Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je moj dragi prijatelj Dane Blačić, koji se već nekoliko godina bavi nekim izuzetno cool stvarima koje su u domenu real-time grafike i animacije u segmentu komercijalne televizije. Čovek koji je dobio EMI prošle godine za projekat koji je radio za NBC, a koji ima izuzetno zanimljiv životni razvojni put koji traje dvadesetak godina, gde je radio svašta nešto od toga da bude mali od palube i nosi CD-ove na autobus da bi spotovi stigli u lokalne televizije po Srbiji do toga da radi jedan od najzahtevnijih projekata tokom svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru u Dohi ili američke izbore prethodne godine. Kako izgleda taj put i šta se sve tu dešavalo, ali i kako ako sebe vidite u toj priči sa 3D  igrama i raznim nekim cool stvarima, mrdalicama, što mi volimo da kažemo. Čućete u ovoj epizodi siguran sam da će vam biti neobično, ali veoma zanimljivo. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa dobro ti meni došao. 

Dane Blačić: Bolje te našao, brate. 

Ivan Minić: Danas ćemo da pričamo o raznim nekim čudnim stvarima koje si ti radio u prethodnih dvadesetak godina, ali pošto je u tvom slučaju to sad mnogo zanimljivo i šareno i mrda se sve i trči po ekranu i tako dalje, jel bi mogao ti ukratko samo da mi kažeš čime si ti sad baviš? 

Dane Blačić: Ne znam, brate. Šalu na stranu. Trenutno imam dva startupa. Jedan se bavi Augmented Reality grafikom za trenažni proces. U basketu postavljamo neke holograme koji trebuje da pomognu  deci da vide praktično prepreke, tj. druge igrače ispred sebe, a drugu je Talent Pool koju sa jednom partnerom iz Londona razvijam zato što nemamo dovoljno ljudi s kojima možemo da radimo. Eto, to su dva trenutno projekta na kojima radimo. Nije ništa ono fancy što se mrda što će se videti na TV-u, ali-

Ivan Minić: Dobro, to je trenutno. E sad, kao i sa svim gostima, hajde da krenemo redom genezu bolesti. Naše čuvano mančmelo pitanje, kao prvo pitanje uvek, šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Dane Blačić: Brate, pilot. Neko uniformisano lice, definitivno. Pilot, to mi je bilo dugo zanimljivo. Voleo sam da letim doduše, a pazi, znaš šta je najzanimljivije? Plašim se visine, užasno. Ali se plašim visine na otvorenom, praktično. Da, pilot, to je bilo to u principu. 

Ivan Minić: Kako se to menjalo kad si bio mali? Šta te je interesovalo? 

Dane Blačić: Uff, brate, ne znam. Pazi, mogu da krenem da ti pričam od 1999. godine i zašto je to, pilot, baš došlo tad. Pre toga mogu ti reći da se ne sećam. Imam neku demenciju brate. Naravno, bombardovanje i kao svi ono, hoćemo da nanu-naninu ovima šta nas bombarduju. Ja uzeo da igram neki trenažer nešto, letim sa nekim migovima, 21. I skapiram da ja u stvari želim da naučim kako se pravi taj trenažer. Da bi možda mogu da pomognem našoj vojsci da bude bolja sledeći put, ako bude bilo sledeći put. A znao sam da će to bude, znaš. I sad je da ne prizivam. Igrom slučaja, društvo iz kraja iz 21. bloka, s kojim se nešto zgotivio jer smo menjali mp3-eve, CD-ovi. Nisu tada još bili CD-ovi, bili su one male diskete. I onda smo razmenjivali mp3-eve. Prolazimo jedan dan pored prozora, iza desete Beogradske gimnazije, i ja u prozoru vidim nešto jako zanimljivo. Neki 3D karakter se okreće. Ja pitam to društvu, šta je ovo, ko je ovo, i oni mi kažu to je Dušan Vlatković, naš kao drugar tu iz bloka, koji je inače kvadriplegičar. Koji je ostao nepokretan od vrata na dole, ima samo malu mogućnost da pokreće i levu i desnu ruku. I on se bavi nečime što se zove animacija, 3D animacija u softveru koji se zove Maya. Znači to je 1999, tako nešto. Ja odlazim, i 2000, ne 2000, odlazim na pijacu iza Skrca, nedelje mi je bila pijaca onih CD-ova, ploča i ne znam čega sve. Tražim Maju, ne uspem da nađem Maju, ali nađem 3D Studio Max 4.5. I kao klinac, ne znam engleski, znao sam nešto ono što smo učili. 

Ivan Minić: Dan and Dave. 

Dane Blačić: I kao ne mogu da koristim help čoveče, znaš, totalno sam beskoristan, vidite tamo neke slike, ništa ne razumem. I sasvim slučajno, u dnu Skadarlije ja naletim na Mikroknjige, na radnju a u izlogu, imala knjigu 3D Studio Max 4.5, 1000 dinara čekalo. Brate, 1000 dinara, znači ono može da se hraniš 3 meseca, bukvalno tada, i keva popizdi. I uglavnom, poslednja 3 meseca je uspela da skupi ti 1000 dinara, da mi da, da kupim knjigu i onako prilično lepo zapretila da ako se zezam… Neće sutra da me bude. I krenuo ja tako da učim 3D Studio Max, međutim, nisam ništa, ono, radio sam čisto za sebe, pravio neke animacijice. Tad render time je bio beskonačno, da, bukvalno. I onda sam skapirao da je u istom tom nekom trenutku razvijala se animacija, imao si onaj Studio Pixel, imao si, kako se zvala ova akademija, Bože? Chiron, tu su bili neki ljudi koji su radili sa te animirane spotove, za televizije, za Coca-Cola u fazonu. Ja nisam imao predstavu da oni postoje. I uglavnom razvijao sam ja tu u svom malom, u ta četiri zida, kako sam znao i kako sam umeo, pušten prvi posao koji mi je bio plaćen je bilo, ono, kafić, brate. Služiš ajnzer i cepaj Mile. Zato što mi ne bilo da ne zavisim od Keve i Ćaleta, da, ono, kupim patike, brate. Išao sam u pocepanim patikama i tako. To mi je se smučilo, onda sam krenuo da radim 2003. u kafiću jednom u, kako se zove, Nušićeva, u Nušićevoj ulici. To je trajalo, bogami jedno dobrih jednog dve, dve i po godina, ali to je bilo zlatnu period izlaženja, brate. Klincu daš kintu i otvoriš mu sva vrata svih klubova, zato što je ekipa koja je kod nas čuvala vrata, čuvala i, ne znam, na F6-ti bilo to, tako da se izlazilo lepo. Ono, Keva testirala, brate, mokraću dal sam se drogirao. A nisam se drogirao, znaš.

Ivan Minić: Samo si bio blesav. 

Dane Blačić: Samo blesav, da. I igrom slučaja, drugarica, moja najbolja sada kuma, krene na fakultet sa jednom poprilično zanimljivom ženskom osobom, čiji muž se ispostavlja da radi to što ja radim, da se bavi 3D grafikom i konkretno animacijom, to je Srđan Vasić-Komarac. I sad spojile njih dve, nas dvojicu, on je bio lud kao struja, brate. Njega nije bilo više nego što ga je bilo. Ja mislim u kancelariji bili smo u Cetinjskoj, ne znam koji broj je sad, na jedan, na petom spratu bez lifta, i onda sam dobrih jedno šest meseci išao po burek i Coca Colu i nosio CD-ove na ovu autobusku stanicu. Ono sam od CD-ova i beta kasete nosio. I to je trebalo tako tih nekih šest meseci, i posle toga sam našao prvi plaćeni posao kod mog sada kuma, odnosno ja sam njemu venčani kum Ivana u firmi Advert Out. Ne znam, ovo je možda preširoko, brate, što misliš?

U VREME RANOG INTERNETA

Ivan Minić: Nije, nije. Ali znaš kao, hajde da stavimo ljudima u kontekst sve te stvari. Znači pričamo o kraju 90. početku, početku 2000. Znači generalno i to interneta što postoji, to je u principu na kapljicu i ne možeš ti tu bog za šta ni da skineš ni da nađeš, niti postoji nešto previše resursa. 

Dane Blačić: Brate, ja sam imao tu sreću da sam imao otključan- drugar moj, njihov kućni prijatelj je bio čovek, sad ja tačno ime i prezime, ne znam tog čoveka, ali još uvek postoji ta firma, UBCnet. Ja dobijem broj telefona, odnosno tri broja telefona koje mogu da pozovem po dana, po noći, da se moj modem zakači na to i dobijem neograničeno mnogo po brzini od 25 kilobita. Tako nešto je bilo. Imao sam doduše dvojnika, brate. To je zanimljiva priča. Dvojnik koji je lupao, odnosno napravili smo na kraju naš tajni jezik da on kad mu treba telefon lupi u radijator sa nečime, razumeš, da mu ja oslobodim liniju. Ja sam non stop bio na netu. I tako da sam imao dostupan net, koristio sam, to su bile one kartice, seća se toga, brate. 

Ivan Minić: Sećam se svega. Sve sam ja to prošao, samo što, znaš i taj moment kad kažeš imao si neograničen pristup, imao si neograničen pristup u smislu broja sati, a ti ne možeš Bog zna šta da skineš za taj broj sati.

Dane Blačić:  Javio se taj čovek jednom drugaru odnosno ćaletu je rekao, alo, jeste vi normalni, ono, u fazonu brate, potrošiste znate koliko me košta, znači vi ste ubedljivo najveći korisnik interneta, oladite malo, znaš, tako da…

Ivan Minić: Ja se sećam kad je SBB pustio prvi put kablovski, 64 kroz 64, pa posle 128 kroz 128, da sam ja prvog, drugog, trećeg meseca bio na tipa 98% teorijskog maksimuma. 

Dane Blačić:  Jesi bio na hubu, brate? 

Ivan Minić: Jesam, na DC++-u, jer je bilo duplo brže. I to jednostavno, prvi put imaš mogućnost da to ne predstavlja problem ni za račun, ni za bilo šta, mada oni jesu uveli posle onaj smin koji je smanjivao račune ali nije bio veliki trošak biti na internetu što se tiče telefona. Ali jednostavno sve je presporo i nestabilno, ti uzmeš da skidaš nešto od 50 megabajta i to pukne na 35 i ti se slikaš i celu noć ponovo provedeš. A ovde je to jednostavno radilo mnogo brže i stabilnije i lokalno je bilo duplo brže. Što je u tom trenutku delovalo neverovatno brzo, sad deluje besmisleno. To, pa onda onaj period kad su operateri pustili internet, mobilni operateri bez merenja, bez ničega, pa su ljudi skidali sa EDGE-a neke beskonačne količine podataka. Jer kao jeste sporo, ali radi i nema razloga da bilo šta tu štediš. Ali taj boravak kod Srđana, znači ja se sećam stvari koje on radio još sa kraja 90-ih. I okej, tu je bilo i gomila reklama, i gomila spotova i sličnih stvari, bilo je nekoliko ekipa koji su u tom trenutku nešto radili i danas ih ima nekoliko velikih, a ima gomila sad malih, jer sada je to postao resurs koji je dostupan, tada je sve to bilo problematično. Ali to su bukvalno neke prve lokalne priče gde ti vidiš neku simpatičnu animiranu reklamu. I ono što je meni tu bilo uvek fascinantno, kod radova koji su dolazili od njega i još par ljudi, je što bilo je zanimljivo. Nije samo stvar, bilo šta što se pomera na ekranu i je animirano, je wow. Ali ovde je uvek bio zanimljiv storytelling, uvek je bila neka fora, uvek je bilo nešto, uvek je bila dobra muzika, zvuk, ukomponovan sa svim tim. I ceo paket je bio 30% bolji nego samo da je to izašlo. 

Dane Blačić:  Apropos zvuka, Dejan Košanjanić na samom početku svega brate. Oni cepaju to i verujem da još uvek rade. 

Ivan Minić: Kako je to tebi bilo tamo? 

Dane Blačić:  Pazi, meni tad, zašto su njegovi spotovi bili specifični, jeste zato što nisi imao rez, to možemo da vratimo sada sve te videe, to je nešto što sam ja pokušavao da provalim kod njega, kako ga izrežiraš, kako ga spojiš u glavi, da sad ja trebam da prođem kroz ovo, da bi izvukao ovo, da bi se pokazalo nešto totalno deseto, razumeš. Sad posle, meni je trebalo, znači ja sam krenuo da radim sa njim opet od 2008. do 2010. i tada je trenutak kad sam ja to uspeo da ukačim. Znači nekih 3-4 godine kasnije. Zašto je sve to tako bilo pitko i lepo i razigrano. 

Ivan Minić: A kako ti je bilo kad si tek došao i ono, okej, ti si, aj ti po pivo, ali šta još, ono šta si video u svemu tome? 

Dane Blačić:  Pa kao, nisam mogao da se snađem bukvalno. I onda ništa mi nisu ni dali da radim, osim da nosim burek i koka kolu. Tako da, ali značilo je to neko iskustvo u smislu kako funkcioniše projekat od početka do kraja. Iako ja nisam stvarao, skapirao sam kako ide produkcija od sastanka s klijentom, pa sve dok ti ne pošalješ tu beta kasetu ili CD.

Ivan Minić: Ali i taj moment da je deo tvojih obaveza da ideš na autobusku? 

Dane Blačić:  O, brate, znaš kako sam lepo naplaćivao, bio, ovaj, full haus, ne znam šta je bilo. Znači oni imaju brdo spotova koji dođu od strane, ne znam, Sarantisa  ili tako nekog klijenta, koji treba da se prilagode na srpski jezik. Da se nahuja i da, brate, to završi za pola sata i uzmeš, ono, 250-300 evra. To je bilo kao, baš ono, prelak novac i za jednu jako zanimljivu stvar.

Ivan Minić: Ali taj moment da je u suštini još uvek digitalna distribucija nije digitalna, nego podrazumeva autobus između. Jer lokalne televizije po Srbiji nemaju opciju da to skinu nekim brzim internetom sa nekog FTP-a, nego očekuju da im…

Dane Blačić:   Okačićemo na FTP, znaš, šta ti je to FTP, brate, bukvalno je taj rat bio. 

Ivan Minić: I onda moraš da im pošalješ još to na nekom medijumu. 

Dane Blačić:  Bilo je, vidi, bilo je takvih situacija ne samo u Srbiji, nego je bilo i između lupam imaš multinacionalku… jel SBB multinacionalka?

Ivan Minić: Pa, recimo, jeste. United jeste. 

Dane Blačić:  Šaljemo za Total nešto u Bosnu, razumeš, u Crnu Goru, to sve ide autobusom, brate. 

Ivan Minić: Kao ultimativni distributivni kanal.

Dane Blačić:   To mi je bio pakao. Tada sećam, nisam znao, brate, šta je FIELD. Ono, kao Upper FIELD, Lower FIELD, Progressive, šta znači. Dobio sam da eksportujem video na neke videomaterijale za Total TV. I kao fake it until we make it. I onda sam izbacio sve Progressive, rekao. Sad ja zeznem sa nekim pogrešnim FIELD orderom, brate. I tada sam naučio da samo, što bi razumeo to, ako mi neko nije eksplicitno došao i rekao e, koristi Upper FIELD, koristi Lower FIELD. Ja sam sve rokao u Progressive i tako je bilo. I dan danas isto to radimo. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, pričamo o vremenu u kome, ono, dobar deo stvari su poluanalogne, poludigitalne, priručno funkcionišu. Za većinu stvari, ono, ni nemaš nekakav standard posebno na lokalu, šta im dostaviš, oni će da puste kako će to da izgleda, nije važno. A lokalni program je i jak, prilično, u celoj zemlji. 

Dane Blačić:  Imaš li ti nekoga, možda, sa IDJ-a? 

Ivan Minić: Pa znam neke ljude, ali nije niko bio u gostima. 

Dane Blačić:  Ja bih voleo da stupim kontakt sa njima, pošto neko uporno izbacuje video koji ima pogrešan field order. Vidi, ja igrom slučaja non stop imam upaljeno na IDJ zbog ćerkice, znaš. I onda prvo, sam zvuk je 10 decibela više nego što bi trebalo da bude. Nije upeglan kao ostatak programa, a drugo, sve kontra field order. I onda ono, secka nešto se, baš grozno za gledanje, brate. Tako da bih voleo da ih iscimam da to, ako neko sluša iz IDJ-a, molim vas, ispravite te stvari. 

Ivan Minic: E, al objasni šta je u pitanju za ljude koji ne znaju. 

Dane Blačić:  Imaju neki kviz, gde moraš pogoditi, recimo, gde se krije pile između kojih čaša. I, sada, zbog čega, ja ne znam, brate. Zašto su oni krenuli da rade, praktično, interlej sliku, da šalju polu sliku? Znači, upper field je, recimo, ovo, lower field je ovo. I onda, u nekom vremenskom razmaku, od, recimo, jednog herca, ti dobiješ taj drugi field. 

Ivan Minić: Kao rešetka. Kao rešetka, moramo objasniti onima koji samo slušaju. 

Dane Blačić:  I, sada, šta je neko uradio? Neko je poslao kontra field tako da je dobio praktično četiri herca smicanja, da to jedno ne paše na drugo, razumeš. Nije samo kontra, nego je ozbiljan razmak između, sada, ta dva češlja koja treba bih da se upare. I dolazi do nečega što nije gledljivo. 

Ivan Minić: Odnosno, skoro niko ne vidi problem sa tim, ali ti imaš problem. 

Dane Blačić:  Ovo se vidi. Ovo je baš specifično i baš se vidi, veruj mi.

Ivan Minić: Ne znam, ja, obično, sam taj ko ima problem s takvim stvarima. I onako, jel ne vidi niko drugi? Ali, pobogu ljudi. Ali dobro, ima nas raznih. Šta ti je bio taj prvi posao? 

Dane Blačić:  Kod Komarca? 

Ivan Minic: Ne, ovo pre toga. Rekao si da ti je prvi posao bio u agenciji. 

PRVA ZAPOSLENJA

Dane Blačić:  Aha, da, da, kod Ivana u Advert Out. Radili smo rasklop nekih velikih oblika na naduvavanje, brate. Vidi, deluje trivijalno, ali uopšte nije najlakše da se to razvije, da se razbije. Na kraju, on je imao nekog, dečka, Aleksu, ne mogu se setiti prezimena. Da li je išao na Akademiju lepih umetnosti, koju je  uspeo, recimo, radili smo za Telenor one- ne znam dal si video one ogromne maskote koje drže mikrofon. Brate, to rasklopiti, da ti to kada naduvaš, ispadne taj oblik, to je pakao. Uglavnom, eto, te stvari smo radili. Bilo je jako zanimljivo. Moj poslednji projekat je bio Globus za dane Beograda, koji je visio na Slaviji. Ne znam da se sećaš toga, kada je odletao. Gleda Ivan prognozu i priča sa gradom Beograda. Ljudi dolazi oluja za tri dana, daj da ga sklonimo, razumeš. I ovi, ne, dolaze nam delegacija za dva dana, mora da ostane. Ova delegacija okasnila nešto, ušli oni u treći dan. Ivan kaže, ljudi, odneće vam celu infrastrukturu, trole, tramvaje, sve sa Slavije, moramo da ga skinemo. Pazi, to je, ne znam, soliter na helijum. 

Ivan Minić: Dosta veliko jedro. 

Dane Blačić:  Da, veliko jedro. Jedno jutro, neko ga zove, i on se nešto uspaničio istrčava na prozor i gleda ovako. Reko, šta je bio? Kaže, odleteo je. Brate, i na kraju smo ga snimili, da je Ivanov Ćale krenuo da guri kolima. Na kraju taj globus završio negde u Starčevu. I dok su ga oni našli, seljaci su ga već istranžirali, brate. U ciradu za drva. Za plastenik? Da, za plastenik. To je bio, recimo, zanimljiv projekat. Ne znam da li si ukačio to. Ne znam kako se zove, dečko, preklopio je mapu sveta sa mapom Novog Beograda i Beograda generalno. Pokazaću ti to. Jako je zanimljivo, recimo, United States se poklopila sa blokovima Novog Beograda, lupam, gde ti je Marinkova bara, tu ti Indija. Može da izvuče brdo nekih korelacija. Jako je zanimljiv projekat bio. I, od Ivana, ja odlazim u Moskito. Ne, u stvari, izvini, krećem da radim za jednu multinacionalu oko Armstrong. Building products. Ispuštene plafone, krećemo i radimo enterijer. Renderovanje enterijera da bi se prodao plafon i tako dalje. I sad ja koleginica, Jelena, držimo u celu Evropu praktično. Podelili se koji je njen deo, koji je moj deo. Držimo u celu Evropu, imamo neke silne team buildinge. Uglavnom ulazimo u neku agoniju, razumeš, i napuštamo jako brzo tu firmu, prvo ona, pa ja. 

Ivan Minić: A to je ono kao arhitektonske vizualizacije, na bazičnom nivou. 

Dane Blačić:  A pazi, to je već nekad 2009. dolazi, kreće Bitcoin. Ali ajde, doći ću do toga, to je bilo jako zanimljivo. I sad ja sa plate od nekih 1.500 dolara, tada to je bilo nekih 703, 750 evra. Ja odlazim kod Komarca, rekao je, mogu ja da dođem kod tebe za stalno? Kao, možeš, brate. Kao, koliko platu možeš da mu daš? Kaže, 250 evra. Kao, može, brate, dolazim. Tako da organizovao sam ovde u firmi, bio testove za prijem novih članova tima i našao dve zanimljive osobe, pokupio se i otišao, znaš. To mi je prvi put da sam, praktično, zatvorio dupetom vrata. Ali kod Komarca bilo top. Sećam se neki prvi projekat je bio nešto za Zekstru. E bilo tu i sa Vojom Žanetićem, radili smo dosta za Mozaik, brate. Ne znam koliko smem budem fin, ali vulgaran. 

Ivan Minić: Slobodno. 

Dane Blačić:  Neću moram da budem fin. Komarac ode sa ženom u New York nešto. Zašto, šta, kako, nemam pojma, možda da se provede ono. Verovatno neki Christmas market ili tako nešto. Ovo neko je vreme bilo. Mi snimali spot za Ružicu Golubović, direktorku marketinga Beohemije Inhem, brate. To mi je ostalo urezano, znači, tu rečenicu ja sam ja čuo zilion puta. 

Ivan Minić: Znači, trauma, dobro. 

Dane Blačić:  Pet noći nespavanja, dolazi Voja Žanetić, ja i Đole, tada kolega. Đole Toks Milošinović, DJ, drum and bass DJ. Ne znam, možda je poznat nekim od tvojih pratilaca, gledalaca, slušalaca. Ja i on ne spavamo pet noći, došao Voja i kreće da se dere nešto vrišti na nas mi ne možemo da dobijemo Komarca. Znači, peta noć, agonija već. I uspevamo, nekako dobijemo hotel, gde on treba da bude, preko hotela, da najurimo njegovu u sobu da nam objasni kako da rešimo problem. I on tu, bukvalno, nama objasni u tri minuta i mi rešimo. I čovek. To je bila ozbiljna agonija. To je nešto najduže, što nisam spavao. Možda smo spavali ukupno 6, 7, 8 sati. Recimo, priča sa Đoletom je jako zanimljiva. On je naš čovek koji je dobio dva Oskara, a to niko ne zna, brate. Nije samo on jedini. Dule isto, koga sam spomenuo. Dule Vlatković isto dobio Oskara za ovo. 

Ivan Minić: On je svašta nešto radio. To sam baš ispratio. 

Dane Blačić:  Dule radio, ne znam, Planet of Apes, kako se zove. Radio je Cyberpunk 2077. Mnogo, mnogo toga. Đole isto radio mnogo, mnogo toga. Znaš šta je nesreća, možda, ako ti je projekat tu, na tom projektu ti imaš zilion ljudi koji učestvuju, onda se nekako razvlači taj uspeh. To je recimo nešto što se meni desilo sa ovom nagradom do koje ćemo doći, ali opet znači, znaš… 

Ivan Minić: Dobro, bio si u nečemu što je fantastično. Tako je. Što kaže, imaš za CV ako ništa drugo. 

Dane Blačić:  To. I sećam se da, ono, ja sam bio njemu tu velika podrška, a Đole je bio meni velika podrška da napravimo tu promenu. I sad igrom slučaja, on je otišao u film, ja sam otišao u televiziju. Meni se prvo dopala, brate, totalno neki novi svet, neke nove stvari se rade, znaš. Hteo sam da naučim taj VIZ, međutim kolega, deda, Goran Damjanović mi nikad nije dao da naučim taj deo vezan za 3D, da naučio sam samo ono što ide, ta neka dnevna grafika, 2D praktično, koja ide u Ether, ali me to nije sprečilo da naučim ove ostale stvari. Onda dođem na televiziju, za dva sata završim sve što sam imao i šetam se, brate, od generalnog direktora Dejana, ne znam, pravna služba, dole do Zoke Čistačice. Prvi sam znao kada će plata, zato što Zoka zna sve. Ako treba da budete sa nekim dobrim, trebate da budete sa čistačicom. Znači ona zna sve, apsolutno sve intrige, i kada će plata, neće plata, šta se dešava, ko je dobio otkaze i tako dalje. Šalu na stranu, fenomenalan period bio, mnogo toga sam učio, zahvaljujući tom render tajmu od 6 do 8 sati, jer nisam mogao zbog kucanja da izađem van televizije, i to sam kasnije krenuo da koristim. Ćemo opet malo digresiju napraviti dok smo samo… To je već neka 2013. godina, znači ja, dosta mi je više bilo televizije, želim nešto novo, drugačije, tada možda grafika se kuje kao termin. Meni se to jako dopalo, znači koristim 3D studio Max i After Effects da kreiram neke zanimljive animacije, to sad sve više koriste agencije koje idu na web. Da, pritom, 2009. godine sam krenuo da minujem Bitcoin, a tada wallet za Bitcoin je bio dosta specifičan i bio kod tebe na računaru, nije kao sad ovi cold wallet i hot wallet. Uglavnom ja sam… Inače, by the way, taj računar na kom sam radio je još uvek živ, i koji je kod burazerovog kuma. 

Ivan Minić: Srećom. 

Dane Blačić:  Brate, sve sam pročešljao. Sve hard diskove. I to sam upucao dobrih, jedno, dva meseca u to češljanje, nisam uspeo da nađem. Tako da, šta sam imao, ne znam, ali verovatno je bilo nešto zanimljivo. Znači sam imao brzinu koju je tada renderovala, znaš, a na samom početku, onaj, hardness ili kako se to izgovara, bilo ništa. 

Ivan Minić: Ja znam dosta ljudi koji su u tom nekom periodu ušli i koji danas nemaju nikakav pristup tome, jer su te mašine davno offloadovane negde, ili zato što je u nekom trenutku crkao hard disk, a to je bilo mesto gde se sve čuvalo, ili crkao na način koji, ono, ne može da se uradi, restore niti, bilo šta slično. Mislim da imam čak i slučajeve gde je to izgorelo fizički sve. Ali da, to je ono, mnogi ljudi koji su u to tada ušli nisu imali predstavu da će to imati neku vrednost kroz vreme, jer kao, nije delovalo tako. 

Dane Blačić:  Sada moje pitanje je k tebi, šta misliš da će se time biti za deset godina? 

Ivan Minić: Ne znam. Ja nemam neko mišljenje o kriptu. Od prvog dana se to meni suštinski ne dopada kao bilo kakva vrsta mainstream rešenja. Kao valute, zaista mislim da nemaju smisla, iako znam ljude koji su se obogatili. Kao tehnologija, ok, ima neke svoje dobre strane, ne mogu da sporim, ali po mojoj mišljenju još jedan buzz koji nije baš preterano utemeljen, odnosno da možeš različite chain-ove da koristiš za neke vrste decentralizovanih ugovora i toga svega, ali suštinski možeš sve to i bez toga, ako želiš to da napraviš. Tako da, i pritom imam taj jedan problem što ja se fenomenološki bavim time, nikad nisam bio investiran u to, dosta mi je bitno da mogu nezavisno to da gledam, da nije u pitanju nekakav moj novac tu. I ono što ja vidim kao veliki problem, sa čim se neki slažu, neki se ne slažu, ali ovi što se slažu su malo stručniji, pa mi se čini da sam na dobrom tragu, to je što i u mnogim slučajevima ta decentralizacija zapravo, samo prividna decentralizacija, zapravo je to prilično centralizovano. I onda šta je onda cilj i poenta? Znači, ako ne dobijaš ništa u celom procesu, šta dobijaš? Dobijaš da možeš da staviš buzzword u naziv svog startupa, biznisa, opisi na i nešto slično, pa dobro, proći će. Kao što ceo hype sa NFT-evima, ja vidim upotrebnu vrednost NFT-a za gomilu nekih stvari, ali to nije ono za što je korišćen jer ono za što je korišćen je meni piramida klasična. 

Dane Blačić:  Smešna piramida, prosto mi je neverovatno kako ljudi nisu videli da će to da propadne jako brzo. 

Ivan Minić: Ljudi misle da su pametniji nego što jesu, i sam to. 80% ljudi misli da bolje vozi od proseka. Ako živimo u Beogradu ili u Srbiji, jasno je koliko je prosek, onako niska jedna kategorija. Znači, mislim, to su situacije u kojima zaista velika većina pristojnih ljudi koje ja znam jedino može da izgubi kontrolu, u saobraćaju. Jer količina idiotskih situacija koja se dešava u saobraćaju je red veličine veća nego u bilo kojoj drugoj životnoj interakciji. 

Dane Blačić:  Video sam ovaj device što su express imaš ovako šaku i možeš da rukovodiš, praktično da ćeš ovo ili ćeš… Imaš daljinski tri znaka, možeš ovo, možeš ovo i možeš ono treće. 

Ivan Minić: Na zadnje strane kad se stavi, video sam, video sam, mislim, znaš… 

Dane Blačić:  Da se vratimo na ovo moje. Uglavnom ja mislim da postoji neka upotrebna, to što ti kažeš, isto vrednost blockchain-a i decentralizovanih podataka, ali kako, defi ili… Što za finance, što za kreativu. Samo tu ću doći do moje neke prepiske s ovim jednim influencerom sa LinkedIn-a, brate. Kad sam pustio moj neki GPT. Da se vratimo na, gde sam bio ovamo?

Ivan Minić: Bio si na televiziji. 

Dane Blačić:  Da. Prva srpska televizija. Kreće da me interesuje motion graphics. Izlazim na sajt motionographer.net. Fenomenalan sajt da imaš, možeš da gledaš radove drugih ljudi. Možeš da listaš oglase koji su specijalizovani baš za motion graphics. I dolazim do ove jedne nemačke firme, Vision Unlimited Creative Works. Prijavljujem se na konkurs i dobijam posao. Ja sam živeo tamo nekih šest meseci u Kelnu. Radeći za njih, međutim, poželeo sam da se vratim u Srbiju. I mi napravimo dogovor da otvorimo firmu, praktično nemački partner, burazer i ja. Koja će se zvati Vision Unlimited Creative Works Srbije ili Beograd. I tu je bilo u principu… Mogu slobodno da kažem da smo ispali dva neiskusna idiota. Ja i burazer. Ništa loše, ne želim da kažem ni za bilo koga. Jednostavno nismo dobro isplanirali praktično korake koje ćemo preduzeti u odnosu na informacije koje su nas stizale iz Nemačke. Trebali smo da dobijemo DHL da radimo. Radili smo ozbiljne projekte za njih. Radili smo Deutsche Banku, radili smo Volkswagen. Pritom ja dobijem, ne znam, dobijem, brate, mini Morisa najnovijeg koji izađe pre, ne znam, možda par godina. Da ga rasklopim, razumeš, da ga spremim za reklamu. Takve projekte smo radili. I zaposlimo previše ljudi, nismo mogli to da iznesemo. Tipa, sa rente od 300 evra odemo na rentu od 3.000 ili 2.000 i nešto. Znaš, apsolutno kretenski potez, ali napravili smo ih. I tako smo, uglavnom, on i ja spucali stan. On svoju praktično četvrtinu stana, ja svoju četvrtinu stana. Eto, jedno skupo iskustvo. 

Ivan Minić: Naučili smo nešto u tom celom procesu.

Dane Blačić:   Ja sam onda probao da odem u Dubai da nađem još posla. Igrom slučaja preko prijatelja. Prijatelj imao neki zanimljiv projekat. Tamo, mislim, to je iskustvo, te 3,5 godine. Brate, to je jedna velika šarena laža, razumeš. Koja opet nije šarena laža. Zavisno, ako imaš sreće, može jako lepo da ti bude. Ako nemaš sreće i gledaš samo sav taj luksuz, jednostavno, i svugde oko tebe, ti ne možeš da uživaš u njemu. I onda ja ponet tom mišlju da tamo je sve zlatno, sve sjajno, ja ću odmah da nađem klijente. Potroših ja 3,5 godine, nijednog klijenta nisam vratio. U međuvremenu smo rasformirali tim. Bez veze. 

KRIVA UČENJA

Ivan Minić: Prolaziš kroz onako prilično različite stvari. Sve se dotiče, sve ima delove preseka skupa između poslova, ali je svaka stvar različita na svoj način. Šta te je vuklo da toliko menjaš? Zato što ja znam gomilu ljudi koja je ušla 95. u 3D i dan danas je u 3D i radi isto što je radila tad, samo na mnogo ozbiljnijem nivou. 

Dane Blačić:  Ja i dalje, praktično jedina okosnica koja mi vezuje sve ovo jeste upravo to što je 3D. Doduše, to više nije 3D Studio Max, sad je to Unreal, ali okosnica svega što sam radio na neki način bilo 3D i 3D grafika. I to je moja prva ljubav koja definitivno neće nikad ni zastareti, ni izumreti. Čak više, ne nešto specijalizovano za 3D grafiku, nego više generaliste. Mislim da je sada jako bitno da, lupam ako gledaju neki klinci koji bi ušli u sve te animacije, grafike i 3D grafike, mislim da je mnogo bolje da budu ne specijalisti, nego generalisti. Da znaju mnogo stvari, od mnogo stvari po malo. I nemam pojma, da odgovorim na tvoje pitanje, nije me držalo mesto jer mi se sve postane dosadno nekako jako brzo. Tražio sam nove izazove i iz tih novih izazova sam lutao praktično. I danas se to dešava isto. 

Ivan Minić: Ti si jedan od onih koji nema mira nikad duže od par meseci na nečemu. Ok, ono što recimo mene radi i dosta ljudi koja znam koji imaju isti tip problema, uzmeš užasno komplikovan projekat pa uvek ima nešto da se radi. Ali voleo bih da te vratim malo unazad pa da prođemo sa jednog drugog aspekta kroz ovaj puta. To je upravo ta kriva učenja i način učenja i usvajanja novih znanja. Ok, sada sve je dostupno i ko hoće da nauči, ako ima i ove predstave šta želi, malo guidance, može relativno brzo da nauči svašta nešto. U trenutku kad si ti počinjao, u principu nisi mogao naučiti nikad ništa, ako nemaš osobu koja to već zna, a ako imaš osobu koja zna, ograničen si na to da najdalje što možeš da stigneš je to koliko ona zna. Što obično nije bilo previše. 

Dane Blačić:  Pazi, u samom početku čak i to znači, to nije previše, to su svetlosne godine daleko. 

Ivan Minić: Naravno, preskočiš ti preskočiš gomilu stvari na početku koje jesu problematične. Ali kako je to kod tebe išlo? 

Dane Blačić:  Recimo da je na mene Komarac ostavio ozbiljno puno uticaja i mnogo me naučio. Prvo što se tiče kreativnog razmišljanja. Kako uopšte čovek dođe do ideje za spot koji treba da realizuje ili napravi? On dobije neki input od strane klijenta, ali taj kreativni proces u njegovoj glavi, to sam želeo da naučim kako. Uglavnom, moje pitanje k njemu je bilo da sam mu rekao kako, brate, kako sad ovo što si nacrtao na whiteboardu, kako ti je došlo, kako si ga video? Želeo sam da imam istu tu sposobnost koja mi je delovala kao, ne znam, neka, ono, kako se to kaže, junaci, kako se to zove? 

Ivan Minić: Ne znam, ali zvuči kao proviđenje, epifanija. 

Dane Blačić:  I on kaže, bukvalno, šta sam radio, gledao sam reklamne spotove. I gledaš reklamne spotove, i gledaš reklamne spotove, i na kraju, kad više nema šta da odgledaš, ti imaćeš vizualno svo to znanje praktično u svojoj glavi, i kada ti dođe problem koji trebaš da rešiš ili neki deo scenarija koji trebaš da pokriješ sa nečim vizualnim, tebi će se to samo kasti. To je bilo tačno. Ne znam, mi smo, bukvalno, svaki petak smo sedeli i gledali, kao sumanuti bio je stash, biblioteka, odnosno časopis neki, biblioteka CD-ova, gde su izlazili jednomesečno, poslednji animirani spotovi koji su dobijali nagradu. 

Ivan Minić: Kao što su Reklamožderi bili za mass population. 

Dane Blačić:  Uspeo sam dva puta Reklamoždere od početka do kraja da ogledam. 

Ivan Minić: Meni je to bilo uvek super iskustvo, koliko god ima stvari koje se ponavljaju, i dalje je genijalno. 

Dane Blačić:  Da. Ne znam da li postoji i dalje. 

Ivan Minić: Mislim da ne postoji više, zato što realno ti sad to sve možeš da gledaš na YouTube-u. U tom trenutku nisi apsolutno imao gde. To je bilo prozor u svet. Šta se te godine radilo.

Dane Blačić: I to se sećam, prve godine nisu bile cenzurisane reklame, druge godine su bile cenzurisane. Što je bilo totalno apsurdno. 

Ivan Minić: Ali bio je i onaj moment kad su podelili program na nekoliko delova, i onda na početku je light, a posle bude malo tvrđe. Ali to mi je bilo super, zato što smo svi to, dok nismo shvatili da iza toga stoji licenca, svi smo mislili kao to se neko igra, pa je skupio. 

Dane Blačić:  Prve godine to je nešto bilo, Sakan je izlazio na binu, nešto se dešavalo, ne znam šta je bilo o to, verovatno neke nagrade, ne mogu setiti tačno. Ja sam mislio da je bilo nešto vezano za to, ali znači je bio format. 

Ivan Minić:  Da, da, da, to je nešto, francuska licenca, ali svakako za sve nas… 

Dane Blačić:  Da, izvor znanja, enciklopedija, brate, Britanika. 

Ivan Minić: Ja stvarno mislim da taj moment što često ljudi ne kapiraju kao to kreativnost, kreativnost na zahtev, to je samo kombinovanje već viđenih stvari na malo drugačiji način, gotovo uvek. 

Dane Blačić: Rekao je Komarac u nekom trenutku, javno li meni u fazonu, on nije da krade, razumeš, nego samo pametno kopira stvari koje je već video. Ali s tom kombinacijom dobije totalno nešto što niko nikad nije video, što je skroz ok. Uglavnom, skapiram ti ja tu. Pored toga što si skapirao kako praviti te stvari u svojoj glavi, uspeo sam da pohvatam, recimo, shortcut-ove u After Effects-u. To je mašina koja, ja ne znam, treba da vidiš, sad možeš da i da vidiš. I onda sam iz njega gledao jedno mesec dana shortcut-ove i kako radiš to u After Effects-u i uspeo sam da naučim u After Effects-u. Mnogo je drugačije kada ti sediš, zaista, pored nekoga, čak i da ne prozbori sa tobom. Gledaš šta radi, kako radi, učiš nove funkcije, nove opcije. Mnogo je drugačije nego kada si kod kuće i sad imaš svoj zadatak, treba da napraviš. Lakše je mnogo kada imaš projekat koji moraš da završiš, ali je još deset puta lakše kada neko drugi radi na tom projektu i ti gledaš uživo šta taj neko radi. 

Ivan Minić: A posle? 

Dane Blačić:  A posle dođeš opet u situaciju, koliko god apsurdno zvučalo ili ne, mi recimo sad sa Unreal Engine-om, 2019. godina ja osetim nešto što će da se desi, bukvalno, one slike i ono. Verovatno sam u tim situacijama neki ozbiljan pesimista i nisam optimista da će sve biti lepo i da će nas zaobići. Krenemo da pripremamo studio, praktično dve stvari. Jedno je da svako može da se konektuje, od 20 ljudi koliko je u tom trenutku u studiju, da može da se konektuje na računar u studiju, da bi mogao da radi. U slučaju da moramo da radimo od kuće. I tu Orion Telekom, stvarno su ispali kraljevi u tom trenutku, dali su mi VPN za nešto tipa 6.000 dinara. Za tih 20 ljudi i 20 ljudi imalo nesmetanu konekciju koja je bila sjajna do tih računara koji su bili u kancelariji. I tako smo radili, bili za wireless mediju, postavku televizije. Uglavnom, u tom nekom trenutku rekao, gotovo više sa render tajm mora da se prebacuje na Unreal sve. Vreme za Unreal dolazi, nekako sam ga osetio, ne znam da ti objasnim kako. Od uvek smo mi želeli da imamo to jedno klik rešenje gde ti stisneš dugme i to je gotovo, stvori se izrenderovan video od 10-20 sekundi ili minut. Taj potencijal sam video u Unreal Engine-u i krenuo da prebacujem pipeline od studija na Unreal. Međutim, do trenutka kad sam ga ja završio, niko više nije bio u studiju. Nismo dovoljno dobro radili business development i morali smo da se ugasimo. To je bilo super za ove neke druge stvari, druge projekte. To znanje koje sam prikupio praktično, ubacujući Unreal u pipeline. Digresiju, napravim opet malo. Znači, definitivno nikad ne naučiš, nikad ne završiš sa učenjem. Uvek ima nešto novo. Od toga Unreal-a sada sam došao do veštačke inteligencije. Pokušavam da skapiram nešto što po svojoj prilici ću jako brzo dignuti ruke, jer ne možeš da stigneš sve. To se toliko brzo razvija, da to apsolutno nema smisla ni ti da pratiš. Mislim da je najbolje da uzmeš jednom mesečno ili jednom u šest meseci, da ok, šta je sada moderno, koji su workflow-ovi in, i onda da se update-uješ. Znači ovako da pratiš svaki dan, to je pakao. 

Ivan MInić: Previše stvari se dešava, moraš da izabereš šta ćeš da pratiš. A dok pratiš to, može da se desi nešto drugo u paraleli, što je mnogo naprednije. U odnosu na to kada će epizoda izaći, par dana pre snimanja izašao je Mid Journey 6. Sada apsolutno više nema nikakve potrebe da ikada kupiš neku stock fotografiju, nigde. Apsolutno. Znači, samo je pitanje koliko vremena hoćeš da potrošiš, a mislim… 

Dane Blačić:  Ne znam, da li se sećaš moje slike, one što sam imao na Digitoku, brate? 

Ivan Minić: Sećam se. 

Dane Blačić:  Mid Journey verzija 0.8 i 1.8 i 2, ne znam koja je već. Koja je razlika bila, evo sad, verzija 6? Koliko tri meseca kasnije, vraćene? 

Ivan Minić: Jebiga, stvari se razvijaju jako brzo. Ja sam baš danas sedeo sa kolegom koji je vrhunski dizajner. Fokusiran primarno na identitete, mnogo ove, ali nekada kad mu je projekat interesantan, uzme radi i ostalo. Radi i product, i web, i UX, i sve. I kao, hajde pokažem nešto. Pokazuje mi jako lep identitet na nekom sajtu koji… Product, sajt, lep sajt, mislim je sve okej. Ove sve grafike, sve je u Mid Journey pravljeno. Ja gledam, rekoh, dobro, ali imaš ove kao neki product shot-ove. To nije, ali sve ostalo jeste. I kao, sad ću ti pokažem još nešto. Ubaci me na neki landing, gde ima i deo koji je animiran i to sve. E, ovo je ekstra, ko je animirao? I imam sad kažem naziv, Tula, koji je animirao od statičke slike, nešto što je relativno basic, ali, znači, što se kaže, poskupi ga jedno 300% kad vidiš da se mrda. I kao, ja sam ovo bukvalno za popodne napravio. Okej, on to može da napravi za popodne. Posle 30 godina on može napraviti takvu stvar za popodne, on zna tačno što mu treba i ume da, kažemo, da koristi svaki od tih alata na relativno brzi, efikasan način. Ne može svako to da uradi, ali neuporedivo je lakše i brže i za gomilu stvari je to go-to rešenje sad. Što se tiče tog perioda u televiziji, i televizija se drastično promenila u prethodnih deset godina. Od onoga kad smo videli prve virtualne studije pre deset godina, gde je to stvarno izgledalo, mislim, nama je izgledalo, wow, sad kad vidim to stvarno je strašno. Do toga da sada to izgleda kao potpuno prirodna stvar koja ne možeš čak ni da vidiš. Ja sam uvek imao taj moment, pošto sam malo bolestan, ja vidim da je green screen po odsjajima na ljudima, na garderobama, više ništa od toga, nigde ne možeš da primetiš. 

Dane Blačić: Možeš ako koristiš neku jeftiniju opremu, znaš, ako koristiš nešto što ne košta dvadeset hiljada… 

ŠTA SE PROMENILO

Ivan Minić: Nešto što je dve generacije starije. Šta su bile stvari koje si ti tu postavljao, kako je to funkcionisalo? Voleo bih da znam kako izgleda proces nastavljanja nečeg takvog. 

Dane Blačić: Tenk mozgova se sastane da piše Ivana Ivanovića, znaš. I nešto su se dohvatili Mikelanđela i on je… Ne mogu, Davida, ali šta već. Gledali su da David ima kohones. Dođu kod Daneta, Dane napravi, Dane napravi, brate. Svi popadaju i to je i dodatak. Tako izgledala šalim se malo, malo sprdnje, ali… Stvarno smo radili, najzanimljivije stvari koje smo pravili su bila za Ivana Ivanovića. Tu smo koristili, imali smo priliku da koristimo neke stvari koje ne možeš da koristiš u vestima, u nekim specjialima i tako nešto. Koristili smo praktično tehnologije koje su bile cutting edge i koje su koštale nešto, ali Bogu hvala mogli smo da nađemo krekovano, pa smo koristili krekovano. Stvari su se promenile sad dosta jer apsolutno nemaš potrebu da koristiš krekovano bilo šta. Ono što mi pričali pre neki dana, sve ti je dostupno za neki simboličan novac, sve licence. 

Ivan Minić: Naročito ako si profesionalac. 

Dane Blačić: Da. Pa da. Pa ne, čak i da nisi profesionalac. Ja mislim da iznos od 100 dolara svako može da pokrije, brate. 

Ivan Minić: Ima i dalje softvera koji su izuzetno skupi, ne znam, skoro sam baš se nečim bavio nekim softverima za projektovanje i sl. To je jezivo i dalje, ali u ovom segmentu u kojem mi sada pričamo, prvo dobar deo toga je free. Dosta ovih alata su dostupni sa nekim subscriptionom koji nije preskup. 

Dane Blačić: Pa pazi, recimo ne znam. Ajde da se vratimo, krenemo možda od Foxa, brate. Fox televizija, odnosno Fox Sports, važi za nekoga ko zaista vidi na samom kraju, odnosno na cutting edge-u te tehnologije. Neko ko ne prati trendove, nego postavlja trendove. 

Ivan Minić: Jaše talas. 

Dane Blačić: Jaše, brate. Kreira. I oni su kreirali jedan novi talas na neke 2019. i 2020. godine. Doduše, imali su veliki udarac od strane filmske industrije, jer im je mnogo ljudi otišlo, sa televizije otišlo u film. Zato što film je morao da se, ili ćeš da radiš u zatvorenom studiju, na LED volumima, da koristiš Unreal Engine, da bi bio na nekoj lokaciji. Ili ćeš da zaključaš film na, ne znam, dve godine, pa onda ono. Tako da masa njih je gledala tu da se snađe, masa produkcija i studija je tu uspela, prevukli su ljude iz broadcasta i onda je broadcast ostao da visi. Igrom slučaja, ja se javljam na neki konkurs koji je Fox Sports imao i oni su krenuli su u rekordnom roku u proceduru praktično, za vizu i sve to. Međutim, mi odlučujemo, pošto smo sad je žena trudna, odlučujemo da ćemo da ostanemo u Srbiji i ne idemo u Los Angeles. Pritom dobio sam uslove koji su boli glava, da pravim najnoviji studio praktično, koji je sad poslednja reč tehnike. To sam odbio i oni uglavnom imaju problem, ajde kako da nastavimo sad ovu novi problem koji ja donosim, kako da ga prebrodimo tako što možda ja sa svojim studijom mogu da radim za njih. Pokušavamo da nađemo modus operandi i da potpišemo ugovor bez osiguranja, međutim ne možemo. Njihov legal traži da se ima osiguranje na iznos, za dobro izvršenje posla, u iznosu od dva milijuna dolara. Nisam mogao da nađem. 

Ivan Minić: Da, nijedno osiguranje, to ne radi. 

Dane Blačić: Pa sam onda gledao varijantu da otvorim u Americi firmu, ali treba minimum godinu dana da postoji, da ima neki promet po računu, pa bi mi dali osiguranje, pa bi mogli to zatvoriti. I uglavnom ništa, međutim šta je ostalo od te cutting edge tehnologije, je ostalo kontakt sa Zero Density, firma iz Turske, iz Izmira, koji zaista pravi sistem za Unreal Engine da ti ne vidiš to što si rekao, ne vidiš nikakve obrise zelenog, vidiš refleksiju u kojoj god površini. Uglavnom, tu sam zbog samog posla sa Foxom stupio kontakt sa njima i oni su bili u fazonu, e, krećemo da spremamo Katar i Middle East za Svetsko prvenstvo. Da li bi išao tamo da radiš neke treninge za nas? I ja rekoh što da ne, brate. I onda sam 2022. godine četiri meseca, dva meseca sam držao treninge u Dohi, dva meseca sam zaista radio na projektu za najveću sportsku televiziju u arapskom svetu. I tako, korišćenje najnovije tehnologije koje je koštalo milione dolara, brate, da isproduciramo dva projekta, sada košta 50 dolara, nula.

Ivan Minić: Svetsko prvenstvo u Kataru je prvo imalo gomilu nekih dodatnih mogućnosti koje nikad ranije nisam video. Svako svetsko prvenstvo je nekakav presek tehnologije do tada i pre. HD prenosi, 4K prenosi i sve ostalo. 

Dane Blačić: Mi smo imali jasnu informaciju koju si telepromptovao.

Ivan Minić: Dobro, mi smo imali bacanje lopte i te neke stvari koje su bile stvarno cringe. 

Dane Blačić: Pazi, to je recimo mala digresija na Acu informaciju i na ceo taj cringe. To je neka 2020-2021. Zove mene Aleksandar Topalović, zamenik tehničkog direktora na RTS-u i kako bih mogao da napravim, da telepromptujem prezentera iz Gohe, ovde kod nas u studio. Sad ja krenuo da mozgam. Na kraju dao sam im zeleno platno, oni su sa mojim zelenim platnom. Pravili to u Dohe, razumeš. Koliko para, toliko muzike, ali to je ispalo na kraju koliko toliko okej. Jeste, bilo malo cringe to u početku gleda ovde, ovaj baca loptu, nešto odavde. Takve stvari sam radio, takve stvari je bilo mnogo. I tu ništa nisam naplatio, nula. Hteo da im pomognem. Pa ne, zato što je zezanje, moraš da ideš tender ovaj, tender onaj. Dokumentacija, fakture, ugovori. Baš je ozbiljno komplikovano bilo. Najlakše je bilo kao, jel može, može. Ajde da ga napravimo. 

Ivan Minić: A u tom procesu učenja tih novih stvari, kad si prešao na Reel, mislim sad je to sve postalo relativno poznato. Imaš da vidiš behind the scenes za gomilu filmova, kako se snimaju. Da li u kupolama, da li sa zidovima, kako god. Da li su projektori, da li su ledovi, nije važno, ali real time se snimaju. Posle to ide malo na post, da se došteluje, ali u principu ti to što vidiš je prilično impresivno. 

Dane Blačić: Još nešto češće što sam spominjao. Ne znaš šta je, kako funkcioniše, koliko herca je razlika. Na istom tom principu, sada su napravili sledeću stvar. Ti imaš prvo zelenu pozadinu, to ti je recimo jedan herc, odnosno jedan frame da ga nazovemo. Znači 0 do 1, jednako zelena pozadina. Od 1 do 2 frame, ti je zaista neka pozadina, lupan Pariz. Od 2 do 3 su ti markeri koji ti služe da trekuješ kameru. Ti su praktično napravili tri različita frajma koje ti ne vidiš kada se menja na ekranu, koje kamera vidi. Jedan frame koristi za trekovanje svoje, jedan frame koristi da ima zeleno platno, zato što smica između dva frajma nije toliko velika i može da koristi što je footage da koriguješ neke stvari, kao u klasičnom, kao da si snimao na zelenom. Ali pritom ti sve vreme vidiš šta je tvoj Pariz, vidiš tvoju pećinu, vidiš šta god želiš. To se zove ghost frame, to je sada cutting edge, tako se snimaju filmovi. A to je nešto što ne možeš da vidiš. 

Ivan Minić: Meni je to fascinantno zato što s jedne strane, posebno sa projektorima, to nije samo scenografija. To je i svetlo, to je i sve, sve možeš da urediš sa dovoljno moćnim opremom. Ono, baš sam gledao neki primere gde vozi motor i sad vozi ga u četiri različite neke situacije gde se potpuno menjaju svetlosni uslovi, sve on nije mrdnuo. Jer je studio takav, ta kupola je takva da oni mogu da snime sve te tri stvari, četiri jedno za drugom i to traje tri minuta i to je footage koji može praktički pravo da ide u postprodukciju i sve što uz to ide. Ali kako, znaš, kako provaljuješ, gde pratiš te stvari, kako učiš, kako vežbaš, gde probaš? 

Dane Blačić: Pazi, definitivno opet ono što sam rekao, najbolje je da imaš pored nekoga da radiš i da učiš sve to. Sad, zahvaljujući koroni i sve to remote, ali opet drži se, iako se remote, ti imaš neke sesije sa svojim kolegama ili sa ljudima s kojima radiš na određenom projektu, čuješ se dnevno po tri, četiri, pet, šest puta. Šerujete ekran, praktično on tebi govori. Njegove probleme pokušavaš da mu pomogneš da rešiš, tebi pokušavaš da pomogneš da rešiš te probleme. Tako da definitivno treba naći neki tim. Ja igrom slučaja, imam sada svoj tim mali iz firme Inludis, gde pravimo to rešenje za AR naočare, gde praktično ja govorim kako i šta treba da se uredi i da se završi. Ali verujem da će uskoro doći tu jako puno zanimljivih ljudi kojih ću ja moći da naučim nešto. Izvori, definitivno izvor broj jedan za učenje je YouTube. Broj jedan. Znači sve ti na YouTube. Sve što bi možda otišao na Kurs ili ljudima ili tako nešto platio, sve ti je već dostupno na YouTube-u. Ono što bih sada možda uradio jeste da bih uspostavio neku veštačku inteligenciju da mi pročita sažetak videa, da mi da tačno rešenje ako tražim odgovor na neki problem. To bih koristio recimo. To je to. Ne znam gde još. Motionographer, ovo je što sam rekao, to je jedan savršen izvor što se tiče kreative i što se tiče poslova. Behance, naravno, ArtStation. To su praktično agregatori koji ljudi koriste. Dribble, ne znam šta još je to bilo. Okreći svoje projekte i imaš community, imaš marketplace, imaš… Tako može da se čuje za tebe i može da naučiš neke stvari i da dobiješ neku inspiraciju. 

Ivan Minić: Glavna razlika koja se desila sa real time-om jeste u tome da neke stvari mogu da se dešavaju bez bilo kakve zadrške što sad sa televizijom jeste jako važno. Ako ti moraš da sačekaš 15 minuta da nešto objaviš zato što ti treba toliko vremena da napraviš i izrenderuješ vizuale, ti si 15 minuta zakasnio u odnosu na to kad svet očekuje tu informaciju. I sada ono što je, da kažemo, glavna razlika to je da nema više tog čekanja, odnosno većinu stvari koju možeš da pripremiš ti prikazuješ kroz nešto što je zamišljeno kao game engine i zato i jeste real time ali što se koristi i za gomilu drugih stvari sada. Unreal je nastao zbog real turnamenta koji smo svi igrali i voleli, ali se vremenom razvija u nešto što se koristi i za gomilu simulacija i vizualizacije i na najrazličitijim mestima gde ljudi ne očekuju da je to to. 

Dane Blačić: Masa firmi sada, studija i generalno ljudi širokog sveta pokušava da u svoj svakodnevni pipeline i workflow ubaci unreal engine. To je dovoljno do toga da nema dovoljno talentovanog, odnosno nema dovoljno edukovanog kadra koji može da ti pomože da napraviš te stvari praktično. Ozbiljan je shortage talenta, pogotovo što gaming raste. Inače da, to što si rekao da nije gaminga, ne bi bilo ni ovoga praktično. To je taj neki set igrala koji smo mi jurili, od kada znam za sebi da se bavim 3D grafikom. To su ljudi koji su se bavili game designom i imali sve vreme. Sada odjednom ti imaš Unreal, možda ga koristiš za to što si rekao simulacije, ne znam, koristi ga za dashboardove u kolima, koristi ga za operacije, ne znam, tamo negde. Ne znam, sa Novog Zelanda operišu u New Yorku ili tako neki fazon. Koristimo ga za snimanje filmova, za snimanje televizijskih sadržaja. Koristimo ga za prevođenje, ima jako zanimljivo firma iz Srbije koja se bavi simultanim prevođenjem. Ne, onaj sign language. Koristi metahumana iz trilatrala, iz Novog Sada. Za to, i tako, ne znam koja su još… Overwhelming je. I sada kako da kreneš da učiš. A pričamo Unreal-u? Ili generalno pričamo… 

Ivan Minić: Pričamo o real time. 

Dane Blačić: O real time-u? Unreal Engine, Notch, Disguise, Unity, sada ne znam kolege koji se bave praktično real time-om. Aplikacije mislim ti mogu da dopune još tu listu. Za mene broj je jedan Unreal. 

GDE JE BUDUĆNOST

Ivan Minić: Manje više sve što si pomenuo ima svoju bazu u gamingu i iz gaminga je došlo. Kako zapravo izgleda taj moment kad znaš da postoji neke velike događaj koji izgleda kao što je Svetsko prvenstvo, ili izbori, ili Super Bowl, ili finale play-offa, šta god. I sada treba pripremiti to. Znaš, nekada su te grafike bile minimalne. Ja se sećam trenutaka. Ja sam relativno omatorio, ali nije to bilo ni toliko davno. Mi pričamo od 1989. i 1990. i 1991. Kada su grafike na televiziji, umesto grafike sa utakmica, prikazivali sliku u slici, snimak sa semafora u dvorani, jer nema šanse da u drugačiji način prikažu koliko je vremena ostalo. Dok smo danas došli do toga da ti apsolutno sve možeš da vidiš na najrazličitije načine. Sada kad gledaš NBA, bukvalno možeš 360 da rotiraš svaku situaciju, svaki detalj, da kažeš, okej, ajde izoluj mi ovo, hoću da ga vidim iz miliona uglova i izoluje ti, vidiš. Potpuno je suludno.

Dane Blačić: To što se dešava u zadnjih 4-5 godina, recimo, ta promena došla, ovo sve što si opisao. Ja sam, brate, bio pred dve godine fasciniran tim. Nisam, uopšte nisam imao predstavu da se to radi. A sad izlaze, ne mogu doduše da pričam zbog NDA, ali sumanute stvari izlaze, brate. Što se tiče volumetrik videa i sportova. 

Ivan Minić: Jedna od bazičnih stvari koje smo svi skapirali, to je da moraš da ga napraviš da izgleda kao igrica, jer deco ne zanima mlađe, mlađu publiku ne zanima ono na što smo mi navikli, oni hoće da to bude stvarno kao igrica. 

Dane Blačić: Imamo sad sve više upita, generalno, sa svih strana. Kad neko hoće da napravi određeni sadržaj, jedan od zahteva je da taj sadržaj bude multi-screen rešenje. Šta to znači? To je, recimo, bilo jako zanimljivo kako Disney to rešava sa njihovim frašizama. Znači, hoću da napraviš rešenje, klijent kaže, hoću da napraviš rešenje koje ja mogu da koristim. Prvo da se vidi na televiziji, da će mi moj glavni, glavna populacija koja me prati gledati to, a onda hoću da mi targetiraš žene i decu kroz neke proizvode koji su u real time-u, a opet su naslonjeni na lupam NFL. I onda Disney uzme i napravi nešto što se zove Fun Day Football, gde potroše, recimo, četiri meseca da oni od tog storija naprave zaista stadion, gde zaista igrači koji se pokreću na tom stadionu dobiju informacije od realnih igrača koji su na terenu. I tim je podignuo za preko 70% gledanosti u ciljnoj grupi žene i deca, do ne znam koliko. To se sad radi. To je jako, recimo, zanimljivo. Onda imaš sa QR kodovima nagrade, promocije, kroz promocije, to kreće da živi kao nenormalno. 

Ivan Minić: I taj ceo momenat da ti jednu utakmicu, jedan doživljaj imaš na linearnoj televiziji, ili kablovskoj ili kakvoj god, ali televiziji, a potpuno drugi imaš ako si subscriber, pa možeš da vidiš svašta nešto. Ja se sećam, pred 20 godina je tako nešto postojalo samo u Formuli 1, gde ti, ako si pretplatnik nekog od kablovskih operatera koji su u tom trenutku radili, imaš dodatne kanale da vidiš dodatne kamere koje niko drugi ne vidi. 

Dane Blačić: Sada je Farmuš, ne, kako se zove? 

Ivan Minić: Dobro sad, to su reality. Ali u tom trenutku je to bilo neverovatno. Sada ti kroz bilo što od ovih alata koje imaš, kroz subscriptions, možeš da vidiš neverovatne stvari. Ja se sećam, recimo, pre možda dve godine, smo baš komentarisali kolega i ja, na live skoru za recimo US Open ili Australijan Open, ne sećam, znam da je bio Hard. Verovatno je Australija. Ti si na live skoru, pored live skora koji je takav kakav je, imao i real-time vizualizacije udaraca. Što je izgledalo neverovatno. Osim što vidiš koji je rezultat, ti vidiš šta se desilo. Ok, ne vidiš njih kako igraju, ali ako pratiš tenis, znaš šta se desilo. I to je bilo potpuno, potpuno onako neverovatno. Ok, oni imaju sve te podatke, zato što imaju ceo sistem i hawk eye i sve ostalo koji je razvučen za tako nešto. Ali da neko to dovede do toga da ti to free možeš da vidiš na webu je baš onako show off. 

Dane Blačić: I menja kompletno kako se uživo sad doživljava igra. 

Ivan Minić: I to… 

Dane Blačić: K’o zna kakve su sad nove proizvode izbacili što se tiče klađenja na osnovu toga, znaš?

Ivan Minić: Znam samo da padaju i dalje na stare fore što se tiče toga, to sam baš nešto skoro slušao. I dalje se najveći deo prevara što se tiče klađenja radi na manjim turnirima tako što neko uživo je na turniru i kladi se online i to je to. Što zvuči jako smešno, ali kada se shvatiš celu situaciju kako se radi, naravno to je beznačajan mali procenat u ukupnom prometu i svemu. Ali radilo je pre pet godina, radi i dalje. 

Dane Blačić: Možda smo dosta toga preskočili, ali mnogo mi se dopada ovo gde smo završili sad trenutno. Ja želim da se pozicioniram u sportu i grafici, broadcast generalno. Mislim da će biti neki dobar put za narodnih 10, 15, 20 godina. Shodno razvoju veštačke inteligencije, zato što moje neko lično ubeđenje i nešto što ja mislim da će doći jeste da ćemo imati universal basic income, UBI, i da ćemo gledati sportske utakmice i da ćemo se kladiti na to. I imaćemo praktično hleba i igara kao što si imao u Rimu. Zato želim da budem, ili ću da se bavim nekom poljoprivredom da bi biotehnologija neka ili nešto vezano za broadcast. Mislim da u tom je budućnost. 

OMILJENI PROJEKTI

Ivan Minić: Kaži mi od ovih projekata koje si radio u prethodnih par godina na kojima si učestvovao, šta ti je tu bilo najzanimljivije i kako je došlo do njih? 

Dane Blačić: Najzanimljivije je definitivno bilo ovo za Bean Sports i za NBC. To sve je dešavalo 2022. godine, prošle godine praktično. Pretprošle, zavisi kad gledamo ovu emisiju. Dakle, zbog FOX-a i Zero Density ja odlazim u Dohu, gde treniram tim jedne osrednje televizije koje se bavi heritage-em, njihove istorije, Kuran i ne znam šta sve. I onda je njima praktično postavljan ceo sistem za virtualnu produkciju, ali u međuvremenu odgovorna sastavka je sa Bean Sportsom i sa Al Jazeera. Inače, Bean Sports je ranije bio deo Al Jazeera, pa se odvojio, praktično dva vlasnika su sada. Ranije je jedna kuća i sada je jako smešno kad odeš tamo u njihov compound koji su čuvali ljudi sa šmajserima, vidiš tačno jedan betonski zid, put koji udara u betonski zid. Zato što tu ranije je bio put gde si mogao da prođeš od Bean-a do Al Jazeera. Pa kad su se odvojili, onda su zidali. I dobijem ja te neke silne sastanke sa Bean Sportsom, Al Jazeera tu i tamo, Katar TV isto tu i tamo, zainteresovano je, ali ovi su baš bili zagrizli, jer su kasnili matori. Znači, 2023. godina, dešava se svetsko prvenstvo kod njih, oni samo što su uzeli li izlepili zgradu sa brandingom. Inače, zanimljiva stvar, jeste da su posle opet rebrandirali sve zato što su uzeli naš dizajn. I uglavnom, krećem ja, dovedem tu firmu koja se zove Girafik, da praktično ja kao producent, sada ispred Girafika, pokušavam da zatvorim ugovor vredan 2.3-2.5 miliona dolara sa Bean Sportsom. Dolazi tu do nekog sporečkanja, uglavnom ljudi iz Girafika kažu too many red flags, znači ovo nam se ni malo ne dopada, odustanimo od projekta i ja, brate, u hotelu, kao šta sada? Nećeš da radiš svetsko prvenstvo? Igrom slučaja, javlja mi se prijatelj David iz New Yorka. On je radio u ovoj firmi jednoj koja se zove Visa Team, onda kada je ekipa, dosta njih je otišla iz Visa Team i napravili su svoju firmu koja se zove Polygon Labs. David se javlja kao desi i rekao jevo me u Dohi, kao daj nemoj da zajebavaš, ja evo dolazim za tri dana. Pa rekoh, tu sam, treba nešto, baš sam bio sa Bean Sportsom. Ne, kao mi imamo isto pitch za Bean Sports, ajde onda kada prođe pitch, da ne bi možda bilo nekog konflikta interesa, čujemo se. Rekoh, važi. Uglavnom, prošao je pitch, trebalo je da se doradi nešto, to smo seli da dorađujemo, da napravimo praktično taj neki fly-thru kroz Dohu. Završili smo taj fly-thru, dobili smo projekat za Bean Sports, to je Disguise, pošto Disguise kupio Polygon Labs i dobio taj projekat. I u nekom trenutku David isto iz Polygon Labs-a koristi taj projekat da zatvori MBC. MBC koji je bio uporan i tvrdoglav i nije hteo da nijedna kreativna agencija radi za njih, je sada poklekao i dozvolio Polygonu da radi izbore, praktično mid-term elections, 2022. u novembru, mislim da su bili 15. ili 18. novembra. I mi na osnovu projekta iz Bean Sports-a i tog Digital Twin-a Dohe, gde smo zaista napravili cel grad Dohe da možeš da letiš gde hoćeš u real time-u, oni su rekli hoćemo da imamo isto ovo, samo sa Capitol Hill-om. 

Ivan Minić: Ali način na koji danas izgledaju te vizualizacije je neverovatan. Ja se sećam, prvi put kad sam video arhitektonske vizualizacije koje su izgledale wow, to je bilo pre desetak godina. I tu su uglavnom bile slike, eventualno neki video na koji si morao mnogo da čekaš, ali znaš da ovo ne postoji, ali izgleda prokleto kao da postoji, možda izgleda i malo bolje. I tako brzo ti suštinski dođeš do toga da možeš da radiš šta hoćeš, da imaš u real time-u, a što je važno da ga imaš u real time-u? Pa zato što ako krene da pada kiša ili oblak zakloni sunce, može i kod tebe da ga zakloni. Znači to je ono potpuno mind blowing. 

Dane Blačić: To smo imali za Dohu vezano, da bukvalno, sreće pa tamo nemaš oblake. Doduše bilo ih je, to je oktobar, novembar, decembar je bilo oblaka, pa se dešavalo da zaista ukači svi s tim i pokaže nam oblake. Ono što mislim da se desilo sada jeste da ljudi koji, pošto mi svi pričamo priču, priča ti je osnova svega, je osnova sve kreative i ovo što sada mi konverziramo je isto neka priča. Da ja praktično na osnovu toga kakav sam izlagač i koliko mi je zanimljivo nešto, ja slikam neku, ljudima pred očima sliku o sebi. Isto tako, sad moj leti ovaj mikrofon, isto tako kada slikam neku gledaocu koji prati određeni sportski događaj, tu sliku to je neki unreal engine, koji ima neke 3D modele u sebi koji svi funkcionišu u real time. Sve se dešava u real time. Tako da doživeli smo sada jednu neverovatnu slobodu. Slobodni smo da pričamo kakve god priče što je strava, što je prosto ono oslobađajuće na neki način, ali opet dosta, dosta izazova nosi ako nešto krene po zlu. Sad možeš da zamisliš recimo stres koji je kada znaš da ti, brat bratu je ono 30 do 100 miliona gleda tvoje izbore. Ono ujutro, bukvalno ujutro od 7 do uveče, do 12, ja ne znam koliko je išlo, emisija gde su ovi ljudi rabili taj naš digital twin Capitol Hill-a kao nenormalan. Znači to je bilo… 

Ivan Minić: Da sve izgleda wow, a ima li što lepše u Americi nego da izgleda wow. Da. A suštinski, znači, hajde samo objasnimo šta je. Na svetskom prvenstvu vi ste pravili neko rešenje gde po potrebi… Prikazuješ rezultate, prikazuješ… Ali to što se dešava iza nije snimak nego je nešto što se u real time-u izvršava, a kopira to, kopira kako izgleda grad, kako izgleda silueta. 

Dane Blačić: To je bukvalno kao da smo uzeli drona i da smo letali dronom. Sad šta je, grad je ogroman, tipa 50 kilometara s jednog kraja na drugi, pa ne možeš da letiš zaista dronom. I onda smo ubrzavali tu putanju, ali mogu gledaoci da zamisle bukvalno kao uzeo si drona, letiš od stadiona broj jedan, bilo ih je osam, do stadiona broj dva. To nam je, recimo, dosta pomogao studio iz Novog Sada, Case 3D, oni su radili šest od osam stadiona. Letiš od stadiona broj jedan, do stadiona broj tri, do stadiona broj sedam, znaš što su tu danas utakmice. Onda prikazuješ koji su, fixtures, ali kako se to zove? 

Ivan Minić: Šta se gde igra, kad. 

Dane Blačić: Ko sa kim i kada je igra. I onda letiš na neku totalno nevezanu lokaciju, gde prikazuješ rezultate po grupama. Ili koristiš neke augmented reality u okviru studija. To smo, recimo, dosta koristili za engleski jezik. I smo imali tabele bukvalno u studiju ispred voditelja, koji su pričali priču toga koje je na kom mestu sad. To je bilo prilično stresno, nevezano za Dohu. I Doha je bila isto stresna, ali i ovi američki izbori su bili jedno od deset puta stresniji. 

Ivan Minić: Ja se sećam, biće da sam to i pominjao, kad je Danilo bio, možda i nisam. Ali sećam se te situacije kada prvi put vidim model Beograda na vodi u jednom od onih njihovih objekata, gde je bio 3D model dostupan, gde si mogao da okrećeš sve to. I naravno tu sad imaš i saobraćaj i sve ostalo. I ja sam došao da vidim kako izgleda. Meni uopšte ništa drugo nije zanimalo, nego samo kako je to ispalo jer smo dugo pričali o tome da to treba da se desi. Naravno sve fotografije, renderi, svi su izgledali brutalno, ali kao ovo je real time. Ima tome jedno pet godina, možda tako nešto. I ja dolazim i vidim scenu koja je potpuno besmislena i niko je nikad nije video osim mene, ali ja sam je video i zvao. I sad kao, brate, ova ptica leti ispod vode. Koja ptica? A imaš ne znam ono, ciklus u kome random ptica leti negde. Brate, ova ptica leti ispod vode. Šta je bilo? Umesto plus 20, neko je neko kucao minus 20 i pustio. I sad ja im pišem poruku, on kao, daj, nemoj me ložiš, ja mu snimim. Bože. I kao, aj samo sačekaj tu. I ja sačekam i kao, klik! E, je li sad okej? Jeste. Znaš, to je, brate, pre pet godina, wow. Pri tom, to se videlo da je 3D u tom trenutku i nije bilo realistično, ali je bilo blizu. Sad može da bude realistično. Sa nekim hardverom malo ozbiljnim, ali može da bude realistično. 

Dane Blačić: Pa to, mislim, sve je na kraju kako, ovaj, ta osoba ili taj tim koji priča neku priču, kakav pravac odabere, kakvu direkciju odabere. Mislim, ono što je danas, lupim jutro sam gledao, pixel art neki, čovek koji je uzeo da rekreira neku igricu kao sa pixel art, i koliko bi mu vremena trebalo da provuče kroz neke software, koliko je sada sa AI-em. Bukvalno je odmah dobio jedan prompt i AI-a je rešio taj video, da je pixelizovano sve. 

Ivan Minić:  Video sam svašta nešto tu. Što se tiče izbora, znači vi pravite sa jedne strane to, da to postoji kao niz trodimenzionalnih objekata koji simuliraju scenu grada, odnosno tog dela grada gde je Capitol Hill, gde postoji nekoliko ključnih tačaka. I šta se još tu radi mimo toga? Zato što to je samo jedan deo priče. 

Dane Blačić: Pazi, ono što je specifično za njihove izbore jeste koliko… Oni imaju to zove u precinct-i, ne znam. Terminologija mi nikada nije bila ova jača strana da sam uspeo da skapiram, ali oni bukvalno na nivou mesne zajednice razbijaju rezultate za izbore, koji god to bili, predsednički, parlamentarni, šta god se dešavalo, oni imaju na nivou mesne zajednice rezultate u real time. 

Ivan Minić: Plavo i crveno.

Dane Blačić: Plavo i crveno i imaš one nesvrstane, koji se posle svrstaju valjda negde. Uglavnom mi smo taj sistem koji smo napravili u okviru Washingtona, u okviru DC-a, oko Capitol Hilla, koristili da prikazujemo te real time rezultate, gde je bukvalno reditelj kaže šta mu treba, producent to sa timom koji radi realizaciju i grafičkim operatorom pripremi to što je reditelj rekao, i posle na kompu to ide u real time, u etar. 

Ivan Minić: Da, ali taj moment da ti suštinski imaš situaciju da ne sme da ti kasne rezultati kada je neki presek i sve ostalo, ti dobiješ feed i on se prikaže suštinski. 

Dane Blačić: Da, bukvalno. 

Ivan Minić: Neki xml sa nekim lupam, sad ali xml možda nije, ali kao ovo kad mi napravimo presek Republičke izborne komisije, tako isto ti dobiješ to u nekom mašinskom formatu i ono se prikazuje bez da je 15 ljudi pre toga to videlo. 

Dane Blačić: Pazi, znaš kako je kod nas to funkcionisalo, zato što ne smo da dozvolimo da se sistem koji smo napravili nije podržavao praktično da se u real time promeni kao ono na aerodromu, da se promeni informacija, nego ti kada pripremiš grafiku, ona pokupi, zakači se na server, putem API, vuče te informacije, pohrane ih u grafiku i on kaže ok, spremio sam ti grafiku. 

Ivan Minić: I onda možeš da je pustiš. 

Dane Blačić: Tako je, i ona informacija traje 3 sekunde ili 30 minuta, zavisi od reditelja, producenta. 

Ivan Minić: Ali suštinski, je u real time. 

Dane Blačić: To, ali bukvalno može da ide, da.

Ivan Minić:  I može da se menja… 

Dane Blačić: Na 100 milisekundi je refresh rate bio, tako da… 

Ivan Minić: I onda sve ono što se izanimira od tih grafikona i svega, to je suštinski feedovano par sekundi pre toga, odnosno moglo je da bude feedovano par sekundi pre toga. I onda može da se promeni prvom prilikom kada nešto dođe novo. 

Dane Blačić: Pazi, pri tom, znaš da sam ti rekao da sad to što smo radili, taj Digital Twin Doha i Capital Hill-a, bukvalno dok je bio Digitalk dešavao se, je stigla mi notifikacija da je izašao novi plugin, gde ne bismo morali da potrošimo toliko para da bismo napravili te dva Digital Twins. Bukvalno za džabe ga sad imamo. Druga stvar koja se dešava, znači ne moramo da potrošimo mnogo para, pri tom izlazi novi plugin sada za Unreal Engine, na ideju 18. marta kada je GDC, Game Development Conference u Americi, treba da izađe nešto što se zove Avalanche. Avalanche da smo imali, to bi nam ubrzalo još ne znam koliko puta, celu tu izradu tog projekta i bili bismo mnogo, mi sigurniji da će to da radi, mnogo lakše bi nam sve bilo i tako. 

Ivan Minić: A šta on podrazumeva? 

Dane Blačić: Avalanche ti je alat koji je, to ti je Frankenstein. Ruka od ovoga, ne znam, glava od ovoga, ružno možda reći Frankenstein nije Frankenstein, ali najbolje funkcionalnosti od Adobe Photoshopa, od ilustratora, After Effectsa, Cinema 4D, Blendera, Maxa, Maya, svih praktično softvera koji se koriste u svakodnevnoj produkciji kontenta, su uzeli i embedovali u jednu stvar koja se zove Avalanche. I to će samo nastaviti da ide, oni će nastaviti da embeduju sve što je najbolje. Tako da sada, očekivana cena toga Avalanche-a za komercijalne svrhe će biti nekako 100-150 dolara mesečno, što je skoro pristojna cena obzirom da ti rešava 3D softvere, rešava Adobe paket. Sama zamisao, prvo, inače nastala je za broadcast. Praktično, kad sam bio u poligonu, mi smo inicirali taj projekat sa Gidonom Ferberom, koji je posle prešao u Pixotop. Inicirali smo projekat da nam treba alat specifičan za broadcast koji možemo da koristimo. I s toga se izrodio Avalanche, koji je sada monstrum, jedan koji će pojede sve. Da se vratimo na to što on može. On može bukvalno, možeš i putem AI-a da ga promptuješ, u stvari siguran sam da će neko to sada napraviti. Bukvalno, zadaš jednu promenu, ta promena se aplicira. Sad zamisli, lupam, koliko vi sadržaj izbacujete za prosečnu kampanju neku? Imaš baner ovog formata, baner onog formata, imaš billboard, imaš, ne znam, insertere neke na televizijama, imaš… Ima formata koliko hoćeš različitih pikselova širini i visine. Ovde bukvalno predefinišeš sve koji su ti formati potrebni, kažeš publish, gotovo… 

Ivan Minić: I on napravi sve mutacije. 

Dane Blačić: Da. Ne samo što napravi. Ono što treba da se izrenderuje kao video, izrenderuje. Uglavnom će sve to ići preko nekog HTML5 ili nekog WebGL-a, nešto će se koristiti u bližoj budućnosti. Tako da neće biti potrebe da se renderuje. 

Ivan Minić: Zvuči predivno. 

Dane Blačić: Da. 

Ivan MInić: Evidentno je, baš smo i pričali nedavno, da prosto taj neki pešački deo stvari jednostavno mora da se što pre reši, zato što mnogo je glupo u ovoj postavci stvari da neki kvalitetni ljudi gube vreme na to da prave 16 dimenzija banera od jednog rešenja koje ima sve što treba. 

Dane Blačić: Vidi, ja sam tu podeljen. Moje mišljenje je podeljeno. Razmišljam se kako da vaspitavam Aniku moju. Jako bih voleo da završi, odnosno da nauči tradicionalne metode kreiranja nečega. Mislim da će to biti jako bitan skill u bližoj budućnosti, da će se mnogo toga izgubiti, ali neko održavanje tradicije kako vajanja, slikarstva, čak i tekstopisanja. Ja mislim da će biti jako bitno zadržati. Opet mora da zna najnovije alate. Tako da definitivno jedan i drugi pravac mislim da ćemo se baviti edukacijom jednim i drugim pravcima. 

Ivan Minić: Ja samo mislim da te pešačke stvari, te stvari koje su dosadne, sumarizacija teksta, to jednostavno ne treba da radi čovek danas. Nema nikakve poente. Ja sam danas imao neku situaciju da treba da pošaljem biografiju do određenog broja karaktera, kao ljudi, ja to stvarno ne mogu da- ChatGPT. Dobro, nije loše, promenio bih dve, tri reči, ali suštinski umesto da se bavim time 15 minuta, bavio sam se 30 sekundi i dobio sam nešto što je okej. I ne vidim razloga da se za gomilu takvih stvari to ne koristi. Ali to nešto što bi trebalo da bude početna stavka, taj neki originalni sadržaj od koga krećeš pa praviš derivate, taj neki originalni sadržaj ne bi trebalo da zavisi od toga da bude kompilacija svega nečega što postoji. I dalje, uvek kad pričamo o kreativnosti, uvek pričamo na kraju dana o tome da kombinuješ postojeće stvari na jedan način koji neko nije video, odnosno da nešto što se nije koristilo za to, iskoristiš za to nešto. I ljudi kažu da je to wow. Nije, ali okej, nema veze. Gomila korisnih informacija koje si u nekom trenutku natrpao u glavu, pomogne u takvom nečemu. AI to radi po defaultu, tako. Ali ja stvarno mislim da ako nastavimo da koristimo nemilice za produkciju originalnog sadržaja koji ne može da bude originalan, da ćemo doći do toga da kanibalizuje sam sebe, da se desi sve ono što se desi kad zatvoriš 30 hrčaka i pustiš ih da se međusobno razmnožavaju, vrlo brzo imaš gomilu deformisanih, zato što to tako funkcioniše i sa genetikom, tako će isto da funkcioniše i sa i vizualnim i tekstualnim delom. Sve će da liči jedno na drugu i sve će na kraju da bude vanila. 

Dane Blačić: Apsolutno se slažem s tobom, to si lepo… 

Ivan Minić: Znaš, ja sam sto puta to rekao, da, da, da, ali što fali vanili? Ne fali ništa, ali straćatela je bolje. Straćatela moraš malo pospeš nekom čokoladom, to sve, i onda to bude magično. To će i dalje morati čovek, što kažem, i dalje mora čovek da čačne za te neke najbolje stvari. 

Dane Blačić: Pa ideja je baš da ostane tako. Bilo bi jako lepo da ostane, zato što onda ne gubimo svrhu i poentu, ako ti ne stvaralaštvo i kreativu kao osnovu. Ne znamo što će društvo onda se pretvoriti. 

Ivan Minić: Pa znaš šta, ako dođemo do toga da to sve napreduje toliko kao što, da nastavi da napreduje rejtom kojim napreduje, onda ćemo mi vrlo brzo da postanemo suvišni, svakako, tako da… 

Dane Blačić: Pa pazite, evo, imao sam jednu situaciju, guzilo je jednu noć, za dva sata sam napravio svoj GPT. Virtual production GPT. GPT sam ga nazvao, registrovao domen, iskompelirao listu ne znam koliko PDF-ova sa najbitnijim znanjima vezano za virtualnu produkciju i sve to uploadovao u roku od dva sata. Znači neki proces koji, ono, treba da traje mesec dana, pa da ti istražiš, pa da spakuješ sve to, dva sata. Okačio, imao prve praktično ljude. Ono, što sam tagovao od tog lika koji se zove Noah Kadner, koji je influencer u virtualnoj produkciji, radi za American Cinematographer kao novinar. On kaže, snap, AI took my job. Šta da ti kažem, imaš još par godina da se prilagodiš, ali kao, da, tu je, dolaze dana. I on mi šalje privatnu poruku, posle jednog sata, dva, Dane, molim te, skini ovo, nisi dobio odobrenje, ni od mene, ni od Epic Games-a. Ovo je nešto što nas, ono, hrani nas hlebom. I stvarno bi ti bio zahvalan ako ga skineš. I ja kažem, okej. Da, kao, to je mojo autorsko delo. Da ja dobijem nešto za uzvrat, bilo bi okej, ali obzirom da ne dobijem nikakve pare za to, molim te da ga skineš. I ja rekoh, okej, ako bi dobio, koliko bi to trebalo da bude? Uglavnom, kroz razgovor sa njim, dođemo od toga, da bi idealno bi bilo da se za podatke koje se koriste za trening te veštačke inteligencije, isplaćuju neke male tatijeme, kao što imaš od Sokoja. Da plaćaš je tako da neka mikrotransakcija se napravi, ka Noinom tom fundusu, ovo znanje koje on iskompilirao u dva pdf-a, i da on ima čovek neki benefit od toga. Na taj način bismo gurali ljude da i dalje praktično kreiraju sadržaj, da ne bi došli do vanile, kao što kažeš. Ako nemaju benefit, matori, to jako brzo postanje vanila. 

Ivan Minić: To je ono kad se ljudi šale na račun toga, ali kao sa dizajnerima je to često zanimljiva tema, kad neko kaže napravi nešto da bude neka lepa bež boja. Ne postoji lepa bež boja. Znači postoje stvari koje su lepe jer su bež boje, ali generalno kad ti neko kaže napravi nešto da bude bež, to je užasno. 

Dane Blačić: Si video sada novu, novu kanton boju, brate. 

Ivan Minić: Čini mi se svake godine, ja mislim da to ono svake godine neko razmišlja. 

Dane Blačić: Koja je to industrija, brate? Ozbiljni milioni su iza toga koji će oni boju da odaberu, brate? Šta će mainstream da bude?

Ivan Minić: Ne znam, čini mi se da samo služi da iznervira neke od nas. Ali evo, jedna zanimljiva kampanjica koju sam video pre neki dan, koja kao koliko ima upotrebnu vrednost, ne znam. Kao neko ko dolazi iz zemlje gde su ljudi vrlo skloni da prevaru dižu na viši nivo. Ne vidim rešenja, ali… 

Dane Blačić: To je on rekao. 

Ivan Minić: Heinz Ketchup. Ima problem sa tim da velika većina restorana po svetu čuva boce i u njih sipa drugi ketchup. Da, da, da. Zato što je ono, mnogo skuplji od nekih drugih rešenja koje se kupuju na kante i slično.

Dane Blačić:  Izviniš sad što ti ulećem. Gran Padana, odnosno parmezan. Globalno tržište je oko 100 milijardi dolara. Od toga Grana Padana iz Rome, oni eksportuju ovaj 2 milijarde godišnje. Znači 98 milijardi su copycats i pirati. 

Ivan Minić: Da, i imaš za recimo za gomilu stvari koje su rendani parmezan. Nema veze s parmezanom, nikakve potpuno drugače se ponaša kad zapališ i slično, što onako je zabrinjavajuće. Ali šta je fora sad kao sa ovom kampanjom koju je Heinz pokrenuo. Heinz ima svoju crvenu. I sad su ju stavili na etiketu. I sad su u fazonu, ako je različita boja onoga u tubi, odnosno ono što je na etiketi, verovatno nije Heinz. Odnosno imaš kao, i zaštitili su svoju panton crvenu Heinz, Heinz ketchup crveno, i kao to komunicirali sve. Šta to meni govori, da će neko da sedne da napravi kopiju koje te boje. Nije to, sad, ne znam kakva mudrost da ga napraviš da bude boje koje treba da bude, ili približno vrlo bliske boje. Ali mnogo lepa fora za komunikaciju i viralno u marketinškom svetu kao nešto jako kul što su uradili. Kao sve one stvari koje su prethodno uradili, da obrnu etiketu i flašu, da flaša stoji na čepu i sve ostalo. Ja i dalje to koristim kao najbolji primer šta je UX u praksi. Pa to je UX u praksi. 

Dane Blačić: Ima sad novi tredovi kao viralnih video na TikToku. Jeste kako stiskaš bocu Heinz ketchupa. Ne stiskaš ga ono gde je širi deo, nego gde je uži kao. I onda on sam. 

Ivan Minić: Postoje dve vrste ljudi sa zubnom pastom. I onda naprave onaj uređaj što izvuče posljednji mililitar iz nje na kraju dana. 

Dane Blačić: To ja radim sa Rio Mare brate. Navukao sam se na Rio Mare sa tri vrste bibera. A onda sam skapirao da mogu koristiti normalno Rio Mare koja je non-stop na akciji, a da dodam samo biber, ne možda da reći. Isti ukus. 

PROCES VELIKIH PROJEKATA

Ivan Minić: Kako je izgledalo ciklus projekta za izbore? Priprema se neko vreme, dođe taj dan, prođe taj dan, prođe sutrašnji dan i to je to? 

Dane Blačić: Ja sam bio zadužen, praktično moj deo je bio produkcija ovog Digital Twin-a praktično. Što se tiče probe na licu mesta sa klijentom, tu smo imali jednog izvrsnog dečaka koji se zove Mahe Divan. On je išao non-stop, pošto iz New Yorka non-stop išao u MBC-eve studije. Pritom, matori, oni su šest meseci ranije imali gotov studio. 

Ivan Minić: Šta će ljudi? 

Dane Blačić: Znam, ovde ne mogu šest sati pred izbore da imaju gotov studio. 

Ivan Minić: Pa šta je zanimljivo ako imaš šest meseci ranije? 

Dane Blačić: Znači ne znaš koliko, imaš barem odakle da izvučeš boje i da pripremiš design. Znaš da su to zakucani elementi i da se neće menjati kasnije. Mislim mogu u šest meseci boga oca promeniti, ali nisu menjali. Tako da sam bio zadužen za kreiranje tog Digital Twin-a Dohe. Nisam bio toliko zadužen za programere… 

Ivan Minić: Dohe i Washingtona. 

Dane Blačić: Kako? 

Ivan Minić: Rekao si Dohe. 

Dane Blačić: Da, izvini, Dohe i Washingtona. To je brat-bratu, pa bilo je nekih 60-70 ljudi možda, koji su učestovali na Digital Twin-ovima, sve ukupno da smo radili, i još jedno 20-30 ljudi koji su bili sa programerske strane i sa strane neke logike. Tako da sam bio zadužen za praktično te 3D modele. 

Ivan Minić: I šta se dešava nakon što to završi svoj ciklus? 

Dane Blačić: Nakon što završi svoj ciklus jedno, koliko? Osam meseci kasnije, deset meseci kasnije dobiješ Emi nagradu. 

Ivan Minić: Ali u tih osam meseci se sa tim ne radi ništa?

Dane Blačić: Ne. Šta je poenta? Virtualna produkcija i produkcija real-time sadržaja je mnogo skupa. I onda izbori su, pri tom izbori gde god da si u svetu, koji god da si zemlji, oni su nešto što je vanredno, nešto što se dešava na svakih dve do četiri godine, i tu se sipa lova. 

Ivan Minić: I tu se beskonačna količina ljudi okupi za gleda, i tad se pozicioniraš za naredne dve godine kao medij. 

Dane Blačić: Pogotovo u Amerikama, Americi. Pogotovo u njih, od 300 miliona stanovnika, ja mislim da 200 gleda televiziju na ovaj ili onaj način da bi pratilo rezultate. Mi sad imamo 2024. će biti, u 40 zemalja imaš izbornu godinu. Što će sad bude pakao kad krenu da zovu, brate. Neće moći da se isporuči jedna desetina od toga, jer nema ljudi. Dakle, životni put tog projekta jeste da iskoristili smo ga tad i pitaj Boga da li će oni da ga koriste sledeće godine ili neće. Ali sama efektnost tog storytellinga koji smo mi omogućili je bio dovoljan da nadomesti tu cenu koštanja. I zato imaš dva pravca, ili nešto mora da bude jako efektno da ostavi neverovatan utisak na krajnja gledaoca, da ono, svi budu u fazonu vau. Ili da nešto rabiš naravnih dve, tri, četiri, pet godina. Samo tada možeš da mu opravdaš ekonomski aspekt. 

Ivan Minić: Nešto ne znam, ako radiš za sport, onda imaš celu sezonu da koristiš neke stvari koje si napravio. 

Dane Blačić: Ono što meni recimo u sportu je zanimljivo, ne znam koliko znaš da recimo UEFA i FIFA, oni sami finansiraju masu nekih tehnoloških razvoja, razvoja nekih proizvoda. Recimo VAR je došla kao inicijativa FIFA, da se razvije nešto što će biti i sudija koji donosi odluke na osnovu neke automatizacije. To je meni recimo jako zanimljivo. I FIFA i UEFA. Sad UEFA ima malo manje neke, manje zahtevnije projekte, ali ih ima baš dosta. 

Ivan Minić: Šta se dešava sa, kako je došlo uopšte do toga da dobijete nagradu? Koja je nagrada u pitanju? Kako cela priča funkcioniše sa tim? Jer mi kada pričamo o tih nekoliko globalno poznatih nagrada koje se dodeljuju u Americi i Britaniji za različite stvari, mi, brate, znamo ko je je dobio Oskara za najbolji film, i glumac, glumica, sporedna, glavna, i to je manje više to, osim ako nije neko ko je posebno interesantan bio za nešto, pa ajde, zapamti se i to. 

Dane Blačić: Znači, ova nagrada koju smo dobili je Emmy for technical excellence. Praktično, NBC je aplicirao za tu Emmy nagradu i u oktobru mesecu je ona dodeljena NBC-ju. E sada, ako odeš na sajt Emmy-a za broadcast, možeš da nađeš oficijalna dokumenta. Međutim, dokument gde piše koje sve je praktično učestvovao na projektu nije pobrojao 90% ljudi koji su učestvovali sa naše strane. Uključujući mene. Nisam pobrojan tamo, znači, da sam učestvovao, ali imam potpuno odobrenje da mogu da komuniciram to zaista kao osvojenu nagrado, kao nešto na čemu sam radio i na čemu sam ostario, brate, da sam posedeo. 

Ivan Minić: Taj moment kad dobiješ nešto tako, s jedne strane to je već odjeknulo, ali ovo je sada još seal of approval. 

Dane Blačić: Pa, znaš šta sam doživeo? Doživeo sam da, u fazonu, budem bravo, sam sebe da potapšem. Znaš šta sam do skora, do tog trenutka, stari, baš do skora, bila mi potrebna validacija od strane drugih, da to nešto što radim valja, znaš. Sada sam doživeo to da, ok, lepo je ako imam validaciju, ali mislim da sam dovoljno dobar i iskusan i da mogu da kažem za svoj rad da li je dovoljno dobar ili nije. Tako da, eto, to se promenilo, to je najbitnija stvar ja mislim koja se promenila. 

OZBILJAN MANJAK LJUDI

Ivan Minić: 2024. Godina izbora, dakle sigurno će nešto od toga da se radi. 

Dane Blačić: Treba nam ljudi. 

Ivan Minić: Šta su ti ljudi? 

Dane Blačić: To su ti ljudi koji se bave technical artom, level designom, technical artom, ili na ovaj ili onaj način, znaju da koriste blueprintove neke naprednije, shadere i uglavnom što se tiče Unreal-a. Ali potrebni su nam i unity ljudi. Znači ljudi iz game industrije koji mogu da se lako prekonvertuju u broadcast. 

Ivan Minić: A ko još može da se konvertuje u tako našto? 

Dane Blačić: Motion graphics artist. Znači ljudi koji se bave motion graphicsom. Cinema 4D, After Effects. Blender, After Effects. Ta neka kombinacija. To je ono što sam ti rekao, Avalanche kad izađe, to će promeniti, najviše će promeniti motion graphics industriju. Mnogo više nego broadcast. Tako da motion graphics artisti. 

Ivan Minić: Kako neko ko nema iskustva kreće od nule, ali je to nešto što ga zanima, kako kreće? 

Dane Blačić: Projekat, definitivno. Idealno bi bilo da to bude projekat od strane neke osobe. Da ne bude fiktivni koji sam ja sam sebi zadao. Mogu slobodno meni da se obrate praktično, daću im zadatak jako brzo. Pokušaću, imam mnogo toga na tapetu, ali pokušaću zaista da i guide-ujem kroz proces učenja i da i omogućim da na najbezbolniji način savladaju svo to štivo koje im je potrebno. Pri tome moraju da su svesni da to neće biti tri meseca. Kume, ja sam učio, ja sam najbolji animator ili motion graphics designer ili level editor ili ne znam. Ovo će da traje, brate, 20 godina. Ja mislim čak i sa… 

Ivan Minić: To će da traje kontinuirano? 

Dane Blačić: Da. 

Ivan Minić: Ali koliko je vreme otprilike potrebno da oni budu nekakav šraf negde? 

Dane Blačić: Pa ja mislim šest meseci do tri godine. Sad na osnovu ovog iskustva koju recimo imao jedan mali Mikica, on je bog otac, brate, na RAF-u, dečkić. Kida C. Sad imamo te naše naočare koje pravimo. Radimo u Unity-u i on C-sharp pegla. Ja sam praktično, šta je? Ja sam glava, ja sam Krang, a on je ono telo. Pa što kaže Shredderu, vrati mi moje telo! Ja sam Krang i on je telo, bukvalno. Ta kombinacija je ekstra. Mnogo smo produktivni. Zato što ja ne znam C-sharp, znam logiku, a on zna. 

Ivan Minić: Kako da to sprovede? Dobro, znači svakako pričamo o nečemu što je here to stay i što više nema samo jedan pojavni oblik koji može da funkcioniše. Nije gaming jedino mesto gde si ti upotrebljiv zapravo.

Dane Blačić:  Imao si Mićka Ljubičića koji je rekao da ne želim kod tebe u emisiji, odnosno podcastu, rekao je da ne želim da se osetim zatvoren, da ne želim da budem u kavezu, da osetim tu presiju, da non stop radim jedno te isto. Ova industrija nudi tu širinu i tu mogućnost. Znači danas bukvalno možeš da obučeš odelo nekog 3D modelara. Sutra možeš da uređuješ interijere, preko sutra možeš da praviš igrice, nakon sutra da radiš na izborima, onda ovde, ne znam, voziš neka kola, radiš na onim display-ima u kolima i tako. Bukvalno iz dana u dan možeš sebe da šaltuješ šta ti je ćef da radiš radi. 

Ivan Minić: Jer imaš jedno razvojno okruženje koje je vrlo stimulativno, dobro dokumentovano, sa mnogo primera. Znači ja uvek kažem ono kad nekako ne zna od čega da počne, nađi nešto da se sviđa, pa gledaj da ga iskopiraš. 

Dane Blačić: To sam opet obećao Vladi da ću da spremim tu listu, to mogu i tebi da dam, a sve koji su zainteresovani mogu da bace pogled i da se upute na taj način. Šta su im sledeći koraci. 

01:40:00 AUGMENTOVANA REALNOST

Ivan Minić: Važi, važi. Što se tiče ove firme koje radiš sa ekipom na razvoju tih naočara, šta ti to treba u životu? 

Dane Blačić: Brate, koleginica Irena koja je radila kod mene, zove me jednom danem i kao, ej imam dva drugara koji rade neku aplikaciju, nešto AR, treba im neka pomoć. Jel bi mogao da im pomogneš, ja rekoh ajde. Čujem se ja sa dva izgubljena lika Markom i Rankom, koji su već dve godine u start-upu da prave naočare koje trebaju da se koristi za poboljšanje treninga u košarci, nemaju ništa, nemaju video jadni. Ja ih uzmem pod svoje, poručim naočare, prvo sam istražio koje su naočare najbolje, poručim naočare za Ebay-ja, za tri puta više para nego što inače koštaju, zato što ih nema na normalnom Marketplace, iskoristim njihove SDK, posle tri nedelje mi stignu naočare, ja napravim taj prvi demo, taj prvi demo feature koji im pokažem, ovi odlepe uf kao ono kao, a mi sutra da ne idemo ispred naučnog tehnološkog parka da pitchujemo. Prvo sam imao video koji je ono, posle je postao zaista da ti staviš naočare. E pa znaš šta, jako je zanimljiv taj projekat. I kad uđeš u dubiozu, ti skapiraš u stvari koliko znaš, koliko ne znaš, a u stvari skapiraš da ne znaš ništa. I imali smo situaciju, bili smo u Šangaju, u Šangaju u Šenženu, na sajmu prilazi nam lik koji kaže, ja hoću da ubacim vaš sistem u hiljadu i po hala. Sporskih hala. Majka kina, majka kina, brate. Ja rekao, čekaj, to je znači, aj da kažeš da ima 10 ljudi koji se bave tom halom, od čistačice WC-a do nekog ko radi finansije, ne znam šta, 10 ljudi. To je, brate, 15 hiljada ljudi u firmi tog lika i mi treba kao sve to da snabdemo. I onda smo tu došli do toga da imamo problema sa skaliranjem, itd. Uglavnom, videli smo jako lepi feedback i odziv kod dece, koji su nam ciljna grupa. Ciljna grupa su nam od 10 do 18 godina. Oni su oduševljeni, Bog zna kako, a mislimo da je to budućnost ne samo u košarki, nego i generalno u sportu. 

Ivan Minić: Ja sam shvatio na nekim college-ima, pričao mi je jedan poznanik koji je bio tamo, da se gomila nekih antropometrijskih testova i svega onoga što se i danas kod nas radi, ali se radi isto ko pre 30 godina. Da se sada gomila tih stvari radi tako što se prosto nakače senzori na ljude i to se snimi iz nekoliko uglova i onda ispravljaš nekome, što ja volim da kažem, ispravljaš na naučnoj osnovi. Odnosno na osnovu nečega što je vrlo realan rezultat kako se tvoja ruka pomera, šta je problem sa tvojom mehanikom šuta, to nije problem koji ja sad apstraktno pričam i pokazujem ti na nekom drugom. Ne, ne, na tvojom telu ti pokazujem gde je problem i šta treba da promeniš i šta će to da donese i zašto imaš problem sa laktom. Jer 40.000 puta si šutnuo u poslednjih meseci dana i naravno da ti je lakat pod opterećenjem jer ne radi pravo. 

Dane Blačić: Tako je, znači skapirao si ga. 

Ivan Minić: Jedna od gotivnih stvari, recimo… 

Dane Blačić: Ima nešto što je mnogo jednostavniji, problem koji je mnogo jednostavniji od toga, znaš koji je? Slušaj ti mali, treba da trčiš od tačke A do tačke B i usput da uradiš probacivanje kroz noge. Brate, 99% klinaca to neće raditi. 

Ivan Minić: Dobro, zašto im je dosadno. Repetitivno dosadno. Ti im ovde napraviš igru od toga. 

Dane Blačić: Gamifikujemo trenažni proces za igru, brate, bukvalno. To je jedna od ideja koja je na papiru, to jest u fijoci je trenutno, ali doći ćemo do toga. Znači, gamifikacija trenažnog procesa, ujedno, sam si rekao za Formula 1, ne znam, Formula 1 je postala sada Formula E, ne znam da si ga ispratio. 

Ivan Minić: Da, video sam da postoji. 

Dane Blačić: Ti imaš bukvalno kao u igrici deo kroz koje prođeš i ti dobiješ boost neki. Isto tako zamisli sad igraš košarku, pa ne znam, skočio si najviše trenutno na meču, dobiješ plus dva poena. Postoji zanimljiv jedan način kako možemo da praktično napravimo sada neku evoluciju sporta kroz svu tu tehnologiju koja je dostupna, da neke nove stvari kreću da se računaju, da nekim novim generacijama to zanimljivije. Sada radim na ovom multi screen rešenju, zato što meni standardna košarka ne radi. Radi možda ako uposlim opta scores i platim licenciju koja je košta boga oca. 

Ivan Minić: Ima dosta stvari koje se tu dešavaju, koje su interesantne. Ja se sećam pre dve godine, ja mislim možda i tri, sam kupio masterclass za novu godinu jer dva za jedan, pa smo to tako rešili. I kao prva stvar koju sam gledao je bio Stef Karijev masterclass. Ne znam zašto sam mislio da ću naučim da šutiram od njega jer malo je kasno, možda. Ali mi je bilo interesantno da vidim kako je on to rešio zato što generalno nisam takve stvari video. Onda da sam posetio još desetak masterclass-ova, njegov je bio najkonkretniji. Zato što je čovek sa svojim trenerima, kako god, prošao kroz ceo proces i uveo fiziku u to sve. Vrlo jednostavna stvar, evo ti, ovo ti je fizika svega, evo ti zašto ovo mora ovako, zašto treba ovako, kako da podigneš efikasnost na bliže, više, na dalje, na izuzetno dalekim šutima, kako čovek njegove fizionomije može da igra ono što on igra. I u suštini, koliko god to glupo zvučalo, svako može da nauči nešto iz toga, samo ako ume dovoljno da iskontroliše svoje telo i da pokuša da eliminiše refleks, da uradi to kao što je radio prethodnih sto hiljada puta, nego proba da se iskoriguje. Svi se vratimo na kraju na ono kako smo navikli da igramo, ali je beskrajno zanimljivo, jer svi ostali masterclass-ovi su bili zanimljivi, storytelling, suštinski, dokumentarni intervju i ništa više od toga. Ovo je hands-on, statistika, fizika, crtanje, kao onaj meme, ona gospođo što ima formule po glavi, isto tako i ovo, gledaš i u fazonu si čoveče, zaboravio sam kako ide fizika, ali neko nije. 

Dane Blačić: Ima ovde jedna ekipa koja sa Novakom i sa Tipsarevićima je da rade na razvoju neke… Ćuti. Ne znam šta smem da pričam, šta ne smem. Ne znam za moja šta smem da pričam, šta ne smem, brate. Mnogo smo otišli, ja u principu volim da maštam, i onda sam mnogo izmaštao stvari, koje Marko, kolega i partner, kaže to možda ima smisla, ali tek tamo za jednu, tri godine. A ovo bi bilo strava da imam sad, znaš. 

Ivan Minić: Dobro, ali kad imaš razvojno okruženje koje ti omogućava različite varijante, onda tu naravno ima prostora za svašta nešto. 

Dane Blačić: Svakako planiramo da uposlimo praktično machine learning, da na osnovu video materijala i na osnovu, pošto mi imamo žiroskop, imamo akcelerometar, žiroskop, dve RGB i jednu infrared kameru na naočarima. Planiramo te podatke da ih iskoristimo, da ih mečujemo sa nekim videom, da donosimo upravo te zaključke. Da li ti je ruka offsetovana malo levo, desno, kako da koriguješ. Ne znam da se vidi sad u iPhone-u što imaš, da li ti je gaz više na jednu nogu ili više na drugu. 

Ivan Minić: Potpuno je neverovatno kad razmišljaš da telefon koji ti stoji u džepu može da uhvati te stvari, ali na dovoljno velikom uzorku može.

Dane Blačić:  Brate, ja sam bio u fazonu, uglavnom da nosim na levoj nozi. Tu mi je 99,9% vremena. Rekoh jebem mu mater, kako si osetio onda, kako si izmerio ovu drugu nogu? On u stvari uopšte ne mora da meri drugu nogu, nego aproximacijom zna tačno. 

Ivan Minić: Na dovoljno velikom uzorku, miliona koraka. 

Dane Blačić: Pa kao ono što su Wi-Fi antene iskoristili da vide, ne treba i kamera. To je bilo spuki. Tad sam u fazonu bio, brate. 

Ivan Minić: Baš ima kreativnih ljudi. Mirko, hvala ti što si podelio ovu priču i resurse koje ćemo podeliti sa ljudima ko je zainteresovan, krene malo da čačka, pa ko zna gde ga to odvede. Jebiga, tvoja priča je mnogo više vizualna, a ovo je dosadni audio format gde ne može baš sve to da se vidi, ali opet iz onoga što smo pričali, ljudi će već krenuti da traže, pa će skapirati šta sve postoji, ko to i nije video do sad. Ali mi je drago da ispričamo kako izgleda 20 godina od nule do ovoga danas. A ima još mnogo da se ide, još mnogo da se uči, još mnogo da se radi. Ali da to stvarno nije imao sam super ideju i onda šest meseci kasnije ja mogu sve. Nego da je potrebno da se nauče i osnove i sva što ide, a onda kad imaš dobru bazu, možeš lako da nadgradiš to sve. 

Dane Blačić: Samo bih dodao da do sada bilo je tih trenutaka i dalje ima tih trenutaka. To je ona kriva kao znanja što ide, stvari ne znaš koliko ne znaš dok ne upadneš šta je gde, pa izađeš. Upadnemo u te zamke. Ali naučiš se tim da se boriš. Hvala ti do neba što si me primio. 

Ivan Minić: Važno da ispričamo ovako nešto, jer često se ni ne zna šta ljudi odavde rade i nakon ovog razgovora i dalje za mnoge stvari neće da se zna. Ali s vremena na vreme možemo da skrenemo pažnju i na to, a ne samo na one pojedinačne projekte koji su komercijalno uspešni, ali tu su već deset godina i imamo nešto novo. Hvala ti. 

Dane Blačić: Trebalo bi da se promeni nešto. A videćemo, nadamo se. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovno naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.