeš da ideš peticom ili da dođeš do, ne znam, Vuka pa sedmicom, četrnesticom i tako dalje. Ili možeš da ideš dolu na trolu. Prvog dana on me odveo jednim putem, ja sam se sama vratila. Drugog dana me je odveo drugim putem, isto sam se sama vratila. I to je bilo to. E sad, kako bi ti rekao, znaš, ti živiš u velikom gradu ceo život. Ja sam živela u malom mestu ceo život. I dolazila sam povremeno kod brata, ali to je bilo to. Sve na vikend nešto smo, znaš, on te vodi, ti ne obraćaš pažnju. Ja sam bila u fazonu, on mene mrzi, kako je mogao to da mi uredi. A u stvari, posle toga sam mu bila najzahvalnija na svetu jer sam naučila u bilo kojoj situaciji da se prosto sama snađem, znaš. 

Ivan Minić: Tu već pričamo o vremenu gde nemaš mobiln da pozoveš, nemaš Google mapu. Tako je. Ako se izgubiš, to je to. Više te nikad neće videti dok nekog ne startuješ da zoveš na fiksni. 

Ana Popović: Ali on meni je tada rekao, vidi, ako promašiš stanicu, samo pređeš ulicu i vratiš se istim putem. A ti kao… 

Ivan Minić: Pređem ulicu. 

Ana Popović: Ne samo to, nego kao tebi samo ostane ona rečenica, ako promašiš stanicu, znaš. Tako da, eto, to je neki period, znači moj četvrti razred srednje škole. I onda posle toga, prosto kao eto, idem na faks, idem na filološki, upisaću engleski. Naravno, posle prvog prijemnog nisam upala na engleski, jer je engleski u tom periodu bio najpopularniji mogući topa japanski. A ja sam, pošto staviš tri želje, ja sam stavila engleski, jezik i književnost. Pa onda japanski i kineski sam stavila čisto onako da ne ostanu dva prazna mesta. Zato što ja sam bila apsolutno uverena da ću ja upisati engleski. A kako je druga i treća najpopularnija katedra japanski i kineski, ni na te dve nisam upala. Pa sam onda upisala ruski, tad mi je bio, pošto mi je bilo jednostavnije jer sam već učila ruski sve te godine. I onda sam se posle prebacila jer sam, ono, bila dobar studenta. 

Ivan Minić: I kako je bilo, ono, učiti, da kažem, profesionalno se baviti tim jezikom, makar akademski u početku. Jer kao, svi smo mi prošli, ne znam, osnovnu i srednju školu, gde ti sad već neki pristojan niz godina učiš ta jezik. Ali velika većina ljudi, ono, razume u najboljem slučaju upotrebno engleski nekako jer si okružen njim sve ove vreme, pa pokupiš, pa kreneš da pričaš, mi nemamo, ono, sinhronizovane filmove, pa si čuo, pa muzika, pa ono, pa ono. Ja sam, recimo, bio fantastičan iz ruskog i nikada nisam učio da ga pričam. Takmičio sam se. Nikada ga nisam propričao. Mogu da ga razumem i danas. 

Ana Popović: Isto. Ja nemam aktivno znanje ruskog, recimo, više i to me baš žao i u suštini možda se nekada odlučim pa to korigujem. Ali te potpuno razumem. Meni je to isto problem sa jezikom koji ti ono, znaš, pričaš sa nekim rusom. To mi se sad desilo u avionu. Znači čovek rus sedi pored mene i on se preselio u Dubai godinu i po dana pre toga i mnogo teško priča engleski, znaš. I sad ja kao okej, znaš, aj pričamo ruski, nije bitno. On meni sve priča i ja sve hoću da mu odgovorim, ali mi samo engleske reči padaju na pamet. Tako da razumem te skroz. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Kako je bilo na Faksu? Na Faksu je bilo dosta, onako, dosta dobro. Neki predmeti su mi išili bolje od drugih predmeta, ali ja sam u suštini odmah posle prve godine skapirala da upravo to što si ti rekao, da nema tu ništa od teorije u suštini. Znači ti možeš da završiš jedan fakultet i da izađeš iz njega i da ne možeš da progovoriš. I onda sam posle prve godine, upisala sam drugu godinu i kad sam upisala drugu, odmah sam otišla na onaj interexchange program. To je neka vrsta studentske razmene, ali nije suštinski studentska razmena, nego je onaj program Work and Travel koji ti omogućava vizu da radiš tamo legalno pet meseci, to je četiri plus jedan. Četiri meseca radiš i još jedan mesec da završiš. Međutim, ja sam ostala tad dve i po godine. Opet silom prilika, ali vidiš, nameštaju se prosto stvari tako kako treba da budu. Otišla sam tako što su moji roditelji pozajmili 2000 dolara jer sam ja htela da naučim, da savladam taj jezik i bilo mi je stalo. Ja sam isto tako sela sa njima, porazgovarala, objasnila svoje razloge itd. Moji roditelji. To je bio period 1999. Nemoguća emisija. Međutim, ja sam stvarno bila toliko zagrizla da sam im objasnila da ću ja taj novac vratiti i sve da budu bezbrižni. Moj otac je stvarno pozajmio novac da ja odem na taj program. Radila sam dva posla. Kad god vratim film, zanimljivo je da li je to tvoje detinjstvo ili šta već. Moji roditelji su nas nekako uvek vaspitavali tako da budeš odgovoran. Šta god radiš da budeš odgovoran. Da se trudiš da uvek budeš najbolji u tome što ti radiš. Radiš na boardwalku u Atlantic City i prodaješ sladoled. Ja sam najbolja u tome. Vrlo brzo ta moja radna etika je bila primećena. Za mesec dana ja dobijem neku promociju. Ja sam kao menadžer smene. Na boardwalku u Atlantic City prodajem sladoled. Fenomenalno je jedno iskustvo u stvari gde ja po prvi put sam potpuno odvojena od svega što znam. Odlazim negde gde je… Tada imam 20 godina. Ja sam otišla krajem… Bilo je bombardovanje. Bile su zatvorene granice. Mi smo otišli u Budimpeštu po vize, sećam se, i odakle smo otišli za Ameriku. Nas tipa pet devojaka sa programa, pošto je… Ne znam koliko ljudi bilo prijavljeno. Muškarci više nisu mogli da idu zbog te vojne obaveze potencijalne. A nas pet je na kraju otišlo. Sećam se, imam 20 godina i sad kad razmišljam kako su me moji roditelji pustili da odem sama tako daleko. To poverenje, to je stvarno bilo fenomenalno. I po prvi put si odgovorno odraslo, samostalno biće koje mora da vodi računa o svemu, od svih segmenata koji predstavljaju jedan samostalan život. Živim u kući sa 12-oro ljudi iz raznoraznih delova Evrope. Saznajem gomilu nekih stvari, odlazim na puno koncerata. Živiš jedan lep, studentski život, ali u isto vreme razmišljam o tom novcu koji moram da zaradim i koji moram da vratim, jer moj obraz je u pitanju. Ja sam rekla, ja sam dala reč i tako. Bez obzira na to što sam bila vredna i radila dva posla i to, i zaradila tih 2 hiljade dolara, ali otprilike zaradila sam možda 3 ili 4 hiljade dolara sve ukupno, nisam osetila da je trenutak da se vratim. Zato što ja ne mogu da se vratim i da vratim tih 2 hiljade dolara i da onda posle u narednom periodu nemam od čega da živim, jer stvarno sad ćeš sami se. To je bilo vreme, nenormalno, i hiperinflacija i tako dalje. Tako da ja odlučujem da produžim tu svoju vizu, jer legalno možeš da dobiješ taj produžetak da budeš tu još 6 meseci. I snalazila sam se isto pošto sam bila, ja to kao već napravila neki svoj status u toj firmi. 

Ivan Minić: Menadžerka. 

Ana Popović: Menadžerka smene, možeš misliti. Ostajem da radim bez problema. Međutim, to je već sad, znaš, kao prošlo godinu dana. Daj da odradim još jednu sezonu. Međutim, onda počneš da razmišljaš jer nisam želela da ostajem u zemlji nelegalno, jer kao prosto mislim da to nije bila opcija za mene, jer sam želela ponovno da se vratim u Ameriku u nekom trenutku, kao možda turista ili tako nešto. Tako da sam onda shvatila da moram da napravim neki iskorak da sebi obezbedim, da legalno ostanem tu. A jedan od načina je bio da krenem na neki njihov faks. Tako da sam onda krenula na fakultet, studirala sam glumu. I to je opet jedno iskustvo samo po sebi, veoma lepo i zanimljivo. Međutim, znaš, ono, toliko ti brzo prođe vreme. Razumeš, ja sam bila zaprepašćena da sam ja tu već godinu i po dana, znaš. Već druga godina prolazi. Sećam se, brat mi je bio u poseti tada. Bio je kod mene jedno mesec, dva dana. Znaš, taj ono… Bukvalno ti svežinu unese u emocije neko tvoj ko dođe. Sama sam bila tamo. Međutim, posle dve i po godine dolazi do trenutka kada shvatam da sam baš onako usamljena i da baka mi je preminula nazad kod kuće. I baš sam bila onako tužna i jako sam bila vezana za nju. Iznenada je preminula. I onda sam prosto shvatila da je vreme da se vratim u Srbiju. 

IZGRADNJA KARIJERE

Ivan Minić: I osim toga što si bila tužna i usamljena, jesi li imala ikakvu ideju šta dalje? Je li ti donelo tih dve i po godine tamo nekakvu, nemam pojma, promenu u glavi, u smislu sad više nisi samo menadžerska smera, nego si shvatila kako je biti preduzetnica ili nešto drugo, nešto ti je palo na pamet što ovde postoji prilika da se radi, a ti si mogla da radiš. Šta ti je bila ideja kada se vratiš, osim samo da se vratiš? 

Ana Popović: Da, da, da. Ja sam razmišljala na sledeći način. Ok, zašto sam ja ovde došla? To mi je onako baš bilo bitno pitanje, koje me u stvari i usmerilo kasnije da nastavim taj svoj život na taj način. Ja sam došla ovde da usavršim engleski, ali to je bila početna stanica. Ok, usavršila sam engleski sada, znači mislim da treba da se vratim i da završim fakultet, jer to je bila neka početna ideja. I vratila sam se u Srbiju i u tom trenutku moj najbolji prijatelj je bio vlasnik Ekonomist magazina, suvlasnik Ekonomist magazina i počeli smo praviti neki pakleni plan da ja dođem da radim kod njih kao prevodilac i da uporedo studiram. Ja sam razmišljala o tome kao ok, hajde da vidim koje je radno vreme, koje su moje odgovornosti i obaveze itd. i ispostavilo se da vremenski i fizički ja to mogu. Znači, radila sam pola radnog vremena, deo dana sam bila na fakultetu, na obaveznim predavanjima i vežbama, a deo dana sam radila u kancelariji. Bila mi je ideja, ok, hajde da završimo ovaj fakultet i onda ću da razmislim o tome čime stvarno želim da se bavim. Što je bilo sjajno u stvari, zato što sam radila dok sam studirala i u tom periodu sam posle možda godinu, godinu i po dana shvatila da taj posao, ali vrlo interesantno, ja se uporedo školujem i radim i shvatam dok se školujem da taj posao nije za mene, razumeš? Ali zato što imam tu usađenu odgovornost i prosto ne volim da odustajem od stvari, rešila sam ok, završiću fakultet pa ćemo onda da vidimo šta dalje. Na svu sreću, u tom trenutku, otprilike moja završna godina, pojavljuje se jedan čovek u Ekonomistu koji odlučuje da otvori odeljenje za konferencije. Tad su konferencije bile fantastično profitabilne, sponzori su imali dosta duboke džepove, a mi smo opet radili onako neke fine niše teme. I kad je pitao da li neko od vas želi da se prebaci u ovo odeljenje, ja sam naravno obe ruke prihvatila. Još kad je objasnio i način rada, dinamiku, konstantno upoznavanje nekih novih, zanimljivih ljudi, to je ono bilo meni no-brainer, znaš. Tako da, eto, možda mi se tu malo posrećilo, malo mi je to onako palo u krivo. Ta karijerna odluka nije bila u suštini samo moja, ali mi je onako otvorila jedan neverovatan novi horizont. 

Ivan Minić: Pričamo o periodu otprilike pred 20 godina. Kada je velika količina pozitivne energije, nade, dobrih stvari, promena, promena na bolje. Počinje da se vraćaju neki sjajni ljudi koji su otišli napolje. Deluje ti da bi ovde moglo da bude, ako ne normalno, a ono, malo normalnije. I onda to sve ode dođavola, kako to obično bi bilo u našoj istoriji. Ali taj trenutak jeste super interesantan, jer to je trenutak i dolaska multinacionalnih korporacija, dolaska stranih banaka, generalno jedne cele jednog neverovatno brzog i lepog rasta ekonomije. Ubrzo nakon toga se liberalizuju vize, sve veći broj mladih ljudi dolazi u poziciju da može da putuje. Dolazi sve više ljudi, ovde dešava se nešto, ima neka dobra energija. I onda, naravno, pojavljuju se konsultantske kuće, pojavljuju se stručni događaji, pojavljuje se stručna literatura koja isto nije postojala, pojavljuju se privatni fakulteti, svašta nešta. Znači, trenutak jeste ono “perfect storm”, apsolutno. 

Ana Popović: Da, to si tako dobro rekao. I to se sve dešava onako akcelerizovano. Znači, sve se dešava u periodu od jednog pet godina, na primer. 

Ivan Minić: To je u principu jedina situacija u kojoj su se dobre stvari dešavale brzo. Da. Obično se loše dešavaju brzo, ali nema veze. I kao, taj “perfect storm” čini situaciju da ti sve više firmi šalje ljude na menadžment treninge. Počinje se priča o tome šta je menadžment uopšte. Počinje marketing da se tretira kao nešto što je malo više od samo reklame na dnevniku i tako dalje. Billboardi počinju da se pojavljuju i po gradu. Grad počinje da izgleda kao nešto što je ušlo u drugu polovinu 20. veka. Sve ono pre toga je bilo užasno sivo, depresivno, sa onim porušenim zgradama od bombardovanja koje neke i dan danas gledamo kad prolazimo. Ali postoji ta neka velika količina nade i svega mogućnosti, zaista mogućnosti, realnih mogućnosti. I u tom trenutku biti na izvoru toga sa brendom kakav ste vi u tom trenutku imali je sigurno sjajno. Pomenula si otprilike šta ste radili, ali daj malo konkretnije na koji način je to bilo interesantno i ispunjavajuće. Pošto mislim da neko ko nije organizovao događaje ne može da shvati kako to zapravo izgleda. 

Ana Popović: Da, a ti to vrlo dobro znaš i onda me razumeš. Apsolutno. Mislim, ti imaš na raspolaganju, da kažem, sve. Znači, ja na speed dial od svog telefona u kancelariji imam kabinet tadašnjeg predsednika, ministra finansija, ministra za privredu, šta god mi treba. Mislim, neverovatna je jedna situacija u kojoj ti sve što treba da uradiš je da smisliš šta ti treba i onda da to tražiš. Mi smo identifikovali neke teme koje su bile aktuelne u tom trenutku. Moj zadatak je bio da napravim program, da odlučim koji će biti govornici, kada i gde ćemo da ih pozovemo, gde ćemo da ih smestimo itd. I uporedo smo i obezbeđivali finansijsku podršku za događaje, odnosno tražili smo sponzore i sve to. Odličan je razgovor kod jedne od većih advokatskih kuća, koje u tom trenutku zakonski ne mogu nigde da se pojavljuju, da se oglašavaju itd. Ali za jednu finu svotu novca mogu da budu sponzori događaja, pritom ne kaže se da je to baš tako, nego će oni biti govornici na tvom nekom događaju u kojem se razgovara u suštini u bilo kojoj sferi jer je pravo i njihovo pojavljivanje svuda prisutno. Samo treba da se napravi budžet koji ti možeš da potkrepiš živim novcem u roku od sedam dana. Sećam se jednog perioda kada Ekonomist kao magazin je bio malo u problemu sa ciframa oko plata, oko finansiranja prostora itd. A s ove strane imaš deo za konferencije koje kida i koje u tom trenutku praktično izvlači celu priču i od kojih cela redakcija živi. Osetiš se ponosno. Kao ja čoveče, ja sam doprinela tome. Bilo mi je fenomenalno sa koliko fantastičnih ljudi sam u tom periodu došla u susret sa ljudima iz raznih delova sveta, raznih sfera, biznisa itd. koji su bili toliko normalni i prijemčivi, vrlo onako prijatni. Njima zanimljivo. Dolaze sad u Srbiju post 2000-ih i očekuju da ljudi i dalje nemaju vodu i struju u kući, a ovamo se dešava ta revolucija uporedo. Oduševljavaju se hranom, gostoprimstvom, noćnim životom. Hvala Bogu, tu smo uvek poznati bili i ostali. To je tako neka fenomenalna razmena energije gde ti trčiš da ideš na taj svoj posao jer ti je lepo, jer imaš super neki tim tu u kolega koji… Mislim, stvarno smo uživali dok smo radili. Tako da, jedan onako veoma lep period u mom životu. Jedna fina karijera koja je tada krenula da se gradi i posle toga se nastavila u Americi kad sam se ponovo vratila. 

Ivan Minić: Ima taj moment koji se dosta razlikuje od mog iskustva organizovanja događaja zato što mi nikada nismo imali jedan ogroman brend ispred sebe. Mi smo imali brendove koje smo mi pravili i u prvo vreme su oni bili jako mali. Mnogo veći utisak je ostavljalo naše ime i naše prethodne karijere nego brend. Ok, posle par godina je drugačije, posle par godina gde god se pojaviš svi znaju. Ali nije isto kada si ti pojaviš kao The Economist. To je ipak malo ozbiljnija priča. Ali taj moment gde se nešto dešava i to ljudi ne shvataju. Prvo, to je stanje suspendovane realnosti tih nekoliko dana. Možda ne spavaš, sve možeš, ništa nije bitno. To se završi i onda upadaš u postporođajnu depresiju. Ali što nisi srećan, pa napravili ste sjajnu stvar. Pa da, ali gotovo je. 

Ana Popović: Gotovo je, ne znam kada će biti sljedeći i nisam spavala jedno sedam dana. 

Ivan Minić: I od toga ne možeš da se oporaviš bez desetak dana ili sedam dana. Ali sve vreme imaš taj moment, koliko gotovo glupo zvučalo nekome koji ne razume, ali to je bukvalno chasing the high. I sad toga nema. Ok, u našem slučaju znaš kada će biti sledeći. Ali to je za šest meseci. I prvih dva meseca nema ničega. Nakon toga počinješ lagano i lagano se podiže to sve. I poslednjih mesec dana je sjajno. Ali ta vrsta talasa meni ne prija. Ta vrsta promene, ta amplitude. Sama činjenica da nisi stalno nabrijan i na vrhu. A sa druge strane sam svestan toga da kada bi to bilo tako. Ja bi za dva meseca umro. Jer kao, znaš, jednostavno ne možeš da izdržiš. Ima ljudi koji mogu da izdrže. Pričali smo sa njim kad smo počeli da snimamo o Srđanu Ercegu. Znači, ali, mislim, Srđana možda treba semplovati, istraživati i sve ostalo. Ali i ne treba mu pridavati ljudske karakteristike. Ali to što on nešto može ili to što ja nešto mogu ili to što ti nešto možeš ne znači da to može svako i ne znači da to može uvek. 

Ana Popović: A to kad kažeš Srđan, znači, podsetilo me to na jednu situaciju. Jedan moj jako dobar prijatelj iz Amerike, koji je inače bubnjar poznati, jazz bubnjar. Završio je Berkeley i fantastičan jedan mozak, neprepričljiv, nikog ne poznam kao što je on. Izašao je da trči i imao je moždani udar. Sve je bilo u redu, na vreme su došli, sve je bilo sasvim okej. On se potpuno oporavio. Ali kad je bio u bolnici, kako su ga stavili na CTG i ono gledali snimak njegovog mozga, žena je bilo u fazonu kakav je ovo mozak, otprilike ono sinapse koje su kod njega, ono mozak kako je izboran kod njega, kaže ona to nikada u životu nije videla. I samo me živo zanima kad bi neko stavio Srđana na takav neki test, kako bi taj njegov snimak izgledao. 

Ivan Minić: Spalio bi se EG, znamo, sigurno. Mada možemo u nekom trenutku i da probamo. No, bilo kako bilo, to je trajalo neko vreme. I šta je bilo onda? 

NOVI ŽIVOT U AMERICI

Ana Popović: Nakon što sam se vratila iz Amerike prvi put, ne znam da ti kažem zašto, stvarno nemam pojma, ali delovala mi je kao dobra ideja da pošaljem prijavu za zelenu kartu. Znaš, ona utre za zelenu kartu. U tom trenutku ja sam vrlo zadovoljna svojim životom. Živim sa svojim momkom, sadašnjim svojim mužem. Imamo super život, oboje radimo, izlazimo, porodice su nam tu i tako dalje, ali ne znam, nešto me je vuklo i poslala sam odvojeno za oboje i ništa nije bilo. Nismo dobili, ni on i ja. Međutim, dođe sledeća godina i ja kao ajde da probam još jednom i kao to je to. I te godine izvuku Sašu, mog muža, sadašnjeg. I nastupa panika. Kao šta sam uradila i dan. Šta sam uradila? To je period 2005. Morali smo da donesemo odluku šta ćemo sa tim, pošto u suštini kad dobiješ zelenu kartu na lutriji, treba da aktiviraš taj proces. Sigurno sam da si upoznat, ali u suštini za slušaoce moraš u roku od šest meseci od kad dobiješ taj papir da si izvučen, da ideš u ambasadu. Oni ti zakažu nekakav intervju i prolaziš kroz taj intervju kao intervju za posao u suštini, ali na nekom malo višem nivou. Nas dvoje počinjemo da razgovaramo o tome da li je to u suštini preseljenje u Ameriku. Jer ti kad dobiješ zelenu kartu, obavezi si da budeš u Americi najmanje 180 dana godišnje da bi ti ta zelena karta važila. Koju kasnije menjaš za državljanstvo kada istekneš pet godina. 

Ivan Minić: Jer je porez. 

Ana Popović: Tako je, baš. 

Ivan Minić: 181 dan jer porez. 

Ana Popović: Jeste, tako je. I u tom trenutku Saša je više bio za to da idemo. Ja sam bila zadovoljna, rekao sam ti, svojom životom u tom trenutku. Međutim, njegova karijera nije bila onakva kako je on zamišljao i u redu, dogovorili smo se da idemo, dobijemo taj zeleni karton i onda 2005. odlazimo za Ameriku da, da kažem, aktiviramo. Da uđemo tamo, da dobijemo JMBG, ali po njihovom kao… 

Ivan Minić: Social Security Number. 

Ana Popović: I odlučujemo da je to ta tranzicija koju pravimo. Meni je stvarno trebalo onako neko vreme da se vratim u taj mentalni sklop. Skoro je baš jedna moja drugarica otišla poslom. Devojka je u Severnoj Karolini je, mislim. Otišla je i prva stvar koju mi je rekla, sve je toliko drugačije od nas. I to je zaista možda najbolja definicija odlaska u Ameriku. Bez ikakvog idealizovanja, romantizovanja, sve je zaista toliko drugačije nego kod nas. 

Ivan Minić: Sve, i dobro i loše. 

Ana Popović: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Ni dobro nije isto kao ovde. 

Ana Popović: Apsolutno. I odlazimo tamo, Sašina karijera odmah kreće nešto da luduje. Znači, stvarno je baš sve super krenulo. To je bio jedini čovek kojeg ja znam da nikad nije radio u restoranu kao busboy ili izbacivač  u nekom baru ili tako našto. Čovek je došao, gospodin čovek je došao i odmah je počeo da radi u svojoj struci. A kod mene je bila malo drugačija situacija, zato što sam ja neko ko malo, znaš, te promene toliko velike ne prihvata baš najbolje. Uglavnom krećem sa pozitivne tačke i u fazonu sam sve će biti u redu i tako dalje. Ali kad relativno nevoljno promeniš sredinu, onda sam u fazonu ovaj grad je bez veze. Znaš, kao Njujork je bez veze. Znaš, ono, sećam se da nisam htela da idem u prvih par meseci ni na jednu izložbu. Znaš, onako neki kao bojkot sam imala. Nebitno. Uglavnom… 

Ivan Minić: Luda žena.   

Ana Popović: Kreće period kada se traži posao, jer mislim zaista sam od sedamneste godine nekako radila i to mi je potpuno prirodno da radim i da zarađujem, da sam samostalna i u prvo vreme je to bilo potpuno nemoguće kod mene. Zato što event planning industrija, u Americi konkretno, traži to jedno američko iskustvo na CV-ju i to je bilo to. Znači, ja ne mogu da ga rodim. Znači, nisam ga imala. I onda u međuvremenu prijateljica me pozove, ima neki sezonski posao u nekoj prodavnici sapuna u Soho, u Manhattanu. I ja kažem, ajde važi, nema problema. Isto, znaš, scena kao sa Boardwalka posle dve nedelje i ja sam šef smene. Mislim, znaš, počneš da radiš, radiš ga kako treba i to je to. Ali na svu sreću, vrlo brzo drugarica me pozove i u severnom Džerzi- Ne, izvini, u južnom Džerziju. Neka priča nije event planning, nego je logistička neka podrška u suštini u jednoj kompaniji koja sarađuje sa farmaceutskom industrijom i tu im treba neko da planira te neke kao mini događaje, mini konferencije za njihove lekare. I ja naravno, znaš, ono odmah prihvatim. Bilo je tu raznih nekih hiccups. Na primer, nisam imala vozačku dozvolu. To je isto bilo onako vrlo teško, zato što je meni trebalo na primer dva sata u jednom pravcu autobusom koji staje kod svake bandere. I ja onda prihvatam posao pre nego što imam rešenje za vožnju i tako dalje. I onda, posle tog trenutka kada sam taj svoj prvi američki posao u event industriji stavila na svoje rezime, znači ne znam da li je prošao mesec i po dana, i odmah sam dobila poziv za neku bolju poziciju. I to je bilo stvarno taj pravi prvi conference planning, producent sam bila za konferencije u jednoj velikoj kompaniji na Manhattanu. Dolazim tamo, znaš, ti si producent i ti radiš samo jednu stvar. Znaš ti koliko je to čudno, osobi iz našeg… 

Ivan Minić: Ne znam šta je tu zanimljivo ako ćemo iskreno ali dobro. 

Ana Popović: Tako je, ali znaš, tvoj posao je samo da napraviš program i da pozoveš govornike. Ja kao, a dobro, a ko radi, ko prikuplja njihove biografije, ko obezbeđuje njihov dolazak ovde, gde će da spavaju, šta će da jedu, znaš, pamfleti da se štampaju, mi za sve to imamo drugog čoveka. Znaš, i tako, bilo je onako vrlo šokantno za mene iskustvo, ali vrlo brzo se navikneš da radiš u nekom tom kao… 

Ivan Minić: Uređenom sistemu. 

Ana Popović: Uređenom sistemu, ali znaš šta je recimo meni bio najveći šok, iskreno? Ekonomist je bio sjajno mesto, a međutim, to je već 2005. Već se nazire kraj onog talasa o kojem smo pričali na početku. Neki sponzori se povlače, novca je sve manje, i onda kreću da nam kasne plate. I sad, ne znam, možda svakog drugog meseca dobijemo platu, ili na primer, znaš, dobiješ platu, pa onda kao kasni ti sledeća, a ti si već ono što je trebalo da dobiješ potrošio i tako dalje. I sećam da mi je najveći šok bio kad nam svakog prvog legne plata, a nikog nisi morao da pitaš. 

Ivan Minić: I niko ti nije rekao da je legla, i ti ne znaš da je legla. 

Ana Popović: Tako je, ti nemaš pojma. I samo kao, uđeš tamo, znaš ono, pošto naravno već, znaš, uđeš na aplikaciji u tom periodu u Americi, i kao gledaš i kao, vidi, cela moja plata je na računu, znaš. Tako da trebalo mi je neko vreme da se naviknem i na te pozitivne stvari, ali vrlo lep period, mislim, ono, baš blagostanje jednog, gde oboje radimo, dosta putujemo, dosta, onako, istražujemo grad. Mislim, stvarno, jedan, onako, fin period koji nas je možda napunio tom pozitivnom energijom da budemo spremni za taj sledeći period u životu koji je nastupio, a to je formiranje porodice. Mislim, to nam je bio ceo plan, u suštini, da imamo decu, da imamo porodicu, i to je opet donelo novi neki set nekakvih izazova, ali sve u svemu jedno veoma pozitivno iskustvo. 

Ivan Minić: Kaži mi, pošto je tvoj drugi boravak u Americi, a ni prvi nije bio dve nedelje turistički, nego je bio neko vreme, koliko je različito iskustvo bilo prvi i drugi put? Ne samo taj momenat da se upoznaješ sa tim, nego prosto u prvoj varijanti si ti tu svesno, privremeno, radiš poslove koje nisu neka trajna opcija za odraslu osobu itd. Niti ti sad imaš mogućnost da nešto mnogo napreduješ zato što svakog trenutka možeš da odeš, manje više. Nije to baš tako, ali nije ni da nije. Dok ovde sad gradiš, napreduješ, napreduješ i u nekom društvenom kontekstu, i na nekoj društvenoj lestvici si mnogo više od menadžerke smene u Atlantic City-u, i onda samim tim kapiram da je iskustvo potpuno drugačije. Da vidiš gomilu nekih lejera koji su ti potpuno nedostupni i odnosno ne postoje kad si tu samo privremeno. 

Ana Popović: Prva razlika je u tome što sam prvi put bila sama tu i nekako ti si jedna jedinka koja funkcioniše u nekom sistemu ljudi koji su, kao što ti kažeš, svi smo došli sa nekim istim ciljem, da budemo tu svega tih par meseci i posle toga se svako vraća na nekom svom životu. Pošto je prošlo jedno 6-7 godina, neminovno je došlo do tog sazrevanja. Već sam imala partnera sa kojim sam neko vreme živela. Razmišljaš o nekoj sledećoj fazi svog života. Nije mi bilo u glavi samo na koju ću sad koncert da odem i na koju ću plažu da istražim ili tako nešto, nego već formiraš neka svoja mišljenja o narednom periodu svog života. To mi se desilo kasnije u New Yorku, u toj drugoj fazi. Ti imaš sad određeni neki izbor da li ćeš da gradiš karijeru u nekom smislu u kom si je do tada gradio u Srbiji, da uzmeš tu priliku koja ti je data i da od nje izvučeš najbolje, ili ćeš da radiš neke privremene, povremene poslove kao što sam radila to na početku. I definitivno mi je privlačnije delovala ova prva opcija. Fenomenalna stvar kod Amerike, koju sam oba puta, ali u drugoj toj turi stvarno shvatila na najbolji mogući način, je da šta god ti padne na pamet da radiš, možeš to da radiš tamo. Znači, nije ona varijanta, e, ne može, e, kako ćemo. Ne, to društvo je prosto napravljeno da te stimuliše da možeš samo napred i tako dalje. Mislim, tu je velika razlika između njih i nas. I to mi je mnogo prijalo, znaš. I to, sa početka našeg razgovora, ta, ta osećanja odgovornosti koja je bukvalno utkana u moj DNK, eto kako sam odrastala, je meni tada bio onako od velike koristi, zato što vrlo brzo sam napredovala i u tom poslu, je li. Znaš, dobijala sam mnogo zanimljivije projekte, po šest, sedam projekata u istom trenutku. Onako, stvarno sam se osećala kao da kad ono zaista zapneš i radiš onako najbolje što možeš, da to neko primeti i da si nagrađen zbog toga. E sad, jedina razlika je u tome što možda ja nisam baš najbolja osoba za rad u korporaciji, jer, znaš, mi smo hteli da putujemo. Mi smo hteli da s vremena na vreme dođemo i u Srbiju, da budemo tu po tri, četiri nedelje. Međutim, to naravno ne možeš, jer u Americi ti je godišnji odmor otprilike dve nedelje leti i nedelju dana zimi. Znači, mislim, ne znam šta treba da ti se desi da ti daju nešto, kao da spojiš te tri nedelje u jedan odmor i tako dalje. Tako da tu sam već onako počela da nazirem da korporacija nije baš mesto koje mene ispunjava. I ok, stvari su se izdešavale tako da je to prosto se namestilo. Dobijam prvo dete. Tad sam bila još u toj kompaniji. Posle dve godine i tri meseca drugo dete i kada su one bila tako male, pošto sam prvo sa prvom ćerkom bila na tom porodiljskom, pa sam radila od kuće još dok se druga nije rodila i sa dve male bebe je bilo prosto nemoguće. I onda ja zvanično prestajem da radim kad se druga ćerka rodila i u tom trenutku postajem ono što bi Americi rekli stay-at-home mom. Znači žena, domaćica, majka. I to je jedna velika prekretnica u mom životu. Taj period. 

Ivan Minić: Na koji način? 

Ana Popović: Pa sad zamisli sebe, radiš s tim svojim tempom nenormalnim kojim radiš i da smo svi u šoku kako se stižeš itd. I odjednom neko kaže 3-4 sad, sad si samo otac ili samo si jedna ta uloga. I to je to. Znači u prvo vreme naravno nemaš tu puno vremena da razmišljaš o sebi. Imaš to dvoje male dece i posvećen si ako je to tvoja misija kao što je bila moja. Ja sam stvarno želela tu decu, nije u tome stvar. Ali ta vrsta tranzicije od nekoga ko igra toliko drugih uloga da budeš sveden na samo tu jednu ulogu je ono što je mene potpuno frapiralo to osećanje. Definitivno mi nije prijalo. A opet sa ove perspektive ja bih to sve isto uradila. Znači potpuno isto. Što onako kontradiktorno zvuči. Kontradiktorno zvuči, ali zaista je tako. Nisam dala načina da imam zdravu, pravu, srećnu decu, ja samo lično pričam u svoje ime, a da ih odgaja neko drugi. Znači taj drugi bi bila ili neka institucija, neki vrtić, ali govorim o periodu od dva meseca, pošto je porodiljsko tamo, kada se prirodnim putem porodiš, 12 nedelja. Tri meseca, ali ja nisam otišla na porodiljsko dan pre porođaja. Otišla sam možda tri nedelje pre porođaja, što je isto ovde šok za sve moje prijateljice. Jer ona uzmu od šestog meseca, neplaćen ili kako god, porodiljsko, trudničko u stvari. Trudničko plaćeno da je porodiljsko. Tako da, velika promena. I vrlo brzo shvatam da, znaš ono, ok, ovo je… Znaš, ono je fazon kao rudnik, kao ok, to sad radim, ja sam, znaš, ali sa druge strane gledaš te dve male osobice koje se razvijaju u fantastičnu decu i srećnicu itd. i opet osećaš neku neverovatnu satisfakciju. Ali uporedo, takva kakva jesam, mislim, zaista sam i ambiciozna, i željna znanja, i ljudi, i da ne pričamo samo o deci. Znaš, ono, kao nađeš se sa roditeljima u parku i onda kao, a kad je vaše dete prvi put, ne znam, progovorilo ili ne, znaš, mislim, te priče koje, sigurna sam da se mnogi identifikuju sa mnom. 

Ivan Minić: Verujem da ima raznih slučajeva, ali ja sam, recimo, konkretno u prethodnih nekoliko godina postao alergičan na izraz Koko razvoj, jer način na koji se danas prate deca, ja sam u životu vodio mnogo projekata i nijedan nisam tako pažljivo pratio. Razumem da je dete živo biće i da je to kompleksna stvar, ali isto tako mislim da je dete živo biće a ne excel. 

Ana Popović: Potpuno se slažem. Ja ne znam šta se desilo, stvarno. Ne znam kad se ta promena desila, ali čak i u poslednje vreme, pošto su moje dece imaju 13 i 15 godina, znači, ja nisam, hoću da kažem, već je prošao neki period… 

Ivan Minić: Znaš, imaš ti staž. 

Ana Popović: Tako je. Znači, pošao je neki period od kad su one bile male, ali često mi se dešava da onako gledam ljude oko sebe koji imaju malu decu, upravo to što si rekao. Znaš, sad je to neki projekat, pa je to sad ispunjavanje vremena deteta od godinu i po dana, nekim aktivnostima, nekim stemovima. Ne znam, ja mislim, svaka čast svakome, ali zaista, evo, moje, to je samo opet moje mišljenje, znači, videla sam da je najveća vrednost ono što su moje dece imala, taj period igre u parku. Znači, taj period skakanja pod baricama i kopanja zemlje da nađeš gliste i crve. Znači, to je bilo za njih, znači, znaš ko je ludilo. Kad dođu leti u Rogačicu kod babe i dede i preko puta, ovako, moj komšija imao neku njivu i đubrivo neko prirodno tu preko puta, gde su deca, eno, ih tamo kopaju za crve, kopaju gliste traže. Znaš, mislim, vrate se u Ameriku, pričaju onoj deci iz parka, znači, možda zamisliš kao poj i tako dalje. 

Ivan Minić: Ne znam, mislim, postoji sigurno i taj momenat da je sve mnogo teže i da velika većina prijatelja imaju problema da dobiju decu i onda samim tim, nakon onog dugog procesa, mnogo više si fokusiran, mnogo više si opterećen, mnogo više pratiš, mnogo više si zabrinut, sve to. Ali, opet, nisam siguran da će to nas odvesti na neko dobro mesto. Generalno, već sad mislim da dobar deo te, mislim, ono, nisam ja, nije mali broj puta da sam ja ovde rekao da su mladi ovo ili ono, uglavnom ništa dobro, ali činjenica jeste da sada, kada analiziraš situaciju, da većina tih klinaca koji sada pune to, petnaestak, sedamnaest, dvadeset godina, njih ništa ne zanima. I ne postoji gotovo, naravno, postoje pojedinačni slučajevi, ali u proseku njih ništa ne zanima, ništa ih ne lože, ni oko čega nisu spremni da se potrude, zato što im je manje više sve dostupno. Nama ništa nije bilo dostupno, mi smo oko svega morali da se potrudimo. I onda smo mnogo više i cenili to nešto što smo saznali, videli, dobili, probali, naučili da uradimo. E, to što je sve dostupno i što niko nema nikakva očekivanja niti želje, nas dovede do toga, everybody has everything and everyone is miserable. I, nažalost, je to tako. I sad je to, mogu da razumem, u porodici više srednje klase u nekoj američkoj saveznoj državi, gde u suštini ti nemaš nijedan problem u životu i nećeš ga imati. Ali ne mogu da zamislim to u zemlji koja je prethodnih 300 godina u tranziciji i nikada nije bila na dobroj strani. Znači, ovde nikada nije bilo dobro, osim tih par godina koje suštinski pamtimo kao halucinaciju. I one su bile dobre, iako su nam ubili premijera. Fantastične su bile. Nego jednostavno, talas je bio toliko velik i da ne možeš sad to zaustaviti jednim pucnjem. Ali suštinski si ga zaustavio. 

Ana Popović: Pa znaš, ali opet da ne zvučimo ti jes kao neki, znaš, svi su loši. Ja stvarno mislim da ima tu veoma, da ima puno svetlih primera. Znači, među tom decom ja znam puno svetlih primera koje zanimaju stvari, koje se trude, koji rade, saznaju na ovaj ili onaj način. Znaš, mislim, opet čini mi se da se obrni okreni, vraća se u porodicu. Znaš, naravno da se dete rodi sa nekim svojim predispozicijama i tim svojim genima koji će ga odvesti u ovom ili onom pravcu. Ali mislim da porodica tu igra ključnu ulogu. E sad, gde je današnja porodica, možda je to drugo neko pitanje. Meni je, na primer, jako žao kad vidim decu od dve, tri godine u ne znam, bilo kom hipermarketu gde se kupuje hrana, sada ih ne imenujem, sa telefonom u rukama u kolicima, zato što roditelje mrzi u suštini da se bave time da će on da trči po radnji i prosipa, ne znam, pahuljice po podu ili šta već, ili će da, znaš ono, vrišti i da ga ometa u toj kupovini. Mislim da je taj problem malo zaista nastao sa razvitkom tehnologija jer tebi na kraju dana taj telefon posluži kao dadilja u tom trenutku kad tebi to treba najviše i to je onda domino efekt. Znači svaki sledeći put kad ideš u kupovinu, ono očekuje da će dobiti taj telefon i tako dalje. Znaš, mislim, generalno mislim da treba da se bavimo tom decom, da im objašnjavamo u situaciji. Znači evo, primer moje neke situacije. Bila sam s starijom ćerkom, ona je tada imala tri godine, bili smo u jednoj velikoj prodavnici u kojoj se kupuju namirnice, ali između ostalog i ima jedno odeljenje i za igračke i ne znam raznoraznu tehnologiju i tako dalje. I ona je smislila u tom trenutku da treba da dobije neku igračku koja se nalazila pored kase i znači to je bila histerija. Ja sam rekla ne možeš to da dobiješ zato što si dobila to slično prethodno ili za ovog ili za onog razloga, nije ni bitno. Ona je počela da plače i da vrišti, da se baca po podu. Znaš ona scena iz američkih filmova, ona klasična, ja sam bila u šoku. Znači to je bila prva situacija i jedina kad je ona to uradila. Mislim, ja stvarno sam ono zagovornik da decu ne treba tući, tako da nikada u životu ih nisam udarila, ali sam u tom trenutku onako razmišljala kao čoveče kako mi sad izgledamo ovim svim ljudima, kako se to ponaša. Odvela sam je u auto i rekla sam ju, vidi, ovo si sad uradila i više nikad ovako ponašanje. I sad, znaš, objasniš detetu zašto, kako, vrednost novca. Mislim, koliko je to dete od tri godine, pa može da te razume, ali probaš na te neke načine da joj objasniš da je to neprimereno ponašanje i da to što će ona plakati i valjati se po podu neće promeniti ishod moje odluke. I to se više nikad nije desilo. Od tada smo imale dogovore kod kuće, pre nego što krenemo u tu ili sličnu prodavnicu i to je bio ovaj razgovor. Mi sada idemo u tu prodavnicu i kupićemo to, to, to i to. Danas nećemo kupiti ništa od tih vaših igračaka. Znači to je posle kad je Sara stasala za takve razgovore. Nećemo kupiti danas nikakve te igračke, znači jesmo se dogovorili. I onda, znaš, ona gleda u mene, pogledajte me u oči. Jesmo se dogovorila? Jesmo, važi. Nikad više, evo. Nikad nisu, niti plakala, ali nismo imali telefon da joj damo, niti su išle s iPadima po radnji. I onda je onako prilično tužno posle bilo kad me pitaju, kao jel idemo danas tu, idemo, ali možemo da idemo samo da gledamo igračke. Znaš kao, možete da gledate igračke. 

Ivan Minić: Ne, ali ta scena koju su ti opisala, to su one scene iz memova kad svaka majka misli, svi ljudi koji gledaju razmišljaju koliko sam ja užasna majka, a svi ljudi koji gledaju razmišljaju, jadna ova žena pored ovakvog deteta. Što u suštini ni jedno ni drugo nije tačno, ali eto to je zanimljivo. Okej, Amerika. Ti sad sediš ovde i već neko vreme više niste u Americi. Kako je došlo do toga, kada ste shvatili da ne želite da ostanete tamo trajno? I kako je onda tekao proces?

ZAŠTO SMO SE VRATILI
Ana Popović:  Mi smo otišli tamo sa idejom da ćemo biti tamo dok ne dobijemo državljanstvo. Nikad ta odluka nije bila finalna, kao mi sad idemo i nikad se ne vraćamo. Jedino je u tom procesu odlučivanja malo zanemareno da ti ne možeš stvarno da planiraš, da ćeš ostati pet godina koliko ti treba za državljanstvo, pogotovo ako u taj miks ubaciš i decu i njihov život i druge neke stvari. Idejom nam je bila da živimo u Americi dok Kaja ne treba da krene u školu. To je bio jedan realan plan. Međutim, naravno, to nije bio plan koji se desio. Sašina karijera je bila u usponu u tom trenutku, prosto nije imalo smisla da on to sad ostavlja i da se mi vraćamo za Srbiju. Kaja je bila već u trećem razredu, Sara u prvom, kada smo mi počeli da razgovaramo na temu povratka. Međutim, to je bilo nešto onako što se uz put pomene u šetnji ili uveče dok sedimo i pričamo. Nikad nije bilo onako nešto konkretno, kao to je to sad, al’ daj, al’ pakujemo stvari, okej, idemo. I onda se desio jedan posao Sašin za jednu našu veliku gejmersku kompaniju i pozvali su ga da radi, pošto u tom periodu jako malo ljudi je radilo UX, on je UX dizajner. Jako malo ljudi znalo u stvari šta je UX i zvali su ga da dođe da radi sa njima na nekom projektu i to je bio period kada Kaja već završava treći razred, Sara završava prvi. On odlazi u maju, mesecu i to je tako nekako bilo kao on ide na taj projekat. U glavi mi je bila ta mogućnost da će možda eventualno to biti neki okidač i da ćemo u tom periodu početi tu tranziciju, ali nisam mislila da će se to desiti te godine. S druge strane, kad je dete u školskom sistemu nekom, bilo kom, ti gledaš koje su one prekretnice, one prekretne godine. U Americi je to middle school, znači od šestog razreda dete ili menja školu ili prelazi u taj njihov srednji nivo obrazovanja. Prvo je osnovna, pa srednja, pa onda high school. A opet sa druge strane, to se baš ne pogađa sa srpskim sistemom. Četvrti razred bi trebala ona da je u tom trenutku, ali u stvari prekretnica je peti razred. Tako da ja nisam mislila da će se to tada desiti. Međutim, Saša koji je bio u Srbiji bez nas dva meseca, počeo je da razmišlja o tome da u komunikaciji sa prijateljima koji su u tom trenutku isto imali decu i šta su ta njihova deca radila, za koje pare su se na primer bavili nekim ozbiljnim sportom. Naša deca u tom trenutku, Sara, ozbiljno trenira gimnastiku. Kaja ozbiljno trenira kung fu, znači brown pojas u tom trenutku. Ova mala već isto takmičenja i tako dalje. I kao, sećam se odlično, u tom trenutku kada Sara, znači sa sedam godina, nju pozovu da ide u neki drugi nivo takmičarski za gimnastiku i daju nam plan i program, to je bilo u junu mesecu 2017. Daju nam plan i program tih takmičenja i plan i program finansijski. Ja sećam, samo što nisam pala sa stolice kada su nam rekli, da za tu godinu ima 12 velikih takmičenja, od kojih su četiri u Kaliforniji, gde ti, naravno, plaćaš sve troškove, svega, karte, smešta i tako dalje. Obavezni kampovi, obavezne pripreme i tako dalje. Ti u suštini već vidiš tvoje dete koje povlačiš iz osnovne škole i ono homeschooluješ ga od prilike da bi moglo da isprati taj njihov nivo. I cena celog tog programa, zajedno sa opremom koji treba da platiš, je 8000 dolara. Znači za jedno dete. U tom trenutku u Srbiji imaš pet drugih, recimo, klubova gimnastičkih, gde ta cifra nije ni deseti deo toga, da se ozbiljno baviš time. E sad, naravno, možemo da razgovaramo o nivoima, treninga, o kvalitetu i tako dalje, ali u suštini dešava se to da moramo da donesemo neku odluku vrlo brzo, pre nego što uđemo u neki od tih prekretnih momenta u njihovim životima. To tipa da li je škola u pitanju ili je sport u pitanju, šta god. I on kako je bio tu i bio je po nekim raznim i privatnim i osnovnim školama, je gledao malo, pričao se ljudima, njemu je u tom trenutku delovalo kao da je Beograd dobro mesto za njihovo osamostaljivanje. Jer je Amerika, mislim sigurno da znaš i imaš prijatelje koji imaju decu u Americi, deca ne mogu da budu sama kod kuće pre nego što napune 13 godina, starije dete ne može da bude sa mlađim detetom dok ne napuni 14 godina, to mlađe dete, ne znam koliko je mlađe od njega i tako dalje. Onda ne smeš nigde da ga pustiš samo do 13. godine. Znači praktično živi pod nekim staklenim zvonom do 13. godine i kad taj period prođe, ne vidim da je nešto baš sposobno da se onako… Znaš, nije street smart na kraju kraja. 

Ivan Minić: Što je u principu ono jedino što smo mi. 

Ana Popović: Upravo to, da. I onda znaš, ja dolazim sa decom na letnji raspust, ako smo nekako radili svake godine, dođemo na leto, onda budemo, odemo na neko more, onda budemo malo kod mojih, malo kod Sašinih, pošto nas dvoje, ono sa dva različita kraja države, on je sa istoka, ja sam sa zapada. I prosto smo onako počeli da posmatramo život u gradu sa decom, pošto smo mi živeli ovde, ali bez dece. To je mnogo velika razlika, na neki potpuno drugačiji način. I dešava se to da mi bukvalno tog leta samo ostajemo. Mi smo došli sa po jednim koferom, deca i ja smo došli sa po jednim koferom, ona nisu znala da ćemo mi ostati, ja nisam znala na kraju krajeva. Dešava se da mi u avgustu mesecu, krajem avgusta, donosimo odluku da ćemo ostati u Srbiji. I to je bilo to.

ULAZAK U BIZNIS SA CIPELAMA 

Ivan Minić: I šta onda? 

Ana Popović: E, onda nastupa period prilagođavanja na nešto što ti je poznato, ali je mnogo drugačije od onog što pamtiš. Mnogo drugačiji je zato što imaš još decu u toj kombinaciji. Njih dve koje, starija ćerka, baš teško podnosi preseljenje, jer do desete godine je tu znala samo za taj način života, imala je svoje prijatelje tamo i već je dugo i u tom školskom sistemu mi ih upisujemo u državnu školu. To je isto jedna odluka koju smo doneli, iako smo bili u raznim privatnim školama i na kraju smo doneli odluku da ih upišemo u državnu. Mislim, iz više razloga. U svakom slučaju, u narednih par meseci je dosta turbulentno. Praktično je ta turbulencija trajala dok njih dve nisu našle svoju neku ekipu i uklopile se u društvo i onda, već malo po malo, pa se tenzija smirivala. Meni biznis, u stvari da tako kažem, možda je u tom trenutku biznis mojih sa cipelama počeo zapravo da postoji u ovom obliku u kojem danas izgleda. 

Ivan Minić: A kako je počeo uopšte? 

Ana Popović: E da, to nismo pričali. Počeo je tako što sam ja neko ko je jako kreativan, i treba mu uvek neki hobi. Tražila sam kao neki kreativni kurs da bude mojih pet minuta da idem negde da upoznam neke kreativce, da radim nešto rukama i tako dalje. I od svih stvari, najprimamljiviji mi je delovao taj kurs za ručnu izradu obuće. Ok, ono baš zanimljivo zvuči, jer stvarno mi je nekako ceo život obuća bila u fokusu. Kao što ne znam, nekome su majice, nekome su satovi, nekome su torbe, patike, šta god. Meni je obuća bila u fokusu. I nakon prvog, drugog kursa i nakon izrade prvog para tih cipela svojim sopstvenim rukama i obuješ ih, izađeš na ulicu i prošetaš u njima njorkom. I ono, kao, wow, to je to. Kao, zašto sam ja nisam ovim bavila čitavog života? Mislim da je mene ta profesija prosto pronašla. Nabasala sam na nešto što je trebalo da bude samo hobi, a onda je to poprimilo neki svoj samostalni život. Pronalazim jedan sajam u Italiji koji se bavi svima ovim repromaterijalima. Znači, šta god možeš da zamisliš, to možeš da nađeš na tom sajmu. Odlazim na taj sajam i potpuno budem, zaljubljujem se na prvi pogled u suštini. Izbor materijala, tom nekom vrstom kreativnog procesa. Sve je bilo baš onako kako sam ja želela da izgleda. I nakon toga nalazim kompaniju u Beogradu koja je uslužno radila, za mene cipala to dok smo još bili u Americi. Međutim, neobjašnjivo je da nešto što ti radiš ne može da bude na tom nivou na kom ti želiš da bude, a da se ti maksimalno ne posvetiš. Ja sam imala ideju da to može ozbiljno da se radi. Imala sam čak i asistentkinju. Bile smo u svakodnevnom kontaktu. Ali taj posao je bio stvarno na nivou hobija. Bio je na toj početnoj ideji da je to moj hobi i to je bilo to. Uporedo sam razmišljala o povratku u korporaciju, međutim stvarno mi je to bilo nekako nepojmljivo. S jedne strane imaš taj momenat da ti znaš da ti se ovaj posao dopada, ali ja ne znam… 

Ivan Minić: Nisi sigurna da to možda bude posao. 

Ana Popović: Tako je. Upravo to. Nisam bila sigurna da će to biti profitabilno, da će to na kraju ljudima dopasti itd. I onda dolazi do našeg povratka. Ja potpuno drugačije počinjem da komuniciram sa svojim mušterijama. Počinjem da ih osluškujem, da vidim šta se njima dopada, šta im se manje dopada. Prosto pronalazim neki svoj put. I vrlo brzo, možda posle nekih šest meseci do godinu dana, već na Facebooku i Instagramu to je eksplodiralo i prosto je posao postao to što je danas. Znači, mislim na tom nekom početnom nivou. I to je ono što je meni bilo fantastično u stvari, da nemaš neka specijalna očekivanja, ali imaš neki osećaj. Taj osećaj me je stalno vodio kao ajde da probamo na ovaj način, na onaj način, znaš, da ispipavaš malo teren. I onda sam pronašla model koji je u stvari bio prekretnica. Napravila sam jedan model sandala koji dan danas imam u svojim kolekcijama, koji je, sećam se da su me zvale neke moje drugarice, koji inače ne nose takvu vrstu obuće, da mi čestitaju kao, e to je, to je cipela, čoveče, to je cipela. Znaš, ja sam bila kao okej, ako su one bile zadovoljne, onda super. I posle toga je prosto jedno na drugo se naslanjalo i biznis je zaista postao biznis. 

Ivan Minić: Koliko je raditi takav posao ovde teško i zahtevno. Jedna stvar je što ti možeš da vidiš na sajmu u Italiji. Imam ja Ligu šampiona na televiziji, ali to ne mogu da gledam ovde. Mislim, ne mogu da gledam uživo, mogu da gledam na televiziji. Koliko je to prosto različito, koliko je tržište spremno, koliko razume proizvod. Naravno, svaki mali proizvođač ne mora da razmišlja da li milion i po ljudi to može da kupi jer ne može da proizvede milion i po komada. Ali, znaš, naći taj sweet spot, naći svoje mesto i održati to na duge staze, a ne dok je samo nekakav trend i dok je interesantno, to su sve stvari koje te ne uče na kursu, koje ne možeš ni da naučiš u korporaciji jer nije isto. Ti kao pojedinac nemaš support sistem koji imaš u bilo kom velikom sistemu. To je stalna ovde tema i svi to vole. Često ja i pričam sa tim ljudima, ljudima koji su uspešni manageri iz korporacije, koji će postati preduzetnici. Ja kažem, dobro, a kako ćeš ugovor da napraviš? Pa, mislim, pravna služba. Koja je pravna služba? Znači moraš ti da iscimaš nekog da ti napraviš šablone i sve ostalo, najdosadnija stvar na svetu je da sad nešto popunjavaš šablone za ugovor. Užasno je dosadno, pa mogu nekom drugom to dati. I onda neko drugi snosi odgovornost za to. Odnosno, ti prebacuješ tu odgovornost i ti si jedan. Nema drugih. Ti moraš sad nešto da popuniš. Ti moraš da pročitaš, ti moraš da razumeš. Ti moraš da se baviš nabavkom, ti moraš da rešavaš ako neko kasni. A poznato je da u Srbiji…majstori ne lažu, samo odlažu. 

Ana Popović: Tako je, da. 

Ivan Minić: Kako to sve izgleda? Nešto šizofrenija. 

Ana Popović: Da, da. Ja mislim da je prva stvar koju treba razlučiti kad krećeš u nešto, da li ti želiš da budeš umetnik, što smo malo pre pričali, ili ti želiš… 

Ivan Minić: Ne daj Bože, nikome. 

Ana Popović:…ili želiš da budeš osoba koja vodi jedan biznis. Znači, da ne kažem businesswoman, ali kao biznis osoba. I iskreno ti kažem, ja sam odmah bila vrlo iskrena, sama prema sebi. Rekla sam znaš šta. Lepo je to sve i ta umetnost i ostalo, ali mene zanima da ovaj biznis postane biznis. Znači, da postane nešto što je profitabilno. Kako je obućarstvo jedna oblast koja je odumiruća, je li? Ti znaš li koliko je komplikovano? 

Ivan Minić: Kao i sve vrste zanata.

Ana Popović: Tako je. Znači, toliko je teško, sad nije da ja, znaš, kukam nešto, ali zaista je teško naći kvalitetne majstore, znači obućare, krojače, šnajdere, sve je to vrlo, vrlo teško naći, da to, mislim, zaista nešto liči. To su ti, obično, te neke generacije s kojima ja sarađujem, znači 60 plus, koji su i dalje onako veoma bistrog uma i precizni i fantastični, ali teško je naći te stručne ljude koji su opet na nekom malo višem nivou svesti da nije sve što je bilo pre 40 godina, recimo, kako se radilo pre 40, 50 godina, 30, nebitno, da to i dalje tako mora da bude, znaš. I sad, u suštini, taj prvi period, kada počinješ da radiš sa nekim, je period neke vrste edukacije, upoznavanja, znaš. Jer meni je, pa jedno, možda stvarno godinu dana trebalo da od svega što sam čula, znači sve sam čula ne, to ne može, a tako? Nema šanse. Znaš, na primer, ja imam puno modela koji nisu simetrični, koji nisu, da, znaš koliko je to njima bilo teško. 

Ivan Minić: Razumem. 

Ana Popović: Da. Znaš, ono, imam jedan model cipela koji ima jedan prorez gde se vidi postava. Kao, zašto se to sad vidi, zašto je to prosečeno i tako dalje. Taj period je bio period navikavanja nas, jedni na druge. Moji majstori su, mislim, navikli na mene zato što sam vrlo precizna. Znači, način na koji ja sa njima funkcionišem je takav da, ako se mi nešto dogovorimo, stvarno, ja ću sve sa svoje strane da ispunim. Znači, nikad sa njima ništa se ne cenjkam, ništa ne pregovaram oko novca, oko vremena, ne znam šta god. Znači, ako mi napravimo neki dogovor, taj dogovor prosto sa obe strane mora da se poštuje. I u početku su me onako gledali kao jednu mladu, znaš, neiskusnu ženu koja je sad tu došla iz Amerike i puna entuzijazma. I znaš, ono, u suštini su, mislim, to je malo sa podsmehom stvarno bilo. 

Ivan Minić: Umetnica. 

Ana Popović: Umetnica, da, da, sa šiškama. A kad smo dogovarali poslove, kada smo razgovarali o modelima i kada sam im objašnjavala zašto nešto hoću tako, a ne ovako, kada sam onda po prvi put videla ono, znaš, trenutak kada te majstor razume. 

Ana Popović: Epifanija. 

Ivan Minić: Da, taj, znaš, onaj sjaj u očima kad kao… E, to je onda stvarno bio lep period. Znaš šta, mislim da su stvari vrlo jednostavne, da ih mi samo mnogo komplikujemo. A to je, u suštini, znači, biznis mora da ima neke osnovne elemente bez kojih, je li, ne može da postoji. A to je da ti budeš svestan vremena koje ulažeš u taj biznis i da prosto na osnovu reakcija tvojih klijenata, znači, ja da sam, recimo, radila nešto što nije imalo nikakav odgovor od strane publike, znaš, da ti ona non stop udaraš u neki zid, pa ne bi bila luda, razumeš, prestala bih da se bavim time. Ali pošto su kod mene, u mom slučaju, su reakcije bile stvarno samo bolje i bolje i bolje, to mi je, naravno, davalo vetar u leđa da nastavim i da se trudim i da izmišljam neke nove stvari i da dodajem stvari u svoje kolekcije, u gift program i tako dalje. Da prosto koristiš svoje vreme koje ulažeš u taj biznis na najbolji mogući način da ga unapređuješ, znaš. Tako da, ono, bilo je komplikovano na početku, ali kada se prođe taj period, znaš, ono što kažu da se ne ubije, ojača te, stvarno mislim da je sada jedan onako dosta dobar period nastupio kada napokon osećam kao da sve funkcioniše u suštini manje više kako treba. Znaš, otvorila sam radnju u centru grada pre godinu i po dana na mojoj lokaciji snova, u suštini. Mi kad smo došli iz Amerike doduše ajde, da kažem, Topličin venac je meni bio kao lokacija gde sam želela da imam radnju. Međutim, ni ova lokacija dole u Kneza Sime Markovića, Pop Lukina, nije baš za bacanje. 

KLJUČNI TRENUCI

Ivan Minic: U svakom malom biznisu postoje, ono, neke ključne trenutke koje se dese kada ti dođeš do nekih saznanja, nekih realizacija i onda to te suštinski promeni. Obično je tako. I to su negde, ono, ključne tačke na trajektoriji jednog biznisa. On u nekom trenutku nastane, onda krene da raste, dođe do neke tačke i uvek imaš neke odluke koje treba da doneseš. Da li želiš da to postane nešto što je masovno, da li to može da postane masovno, da li želiš da postane masovno, da li želiš da postane ekskluzivnije, da li želiš da postane više prilagođeno u smislu neke sad individualizacije toga svega. Imaš hiljadu i jednu odluku koju treba da doneseš i svaka od njih može da ima, ono, ishod ko na semaforu, crveno, žuto i zeleno. I svaka od njih može da ti sahrani sve ono prethodno, može da ti pomogne, a može i da nema nekog značajnog efekta, ali da ti zakomplikuje život značajno. 

Ana Popović: I to je bez korona in the mix, jel’ tako? 

Ivan Minić: Tako je. Korona je za sve bila ta tačka bez obzira na fazu biznisa u kojoj su bili. Nekima je korona pogodovala savršeno jer su prosto bili biznisi koji su u tom trenutku mogli da rastu. 

Ana Popović: Da, da, to, mislim, slična stvar se meni desila u koroni, ali… 

Ivan Minić: Koje su to neke ključne tačke i šta je bilo u koroni? 

Ana Popović: Ne znam, ajde da krenem od korone, pošto je to mi onako baš… 

Ivan Minić: Dosta onako preovlađujući osećaj. 

Ana Popović: Da. Dešava se da u tom trenutku imam radnju u Čumiću, tamo u onom dizajn distriktu, zajedno sa svojom drugaricom i stalno je bilo ono kao da dešava se ta korona. Iskreno ti kažem, nama se korona možda desila i malo pre nego što je došlo u Srbiju. Jer mi smo te nove godine, znači 2019. na 2020. bili u Njujorku kod prijatelja. I mi kad smo se vratili, kroz možda dve nedelje, svi smo bili mrtvi bolesni. 

Ivan Minić: Amateri. Ja sam u septembru 2019. 

Ana Popović: I sećam se da je Sara imala upalu pluća, tri nedelje, znači nismo imali pojma šta je. Znači ova vrsta upale pluća se ne viđa. Čak smo bili kod Nestorovića. Pre nego što je Nestorović bio Nestorović, mi smo bili kod njega. I, znači ajde ta prehlada, svi smo bili nešto bolesni, svi smo se izređali, ali naravno tek u martu ti neko kaže, e, verovatno je to bila ta korona. A što se tiče biznisa, znači niko ne zna šta se dešava. Prodavnice se čas otvaraju, čas zatvaraju, čas radiš do šest, čas ne radiš. Mislim, ono je baš bilo šizofreno u suštini. I, pošto je bio mart mesec, to je period u kojem ja spremam kolekciju za proleće leto. I, obično, u martu mesecu putujem na sajam u Zagrebu. 

Ivan Minić: Dobro je da nije u Milanu. 

Ana Popović: Nije, ali da, nisam išla ni u šoping, ni na sajam. I, ta količina obuće koju ja svake sezone napravim je onako malo, stvarno, impozantna. Mart mesec, šta ćemo da radimo sa radnjom, teško je tu odlučiti šta da se radi. Dogovaramo se daj da zatvorimo za sada, pa ćemo videti tamo negde kasnije na jesen šta se dešava. Međutim, ja imam tu kolekciju, čoveče. Znači, šta ja da radim s tim? Pritom, da ne bih morala da idem svaki čas kod majstora u radionicu, svu sam tu obuću donela kod sebe u svoju dnevnu sobu. Jer, kao, znaš, bilo je ono perioda zaključavanja i vanrednih stanja i tako dalje. I, znaš, ono, preskačemo non stop preko tih mojih cipala. Šta ćemo raditi sa tim? Ne znam. Osećaj koji sam imala je bio taj da je meni neprijatno da ja sada ljudima prodajem cipele. U trenutku kada se dešava pandemija, gde ljudi, uključujući i mene, nemam pojma šta se dešava, nikad nisam, jeli, bila u nekoj pandemiji pre toga, zaista sam zbunjena, deluje mi da je nekako neprikladno prisustvovati na društvenim mrežama sa idejom da to nekom nešto prodaješ, znaš. Ajde malo da se povučem. I to sam i uradila. Znači, prosto sam se povukla, a opet ti gradiš taj neki odnos sa svojim mušterijama preko društvenih mreža gde si ti već svaki dan tu pomalo prisutan, objaviš po jednu fotku, dva, tri storija, znaš, ono, kao… Ja nisam brand Zara ili ne znam šta sve ne. Ja sam neki fast fashion brand. Naši ljudi vole da vide da sam tu, da se pojavljujem. Međutim, ja odlučujem da se povučem. A opet, s druge strane, znači uložila sam stvarno mnogo novca da napravim tu novu kolekciju. Sećam se, 14. marta je trebalo da putujem za Zagreb, uvode vanredno stanje. Ja ostajem, ono, zatrpana sa tom svojom novom kolekcijom. I okej. Odlučujem da se ne nerviram, da jednostavno to je tako. Nisam jedina, nisam… Ja sad izolovani slučaj. Okej, tako je prosto svima. 

Ivan Minić: Svako ima u dnevnoj sobi gomilu cipela. 

Ana Popović: Tako je. I onda dolazi do jedne prekretnice gde mi odlazimo u Donji Milanovac kod Sašinih roditelja. Oni imaju veliku kuću, imaju veliko dvorište. Ta vanredna stanja će nam lakše pasti, pošto smo živeli u stanu ovde na Zvezdari, ako smo u nekom većem prostoru. I prosto počinjem da živim na neki malo drugačiji način. Mi smo bile tamo negde oko meseci i po dana, recimo. I počinjem da živim na neki način života koji je bio meni poznat pre, ne znam ja, 20 godina. Život u kući, u malom mestu, kafe sa komšijama i drugarima i tako dalje. I stvarno bilo nam je lepo taj period korone kada je vanredno stanje bilo još uvek na snazi. Proveli smo zaista u suštini bezbolno. E sad, ja i dalje imam tu svoju obuću u dnevnoj sobi i razmišljam šta da radim. Zato što novac koji sam uložila, naravno, prosto moraš da razmisliš o tome. To jeste možda investicija, ali ta investicija treba da se otplati, da se vrate i tako dalje u biznis. I ja onako bojažljivo krenem da kačim po neku fotku na Instagram i primećujem neverovatne reakcije. Jer, znaš, moja ideja je bila, ko će sada kupati cipele čoveče? To mi je bila ideja. Međutim, dešava se da je moj mušterijama svaka ta moja fotka novog nekog modela bila prosto kao neki prozor u neki njihov stari život koji su imale i bilo im je lepo da razmišljaju o nečem drugom. Međutim, ja sam onako pomislila i dalje se ne osećam okej da ja sada kao to stalno nešto nudim i tako dalje, nego sam u prvom onom naletu svim svojim drugaricama iz najužeg kruga poslala po tri modela fotografije, tri modela cipela da biraju. Htela sam prosto da uradim nešto dobro. U tom krugu su bile moje najbliže prijateljice i moje najvernije mušterije. Svima sam poslala tri fotografije, evo izaberi. Koji god hoćeš šaljem ti kada nas otključaju. Tako da sam za možda jedno tridesetak pari smanjila tu svoju gomilu iz dnevne sobe i bilo mi je onako baš lepo da to uradim i svima sam napisala onako poruku, prosto eto ajmo da skrenemo misli na neku lepšu stranu, hvala što ste u mom životu i to je bilo to. Posle toga shvatam da je moja radnja zatvorena već neko vreme i da hoću nekom nešto da prodam jer ipak obuća mora da se, mnogi žene smatraju da obuća mora da se proba i ajde ok. Znači šta ja mogu da uradim? Da ipak kao bude dostupna ta moja obuća njima a da ne moraju da probaju. Javi se neka mušterija, kaže ja ne znam daće o kojoj sam, ali čina ja sam tu nešto između 37 i 38, kažem u redu. Poslaću vam oba para, kao ono Warby Parker za naočare. Poslaću vam oba para, probajte ih. Ako vam odgovaraju jedne ili druge, zadržite te, ove druge mi vratite. Ako ne odgovaraju ni jedne, nema problema, vratite o mom trošku. Tako da sam ta korona i taj period vanrednog stanja me je naterao da smislim nešto novo, nešto što niko nije radio. Nešto što bi možda ljudi pamtili iz te korone kao neku pozitivnu stvar koja im se desila, znaš. I mogu da ti kažem da je taj period bio zaista pozitivan za moj biznis. Zato što nisu mogli da dolaze u moju radnju, ja sam stavila neku kao trajnu rasprodaju od, ne znam, 15%, tako nešto, pošto moj brand je inače poznat po tome da jako retko ima sniženja. Stavim tu neku kao trajnu rasprodaju dok moja radnja ne radi. I onda sam petkom, pošto je vanrednog stanja počinjalo kada bi vas u šest, ali da kažemo da je u šest, ja petkom u šest popodne na Instagramu objavim deset pari cipela u različitim veličinama, po sniženoj toj ceni od 15%, i to je bila ono, bukvalno igra brzih prstiju. Znači, vikend je prolazio tako što su se one javljale ili su dostupne ili nisu dostupne, imate neke druge itd. I onda sam ja ponedeljkom odlazila u Beograd u svoju dnevnu sobu da uzmem te cipele, da ih spakujem i da ih pošaljem mušterijama. Tako da je korona mene naterala da razmišljam na jedan onako malo, možda, zanimljiviji način. Da smislim neki novi metod, da prosto i sebe malo angažujem, da ne padne moja ta energija i taj moj entuzijazam, nego da kažem na šta stvari su takve kakve jesu, ajde da probamo da iz njih izvučemo nešto najbolje, a da opet ne gaziš nešto preko mrtvih ili tako dalje, nego prosto radiš u najboljem interesu i svom, ali i svojih mušterija. 

Ivan Minić: A kaži mi, ok, to su opet neke specifične okolnosti, ne ponovile se. Ali svi smo u suštini najviše strepeli od toga da ne znamo kada će da se završi, ne znamo da li će da se završi prvo, a naročito ne znamo kada. I uvek je mnogo lakše izboriti se sa nekom situacijom. Koliko god je loše, ako znaš da će trajati dva meseca, izdržaćeš nekako. Nekako ćeš preživeti. Ali ovo realno nismo znali koliko će da traje, iako ćemo iskreno, mislim, traje ono i dalje, ali smo prestali da se obaziremo na taj način. Ali tih prvih tri, četiri mesta su zaista bili užasni, i onda ta neka neverica narednih godinu dana malo jače, gde u svakom trenutku nešto loše može da se desi. Odnosno, čuješ i dalje prilično često u svom okruženju ljude koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme. Nakon toga je trebalo vratiti se u nešto što zovemo normala. Ali normala pre toga i posle toga ne može da bude ista, znaš da ovo može da se desi. Pre toga, da, kao istorijski gledano, bilo je takvih stvari, ali naša generacija nije doživela ni jednom. Krećeš u nešto sa neizvesnošću šta i kako dalje, a na neki način vreme je za iskorak. I šta onda radi luda žena sa šiškama? 

Ana Popović: Ali moguće da je u stvari naš način računanja vremena sada pre i posle korone. Stalno nešto se obaziremo kako je bilo za vreme, a evo sada je nakon što je uslovno rečeno prošla korona. 

Ivan Minić: Vidi, ima nas raznih. Mi muškarci brojimo vreme pre i posle Mijatove prečke. A onda sve ostalo. Pre i posle Saletove trojke, pa sve onoga što se dešavalo. Ali uvek su to neka traumatična stanja. Nikad ne brojiš od nečeg lepog. 

Ana Popović: Meni je bio potreban prostor gde će moj mušterije doći i moći da probaju nove kolekcije i tako dalje. Ali nisam osećala da sam spremna za radnju. Za radnju sa izlogom negde na ulici. 

Ivan Minić: Lokal.

Ana Popović: Da. Znači, vraćamo se lagano, hajde da ispipamo tržište. Da li su se ljudi oporavili, da li ljudi žele da se vrate svojim prethodnim ponašanjima i navikama. I onda odlučujem da, i u stvari kao neki showroom, možda bolja opcija za mene, ulazim u jedan prostor u Požarevačkoj ulici sa dve divne moje drugarice. I malo po malo, a to je bukvalno bio kao neki period gde mi je potreban buffer. Ok, znači sad ćemo mi da imamo tu taj privid prodavnice, znači mogućnost da se proda, je li, obuća je postojala, ali opet nije lokal koji priznaćeš onako komplikovan za imati. Znači, treba ti i radnica i fiskalna kasa i plaćaš struje, vode i ostalo. Znači, hajde onako malo nekim laganim tempom da se vratimo u neku novu realnost. I ta Požarevačka je bila sjajna. Radila sam na zakazivanje, znači radila sam tamo, svi materijali su mi bili tamo i to, znači kolekcije i to sve, to sam razvijala u tom prostoru. A opet, moje mušterije su mogle da dođu u neko zakazano vreme. Prostor mi je bio na peške, znači do desetak minuta hodom. Sjajno, stvarno. I dobar onako jedan period gde dozvoljavam sebi da vidim moć brenda. Da li će ljudi zaista da se iscimaju, pa ko u ono staro vreme, znaš kada je bilo, prodaje se ona roba iz inostranstva. 

Ivan Minić: Iz uvoza. 

Ana Popović: Iz uvoza, da. U nekom stanu, ne znam, ni ja na bulevaru sećam se, na trećem spratu, pa pozvoniš pa kum Ruzvelt, pa znaš sve ostalo. I prosto mi je bilo jasno da, posle možda nekih godinu dana, da je već brend spreman da uđe u neki lokal. Znači, potražnja je bila dovoljno velika. Ja sam prosto smišljala non stop, dodavala neke nove proizvode. Nastavila sam možda tamo gde smo stali pre korone i onako, to je bilo sve super. Dolazi trenutak kada mene zove drugarica i kaže mi, e, ovaj lokal pored mene se oslobađa tamo negde krajem decembra, pričamo 2021. Kraj decembra 2021. Znači da, ja sam od 2022. u tom lokalu. 

Ivan Minić: 2022?

Ana Popović: Da, izvini, malo sam i se godine pomešala. Uglavnom, znači, renta je u suštini mnogo više nego showroom, odgovornosti i tako dalje, lokal treba da se sredi, znaš, kao vagaš ovo ono. Međutim, znaš, onako kad ti zaigra srce, znaš, to je to. Znači, zar nismo sve vreme išli ka tome, da imaš lokal u tom kraju. To je bio taj kraj koji si htela, zar ne, znaš, onako, vodiš onaj unutrašnji monolog. I odmah sam otišla, videla sam sa tim ljudima koji su vlasnici lokala, dopali su mi se jako i napravili smo, ono, dogovor da ja ulazim tamo negde od 1. aprila. Od 1. aprila može da se sredi lokal. I otvorim 21. jula 2022. u pravu si. I, znaš, kad ulaziš u neku novu priču, naravno, ja sam bar takva, ulazim sa neverovatnim optimizmom i entuzijazmom i onako sam potpuno, ono, spremna da zapnem, da radim sve što treba, da radim sama, da šta god, ali mi je stvarno cilj da to uspe. Znači, ne ulazim nekako u stvari polu nešto, je kao, pa dobro, ako uspe, uspe. Znaš, ne, ja sam, ono, e, ovo mora da uspe nekako, znaš. I prva godina je bila onako malo, znaš, sporija, ali sam bila u onako finom plusu. I baš sam razgovarala sa jednom drugaricom koja, ono, već dugo ima svoje lokale i ona me pita, pa kako ti je bila prva godina, kao, znaš, ono, jesi bila, kao, koliko si otprilike bila u minusu, znaš. Ja kažem, pa nisam bila u minusu, mislim, bila sam u plusu, toliko i toliko, znaš. Svaka ti čast, kao, to je retko. Jer ipak, znaš, dosta tu ima nekih faktora. Stvarno je renta nekako, znaš, ok, naravno sad pričamo posle i o periodu kad su došli braća Rusi i sve se promenilo, znaš, ono, kao lokali koji su koštali nekad 600 evra, sad koštaju 2400 i tako dalje, ali ne pričamo o tome, pričamo o ono konkretnim nekim ciframa. 

Ivan Minić: No dobro, imaš gomilu fiksnih troškova za posao koje prethodno nisi imala. 

Ana Popović: Tako je. 

Ivan Minić: Nije to sad, Bog zna kako, strašno, ali od nula do nekih ozbiljnih, ili od par stotine evra do par hiljade evra fiksnih troškova je dosta razlika. 

Ana Popović: Tako je, da, da, velika razlika. A opet, znaš, ja uporedo dosta, znaš, ono, radim i na društvenim mrežama, prodajem na društvenim mrežama, i ne, meni je besmisleno da ti sad taj novac koji zaradiš na taj način, mislim, ok, naravno to sve ide u isti biznis, isto se plaća isti porez i tako dalje, ali hoću kažem, besmisleno mi je da ulažeš u radnju ako ta radnja nije profitabilna. Međutim, radnja je već od prve godine profitabilna bila, znaš. Lokacija je fenomenalna, ok, trebalo je neko vreme da se ljudi naviknu da je to ta lokacija, ali u suštini, mislim, baš je onako na lepom mestu, dosta ima saobraćaja, ono, food traffic i čak, znaš, dosta ljudi dolazi onako i da nije znala, znaš, nabasa na tu radnju pa kao aha, zanimljivo izgleda i onda uđu. Tako da je to bio sledeći korak koji sam napravila posle korone i učestvovala sam na gomili nekih sajmova. Bila sam u Beču, u Zagrebu i tu sam isto videla da je region onako, i u Sarajevu sam isto bila, naš region je onako dosta dobro moje tržište. Šaljem puno i u neke druge evropske gradove, i u Ameriku i u Kanadu i to, ali u suštini naš region mi je dominantno moja publika. 

NAUČENE LEKCIJE

Ivan Minić: I dobro, sad je prošlo neko vreme. Određeni broj godina plus COVID, dakle… 

Ana Popović: Osam godina ili oduzimamo tri godine od COVID-a? 

Ivan Minić: Pa ne znam, znaš, ono kao… I dalje je varijanta kad je to bilo prošle godine 2019. 

Ana Popović: Da, da. 

Ivan Minić: Ali dobro. Prošlo je neko vreme, prošlo je neki broj komada, prošlo je neki promet preko računa, plaćeno ono nekog poreza i svega toga. I šta si ti shvatila posle svog tog vremena? Šta si ti lično shvatila, zašto je to za tebe važno, zašto ti u tome i dalje vidiš sebe? I šta bi poručila, ne mogu da kažem preporučila, ali šta bi poručila nekoj drugoj ludoj ženi sa šiškama, koja ima neku svoju ideju? 

Ana Popović: Ako sa radošću obavljaš te neke naporne i dosadne taskove koje svi imamo u svojim poslovima, a znaš da na kraju dana ti opet napraviš nešto svojim rukama, dobro ajde sad ja ne radim sama više, ali ako napraviš eto i svoj brend na kraju kraja svojim rukama, ako možemo tako da kažemo, i ako to sve radiš sa radošću i sa uživanjem, a da pritom možeš da putuješ, da provedeš vreme sa svojom porodicom na način i kada ti to hoćeš, ja mislim da je to stvarno privilegija u današnjem vremenu. I ne želim da zvučim ko neka Amerikanka, ali stvarno sam iskreno zahvalna za tu, za taj način života koji trenutno vodim. Mislim zaista, ono već drugarice ne zezaju, zove me Kambodžica. Ima neka devojka na TikToku koja opisuje horoskopske znake. I sad, pošto sam ja strelac, znaš što je mimo? Odlično je. I sad, ne znam, moje drugarice su jedna vaga, jedna vodolije, jedna bik i jedna strelac. Ja sam strelac i sad dolazim do strelca i ova kao devojka vadi pasoš i u fazonu je ej, ljudi, dala sam otkaz, idem u Kambodžu. Ćao, peace, Kambodžica. Dolazim i od tad me zovu Kambodžica, zato što sam ja non stop nešto u fazonu ili sam na putu ili planiram drugo putovanje. Mislim, iskreno rečeno, ko to, ko radi u korporaciji, ne može sebi da priušti vremenski, ne pričam samo o finansijama.  Shvatila sam, da ti odgovorim na pitanje, da je vreme najveći je asset, znači najveća moja vrednost koju ja imam, moj resurs koji imam u životu. I, izvini, zbog ovih anglicizama, ali inače… 

Ivan Minić: Ne vidim nikakvog problema. 

Ana Popović: Ne, ti ne vidiš problem, zato što i ti koristiš te anglicizme i to je meni sasvim okej. Ali veruj mi da ljudi vide problem i onda kao jao, ona je živela u Americi i kao, znaš… 

Ivan Minić: Neka uđu u 20. vek, pa zajedno 100 godina u 21. i biće sve okej. 

Ana Popović: Slažem se ali nekad mi je onako komplikovano da nađem tu neku pravu reč na srpskom. 

Ivan Minić: Kad mi neko kaže na računaru nešto da treba da mu kažem na srpskom, a ja sam to naučio na engleskom. 

Ana Popović: Ili na telefonu. 

Ivan Minić: Znaš, jednostavno, brate, ne umem, ne želim, nikad neću reći za interfejs sučelje. Znači, nikad. 

Ana Popović: Da, da, ili sebić ili šta već. 

Ivan Minić: Pa dobro, šta god da koristi od ovih svih mogućih izraza. Znači, brate, neću. Pa znaš, ali to je neispravno, pa ne zanima me. I kad pišem, ne dajem da mi se prevode takve izraze jer ako ne razumeš, pa nije za tebe tekst. 

Ana Popović: Slažem se potpuno i, mislim, čisto sam samo htela to da pomenem, zato što ne želim da bude sad kao neka. 

Ivan Minić: Dobro, pa ja stavim u kasicu svaki put kad se kaže. 

Ana Popović: Da, da, da, u pravu si. Uglavnom, shvatila sam da je vreme moj najveći resurs. I vreme u smislu, vreme koje ću provesti na način na koji ja želim, sa ljudima koje volim, da ću sa radošću raditi taj svoj posao i to nema cenu. Znači, to stvarno nema cenu. A šta bih mogla da poručim nekoj ludoj ženi sa šiškama koja želi da radi nešto poput mene? Mislim da je svako vreme koje provedeš razmišljajući da to gde si sada jede tvoju dušu i ne dozvoljava ti da se ispoljiš na neki pravi mogući način, to mesto je pogrešno za tebe. Ako vidiš neki prostor da napraviš iskorak u nekom drugom pravcu, rizikuj. Rizikuj. Jer svaki rizik je bolji nego onog što to nisam uradila kad sam imala, ne znam. Pričali smo o tome. Počela sam da radim ovo sa 38 godina. U trenutku kada je bio period kada sam mogla da od te prethodne karijere napravim ludilo neko, ja sam rekla ok, ne ispunjava me to više, hoću da radim ovo. I ne kažem ok, nije to lako i nije možda svako za preduzetništvo i tako dalje, ali preduzetništvo je prelepo jedna stvar gde ljudi mogu daju sebi prostora da izmaštaju neku svoju novu realnost. Mislim, to je bar moj sistem funkcionisanja. 

Ivan Minić: Zašto se ovo zove Pojačalo? Zato što jedna od stvari kao što je preduzetnik preduzetnost, to je pojačivač ukusa. Sve što doživljavaš doživećeš samo pet puta intenzivnije zato što je sto puta veća odgovornost i sve ostale stvari. Ako to voliš, biće ti mnogo lepo. I biće ti mnogo teško na moment, ali to će nekako da se niveliše. A ako ti je vanila ok, onda ne treba da pokušavaš nešto tako. Jednostavno, to je to. 

Ana Popović: Ja sam bila u situaciji kada sam htela da odustanem. Ja se sećam dve te situacije, kada je stvarno malo falilo da odustanem. Ali to su bili neki izazovi koji ono, znaš, otprilike ti kako mali Perica vidi, ne znam, koji god segment u preduzetništvu. Znaš, prosto ono, ova stvar, pa probaš, pa ne ide, pa čekaj čoveče, ali zar do juče nije to funkcionisalo. Sećam se koliko puta… 

Ivan Minić: Dođi juče. 

Ana Popović: Da. I onda na kraju dana, kad prevaziđeš tu neku situaciju, čoveče, stvarno onako osećaš neverovatnu, neverovatni ponos, čoveče, osećaš ponosiš se samim sobom. Ja kao to sam sam napravio, to sam sama izabrala, taj put je moj put i ne bih ga menjala ni za što na svetu. A druga stvar, što ono stalno i svojoj deci pokušavam da objasnim, za to vreme. Znači, zaista ne postoji ništa na svetu što sam počela da cenim više nego to svoje vreme. Zašto? Danas te ima, danas te nema. Sutra te nema. Bukvalno je tako. Znaš, sva što mi se izdešavalo u životu u poslednje vreme, gde ti vidiš da samo jedan trenutak, jedan delić trenutka, može da ti promeni život za 180 stepeni. A ja pošto sam po defoltu jedna pozitivna, optimistična osoba i ne želim da dozvolim sebi da lamentiram nad nekim poslovnim situacijama koje su se možda izjalovile ili tako nešto, mislim da treba ići napred sa tom mišlju. Ja to mogu, ajde da mi to odradimo kako treba. I druga stvar, mislim ako si iskren prema sebi i ako si otvoren i pristupačan, ljudi to osećaju. Tebi ne mogu da opišem koliko ja imam jedan prelep odnos sa svojim mušterijama. 

Ivan Minić: To je najskuplje. 

Ana Popović: Ali stvarno, znači imam jedan prelep odnos sa svojim mušterijama. I to je ono neki poluprijateljski odnos. Mislim to si i sam iskusio. Koliko puta ljudi ono dolaze kod tebe, videla sam po pet, šest puta, da ja odmah zabeležim. Koja je ovo 250, koja? 

Ivan Minić: I neka, ne znam tačno. 

Ana Popović: Neka, da rezervišem neku narednu. 

Ivan Minić: I vidi, mislim, to što ti kažeš, ta iskrenost i ta autentičnost, to je nešto neverovatno. I kad je brend mali, to je izuzetno važno. I imam taj problem da, ok, 250 epizoda podcasta, to su prilično lične, intimne priče, i obimne i sve ostalo. I nema tu nekih velikih promašaja. Ali ja sam pored toga uradio petstotinak intervjua raznih. I imam taj problem da neku vrstu lažnih emocija jako dobro prepoznam. Neke druge dosta loše, ali kad je neko neiskren, to jako dobro vidim. Ne bih verovala koliko mnogo ljudi se trudi da deluje da je iskren. I to se oseti vremenom. Znači, nema šta. 

Ana Popović: Tako je. Znači, ja nemam prosto taj segment u svojoj ličnosti i onda to što ti kažeš, meni je to mnogo čudno. Znači, čekaj, zašto ti pokušavaš da budeš nešto što nisi? Kao, zašto to raditi? 

Ivan Minić: To se kaže u Nišu, nema filter na mozak. 

Ana Popović: A druga stvar, na primer, to prođe puno ljudi kroz tvoju emisiju. Puno ljudi priča svoje intimne priče. I ono što se meni dopada kod tvog načina je to da ti stvarno slušaš ljude i onda filtriraš određeno pitanje koje je nastalo iz priče sa tom osobom. Nisi ti sad kao, e, spremio sam 10 pitanja, 15-20 nebitno i ići ćemo po ovoj agendi. Znači, ne možeš ići po toj agendi ako smo mi počeli da pričamo o ovoj temi. Druga stvar, mislim, nisu svi ljudi isti, nemaju istu priču i tako dalje. 

Ivan Minić: Ali nije normalno. 

Ana Popović: To nam je zajednička osobina. 

Ivan Minić: Znaš kako, sto puta su mi tražili ljudi koji imaju gomilu medijskog iskustva i sve, da im dam sva pitanja, ja im kažem ja mogu da vam popišem oblast. Ne znam koliko ćemo, u kojoj oblasti da provedemo vremena, ali mogu da vam napišem neki spisak, 5, 7, 8, nebitno. To ne, ali ti meni ništa nisi rekao. Pa šta ima da ti kažem. Pa upravo to. Smo seli na doručak prošle nedelje i sve je prošlo kako treba i mogli smo tamo da stavimo. 

Ana Popović: Pa nije bilo sve baš kako treba. 

Ivan Minić: Dobro, ali popravili su među vremenom komplet lepinju. Ali realnost je da smo mogli tamo da stavimo mikrofone i ne bi to bilo mnogo lošije od ovog. 

Ana Popović: Slažem se. 

Ivan Minić: I ono, ja volim ovo. Ja sam ovo krenuo da snimam zato što sam ja hteo to da slušam. 

Ana Popović: Pa upravo to, to se vidi. 

Ivan Minić: I niko drugi to nije snimao ili makar nije snimao, prvo niko drugi uopšte to nije snimao, a kasnije niko drugi to nije radio na taj način. Ljudi jure neke druge stvari koje meni nisu toliko interesantne. Ja ne želim da me slušaju ljudi koji traže način da se obogate u narednim godinu dana. Jer neće. Mislim, ima načina, ali nisam neki ljubitelj i ne mogu da ih promovišem. Takođe ne želim da promovišem neiskrene i lažne i neautentične priče o nečijem životnom putu, zato što poznato je da naši ljudi, nakon što uspeju, vole da romantizuju svoju biografiju. E, ja to ne volim da radim ni u svom životu, a ne volim ni kada da to rade gosti. Da li ćemo baš sve da ispričamo? Pa nećemo da ispričamo. Prvo, ne može za dva sata, drugo, ne moramo baš sve da ispričamo. Ali bi bilo jako glupo da preskočimo neke važne segmente. Znači, jedna od prethodnih epizoda moji dragi prijatelji ispričao kako je u suštini bankrotirao, iako bi trebalo da je bio finansijski stručnjak. Jeste i ljudi greše. I ako si pametan naučiš nešto na toj grešci, pa sledeći put napraviš novu, drugačiju. Ali niko od nas nije bezgrešan, a oni koji su manje grešni od drugih su oni koji su manje puta pokušali. 

Ana Popović: Slažem se. A druga stvar, recimo, ti si već napravio neku vrstu emisije koja je u ovim krugovima hroničnih slušalaca podcasta na onom nekom veoma visokom nivou, u tolikoj meri da je moja drugarica, jedna od mojih najboljih prijateljica, Jelena, kad smo razgovarali, ja uvek imam tako te planove, na nekom godišnjem nivou i tako nešto, i ja sam u 2023. od prilike pred kraj 2023. godine odlučila da bih volela da učestvujem u nekom podcastu. Sedala sam sa svojom drugaricom Lanom tada i ona mi je rekla za ovaj podcast kod Maše, u kojem sam bila prepoznala, i pričam sa Jelenom, koja sve podcaste sluša. 

Ivan Minić: Šta ćeš pogreši čovek.

Ana Popović: Znači, stvarno je ona žena zmaj, i ona je meni tada rekla, ali ja mislim, ja tebe samo vidim kod Minića, kao zašto ti nisi u Pojačalu? 

Ivan Minić: Ili neka psihologija, nešto razgovor s terapeutom. 

Ana Popović: Tako da, zaista si napravio jednu neverovatnu bazu nas, kako ti voliš da kažeš, ludaka. Možemo da se osećamo da smo u jednom sigurnom prostoru i da možemo to svoje ludilo da prosto podelimo s tvojim slušaocima, da ne budemo osuđivani. U stvari, znaš šta jako me zanima? Da li će moja šiška biti glavna tema u komentarima? 

Ivan Minić: Nadam se da neće. Ja mislim da kod nas, statistički gledano, nekih 40% ljudi sluša, tako da i ne znaju kako izgledaš. Ja imam ozbiljan problem, inače sa tim, od kako sam se pre 4-5 godina, 4, navikao da većinu stvari slušam. Ne gledam ih, ne upalim na YouTube-u, samo neke koje sporadično, redovne stvari, isključivo slušam. I onda se shvatim da sam ja odslušao priču. Ja znam sve, samo nemam predstavu kako izgleda. Ako su to ljudi koje znam, nije nikakav problem što slušam, jer ja znam ko su, šta su. Međutim, naravno, ima sve više onih koje ne znam kako izgledaju. I onda kad mi bude stvarno zanimljivo, kad mi bude interesantno, ja odem na YouTube da vidim kako osoba izgleda. 

Ana Popović: Da, da ne prođeš pored njih na ulici. Ono, malo je bez veze. Tako da, videćemo svakako kakvi će biti komentari. Hvala ti što si podarila svoju priču i što, uprkos zdravom razumom, pokušavaš da radiš neke stvari koje su zanimljive, inspirišuće i praviš proizvode koje ljudima ulepšavaju život. To je velika stvar. 

Ana Popović: Hvala ti. Mislim, stvarno, kad dolazi od tebe, baš mi znači, hvala ti što si me zvao na emisiju. Taj doručak… 

Ivan Minić: Ponovićemo, popravićemo. Pričao sam sa njima, išao sam u kuhinju da objasnim, bilo je odlično. 

Ana Popović: Ne znam, nisam ja sigurna dok ne probam svojim… 

Ivan Minić: Zvaćemo, zvaćemo, organizovaćemo. 

Ana Popović: Hvala ti, baš mi je bilo lepo. 

Ivan Minić: Nema na čemu. Hvala tebi i hvala vama što ste nas slušali. Za komentare, imate za to predviđeno mesto na YouTube-u. Neću mnogo da dužim. Hvala vam još jednom. Nadam se da je bilo interesantno. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovno naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.