Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Filipe, dobrodošao. 

Filip Perišić: Hvala na pozivu, Ivane. 

Ivan Minić: Nedavno, u trenutku kada izađe epizoda, biće to već par nedelja, kad snimamo relativno sveža vest, dobili ste investiciju za radevu.tech Startup koji razvijaš sa kolegama i to je onako jedna lepa vest za kraj 2023. koja je prilično odjeknula u lokalnoj javnosti. Mi smo se čuli tokom godine, par puta dogovarali se, odlagali, na kraju uspeli da se organizujemo, da ovo snimimo, ali bih voleo, pošto u svemu tome što je izašlo, videli smo da postoji priča, prilično onako šturo smo dobili informaciju šta je ona zapravo, iz svega toga vidimo da ima šanse da ona raste, da je vrlo potentan projekat u pitanju, ali voleo bih ipak za sam početak da ti ukratko objasniš šta je ono na čemu sad radiš, šta je radevu.tech, pa ćemo onda onaj redovan razvojni put kakav ide u Pojačalu. 

Filip Perišić: Radevu.tech je u suštini tehnologija s kojom se prave marketplace biznisi. Marketplace biznisi su abstraktno virtualna platforma gde se dve strane mečuju oko nečega da bi razmenili neki value exchange, da li su to dobara proizvodi ili usluge. Primer je Uber, s jedne strane su vozači, s druge strane su putnici i oni se mečuju oko value exchange-a koji je vožnja. Drugi primer kod nas je Ananas, s jedne strane su prodavci firme, prodaju proizvode, s druge strane kupci, oni se mečuju tražeći proizvode koje će oni da kupuju na toj platformi. Treći primer je Airbnb, s jedne strane izdavači stanova, s druge strane turisti, oni se mečuju oko tog stana koji se izdaju. Sam taj način mečovanja i to je value exchange-a zavisi od platforme do platforme samog biznisa, ali suština je platforma biznisa gde se dve strane mečuju oko nečega i sad da bi takav se biznis razvio, treba naravno tim ljudi da razvije ceo biznis strategiju, da pridobije te ljude i firme na platformu, ali treba i inženjerski tim koji će da razvije taj tehnički proizvod koji će to da omogući. Randevu rešava taj problem tehničkog razvoja proizvoda tim što nudi set servisa i alata koje programeri koriste da naprave taj back-end, tu servisnu stranu takvog biznisa. 

Ivan Minić: Da naprave brže. 

Filip Perišić: Da naprave tako je, da naprave brže i da naprave sa mnogo manjim brojem ljudi. Primer je, spomenuo sam ranije, jedan naš klijent, nemačka firma, nemački platforma biznisa iz plastične industrije koja je meni tada bila nepoznata, industrija je ogromna, ogromna, brojevi ne mogu da pokažu koje su to milijarde, oni s jedne strane mečuju tzv. plastik molding kompanije, izlivače plastike, a s druge strane su toolmakeri, ne znam koja je reč na srpskom, naši proizvođači delova za te mašine. I pošto je ta veoma specifična industrija, veoma su specifični ti procesi koji se dešavaju na platformi, taj value exchange proces je dosta komplikovan od kako ih znamo na Uberu, AirBnB ili sličnim platformama, sama registracija na te platforme je dosta kompleksnija. Oni, njihova jedina opcija je bila da razvijaju tu platformu, taj tehnički deo i da uposle in-house tim inženjera koji će to da razvije ili da uposle softversku kuću koja će imati spreman tim da im to razvije. Njihova najbolja ponuda je bila jedna softverska kuća iz Ukrajine koja mi je dala jeftinije cene zbog cele situacije kako je sada u svetu. I vremenski period za razvoj prve verzije je bio 7 do 9 meseci ili 9 do 11 meseci u zavisnosti od softverske kuće sa randevu timom od 5 do 6 ljudi. Sa randevom oni su tu istu platformu napravili sa jednom developerom i to juniorom i ceo back-end, taj serverski deo, taj teži deo bio gotovo u manje od dve nedelje i posle su još 2 meseca do 2,5 meseca dalje na kozmetičkom front-endu ili tom korektivnom iskustvu da je bude lepo zapakovano i da bude lako zakorišćeno. Tako da je to ta brzina koja se dobija i isto ti troškovi potrebni za razvoj su drastično manji, a i kako sa platforma nastavlja da raste, ubacuje nove servise na platformu, isto taj rast tech tima, tima koji je potreban za platformu, isto dosta sporije rasti u poređenju kada bi imao svoju kuću ili svoj tim zaposlenih ljudi. 

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo mnogo više o tome kasnije i kako to prosto napraviti i u kojim fazama je to kome potencijalno interesantno i na koji način ste vi to koncipirali kao biznis. Ali hajde da krenemo od onoga kako inače krećemo, krenemo od početka, lakše je tako. Naše prvo pitanje, mančmelo pitanje je uvek isto za sve goste, a to je šta si hteo da budeš kada porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Filip Perišić: Eto, to se je menjalo vremenom, mislim mi je prva želja bila da budem astronaut, da bi se vremenom menjalo od toga da budem kuvar ili da budem frizer jedno vreme, pa je na kraju došlo do toga da budem odbojkaš, pošto sam sad najveći deo detinjstva bavio odbojkom i to je bila velika želja i cilj. Nažalost sam u tome faliovo što bi se dalo zaključiti danas, ali to su bile te početničke želje. 

Ivan Minić: A što se tiče svega onoga što je danas tvoj posao, softverski inženjering i generalno tehnologija, kako si došao u kontakt sa tim i kako ste se prepoznali? 

Filip Perišić: To je bilo sasvim, mogu reći, dobar deo sreće. Otišao sam sa nekom klinačkom idejom za Nemačku da igram odbojku, idejom da sam ja super privilegovan, da me samo svi čekaju da će mi otvoriti crveni tepih i eto ja dolazim i osvajam Bundes ligu i sve, taj put se odmah zatvorio, kako sam stigao, tako da sam se prebacio na učenje nemačkog jezika. I u školi jezika ima odličnu profesorku koja je pomagala ljudima pri izboru fakulteta, pošto je ona sama predavala na univerzitetu i radili smo neke testove i razgovore o tome šta bismo mogli da studiramo. Na mojoj listi su stajale skoro sve moguće studije osim medicine i prava, jer po mom današnjem shvatanju to zahteva najviše učenja na pamet, a ja i učenje napameti i pamćenje je slabija strana. Tako da mi je ona na kraju otkrila jedan smer koji je mešavina biznisa i informatike i funkcionalnih sistema koji nas na FON-u je dosta sličan tome, ali opet po imenu je sličan, ali u praksi dosta različit. Tako da sam sa tim smerom došao do toga aha, ove su dve stvari koje me zanimaju, ili koje bar ja mislim da me zanimaju, pošto nisam imao priliku nikada ih i isprobam, ali imao sam i deo da me zanimaju, tako da sam na kraju se odlučio da to upišem i imao sam sreće. Kako sam došao na faks, shvatio sam da, kako sada razmislim, možda je bilo dva predmeta koja mi nisu bila zanimljiva. I toliko sam imao sreće od toga da sam studirao nešto što me zanima i pronašao se u tome i bilo je zanimljivo i velika podrška, ali kad sam pogledao druge studente, neki su ljudi koji su upali na faks, zapravo to ih nimalo nije zanimalo. I njima je, verujem, bilo pakleno na studijama, svaki nešto što ih ne zanima, pod pritiskom roditelja da moraju nešto da završe ili pod pritiskom društva da završe, tako da sa te strane sam ja srećom upao u nešto što me zanima na savet profesorske nemačkog. 

PRILAGOĐAVANJE U NEMAČKOJ

Ivan Minić: A kako je bilo, da kažem, taj deo gde, ok, ti dolaziš i jedna stvar je naučiti Nemački da se služiš, da možeš da funkcionišeš svakodnevno u društvu. Pretpostavljam da mlada osoba to relativno lako usvoji. Ali potpuno druga priča je da možeš da studiraš i posebno da studiraš nešto što je inženjering na jeziku koji nije baš toliko ni jednostavan, ni blizak svima nama, prosto ono. I ko ne zna dobro engleski, mora je da bude izložen u Srbiji engleskom za 20-30 godina života, dovoljno da neke stvari prepoznaje i možeš da spojiš, ali Nemački je već malo druga priča. 

Filip Perišić: Pa jeste, bilo je dosta zahtevno, pogotovo prva godina faksa, odnosno prvi semestar, tamo se meri faks po semestrima, ne po godinama, je bilo paralelno učenje samog jezika i samog gradiva sa faksa, tako da sam ja hvatao beleške, imao ideju da nešto razumem, a onda posle po rečniku i podsećanju shvatio da nisam ni razumeo šta je zapravo hteo profesor da ispriča, tako da je bila paklena prva godina ispratiti i nadoknaditi taj Nemački, jer jedno je položiti da imate diplomu, a drugo je zapravo sa tom diplomom, zapravo moći da koristiš to znanje, tako da diploma je dosta relativno brza, isto sa puno rada, isto dosta sa opuštenim pristupom, ali pravi Nemački sam tek naučio nakon prve godine faksa, gde sam zagrejao stolicu i radilo se jako. 

Ivan Mnić: A kaže mi taj deo razlike i u gradivu, i u pristupu, i u svemu, ono, kada odeš na inženjerske fakultete, to i ovde kad izabiraš inženjerske fakultete, tako nemaš background koji je bio dovoljno jak u prirodnim naukama, dosta teško bude i sve te matematike, fizike, statistike, sve to što postoji. A posebno je to bio challenge ljudima, barem, kaže moje iskustvo iz razgovora i svega, bio challenge ljudima koji su menjali okruženja. Pa, ko ovde završi matematiku, odnosno u okviru školovanja ima matematiku, pa ode u Britaniju ili ode u Nemačku ili ode u Ameriku, obično mu treba neko vreme da se prilagodi, a nije baš, posebno u tom prvom periodu kada treba negde da se dokažeš i da se nametneš, bilo to tako jednostavno. 

Filip Perišić: Ne znam, ja sam imao tu sreće mogu reći. Meni je bio više problem neinženjerskih predmeta poput biznisa, knjigovodstva, računovodstva. Ja sam tu isto učio na nemačkom sve, a prevode na našem nisam mogao da nađem. I dan danas moj vokabular o samom biznisu je u najvećem delu nemački i engleski i sa našim knjigovođama i poslovnim saradnicima pokušavam da pronađem reči na našem, a oni mi kažu nemačke reči, tipa content plan. Content plan je kao čekaj, čekaj pa to ono, ti čisti prevod, bukvalno obuzme ta reč iz Nemačke. A s druge strane, te inženjerske predmete, ja sam imao u neku ruku sreće, jer jedina stvar koju sam ja, ili jedna od retkih koja sam ja poneo iz škole koja nisam još na redu išao, je bila matematika i ljubav prema matematici. I to mi je bilo jednostavno, jer to nije bilo da se uči toliko napamet. To je trebalo razumeti i primeniti. Nisam ja vrhunski matematičar koji sada će da izmišlja nove stvari, ali lako je bilo primeniti i rešiti probleme koje su bili u okviru tog školskog rada. Tako da mi je ta matematika na fakultetu dosta lakše, jer je to isto bilo manje Nemačko. I dosta stvari sam prepoznao koje sam radio ranije i bilo je lakše to nadoknaditi, što više to mi je toliko dobro išlo da mi je profesor matematike ponudio posao, to mi je bio prvi posao, da držim vežbanje iz matematike. Jer u Nemačkoj postoji, oni to zovu Tutoring, koncept koji je sličan asistentima, gde zapravo studenti drže studentima iz donjih generacija vežbanja. I meni je to bila super stvar. Sad sam imao problem da sam dao preteške zadatke, da se profesor žalio da mi nismo matematički fakultet i matematički smer, niti smo hardcore computer science, nego smo zapravo u učenom sistemu da treba malo da olabavimo sa težinama zadatka. 

Ivan Minić: Taj momenat, mislim, pošto sam lično prošao kroz ličnu priču, doduše ne na fakultetu i ne u inostranstvu, ali ja sam obožavao odbojku. I dan danas obožavam da je gledam. Nisam je igrao godinama, pošto je malo teško naći. Prvo, ni ja više nisam u formi, niti bilo šta slično drugo mnogo je teško naći ljude koji znaju da je igraju, da bi mogli da igrate da to liči na nešto. Igrali smo odbojku na pesku, ali tu svaka razmena koja ima više od četiri udarca je fantastična, jer je magija da se to uopšte desi. 

Filip Perišić: Tu se i iznerviram da igram takvu, ali ni da igraš. 

Ivan Minić: Dođeš na servis i onda deset puta si na servisu jer niko ne može da vrati bilo šta što nije balon, ali dobro. Odbojka meni je na mnogo načina i oblikovala i ti ljudi koji su je reprezentovali na ovim prostorima su mi jako važni. Generalno, sport je jako lep, pre svega zato što je to od timskih sportova najfer sport. To je faktički jedini bezkontaktni sport gde ti ne možeš da na kvarno ili na silu pobediš nekoga ko je objektivno bolji od tebe. I podrazumeva mnogo sposobnosti timske i neverbalne komunikacije gde vi ipak treba da se razumete. Ok, ne možete svaki put da se razumete savršeno, ali morate u većem procentu da se razumete nego druga strana, jer sam ja igrao tehničara pa na neki način si u poziciji da upravljaš svim tim. Što kad si najmlađi nije baš tako lako, ali ne znam, išlo mi je ok, pa sam skapirao posle da bih možda i menadžment išao. Ok. Šta je za tebe prvo to značilo, sa jedne strane taj sportski background koji donosi mnogo dobrih vrednosti za život, a onda je taj trenutak kad kao, ok, to neće ići kako sam ja zamislio.

Filip Perišić:  Iskreno ne znam, nemam neki pametan odgovor da sada neku mudrost prosipam, to nam je dosta prijatelja i drugova koje sam dan-danas družim, dosta njih su i u Nemačkoj došli za Nemačkom ili otišli za Beč, kako bih ga preveo na posao, tu odbojku, taj timski duh, taj vođenje timova, ali ja sam u odbojci bio igrač tima, nisam vodio tim da bi nekako mogao da prenesem to znanje. Ali slažem se s tom da je odbojka, ako ne i, najvažniji timski sport, to je da tamo si kompletno osuđen na svoje saigrače. Ako jedan saigrač ne igra, kako valja ceo tim je, pa ne može kao u fudbalu da sad postoje jedan igrač koji će da izvuče celu utakmicu, da bude solostar i da može sam bez ostatka ekipe. U odbojci je to nemoguće i s tim. Treba učiti da komunicirate, ali ukratko nemam neku veliku mudrost da izvučem. 

Ivan Minić: Jesi li nastavio da igraš makar rekreativno? 

Filip Perišić: Rekreativno sa drugarom. Imao sam sreće, jedan od mojih najboljih prijatelja, Bugar, koga smo postali na fakultetu, isti igra u odbojci. I onda smo zajedno igrali u odbojci po Nemačkoj ili po Australiji, kad smo bili tamo na faksu ili po plažama, ali ne rekreativno, kako se zapravo rekreativno igraš dva, tri puta nedeljno, to je možda jednom u godinu dana. Čisto da se prisetim i podsetim koliko sam zaboravio zapravo. 

Ivan Minić: Šta su bile ključne stvari sa kojima si se sreo u toj nekoj prvoj fazi na faksu? 

Filip Perišić: Ključne stvari su bile ogromna podrška profesora koju sam dobio na fakultetu i podrška koja je došla proaktivno, znači nisam ja došao i tražio, već mi je ponuđena nekoliko puta dok sam se i ja ohrabrio da dođem i da tražim. Ta podrška je bila, ima suludih priča. Jedna priča je profesor bankarstva, Franz Nes, Bavarac sa jakim akcentom, odličan lik, dok sam mnogo od njega naučio ne samo bankarstvo, nego i generalno o životu. U tom periodu sam dobio stipendiju za Ameriku, za Kaliforniju. Stipendija pokriva trošak fakulteta i trošak puta, ali da bi dobio vizu, treba da Amerikancima dostaviš na računu dokaz da imaš 10.000 dolara. U tom trenutku je bilo oko 8.000 evra. Za nekog ko dolazi iz Srbije, taj novac mi je bio nemoguća misija. I onda sam gledao kako da rešim taj problem i kako mogu da nađem te pare. I onda mi je bila jedina ideja, ok, skupiću sa dosta strana prijatelja, da te pare ubacim na račun, dobijem potvrdu od banke, pa posle vratim, ali ako to ne uspe, treba se naći dosta prijatelja. Studenata da ima zapravo taj novac, a plan B je da vidim kako da uzmem kredit iz banke, jer nikada nisam uzimao kredit u banci, kako to ide i šta treba da radim. Sam onda zakazao konsultacije sa Franzom, da ga pitam za savet kako zapravo se uzima kredit, šta treba da kažem, šta treba da pripremim, da ne bi ispao tamo glupak, pogotovo je moj nemački tada još bio dosta u razvoju, kako bi se reklo. Da bi me na kraju Franz pitao okej, a zašto, šta ti treba, koliko para ti treba, da bih mu onda objasnio. A on kaže aha, čekaj, ajde ovako, kao ajde prvo raspitaj se koliko dugo će ta banka novac da zadrži. I kao ne, ne, ne, ipak ovako, ajde daj mi tvoj, kako se zove, broj računa, da ti ja prebacim te pare, pa ćeš mi ih ti vratiti. I ja kao molim, i on kao da, da, da, samo mi upiše tvoj IBAN, to je broj računa, pa će ja ti pare prebaciti, i ja kao čekaj, nisam siguran da se razumemo, da mi pozajmite novac, i on kao da da, nema problema, imam poverenja u tebe, samo se raspitaj do banke, koliko će dugo to trajati, znači kad ja brojam sve, ona koliko dugo mogu da očekujem da će banka držati novac, da možda budem pratio šta se novac vrati. I tako se ja raspitam, bilo je nekih dve i po nedelje i javim, i on kao super, to javi mi datum kada ti prebacim novac. On mi prebaci novac, ja dobijem potvrdu od banke, ulogujem se na internet banking da prebacim novac, i sada ja ukucam njegov broj računa, drhte mi ruke, mene je strah da, kako se zove, da ne promašim broj. I kao, ništa, ići ću sutra ja u poslovnicu da dam njima da ukucaju, a rekao sam, Francu, da ću uveče da ti prebacim novac i da ću se javiti. Sad usled te frke ja sam bukvalno u gaće uspeo da otkucam taj broj računa i kao, neću da pošaljem, idem sutra, i ja budala mu ne javim da sam promenio odluku. I on mi pošalje, jako se poručuje, e Filipe, si poslao novac, je sve u redu, ja kao, izvini, malo sam se uprpio da ne pogrešim broj, sutra ujutru idem do bankara da ti vratim novac nazad. Tako da, to je jedna od priča da su oni profesoru došli, bez da sam ja tražio, pomogli ili preporuke za poslove, preporučili u raznim firmama da ga neko zaposli. Naravno, on i od tih firmi ima benefit, on dobio od tih firmi isto neki referral bonus, ali opet proaktivno ti ponude da li hoćeš zarađivati na fakultetu, ima prve pozicije da odeš i držiš vežbanja. Tako sam već tokom faksa držao vežbanja za nekoliko predmeta, na inicijativu profesora koji su rekli, ko ćeš zaraditi, ja rekao super, jer bukvalno ono što si učio tokom faksa sledećeg semestra, ono ti izvadiš. Da rešeno ti isto, prepričaš šta si već naučio i uzmeš pare za to. Nikada lakših para. 

PUT OKO SVETA

Ivan Minić: A šta je bilo, da kažem, u tom procesu, kako su se odvijale stvari nadalje, pošto se svašta nešto izdešavalo? 

Filip Perišić: Ono što se izdešavalo, ja sam bio u tom gradu Karlsruhe, to je na jugozapadu Nemačke, blizu Strasbura, to je onako inženjerski grad, baš inženjerski grad, ima dosta univerziteta, ali po nekoj statistici tada je 70% studenata muškarci. I pošto su većina inženjeri, dosta njih ne zna da komunicira lepo i bolje komunicira sa mašinama nego sa ljudima, društveni život nije toliko sjajan, pogotovo ko dođe iz Beograda, klubing tamo i ono što su i studentske žurke. Glavna studentska žurka je studentska žurka koju organizuje inženjerski fakultet, ali tako da na njemu ima devojaka, onda dolaziš na tu žurku, ima dve žene, otprilike, i su ostale muškarci koji su ono ko lavovi, skaču na te dve žene, a te dve žene ko dođe iz Beograda, liče na ružne muškarce, otprilike. Tako sam ja gledao kako mogu da izađem iz tog Karlsruha, kako bilo preko fakulteta, kako mi je preko studija, gledao sam da li je i nešto drugo moguće, imao sam tako i deo stipendije za malu razmenu u Grčkoj, gde sam imao priliku da odem u Larisu, posle toga je došla priča za Kaliforniju, gde mi je Franc malo pre pomenuti pomogao oko novca, posle toga sam imao priliku da idem na Tajvan na studije. Sve to je bila jedna odskočna daska, nemački, nemački univerziteti su odlično povezani sa ostatkom sveta i ima veliki broj stipendija gde oni stipendiraju i ljude koji idu na razmenu. Tako da sam ja gledao da iskoristim takvu priliku i to me na kraju odvelo do Grčke, Amerike, Australije, Tajvana, Rumunije i možda još koje države ako se dodaju. 

Ivan Minić: A šta podrazumeva, da kažemo, taj set aktivnosti, koliko dugo ostaješ, šta radiš tamo? 

Filip Perišić: Zavisi od tih razmena. Imaju razmene gde si pola godine i imaš četiri do pet ispita koje moraš da položiš. A to naravno, pre konkurisanja za stipendiju, moraš da ugovoriš sa svojim fakultetom i sa onim fakultetom gde je to u skladu sa tvojim programom. A postoji i kraće razmene koje su intenzivne razmene, to su mesec-dana gde imaš jedno ili dva predavanja, intenzivne koje postoje ispiti koje moraš da položiš i onda te iste bodove možeš da preneseš i da namapiraš na neki tvoj program. Sa ovim naravno, pre konkurisanja to moraš unapred da proveriš sa profesorom koji će to da prizna, da je to kvalitetno, da potpiše, da potpiše razne ugovore i onda dobiješ tu priliku zapravo da dobiješ sve te otvorene mogućnosti o trošku nemačkih poreskih obveznika.

Ivan Minić: Je li uobičajeno tamo da ljudi obiđu pola sveta tako? 

Filip Perišić: Pa u mom krugu prijatelja jeste. U mom krugu prijatelja jeste i pogotovo pošto postoje dve vrste takvih razmena. Postoje razmene gde ljudi idu jer je fakultet odličan i dobre lokacije poput Melbournea u Australiji ili Kalifornije u Americi, a s druge strane ima tu teže dobiti neko mesto. Postoji druge lokacije gde fakultet nije toliko dobar, ali opet teže dobiti mesto od taj tipa Bali. Odeš na Bali na razmenu ili na Tajland ili tako neka mesta gde su manje više za odmor. I postoji treća varijanta gde je okej univerzitet i okej mesto. Tako da u zavisnosti od toga šta tebe zapravo zanima, veoma lako možeš da pronađeš neku razmenu u kojoj će ti biti pokriveno. Čak postoji program, studija gde ti je obaveza da odeš na razmenu u inostranstvo. Znači ti ne možeš da diplomiraš, da ne možeš da završiš, da ne možeš da diplomiraš bez da si otišao na neku razmenu. 

Ivan Minić: Šta ti je bilo tu interesantno da u svakom od tih, na svakom od tih univerziteta s jednim novim setom i profesora i sigurno da postoje razlike u prosto pristupu u radu, programu i svemu ostalom. Okej, to možda jeste na kraju ekvivalentno i priznaje se u redu, ali prosto svaka od tih stvari je različita na neki svoj način. Šta su neke stvari koje si tu primetio, koje su ti se tu urezale nakon ovog vremena da ih pamtiš? 

Filip Perišić: Ekstremno. Pamtim na primer, u Nemačkoj ima, bar sam ja imao dosta ovih open end ispita, open question ispita. Ti zapravo možeš da poneseš i knjige sa sobom na ispit, ali su pitanja tako formulisanа da ako ti ih zapravo ne razumeš, ni jedna ti knjiga neće pomoći. I uglavnom, u Nemačkoj što je tvoj odgovor kraći, a sažet, to je bolje. Što ti je više o nečemu pišeš, a manje kažeš što ti je, kako se zove, lošije. Time vođen sam ja izašao ispit u Melbourneu i odgovorio što je kraće, koncizno, svojim rečima stvar, da bi na kraju video da imam manje bodova. Da bi mi na kraju profesor rekao, da li je bilo premalo reči, mora da ispuniš mnogo veći fond reći da bi ti ja mogao dati bolje bodove. Bila je diskusija, ali ok, neko ko zapravo razume suštinu materije, može u manje reči preći da se tako nešto dopišem. Gospodine, jest, ali kako ja znam da ti to znaš? I onda je bilo, ok, ako je jedino merilo da ja ispišem deset paragrafa, umesto dva koncizna, to mi je bilo čudno. A u Americi, što je bilo čudno, tamo je dosta ispita multiple choice zaokruživanja. Mislim da samo budala može da padne ispit u Americi. Od četiri, četiri imamo ponuđenih odgovora, a ti je uglavnom da li si budala, B ti je da li si velika budala, i C i D mogu biti tačni odgovori. Tako da zapravo imaš uvek 50% šanse da odgovoriš tačno, tako da položiti ispit u Americi je najlakša stvar ikada. Ali dobiti dobru ocenu u Americi nije lako, jer ti treba ogroman broj tačnih multiple choice odgovora, a neki su dosta tricky. Tako da moraš zapravo da obratiš dosta pažnje na to kako je nešto formuliasano u knjizi, pa ako ti nisi čitao takozvani textbook i prepoznaš koja je reč treba, onda dobiješ negativan poen tako da. Tako da to je bilo zanimljivo. I bilo je dosta zanimljivo na Americi mindset ljudi koji sam tamo upoznao. Mindset ljudi i mindset profesora. Imao sam jednog vrhunskog profesora marketinga i to je isto bilo čudno. Predavanja su mi bila uveče od pola devet do deset. Znači celi dan kad se odeš na fakultet, imaš ono kampus, imaš teretanu, imaš bazen, odeš, plivaš, ležeš sa društvom, onda učiš na predavanjima. I profesor marketinga je bio savršen predavač držao pažnju, davao je dosta primera, ali na kraju je svako predavanje završavao sa istom frazom koju on u slobodnom prevodu glasi kao, dragi studenti, pustite sve što sam ja ovo pričao u stručnom svetu, kul i lepo, ali opportunity comes through people. Prilika dolazi preko ljudi. I mnogo je bitnije da znate ljude nego da znate ovo gradivo što sam ja ispričao. To će svako da nauči, ali treba da znate kao ljude. I on je u svom kabinetu imao pločicu, ne znam koja je materijala, isto oko odštampano, ugravirano, opportunity comes through people. I on je uvek i ponavljao, čovek koji puno zna i veliki je stručnjak, a ne zna dovoljno ljudi, će dogurati negde. Osoba koja ne zna puno, a zna puno ljudi, će dogurati više. A osoba koja zna puno, i zna puno ljudi, će dogurati najviše. I to mi je ono isto bilo onako malo… Kod nas se kaže imaš vezu, mora da imaš vezu, ali i na zapadu isto… 

Ivan Minić: Svuda moraš da imaš vezu, samo je pitanje šta ta veza podrazumeva.

Filip Perišić:  Tako je. 

NAJVEĆA ODLUKA U KARIJERI

Ivan Minić: Dobro, super zanimljivo i slažem se, baš smo imali neke priče na tu temu kako suštinski sistem jeste dizajniran tako da ti jako teško možeš da padneš ispite. Ali to kako da budeš u top 10 ili 20%, tu je dosta kompleksno, te najteže pitanja, najteže odgovore, inače, i uspeti da se plasiraš na tako nešto. Kroz… Postoji sad dosta velika razlika i naravno i ona opet varira od zemlje do zemlje, od univerziteta do univerziteta, oko toga šta je computer science, computer engineering, information technology, gde ima taj neki business segment, takođe je uključen u sve to, i onda sad gomila ovih novih smerova koji su se formirali, koji su u suštini upravljanje podacima, pre svega, mnogo manje sve što uz to ide. Kako se tebi kroz to školovanje profilisala karijera, šta ti hoćeš da budeš? Jer to ti daje prilično veliki izbor šta bi mogao da budeš. 

Filip Perišić: Jeste i veliki izbor ti isto pravi velike glavobolje, što je isto zeznuto. Ja sam gledao da tokom studija eksperimentišem sto više, i sto više pozicija isprobam. Bitno je znati, u Nemačkoj, obično bude više od polovine studenta, radi tokom studija. I to ne kuva kafu, nego zapravo ima neki posao da ima neki contribution, neki doprinos. Hvala. Tako da sam ja gledao tokom studija, mi je lakše, ušlo u studentske timove, pa sam radio na back-end razvoju, front-end razvoju, inovacije na laboratorijama. Sam bio za fintech, insurance tech i tu sam se najviše oprobao techu. Posle u AI labu sam bio, video sam kako je u machine learningu i data science-u, da bih posle rekao ok, hajde da probam da izađem iz techa. Pitao sam svuda pomalo taj full tech, kako bi se reklo, i data science, da uđem u ove biznis strane. Tako sam jedno vreme radio kao konsultant za finansijske sisteme, za virtualne banke i korporacije. Mogu ljudi zamisliti, svaka veća korporacija ima svoju internu virtualnu banku. I onda se unutar grupe zajmi novac, daju se krediti, povezuju se korporacije sa eksternim bankama, da učitavaju bilans stanje itd. Tako sam bio u tom svetu finansija isto, treasury su to delovi, da bih zapravo brzo, nekako godinu i po dana, skapirao, razumeo, da sam nekako udario, ono, dostigao neki limit tog znanja. Video sam da sam u nekom, osećam da sam hodio sam u nekom boksu, i da se manje više sad ponavlja ista priča od korporacije do korporacije, gde sam bio gledao sa nekim ono 5% minimalnom promenom. I onda sam skapirao, ok, ako želim, moram li dalje da napredujem i neko novo znanje da naučim, ili moram da otvorim neku novu temu finansija da se udubim, ili ću se vratiti u tech, gde nikada nisam osećao da sam došao na limit znanja. Verujem, koliko god mislim da je došao na limit znanja, da zna sve, da taj ni ne zna koliko ne zna. 

Ivan Minić: Ili samo ne prati dovoljno što je dovoljno.

Filip Perišić:  Ili samo ne prati, tako je vesti. Tako da sam se vratio u tech. Sada sam odlučio da izađem iz Data Science-a u kojem sam bio, kad sam bio na nekoj konferenciji sa svojim timom tadašnjim u Berlinu, tad sam radio na recommender sistemima i sa deep learning je tad bio buzzword i neki graph based algoritmi. Izlazimo na tu konferenciju i sada to je bilo to, sada to je bilo valjda 17. 16. valjda, sada konferencija je bila takva da je dosta novih modela, mašinskih modela bilo predstavljeno. Ja samo gledam tu konferenciju, gledam sebe, gledam kolege i tadašnje prijatelje i druge učesnike. Ako neko predstavlja novi model, oni su u ekstazi. Oni su, vau, čoveče, jedva čekam da dođem i isprobam ovu veću ideju, a ja sam bio, vau, brate, još jedan model koji moram sad da testiram, kako se zove. I onda sam shvatio da imam takav stav i da me to zamara jer neću tu puno napredovati jer nemam kritičku želju za tim, dakle, sam se vratio na čisto kodiranje i arhitekturu. 

Ivan Minić: Ono što mi je super interesantno iz prakse, u jednom trenutku, pre tako 7, 8, možda i 10 godina, kod nas svakako kasnije, ali upravo recommendation engines su postali jako važna stvar. Zašto su oni važni? Šta oni u suštini rade? Oni u suštini ti, ne znam, na e-commerce shopu preporučuju koje proizvode treba još da pogledaš uz proizvod koji gledaš ili na sajtu za nekretnine, koje nekretnine su možda slične koje treba da pogledaš, ili na sajtu sa člancima koji sljedeći tekst treba da pročitaš i sve ostalo. 

Filip Perišić: Koji film na Netflixu da pogledaš? 

Ivan Minić: Bukvalno sada postoji u svakom aspektu našeg života, i na YouTube-u i svemu drugom. I dobro, zašto je to važno? Pa zato što je to način da te zadržim duže, a pažnja je valuta kojom najviše trgujemo u poslednje vreme i kao to je jako bitno. I sad sećam se, prijatelji moji u okviru jednog projekta na kome su radili, koji je zapravo jako, za naše uslove, izuzetno veliki i važan i tako dalje, su, postojeće rešenje koje su imali, koje je bilo vrlo rudimentarno, koje je na osnovu, ne znam, dve taksonomije koje postoje, davalo preporuke koje su prilično broad, ali kao rade posao, zahvaljujući ulasku u jedan ozbiljniji sistem kroz dokapitalizaciju, dobili su mogućnost da testiraju nekoliko sistema koje oni koriste, da ih testiraju free, a onda da ih dobiju po nekim vrlo, vrlo povoljnim uslovima odnosno one neke komercijalne koje su dostupne. I oni su testirali tri recommendation engine-a na njihovoj bazi i svemu tome i njihovo, onaj rudimentarni, imali su četiri puta bolje performance od prvog sledećeg. Ti onda shvatiš suštinski da vrlo često to što uzmeš više stvari u obzir da bi dao neku preporuku, ne znači da je ona bolja. Možda je ona matematički bolja, ali ljudi se ne ponašaju isključivo kao matematički modeli, statistički modeli. I to je ono potpuno kao wow. I onda kada analiziraš šta ko radi, koja platforma ima šta za cilj, taj moment je da kao neko želi da ti budeš što srećniji tu, da budeš što zadovoljniji, da ti u proseku te pogodi 99%, a neko samo želi da provedeš što više vremena. To su optimizacije potpuno različitim KPI-ima.

Filip Perišić:  Tako je, totalno. 

Ivan Minić: Super mi je zanimljivo kako se to sve razvija i koliko često zapravo to gomila buzzworda i tehnologije i potrošenog clouda na kraju da rešenje koje je inferiorno, odnosno na ono neko jednostavno. 

Filip Perišić: I koliko ljudi izgube taj biznis cilj, taj završni vrh zbog čega ti praviš taj sistem, taj rekomendar i onda ga nagrđuju brdom buke, buke istog signala, i potroše, kao što kažeš, potroše svemirske resurse, potroše vreme, a na kraju rezultat ni malo bolji. 

Ivan Minić: Ja se sećam prvi put kad sam se sreo sa pojmom data mininga, kao dobro šta je problem, pa kao problem je što imaš big data. Dobro, imaš nešto, pa kao ne, ne imaš nešto, nego imaš gigabyte, terabajte podataka, pa dobro o čemu služi data mining? Da izvučeš iz toga ono što ti treba, ono što ima smisla. Jer imaš sve podatke ovog sveta i ako uzmeš tri pogrešna podatka, ti ćeš doći do pogrešnog zaključka. 

Filip Perišić: Tako je, shit in, shit out. 

Ivan Minić: I ono kad to sagledaš na taj način, prilično je mind blowing. Naravno postoje i modeli i gomila nekih dobrih praksi na koje možeš da se osloniš i uvek ako ne tražiš da izvučeš ono i poslednji mililitar iz tog tetrapaka, postoje relativno laki načini da ti dođeš do nečega što je overall dobro. 

Filip Perišić: A izvlačenje od poslednjeg milimetra, ti teoretski 99% ne treba u prvom koraku. 

Ivan Minić: Ne treba ti verovatno nikad, ali kad si u nekom vrlo kompetitivnom marketu, onda to može da pravi neku vrstu razlike. 

Filip Perišić: Da, dosta ljudi se, i ja sam bio takav ranije, od početka hoće da ima i taj posebni gutljaj iz tetrapaka, a zapravo je moglo mnogo brže i jednostavnije da se reši problem i da se ide dalje do sledeće faze.

Ivan Minić: Kako ti se dalje razvijalo interesovanje nakon što si shvatio da ovo nije za tebe? Pa ništa, vratio sam se u tech i ono što se isto desilo kad sam bio u Kaliforniji, tamo sam prvi put i čuo za start-upe i u sebi prepoznao preduzetnički duh. Ja sam isto primetio i tek sam se zapravo naučio da artikulišem ta interesovanje u sebi. Kako je bilo u Nemačkoj, kad pričam sa kolegama u Nemačkoj, šta ćeš raditi nakon faksa, koji su ti planovi, manje i više, 99%-o planova je bilo ono gde sada radimo, ostati ću tamo, uzeću kredit za kuću, kupujemo kuću, otplaćujem kredit i vikendom pravimo piknik. 

Ivan Minić: I narednih 40 godina radim tu.

Filip Perišić:  Tako je i to je manje i više ono, the German dream, kako ga ja zovem. Nema ništa lošeg u tome, to je isto skroz ok, skroz ono sasvim i ok filozofija, mislim da je glupo pljuvati i po tome, ali sa ja o tome nisam prepoznao. Ja sam bio ok, ne prepoznajem se u tome, nekako mi je gut feeling u stomaku, mi se nekako prevratilo. Što je bio razlog da idem dalje. Tako sam završio u Americi, u Kaliforniji, tamo je bila priča, šta raditi nakon faksa, pa ne znam da li je bilo dve osobe koje već nisu nešto svoje pokrenuli. Već imale neki svoj bizins, već su nešto testirali, već su negde failovali 2-3 puta, već nešto novo pokreću. I meni ono prvo, neverovatna priča moje cimerka, ona je bila prva godina faksa. U srednjoj škole igrala vaterpolo. Sada pomislio sam da misliš ono nivo vaterpola u Americi je kao da kažeš u Srbiji da igraš badminton. Ako se ne udaviš to je to, dovoljan si, možeš da prođeš u ekipu. I sad taj deo Kalifornije, Southern Kalifornija, južno od LA, to je kao drugi najbogatiji county, pokrajina ili deo Amerike. I to je tako organizirano da je tamo skoro, a nemoguće da ti na neki način nemaš svoj bazen. Ako živiš u kući, imaš svoj bazen. Ako živiš u gate community, to je veoma slično, skoro isto kao ovaj business garden, kod nas Central Garden, samo što u tom community unutra još imaš i bazen, i neke barbecue mesto. I sad šta se dešava, isto taj Kalifornijan, distance su ogromne, tako da percepcija za short ride, za kratku vožnju je 30-40 minuta. I sad se dešava da roditelji voze svoju decu na plivanje, u školu plivanja. Ima short ride, 30-40 minuta do škole plivanja, pa sat, sat i po dva, dok prođe taj čas plivanja, pa short ride nazad, tako tri puta dnevno, i ode i 12-13 sati, ne znam teorija, samo da odvedeš dete na plivanje. I sad Caitlin u prvoj godini skapira zašto ti roditelji ne bi učili čoveče u svom bazenu decu, da plivaju kada svi već imaju bazen. I ona je organizovala tada već, to je bilo nakon 5-6 meseci poslovanja, ceo svoj vaterpolo klub je uposlila, oni su držali privatne časove plivanja deci, u bazenima roditelja, ona je samo menadžerisala posao. I tada je, ako dobro sećam, oko 33.000 dolara pravila promet mesečno. Kad je ispričala  tu priču, ja sam onako bio onako, kao čekaj stani, imam 600 miliona pitanja, a moje prvo pitanje je bilo, odakle tebi dozvola da ti pokreneš svoj biznis? I ona me gledala, kao čekaj, šta si me pitao? Odakle ti dozvole? Kako je dozvola? 

Ivan Minić: Housewives. 

Filip Perišić:  Dakle, o čemu pričaš? A ja ono, nisam imao prilike ranije da upoznam ljude koji su pokrenuli svoj biznis, uvek sam slušao, ili bar znam ljude u Srbiji koji su nešto napravili, tu bi bila neka muljaža ili neka pojedinačna sadržaja, nema, ili bar ja ne znam dovoljno naših ljudi koji su nešto napravili sa svojim zaslugom i nešto stvorili, su zapravo nešto napravili. I onda mi je to isto bilo kao prvo pitanje i ona me gledala, kao okej, Filipe… 

Ivan Minić: Šta nije u redu sa tobom? 

Filip Perišić: Da, let’s talk, hajde, sedamo. I onda tipa drugi kolega s faksa je pokrenuo, ona je to zvala kao konkurencija Starbaksu, samo je bila ideja da se piju čajevi. I sve je bilo kao tea, tea base, piješ ovaj tea, onaj tea, to je bila fora. Otvorio je već drugi lokal, nije mu toliko išlo dobro, a on je otvorio. On je tada bio ko je treća godina faksa. Ja sam bio kao, wow, čoveče, pa sam od njega naučio. Tako su svih ljudi, sam gledao nešto da pokupim i zapravo sam skapirao da ono što sam ja radio, pokušavao da organizujemo neke ekipe da nešto pravimo i da je u tom pravcu, samo mi je falila ta komponenta da za to treba bude i biznis. Ja sam više napravio što me vuklo da zamajem. Tako sam u neku ruku i rekao, okej, zapravo ću idem u startup svet, ali i za Berlin, jer je Berlin ta startup scena Nemačke. 

Ivan Minić: I Evrope, dobrim delom, kontinentalna Evropa, definitivno. 

Filip Perišić: I kontinentalna Evropa, tako je, jeste. Sad, nakon što sam dublje u toj priči, bih rekao da je iza Londona i dalje, nakon Brexita, da je druga liga u poređenju sa Londonom, a i London isto druga liga u poređenju sa Amerikom. Pa sam tako završio u Berlinu i tamo sam otišao na master, koji je s jedne strane opet u bukvalnom prevodu informacione sistemi, ali zapravo s jedne strane biznis je bilo preduzetništvo, a sa strane computer science je bio machine learning. Tako da sam u neku ruku, ja školovani preduzetnik, koliko bih to zvučalo apsurdno i glupo. Ali je bilo dobro iskustvo, jer sam tu, imao sam sjajan program, znamo se Venture Campus, što bi bio neki prevod, kampus, preduzetništvo, gde zapravo ti nemaš profesora koji ti predaje neko kao predavanje, pa ti ideš neku teoriju, nego zapravo ti sa ekipom studenata osnuješ mini start-up tokom faksa i svake nedelje predavanje ti dolaze ljudi iz prakse, to će ti biznis anđeo koji ti priča neke brojeve, želi da vidi oko investicije, dođe ti advokat, priča ti o registraciji firme, formama firme, dođe ti sledeće nedelje neko iz finansija ti pomaže, poslovne finansije itd. Da bi ti na kraju tog programa zapravo pitchovao pred investitorima. I dođu investitori, dođu i biznis anđeli, iz tog programa zapravo i nastaju start-upi. I nastali su start-upi, neki su veoma uspešni, neki su propali. 

Ivan Minić: Kao što je normalno. 

Filip Perišić: Tako što je normalno, ali to je bio odgovor Nemačke, zapravo bila je reakcija Nemačke politike, jer što se je desilo, imaju odlična knjiga prevedena na našem, zove se Silikonska D olina, Kristof Kesse, čovek iz Spigala, Axel Springer je pisao. To je neko vreme, mislim je to bio kraj oko 2007-2008. Nemačka je poslala delegaciju u Ameriku političku da proveri ok, zašto ceo ovaj 21. vek i ceo ovaj tech dolazi iz Amerike, a cela Nemačka industrija je onako 100 plus godina stara i nema tih nekih inovacija. I oni su došli sa ogromnom knjigom šta sve ne valja u Nemačkoj, sve može se promeniti, ali jedna od tih stavki je bio mindset studenata, odnosno…

Ivan Minić: A, mindset? 

Filip Perišić: Mentalni sklop, ne znam kako je to pre… razmišljanja studenata. I to je bukvalno što sam, kad sam to saznao, sam tačno to proživljavao na svojoj koži. I onda je bila politika Nemačke da pri univerzitetima otvaraju te neke preduzetničke škole, da pokušavaju da gurnu studente i da ih bar izlože tim stvarima. Tako su otvorene dve start-up škole, po znacima navoda, u Berlinu i Minhenu, to mi taj put mi je odveo za Berlin. A u međuvremenu, evo sad, koliko već ima 8-9 godina kasnije, da i u Karlsruheu ima, jak se zove centar Flixbus, dolazi iz Karlsruhea, a da skoro svi veći Nemački univerziteti imaju takav program, što je, opet, bilo na ruku, mislim, sjajne stvari. 

ŽIVOT U NEMAČKOJ

Ivan Minić: Bio sam u svim gradovima koje spomenuo, osim Karlsruhea, i imam taj neki osećaj da Minhen nije Nemačka, i Bavarska nije Nemačka, ali ajde kao, Minhen posebno nije Nemačka, iako je predivan i ja ga mnogo volim, Berlin Tech nije Nemačka, Berlin je potpuno, potpuno svemir za sebe, iako ga, ono, ko nije pratio šta se dešavalo u poslednjih 20 godina, on ga i dalje doživljava kao centar carstva i svega ostalog, zapravo da, ok, postoji dalje Bundestag, odnosno Reichstag, i sve je to super, ali vrlo blizu je sve mnogo drugačije, šarenije, džentrifikovanije. Ima neku neverovatnu energiju, koju ne mogu da kažem da mi se uvek dopada, ali jeste jako posebno, jako posebno mesto. Sada, kako je to tebi bilo? Što se kaže, vidio si sve to, a bio si i u Nemačkoj već neko vreme. Kako je tebi kulturološki bio šok kad si prešao tamo? 

Filip Perišić: Dobro pitanje i odlična konstatacija. Ja sam razmišljao da li da se vratim za Kaliforniju nakon Australije, nakon da rešim faks, tako da sam se odlučio za Nemačku i moj jedini uslov je zapravo sam sebi bio, ako ostanem u Nemačkoj, da to bude Berlin, jer Berlin nije Nemačka. I zapravo sam bio i na jugu Nemačke, u Ingolstadtu, to je sad vreme iznad Minhena, gde se pravi Audi, dakle, Audi centrala. Bio sam po Švabi, gde dolaze Švabe, podgrupa Nemaca. Bio sam na zapadu Nemačke i skapirao sam da Berlin i Nemci, koje ja znam u Berlinu, su totalno drugačiji i da želim da ostanem u Berlinu. Ono što je tužna priča Berlina je da je cirkulacija ljudi, ili migracija ljudi, mnogo velika. Jer Nemci koji dolaze za Berlin, uglavnom kada ostanu u porodici, se isele iz Berlina i odu  odakle su došli, po pomoć baka i deka i zbog drugih razloga. Tako da, uglavnom, od Nemačkih prijatelja imaš takav krug Nemaca sa kojim se družiš, pa te oni napuste, pa onda dođe novi krug Nemaca i tako kako se zove, ide u krug do stranci, ostaju koji su došli sa namerom da ostanu. To je onako tamnija strana Berlina, da taj krug prijatelja se često menja, ljudi se iseljavaju, a i dosta se je promenio poslednjih godina. Sad nakon korone ga i ne prepoznajem više. Dosta se onako unazadio, bih rekao, GSP je dosta poklekao. Pre Berlin je bio jedan od najboljih GSP-ova koje sam znao da postoji na svetu pored Tokija, koji je bio znatno veći, ali nisam znao da imam drugi grad da imam tako dobar i stabilan GSP. Sad je krenuo da je stalo neka kašnjenja, stalo nešto fali, stalo neki problemi, parking, mesta, infrastruktura nisu ispratili rast ljudi, rast doseljenika za Berlin, stanovi su veoma teški za pronaći. Tako da ne znam ni u kom sam sad pravcu otišao razgovor, ali Berlin je i dalje cool svet paralelnih realnosti. Jedna od najboljih stvari to je grad političke moći, gde možeš otići u kafanu. Znate, kafane su brlog političara i ambasadora svih zemalja sveta. Možeš otići u grad kulture, gde su razni umetnici. Možeš otići u grad techno-a i žurki, i swinger, seks klubova koji su isto onako ludi po Berlinu. Možeš otići u grad studenata, gde ima preko 118.000 studenata i brdo studentskih žurki. Isto je grad klošara i beskućnika. Ne znam ni jedno mesto u Nemačkoj koje zapravo ima beskućnike, a tek u tolikom broju. Grad opuštenosti i ležernosti, gde je to bilo zanimljivo, s jednim drugarem Nemcem. Izbacivali smo đubre van, kako bi se to reklo, van vremenskog perioda kada je to dozvoljeno.

Ivan Minić: Mislim, ljudi ne shvataju da je to moguće, ali u organizovanim zemljama to jeste moguće. 

Filip Perišić: Da, ako baciš staklo, onda je to vreme ti mira i šta već. I onda je izašla neka Nemica da nam doslovno sere i da nas opomene kako to radimo, da je moj drugar Nemac koji je govorio, ajmo takvi su u Bavarskoj, pa tamo, kao, kenja i ovo je Berlin, nemoj ovde, stvarno. 

Ivan Minić: Sećam se, za par prijatelja koji su planirali odlazak za Nemačku, neki su i otišli, neki nisu, uglavnom su gledali Minhen i Berlin kao destinacije. Ovi mlađi je uglavnom Berlin, ovi stari je uglavnom Minhen i u oba slučaja je bio isti set problema koji se u suštini najviše svodio na to šansa da nađeš stan je nula. Ono što postoji kao opcija je da nađeš užasno skup stan, koji apsolutno nećeš moći nikako da priuštiš, a za sve ove druge opcije, to se čeka i traži i traje, i onda, pošto je deo njih je i dalje tamo, imamo i nekih zajedničkih prijatelja i sve, ono, pratimo se po Instagramima i deo njihovog života mi je i dalje prezabavan, zato što je isti kao ovde, a deo života ne razumem uopšte, pošto se odnosi na ono što se dešava tamo. I taj momenat je gde ono, neko ide, zna se da ide na mesec dana na neki put i tih mesec dana on svoj stan renta. I ne oglasi neke nešto, nego stavi na Instagram i post tipa dva sata samo napiše kao to je to, kao nije više dostupno, šta se desilo za dva sata. I onda shvatiš kolika je zapravo potražnja za svim tim i koliko, je li, ovi ljudi koji idu gledaju način da offsetuju sebi taj trošak, hvala Bogu, ali koliko ljudi zapravo čeka mogućnost da makar mesec dana ima svoj mir, da ne živi njih četrnaestoro u jednom velikom stanu.

Filip Perišić:  Tako je, i onda tih meseci dana iskoristi zapravo da traži stan ili je lakše kada si na licu mesta pa može da se, da me sad poseti. Ja sam se, toliko dugo u Nemačkoj, sam neke stvari prisvojio i sam zaboravio da, pod znacima navoda nisu normalne da su tamo za Nemačku, a to je to, kada ideš negde da podzakupiš nekom svoj stan, tako sam svojoj supruzi predložio, kad budemo bili na duži period išli  za Srbiju, ajde da podzakupimo naš stan nekom. I onda je to bila zanimljiva diskusija sa, kako, šta te misliš, kako bi to radio, kako to da radimo, to su stranci svi. 

Ivan Minic: Sram te bilo.

Filip Perišić:  Da, da. Dakle sam ja totalno zaboravio, kao čekaj, to nije uobičajeno kod nas, i na kraju, na kojoj mi do danas nismo uspeli to da uradimo sad. 

ULAZAK U PREDUZETNIŠTVO 

Ivan Minić: Kaži mi, u kom trenutku ti, ok, shvatio si da preduzetništvo jeste put kojim želiš da ideš, ali nisi mislio da ti treba možda još nekog praktičnog znanja iz industrije, ili si krenuo već da nešto kombinuješ svoje? I kako je prosto to teklo? 

Filip Perišić:  Pa krenuo sam zapravo, prva je bila sa jednim drugarom Bugarom, koga sam pomenuo odbojkašem, i on je isto bio u tom gasu, kako bi sad rekao. Tako smo mi zajedno osnovali tu ekipu na tom Venture Campusu i pobedili kao najbolji pitch i dobili interesovanje od Anđela, koji su stajali da investiraju. I onda je bilo kako zapravo ćete da idete ili da nećete, jer krećete ili ne krećete. Da bi ja otišao do imigracionog, joj nam je rekli, da ti ne možeš ovo da radiš, ti si non-EU građanin, imaš studentsku boravišnu dozvolu, ne možeš i da pokrećeš kako se zove svoju firmu, mislim, možeš i da osnuješ firmu, ali ne možeš da radiš, tanana. Tako da džabe mi firma na papiru koja im uvek radi ništa, tako da sam tu bio blokiran, da je to bio prvi test ali zapravo želiš da radiš to ili ne. Ovi Anđeli su bili odmah, ne možeš ti da radiš kao sa strane, to je full time ili nije, sa strane onda ide faks, da bi u međuvremenu dobili stipendiju i ortak i ja za ostalo, jer smo došli za ostalo i tu ideju batalili. Posle kad sam se vratio sam nastavio da radim full time, bio sam dosta toga u SAP-u i sa strane sam osnovao svoj mali marketplace, biznis i tu sam prvi put osetio probleme koje zapravo imaš prilikom marketplace biznisa sa strane tech-a i počinio sam sve moguće greške koje se mogu počiniti kao first time founder i da bi na kraju gledao da to radim paralelno dok sam radio full time, dok ne rešim stvar sa boravištem  dozvolom papirima, tako da mogu dodati full time u preduzetništvo. I šta se desilo sa drugarem, Aleksom, inače idejnim tvorcem Randevu-a, osnivačem Pente, možda mnogi znaju Pentebanku, zajedno sa Lavom Todorovićem. U jednoj šetnji mi je on spomenuo kako sada radi marketplace za off-market real estate. To su nekretnine koje nisu na tržištu. U osnovnom prevodu to je tip ako kupuješ zgradu, znači ti ako kupuješ celu zgradu, ne stoji na oglasima e, prodaj moju zgradu za 5 miliona, ovo su uslovi, ili prodajem Marakanu, prodajem ovo, to su te off-market real estate. Da je pravio tehničko rešenje za taj startup. I onda je rekao, požalio se kao čoveče, kad sam pravio 1999. i 2000. u Čileu marketplace za polovne automobile, skoro iste tech-probleme imam 20 godina kasnije, iako je industrija skroz drugačija i biznis skroz drugačiji, opet moram da izmišljam toplu vodu, da radim neke stvari, da mora da postoji neko bolje rešenje kako to tehnički da se reši. Ja sam mogao da relate-ujem, da se relate-ujem.

Ivan Minić: Jasno, mogao da. 

Filip Perišić:  Fali mi naš jezik da to bude preciznije. 

Ivan Minić: Da se povežeš sa tim, da se asociraš sa tim. 

Filip Perišić:  Da, da se asociram sa tim, jer sam sam izmišljao toplu vodu sa svojim tehnologijama, sa svojim marketplace, tu je izgubio dosta tehničkog vremena koje niko ne ceni, na kraju od samih biznis korisnika i u SAP-u sam pravio marketplace rešenje. Tako da sam razumeo potpuno o čemu je pričao, ali nisam imao ideju kako to rešiti. To tehnički reći ti nemam predstavu. I onda, nakon par onog razgleda, skapirao sam koja je ideja. Kliknula mi kao čoveče, sjajno, sviđa mi se. I onda je bilo da hoćemo da pravimo ovo zajedno. Šta misliš? Krenuo smo malo da validiramo tu ideju. Ja rekao, to je to, to je prilika koju sam čekao da uđem full time. U međuvremenu sam sredio papire. Tadašnja devojka, sadašnja supruga mi je dala podršku i tako je krenuo, kako se zove, taj lud put u sred korone. Izlazak iz korporacije gde ima dobra plata, safe job, ne toliko puno stresa. U start-up svet gde ima svega osim safety-a. 

Ivan Minić: U momentu kada smo se konačno dogovorili da dođeš, izašla je ta informacija da ste dobili investiciju. I naravno to, pričamo o nečem što postoji već, se razvija nekoliko godina, nije to ni prvo, niti bilo šta. Ukoliko ta priča bude uspešna, krucijalno je zato što je rano, ali naravno mnogo koraka još mora da prođe da bi se tu sve desilo kako treba. Ali suština jeste da se svi uhvatili u koštac sa prilično kompleksnim problemom. I raznovrsnim setom problema. Dakle, ne rešavate jedan problem u glavu, nego rešavate mnogo različitih problema sa nekim rešenjem koje bi trebalo da bude u suštini alat koji bi trebalo ljudima da optimizuje i skrati taj proces, kao što si na samom početku rekao. Siguran sam da je to od starta do današnjeg oblika i variralo, i da je tu bilo raznih i nedoumica, i lutanja, i pivotiranja i svega. Nakon što ste se to razgovarali o tom i dogovorili otprilike šta je ideja da se pravi, kako je tekao razvoj do trenutka kad je to bilo, nazovimo ga, spremno za prvog korisnika? 

Filip Perišić:  Bilo je ta osnova našeg razumevanja šta je zapravo jedan marketplace, zapravo šta je jedna platforma i šta treba da se radi. Razvoj je bio izbaciti tu osnovnu, stvari mogu da pokazujemo korisnicama, a paralelno taj razvoj validirati sa ljudima sa kojima smo pričali, koji imaju marketplace biznise ili koji razmišljaju da pokrenu platform biznise, testirajući njihove ideje i slušajući njihove ideje i pokušavajući da li možemo te ideje da ubacimo u naš model. I tako gledajući da li model koji mi pravimo zapravo može da pokrije te ideje. I s tih razgovora smo malo otkrili i rupe, tako da smo proširili naše modele, to je i bio generalni pristup. I trebalo nam je dobrih 13 meseci da izađe prva verzija na tržište, koja može da se koristi, pošto, sad u mnogih reći to je mnogo dugo, mnogo je predugačko, ali kad se radi misli, mi nismo napili aplikaciju, sam napili sistem sa kojim ti praviš sistem, tako da je nivou kompleksnosti dosta veća i zapravo je bila velika brzina kada se pogleda koliki tim imamo i koliko stari radiš paralelno pored tehničkog razvoja sam prilično zadovoljan. 

Ivan Minić: Koliko ljudi je bilo u tom trenutku u timu? 

Filip Perišić:  U tom trenutku kada je bilo prvi deo zvanično troje, troje inženjera, od čega je samo jedan inženjer radio full time kao inženjer. Aleks i ja kao suosnivači smo radili još 600 stvari koje nema veze sa inženjerstvom, samo preko jurenja investitora, preko traženje klijenata, preko povezivanja, građenje mreže. Tako da se može reći da je bio jedan čovek full time i nas po pola dva čoveka koji su radili na tome konstantno. Više se radilo mnogo na arhitekturi i tim konceptima nego na samom kodu, da se ti koncepti iztestiraju i da li to može da raste u dobrom pravcu. Posle nam se još pridružio Kju Wei koji je došao i postao još jedan inženjer. 

Ivan Minić: Kaži mi inicijalno u tom procesu planiranja svega, jel’ ste pravili to sa idejom da možete tim ljudima koji žele da pokrenu takve biznise da omogućite da što brže naprave MVP ili da to što izađe bude rešenje koje će oni kasnije moći da koriste i koji može da se skalira. 

Filip Perišić:  Upravo to drugo što si rekao. Jer postoje na tržištu rešenja koji služe samo za MVP fazu i samo za MVP fazu ako tvoj biznis upada u ono što su oni osmislili. Naša ideja je bila da tebi randevu bude full life cycle. Znači te od početka do kraja da se to vam skalira, da te to tehnički može da skalira i da ti daje da sve vreme ti modifikuješ i menjaš te funkcionalnosti. Jel’ sama platforma se menja vremenom i razvija se. Od sitnih funkcionalnosti do celih konceptualnih stvari. Ono što se primećuje kod platformi je kako rastu te otvaraju tzv. nove strane platforme. Ovo je primer Airbnb-a. On je krenuo sa dve strane. S jedne strane su stanodavci, s druge strane su turisti. I oni se match-uju oko toga, smeštaju. Da bi bih im otvorio cijelo novi biznis, to je Airbnb Experiences. To je treća strana, koji su turistički vodiči, koji mogu, ali ne moraju nužno da budu ovi koji izdaju stan. I to je totalno drugačiji, kako se zove, koncept. Takve stvari su, što bi se reklo, native u randevu. To je dva klika i dobijaš takve stvari već by design za to napravljene. Dokle na drugim rešenjima to nije moguće. 

TEHNIČKA REŠENJA

Ivan Minić: Dosta često, i o tome smo isto pričali, zato što mislim da je to važno da objasnimo, da postoje neke rešenja koje su large scale ili enterprise rešenja za software, koji zaista rade sjajno posao. Ali taj posao je vrlo jednodimenzionalan. Ako je to e-commerce, to je e-commerce. Sad, da li će da ima recommendation, da li će da ima upsell, cross-sell, sve te neke stvari, to je manje više poznat set funkcionalnosti koje možeš da uključiš, isključiš, instaliraš, ne instaliraš kroz pluginove nebitno. Ali substancijalno ono kako je napravljen sistem, on je prilično rigidan. Te core stvari ne mogu da se menjaju ili ako se menjaju, ta vrsta intervencije je obično prekomplikovana. Da li automobil može da leti? Pa može ako se baš mnogo potrudiš i mnogo uložiš, a mnogo je lakše da kupiš avion, onako, to treba. Vaša ideja je bila da za te ljude koji su do sada koristili nešto, nekog Frankenštajna koji je u osnovi dobar, ali ne za to što njima treba, da im date nešto što native radi ono što njima treba i da to mogu da dobiju za relativno kratko vreme. Dao si neke primere, ok, sa platformama koje su ljudima poznate, experience-ima sa kojima su se sretali pa znaju kako to izgleda, ali daj neki primer rešavanja biznis problema koje ste vi kroz ovo želeli da adresirate. 

Filip Perišić:  Evo na primer od naših klijenata, to je Joint Venture, tri SAP konsultantske kuće koje su napravili nešto slično u načelu za SAP svet, slično da ti unajmiš SAP konsultanta, ali ceo experience svih mogućih stvari je drugačija ili je drugačija industrija. Njihov biznis problem je bio, oni su krenuli da prave to, oni su krenuli, uposlili su sami tri freelancera da oni razvijaju tu platformu. I oni su skapirali da su već izgubili previše meseci, da ne napreduju dovoljno i da ti sami freelanceri koji su oni uposlili ne razumeju svoje biznise razumeju tech niti imaju interesovanja da zapravo deliberuju tu neku platformu, gde su onda skapirali ok, ako će da nastavimo s ovim biznisom mora da menjamo rešenje. Na kraju smo došli do njih preko preporuke. Oni njihov prvo biznis veliko je bilo rešenje, njima se smanjio tim sa tri čoveka na jednog čoveka. Nije im trebalo četiri inženjera da radi platformu, nego samo jedan inženjer koji će da radi platformu i da pravi taj frontend. Kroz taj neki kalup platformi, kroz randevu su dobili taj neki mindset u kom pravcu ide te platforme i kako to rade drugi. I naravno s našom podrškom kako zapravo gde mogu da se fokusiraju. A onda, biznis koji dolazi on top je brzina promene koja njima je trebala kako su oni učili i razvijali stvari. Jer oni su krenuli tipa, jedan od primera  je kada se onboarduješ na tu platformu, ako si neki ozbiljni igrač, ti imaš neke svoje posebne uslove. Znači ako si neki ozbiljni igrač, ne želiš da imaš standardne condition, standardne comission, ono, ti imaš neke svoje uslove. I sad to u prvoj verziji platformi nije bilo predviđeno. Jer oni sami nisu ni to znali ili su ako znali nisu mislili da to ne treba zapravo za prvu verziju platforme. E onda je to došlo na tapetu i kada su došli klijenti koji nisu hteli da se onboarduju na platformu i tog featurea nema, jer ne mogu to urade, oni su taj feature rollout-ovali za tri dana koristeći  randevu. I to je opet ono bio business, oni zadržali taj business momentum i nisu rekli svojom potrebnom klijentu, e super, čujemo se za dva, tri, četiri, pet meseci kada to bude moguće. Pa ako si zadovoljan da te onboardove, nego su bili super, čujemo se sledeće nedelje, ti pokažem kako to radi, možete ono da validiramo i rešenje i dolaziš na platformu. 

Ivan Minić: Na prvu loptu kada razmišljaš, ima dosta situacija u kojima tako nešto ima smisla i uvek, ne znam, u B2B trgovini imaš različite tierove kupaca koji imaju različite uslove i bilo bi super da mogu da se komituju na različite ugovore i uslove prilikom prijavljivanja ili kroz vreme da mogu da dobiju nešto novo, ali obično nijedna od ovih platformi koja se po defaultu koriste za tako nešto ne nudi neko takvo rešenje, možeš da praviš opet nekog Frankensteina koji to treba da ti omogući ili je to što je najgori scenario u potpuno odvojenom sistemu koji ne komunicira s ovim. 

Filip Perišić:  Tako je, tako je. Jedino ako imaš custom rešenje i custom tim onda to razvijaš, ali to je onda isto razvijaš od nule celo sistem, način da ga razvijaš, ali isto nije jeftin ti treba tim na payrollu koji će o tome da se brine i to da podržava. 

BUSINESS CASE

Ivan Minić: Sve to o čemu pričaš i generalno kako je cela priča postavljena zvuči idilično, ali kao i bilo koji kompleksni posao nije to baš sve tako jednostavno. Ono što mene zanima je kako je bio od starta postavljen biznis kejs sa vaše strane i šta se tu menjalo. 

Filip Perišić:  U kom smislu biznis kejs? 

Ivan Minić: Kako ste mislili da cela stvar funkcioniše? Prvo kako da se finansira? U kojoj fazi? A onda kako da se vremenom skalira i na koji način da se pravi taj neki odnos sa klijentima? 

Filip Perišić:   Sa strane finansiranja krenuli smo odmah sa investitorima. Prva ideja da smo mislili bio Antler koji je early stage VC. Neka mešavina VC-a i akceleratora zapravo. Osnovan od jednog Norvežanina, drugara Marka Zuckerberga i kako on kaže, jedinog koji nije hteo da radi na Facebooku kad je Mark to pičovao i da je zažalio što je odbio tu ponudu tada. Ušli smo tu, sada ideja je onda da zovemo finansiranje prvo i da nađemo isto biznis čoveka. Pošto je Aleksi je- nama je tech najveća strana. Prva inicijalna vizija je bila da će randevu biti tehnički self-service za tech ljude. Znači ako ja želim da pravim marketplace, ići ću na randevu i mogu sam da se poslužim sa njim i da napravim što želim. U razgovorima sa osnivačima i ljudima koji žele u pokretu marketplace biznisu, smo uvideli da većina uopšte nema tech ljude. I ako imaju tech ljude, onda ti tech ljudi zapravo su zaduženi tu da menadžuju softverske kuće koje će zapravo da rade razvoj, jer nemaju vremena da sastave tim da bi napravili prvo rešenje . Tako da je naša neka ruka, taj biznis pivot, bio da zapravo mi podržimo te ljude i da im mi pomognemo da konfigurišu randevu i da im mi pomognemo da nađu svog  tech čoveka koji će da koristi randevu. To je bila onako prva velika promena, a kako je sve krenulo dalje da raste, povezali smo se sa dosta zajednica oko marketplace biznisa, sa poznatim profesorima sa MIT-a, ljudima iz industrije, pustili smo na advisory board-ove račitih komunitija i odatle dolazi sliv preporuka i lead-ova, ne znam kako bi prevalio lead-ova, prilika za klijente koji sad dolaze organski do nas u ovoj fazi, u sledeću fazu to treba podići na novi nivo kako još, interno u timu još radimo, koju ideju prvo eksekutujete i šta testirate da to sa biznis strane raste još više. 

Ivan Minić: Zašto je vama trebao novac investitora, ovoj koji je poslednji objavljen da ste dobili, šta je bila ideja sa tim sredstvima? 

Filip Perišić:  Stabilizacija tima, investirati dalje u tim, jer na kraju bez tima ništa kao u odbojci. Džaba ako Aleks i ja smo ludaci koji mogu puno da isprate sami, ali bez ostatka ekipe ne možemo ništa, tako je to bila glavna stvar i motivacija.

Ivan Minić: Koliko je vas je sad? 

Filip Perišić:  Sad nas ima osmoro. 

Ivan Minić: Ono što je mnogo dobro u vašoj sadašnjoj poziciji je to što je prošlo dovoljno vremena. Platforma rešenja je prilično razvijena, iako je naravno ima još beskonačno posla, jer ljudi koji vole sebi komplikujući život, uvek imaju nešto novo da tu naprave. 

Filip Perišić:  To je nama još jedan dan, što se kaže. 

Ivan Minić: Tako je, ali rešenje je zrelo, ima korisnike, ima use case-ove koji su vrlo reprezentativni i u perspektivi to će još rasti. Svaki use case je odličan mamac za sve neke nove. Mislim da je jako važno iz ugla svakog investitora što ste vi biznis koji ostvaruje prihode. Niste biznis koji želi da razvija nešto beskonačno pa će u nekom trenutku možda neki korisnik početi to da koristi. Ne, vi imate aktivno i korisnike koji koriste i korisnike koji dolaze sa idejom da se uključe u celu priču. Daj mi još neke zanimljive use case-ove gde je vaše rešenje napravilo onako breakthrough za osobu sa druge strane. 

Filip Perišić:  Evo sada upravo smo stvorili jednog klijenta iz Amerike koji su u B2B svetu, B2B platform biznis. Nije marketplace biznis, to je platform biznis, u slučaju sini se dve strane mečuju, ali kako platforma zarađuje nije na marketplace strane, nego platforma na tome što se mečuje. To je order zapravo uz capture svoj value. Oni su imali svoje postojeće rešenje od jedne naše konkurencije koje je zapravo sa marketing strane, imaju super stranicu, super copy, marketinški  tekst, prodaju, izgled sve super. Oni su sa njima krenuli, onboardovali klijente i sada su dostigli sve tehničke limite jer je ispod haube to rešenje zapravo Magento. I sad, dosta ljudi pljuje Magento što mislim da je pogrešno. Magento je i dalje super rešenje i mnogo velike biznis stvari idu na Magento, ali Magento je online shop rešenje. Sada online shop za ljude koji nisu toliko duboko u temi može gledati veoma slično platform biznisu, ali zapravo ovo je mnogo daleko. I oni su sada u problemu da im se biznis momentum koči. Oni imaju problem da njihovi postojeći korisnici kažu, e, ako ovo ne krene da radi brže i bolje, ja ću prestati da naručujem ovde, ne donosi mi vrednost. Oni su u strahu da onborduju nove klijente, jer kako se zove sistem je krenuo da puca, krenuo je da pada. Iako su oni pojačali subscriptione koje plaćaju i to je konkurencija, njima je došao sistem na limit jer nije za to dizajniran. Što si ti rekao, mogu ja da nabudžim kola, da s njima letim, ali bolje da kupim onda avion. I sada je use case da radimo migraciju sa tog sistema na naš, gde se naravno ti feature-i repliciraju kroz konfiguraciju randevu, a plus oni će da roll outuju nove feature na svojoj platformi, koje su naučili tokom vremena, koje nisu mogli da roll outuju. Ovde je bio sve custom development, sve neke custom ekstenzije, sve neke stvari, a ovde je to native podržano po randevu. Tako da je to još jedan slučaj koji čekam da krenem da se hvalim i čim ta platforma bude live. 

ČESTI PROBLEMI

Ivan Minić: Kada je u razgovoru sa potencijalnim klijentima koje niste zatvorili, koji nisu sada još uvek korisnici, šta su neki još problemi koje nismo pominjali sa kojima se oni susreću, a koje ti vidiš da biste vi mogli da rešite? Možda ne odmah, zato što ne postoji trenutno rešenje za to, ali u perspektivi sigurno. 

Filip Perišić: Tipa ono što sam primetio je kod mlađih ekipa, ima nekog mlađeg techa, vidim Filipa, mene samog od pre 7-8 godina, koji je u fazonu, ja mogu sve to da razvijem od nule. I što bi ja išao na neko rešenje, ja ću sve to razvijati od nule, i ne treba mi puno vremena i to će ići brzo. I kako se zove, tech ljudi su zaljubljeni u sam tech, a ne u biznis, izgube svrhu zašto zapravo nešto razvijaju. I tu bi mogli jednostavno imati muke. Oni se odlučuju da razvijaju sami, zapošljavaju ljude, i onda da je inicijalni plan za 2,5 meseca na tržištu, to je sad nema ko je to uspeo da uradi, uglavnom je 8, 9, 10 meseci, neki su čak i ostali bez para, nisu stigli da izađu na tržište. To je se sve odužilo od prve problema koje su otkrili ispod haba, te probleme su mogle biti prevented-

Ivan Minić: Sprečeni.

Filip Perišić:  Sprečeni, zaobiđeni kompletno sa randevu, ne bi morali trošiti vreme da zapošljavaju ljude i ne bi radili sve od nule, bukvalno bi se samo fokusirali na sam srž marketplace biznisa, koji sam pa sebi nije lak, treba da razviješ takozvani chicken egg problem, odnosno šta je starija kokoška, treba da dovedeš ljude koji će nešto da ponude na platformi, treba da dovedeš ljude koji će nešto da traže na platformi, šta će ovaj da dođe ako nema ovih drugih i to treba…

Ivan Minić: Matchmaking platforme su u tom smislu pakao…

Filip Perišić:   Tako je, i to sa strane biznisa je veoma komplet, tebi treba dva biznis teama za dve strane platforme, dupli messaging, dupla komunikacija, i umesto da se fokusiraš na to, ti se fokusiraš na tech, a ako je na kraju, niko ne ceni ono. Ja sam sam to isto skapirao i to mi je bila dobra lekcija, kad sam ja bio taj koji se pravi od nule, kad smo išli da onboardujemo naša klijenta na naš marketplace biznis, gde smo celo večer proveli fiksujući neki deployment pipeline, nešto nije radilo, pakovali da sve to radi i sutra ujutro, onako presrećni idemo kod klijenta, ponosni i srećni, on kaže, jau Filipe kako je super ovaj API što ste napravili, svaka čast, šalim se, totalno ga nije zanimalo ništa od techa, zanimalo ga da li je Žika iz nekog Berlina na platformi, njegova konkurencija, i ako jeste onda će on da se registruje i da sam ja onda bio okej, ova osoba ne ceni apsolutno ništa što smo mi radili sa tech stvari, koliko smo se namučili i radili, i ono, kao neko ko voli tehnologiju, to bolelo je jako, ali nakon par dana skapirao da sam ja isto takav. Da li sam ikada otišao na Airbnb da bukiram nešto, da su oni spoofovali i sad rolloutovali novi authentication API. Da li sam bukirao nešto na Uberu, da su sad prešli sa Fargate-a na Kubernetes. I kao tech ne koristim tu, jer zapravo ima ta sama vrednost platforme, su ti učesnici platforme koji su tu i zato ideš tamo. 

Ivan Minić: Kada imaš, to smo pričali x puta, i sa nekim klijentima koji te angažuju da uradiš tehničko rešenje, okej, mislim, meni je, kad god je nešto iole kompleksno, meni je to zanimljivo, naravno. Ali, jebi ga, ja sam i marketar pored svega toga, i onda, znaš, kao, ne možeš baš da dođeš i naplatiš nešto klijentu, neku ozbiljnu količinu novca, i da mu ne kažeš, ali, mislim, super je ovo, nego neće to vam da radi, mislim, neće to nigde da vas odvede. I onda je uvek bio ta varijanta, ako se to na kraju danas svede na matchmaking, da jednostavno prvo morate da odvojite neki ozbiljan budžet, da dovedete te ljude, drugom morate da uradite jednu stvar koja je, ono, možemo da ga pakujemo u razne vrste celofana, oblande, gde čega god, ali suštinski vi bar jednu od dve strane lažete. Znači, vi jednu stranu lažete da tamo ima nešto što njima treba, ili da će sigurno biti, jer ako ih ne lažete, oni neće doći, nema razloga da potroše svoje vreme da prezentuju svoje proizvode. A s druge strane, onda, ako to postoji, drugu stranu samo dovedete, morate da ih informišete. Ali vrlo često je to varijanta gde obe strane lažeš i nadaš se da će da se postigne taj neki ekvilibrijum. Vrlo često to ne bude slučaj. A ta vrsta inicijalnog puša je prilično skupa. I jednom, ako ga promašiš, nećeš dobiti drugu šansu. Koliko god da to sve lepo radi. 

Filip Perišić:  I da i ne, kako se zove, imam i drugačija iskustva. Tipa ako pogledamo AirBnB, oni su tri puta lansirali taj AirBnB dok zapravo nije krenuo da raste. Ne znam da li ljudi lažu, drugu stranu, ne bih malo mi je jaka reč za lagati, ali pokušavaju da ih motivišu neki način da dođe na platformu i mogu da im to u bitu svi  u svetu. Na platformi gde imaju kranji konzumenti, ali kod biznis platformi, vidim da je mnogo lakše dovesti klijente na platformu i ako nema dovoljno još učesnika na platformi, pogotovo ako su osnivači tih platforma neko iz industrije koje poznaju probleme. Ovo je firma iz plastične industrije, to je osnivač, piši, Hero of Innovation, poznate švajcarske firme. On je nakon lansiranja, nakon mesec dana, već imao 60 firmi na, kako se zove, na platformi koji su registrovani. I sad već imaju firme van Nemačke, koji koriste tu platformu koja dolaze na platformu, a nisu ni dve godine na tržištu. Tako da on imao tu mrežu. Ili ovi SAPovci koji sam spomenuo, oni su isto doveli ljude na platformu i nisu ih lagali. Mislim, ne znam da su ih lagali, ali kako se zove… 

Ivan Minić: Dobro, moraš da daš neko obećanje. Ne moraš da ih lažeš, nužno. 

Filip Perišić:  Ono što je isto super, to sam spomenuo da pomenem, neki su zapravo ko kreirali svoje rešenje sa potencijalnim klijentima. I to je bila jedna od prednosti randevua. Ta brzina, gde ti od randevua dobiješ frontend, me ga zovemo embeded frontend, koji može da ti omogući ponašanje koje ti treba. Tako da oni zapravo pozovu svoje potencijalne klijente i zajedno sa njima testiraju rešenje, kupe feedback i onda nakon dva dana ih opet pozove i pokuša… E, sad smo ga promenili, da li je to to? Tu nije sad fokus na estetici i da li je neka senka, gradijent ili animacija super ili seksualna. To je bitno da li zapravo se rešava core problem. I to je isto jedna od motivacija da firme koji učestvuju u tim stvarima i ljudi koji su iza tih firmi, koji učestvuju u tim procesima, rada koji koriste tu firmu, su nekako doprineli tome rešenju koje će im rešiti neki problem. 

Ivan Minić: Naravno, ukoliko postoji neko ko je nosilac, ko je povezani, ko je nosilac poverenja na taj neki način, sve je mnogo lakše. Kada to ne postoji ili ne u tom obliku, onda se često pribegava nekim trikovima koji su varijanta ajde, olakšaćemo ti proces uključivanja na platformu, ne moraš popuniš sve, nego samo dođi, evo ti, pre-filled tvoje podaci jer su dostupni u javnoj bazi, samo potvrdi da si tu i izaberi šta te interesuje. Pa kada imamo nešto, onda možemo od toga da pravimo nešto dalje.

Filip Perišić:  Tako je, i postoje isto različite strategije kako se taj matchmaking proces odvija. Mi ih zovemo browse and select, to je više u bitu se tu ja tražim i selectujem, Airbnb, Ananas, kupujem, prodajem i ostale stvari, a drugi je reverse auction, te zapravo ja stvar koja nešto tražim, ja koja nešto tražim da poručim, ja nemam pregled svih stvari, nego kažem, e, ovo su moje potrebe i platforma će nekako da mi nađe rešenje, ja ću to prihvatiti ili ne. Primer je Uber, ja ne kažem, e, hoću da me Ivan ili Filip vozi od A do B, nego hoću da imam od A do B, mi dobiješ predlog i kažeš hoću, neću, a platforma kaže automatski. To je u bitu, u bitu sve tu vidljivo, da ima dosta trust issue sa nekim platformama, da se krene sa tom reverse auction strategijom, da je platforme, da je, da je konzumer itd. stvar koja, stvar na kojoj potraživač opiše svoj problem, a onda nekakva platforma mečuje drugu stranu. Sada to isto u biznis svetu, to mečovanje, su ljudi srećni ako to bude u roku od dan, dva, tri, ne mora da se desi istog, istog sekunda. 

Ivan Minić: I ne mora da se desi mašinski, može da se desi i ručno. Ti postaviš šta nudiš, odnosno šta tražiš i neko ti se javi sa ponudom ili više ljudi ti se javi sa ponudom, pa ti biraš na osnovu toga kao na Upworku, na primer. 

Filip Perišić:  Tako je, i uđeš u pregovore i to, i onda isto, tako je to, to je isto savet na početku, uopšte ne mora da ide automatski, bolje da ide manualno, bolje samo poznaš kako će to funkcioniše, tako da možeš ubaciti malo sophisticated algoritme za neko advanced mečovanje tipa ovih mašinci, svih opet pominjem, plastičari. Kod njih se u samoj platformi ima ta reverse auction strategija, gde je ta strana koju potražuje uploaduje i svoje CAD file-ove, CAD file-ove, stvari koje treba da se naprave. I oni sad rolloutuju model koji razumete CAD file-ove, i na osnovu toga uspeva da pronađe i kvalifikuje drugu što je isto super. 

Ivan Minić: Prilično cool. 

Filip Perišić:  Prilično cool, a isto sa njima sa biznis strane, to postoji njihov secret sauce, taj model veštačke inteligencije. Na tome će da ulažu dosta vremena i na to mogu se fokusiraju, a ceo je heavy lifting, u samoj platformi im drži randevu, o kome ne moraju da se brinu. 

NEMAČKI KUTAK

Ivan Minić: Super, super rešenje za koje stvarno verujem da ima potencijala i bukvalno mislim da svaki use case koji budete komunicirali potencijalno otvara vrata za gomilu narednih. I sad, mislim, kako je u Berlinu, kako je ekipa naša tamo u Berlinu, kako je ta cela situacija, pošto si ti i time bavio? 

Filip Perišić:  Super je, kako je zapravo došlo dotle, preko bloga Nemački kutak pretpostavljam, da ono blog koji okuplja ex-yu, akademce, studente i preduzetnike u Berlinu, imamo okupljanja, sad su malo pauzirala zbog mog vremena, randevu mi ne dozvoljava da organizujem, ali generalno je super. Veliki broj novih ljudi se doselio, visoko kvalifikovani, visoko obrazovani ljudi, tako da možeš upoznati od lekara, preduzetnika, naučnika, inženjera, poljoprivrednika, svakih profila ima, tako da je to sjajna prilika poslati s takvim ljudima, pošto sam ja relativno rano otišao iz Srbije, nisam imao priliku da se upoznam s takvim ljudima, tako da mi je to izuzetno drago takve ljude upoznati. I verujem da je njima isto, na poslednjom okupljanju je bilo 85 ljudi sa predavanjima i ljudi su ispitali kada će biti sledeće.

Ivan Minić: Kako je uopšte došlo do toga da si počeo sa tom pričom? 

Filip Perišić:  E, to je došlo zato što me zapravo, kao svaki programer, mrzelo nešto da radim i trebao sam nešto da automatizujem. I kada sam krenuo sa fakultetom u Nemačkoj, kada nas je tada bio Facebook, sam tada koristio i oni su bili, e, kako ide viza za Nemačku, šta mi treba, šta ne, i onda sam tako otkucao poruku prijatelju, poznaniku drugara, pa on sad javi drugog drugara, drugog drugarici i onda sam uvatio sebe da imam trud copy-paste-u da imam poruke. I onda si imao jedno te iste pitanja i si imao copy-paste-a i jedan te isti odgovor da bih onda rekao, ok, čoveče, mrzi me da ovo više radim, a glupo mi je da ne pomognem ljudima kako da to optimiziram da mogu da im pomognem, a da ne moram da budem tu. I onda je bila ideja, ok, ajde pokreću neki blog. Ta ideja je prvo bila 2012. I onda sam rekao, ok, sad ću to da postavim za leto, taman onda naučim kako to ide. I onda se desi i Grčka. Onda odem na faksu u Grčku, i onda kao, kad se vratim iz Grčke, onda ću kako se zove to da postavim, vratim se, krenem u ispiti. Ajde, kad se to desi, sad ću postaviti blog, cak, dođe Amerika. Odem onda u Kaliforniju, ajde, sad ću da, kako se zove to, postavim, cak, vratim se, idem sad na Tajvan. Ajde, kad sad idem sa Tajvana, sad ću to da postavim, cak, vratim se, idem za Berlin. Ajde, kako sad ću da krenem, cak, idem za Rumuniju. I onda se, kako se zove, vratim se, vratim se za Berlin, cak, idem za Australiju. Tako mi je trebalo na kraju, zapravo dobrih pet godina, od ideje, sad ću to da uradim. 

Ivan Minić: Sad ću to da uradim za par dana. 

Filip Perišić:  Da to postavim, i onda sam na kraju, kako sam to došao, išao i tražio ono, kako sam objavio prve tekstove, tražio sam ono, chat history, copy paste-ove poruke, i gledao da to uzmem i da objavim. I onda sam prvu verziju, uzmem neki bilo koji template na WordPressu, objavio samo da vidim dal će neko to da čita, a kad to krenu da čitaju, onda ću napraviti to da izgleda malo lepše. I onda se ispostavilo da je na kraju, onda, tada blogu bilo preko 130 tekstova, bilo je oko 30.000 ljudi međusobno koji to čita, koje prati, a i dalje je bila ona prva ružna verzija sa početka, što je isto bila dobra lekcija. Ako donosi vrednost, ali ne izgleda lepo, ljudi će opet koristiti. Ako izgleda lepo, a ne donosi vrednost džaba to. Ali je opet bila ideja, sutra ćemo onda da promenimo izgleda to lepše, i onda je isto trajalo pet godina da smo zapravo izbacili neku temu, da zapravo izgleda još lepše. I ljudi su to čitali, dosta im značilo, uvek su mi pisali da se zahvale, na pomoći da je mnogo značilo da pronađu informacije, znači nisam to samo ja, dosta veliki tim ljudi je za toga isto uključen, i veliki broj naših ljudi koji su dobrovoljno pisali. Ljudi koji su delili svoje iskustva, kako im je bilo od ljudi iz Minhena i kako su zamenili vozačku dozvolu za Nemačku, pa tako i birokratija, do ljudi koji su studirali doktorske studije, bachelor, master studije, ljudi koji su se zaposlili, preselili. Dosta ljudi je pisalo i delila svoje iskustva, čim je blog bio obogaćen na našim perspektivama. I onda smo isto mogli pročitati ljudi koji su pljuvali po Nemačku, ja rekoh ovo nema smisla, ljudi koji su bili zaljubljeni, koji su hvalili, ljudi koji su balansirali. Tako da verujem da je ta dimenzija bila dosta dobra, jer nije bila priča, e, su ovde sve sjajno i bajno, ono, regin, bogin. Duga je svuda, samo dođite, nego verujem da je bilo realno i da je ta realna slika ljudima pomogla da saznaju i od tih dopisivanja, i ljudi koji su slali zahvalnice, jedna osoba je rekla, da se okupimo, kako se zove, uživo, da se nađemo. I ja kao, hajde, kao što da ne. 

Ivan Minić: Šta je najgore što može da se desi. 

Filip Perišić:  Tako je. Kao ajde da vidimo, šta će se desiti. Prvo okupljanje nije bilo u Berlinu, bilo je sedmoro ljudi. U međuvremenu je to, naraslo do okupljanja u Hamburgu, u Minhenu, u Berlinu i svako okupljanje je bilo prebukirano. Ima dve vrste okupljanja, neformalna okupljanja, da je, bukvalno, nađemo se u nekom baru i nema formu meet-up-a, nema predavanja, ljudi se nađu, poznaju se, minglovanje, ko se s kim upozna i razni ljudi upoznaju se. A druga su ta formalna okupljanja, ispostavilo se da za neformalna okupljanja- Ja sam prvi put, bilo je sedmoro ljudi, pa sam sledeći put bukirao kao sto za osmoro, došlo tipa petnaest. Pa sledeći put, ok, bukiraću možda za deset, došlo trideset. Tako da svaki put je bilo overbooked i nije bilo dovoljno mesta. A isto je bilo kul videti  ljude koji su bili ranije da opet dolaze. Tako je bilo super. 

Ivan Minić: U tim svim iskustvima koje ljudi dele, naravno, koga zanima, pročitaće. I super je što može da pročita više različitih, da stekne neku sliku za sebe, da formira sliku, a ne da preuzme samo nečiji utisak. Ali šta su najčešće loše strane, a šta su neke najčešće dobre strane koje su ljudi tu isticali?

Filip Perišić:   Pa loše strane su kako se zove birokratija. I sad, kao Nemačka s jedne strane prodaje priču, promenili su politiku, stranci su dobrodošli. Sad, kao svaki stranac, prva stvara institucija s kojoj ima kontakt je imigraciono. I traži savet imigracionog. A imigraciono radi sve osim da ti da savet. I onda se ljudi tu najviše žale. I onda sam ja pokušao da napišem dosta tekstova na tu temu, nemojte tražiti savet od imigracionog, nećete dobiti savet, to je pogrešna stvar. To su stvari na koje se ljudi dosta žale stanovi, koje smo ranije spominjali da je veoma teško naći stanove, i u manjim mestima da im je teško sa Nemačkim. Ne mogu da, ili da ne znaju kako da se skombinuju posao i učenje Nemačkog. S druge strane, ako o dobrih strani ljudi su spominjali da… Neki kažu da ih podsećaju na staru Jugoslaviju. Da, kako se zove, da nema toliko puno posla. Drugi kažu da ima previše posla i da nemaju života za sebe. Dani odmora. Tako je isto i meni bilo čudno. Jedan dečko je rekao njemu je neverovatno dok je bio na bolovanju i dobio punu platu. Ja sam bio skoro zbunjen, kao čekaj, ne razumem. I on kao, pa bio sam na bolovanju. Pošto ja radim, editujem njegov tekst i gledam. Bojan se zove. Šta si ovde napisao ne kapiram? I on kao, pa da, dobio sam punu platu jako sam bio na bolovanju tri nedelje. I ja sam bio, čekaj, što ne bi dobio punu platu? I on kao, pa u Beogradu ne dobijem punu platu, to mi skrešu platu. I ja sam bio u fazonu jel samo kao kod tebe ili kao to generalno tako, pošto te stvari su meni bile neverovatne jer ja nisam imao priliku da radim u Srbiji. I tako neke stvari su bile. I odmor, putovanja i stvari koje se ljudi žale su porezi, koji nisu toliko puno veći nego što su u Srbiji, ali… 

Ivan Minić: Ali moraju da se plate. 

Filip Perišić:  I to, ali mora da budeš svestan da ih plaćaš. Znači tamo se, kad se priča o platama, priča se o bruto plati. Ovde se kod nas priča šta ja zapravo dobijem. Ili ljudi ne znaju ni da razlikuju neto i bruto platu. I zapravo ne razumeju koliko ode državi raznim osiguranjima. U Nemačkoj to svaki puta ima na papiru. I onda se ljudi dobiju jednu platu. I onda kad dođe nešto drugo, iznenade se, pa čekaj, čekaj, ovo je neka velika razlika. I onda ide tu učenje zapravo kako funkcioniše bruto neto, šta su porezi i šta kako se zove plaća. I onda dolazi, ali ja to ne plaćam u Srbiji. I onda ide, plaćaš i u Srbiji, plaćaš i u Hrvatskoj, plaćaš i u Bosni. Ako si zaposlen na belo, zapravo plaćaš sve te stvari, samo nisi svestan koliko ih plaćaš i koliko se plaćaju za tebe. 

ZAKLJUČAK

Ivan Minić: Za kraj bih voleo da prođemo taj jedan deo kog smo se dotakli, odnosno oko koga smo kružili, sada sa svih strana smo pričali, to samo nismo konkretne stvari, a to je većina tih ljudi je otišla da radi kod nekog. I to je okej. Kako izgleda kada hoćeš da pokreneš svoj biznis? Okej, rešio si onaj deo papire, to smo i definisali. Odnosno, taj korak si prošao, onda si rešio da si mogao da osnuješ firmu. Ali jedna stvar je osnovati firmu, svako može da dovede sebe u situaciju da osnuje firmu, ali druga stvar je doing business negde. Kako to izgleda, šta tu vidiš kao neke dobre strane, a šta je tu problematično? 

Filip Perišić:  E to se zove dobro pitanje, pošto nemam toliko puno drugih država da mogu da uporedim, više mogu da prenesem iskustva drugih foundera i osnivača drugih stvari, ali ono što je pakleno u Nemačkoj je ta birokratija. Ja sam to kako oguglao na ljude, mi je to postalo normalna to, stolkholmski sindrom, znači mi je to normalna stvar. Te birokratiji smo čekali 7,5 meseci da uvijemo poreski broj. Bez poreskog broja ne možeš da napišeš fakturu. Treba klijenti pošalje pare, ne možeš da pošališ fakturu, jer faktura ti nije validna i ako nemaš poreski broj na njoj, pošto po Nemačkoj sada imaš nekih 60 checkboxova koje treba da ispuniš po fakturi, da ispuniš neke formalitete. Tako da ljudi koji su poslovali po Americi i po UK-u i tamo pravili biznise čak i u Estoniji, konstantno kukaju na tu birokratiju. Čak imam i kolegu Nemca, koji je hteo da osnuje mali biznis u Berlinu i nakon 2,5 meseca je odustao, jer nije mogao da nađe još jedan fot papir koji mu je falio. Na kraju je blokirao odmor, posao se strane, blokirao je odmor i road trip Estonija, gore Letonia, Litvanija, da bi uzeo i državljanstvo u Estoniji i sve otvorio preko Estonije. Tako da sa te strane birokratije nije toliko sjajno, a jedan naš advokat mi je rekao da mi dosta kopiramo od Nemaca i da mi dosta slepo preuzimamo neke propise od Nemaca, valjali li ili ne valjali, tako da nekada mogu da vidim takvih i kod nas. A ono što je drugačije u Nemačkoj sa Nemačkim klijentima, moje iskustvo je da nije lako uspostaviti poverenje ako ne pričaš super Nemački i da mora neko te preporučiti. I to isto važi uopšteno. Ako me neki Nemac nekom Nemcu predstavi, onda, kako se zove, sve je super. Ako ja počinjem sam tzv. cold outreach ili cold contact, onda treba i vreme i stvar da se stvori poverenje, jer u mojom utisku Nemci dosta imaju negativnu sliku o strancima, jer većina stranca koji su u Nemačkoj su ljudi koji su bili, nisu kvalifikovani. Ljudi sa kojima se ne bi družio i bilo gde drugde. Tako da teka u poslednjih desetak godina dolazi neka visoko obrazovana dijaspora u Nemačkoj i da polako se menja slika, menja perspektiva stranaca, ali da li je to polako traje. 

Ivan Minić: A taj deo oko vođenja knjiga, imali smo ovde iskustvo gde ljudi kažu svoje traume sa… 

Filip Perišić:  Da, kod vođenja knjiga, ta razlika za nas u Srbiji, u Nemačkoj ne vodi knjige knjigovođa i zapravo ih vodi poreski savetnik. I poreski savetnik je taj koji ti zatvora knjige, njih potpisuje i ima svoj tim knjigovođa koji ti zapravo te stvari vodi. Ima ih mnogo malo u Nemačkoj. Nije lako postati, dobiti licencu da radiš i generalno su svih katastrofa. I ako ih nađeš, spori su, neresponsivni su, zavode i ne savetuju i ta iskustva čujem da dele mnogi. I ako ih menjaš, ako ih promeniš, opet su takvi a naplaćuju debelu. To se neko zove iskustva sa njima. 

Ivan Minić: Da, to sam čuo sa više strana i u drugim zemljama u Nemačkom govornom području je da postoji ta vrsta problema da ti juriš savetnika da uradiš to što treba i ti moraš da ga juriš nedeljama dok na kraju ne uspeš da ga uhvatiš za nešto što je dva minuta posla, za šta si mu pisao mail pre tri meseca.

Filip Perišić:   Ja imam tu zanimljivu priču. To su moje super drugarice za faksa. Ona je bila u jednom start-upu koje je Ben Horovic insistirao. To je AI start-up. I oni su prvo, pošto su u Berlinu, našli svog prvog poreskog savetnika knjigovođu iz istočnog Berlina. Koji je odrastao u komunizmu. Oni su sad dizali neku rundu, ne znam koliko je to, nekoliko milione je bilo. Sad idu sa njim da te stvari regulišu i dok su na sastanku on njima priča kapitalizam je katastrofa, treba se vratiti u DDR. Kakve su ove pare? Ovo treba sve raspodeliti. A Deona koja vodi operacije firme sedi i razmišlja da se ok, treba nam pod hitno novi poreski savetnik ili odoše ove pare koji su upravo stigle. Tako da ima i takvih poreskih savetnika. 

Ivan Minić: To stvarno zvuči traumatično. Tebi je, suštinski, celo tvoje zrelo doba si proveo u Nemačkoj i po svetu. Nemaš previše relacija sa ovim našim prostorom ovde u tom nekom smislu. Šta je dalje plan sa randevu.tech-om? 

Filip Perišić:  Pa u Berlinu smo sada. Onboard-ujemo nove klijente. Imamo sada te klijente iz Amerike, UK-a, Australije, Nemačke. Dolaze nove i za tu smo za sad. Imamo ćerku firmu u Srbiji. Smo otvorili skoro sa idejom da zapošljavamo i u Srbiji u narednom periodu dodatno. I to je to, razvoj, dalje razvoj, onboarding novih klijenta i rast. 

Ivan Minić: Dobro, deluje kao dobar plan. 

Filip Perišić:  Pa tako kao kaže Mike Tyson, svaki plan je dobar da ga ne dobiješ po njušci. 

Filip Perišić:  Hvala ti što si podelio priču. Svakako je nestandardna, što sam negde očekivao iz naših prethodnih razgovora. Mnogo mi je drago da si dao toliko nekih različitih perspektiva. Mislim da uvek je pitanje koliko ljudi zapravo mogu da nauče iz tuđeg iskustva. Ne mogu da nauče verovatno previše, neke stvari moraš da doživiš sam. Ali ima mnogo stvari koje možeš da se zapitaš nakon što čuješ nečije iskustvo. Tako da verujem da je ovde  bilo jako puno materijala za tako nešto. Hvala ti puno na tome. 

Filip Perišić:  Hvala puno na pozivu za gostovanje. Bilo mi je drago. 

Ivan Minić:  Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.