Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ 250-ta epizoda. Da mi je neko rekao da ću snimiti 250 podkasta, a zapravo sam ih snimio dosta više sa specijalima i onim periodom kovida koji smo proveli u Americi, ne bih verovao. To je punih pet godina snimanja i delo je potpuno neverovatno. Mnogo divnih stvari se desilo za ovo vreme i mnogo sjajnih ljudi sam upoznao, ali sam vremenom shvatio da je zapravo dosta bitno da se u tim jubilarnim epizodama, kada se podlaže neke crte i analizira sve to, okrenem prijateljima. Mogu da kažem i da sam malo to ukrao od Galeba. Zbog toga, kao i u 50. i u 150. i u 250. epizodi, moj gost, moj dragi prijatelj Vanja Vulić, koji je danas ekstatičan jer gostuje neposredno nakon pobede Partizana. Mi ovo snimamo u decembru, tako da možda neke stvari o kojima smo pričali će se promeniti do trenutka kada se epizoda emituje, ali sam iskoristio priliku kad je on tu da snimimo, jer on nije često u Beogradu. Pričali smo o dosta stvari o kojima nismo stigli da pričamo, koje se tiču njegovog posla, strategijskog menadžmenta i konsaltinga kojim se bavi, kao i public speaking-a, a naravno kako drugačije kad smo nas dvojica u kadru, pričali smo i mnogo o sportu i o tome kako je sport uticao na nas, ali i kako neke stvari iz sporta mogu pozitivno da se iskoriste i utiču ili možda na dobar način opišu neke probleme koje mi imamo kao društva ili kao preduzetnici i vlasnici biznisa. Siguran sam da ćete uživati, a ja ću iskoristiti još jednom priliku da vam se zahvalim za podršku u ovih 250 epizoda i da kažem da ne idemo mi nigde i nastaviću ovo da snimam dokle god budem imao ideju s kim da pričam, a vi možete mi pomoći tako što ćete mi slati sugestije što povremeno radite, iako vas ne zovem, ali evo, prilike da vas pozovem. Hvala, uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

POČETAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Da mi je rekao, rekao da ćemo da snimimo 250 epizoda i da ću ponovo da te dovedem i da ćeš ponovo da me nerviraš sa tom Partizanovom šoljom, ne bih verovao, ali dobro. To je otprilike onda na svake dve godine se vidimo, a kod tebe se svašta nešto izdešava za te dve godine i sad ponovo si došao sa promenjenim brojnim stanjima. 

Vladimir Vulić: Miniću, prva stvar kad si me zvao mi je palo na pamet, znači prvi put kad sam se pojavio. Ja sam bio jedan zaljubljen dečko, bili smo Jovana i ja tu bezbrižan potpuno. Već drugi put kad si me zvao, to smo bili Jovana, Helena i ja. Sad kad si me zvao, smo Jovana, Helena, Katarina i ja, a sad me već hvata frka što kad me zovneš sledeći put čoveče, razmišljam da se možda izljubimo ja i ti fino danas i da batalimo u našu epopeju. 

Ivan Minić: Ma šta ti fali, nisi mnogo ostario. 

Vladimir Vulić: Ne, to se dobro držim, to što je podgorički Benjamin Button, funkcioniše, izgleda i dalje. 

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da si ovde, to znači da sam ja nešto uspeo da izguram još dve godine, a nije mi delovalo baš da će tako da bude. Prošlo je mnogo zanimljivih ljudi i Srđan, pošto Srđan ima svojih, ono, tri posto epizoda u kojima je gostovao. 

Vladimir Vulić: Znaš, mi smo se videli nedavno u Podgorici, Jovana je organizovala TEDx Podgorica i Erceg je bio zaključni. 

Ivan Minić: Ja sam ga organizovao da dođe. 

Vladimir Vulić: Da, da, i ti si organizovao, jeste. I on je zatvorio, zatvorio događaj i onda smo posle toga, ono van kamere, ja i on imali jedan mini šou upravo na temu Pojačala, ja mu kažem, čoveče, ipak smanji malo, ono, ne mogu ja baš toliko često da postižem, da dođem. Pri tome, Minić je obećao neke jubilarne epizode, tako da smanji moram i ja nešto tu. 

Ivan Minić: A ne možeš, Srđana, ne možeš da obuhvatiš. On je čovek koji ima digresije na digresiji, ali beskrajno zabavan. S druge strane, ti si konkretan. U principu. 

Vladimir Vulić: Pa to sad zavisi koga pitaš. Ako pitaš Tufija, našeg zajedničkog druga, on bi rekao “Vanje ima priču, pa onda priču u priči, pa priču u priči u priči.” Kao inception neki. ali dobro, mislim, drago mi je da sam konkretan. 

Ivan Minić: Ostalo nam je dosta tema koje bismo mogli da prođemo, o kojima se nismo bavili u prethodne dve epizode. Preporuke svima da ih poslušate jer su zaista obe jako dobre. Ali je zanimljivo da se one dešavaju… Jedna se dešava pre Covid-a, jedna se dešava a neposredno posle onog prvog dela. Covid-a druga se dešava sad sa ipak nekom distancom u odnosu na sve to. 

Vladimir Vulić: Ali sa dva rata u svetu, tako da uvek idealna situacija kad me zoveš što se tiče geopolitičkih prilika. 

ŠTA JE KONSULTANT-STRATEG?

Ivan Minić: Ali naravno, s druge strane, i tvoj život se promenio dosta u tom periodu. Prošli put smo dosta pričali o tome kako je zapravo bilo prilagoditi posao koji radiš okolnostima da putovanja nema, što s jedne strane nije loše jer tu si sa porodicom, ali s druge strane dosta limitira mogućnosti. Međutim, vremenom se kapiram to sve vratilo, ali ja idem da postavimo set the stage. U suštini ti imaš dva polja delovanja. Jedno polje delovanja je to predavačko, motivaciono, nije samo motivaciono, naravno, ali to je neka glavna komponenta, inspiracija, motivacija, poziv na promenu, ali sa tim da ti dođeš, popališ lampice i odeš, pa oni sa tim lampicama nek’ rade šta hoće. Drugi deo posla, koji je iskreno meni mnogo interesantniji, iako i jedan i drugi je koloritan, je zapravo taj dubinski rad. Jer mislim da ono što ti radiš, zašto si se negde profilisao na vreme, ali i sa čim sad već imaš jako puno iskustva, je ono što ovde najviše treba, a to je mi ne volimo da se menjamo. Mi smo dosta po defaultu okoštali u onome kakvi smo, a vrlo često i bilo kakvu vrstu promene posmatramo kao možda preveliki rizik, jer mi smo ovo napravili ovako da radi i nismo sto posto sigurni kako radi, ali ako ne diramo ništa, radiće možda još neko vreme. A tvoj posao tu negde konsultantski je da to sagledaš sa strane i pokušaš da pomogneš tim organizacijama da podignu stvari jednu, dve, tri, pet stepenica, ali da izađu iz tog okoštalog oklopa u kome se nalaze, sa kojim sigurno neće napredovati nigde. I pošto smo se time dosta manje bavili, a bavićemo se jednom i drugom temom, voleo bih da probaš da objasniš kako izgleda takva saradnja koja je dugoročna. Odnosno, ti si tu konsultant, ti opet nisi neko iznutra ko će nešto da menja, ti si facilitator i neko ko usmerava celu priču. Pa kako izgleda ta saradnja pod uslovom da je klijent spreman na sve što treba. 

Vladimir Vulić: Da objasnim sad što tačno ja radim, pošto uprkos uvodu često bude ljudima nejasno. Tačno je da se ja predstavljam kao konsultant i tačno je da mi je to posao, ali radim jednu podvarijantu konsultinga, a to je, ljudi često ne znaju ni šta znači reč, to je strateg. I sad ogromna je razlika u opisu posla i u suštini posla između stratega i konsultanta. Sada prvo da na jedan onako šaljivi način objasnim šta radi strateg, pa ćemo onda stvarno šta šta radim. Ima jedna čuvena ruska basna gde zečevi u šumi imaju ogroman problem. Znači, napadaju ih vukovi, kasape ih, lisice, orlovi im ne daju oka da otvore i ne znaju više kako da se izbore, kako da se spase, kako da prežive. I pitaju, traže sad pomoć. I kaže koga da pitamo. Pa kaže pitaj najpametniju životinju u šumi. Kaže ko je najpametniji. Sova. Odlično. Idemo kod mudre sove da je pitamo i oni objasne situaciju. Sova kao svaki strateg pažljivo sluša klima glavom i kaže imam ja rešenje za vas. Kaže “rešenje je da postanete ježevi”. I kad postanete ježevi, pa vuk, lisice ili orao okrenu, kaže “vi se sklupčate, izbacite bodlje i ne mogu vam ništa”. I zečevi, oduševljeni, kažu “pa to čoveče, to nam je trebalo, sad smo spašeni”. I ona kaže “a čekaj mudra sovo, kako da postanemo zečevi.” E, kaže “to sad već ne zna, ja sam strateg, ne bavim se implementacijom”. E, to je na jedan šaljivi način, mislim, obično ovo pričaju o stratezima, ali ja uvek volim da se našalim na svoj račun, pa onda ja da to ispričam i onda malo spustimo i barijere. Ali, u ovoj basni ima dosta istine, stvarno. Razlika ključna je vremenski period na koji se odnosi naše delovanje. Dakle, strateg u principu ne razmišlja o periodu ispod tri godine. To su izuzetne situacije, znači dve godine ili tako nešto, ali u principu tri godine. To bi bio neki i minimum, a realno i optimum. Tri, četiri, pet, već ne preko toga. Ja preferiram posebno u današnje vreme da je to neki period od tri godine. Dakle, ovo čemu mi sad pričamo bi trebalo da ima neku akciju, nešto da se promeni u, recimo, naredne tri godine. S druge strane, konsultant može da bude neko ko se bavi day to day operations i da mi sad pričamo kako ćemo u drugoj smeni naše fabrike da danas povećamo produktivnost za 3%. E to nisu stvari kojima se ja bavim. Dakle, pričamo o strategijskom managementu, o postavljanju nekih dobrih osnova. I sad druga važna stvar je, konsultant može, a najčešće i jeste, neko ko u principu daje rešenja i ko ti pomaže da zajedno ili on sam dođete do nekog boljeg stanja. Kod stratega je obrnuta situacija. Strateg bi trebalo u stvari da postavlja pitanje. Dakle, iz svog znanja i iskustva koje ja imam, pri tome vrlo često iz potpuno drugih industrija u odnosu na tvoju u kojoj posluješ, da postavljam provokativna pitanja i da te navodim šta bi moguće bilo da se desi, odnosno da kao što konj ima ono ovako što mu onemogućava da skreće pogled levo ili desno, nego da ide samo pravo, e, moj posao kod konsultanta je u stvari da to malo rastegnem, da omogućim ovaj periferni vid. Ili, pošto si ti pomenuo životinje sa oklopom, moja uloga bi bila da u stvari ja nekako taj oklop iz godine u godinu širim i da omogućavam da organizacija napreduje. To ne mora po definiciji da znači da će naša saradnja da bude dugoročna. Dakle, naša saradnja može da bude tri do šest meseci na razvoju nove trogodišnje strategije i da se onda možda nikad više ni ne vidimo, jer će implementaciju da radi potpuno drugi tim. A ima varijanti i imam klijenata gde ta naša saradnja stvarno traje i dve, i četiri, i šest ili deset godina. 

Ivan Minić: Kako ja to vidim, ok, razumemo se i slažemo se, znam kako to izgleda, ali vrlo često će klijent doći u situaciju da se vi saglasite od toga koji su smerovi, čak možda i da zajedno primarno oni, ali uz tvoj nadzor na neki način u svemu tome, izaberu interno ljude koji treba da sprovedu neke stvari, da se sa njima porazgovara o svemu tome, da se oni pripreme u celoj situaciji za to, ali onda na neki način je potrebno i sa tim ljudima. Glavni problem kad pričaš sa nekim, kad ti dogovoriš sa vlasnikom biznisa ili onim koji je glavni upravljač u celoj priči je “Ok, sad to moramo da prodamo mojim ljudima da se to desi.” I to u osnovi nije tvoj posao. Ali ako želiš da se to desi i to je jedan deo tvog posla, da oni svi razumeju zašto je to važno. Jer može to da se sprovede i tako što će onda kažem to mora da se radi, ali to nije dobro, to je iznuđeno rešenje. 

Vladimir Vulić:  Nije dobro i realno neće da se desi. Ili će se desiti na nekom nivou koji nije zadovoljavajući u odnosu na ono što bi trebalo da bude ili što smo zajedno očekivali. Čim dođeš do te tačke da čuješ rečenicu “e sad ovo treba”, pod znacima navoda, “da prodamo mojim ljudima”, tu već znači da ste dobrim delom ostvarili neuspeh. Jer početak čitave transformacije bi trebalo da bude mnogo, mnogo, mnogo prije toga. Da, lepa srpska reč, “bajn”, da dobijemo mnogo prije nego što stvarno krenemo sa procesom transformacije. Odnosno, suština je, što je najteža, verovatno, stvar, da u onim uvodnim fazama objasnimo zaposlenima zbog čega uopšte ulazimo u proces promene ili transformacije, zašto je to neophodno i zašto će svakom od njih pojedinačno, a onda i organizaciji, da u stvari pomogne. E, to je poenta. Imam situacija gde to stvarno treba da radim ja, kad kažem ja, mislim, bilo ja kao individualni konsultant, Bilo je situacija gde sam ja sa timom. Imam situacija kad to radi druga konsultantska kuća, koja u stvari krovno vodi čitav projekat, a onda oni mene angažuju za specifične stvari u okviru procesa transformacije, što je već onda potpuno druga priča. Tu ja onda imam vrlo precizan opis posla zbog kojeg su me doveli i naravno da pomaže ako su stvari prije mene urađene kako treba, ali u krajnjem nije neophodno jer ću ja svoj dio posla obaviti. Uz svu ovu lepu priču i uz sve godine i života i rada i međunarodnog iskustva i svega, ako bi ti sad rekao da je to tako i da se to više nikad ne dešava, znaš, to jasno ti je da to nema veze s mozgom. Prošle godine mi se desio isto jedan ozbiljan fail po pitanju što niko u čitavoj priči, ni organizacija, ni, da kažem, fasilitator koji je bio eksterni, dakle third party, a ni ja kao konsultant nismo u stvari razumeli što je stvarna želja onog drugog, odnosno trećeg. Bilo je tu milion sastanaka i online i offline i pričali smo mi beskonačno i naizgled smo mi znali šta je šta. A kad smo stvarno počeli, onda je već postalo očigledno da ti razlozi koji su navedeni nisu bili istiniti. I da su postojali neki potpuno drugi motivi zašto je taj, da kažem, proces promene bio potreban. što je onda značilo da na svaki moj predlog i plan kako bi taj put promene trebao da izgleda postojao je ogroman otpor, jer mi više nismo imali zajednički cilj, a deklarativno smo do kraja čitavog procesa insistirali na zajedničkom cilju. Tako da uz sve knjige, obuke, iskustva, životna i lepa i ružna, ne postoji magični čarobni štapić koji će da kaže “E, savladali smo dečije bolesti i više nikad nećeš imati klijenta kod kojeg ćeš imati problema u toku procesa promena” – imaćeš ga uvek.

OTPOR KA PROMENAMA

Ivan Minić: Dobro, to je i onaj moment koliko psihoterapeuta treba da se zameni sijalica. Jedan, ali sijalica mora da želi da bude zamenjena. Sve to. Ja te pitam ove stvari s jedne strane nekog ličnog iskustva i prosto činjenica da dosta dobro poznajem tržište i jako dobro poznajem te firme koje su u nekom srednjem veličine, što je kod nas jako lepo, jel imati firmu u srednje veličine, ali koje nemaju internacionalni menadžment, internacionalne iskustva, sistemi za sebe, sve ostalo, nego suštinski su izgrađene na tome što, prvo, često imaju izuzetan proizvod koji je posljedica genijalnosti jednog, dva, tri, pet ljudi i sa takvim proizvodom je gotovo nemoguće da firma ne uspe. 

Vladimir Vulić: Ali od kojih možda danas više niko nije u organizaciji. 

Ivan Minić: Ili je vreme da se oni lagano povlače iz svega toga i oni su svesni toga da firma neće propasti verovatno nikad, zato što ima dobar proizvod, ali isto tako da je niko neće razvijati jer je ceo razvoj bio sa njihove strane. 

Vladimir Vulić:  Znaš da Oreo keks i na Biscoff, danas je dio Mondelez, grupeno gigant u toj industriji, ali postoji jedna izreka, to je tačno ovo sad što si ti rekao. Neki genije je nekada davno izmislio Oreo kolačić, a kaže mi sad samo živimo na osnovu njegove genijalnosti i slave. 

Ivan Minić: I kada si ti deo jednog takvog velikog sistema kao što je Mondelez, ti možeš da se širiš godinama i tu i tamo da malo prošaraš sa novim pakovanjem, sa ne znam, nekim dodatnim ukusom, ali da za Oreo i ne znam da je bilo tako nešto. Bile su one varijacije, veličine, dodatnih nekih proizvoda, ali osnovni proizvod se nije menjao. Mi volimo da menjamo osnovni proizvod. Imaš osnovni proizvod koji je savršen i onda ga promeniš. Kao što je poznato, ili izbaciš recimo slanu plazmu ili tako nešto. Ko je smislio slanu plazmu nemoj da bi gledao u pravcu Eurokrema. Ali dobro. Ali ono što je najčešće tu situacija sa nekakvim našim firmama je da one nisu spremne ili nisu dovoljno interesantne da postanu deo nekog velikog sistema, neke i jesu, pa se spremaju za taj proces da podignu svoju vrednost, da bi u tom procesu dobili što više novca, ali većina nije spremna i samo je zarobljena u tom kotoru za hrčka. I ako postoji dobra volja da se desi neka promena, to je jako teško sprovesti, jer u najboljem slučaju ljudi koji su to napravili su napravili sebi dobar servis kroz ostatak firme, da oni rade svoj posao, ali se niko ne bavi time da se firma razvija, da firma raste. Svi se bave održavanjem. A kad se baviš održavanjem, neminovno je da postoji pad.

Vladimir Vulić:  U našem poslu, jasno ti je potpuno, posebno u današnjem vremenu, održavanje ne postoji. Znači, ne postoji varijanta da ti možeš da stagniraš. To čim stagniraš, to znači da propadaš, samo je pitanje vremenskog perioda ultrakratkog ili malo dužeg u kojem će to da se desi. Da se desi. Čim vidiš taj, to je sad razlika da kažem između klasičnog konsultanta i stratega, čim ja uspem da ukapiram da pričam sa hrčkom u onom točku, to je trenutak kad se zahvalim na saradnji, razgovoru, pođemo na piće i to je to. Jer kapiram da tu posla za mene, znači o nekom periodu na tri godine, u ovoj fazi nema. E, šta se dešavalo. Dešavalo se da se onda neki ozbiljan međunarodni lanac zainteresuje za lokalni biznis, ali pošto vide na kojem je nivou razvoja i organizacije i strukture i procedura i svega ostalog, onda se angažuje kao posrednik, najčešće neki međunarodni partner, koja god to međunarodna organizacija bila, A onda u stvari moj angažman ide preko njih. Dakle, ne direktno sa organizacijom, nego preko međunarodnog partnera, što je neuporediva razlika. Prvo, očigledna razlika je što sad više plaćanje se izuzima iz diskusije. Plaćanje preuzima međunarodna organizacija, plaća se po nekim međunarodnim normama i tu više nema onda razgovora je li Vanja uzima mnogo para ili malo para, koje je radno vreme, kako je radno vreme. Ali mnogo važnije, onda je u startu domaći partner obavezan da prvo, prema međunarodnom partneru koji je posrednik, ispunjava neke uslove. Što znači da se stiču minimum uslova da se u stvari ja uključim u priču. I to je onda drastično olakšavajuća okolnost, nego u varijanti kad ja direktno nastupam, što ako izuzmemo neke granične, da kažem, slučajeve, u poslednjih pet godina vrlo rijetko i radim upravo iz ovih razloga, a onda, naravno, kasnije su došli i ove porodične teme koje značajno utiču i na obim, i strukturu i način biranja posla. 

Ivan Minić: Ali, pošto si ti takav kakav si, navijaš za klub za koji navijaš, voliš trenere koje mi i ostali ne volimo. Ima Dule tu, taj-

Vladimir Vulić: Pa njega volimo obojica, je li tako. 

Ivan Minić: Pa recimo. 

Vladimir Vulić: Dobro. 

Ivan Minić: I ako se ne varam, to je da li Dante ili tako nešto, ako su ruže procvetaće. 

Vladimir Vulić: Da. 

KAKO ISKORISTITI POTENCIJAL

Ivan Minić: Kakva je situacija kada dođeš negde i vidiš da je hrčak, ali vidiš da bi taj hrčak mogao da bude svašta. 

Vladimir Vulić: Imam takve situacije, moram da budem potpuno iskreni, ne sa kompanijama nego sa start-upovima. Znači, ne sa kompanijama koje posluju već neki period, nego sa start-upovima u ranim fazama razvoja. Što me onda još više asocira na ovu Duletovu koju si citirao. Da vidim ozbiljan potencijal. Prvo, kod osnivača. Znači, to mi je najvažnije. Dešavalo se da u toku poslovanja oni pivotiraju pa da one inicijalne ideje koja je možda bila ok, danas više nema ništa, ali kod osnivača vidim i neki žar i potencijal i sve živo. Ali da to ne napreduje ni blizu onoliko koliko bih ja voleo da bude. I to je za mene vrlo frustrirajuće. I sad, zašto kažem za mene. Zato što se ja sad vrlo jasno sećam perioda kad sam ja bio klinac, recimo gimnazijalac, pa kad je bilo aktuelno programiranje, pa naš prvak države u programiranju, pa posle fakultet, prirodno matematički i tako dalje, gde su neki moji prijatelji, neki su bili i profesori, me stalno gazili. A ja bio najbolji. I, al pakao, onda ponekad više ne možeš da izdržiš čoveče i kažeš, “pa dobro ljudi, o čemu se radi.” “Pa ja sam imao 100 poena, imao sam 95, prvi i sledeći, imao 50 poena.” I on kaže, “da, pričamo o običnom nekom ispitu programiranja na prvoj godini, nije to ljestvica koju bi ti trebalo da preskačeš.” E onda mi je uvek na pameti Peđa Mijatović. Peđa kad je bio u Partizanu, Ivica Osim je bio trener, i javna tajna je bila da ga je Švabo obožavao. Znači on mu je bio ubedljivo omiljeni igrač u timu. Ali je prema njemu imao kriterijume koji su deset puta viši u odnosu na bilo kojeg drugog igrača u timu. i do toga da je bilo ono javnog i maltretiranja, i ponižavanja, i kažnjavanja, i sve živo. I Peđa je vrlo teško trpio to i jednog dana je ono baš pukao potpuno i otišao je upravo kod Zečevića i rekao mu je kao “ne mogu više”. Znači jednostavno ne vidim nikakvu perspektivu što god napravim čovek me gazi, A Žarko je u tom trenutku morao da, znaš, s jedne strane bude pedagog, a s druge strane baš da ne pogazi što je Osim rekao. I on ga sasluša i kaže “dobro, ajde, razgovaraću ja sa njim”. I stvarno on posle toga pođe da priča sa Osimom i kaže mu kao “vidi, Peđa je bio, žali se, ne može, na ivici je pucanja” i tako dalje i tako dalje, a Osim njemu otvoreno kaže kao “ja u njemu vidim neograničen potencijal”. Ja ga volim više nego sve ostale, ali neću da dozvolim da to ostane na nekoj prosečnosti. Dakle, Peđa može ili da bude najbolji fudbaler na svetu, bio je drugi najbolji fudbaler na svetu u tom trenutku, ne u tom trenutku nego kasnije, ili može da batali fudbal, ili makar da batali Partizan i da ide negde u neku nižu ligu ili u neki niži rang. I nemoj više niko do kraja da je pričao sa mnom na temu Peđe Mijatović. E, imam i sad, a imao sam u poslednjih pet, recimo, godina, saradnju sa par nekih start-upova, gde sam opet na osnovu nekih međunarodnih programa dobio priliku da budem mentor. Sa nekima sam čak bio, da kaže, mentor u neformalnim relacijama, u smislu da nas ništa nije obavezivalo, ali sam i ja i oni osećali potrebu da bi mogli da sarađujemo. Iskreno kažem, vrlo je frustrirajuće jer u svakom trenutku sam ja osećao da to može i bolje i više i rezultati da budu bolji i njihova posvećenost i energija i sve, a njihov izgovor je verovatno bio da je to značajno bolje nego ovo što oni vide. Tako da tu sam i dalje romantik, znači i dalje ulažem značajnu energiju u taj dio, čak i kad nisu plaćeni angažmani, jer verujem da neke stvari i treba i mogu da se pokrenu iznutra. Da li sam dovoljno sazreo ili sam dovoljno ostario da kad vidim to u postojećoj kompaniji, više nisam lud da ulazim u takvu priču. 

Ivan Minić: Dobro. Ja još uvek jesam, ali ok. Znaš, vrlo često imam te situacije koje su mi super zanimljive, gde me tako pozove neko od prijatelja poznanika, da budem taj koji će pogledati stvar sa strane. I sad, pošto sam ja u principu jedan nervozan čovek, prznica i to sve, ja dođem se, sednem sa njima, oni ispričaju šta ima, ja pogledam, pitam par pitanja, kažem “to ne valja” i odem. I sad, znaš, dobro i “pa nije to ne. . .” Ne, brate, to je sigurno, znači vidi se iz aviona da to ne valja. Imate dve opcije. Jedna je da se pravite da to nije tako, druga je da pritisnemo to. I ovaj jedan me gleda i kaže “šta si ti, neki biznis-kiropraktičar.” U suštini, u malom sistemu, jako malom sistemu, gde je to par ljudi, da li je start-up ili je firma, ali je firma od par ljudi, ti sa strane, sa dovoljno iskustva, vrlo brzo vidiš gde je problem. I u velikom sistemu ti vidiš otprilike gde je problem, ali ne možeš baš da pinpointuješ jer moraš da se malo više investiraš, da malo više pričaš sa ljudima. Ona što bih voleo je da probaš da nam oslikaš, pošto kao što smo imali prilike da čujemo i u prethodnim epizodama, sad nikome nije jasno čime se ti konkretno baviš. Pa ako bi mogao malo konkretno da nam kažeš više o tome, naravno klijente ne moraš da otkrivaš, nije ni poenta u tome, nego prosto šta konkretno znači strategijski menadžment i konsulting u toj oblasti. 

ŠTA JE STRATEGIJSKI MENADŽMENT 

Vladimir Vulić: Pričamo sad baš o ovom delu strategije, kažem, u najširem, odnosi se na proces formulisanja strategije za naredni 3, 4, 5 godina period. To znači prvo preispitivanje vizije i misije. Dakle, mene ne treba da zanima da li je tebi kao nekom unutar kompanije potpuno ok to što vi trenutno radite i zadovoljavate se tim. To nije moj zadatak. Moj zadatak je da kao neko ko je potpuni, da kažem, outsider, znači potpuno sam spolja, trudim se da imam objektivan pogled na stvari. S druge strane, kažem, imam značajno iskustvo iz drugih industrija i iz drugih tržišta da vidim da li stvar koju mi radimo prvo uopšte ima perspektivu. Da li to treba da bude neki ozbiljan zaokret u smislu izlaska iz ove delatnosti kojim se bavimo potpuno u, recimo, petogodišnjem periodu i prelaska u neku drugu industriju ili delatnost. Da li treba da uđemo na nova tržišta sa postojećim proizvodom. Da li treba da lansiramo novi proizvod. Dakle, uloga je da što više pitam, i pri tome to je onako dosta traumatično iskustvo, jer ako ja postavljam, što bi ti rekao, kao nežni cvetić pitanja, od toga leba nema. Moja uloga je da budem… Jim Collins je jedan od najpoznatijih autora u oblasti strategijskog menadžmenta. I njegova teorija je da prvo moraš da sagledaš i prihvatiš brutalne činjenice, kako ih on zove. A to je ona najogoljenija moguća stvarnost. Ovo što si ti rekao, ovo ne valja i ja odoh. Pa tek kad svi zajedno prihvatimo da je to tako, e onda da vidimo gde idemo. Dogod nismo spremni da prihvatimo da nešto ne valja. Proizvod nema perspektivu, tržište nema perspektivu, tim, nema više perspektivu, ono što je poslednjih godina užasan problem, ne možemo da nađemo ljude adekvatne. Pričam o globalnom problemu, a kad ga svedeš na naš region, a pojedinačno na naše ove jadne države, to je užasan, užasan problem. I sad ti, da bi mi ostvarili, znači utvrdili smo na kraju koja je modifikovana misija, Formulišemo strategiju. U okviru strategije vidimo da nam je potrebna novi poslovni model, nova organizaciona struktura, pa sad to dalje razvijamo, ali nam treba, recimo, novi direktor marketinga, koji treba da ima potpuno drugačiji skup veština, koji treba da ima ozbiljno iskustvo, recimo, iza sebe, koji treba da ima ozbiljnu mrežu kontakata iza sebe. I onda kapiramo, to je ovaj dio sad sove, kapiramo da to ne možemo da nađemo. Olakšavajuća je okolnost čak i kad radiš i sa lokalnim klijentom, ali koji je mentalno malo otvoreniji da kaže “Nemam ja problem da u Crnoj Gori moram da zaposlim samo građanine Crne Gore. mogu da zaposlim iz okruženja, iz BiH, Srbije, Makedonije, a mogu da dovedem iz Mađarske, iz Jermenije i odakle god, e to već onda, recimo, sad drastično širi mogućnost da se pozicija pokrije. Pomenuo sam strukturu. Znači, rad na dizajniranju novog modela organizacione strukture. Što ne znači da ću u svakoj prilici – u većini neću – ja biti taj koji će stvarno kasnije da sprovodi implementaciju nove strukture. Tako je, ovoga otpuštamo, ovoga zapošljavamo, ovu poziciju ukidamo, ove dve spajamo u jednu, ove tri nove otvaramo i tako dalje. Dizajniranje novog poslovnog modela, to je nešto što mogu da radim ili radim i pojedinačno, kao samostalnu aktivnost, a može i da se radi u okviru recimo celokupnog dizajna strategije u naredne recimo tri godine. U okviru tog posla, da kažem, stratega, to su najčešće konkretne stvari koje radim. Sad, ima izuzetaka za, ili za klijente s kojim radim mnogo duže, pa onda prihvatam i neke operativnije stvari. 

Ivan Minić: Interventno nešto. 

Vladimir Vulić: Jeste, jeste. Recimo, od stvari tipa utvrdili smo u procesu dizajniranja strategije da bi bilo poželjno da u nekom trenutku ostvarimo saradnju sa start-upovima. Da počnemo da radimo ili da se pozicioniramo možda kao neki korporativni hub gde bi, znaš, pružali pomoć nekoj lokalnoj preduzetničkoj zajednici, da bi neki krajni cilj bio da možda u nekom trenutku identifikujemo projekat ili čak tim, bez ikakvog projekta, koji bi mogli da uvučemo u organizaciju. Bilo da investiramo, bilo da zaposlimo, bilo da bude spin-off kompanija ili što god. U takvim recimo slučajima, nekoliko puta je bilo primera, da onda prihvatim i da radim taj operativni dio u smislu ono najkonkretnijih mogućih stvari od oglašavanja događaja, serijala događaja ili čitavog projekta, preko prikupljanja prijava ljudi ili timova koji će da dođu, preko organizacije događaja, izbora mentora, mentorskog procesa, praćenja što se kasnije dešava ili tako, ili recimo ako potrebno je. . . Potrebno nam je da generišemo što je moguće više ideja, ali da probamo makar malo da ih operacionalizujemo za neki novi projekat u okviru kompanije. Imaš li kakvu ideju, možemo da napravimo recimo hackathon, koji će da pomogne u najranijoj fazi toga. I onda sa timom, kažem, do ono najkonkretnijih mogućih stvari sve organiziraš. ali to su uslovno rečeno izuzeci u odnosu na ovaj glavni dio posla. Tako da ako me random osoba ili random organizacija zove za takav dio posla, to u principu ne radim. Ali sa klijentima s kojima, što bi ti rekao, dubinski znam kako funkcionišu, onda možemo da dodajemo i taktičke ili operativne stvari koji će, ali da u krajnjem pomažu ostvarivanju one misije koju smo zajedno definisani.

Ivan Minić: Jedna stvar koju bih još voleo da probamo da objasnimo, odnosno da prođeš kroz nju je ok, postoji mnogo različitih načina na koji ti možeš da budeš uključen u neki proces, uvučen u neki proces, ali ukoliko si ti direktno kontaktiran od strane nekog biznisa, onda dolazimo do onog problema zamene sijalice. Najčešće, kako izgleda taj deo. Oni se jave, oni misle da su spremni, ali da li su stvarno spremni, ili nisu spremni, ili hoće da pričaju, da vide što su mogućnosti. Pa onda idemo dalje. 

Vladimir Vulić: Potpuno, što bih rekao, Jim Collins brutalno iskreno, najčešće se završava tako što oni pozovu, ja kratko preko telefona sa slušam i kažem “izvinite, ne može”. Znači, to je najčešće. E sad, kao što postoji onaj levak prodajni sa nekima, kažem “okej, to mi se makar na prvu loptu čini onako smisleno, ajde da se ipak vidimo ili ako ne možemo da se vidimo da bude neki zoom ili nešto, znači da sad ozbiljno popričamo o tome”. Pa ako i to bude ok, onda sad prelazimo već u sledeću fazu gde je jedan od uslova, ali obavezan ako je ovaj način saradnje, da ostatak tima kompletan, mora da bude moj. Dakle, tu ne dolazi u obzir da ako je ova vrsta saradnje direktno sa kompanijom, da tu može da se onda pojavljuje neki drugi konsultant, treći, pa neka marketinška agencija, pa ovo, pa ono. To ne može. Dakle, ako je kontakt direktan gde je u suštini ja onda moram da garantujem za rezultat, onda je jedini način kako, pričam sad o mojoj praksi, kako funkcioniše tako što je ostatak tima moj. To ne znači da svi ljudi rade kod nas ili su zaposleni kod nas. Znači, individualizam je ekstremno mali i mi se ponosimo s tim što je to jezgro tima malecko, ali je mreža saradnika prilično velika. I onda iz tog talent pool-a biramo ko su ljudi ili partnerske organizacije s kojima imamo saradnju da bi mogli da funkcionišemo, da ostvarimo rezultat. Dakle, treba nam marketinška agencija, super, ali neće to biti tvoja agencija. Znači, biće agencija s kojom ja sarađujem i u kojoj imam poverenja i znam da ne treba da prođe 15 dana da sad njih ubeđujem zašto je to bitno, da ne moram da pratim svaki njihov korak, da li će rezultati da se ostvare ili neće. E, u toj varijanti može da se prihvati i u toj varijanti već možemo da, da kažem, da prihvatimo, da garantujemo da će proizvod koji isporučujemo da stvarno bude nešto s čime ćemo sjutra da se ponosimo. 

VRSTE KLIJENATA

Ivan Minić: Koliko u sklopu onoga što si radio u prethodnih deset godina na tom polju, koliko su te neke self-made male, pa sad već ne toliko male firme, koliko su neke veće organizacije, koliko su neke multinacionalke koje imaju problem na lokalu ili na regionu ili bi prosto želele da imaju bolje rezultate. Kakva je struktura klijenata u tom nekom smislu. I koja su razlike između njih. 

Vladimir Vulić: Pričali smo i u prve dve epizode dosta o, da kažem, razvoju moje karijere. Ja sam počeo da, ne baš ovim poslom stratega, ali znači počeo aktivno, intenzivno da radim sa 18 godina. Znači to je bila nekad ’97. godina. I od tad do danas sam konstantno u biznisu, ali se moja uloga značajno menjala. Od toga da, jasno ti je, tad su to bili oni najniži mogući operativni poslovi koji postoje. I način dobijanja klijenata je bio neuporediv, u smislu da tada nije bio nikakav problem da ja, Nikola i Peđa, kao suosnivači tog biznisa, idemo bukvalno u grad od vrata do vrata, “Dobar dan, mi smo ta i ta ekipa, nudimo to i to, možemo li da pričamo.” Znači, govorimo o vremenu gde ljudi nisu znali što je internet. Znači, bukvalno nisu znali što je internet, a mi im nešto nudimo. Sad, što bi rekao Tufi sad priče u priči, sad moram da kažem zbog toga što je moj kum je nedavno specijalizirao internu medicinu. Sad neka, recimo, ’98. godina mi, kao glavni biznis za koji ljudi znaju, vodimo naš portal Download Zone, ali site biznis je digitalna marketinška agencija koja pravi sajtove i druga digitalna rešenja za sve ostalo. Jedan dio posla održavanja portala, posebno u startu, je bio da nađemo neke kompanije koje će da se oglašavaju. Sad možeš misliti kako to ide ’97. – ’98. godine, i nađemo lokalnu teretanu koja je u tom trenutku, ono, ubedljivo najbolja teretana u Crnoj Gori. Ponudimo saradnju, gazda kaže “momci, super je to, ali kao iskreno ne interesuje me, nemam para da dajem na oglašavanje, a kao bi nešto da napravimo.” I kao “pa dobro, šta bi da napravimo.” “Kao ja mogu da vam dam tri članske karte za teretanu za neograničen broj treninga.” I nas trojica se gledamo između sebe, znači niko od nas trojice ne ide u teretanu, što je očigledno. Ali činjenica je da ćeš u tom trenutku da na portalu ipak staviš neki banner gde ljudi ne znaju koliko neko plaća, dobijaš kredibilitet kod ostalih potencijalnih oglašivača. 

Ivan Minić: Osobito što je to najbolja teretana. 

Vladimir Vulić: Ubedljivo znači najbolja. I mi kažemo, dobro, može, znači to je dogovor i tako bude. Imamo tri članske karte, niko na to ne ide i pitamo sad brata od jednog od njih dvojice, kao pa bil ti išao, a on kaže pa ja svakako idem, svakako plaćam i to u neku tamo mnogo lošiju, kao bilo bi san da pređem tamo. Super, evo tebi članska karta. I on se ubija u teretanu, to funkcioniše, sve super, dok jedno jutro ne dolazi u teretanu i onaj dečko na ulazu koji piše, kaže izvini brate, moram da napišem. Gazda je rekao da moramo da vodimo evidenciju. Kaže, dobro, moram da napišem što si ti. I on kaže, pa dobro, napiši. A dobro, ali kao u kolonu, šta si ti. Kaže, pa dobro, napiši, Download Zone i to je to. Šta da napišem. I on kaže, pa napiši, Download Zone. A ne mogu ja to tako da napišem. Pa kaže, nego šta ti treba, pa kao šta ti je, koje je to zanimanje. I on kaže, pa to je portal na kojem možeš da nađeš softver u javnom vlasništvu, ništa sad po njemu nije jasno. I on kaže, a dobro brate, ali što je to. Pa on kaže, pa čoveče, to je internet, website, to je internet. Kako si rekao. Internet. Internet. Mogu li ja ovde da napišem da je tvoje zanimanje internista. Možeš. I mi dan danas, ja onako, dvadeset kusur godina, jedne druge zovemo internista. Sad kad je moj kum specijalizirao stvarnu internu medicinu, ovaj drug, naš brat od druga koji je išao u stvari, originalni internista, on kaže “pa šta se ovaj hvali sad, ja sam bio internista prije 20 godina”. E, to je kako su stvari izgledale. Onda vremenom, naravno, kako mi učimo, kako stičemo neki ugled, imidž, broj klijenata, veličinu klijenata, stvari se onda, naravno, da kažem, komplikuju. Povećava se veličina klijenta, menja se, usložnjava se naš obim posla, u nekom trenutku onda izlaziš van granica, onda dolazi moj angažman na fakultetu, pa onda dolazi Digitalizuj me, pa ozbiljna moja znanja iz oblasti strategijskog manažmenta i onda se naravno sa tim menja i portfolio klijenata. Ajde da se zadržim na period prije Helene i Katarine, jer ćemo imati poseban taj dio razgovora. Dakle, prije dece je, recimo, to bilo nekih 60% su, recimo, bile multinacionalke, bez obzira sad u kojoj državi pričamo.

Ivan Minić: Ali region. 

Vladimir Vulić: Pa dominantno je region, ali je sve. Objasniću kasnije. 20% su, recimo, mala i srednja preduzeća, a recimo 20% su start-up-ovi. Zašto sam se ograničio na ovaj period prije, i prije korone, a i prije dece, zbog toga što ti je sad već jasno da zbog porodičnih obaveza taj udio je morao značajno da se menja. S aspekta da produbljujem saradnju sa postojećim klijentima, sve teže prihvatam saradnju sa novim klijentima jer jednostavno nemam vremena. Dakle, ne mogu da prolazim kroz sve one faze posebno početne, na kojima si ti- 

Ivan Minić: Onboarding. 

Vladimir Vulić: Jeste. To je užasno komplikovano, užasno vremena. Naravno, neophodno je, ali već u ovoj fazi karijere trenutno, prvenstveno, nemam vremena za to. I druga bitna stvar je da se u zadnje, poslednje tri godine značajno promenio udio između konsultanskog dela i ovog speaking dela. To je otprilike bilo 50/50. Nekad bude možda malo više konsultinga, ali otprilike 50/50. U periodu korone je bilo značajno drugačije. Znači, tu je bilo neuporedivo više konsultanskog posla jer pričali smo, svi su sad hteli digital. “Jel ti to ono radiš. Digitalizuj me.” digitalizuj. E pa brate, ajde digitalizuj me onda, znaš, to internista. I onda su bilo ono, ozbiljnih digitalnih projekata. Tad je bilo dosta i za, čak i za malecke biznise, za male pekare, za male slastičare, za male prodavnice, mislim male, male aspekta ovih multinacionalke, a za lokalne crnogorske, srpske, bosanske, makedonske, hrvatske prilike. To su ipak neka, što bi ti rekao, srednja srednja preduzeća jer, znaš, ti imaš lanac slastičara i nastupa korona, država proglašava da se sve zatvara i ti u tom trenutku imaš ujutru nula eura prihod i perspektiva je da dok se to ne ukine, a niko ne zna kada će, će tvoj prihod biti nula. Jer niko ne može da uđe u slastičaru jer je zatvoren. E, onda, znači, tu već gubiš malo ulogu značajno stratega jer mora nešto u tom trenutku da se napravi. Znači moraš da imaš online shop koji će da se digne za čas, da bi firma mogla da preživi. E tu je opet moj princip bio isti, ako me zoveš i ko god da zove, to mora da se napravi, može, ali nemamo eksternih saradnika. Saradnike biram ja, odnosno bira naš core team i to je to. I isporučujemo rezultat koji će da funkcioniše. Poslednje tri godine, dve trudnoće, dve bebe, je prilično pomerila klatno na ovu stranu speakinga. Razlog je jednostavan. Ja nemam više u kontinuitetu toliko vremena da u toku dana mogu da se posvetim 4, 6, 8, 10 sati nekom projektu. A nisam od onih ljudi koji može baš da delegira sve, znači volim da znam što se u timu dešava. I s druge strane nisam neko ko želi da razvlači projekat beskonačno, pa ako ja znam da to može da se završi za deset dana, aj neka traje dva meseca. To znači da sam prešao na mnogo kraće aranžmane, Dakle, ako možemo nešto da završimo, recimo, do perioda tri meseca, super. Ako vidimo da će to trajati šest godinu ili više, u principu nisam spreman da se upustim jer znam da moj nivou prvo vremena, a onda samim tim posvećenosti ne može da bude ni izbliza kao što je prije bio. I onda ova varijanta angažovanja na pola sata keynote, sat vremena keynote, poludnevna radionica, celodnevna radionica, je nešto što je u ove tri godine mnogo više bilo zastupljeno, što ne znači, moram da kažem da se od septembra i to sad malo manje, malo više manje, ono da se klatno srećom malo vraća u drugu stranu, jer je institucija vrtića profunkcionisala, što znači da sad makar od ujutru do dva i po imaš neki značajan period vremena kad nešto možeš da uradiš. iz perspektive Vanje od prije pet godina, znaš, kao imaš vremena do dva popodne. Pa realno, probudiću se u 11, dok se otrijeznim, dok doručkujem, dok što. To je dva već prošlo, jer sam voleo obično da radim kasno popodne, uveče i onda do jutru. Al’ iz perspektive Vanje u ove dvi i pol godine, pričam sad o starijoj, o Heleni, da mi kažeš da imam svaki dan od osam do dva i pol, “Pa čoveče, to je potpuno neograničeno vreme za koje nešto stvarno možeš da napraviš.” To je bukvalno dar s neba. 

PROMENE U ORGANIZACIJI

Ivan Minić: Šta se još promenilo u toj organizaciji gde, suštinski, i kad putuješ negde, ok, možeš da putuješ. Ti, kao što ja volim da kažem, plaćeni koji je došao da odradi nešto i da se vrati, ali naravno da želiš da shvata neke interesantna iskustva, podeliš ih sa njim.

Vladimir Vulić:  Ja sam odrastao u jednoj, znači, sjajnoj, potpuno skladnoj porodici u kojoj se sve funkcionisalo, ali uprkos tome i ogromnoj količini ljubavi, bilo mi je potpuno neverovatno kad zovem predavača iz Amerike, Kanade, da ne pričamo o blizu tu, Britanije i tako dalje, da dođe recimo na spark. I on kaže, pri tome znači svi troškovi su pokriveni u super luksuznom morskom rezortu i sve. I on kaže, dobro, super, mogu da dođem. Kaže, doći ću ujutru, prespavaću, govoriću ujutru, recimo opening kino, ti popodne ću da poletim. Ja kažem, čeka čoveče, pa treba da letiš čitav dan iz recimo Amerike ili iz Kanade. Kad već dolaziš, onda budi onda budi 3, 4, 5, 6 dana. Gde ozbiljni ljudi i ozbiljni predavači koje mnogo cenim su mi govorili, kaže ne. Znaš, imam, što bi oni rekli, young family, mladu porodicu i svaki minut koji provodim sa njime je dragocen, a svaki minut koji provodim van njih, mora, ili debelo, mislim, mora debelo da se plati. Da li ga plaćaš debelo kešom il ga plaćaš na neki drugi način, nebitno što bi rekli, experience, to je sad već drugo pitanje. I kažem, uz svu ljubav mojoj porodici, bilo mi je malo neverovatno, pa kako, ne možeš dođeš s kraja na kraj planete da ostaneš. Sad sam ja postao taj lik. Od toga da, recimo, angažmani prije, recimo idem u Lim u Peru i ukupno sam angažovan pola sata. Znači taj kino to je pola sata, a ja putujem čitav dan, znači tri aerodroma promenim. Ja onda kažem, ok, može to, ali ćete vi meni u stvari da uplatite tamo mini odmor, pa ću ja da budem tri, četiri, pet dana i tako može. I kao, ok, sve je ok. Došli smo u stvari do obrnute varijante, da sad kad klijenti nude, kaže, kaže “E, imamo sjajan rizort, morski taj i taj, ti dođeš pet dana, možeš da povedeš i gospođu, ludilo, super”. Ja kažem “Dobro, kad ima ono poslednji avion da sleće, a kad je prvi da poleće, pa kao ovaj ujutro, ovaj popodne, e to mi uzmi”. I jer mnogo više me iskreno ispunjavaju njih dve plus, znači Jovana treća, nego bilo kakav mogući angažman. Ne znači da odbijam, u krajnjem moramo svi četvoro da jedemo od nečega, ali značajno menja. Prvo značajno je promenilo cenu, hajde da budem potpuno sad iskren. I tu je gospođa uticala prevashodno, jer u jednom trenutku je rekla ti kapiraš da sa ovim nivoom cene i ovim obimom posla mi tebe nećemo gledati. Što je u jednom trenutku mog života bilo fantastično jer sam bio sam. I sjajna je stvar da nisi nikad u Crnoj gori nego si non stop na putu, upoznaješ, učiš, novi klijenti, nova iskustva, nove prilike i za consulting i za speaking i sve. Onda u jednom periodu kad smo Jovana i ja bili sami, a zajedno, je i to bilo super jer svaki put kad ja ili ona imamo neki posao napolje, ovo drugo je gledalo u stvari da ide sa partnerom i to je funkcionisalo. E onda odjednom ne funkcioniše. Ja kažem, shvatam, al pa kao šta da radim. Pa kaže, jednostavno, mislim, sad ti si ona mudra, sova, strateg, tebi bi trebalo da bude jasno da trebaš da digneš cenu. E to su te situacije ono što pričam. Ja sad, uprkos svojim strategijskom menadžmentu, ali ne sagledavam sebe s polja iz daljine objektivno, nego sam ja u toj čauri. Ja kažem, dobro, a koliko da podignem. Pa prvi put 25%, pa 50%, pa onoliko posto, pa onoliko posto, u odnosu recimo na kad sam ozbiljno počeo da se bavim tim poslom, to je sad već puta četiri, a u odnosu recimo na samo prethodnu epizodu, to je puta dva. Ja kažem “Jovana, ali strah me, strah me je da više niko neće zvati”. I onda sad tu ide značajan deo  gde ona meni, sad je ona mudra sova, gde ona meni objašnjava zašto hoće zvati. I šta je to što ja radim, šta je to što ja nudim, odnosno što prodajem, gde to drugo može da se nabavi, odnosno najčešće ne može da se nabavi. I onda moj ultimativni, sad, iz ove perspektive, kad gledam ono, bio sam potpuno smešan. U tom trenutku si ipak prestravljen. Ja kažem njoj, dobro al ti shvataš da, znači, nebitno, pola sata mojih na toj bini je, recimo, tri ili četiri prosečne plate u državi. I ona kaže, dobro al zašto je to bitno. Zbog čega je indikator prosečne plate uopšte relevantan za ovo čim se ti baviš. A ja ono kao narodni čovek pa kažem “pa kako nije bitno, pa ljudi rade čitav mesec, za toliko ja ću dođem pola-“. Uz to imaš dodatne troškova aviona, taksija, hotela, što sve klijent mora da pokrije, tako da je to u stvari još više. I šta ako ne bude, Helena je već tu, šta ako od toga ništa ne bude, kaže “ništa ti ne brini” i stvarno je tako bilo. Sad, ti znaš koliko je moja gospođa ubedljiva, ali em što je potpuno pogodila, em što u čitavom procesu je, i to je nešto što recimo isto nismo pominjali, što bi u današnjih turbulentnih vremenima trebao da bude uloga lidera. Video sam da ste u poslednjim epizodama mnogo govorili o razlici menadžera lidera, ulozi lidera i tako dalje. I ima jedna rečenica koja me oduševila, kaže “glavni posao lidera bi bilo to project calm”. A ključna reč je project, znači ne da bude miran i smiren. 

Ivan Minić: Dok se sve raspada. 

Vladimir Vulić: Jer se i ti raspadaš. Znači ta varijanta da si kao ti sad smiren, cool, sve imaš konce u svojim rukama i to, to ne postoji. Znači tu se sve raspada i ti se raspadaš. Al ti mora – znači projekcija iznutra, ka s polja, mora da bude da ti unosiš mir, nebitno koja je to ekipa, da, biće sve okej. E ako ne možeš da projektuješ da će biti sve okej, to nije onda lider. To je, kažem, vraćam se na ono što ste vi pričali u prethodnim epizodama sa nekoliko gostiju, to je onaj najgori mogući birokratski menadžer koji je tu postavljen, ima titulu, prima platu i mora to da obavlja, ali ispod, dolje, niti ga ko tako doživljava, niti veruje u to što se priča.

Ivan Minić: A što je što ih ne vodiš sa sobom. 

Vladimir Vulić: Vodim ih vrlo često sa sobom, ali je specifičan aranžman. Kako funkcioniše. Varijanta da dođem na dan ne funkcioniše. To je premnogo lomatanja, za njih i nije opticaj. funkcioniše kad možemo da povežemo dva, tri, četiri, pet aranžmana u neki paket. I pretprošla je godine recimo kad je bila samo Helena, mi smo otišli iz Podgorice negde recimo u aprilu i vratili smo se u Podgoricu recimo negde krajem juna. Mi smo skoro tri meseca bili konstantno na putu, ali autom. Dakle, ja sam birao, znači na osnovu poziva, birao destinacije koje smo mogli da obiđemo autom. Dakle, ako sam danas u Beogradu, a imam poziv za pet dana u Veneciji, pa onda za sedam dana u Pragu, odnosno prvo je bila Bratislava, pa Prag, i to mogu da pokrijem u nekih, recimo, 10-15 dana, to može. Sad šta to znači. To znači čak i ako te zovne dugogodišnji klijent pa kaže “eh, sad nam trebaš u Istambulu”, to je u principu značilo da ja moram da kažem “ne, ne mogu”. Znači sa mnom je porodica, imamo tu turneju, turneja znači da ja danas ispričam nešto u jednom gradu, budem u tom gradu 3-4 dana, pođemo autom u drugi grad pa budemo opet tu 3-4 dana i tako dalje. Bilo je izuzetaka ako je u pitanju stvarno neki višegodišnji klijent s kojim imam čak prijateljsku saradnju, da onda oni ostanu u tom gradu, a ja ako ima direktna linija poletim za drugi grad, ispričam to što imam i vratim se recimo popodne nazad. Ove godine je sa Katarinom bilo malo kraće, dakle bili su jedna i druga sa nama, ali to je sigurno bilo recimo od 15. aprila, to je onaj high speaking season, znači april, maj i jun, malo kasnije smo krenuli u aprilu i mrvicu ranije smo se vratili u junu, ali smo svo vreme bili što bi ti rekao ono kao trgovački putnik. Tu je sve što treba, auto, njih tri i ja i onda od grada do grada. Što je neuporedivo drugačiji koncept nego ovo ranije što je bilo. E sad ti onda, ja sam i ovaj da kažem konsultanski dio koji je morao biti smanjen u tom periodu, jer, znaš, nije isto jesam li ja kući, pa radim u svojoj sobi, ili smo svi kući pa ja pođem kod mame i tate da se malo osamim da radim, a oni dođu recimo kod nas da pomognu oko dece jer mi treba tri dana ono stvarno rada od ujutru do veče. I varijanta kad smo sa decom u nekom nepoznatom gradu koji s jedne strane hoćemo da obiđemo, potpuno turistički, a s druge strane, znaš, kao klijent čeka da mu pošaljem prvi draft strategije za trogodišnje. što znači da ja, da bi samo pogledao to što je finalnu verziju koju je tim napravio, znaš, meni treba dan, dva, tri da ja to detaljno čitam, dorađujem , čujem se s timom, vraćam na doradu i tako dalje. I onda je po prirodi stvari moralo da bude smanjeno. Imali smo scene gde je jedna od njih u sali, imali smo scene gde su obje, pričam sad na decu, obje u sali, imali smo scene gde se Helena penje na binu. Imali smo biosi, imali smo scene gde Helena mora da bude kod tate u naručju, dok tata drži keynote. Imali smo scene gde, kad imam Zoom sastanak, njih dve lagano ulaze u sobu, pa onda oće kod tate i onda kaže “dobro, evo sad da predstavim nas”. Znači jedna od top 10 kompanija na svetu globalno, pa njihova filijala u Velikoj Britaniji, prvi sastanak u životu sa njima i Helena lagano ulazi, a ja bio sam gori nego onaj lik na BBC-u. S tim što sam ja suprotno reagovao, ja sam rekao “Dođi srećo”, seo je u krilu kao ljudi gledaju. Ja ju poznam, ona stvarno sedi tu mirno, malo dam joj neku igru, ti znaš da iza mene su sve neki super heroji i nešto, daš joj ono nekog baby Yoda, ona se igra svo vreme tu i sve bude super. Tako da se to. . . fun times. 

ANEGDOTE IZ GOSTOVANJA

Ivan Minić: Kada već pričaš o tom delu speakinga i putovanja i svega toga, jasno mi je da je tu bilo svih mogućih opcija i onoga što je bilo turistički obilazak i gomila nekih doživljaja i toga gde je to bilo samo napred-nazad, da znaš kako izgleda aerodrom i to je otprilike to. Ali šta bi tu izdvojio kao nešto što ti je bilo posebno interesantno. Nismo se toga doticali u prethodnim epizodama, ti jesi pominjao gde si pričao, ali nismo pričali o tome znaš koliko je to zapravo vredno iskustvo toga da, ok, vidiš sve te stvari, to je ok, ali da imaš nekakav odnos sa različitim kulturama, različite feedbacke, i u pripremi svega toga da dobiješ različite inpute, smernice i sve ostalo, a naravno da dobiješ taj feedback jer na kraju dana da bi bio dobar možeš da budeš najbolje spremljen, našpanovan i sve to super ukoliko ne reaguješ na feedback i ne prilagođavaš se feedbacku, to će da bude bezveze na kraju. Kako to, šta bi tu izdvojio. 

Vladimir Vulić: Ogromne, značajne su razlike u publikama. I sad ne pričam. . . Ja sam u ovom trenutku pričao 24 države na 4 kontinenta, od Perua do Tajvana. Sad jasno je čak i ko ne prati tu oblast da publike moraju da budu drugačije. Ali ja sad pričam o čak značajno manjim relacijama, od Makedonije do Slovenije, kolike su razlike u publikama, a ne od, recimo, Egipat, Tajvan, Peru. Znači, na značajno manjim uzorcima je razlike su ogromne. Negde je kultura takva da, što meni idealno odgovara, da želi da aktivno učestvuju u predavanju. Ti odlično znaš da su moje predavanja vrlo interaktivna, da ja očekujem konstantan učešća  i feedback od strane publike i da to onda čini moj nastup značajno boljim. I takva varijanta mi odgovara. ali ima, bilo je kultura gde ne mogu da kažem koja je zemlja u pitanju jer sam tamo pričao samo jednom, pa bi onda… 

Ivan Minić: Zna se gde je

Vladimir Vulić:  Zna se gde je, jeste, tako da će ostati neimenovana, gde je publika od prvog do poslednjeg minuta ostala ovako. Ja već posle pet minuta razmišljam ono da li da ja idem doma jer ovo očigledno nema nikakvog smisla, znači u suštini nisu učestvovali ni na nijednom onom mini kvizu, nisu ništa, kakvi smeh i to.

Ivan Minić: I onda se prolomio aplauz. 

Vladimir Vulić: Da bi ja- nikakav aplauz, kamo sreće da se prolomio. Ja pođem kući i kažem Jovani potpuno ubijen u pojam, znači ne znam sa šta se desilo, već sjutra u jutru stiže poziv od organizatora za narednu godinu, Dakle, preksjutra u odnosu na događaj, za narednu godinu za opening keynote. Ja u šoku, ja kažem, pa rekao, izvinite, moram da budem iskren. Ja nosim iskustva katastrofalna. 

Ivan Minić: Ja sam traumatiziran. 

Vladimir Vulić: Traumate- bukvalno, znaš. U igalo su morali na oporavak da me vode. I on kaže, feedback koji smo mi dobili je genijalan. Pa rekao, koji crni feedback. Tamo je bila varijanta, znaš, da ja sam tu kao neki autoritet na bini, oni to saslušaju, naravno, svo vreme oni to mozgaju i tako dalje, i onda pođu kod organizatora jer kao ja sam tu neka mnogo važna osoba i ne mogu da pričaju sa mnom. 

Ivan Minić: A i kulturološki verovatno ne izražavaju previše emocije. 

Vladimir Vulić: Verovatno. Iduća godina isto. E sad, ja sam iduće godine bio pripremljen da će to da bude ponovno traumatično iskustvo i opet sjutra dan zove organizator i kaže “pa ovo je bilo ludilo potpuno”. Ja rekao slažemo se da je bilo ludilo, ali rekao ne baš na taj način. Interesantno je recimo bilo iskustvo u Poljskoj, u Gdańsku, ogromna konferencija, infoshare, skoro pet hiljada ljudi, dvorana recimo hiljadu i po, dve hiljade ljudi i ja sam znao da ću imati govor, ali nisam znao, nisam imao pojma koji ću da budem po redu. Da bi, bukvalno par dana pred, izašla agenda gde sam ja opening keynote na najvećem stage, znaš, hiljadu i po ljudi, ja otvaram. Sad nije baš sve jedno, a onda vidim da je odmah iza mene Mark Sheiffer, jedan od najpoznatijih ljudi u oblasti digitalnog marketinga. Meni tek sad ništa nije jasno, rekao čoveče šta je ovo. I ajde, ti znaš da ja pravi štreber i da se ozbiljno pripremam kao na olimpijadu da idem i to bude stvarno super, spektakl potpuni i oduševe se i on i ja i sve bude super. Ja silazim sa scene, Mark Šefe, ne znamo se mi tada, to je mnogo prije Sparka što je on bio u Crnoj gori. Čovek zinuo, zinuo i na putu, znači ja izlazim sa bine, on se penje na binu i on kaže kao “svaka čast, ali neće baš meni biti lako sad”. Sad ja pošto je, ja već imam pakleni plan, pakleni plan je kad on završi da ga ja zovem da naredne godine on bude predavač na Sparku. Ja odmah kažem, a reko, ne, ne, ja sam bio samo predgrupa za glavni bend koji će sad da nastupi. I vidim ja, znaš, njemu odmah milo, naravno, on ime milion puta veće od mene, izdominira, završi, siđe Sabine, ja ga dočekam ovamo u backstage-u, pružim ruku i kažem, je li bila predgrupa okej za glavni. On se smeška i kaže, e, a reko, aj sad da se mi “Mi dogovorimo za ovo.” I onda mu objašnjavam. On kaže “ove godine ne mogu, iduće mogu. ” Odma zovi kad bude i stvarno iduće godine on otvorio Spark. Interesantna varijanta je recimo bilo u Kelnu u Njemačkoj. Ja sam dogovorio da dirigent i taj talgam, taj speaker, bude closing keynote na Spark. To je završeno. I izlazi agenda. Ja sam bio u nekoj trci. baš mogao da gledam ko su ostali govornici u Kelnu, izlazi agenda, ja vidim on govori u Kelnu, govorim i ja. Ja oduševljen, ništa ja, niti mu se javljam, niti pišem, ništa, ništa, ništa, ništa. Završim ja, moj govor, on u publici, završi on govor, ja u publici, on si lazi, ja prilazim, čestitam, kažem, bilo je super. E, rekoh, sada se predstavim. Rekoh, čuo sam da idete u Crnu goru i on kao, kako vi to znate. “To još nije objavljeno, čak su mi upozorili da ne pričam dok ne bude objavljeno”. Pa rekoh, “Ja sam te zvao, čoveče”. Tako da, ono, knjiga može bukvalno da se napiše o tim doživljajima. Tajvan je bio isto potpuno neverovatno iskustvo, jer to je meni bio prvi put čak i turistički da idem u Istočnu Aziju i onda realno nisam baš znao ni šta da očekujem, ni kulturološki, ni nikako. ali je bilo super iskustvo. Bilo je aspekta putovanja i mnogo loših iskustava, tipa da presedaš pet puta pa se let otkaže, pa te onda na carini maltretiraju po dva sata bez ikakvog razloga. Bila je scena da ja imam u ručnom prljagu oreo keks, a oni, ne govoreći meni zašto i kako, dovode specijalce, bombskod, pse koji i njuškaju drogu i tako dalje. Zašto za. Kad se sve završilo, oni meni kažu, zato što jedan od načina šverca je da razdvojiš dva kolačića, da drogu skuvaš na način da izgleda ka ono belo punjenje orea, da sklopiš, da vratiš u oreo. I on meni kaže kaže “a šta vam je ovo u ručnom prtljagu. ” Prije svega ja kažem “pa Oreo keks”. “A vi volite Oreo keks. ” “Volim i ja, ali nije samo što ja volim, vole i kući. ” Reko mi “nemam Oreo još uvek u tom trenutku na Balkanu” i reko “onda donosim prijateljima, porodici. ” “A baš svi volite.” Pa reko volimo. I onda ide čitavo to maltretiranje sve i tako dalje. Bilo je varijanti  da recimo idem, da budem closing keynote u državu gde mi, gde zovu me u poslednjem trenutku, ja prihvatim i tek naknadno vidim da za poslovno putovanje je neophodna viza. Ali za turističko nije neophodna viza. Ja zovem organizatora i kažem jasno ti je da u Crnoj Gori nema ambasada takve države. 

Ivan Minić: Dobro, vidi, Kina ima tu vrstu problema. Mi kad smo išli na Svetsko u košarci, i to je bio pakao. Kao možete da odete, a gde ćete da završite, kao ne znam. Šta ćeš da radiš bez novinarske vize, ne znam.

Vladimir Vulić: I ja kažem, jedino mogu tu, turistički nemaš problema. A rekao ima problem, pošto je high level meeting, vi ste insistirali da u odnosu na moj standardni dress code, ja moram da obučem odelo, kravatu i tako dalje, što znaš da inače ne radim. Kaže “Dobro”, pa rekao “Šta ako me neko zaustavi na carini i pita me što si ovde, ja kažem turistički, on kaže pa što to su ti odelo kravate i cipele”. Pa nema veze, i to se stvarno desi. Znači on kao “Što” pa rekoh “Došao sam turistički”. “Dobro, pa gde ideš. ” “Sada, vrlo onako egzotična je destinacija”, pa rekao “Tu, u tom gradu”. “Dobro, kao obilaziš nešto. ” “Ne, ne”, rekao “Čuo sam da je baš grad super i tu”, pa kao niko ne ostaje u gradu. Pa rekao, meni se sviđa tu. I ja volim da se sredi. I baš se. Kaže, dobra ajde otvorite kofer, ja otvaram kofer, novo delo, kravata, sve, a kaže ovo, pa rekao, to uveče u klub kad izađem, rekao, ja volim. Tako da od ovih speaking varijanti do ovih, da kažem, turističkih, zaključno sa ovim carinskim, bile ono svakakvih tu priča. Najljepše, mislim, generalno najljepše uspomene su kad na konferenciju poznaš nekog predavača ili kasnije klijenta s kojim sklopiš prijateljstvo i budete u odnosima. Ako sad gledamo ovako iz uže perspektive, meni najdraže varijante su kad delim scenu sa nekim postojećim predavačem sa Sparka, ili kad delim scenu sa nekim ko me toliko oduševi da ga onda pozovem da bude predavač na Sparku. 

STATUS SPARK.ME

Ivan Minić: Kad već pominješ sve to, u trenutku kada epizoda izlazi, mi smo zašli u 24. Snimamo u decembru zbog tvojih obaveza i svega, ali izaći će posle nove godine. 2023. nije bilo Sparka. 22. smo bili dole, videli se, bilo je sve lepo i sjajno. Sve što znamo je da je za sada ta priča on hold. Šta bi trebalo da znamo dalje od toga. 

Vladimir Vulić: Situacija emotivno, ne za mene nego za sve članove tima, je, ono blago rečeno katastrofalna, jer znaš i sam da je prije toga bilo dve godine korone. Znači imali smo dve godine korone koje su nam pakleno teško pale, pa smo onda uspeli da napravimo konferenciju uz mnogo muke, ali da izvučemo priču i užasno kratkim rokom sa hiljadu nekih problema. A onda je u stvari plan bio jer je već sve bilo postavljeno za narednu godinu. Dakle, ta godina se desila jer je morala da se desi, a onda je naredna ova, 23. trebala da bude ono stvarno potpuni spektakl. Ne mogu baš mnogo ili ni malo da pričam. Ono što je, da kažem, zvanična verzija je da je u stanju zvanične hibernacije, aj tako da kažem. Neki smo medo koji je upao ne baš u zimski, nego i u ljetnji i u zimski san. Da li će se medo probuditi, pa ćemo se opet u maju ili eventualno u junu družiti, naredne godine, tu u ovom trenutku potpuno iskreno niko ne zna. Ono što je meni drago, s jedne strane je da je naša ekipa potpuno spremna da, kad dobijemo zeleno svetlo, to realizuje, a s druge strane da ono što se dešavalo i u toku pandemije, a to je da govornici i agenti konstantno zovu. I onda imamo govornike koji su trebali da budu govornici ove godine, koji non stop zovu sad, malo je bez veze situacija jer ne možemo da im potvrdimo da biti ćeš govornik 29. maja 24. nego je sve i dalje, da kažem, on hold, ali je sad već jasno da čak ne samo u našem regionu i ne samo kod ljudi koji dolaze na Spark, nego da je postala ozbiljna stvar prestiža u međunarodnim speaking krugovima “Da li ćeš da budeš govornik ili nećeš.” Gde je sad, znaš, u nekim varijantama malo radi sujeta između njih, jer te ja zovem prvi put 24. a vidim neke moje kolege su bile prije. I onda se sad postavlja pitanje “Pa što nisi zvao mene prvog.” gde se onda ja onako dosta uspešno vadim na priču da si ti ljudska gromada veličine i da smo u stvari mi gradili čitav infrastrukturu da bi mogli da dođemo do tebe. 

01:19:13 SPORTSKE PRIČE  

Ivan Minić: Tema koje se nismo dotakli, odnosno jesmo se doticali, ali se nismo njom bavili, a mnogo nam je važna  i jednom i drugom. Ja udavih ovde ljude svojim metaforama i poređenjima iz sporta, a mislim da si ti sjajan sagovornik za takvo nešto, te 250. epizoda ide, ali na prilike da o tome malo više pričamo, jeste upravo taj moment da pričajući sa ljudima koji su imali neke sportske karijere. Sad, koliko uspešno je to, to ne mora čak ni da bude toliko presudno, ali ko imaju neku vrstu ozbiljnog background-a u sportu, njihovi poslovni rezultati su obično značajno iznad onih ostalih ljudi. I baš sam juče pričao sa jednim krugom prijatelja, gde jedan sjajan čovek, potpuno ozbiljan, sa osmehom, ali potpuno ozbiljan, rekao Ja kad hoću da vidim kakav je neko čovek u životu i u poslu, ja ga pozovem na basket i meni je posle pet minuta sve jasno. Sa čim se potpuno slažem. 

Vladimir Vulić: Potpuno, apsolutno. 

Ivan Minić: E sad, jedan od načina kako si ti i ja, ali naravno mnogo više ti kroz svoje aktivnosti, stvarao neku vrstu emotivne povezanosti sa publikom, posebno na ovom podneblju, jesu upravo te sportske priče. Zato što, jebiga, kad nemaš ništa drugo, a imaš to i imaš čega da se sećaš, a nešto i da sada proživljavaš, to je jako važno. Mi smo svi odrasli sa tim da su nam uzori bili sportski. Sigurno ne svi svi, ali svi mi koji o tome pričamo, da smo se nešto u životu pitali, mi bi jurili neku loptu, ne bi se bavili ovim čime se bavili. 

Vladimir Vulić: A niko se ne rodi i kaže “Želim da budem management strateg”, to definitivno. 

Ivan Minić: Pa možda u Crnoj Gori. Znači, ne znam. Koliko ti. . . Kako ti vidiš tu korelaciju i kako je objašnjavaš. Znam koliko puta, recimo, posebno kada je u pitanju to nešto kao, nazovi team building aktivnosti, rad na timskom duhu, gde dovedeš čoveka koji je bio na deo nekog tima ili formirao neki tim i može da dođe koji god hoćeš konsultant na svetu da ti priča o tome kako to funkcioniše, Simon Sinek da ti ispriča koga ja obožavam i način na koji priča i primere, sve to super. 

Vladimir Vulić: Ali jesi li bio na olimpijadi Simone Sineče. 

Ivan Minić: Znaš, ima naravno i ne znam, velikih trenera i nisu svi veliki govornici i ne zanima ih da se bave time. Neki jesu, neki su fantastični, ali to životno iskustvo koje ti oni prenesu, kako se pravi ceo taj proces je meni uvek neprocenjivo značajno, zato što s time mogu da se povežem. Znaš, kad mi Sinek priča o tome kako inovacije u Microsoftu i inovacije u Appleu nisu iste, ja kao da da da, kako ne. Kako ne. Ja svaki dan jednu pa drugu obiđem, pa onda idem dalje. 

Vladimir Vulić: Samo moram sad kao Tufi onu priču u priči jer sam zaboravio jedan sjajan primer za doživljaj sa ovih predavačkih varijanti. Nedavno sam bio u Bjelorusiji. Jedna, znaš da ne mogu da kažem koja je kompanija u pitanju, ali jedna od deset najvećih kompanija na svetu ima filijalu u svim državama. Ja sam sarađivao s njima na drugim tržištima i ispostavilo se to super i onda su me zvali da imam closing keynote na njihovom događaju u Minsku. i sve super, ja oduševljeno, kažem naravno da, mislim, pri tome plaćaju fantastično, nisam bio ranije u Bjelorusiji, sve, mislim, šta ima tu loše. E pa kaže, znaš, samo jedna sitnica. Pa reko, šta je sitnica. Pa kaže, mi smo američka kompanija, pa reko, dobro, a Amerika je uvela sankcije Bjelorusiji. Pa reko, dobro, ali vi poslujete. Kaže, da, da, sve mi poslujemo, sve je super, Ali, dobro, pa šta je drugi, ima li još neki problem. Pa kao ima. Šta je problem. Pa kaže, i Crna Gora je uvela sankcije Bjelorusiji. Pa reko, dobro, ali šta onda. Pa ne možeš da ideš direktno za Bjelorusiju. Nego ideš za Istanbul, ali samo kao za Istanbul. Znači kupiš. . . 

Ivan Minić: Nemaš connecting flight. 

Vladimir Vulić: Nema kakav crni connecting flight. Znači ideš u Istanbul i izađeš s aerodroma. A onda se vratiš i ideš iz Istanbula za Minsk jer Turska nije uvela sankcije Bjelorusiji. Ja u trenutku ne kapiram da američka kompanija dominantno radi sa zapadnim svetom gde ove informacije su dovoljne da više niko iz kuće ne izađe od govornika, ali imajući u vidu da smo i proživeli 90. i sve ostalo i ja ono, znači ne kapiram u čemu je problem. I sve to ja odradim, sve bude super, dođem u Minsk. Noć prije toga oni insistiraju da imamo generalnu probu, ok, ali kaže moramo da imamo kompletno, sad reko ja ne radim javnu generalnu probu pred vama, posebno ne ako su tu ljudi iz kompanije da čuju materijale, jer će onda svi ovi interaktivni momenti da propadnu. Kaže “Ne, ali imamo dvoje ljudi”, kaže “Pred njima moraš.” A ja rekao “Zbog čega. Zašto.” Nije taj dio. Znam na što misliš, ali nije to. Nego je varijanta, zbog sankcija. Dio sankcija pokriva napredne digitalne tehnologije, koji oni, bez obzira što imaju, u svim državama, ne smiju sad da koriste u Bjelorusiji, jer su uvedene sankcije. I onda, pošto ću ja da pričam o digitalnoj transformaciji i inovacijama, oni moraju da provere da li ću da pomenem te tehnologije. Jer ako ih pomenem, to potencijalno potpada pod sankcije. I okej, prošli smo mi, očistili smo par nekih primera koja jesam imao, ne znajući za taj dio, i sutra je bio potpuni spektakl uz sva ona, sad, kulturološka njihove uvode, kao znaš ti si verovatno navikao više na zapadnu publiku, naše iskustvo ovde, da se oni, znaš, ne uključuju, ne javljaju, poštuju taj neki formalni autoritet, to sam ja u prvih minut uspio da prevaziđem i onda je bio spektakl potpun. E sad da se vratimo na ovaj sport. Tu je, hvala tebi na uvodu i na ovim lepim rečima, ali tu su mišljenja podeljena. Ako pitaš moga tatu, tata će da kaže da su moji sinovi, misleći i na brata Nikolu, da su moji sinovi se bavili naukom, 20% koliko prate sport, do sad bi dobili Nobelovu nagradu. 

Ivan Minić: Slažem se. 

Vladimir Vulić: A s druge strane, ako pitaš našeg zajedničkog druga, Tufija, Tufi  kaže, znaš kakav ti je Vanja. kaže on je stvarno, intenzivno, maksimalno pratio sport negde do početka 90-ih. U stvar, kad bolje razmislim, kad je Magic Johnson izašao na konferenciju da kaže da je dobio sidu, Vanja je rekao “Eka, ne može više Magic da igra, neću ni ja da pratim ništa”. Mnogo pratim sport, ali sad da se ogradim. Uglavnom ili isključivo pratim sportove sa loptom, prevashodno košarku i fudbal, pratim pomalo i vaterpolo i odbojku i sve, ali zašto ovo naglašavam. Zbog toga što Nikola, ne brat, nego drug koji je suosnivač i drug iz detinjstva, suosnivač bio u download zoni, je recimo kao naš Erceg potpuno zaluđen za auto-motosportom. Ja o tome ne znam ništa. Shvataš, ja, Nikola moj recimo obožava šah, ja o tome ne znam ništa, mislim, ja znam da ga igram amaterski, ali o ozbiljnom svetu profesionalnog šaha ne znam ništa. Tako da kad kažem da obožavam sport, da malo ipak suzim to polje delovanja. E sad, u okviru tog, da kažem, sporta, gde vidim paralele mogućnosti prenošenja znanja, saradnju i tako dalje, je na dva nivoa. Jedan nivo je ovaj uslovno rečeno očigledni, to je ovaj ljudski faktor, priprema, motivacija, izvođenje, formiranje tima, liderstva itd. I to je ovo što najčešće podrazumevam. A drugi dio su prakse, procedure, politike i slične stvari. Iskreno o tome dugo nisam, prvo nisam znao, onda nisam ni razmišljao, dok dosta radim za farmaceutsku industriju i onda po prirodi stvari moram da se usavršavam što je više moguće u toj oblasti, jer sad već pet godina traje ta saradnja i moram ja da sam u toku sa svim. Imao sam jedan primer iz Formule 1, koji je primer za Formulu, nema veze nikakve sa farmom, i jedan lik digao ruku i rekao “dobra, ali zašto vi nama to pričate i kakve to sad ima veze sa farmacijom.” Sad ja sam probao na nivo ne mudre sove da objasnim konceptualno kakve to veze ima sa farmacijom, ali odgovor njemu nije bio zadovoljavajući i on je tražio nešto vrlo specifično što ja nisam mogao u tom trenutku da mu dam. I onda sam onako malo i nervozan i revoltiran. U narednom periodu stvarno intenzivno pokušavao da nađem neku direktniju vezu. I ne da sam je otkrio, nego video da postoji ozbiljna veza. Konkretno, recimo, jedna bolnica u Bristolu, intenzivna njega, imala je ozbiljan broj grešaka, propusta u procedurama. Znaš, trka, frka, ogroman stres, pritisak i ljudi griješe. I onda su rekli daj kako da smanjimo drastično ovaj broj grešaka. Interno više mi ne možemo bolje. Ajde da vidimo da li neko eksterno može da nam pomogne. I onda su malo razmišljali. I neko je rekao, dobro, kad pomisliš na brzinu, na ogroman pritisak, na marginu greške koja je skoro nepostojeća. Što vam prvo padne na pamet. I znaš, i sad neko pominje kardiohirurga, neko vam kaže “ne, ne, ne, daj da razmišljamo izvan medicine, izvan farme, izvan toga”. I neko kaže “Formula 1”. Kaže “zašto Formula. Zbog pit stopa”. Dobro. Ko je u ovom trenutku, u ovoj godini prvak u Formula 1. Ferrari. Je li možemo da uspostavimo kontakt sa Ferrarijem i da probamo da prenesemo iskustva iz pit stopa u našu intenzivnu njegu. Sad, to je malo trajalo, uspostavio se kontakt i tako dalje, i oni stvarno dovedu… Znači, prvo ih pošalju u Italiju, sad bi Erceg znao i kako se zove i grad i sve, živo. . . 

Ivan Minić: Modena. 

Vladimir Vulić: Modena, eto. I da vide na licu mesta kako to izgleda. Pa da prođu obuku tamo, a onda Ferrarijev pitstop tim poveo u Bristol. I radili su na, opet strateg, na u stvari redizajnu procedura i strukture u okviru intenzivne njege. Gde se pokazalo, znači potpuno nadrealna stvar, da je inovacija broj 1 u bolnici bila, znaš onaj što ga zovu sa lizalicom što drži znak stop ispred. E to. Šta se dešavalo. Mi radimo u intenzivnoj njezi. I neko pomisli da je sve završeno i krene da gura kolica. Neko misli da je završeno pa izvuče iglu. Neko misli i broj grešaka je bio ogroman. Bilo je tu hiljadu stvari, ali najveća inovacija koja je najviše smanjila broj grešaka je bila da su bukvalno postavili lika sa znakom stop, kao u Formuli 1, koji prati sve i kada on vidi da je sve završeno, on kao u Formuli 1 diže znak stop i kolica kreću dalje. Tri puta je, znači ne 30%, nego tri puta je smanjen broj grešaka. E onda je posle par godina druga bolnica, takođe britanska, pročitala za taj slučaj i oni rade, dečija je bolnica, i rade reanimaciju beba kad se rodi. Znači, ako se beba rodi sa ozbiljnim srčanim poremećajem, u trenutku rođenja moraš da joj radiš reanimaciju i broj smrtnih ishoda je značajno veliki. E oni su pitali, dobro, ko je u ovom trenutku najbolji, a da imamo pristup njemu. I ispostavi se Britanci, znači McLaren, naprave istu varijantu, nisu zaključci bili isti procedure, isti redizajn, isti proces je bio isti, ali zaključci su bili različiti u odnosu na Ferrari. I broj smrtnosti dece koja se reanimira je smanjen 2,5 puta. Ja sam bio s jedne strane prvo oduševljen kakve priče sport i preuzimanje ne ovog ljudskog faktora, nego ovog, da kažem, tvrdih stvari iz strategije o kojima mi ne razmišljamo da postoje u sportu. A s druge strane, bio sam presrećan da na skoro svakom sledećem događaju u radu sa ljekarima ili farmaceutima, mogu da kad ispričam ovu priču za formulu, kažem “e, a neki od vas se sad verovatno pitaju kakve ovo veze ima sa medicinom i farmom. E, ima ovakve veze”. I onda potpuno izdominiraš sa ovom pričom i onda ljudi shvate da svaku sledeću priču koju im ispričaš, Možda u trenutku ne mogu da vide direktnu vezu, ali je to ono otvaranje malo mozga da bi ukapirali o čemu se radi. I da se onda sad vratimo na ovaj naš, da kažem, očigledniji dio, a to je igra s loptom, odnosno ovaj ljudski faktor. 

Ivan Minić: Znači, imaš taj moment koji postoji u određenom setu sportova, obično individualnih, ali ima i nekih koji nisu individualni gde kao ako ne znaš ništa o tome, ali znaš da se ljudi vrte kolima po tanjiru, znaš što ja volim da kažem, po lavoru, kao ili ne znaš ništa o streljaštvu i streličarstvu, ali znaš da je cilj da se x puta pogodi u metu. I kao, šta, ko je najčešće onaj koji je ili najbolji ili u najboljih nekoliko, jer možeš da imaš neki fantastičan performance. 90% slučajeva najbolji je onaj koji je napravio najmanji broj grešaka, odnosno najmanje odstupanje od prosečnog kruga. Gotovo nikad nije onaj koji odvozao najbrži krug, jer on je odvozao jedan najbrži i u sledećem se slupao. Nekada, sećaš se i ti, Huan Pablo Montoya. Svi smo ga obožavali zato što je dijabola, a- 

Vladimir Vulić: A to je ovaj period prije Magica, tako se seća. 

Ivan Minić: Posle, posle. Ako da znaš taj momenat gde prosto Znaš, on je fantastično brz, neverovatan u nekim krivinama i sve, ali na sto krugova u jednom trenutku napravi grešku koja ga košta svega toga što je zaradio u međuvremenu.

Vladimir Vulić:  Ja se do sad grizao za jezik da probam nekako da ovaj epizoda prođe bez mog voljenog kluba, ali ti konstantno me provociraš, pa moram. Znaš kako Željko, skoro je bilo, kako Željko kaže za Aleksu, znaš, Aleksa je kao prvi strelac  Španske lige došao u Partizan, tamo igrao beka šutera, sad to je bitna stvar koju odmah možemo kao lekciju iz sporta. Kad je došao, Željko mu je rekao, ako se nadaš da ikad igraš za reprezentaciju, Aleks je rekao “To mi je san”. Kao back shooter to nikad nećeš moći. Tu imaš Bogdana, imaš ostale i to zaboravi, niko te nikad neće pozvati.

Ivan Minić: Ili bar nećeš biti prvi drugi. 

Vladimir Vulić: Pa bićeš tamo možda za neke prozore zamene ili tako nešto. E, gde te ja vidim, što je sad opet znači ona uloga mudre sove i postavljanje konstantnih pitanja i redizajn procesa, ja te vidim na play-u. Sad, kako dobijaš onaj tvoj bain da čoveku koji je prvi strelac, objasniš da on više neće to da igra, nego će da sad bude play i da treba da razigrava. 

Ivan Minić: Ali play sa primarno defanzivnim zadacima. 

Vladimir Vulić: E, a onda dođeš u reprezentaciju, patikari i Pešić kaže ti ćeš sad da budeš pitbull. “Kako čovek će pa znati, daj mi dajme, jel’ vidiš ti i mene, makar da virnem na koš.” Aleksa Čudo je napravio na prvenstvu i bili su oni mimovi, ko je najbolji defanzivac na perimetru i tako dalje. Vraća se u Partizan, dočekuje ga ogromna slava u Srbiji, o kojoj je mogao samo da mašta prije toga, vode ga po osnovnim školama, znači čudo, mislim kakav je on skroman lik, to je verovatno i te kako ga je smaralo. Ali tako je i onda dobija neku poštedu u klubu i konačno nastupa. Logično da posle takvog prvenstva gde se istempirao forma za prvenstvo, mora da dođe do nekog pada forme. Sada imao je on tu fantastičnih i nekih partija, ali imao je i katastrofalnih poteza. A onda Željko izlazi na konferenciju za štampu i kaže ključnu stvar. To je ovo sad što si ti pričao za Montoju. Aleksa je fantastičan, genijalan, može da uradi sve. Ali, isto tako fantastično pravi i gluposti. A njegova uloga kao trenera je posebno za Pleja. Da mu ne igraš od sjaja do očaja. Znaš, jedan napad fantastičan, pa dve lopte prodaš itd. Nego da se to malo ispegla, pa da budeš i neka malo dosadnija varijanta tipa s Lukasa, ali da znamo da isporučuješ 95% toga što možeš na svakoj utakmici. A ne 100%, pa 20% i da gatamo što se od tebe očekuje. 

Ivan Minić: Ima različitih igrača i različitih profila. Ono što je meni uvek bilo fascinantno, recimo u periodu dok je Radonjić trenirao Zvezdu, jer sam bio na neki način uključen. 

Vladimir Vulić: Jer je to jedini period kojeg se, Rado, sećaš.

Ivan Minić: Sećam se ja i drugih, ali tu sam imao prilike da vidim kako stvar izgleda mimo utakmica. I, ok, trenirao sam košarku, bio sam na mnogo treninga ozbiljnih ekipa, nikada nisam video takav intenzitet treninga kao što je bio kod Deja tih par puta koja sam bio na zatvorenim treninzima koji nisu za novinare. Na novinarskim treninzima je to potpuno drugačije. Ali na ovim treninzima to je neverovatan pritisak, neverovatna brzina svega kako se šta odvija, do koske, do mesa. I kao, ali što to radite. Pa kako drugačije misliš da on sutra izađe i bude spreman da igra sa tom Barcelonom, sa tim CSKA, sa tim. Nebitno. Sa tom Cedevitom koja je došla, naložena da proba da napravi rad. 

Vladimir Vulić:  Samo meni proba nemoj Cedevitu da pominješ, molim te. Te traume su i dalje sveže. 

Ivan Minić: Ali to mi je, recimo, bilo fascinantno. I baš sam slušao dosta kroz košarkaške podkaste i kod Mileta najčešće i na drugim mestima igrača koji više nisu aktivni, koji su u penziji, neki su treneri, većina nije. Većina je tu na nivou ljubitelja košarke koji to prati, koji prepričavaju svoju karijeru I kako im je bilo, u zavisnost od toga kakvi su temperamenti bili, znamo ko je kakav igrač bio, kako im je bilo sa kojim tipom trenera. Da je ne znam, zna se da je Zmago kad je došao u zvezdu, ima neverovatno visoke zahteve, da je bilo takvih trenera u našoj košarci dosto, da imaš u druge strane trenere koji su potpuno drugačiji od toga. Ataman se ne bavi ekipom na operativnom nivou, možda ne trenira niko ništa, on te očekuje na utakmici, ako isporučuješ, isporučio si i u principu ga baš briga. Baš sam slušao Čedu Vitkovca, koji prepričava kako.

Vladimir Vulić:  I mi smo prostili ružnu prošlost. 

Ivan Minić: Pa dobro sad. Kako je bilo u trenutku kada on sad već relativno zreo je igrač i dolazi Peković. I tu je i McCaleb. I kod Duleta imaš određeni način kako se radi, posebno sa mladim igračima postoji neki standard i način ponašanja i šta se toleriše i šta se ne toleriše. I prepričava sad scenu kao jutarnji trening koji je, ne znam, od 8, i svi znaju da je Nikola bio do 2 u kafani, došao u 8. i pokidao je na treningu, kao i svaki put. I Dule ga pita “A jesi do dva noćas bio u kafani.” “Nisam.” “A nisi. Onda ok. “I svi znaju, i Dule koji kaže ‘Ja to ne volim, ali on svaki put uradi sve kako treba. Njemu je dozvoljeno.’

Vladimir Vulić:  Dve priče direktno vezane za to. Znači jedna je isto košarkaška, ali iz NBA-a. Znaš sigurno, doživljaj. Chicago u zlatno doba, dakle, Phil Jacksona i Jordana. 

Ivan Minić: Delim se odmah. 

Vladimir Vulić:  Jeste, jeste. Gostuju u Phoenixu. Imaju trening popodnevni i završava se trening. I važna utakmica. I Phil Jackson kaže, e, u toliko i toliko je ono što bi rekli povečerje, svi idete u sobe, hoćete li da spavate ili nećete, to je vaša stvar, ali svi idete u sobe i nema da se izlazi iz soba. Je li jasno. Jeste. A kaže, a ti, kaže Steveu Keru i još dvojici mladih, kaže, a vi ostanite. I sad Steve Keru već drhti kao šta će sad šef od mene. Dođite, oni prilaze, on kaže ‘E, vi idete sa Rodmanom noćas u Las Vegas’. I kaže, sad Steve ga prekida i kaže ‘A, coach, pa rekao si da svi idem u sobu’. Kaže ‘Da svi idete u sobe, ali pošto ja znam da će Rodman svakako da ide u Las Vegas, onda vas trojice idete s njim u Las Vegas i jedini, znači neka radi što god hoće, vaš jedini posao je da ga dovedete nazad u Feniks’. I kaže Steve Kerr ‘Ok’, kao mi pošli s njim tamo, pakao sad nije ni smio da priča što se sve dešavalo. Kaže ‘Dolazimo ujutru i tipa trening, nebitno, 7-8, mi dolazimo nagrđeni, ne možemo više put do tamo, nazad, katastrofa ugaženi. Mi tamo, kaže, Rodman već u golu vodu trenira već punih sat vremena’. I kao mi je ovako kao o čemu se radi, a Phil Jackson prilazi i kaže ovo kao što je Dule rekao, ‘Jel’ vama jasno zašto on može da ide tamo.’ Slična varijanta se meni desila. Ja sam više ova Duletova varijanta. Ja volim ozbiljno da se pripremam, imam neki, pričam sad sa speaking, imam neki ozbiljan režim, na dan kad govorim, ne volim da recimo izlazim iz hotelske sobe prije nego što nastupim, ne volim da jedem prije nego što nastupam taj dan i hiljadu nekih stvari koje su se meni pokazale kao dio rutine koja uspeva. I imamo jedne godine, da ne otkrivam koji je govornik u pitanju, na Sparku uvodnog govornika koji dolazi sleće na Dubrovnik. ali ima let koji sleće mrvicu posle ponoći. I znači on u Budvi neće biti do 2-3 ujutru. Pošto ja moram da ostanem noć prije, znači ovamo sa predavačima, ekipom i tako dalje, ja zamolim člana tima Sanju Gardašević koja vodi Spark, može li ona da pođe do Dubrovnika, da ga uzme sa taksijem i da ga dovede. I ona onako nevoljno, jer će da propusti čitav dio ovamo spektakla, kaže, naravno da može, to je, on otvara konferenciju i to je bitno. I sad 12. 00, 1. 00, mi sedimo na recepciji hotela, splendid, ja ne mogu više, znači 2. 30 ujutru, bukvalno više ne mogu, tu njih četiri, pet govornika, pričaju čuda. Ja samo čekam sekund kad će taj glavni govornik da dođe i da ga pozdravim i da idem u sobu da legnem tih 2-3 sata prije ujutru da makar ličim na nešto ujutru.” “Dolazi on, konačno i mi se tu grlimo, lju- i plus se prvi put u životu vidimo, ali odmah grlimo se, ljubimo se, brate, dobrodošao, čuda, aj sad i ja već preko vrata. I on gleda i kaže, gde ćeš ti. Pa rekao, idem u sobu. Kako u sobu. Pa rekao, da legne malo, moramo biti u sali za tri sata. Kaže, pa dobro, ali tek sam stigao. Pa rekao, jeste ti, ali ja sam ovde, ko zna od kada. Ne, ne, kažemo. I tu on kreće da naručuje šampanjce za sve govornike. To traje naredna dva sata pakao. Ja već razmišljam da li da otkažem  čitavu konferenciju. Znaš, sad već za sat i po treba da smo na sceni. To ni na što neće da liči, znaš. A ne mogu sad baš da mu kažem, nisam moja mama, da mu kaže ‘E, moš malo lakše s tim alkoholom, ono, trebaš da izađeš. I u neko zlo doba on kaže ‘E, dobro, kao to je bilo za to, aj vidimo se mi’. ‘Ja u sebi gde se crno vidimo, jedino kod tebe, ispod balkona od sobe da dođemo da nam nešto pričaš.’ Ja sam uspio da pođem do sobe, da se istuširam, da se obrijem i možda pola sata da sklopim oči. Dolazim u salu, on već, znači, na bini i sa toncima podešava bubicu, ovamo menja slajdove, ovamo onom farmajstoru govori kako da ga osvetli. I meni ništa nije. Ja rek’o, ‘Od kad si ti ovde.’ ‘Pa kao evo, već pola sata tu, malo sa ekipom vežbam.’ Pa rek’o, ‘A kako kad smo do sad.’ Znaš, on ti je ono, spikerska verzija Denisa Rodmana, a to bez greške funkcioniše.

Ivan Minić: Kada imaš Phila Jacksona. Baš je bilo, pre neki dan je izašao jedan zanimljiv intervju, gde se nekoliko ljudi provlači, između ostalog Dumars i cela ta ekipa. 

Vladimir Vulić: Finih momaka. 

Ivan Minić: Finih momaka koja kaže ‘mi smo Rodmana poslali u Bulse da ih uništimo’. Ima razloga zašto je Phil Jackson uspeo da toliko koloritnih likova i toliko izrazitih individualaca sklopi u ekipu koja je. 

Vladimir Vulić:  Ajd sad samo jednu tu napomenu. Kad sam te pitao, još prošle sedmice, o čemu bi mogli da pričamo, jedna od tema koju si rekao bi je da mogli da pričamo o tome šta recimo lokalnim biznisima fali. I nismo taj dio, jer smo pričali o svemu i svačemu, nismo pomenuli, ali sad kad si to pomenuo mi pada za Phila Jacksona, pada mi na pamet u stvari da napravimo paralelu pa da se dotaknemo toga. Ja sam kad sam bio klinac, a Boga mi, posle kad sam počinjao profesionalno, ja sam maštao da je bitno da imaš neka tehnička znanja. Ne tehnička u smislu metalurgija, programiranje, tehnička u smislu da odgovaraju poslom kojim se baviš. “Dakle, ako si menadžer, moraš imati neka znanja iz oblasti upravljanja ljudima, psihologije, strategije i tako dalje. Ako si košarkarski trener, moraš da znaš košarku i tako dalje. Sad što više godina imam, što više ljudi upoznajem, što više ja radim ili što više pričam, kapiram da je taj dio minimalno bitan. Evo ti si pomenuo, Atamana ima, ne mogu sad se setiti kako se zove bivši davno trener Olimpijakosa, on je bio poznat po tome što zakaže trening, dođe, naruči dve Coca-Cole i čitav trening provede na mobilnom telefonu gde je ugovara raznorazne poslove, pije Coca Cola i to je to, a pomoćnici vode trening.

Ivan Minić: Dobro, vidi, svima pomoćnici vode trening, ali je trener tu i aktivan. 

Vladimir Vulić: Tu aktivan, jeste, ovaj osim fizički nije ni bio. Nije ni bio tu. I onda kapiraš da postoji jedan drugi, odnosno posle treći skup veština i znanja koji mi ili ne znamo da uopšte postoje, ili nismo svesni značaja. Sad, prvi su ova tehnička. I to generalno da se razumemo, naše organizacije, firme, kompanije imaju. Možda ne na najvišem svetskom nivou, ali imaju. U nekim oblastima, čak i na najvišem svetskom nivou.

Ivan Minić: A vrlo često imaš tu situaciju kada dolaze do akvizicije tih kompanija, gledajte kako se znamo da oni dolaze da kupe tehnologiju. I kao, samo se sklonite od ovoga. 

Vladimir Vulić: Samo to, samo se sklonite, to je to i zatvaramo sve ovo, ali kupimo tehnologiju.’ To pokazuje da tehnička znanja gde god da si u kojoj god Balkanskoj zabiti imamo mi i te kako. Drugi dio su međuljudska znanja, znači kako radiš ljudima, kako prepoznaješ njihove probleme, potrebe, strahove i tako dalje i to imamo i nemamo, ali kad pogledaš ono tipično što HR služba tipično ugovara kao treninge za članove tima, u velikom broju slučajeva su te neke interpersonalne, znači međuljudska znanja i veštine. Što se razume odmah, ja ne radim nikada. Znači ima ljudi koji to rade, ja ne radim. A to ili imamo, ili ako nemamo, prepoznaju ljudi da se to nadgrađuje. E treći dio grupa znanja i veština su takozvana konceptualna znanja i veštine. E to je ovo u suštini čime se ja bavim. Sposobnost tvoja da sagledaš veliku sliku. Da se ne izgubiš u hiljadu detalja.  Znaš, da li će Peković da izađe noćas ili neće i ajde da treniramo strogoću na tom jednom primeru.

Ivan Minić: Ajde da ne izađe pa da bude sutra nervozan. 

Vladimir Vulić: Dule savršeno dobro radi u drugim slučajima. Znači, znamo scene kad se Tripković vraća iz grada, a Dule ga čeka u njegovom stanu na trosedu i kaže ‘a sad se dolazi kući.’ Je li, ali je imao konceptualna znanja da proceni ko to može, ko ne može, ko sme, ko ne sme i s aspekta staža i značaja timu i s aspekta radnih navika i svega, svega ostaloga. Sad, suština mog posla, ako bi podelio na ove tri grupe znanja, su ova konceptualna, odnosno, pošto si me pitao kako se menjalo, menjalo se od ono 100% tehničkih i bukvalno nultih konceptualnih, značajno, značajno, značajno ka ovim konceptualnim. I, nažalost, i to je ono u stvari, to je odgovor na pitanje šta nam fali. Najčešće nam najviše fali taj dio. I, nema tu pre mnogo razlike da li smo multinacionalna korporacija ili smo neki sitni lokalni biznis. Jer ovamo ga on stvarno nema, niko nikad nije radio s njim, on najčešće nema tu sposobnost. “Ali ovamo u nepreglednim nivoima birokratije i odgovornosti samo za onaj nivo ispod sebe, ljudi izgube sposobnost da uopšte gledaju i zatvaraju se i u stvari kriju sopstvenu poziciju, čuvaju sopstvenu poziciju na način što ne gledaju širu sliku. Sad ako me pitaš odakle je meni šira slika, naravno, postoje i treninzi i obuke i hiljadu stvari i godine da se razumemo u sve to nije Vanja sa 45, 35, 25 ili 15 ista sposobnost da se gledaš u široko. 

Ivan Minić: Mada izgleda isto. 

Vladimir Vulić: Izgleda isto, da, da, to, taj dio već, ne sporim. To je dominantno zbog moje mame. Dakle, ja sam u prethodnim podkastima pominjao ljude koji su uticali dominantno na moju karijeru i pomenuo sam i tatu, pomenuo sam i Ujaka Bata, storytelera, pomenuo sam i moju babu koja je ono institucija iznad svega, Ali nekako nisam pomenuo mamu koja, ako bi trebao stvarno da izaberem jednu osobu koja je uticala ključno na moj razvoj, uvek, od kad sam se rodio pa do dana današnjega, to je suštinski ona. I prvenstveno na taj dio, da ne trebaju nikad neke sitne stvari, nervoza, problemi, što god da je, da utiče na mene i na sposobnost da sagledam celinu. I mnogo važnije, što tada nisam o pojma zašto mi to priča, a onda pročitaš tamo nekog teoretičara menadžmenta koji kaže ono ‘projekt kalm’, da ja sam po prirodi povukao na nju i na ujčevinu i na majkine pipere, što znači da iznutra je to ludilo i pakao, ali project calm, konstantno i ja se sećam, to su drane moje bile, kad me oni kao malog vode u rodno selu Vuka Karadžića Tršić i onda za Baksuza tamo imaju hiljadu onih umotvorina koje je Vuk skupio i jedna od njih je ‘Lako je plit kubaru zamutiti i budalu naljutiti’. E, to je u narednih 30 godina bio moto koji je moja mama koristila u svakoj situaciji da bi mi rekla, dobro, dobro, nema problema. Možeš ti ako hoćeš da budeš i nervozan i da to iskaljuješ, a samo se setiš što je Vuk tamo u Tršiću napisao. I u početku s to bilo onda samo me dodatno iznervira, pa malo, pa malo, pa malo, i onda shvatiš da u nekom trenutku stvarno moć da sagledaš širu sliku, a s druge strane da se ti smiriš i to je kao onaj mim gde onaj pas sedi u onom baru gde oko njega sve gori, a on ovako ima pic i kaže kao ‘everything is fine’, znaš, to je otprilike ta varijanta. Sve se raspada, rata ovamo, rata namo, pandemija, ludilo potpuno, ali kao super je sve, sve je okej. 

01:55:57 NAŠE SNAGE I SLABOSTI

Ivan Minić: Ja imam običaj kada se sve raspada, kad me neko pita kako, ja se nasadim i kao kao ‘super’. Odlično je. Ima tu jedan moment, a vezan s sportom, koji mislim da je dosta važan. Ajde, pričamo o košarci. Ne samo o košarci, pričamo o svemu, ali ajde sada da se fokusiramo na košarku. 

Vladimir Vulić: Mislim, tebi bi bolje bilo da si izvirao u fudbal. Tu imate neke rezultate, ali ajde. 

Ivan Minić: Dobro. Nemojte da se sekiraš, znaš li ko je trenutno prvi u ABI. Zašto košarka. Zato što tu postoji dva tipa rezultata koje imamo. Ali u suštini, ako pričamo o trenerskim uspesima, trenerskim rezultatima, dobrim trenerima koji su napravili velike stvari, u većini slučajeva, kada pokušamo da analiziramo šta se desilo, naročito u onim situacijama da nismo došli najjači negde, pa smo napravili nešto. Imaš izolovani period od 15 dana u kojem treba da se desi ludilo, koje više nikada ne mora da se ponovi, koje, ono, imate sutra da umrete i onda neće niko da vas dira. I sad, ako je tebi to dovoljno važno i ako te je neko dovoljno podizao kroz celu priču, može da se desi nešto potpuno neverovatno. Onog trenutka kad smo mi došli u poziciju da košarkaška reprezentacija nije prvi favorit gde god da se pojavi, u kom god sastavu da ode, jer da skupiš deset na ulici da odlubiće u prva tri sigurno, kad smo došli do toga da smo mi sad ponovo neki što su bili veliki, a sad smo neki izazivači, neki pretendenti, ok, bilo je i Turska i onaj AUD koji nije suđen i svašta, ali kad pogledaš te uspeh, kako gledaš Granadu, svetsko prvenstvo i sve to. To uopšte nije izgledalo dobro. Ni u najavi, ni na početku. Ni to, da. Samo je bilo bolje iz utakmice u utakmicu i kad se završilo, završilo se. I ti ne možeš da rekreiraš ‘Ajde mi odigrajte ponovno prethodnu utakmicu.’ To je nemoguće. Znači, možemo krenemo samo od samog početka, što je mučenje najčešće. E, taj moment je meni fascinantan, a deluje mi potpuno neprimenjivo u bilo čemu što je trajna aktivnost. Super je da probiješ nešto što je, da uradiš nešto što je nemoguće, ali ako radiš biznis, da je to što si napravio treba da opstane, ne krećeš od nule, nego sada s tim nešto treba da radiš, taj moment da se tu onda kad napraviš to što ne može, da ga utvrdiš, da mu napraviš temelje i sve ostalo, da mi vrlo često na tome failujemo, da mi napravimo to što je ‘wow’, ali da ne umemo da uradimo taj deo priče posle. Da nemamo više ni motiva. 

Vladimir Vulić: Mi smo generalno, nevezano sad za košarku i sport, mi smo generalno, da kažem, kulturološki, fantastični u improvizaciji i inovacijama tog tipa za koja nije potrebna ozbiljna infrastruktura da bi se desilo. Nasuprot tome, mi smo katastrofalno loši u svim stvarima gde moraš da imaš ozbiljan sistem, pri tome još ako je dugoročan sistem, da bi došlo do neke inovacije ili promene, tu smo katastrofalni. Napravio si bio fantastičan uvod i ja sam taman htio da kažem, ‘E, to je idealno za’, a onda si ti rekao ključnu reč. Trajna, trajno poslovanje. Šta sam ja u stvari htio da ti kažem. Moje ideje, to često kad radim i kod nas u timu i sa drugim timovima, to sam naučio naravno od ljudi koji su mnogo pametniji od mene, da se svet i biznis, da nas pomeraju mnogo više nekom idealu koji je Hollywood. Sa aspekta sledećeg. Nemamo mi ogroman, fiksni, stacionarni tim koji plaćamo mesečno i nešto sad radimo. Nego da je magija kao na filmu. Znači, imam scenario, nađem režisera, prvo nađem ko će finansirati, pa nađem režisera, nađem glumce, okupimo se, budemo kao košarkaška reprezentacija neki period zajedno. 

Ivan Minić: Treba da iskidamo narednih mesec dana.

Vladimir Vulić:  Snimimo neko čudo i to je to. Možda se više nikad nećemo ni videti. Skorceze i De Niro, odnosno posle Skorceze i Di Caprio, to je izuzetak da su snimili toliko mnogo filmova zajedno. Najčešće snimimo ta jedan i nikad više ili eventualno. 

Ivan Minić: Dobro, imaš i ovo što su franšize za Fast and Furious, pa znaš da će se snima na dve godine. 

Vladimir Vulić: Tom Cruise, verojatno će ga i post-humno digitalizovati i napraviti nemoguću misiju 342, ali mislio sam o ovim sad ozbiljnim filmovima. E, ali, i to je tako, i ja se trudim, znači na Sparku recimo ili u Digitalizuj me imaš ti jezgro u principu istih ljudi. Menja se to plus minus jedan dva iz godine ili iz tri do pet godina, ali jezgro je u principu. 

Ivan Minić: Rode se neće nositi. 

Vladimir Vulić: Rode se, jest, jest. Ali sve van toga su potpuno drugi ljudi. Dakle, kad upoređuješ tim iz 22. kad si bio sa prvom godinom, što se spojnih ljudi tiče, tu skoro da nema ni jedna osoba osoba koja je bila ista. E, to je ova stvar koju pričam, ali to funkcioniše na projektnoj osnovi. Kad imamo ovo što si ti rekao, trajno poslovanje, znači ne možeš ti ako si osiguranje da kažeš dobro nas dvojica smo tu, jezgro, ajte vi sad kući pa ćemo da vidimo koga ćemo i što ćemo za idući period. E, to je ovaj dio kako da rekreiramo, kako da postavimo sistem. Tu, nažalost, ali opet surova istina je da vrlo teško, bilo ko na svetu, će u nekom relativno dužem periodu uspevati da zadrži najbolje ljude. One star performere. Jer to njega smara, ubija ga u pojam. On mora da se uproseči da bi mogao u kontinuitetu da bude neki šraf u mašini koja isporučuje kvalitet. I onda kad vidiš da genijalni ljudi, znaš, lako je Džonu Ajvu bilo da bude dizajner u Apple-u kad ima podjednakog ludaka kao što je Steve Jobs. Jer niko drugi, ni majka, ga ne bi tolerisala to što je on radio. Al čim se je Steve Jobs otišao na drugi svet, vrlo brzo je Džon Ajv samostalno napustio kompaniju. Jer kapira da taj nivou ludila koja je bila korporacija uz sve mane koje mora da ima, ne može da izdrži.

Ivan Minić: Ja bih napravio tu jednu paralelu koja mislim da je dobra. To je da taj deo koji je najzanimljiviji sa nama koji imamo taj tehnički virus u sebi da volimo nešto da čačka. 

Vladimir Vulić: Da pokvarimo. 

Ivan Minić: Nama je najzanimljivija stvar na svetu koja možemo da se bavimo nekakav R&D. jer to je skupo, ima svašta šareno i mrda se i na kraju napraviš nešto što je interesantno. I u R&D-u takva stvar može apsolutno da ima smisla, da ti guraš, guraš da napraviš neki breakthrough. A ako pravimo paralelu sa Hollywoodom, da je zapravo situacija koja mnogo više podseća na organizaciju jedne firme koja posluje dužini iz godina, zapravo pravljenje serije. Što mi takođe ovde ne umemo da napravimo. Mi napravimo dobru seriju jednu sezonu i to je to. Skoro sam nešto pričao za. OK, moja omiljena serija svih vreme, je Boston Legal. I OK, i prequel toga kroz The Practice i sve ovo, ja tvrdim da je Blacklist, Alan Shore, 15 godina kasnije, nebitno kako se zove karakter, to je to, Alan Shore gone rogue. I kao, pa da da, znaš, ali ne znam, sedma sezona a nije nešto. Da, ali šest sezona. Znači napravi ti šest sezona nečega što je briljantno. Pa sedma sezona možda i jeste trenutak, da me ne kaže, meni lično ne. I taj moment ne pravljenja tima koji je napravio nešto, nego onoga što se u sportu zove dinastija. tima koji nije napravio jedan uspeh, nego je uz neke promene napravio mnogo uspeha u seriji, Tim Duncan, pet titula, kroz tri dekade. Što je ono što nekako možda ako gledamo sa neke makro perspektive ima više smesta. 

Vladimir Vulić:  Vratiću se na dinastiju odmah, jer je genijalna tema, ali samo da kažem za ovaj dio za serije. Prije neki dan, Helena je bukvalno slučajno pritisnula neko od dugme na daljinskom i u palio se neki streaming servis.  Znači ne drži me za reč ili bio Amazon, ili je Sky Show, neki streaming servis koji se direktno pritiskom pokreće i meni izlaze Nicole Kidman i Hugh Jackman, znači ona cover foto. I piše nešto, sad sam čak zaboravio kako se zove, i ja gledam, reko šta je ovo, kao mini series, one season. Ja oduševljen, reko da gledam Wolverine u nekoj drugoj ulozi i reko daj da vidim što je to. Ulazim na IMDB i na Wikipedia i u stvari kapiram da je to onaj film “Australija”, koji je Baz Lurman snimio prije ko zna koliko godina i da je sad, posle toliko godina, potpisao ekskluzivni ugovor sa tim streaming servisom koji god da je, da u stvari kompletan snimljeni materijal koji ima, adaptira u miniseriju od nekoliko epizoda i da ga ekskluzivno prikaže na tom streaming servisu. Ja gledam i kažem, pa čoveče, brat Grobar, Bjelogrlić je to radio before it was cool.

Ivan Minić: Kusta je napravio underground od peti po sati. 

Vladimir Vulić: Tako da sad opet ono pitanje šta imamo odnosno šta nemamo, znali smo eto mi da uradimo te stvari dok Hollywoodu nije palo na pamet da tako nešto postoji, a pri tome nisi imao streaming servise u tom trenutku nigde na svetu, a ne kod nas. E, sad da se vratimo na ovu dinastiju i to je ključno pitanje. Ti osim što navijaš za ovaj pogrešni klub, navijaš ovo i za pogrešni klub u Engleskoj. Mi sad gledamo Alexa Fergusona kao verovatno najvećeg klupskog  trenera svih vremena. Njemu je od trenutka kad je postavljen za prvog trenera Manchestera, dok kad nije uzeo prvu titulu, znači ne trofej nego prvu titulu, trebalo, jest, 6-7 godina. Sad zavisi da li brojiš godine ili sezone, ali znači 6-7 godina. Već posle 3-4 godine su navijači bili toliko histerični da izneli su zastavu, bilo ono, ta rad, ćao Fergie, we are crap i to je to. On izašao posle utakmice na konferenciju za štampu i rekao je ‘video sam, video sam’, kaže, ‘to pitate me, video sam zastavu, A evo ja da vam kažem, ne idem nigde, ne pada mi na pamet da idem, ni upravi ne pada na pamet da idem, a ja vam obećavam da će biti mnogo bolji. Prošlo je još tri godine, to je bilo negde na polama dana, znači još tri godine da se ništa nije osvojilo, e onda. 

Ivan Minić: Se je osvojilo sve. 

Vladimir Vulić: Osvojilo sve što je moglo da se osvoji. Imao sam jednom prilikom s Peđom Mijatovićem da sedim na neki fireside chat, i ja ga pitam kako je to izgledalo u Realu kad je bio direktor operacija u fudbalu i on kaže ‘ja sam dobio trogodišnji ugovor, ali ja sam znao bez greške da ako prve godine ne uzmem titulu, da je to dovođenja i prijatno’. Dakle, mi živimo nažalost u svetu u kojoj reč strpljenje više ne postoji. Nema niko, skoro niko sad ću reći, privilegiju da ga čekamo dve, tri, četiri, pet, šest, sedam godina da osvoji ili postigne nešto u biznisu i da onda procvetamo. Izuzeci  su bili Dule u ovom poslednjem mandatu u Partizanu gde je sprega njega i Danilović je bila toliko jaka da je poverenje koje je Saša imao u njega bilo neograničeno. I sećaš se ti savršeno dobro prvih sezona Partizana u Evroligi, čak pogrdnog skandiranja grobara sa tribina na Duletov račun, a znamo svi kako se to kasnije završilo. A drugi izuzetak, trenutni u svetu je trener Denvera, koji je tek, ako sam dobro zapamtio, drugi trener u istoriji NBA koji je posle 7-8 godina na klupi osvojio titulu. Zašto. Zato što niko neće da te trpi 7-8 godina da ne napraviš, mislim, ne napraviš ništa, napraviš ti mnogo u strategijskom smislu. A to gledaoca kokičara ne interesuje. Prošla je godina Evroliga negde po sredini sezone, pravi tabelu i vizual na društvenim mrežama treneri sa najdužim stažom u Evroligiji i kao top 10. Na kraju sezone, a na početku sad ove sezone, 90% trenera sa tog, s te liste više ili uopšte ne trenira evroligaški tim ili više kao Ataman nije u timu u kojem je bio i u stvari ispada s liste. I imamo poraznu situaciju, da je recimo Željko, koji je sad tu, ovo mu je treća, tek počeo je treću sezonu, u recimo top tri trenera po stažu u ovom trenutku u Evroligi. 

Ivan Minić: Što je užasno. Imaš ono poređenje koje jeste ekstremno jer pričamo o Gregu Popoviću koji je tu toliko dugo, ali 350 promena NBA trenera se desilo od kad je Greg došao na svoje mesto. Pri tome u NBA se treneri ne menjaju, ni izbliza toliko često koliko u Evropi. Jer tamo je potpuno normalno da ekipa ima tri loše sezone, da onda proba da uhvati nekoga na draftu ko će da je podigne na neki malo viši nivo. Ali kao, mislim, jedan od razloga, dosta smo pričali o tome, dosta sam pričao sa Milojem o tome i sa još nekim ljudima koji su bili uključeni u proces. 

Vladimir Vulić: Svi ključni insights koje ti imaš u oblasti i sporta i biznisa ti dolaze od grobara.

Ivan Minić: Ne baš, ali dosta da. To što se desilo Denveru i to što se desilo Nikoli je moglo da se desi samo u tako nekoj ekipi. Ni u jednoj drugoj ekipi on ne bi dobio, ne, ne bi dobio 15 minuta da odigra. I ti kad pogledaš, recimo, prethodnih par godina imaš Washington kao jednu zanimljivu ekipu koja je izvrtala nekoliko all-star igrača koji su prošli i otišli dalje. I pogledaš sad i Danny Avdi je igrač sa najdužim stažom. Četiri godine u ekipi. To je strašno. 

Vladimir Vulić: Da, više. Skoro da institucija franchise playera ne postoji. Nažalost, evo i kad pogledaš sad malo fudbal, evropski fudbal, to su igrači tipa Totija, Saše Ilića i sl. koji su čitavu karijeru uspeli da provedu u jednom klubu. I jednostavno, onda kad pitaju ‘Zašto u biznisu nemaš rezultate.’ ‘Pa zato što si me pustio jedno tromesečje ili jednu godinu, pa prvo tromesečje kad sam ušao u crveno, ti si me odmah smenio zato što je pritisak javnosti bio ili investitora ili čega god bio preveliki. Nije čudo što su Nuggets kao šampioni ove godine u Denveru. Jer da su u Los Angelesu, pa svi bi oni dobili otkaze davno u tih 5, 6, 7, 8 godina, jer je pritisak grada, celebrities, Hollywooda, para, toliki da neće da trpe to. Tim Duncan je jedan od mojih omiljenih igrača svih vremena. 

Ivan Minić: Moja četvorka, u idealnom timu četvorka. 

Vladimir Vulić: Verovatno jedan, možda čak i najpotcenjeniji igrač svih vremena. Njega niko ne uzima u ozbiljnu konkurenciju za, što bi rekli, Goata, a čovek je potpuno nadrealan. Ali zašto. Prvo zato što je u Sanatoniju. 

Ivan Minić: Ćuti i radi. 

Vladimir Vulić: Drugo, on nije bio ono što zove Flashy player. On, njegov šut od table je iskorijenjen prije nego što sam se ja rodio. Njegova faca koja je uvek ista. To nije ono što prodaje karte, što prodaje kokice, što prodaje dresove, što prave se rilsovi, šortsovi i tako dalje. Ali na drugoj strani imaš Grega koji prepoznaje sve, koji je, s  druge strane, potpuno lud zbog ovog porijekla našeg, prepoznaje sve to i uspeva da napravi u tom periodu najveću franšizu u košarci. Meni je, iskreno nisam oduševljen Golden State-om, nisam oduševljen igračima. Kad bi to poredio sa nekim mojim, da kažem, omiljenim dinastijama, nije to ni blizu. Ovo pričam sa aspekta emocija. Ali sa aspekta profesionalnog dela, managementa, strategije, liderstva, da u današnje vreme uzmeš toliki broj titula, pri tome su razvučene na neki period. “Znači nismo bili ono tri pit i raspali smo se, nego bio prvak, pa prvak, pa uzme ti Lebron jednu godinu, pa prvak, pa ti uzme neku drugu godinu i tako dalje. U današnjem vremenu to je neverovatno. 

Ivan Minić: Od igrača koji si doveo sa drafta.

Vladimir Vulić:  Da, to je sad posebna priča. Sećam se kad je Roman Abramović preuzeo Chelsea. Obično je evropska varijanta, evo sad vidiš Panathinikos šta radi u košarci i tako dalje. Evropski pogled na sport je, ako imamo, odnosno, kad dođemo do neograničenih para, onda prvo uzmeš trenera pa dovedeš onako đuture 125 kila igrača i 300 grama bez kostiju, pa ovaj ne valja miči ga pa dovedi drugi, i tako, i to je onda kao na vrtešci. 

Ivan Minić: Videli smo. 

Vladimir Vulić: Uzme, Roman Abramović uzme Chelsea. I sad ja čekam ko će da bude trener. A Roman je bio toliko genijalan  da je kapirao, misli, imao savetnik i sve, da je kapirao ono što mi najčešće ne shvatamo, a to je da nije ključni čovek u klubu trener, nego sportski direktor. I šta radi. On pita ko je u ovom trenutku, i unazad za deceniju, najbolji sportski direktor u Evropi. Peter Kenyon u Manchesteru. E njega mi dovedite. jer će on da postavi sistem koji je postavio u Mančesteru. 90% ljudi nema pojma da je Peter Kenyon ko je uopšte, a ne da su ga doveli tamo i da su ga doveli prije Murinja i kakva je uopšte njegova uloga. Ali je on prepoznao što je suština, ko će da napravi i kasnije se pokazalo, nisu bili prvaci Evrope, čak nisu uspeli da budu prvaci Evrope sa Murinjom, nego mnogo kasnije. I taj sistem se održao, iako Kenyon posle više nije bio u klubu, što je onda još dodatan doprinos njegovoj veličini i značaju da neko uspeva da prepozna što je ključ uspeha danas. Znači ono Project Calm, ogromno strpljenje i naravno sve ovo ostalo. A bez toga, znaš, smenjivanje trenera, katastrofa.

Ivan Minić: A malo pomogne i kad ti dođe zbunjeni buco koji upao čarobni napitak. 

Vladimir Vulić: Pazi, bilo je, sad da se vratimo i na reprezentaciju, malo. Znaš, imaš sve one godine koje si pominjao. I ovo sad, potpuno nesrećan slučaj sa Borišom koji je bio, i koji je delovao kao impuls koji je uspio da okupi. –

Ivan Minić: Katalizator. 

Vladimir Vulić: Jeste, katalizator da okupi ekipu. One godine Indianopolis, što ti kažeš, počelo je pripremeno, katastrofalno. 

Ivan Minić: I sve što znamo da je bilo iza kulisa je još gore. 

Vladimir Vulić: Još gore, pa je prvenstvo počelo katastrofalno i onda opet se dešava potpav incident sa bananom itd. i dešava se znači neki potpuno slučajan događaj koji uspeva da okupi ekipu blesak genijalnosti  i ostalo je stvarno istorija. Sad ti si na početku pomenuo zašto između ostaloga volimo sport, ne i IT samo nego generalno kao nacije, kao region, i to je nažalost ono što si pomenuo to je odlika siromašnih država. Jer znaš, nemaš ti, najčešće, drugi način bez taj. I jedan od mojih najljepših osećaja u životu je bio kad smo, brat i ja 2004. godine bili u Buenos Airesu u Argentini i prvo to je prvi put da kad pričaš jezik, te ljudi zaustavljaju i da te pitaju ili koji je to jezik ili kao je li to srpsko-hrvatski. Zašto. Zbog ovog brojna migranata koji se on kaže. Ne znam ja da pričam, izvini, a se ja sećam da je meni mama ili baba pričala tako i kao prepoznajem da je to to. Onda da možeš da sretneš lika u recimo hrvatskom dresu, fudbalskom, kako šeta glavnom ulicom u Buenos Airesu i jednog dana zaustavlja nas lik i kaže “izvinite”, ja i brat šetam u pešačkom zonom u centru Buenos Airesa, kaže “izvinite, koji je to jezik u kojem pričate.” sad ja ono ne znaju ljudi ni gde je Jugoslavija u tom trenutku. Ja kažem rekao pričamo, rekao srpsko-hrvatski, ali ne znači to ništa. On kaže Jugoslavija. Ja rekao Jugoslavija u šoku, ono rekao Jugoslavija i čovek ovako poklanja se i kaže “Vi ste bogovi, vi ste šampioni, vi ste.” A u međuvremenu je Argentina uzela prvenstvo, mislim mi smo bili na onom prethodnom. Ja rekao dobro, pa mislim jesmo, jesmo, ono nije baš da bježimo titule, drago mi je da znaš”, on reka “Jesmo”, a reka “Ipak ste vi u ovom trenutku prvaci”, a on kaže “Ne, ne, nema, kakva Argentina, Jugoslavija, to je institucija”, znaš, i onda vidiš s jedne strane prvo da ipak prate ljudi i prepoznaju i sportske uspehe i druge uspehe širom sveta, i ako se to nama čini da ne, a drugo da, znaš, nismo mi ni blizu, ni najsiromašnija, ni najjadnija, ni najteža situacija koja postoji na svetu i da si mnogima u svetu ti ipak neki svetli uzor kojem teže, iako mi najčešće samo sami sebi smo najveći neprijatelji i mrzimo. 

Ivan Minić: Ima još samo jedna stvar koju hoću da prođemo u tom sportskom i da završavamo, treba nešto da ostavimo i za 350. To je taj moment u kolektivnom sportu gde ti naravno imaš kapitena, najboljeg igrača, najboljeg strelca i sve ostalo. Ali na svakom turniru roleplayeri naprave najveću razliku. Jer ti znaš šta će da ti dođe od najboljeg igrača i manje više su svi pripremljeni na to sa neke druge strane, ali u ono neko vreme, ne znam, kraja 90. ti si znao da će, iako nije u prvoj petorci, da će Topić i Šćepanović, verovatno da ti budu izuzetno važan resurs u postavci celog igre. Da, prva petorka će da napravi gro posla.

Vladimir Vulić:  I tu najčešće nema spasa. 

Ivan Minić: Ali u onom trenutku kada imaš neki pad, koji je normalan kad izlazi druga, i to je ono recimo što Miloje sad kaže, zašto on veruje da ove sezone Golden State, ako budu zdravi, a izvesno je da neće, može da napravi nešto. Kaže, mi imamo najbolju drugu petorku u Ligi. Prva petorka tu nema šta, to je kaznena ekspedicija, ali mi imamo najbolju drugu petorku u ligi, mi sa svakim možemo da igramo ne 48, nego 68 minuta ako treba. Pa sad, to ne znači da će dobiti naravno svaku utakmicu. I taj moment gde u jednom timu nije samo onih dva, tri igrača koji su najprepoznatljiviji, čiji se dresovi najviše prodaju i sve ostalo, uvek imaš tog jednog. Pa da li je u Golden Stateu to Igu Adala, koga su svi zaboravili, a on postane MVP u finala. Da li je to, ne znam, Aleksa sada u ovoj reprezentaciji sa svim što je radio i kako je radio. Ili je to već neko drugi ko bljesne u jednoj utakmici ili jednoj seriji. I taj moment da ti kao trener to prepoznaš, da znaš da može i kad vidiš da se dešava, da pustiš. 

Vladimir Vulić: A ja ću dati najsvežiji primer koji mi je za to, to je utakmica protiv Panetenikosa, gde ovako na izgled, kao video si da je Danilo Anđušić odigrao značajno bolje nego inače, al kao to je to, prosečan gledalac ne analizira to. A onda kad pogledaš statistiku, vidiš da je Danilo bio prvi skakač Partizana na toj utakmici. Pa si onda malo u šoku, kao, mislim, realno igrač koji u principu i nema potreba i ne zalazi baš u nogu u reket, odjednom prvi skakač. A onda Željko izađe na konferenciju za štampu i kaže to, A sad svi mi, uključujući i mene, ja očekujem da će da pohvali njegovu borbenost, da ovo ono i tako dalje. “A on kaže, analizom utakmica, Panetenikosa prethodnih, došli smo do zaključka da njihovi bekovi ne pomažu na skoku, nego da se skok zasniva samo na četvorici i petici, eventualno trojka nešto malo pomogne. I onda je dogovor bio da naši bekovi su konstantno pune reket i pokušavaju da iskoriste u stvari taj nedostatak. I onda je dodao ‘nego da ne otkrivam dalje’, kaže, taktičke zamisli. E, to je, znaš, nama se vrlo, sad ova je priča za koju znamo, sa milion priča mi pojma nemamo i onda ih pripisujemo inspiraciji, trenutnoj motivaciji, slučajnosti, sreći, a u stvari je u pozadini bila neka mudra sova koja je to analizirala. U trenutku sam bio zaustio da te prekinem i ispravim jer si bio rekao ‘Kapiten, najbolji igrač’, ja skrenuo da kažem ‘pa ne, ne moraju’, ali si onda nastavio ‘najbolji strelac’ i u stvari je to bilo ‘Kapiten, zarez najbolji igrač, zarez najbolji strelac’.

Ivan Minić: Evo ti jedno glupo poređenje, ali mi je to najbolje zato što je ono izgradilo sve ovo. Vladimir Vojasinović, Aleksandar Šapić i Dača Ikodinović. Šapić je najbolji strelac. Nijednu ključnu loptu neće šutnuti on. 

Vladimir Vulić: Drago mi je kad to ti kažeš, ali saglasan sam potpuno. I prvi je strelac, svakog sužnira. 

Ivan Minić: I ako je nešto potpuno suludo ovde, niko ne zna šta će da uradi, Lopta će doći kod Vujasa i onda će on da izmisli ono protiv Rusije, onaj lop sa 9 metara. 

Vladimir Vulić: Pa logično to je. 

Ivan Minić: A u svakoj drugoj situaciji će lopta ići na Daču. Zašto. Zato što će onda progrize put do gola. 

Vladimir Vulić: Jeste. 

Ivan Minić: Jer je takav igrač. 

Vladimir Vulić: I, izvini, da se sad. . . Sada je ove svi znaju i koliko godina imamo previše. Malo samo previše. Malo samo u unazad. 

Ivan Minić: Igor Milanović. 

Vladimir Vulić: Da, da, da. Malo posle toga. Mislim, pratili smo Igora. 

Ivan Minić: Mirko Sandić. 

Vladimir Vulić: Za našeg Kotoranina, ljevorukog, sad mi je stao mozak kako se zove. 

Ivan Minić: Uskoković. 

Vladimir Vulić: Veljko Uskoković. Znači, da kažem, onoj poluga je na mini generaciji prije ove koju pominješ, jer je dobar dio generacije nastavio, nekoliko njih se penzionisalo. Veljko je bio taj kod koga je lopta išla kad je gusto, iz dva razloga. Prvo, imao je tu smirenost, bio je igračina, imao je tu smirenost. A onda dodatno što sa kontra strane, znači kontra rukom je potpuno neprirodno. A ovako da ga vidiš kad prilazi i bazenu ili to, rekao bi da izvedite ovoga, znači da se udavi tu nešto. E to je ta. . . 

Ivan Minić: I taj moment da ti svi znaju da će lopta da ide kod Dače i sada je na Dači da vidi šta će on da uradi sa njom. Da li će, ako vidi priliku da šutira ili će ga pokriti dvojica igrača, on će samo proslediti na klinca koji je sam. I koji će da uradi šta treba jer ono što bi rekao Eric Antonin, ‘You have to trust your teammates always’. 

Vladimir Vulić: Jeste. Znaš, pa sad je bila, nisam nikakav fan Lebrona, da se razumemo, maksimalno cenim ja i poštujem to što je on uspeo da napravi. 

Ivan Minić: Starost. 

Vladimir Vulić: Starost. Cenim. te ozbiljne godine u koji imaju penzionerski staž, ali to je daleko od nečega što ja doživljavam kao vrhunac košarki. I sad je bila ona utakmica gde je on išao na ulazi, možda je čak mogao i da završi, on je izabrao da asistira u korner, igrač potpuno sam kao duh je šutno promašio za tri i oni su izgubili. I onda je ogroman broj kritičara ga posle toga napao i rekao kao kako-

Ivan Minić: Vladimir Vulić: Jednom u životu si dodao. 

Vladimir Vulić: Kako mora da šutira i da završava, ali u stvari ljudi zaboravljaju da ključni potezi, a to je ovo što ti rekao, uvek neko iskoči, i ključne titule Bulsa su dolazile kad Jordan asistira Pecksonu, kad asistira Stevu Keru, zašto. . . 

Ivan Minić: Ponekad i ne asistira. 

Vladimir Vulić:  Ponekad ni ne asistira. To je, mislim, znaš, kao kad Vinc Radmanović priča za Kobija i kaže kao ‘Kobi siluje’ i ja prilazim i kažem kao ‘brate, pa bio sam potpuno sam, što mi nisi dao loptu.’ ‘Kažeš, bio si potpuno sam.’ ‘Pa što ne ideš na skok.’ E to je taj. Htio sam da završim sa ovom pričom da ne bude da pominjem samo grobare. Sad činjenica smo institucija sporta, to je sad već druga stvar. Ja sam, da kažem, vrhunac detinjstva, doživio u nekom zlatnom periodu i sa spekta igrača i sa spekta rezultata, ali je bila ozbiljna trogodišnja suša kad je Jugoplastika bila trostruki uzastupni prvak Evrope. I to me mnogo, mnogo, mnogo boljelo jer imali smo i fantastičnu ekipu i sve, ali jednostavno bili su bolji što su potvrdili na međunarodnoj sceni. Ali ono što nikad, čak i tada, kad sam bio mali, nisam mogao da previdim je ko je bio kapiten Jugoplastike. Znači, ti imaš Kukoča, Radu, koji su među najboljim igračima koje je Evropa dala u istoriji. Imaš Sretenovića, koji je reprezentančina, nisi ga mogao maknuti sa jedinice u reprezentaciji, nikako. Imao si Perasovića sa ono, najvećim kapacitetom pluća u univerzumu. Zokija Savića kojeg ne možeš da mrdneš sa četvorke, ni dan dana se ona, moma Jakovljević je video kako to izgleda. Znači nadrealna ekipa, a kapiten je bio Duško Ivanović. I nije bio ni najbolji igrač, ni najbolji skakač, ni najbolji strelac, ništa od toga nije bio. I sad, ja sam ovako, da kaže neko ko prati, a vamo se bavi menadžmentom, i ono to mogao neke moje razloge da zaključim. I mi bili smo na forumu menadžera Republike Srpske kod našeg zajedničkog prijatelja Dragana Močevića i Dragan te godine dovede Božu Maljkovića kao govornika i bude kao neki fireside chat i kao ima li pitanja, rekao imam ja. Evo rekao, idealna prilika, moj sugrađanin, komšija, pri tome bio je prijatelj i mog ujaka i moje tetke, Duško Ivanović, vam je bio kapiten. I rekao ‘interesuje me zašto’. Navedem sve ove razloge. On počinje sa tim. Kaže ‘treba da ti bude čast što si sugrađanin jednog takvog čoveka, što jeste, da se razumemo’. A kaže drugo ‘je li ti sad kad si porastao, nemaš toliko više godina, je li ti sad jasno zašto je bio kapiten.’ Rekao ‘sad, potpuno’. A kao tada i on onda priča o njegovim nadrealnoj radnoj etici, posvećenosti, spremnosti da se žrtvuje za ekipu u svakom trenutku, spremnosti, ovo što smo pričali za Aleksu, da ako treba da ne pogleda koš čitavu utakmicu, neće ga pogledati. Ako treba da ne uđe drugo poluvreme, uopšte neće uđe. Evo sad je skandal u američkom ženskom univerzitetskom sportu jer je ova igračica sa Angel, ne ne, kako je sad, sa UCLA-a, trener ju je seo na klupu u drugom polu vremenu i ona se samo posle utakmice izgubila, nije se više nikome javljala i prošla je jedna, dve, tri utakmice da ona niti je dolazila na treninge, niti je odgovarala na pozive, ni na poruke, ni na ništa, ništa, ništa, ništa. Može da bude ne najbolja igračica u college sportu u tom trenutku, nego kad postoji košarka u univerzumu može da bude najbolja. Ali takve stvari se niti rade, niti trener, menadžer, lider, treba ili može baš da takve stvari toleriše. E, to je bio razlog zašto je Duško bio ovamo kapiten. U sad svo navijačko rivalstvo mislim da je užasan i potez, a i šalje se pogrešna poruka što posle par utakmica u sezoni smenjuješ čoveka, a drago mi je da je u istom trenutku njegov nekadašnji matični klub gde je pravio stvarno čudo. 

Ivan Minić: I opet pravi. 

Vladimir Vulić: I opet pravi. A reagovao, angažovao ga i doveo. Nije me drago što me je dobio odmah na prvoj utakmici kad smo došli u Španiju, ali kažem, bez obzira na različita navijačka, opredeljenja, maksimalno cenim taj nivo posvećenosti. Je li, što Dule kaže, ekstremno težak čovek. Jeste. A da se razumemo, nismo baš ni ja ni ti neki prelagani ljudi za saradnju, jer imam neke standarde vrijednosti i kriterijume od kojih ne odustajem. Ako smo preko toga, veruj mi, ekstremno sam jednostavan za saradnju, ali ispod toga ne mogu da tolerišem. 

Ivan Minić: Dobro, Vuliću, ispričasmo se dva i po sata. Mislim da je dosta za 250tu pa, spremaćemo teme za 350, videćemo ko će da osvoji te dve. 

Vladimir Vulić: Samo mi javi blagovremeno da ovu đecu, planiram do te epizode. 

Ivan Minić: Imaš dve godine, ja mislim da je to sasvim okej. 

Vladimir Vulić: To će jedno sigurno biti, znači mi to. . . 

Ivan Minić: Znači, nema šta. Dobro, hvala ti. U nadi da se vidimo ove godine na Sparku. Pratićemo svakako šta se dešava, vi ćete čim budete imali neku informaciju to razglasiti. Hvala ti što si bio treći put, ti si tek drugi čovek koji je bio više od dva puta. imali smo te što su bili po dve epizode, neki i vezano, ali samo ti i Erceg ste ušli u taj perpetualni mod. Znači, sa Srđanom ja sam rekao, ono, šesta od beskonačno, jer Infinity Lighthouse na kraju dana. Tako i sa tobom, ali sa tim razmacima da imamo ove ozbiljne teme, da možemo da se bavimo, a ne samo psihoterapijom kao sa Srđanom. Hvala ti što si bio. Drago mi je što su se izdešavale dobre stvari u međuvremenu i što iako nisi ostvario, sazreo si, to je očigledno. To za klub, šta da radimo, ne možemo da utičemo, ne bi bilo ni zanimljivo da navijamo za isti. 

Vladimir Vulić:  Ne bi. Hvala veliko, ovo je uvek istinsko zadovoljstvo i da se vidimo i da se ispričamo. Ono što je meni uvek potpuno nejasno, a to je da gde prolete ovi sati dok ja i ti pričamo, jer u nekom trenutku ili nas gase zato što nema memorije na kartici ili treba avion da poleti, a mi bi mogli ovako beskonačno. Ali saglasan sam da otvorimo prostor do 350. da izdominiramo ponovno. 

Ivan Minić: Hvala tebi, hvala vam što ste nas slušali. Hvala za podršku i lepe reči ovih 250 epizoda. Ni meni nije jasno kako i odakle energije i inspiracije ali sad kad smo došli do ovde mislim da bi bilo glupo da prekidamo. S tim što ja uvek kažem danas nije ni bila 250. već 256. Hvala vam još jednom, to bi bilo to. Čujemo se i vidimo ponovno naredne nedelje.”

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Vladimir Vulić

Vladimir Vulić, među prijateljima poznatiji kao Vanja, je profesionalni govornik i programski direktor jedne od najvećih biznis konferencija u ovom delu Evrope – Spark.me

Kao mali, želeo je kad poraste da bude kompjuteraš. Prvi kompjuter Commodore poklonio mu je otac, i od tad se javlja velika ljubav. Kroz celo osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje želja i strast ga usmeravaju ka programiranju, a u tom vremenu postaje i prvak Crne Gore iz iste oblasti.   

Za sebe kaže da nikad nije bio jednodimenzionalan, pa je paralelno sa ljubavlju prema kompjuterima, postojala i posebna povezanost prema ekonomiji, pošto mu je otac bio ekonomista i od detinjstva je  sam uzimao očeve časopise i učio o ovom svetu.

Nakon srednje škole, fakultetsko opredeljenje nije uopšte bilo lako, ali prevagnula je prva strast – studiraće programiranje. Upisuje PMF, međutim, tamo se zadržava svega dve godine, nakon čega se odlučuje ipak za Ekonomski fakultet, ali nikada sebe nije video u ulozi profesora. Upravo to mu se i dogodilo: iza sebe ima 12 godina iskustva u podučavanju na Ekonomskom fakultetu.  

Okušao se i u preduzetničkim vodama još u vreme prve pojave interneta u Crnoj Gori, paralelno sa studijama. Drugi preduzetnički posao započinje u trenutku kada je procenio da je akademska karijera postala jednodimenzionalna i kada mu se budi želja za nečim novim i uzbudljivijim, a to je konsultantski posao. Vremenom, kako je razvijao svoje znanje i iskustvo u ovoj oblasti, pozivi postaju učestaliji, pa tako posao počinje da se grana na konsultovanje, držanje edukacija u firmama i govori  na različitim skupovima. Rađa se Digitalizuj.Me kao i Spark.me – konferencije koje godinama unazad okupljaju ljude iz ove sfere iz čitavog sveta. 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.