Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Boško Radivojević. Bole je jedan od pionira srpskog interneta, s tim što njegov uticaj na tu scenu dolazi iz praistorije. Naime, on je još 1989. 1990. pokrenuo svoj prvi BBS, a 1995. je instalirao prvi komercijalni internet link u Srbiji u EUNET-u. Cela njegova karijera je obeležena radom na projektima koji su za ovdašnje i regionalne uslove bili pionirski. I uvek je imao komponentu i tehnološkog znanja i izuzetnosti, ali i nekakve šire društvene slike i pozitivnog uticaja na društvo. Pa se tako bavio organizacijom LinuxFest-a, kada to nije bilo cool, ali je bilo preko potrebno, pa je tako učestvovao i u formiranju i radu RNIC-a na početku. I jedan je od ljudi zbog kojih danas imamo ovako liberalan i dobar nacionalni domen. Ali ono što je možda negde najvažnije, odnosno trenutak u mom životu kada smo postali bliski je trenutak kada je odlučio sa bratom da napravi firmu koja se bavi pružanjem naprednih hosting usluga, koja se zove Mainstream i danas je lider na tom polju, iako on više nije deo nje, ali to je prvi put da je neko u Srbiji napravio rešenje na kome su svi najposećeniji srpski sajtovi mogli da se nalaze. Nismo više morali da zakupljujemo servere u Americi i snalazimo se kako da ih održavamo, nego je nekoliko sjajnih ljudi napravilo infrastrukturu i platformu koja nam je omogućavala da to neko stručan za nas radi u Srbiji i da mi imamo najbolju moguću uslugu. U trenutku kada se to dešavalo, delovalo je gotovo nemoguće da je tako nešto ostvarivo na ovim prostorima. E, Bole je jedan od tih ljudi koji su se često bavili pravljenjem stvari koje su nemoguće. Ako ste tehnološki entuzijasta i volite da znate istoriju stvari koje danas koristimo, siguran sam da ćete uživati, a iako niste, poslušajte kako izgleda 34-godine profesionalne karijere koja možda u početku nije bila profesionalna, ali je bila izuzetno entuzijastična. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas imam tu čast i privilegiju da mi je u gostima moj dragi prijatelj, jedan od onih ljudi koji su gradili ovo igralište na kome se svi danas igramo, i koje zovemo internet. A takođe, od ne tako davno, ali ipak dovoljno davno da mu se računa u staž, gosti iz uvoza. A mi volimo da imamo goste iz uvoza, tako s vremena na vreme, jer onda pored svega onoga što dobijemo kroz neku ličnu priču, dobijemo i tu jednu perspektivu. To je neka sledeća obećana zemlja za koju svi mislimo da je obećana dok ne odemo tamo da živimo. Nekada to jeste sjajno, nekada nije, ali svaka ima svoju specifičnost. U svakom slučaju, Bole, dobro mi došao. 

Boško Radivojević: Hvala ti na pozivu. Ono što verovatno ne znaš, i to mi se danas nam se setio, kad si ti počeo sa podcastom kada je bilo 2018-2019, kad sam krenuo, ja sam bio siguran da ćeš me odmah da zoveš. Ja sam bio, to je to, znači, sada ću konačno da završim podcast, da izađem na taj televizor, ali nema, znaš, zvoni telefon, nisi ti, ja razmišljam, dobro, možda ajde ispucaće ove neke bliže ljude od mene, onda sam ti jedno vreme sve lajkovao, sve što ti rekao, da me vidi, da iskočim, znaš i to, ali ovaj nije palilo, onda sam, znaš, prošao sve ono malo tuga, pa sam bio malo ljut. Pre neku godinu sam, čak bio imao sam ideju da napravim ja podcast, ali su me neki izminjeli, kažu, mnogo sam ozbiljna, mnogo to je ozbiljna ideja. Tako da eto, veoma mi je drago da konačno imam tu privilegiju i priliku da gostujem kod tebe. 

Ivan Minić: Na onom inicijalnom spisku, na kom je bilo 80 imena je bilo i tvoje. Ali, znaš, to je uvek neka suluda organizacija i uvek kad je projekat kao što je ovaj hobi, onda nekad možda planiraš unapred i zato sam ti cimao sad kad sam znao, da kao, ok, oko Božića vi, gastrosi, dolazite, daj da vas nahvatamo tad dok ste tu, a mimo toga, znaš, pustim poruku nekome koje je tako, čak i po Evropi, kad ćeš za ne znam, dva, tri meseca, jebiga, za dva, tri meseca ja ne znam šta ću sa sobom, nemam baš mogućnost da planiram toliko unapred zbog drugih obaveza. No, jesi bio u planu od početka, ali to mesto je zauzeo Marković. Što i nije dostojno, ali nije loša zamena. 

Boško Radivojević: Nije loša, čovek je stariji, mudriji, tako da on definitivno, i ja sam mudriji, znaš, za ovih četiri, pet godina koliko je prošlo, od tog nekog inicijalnog nadanja do ove prilike, verujem da možda to je bolje što je ovako ispalo. 

Ivan Minić: Tvoja lična razvojna priča, znači oni koji te znaju, znaju šta si sve radio, možda ne znaju sve, ali znaju kako je tekao tvoj neki razvojni put i on je uglavnom bio vezan za tehnološki aspekt provajdera kod nas u startu, a kasnije i kompanija koje su se izrodile iz onoga što su nekad bili provajderi, ali su bili specijalizovani za druge usluge, hosting, cloud i sve ostalo. Ali mi uvek počinjemo razgovor i on u principu generalno ide hronološki, zato što ja mislim da ta geneza bolesti počinje u najranijem detinjstvu i ljudi imaju taj moment da to nešto što ih zainteresuje kad su mali i onda na neki način ugrade u svoj život kasnije, nekada i direktno kroz to što se bave, ali ne uvek. Tako da je prvo pitanje uvek mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU
Boško Radivojević:  Pa isto imam dva odgovora. Znači postoji jedno, ono stvarno što sam hteo baš kad sam bio mlađi, to je da hteo sam budem vatrogasac. I vrlo sam imao razlog zašto sam hteo budem vatrogasac, sam kao klinac, mnogo voleo da palim vatru. I imao sam tu sreću, recimo moja baba me puštala da palim vatru na terasi, tako što mi je davala da pečem paprike u nekom limenom tanjiriću. I valjda sam slušao kako znaš zapalićeš požar, zapalićeš požar, isto se dešava kada imam 4-5 godina, ne više od toga. Tako da, ono, originalni odgovor na pitanje je, hteo sam budem vatrogasac, a zapravo ne pamtim da sam ikada želeo da postanem taj neki kompjuteraš. Znaš, to sam neminovno postao. Kod mene, kući pošto to, imao sam tu neku sreću da odrastem u familiji koja je bila ta neka prva era tih računarskih, ne znam, naučnika, ne znam kako bi to… 

Ivan Minić: Entuzijasta. 

Boško Radivojević: Entuzijazam jeste tu bio glavna neka komponenta. Recimo, kod nas je nikad nisu govorili o kompjuteri, govorili o računari, da si primetio ta inženjerska klika. Srbija je ekstremno osetljiva na jezik i na pravilnu upotrebu jezika, tako da većina onih ranih diskusija po forumima i konferencijama se često vrtela oko gramatike, padeža, tako dalje. 

Ivan Minić: Datoteka, direktoriju. Tako je. Ja sam tu negde bio između. Selektivno sam prihvatao te srpske reči, ali datoteku stvarno nikad nisam zvao datotekom. Dugo sam se mislio šta je to, spec teka, otkrio sam da je to neka specijalna datoteka i tako dalje. Ali u suštini, eto, moj neki životni put kreće dosta rano, 87. na zimu, 87. ili možda biće bilo 88. stiglo je prvi PC XT iz Nemačke, ga je doneo moj ćale i moj prvi kontakt sa računarima je bio kroz igricu Leisure Suit Larry, što je kasnije čovek saznao zapravo jedna seks, komedija, avantura u kojoj jedan sredovečni Larry pokušava da mu se posreći i ti ga vodiš kroz to. I to je bio moj, bukvalno, prvi susret sa računarom je bio taj Larry. Ispostavljalo se da dok je moj ćale puštao tog Larrya, ja sam nešto drndao, ono, kontrast, brightness na monitoru. I sutra dan ujutro, pošto sam ustao dosta rano, a moji kao svaki kompjuteraši nisu, jer su radili do kasno, ja sam ustao šest ujutro, upalio kompjuter, razumeš, uvatio taj monitor i krenuo. Kontrast, brightness, neće Larry da se startuje. Ja mislim da je to bio trenutak kada je moj ćale, ako pogledao u moju majku, rekao, ženo, mislim naše je, volećemo ga sad, šta da radimo, tako da start nikad nije lak. S druge strane, moja neka, sad završio sam u tom računarstvu, nikad nije postojala šansa da budem nešto drugo, znaš, ne znam da je tu moju, kada je to promišljeno, ja želim to da bude. Ono što je meni neka bitna tema u svemu tome jeste da, kroz taj naš životni put, zašto sam počeo da se bavim računarom? Ja sam imao podršku da se bavim računarima na svakom, svakom koraku, znači od tog nekog inicijalnog Larija, jel, pa preko, ne znam, basic me naučio ćale, pa me mama učila da programiramo Fortranu, pa smo brzo prešli, ne znam, na Pascal, ali tako dalje, postoji sad, proćićemo taj deo tog nekog ranog, mogu ovaj, susrete i sa, ne znam, Unixima i telekomunikacijom, BBS-ovima, to je ekstremno interesantno, ono što sam ja dobio od tog okruženja jeste neki entuzijazam, neka sreća kreiranja, spravljanja nečeg novog. To je, kroz celu karijeru koja je, eto, završio sam u tvom podcastu, znači mora da je uspešna, je zapravo pokušaj da prizovem taj neki osećaj, te njihovog nekog entuzijazma, te njihove sreće što su napravili nešto novo, jel to je bilo jako rano doba. I sad puno je podkasta, mnogo uspešnih ljudi izdaje, ne znam, knjige, intervjue i tako dalje. Imam utisak da ljudima fali malo neke skromnosti, mislim, možda nije skromnost ni prava reč, neke, ovaj, malo prihvatanja da sreća igra ogromnu ulogu u tome što ćemo mi postati. Znači, od tog nekog inicijalno podrške, te neke primarne familije, kroz srednju školu, ja prolazim put, kao i svi, to su 90. godine, mi živimo u jednom potpunom haosu, ali to mene ne dotiče i to je isto deo srećnih okolnosti da završim gde sam stigao danas, znači ja prolazim kroz to potpuno ono što kaže, kroz sir. Ja ulazim u gimnaziju gde imam ono što se kaže upao sam u  dobro društvo. Mislim, ja sam bio na početku svog školovanja, ovaj, jedan od najgorih učenika u školi. Mislim, u školi, bar u razredu. Ali sam imao sreću da upadnem u to dobro društvo od drugarice koje su mi ostavile neka podrška, ono, tokom celog života i da od njih vidim kako to izgleda, ono, trud i rad. Kako ćeš ti nešto što je neko gradivo, što je neki problem, što je neki, kao kažu, izazov u današnje doba, kako ćeš ti da ga savladaš. Onda, to je doba kada, u vreme kad se kod nas, ono, opet protestuje zbog izbora, zbog stvari, kreira se, dolazi internet u Srbiju. Ja opet tu imam, ono, fascinantnu sreću da, ovaj, me Radoslav Stanković, zvani Raca koji je kasnije napravio Eunet, pozove kod njega u kancelariju, oni su imali MR system, sa MR net je bio sistem i pozove dete od 14-15 godina da, eto, malo mi pričamo i da mi da neki server kaže, aj ti tu instaliraj Linux. Ja sećam, pred odlazak, na taj prvi razgovor sa njim čitao sam neku knjigu Linux komandi, kao kako ću ja da dođem do toga. Onda imaš, tako, neke, ono, što kažeš, skrivene heroje, ne znam, imao sam jednu profesorku informatike u školi koja je bila moj PR. Znaš, njena uloga je bila da svima drugima objašnjava da ja nisam glup, nego, eto, samo sam zauzet. I tako da, u tom nekom smislu, postoje elementi kroz život koji su me bukvalno usmerili da ne odem negde gde ne treba i smatram da je, ono, ta sreća kao, verovatno, neki predominantni faktor u tome. Mislim, pade mi sad na pamet , psiholozi vole da rade razne testiranja. Ove su lude. I sad, jedno od testiranja koje sam čitao je, bilo stavi veliku grupu ljudi i bacaju novčiće. I treba da nabodeš, ne znam, deset glava ili pisma za redom. I sad, statistika kaže, jel, ne znam, za deset puta to je nešto manje od 0,1%, znači od hiljadu ljudi, jedan će možda stići do kraja. Ljudi već posle pet, šest tog, da kažem, ostajanja u tom krugu počinju da razvijaju teorije kako zapravo oni znaju da bacaju novčiće. I oni su ti koji zapravo diriguju stvarima. A ja baš nisam siguran. 

Ivan Minić: Ljudi generalno vole da pridaju značenje i karakteristike stvarima koje te stvari nemaju. To je onaj moment, koja je šansa da bude glava ili pismo? 50-50. A sledeći put? Pa isto 50-50. Nije. Kako, brate, nije? Znači, isto je. Ali dobro, da ne ulazimo u kognitivne disonance i sve ostale stvari, 90. godine jesu za sve nas bile godine u kojima smo kao deca ili malo stariji, ti si malo stariji od mene, ako smo imali sreće i porodice koje su nam to omogućavale, živeli u suspendovanoj realnosti. Znači, živeli smo svoj neki mikrosvet. Nije baš da nismo znali šta se dešava, ali nije to direktno toliko uticalo na nas koliko god da je bilo strašno i užasno, zato što meni se makar čini da prvo postojala je neka nada da može da bude bolje, postojalo je sećanje kako je bilo kad je bilo bolje, što čini mi se da smo danas malo zagubili, ali svakako taj neki moment da je šok preveliki i ti se na preveliki šok ne adaptiraš. Ti gledaš da preživiš i ne prihvataš to kao stvarnost, nego to je tu i to će da prođe. I te najstrašnije stvari su prošle, posle manje ili više vremena. Posledice koje su ostavile su, neke vidimo i danas. Ali taj moment kada ti ulaziš u celu priču je dosta drugačiji od svega onoga što je dolazilo kasnije. Slično vreme smo ušli, ja sam par godina zakašnjenja u odnosu na tebe. To je bilo vreme gde jedini način da naučiš je bio da ti neko pokaže ko to već zna ili da eventualno dobiješ neku knjigu ili da dobiješ fotokopiju neke knjige i šta ima u toj knjizi, to je maksimum svega što ti ikad možeš da naučiš. A ako fale neke strane, te strane koje fale nikad nećeš naučiti osim ako ne provališ sam. Kako je u tvom slučaju to teklo? Na stranu formalno obrazovanje vratićemo se malo i na njega u nekom trenutku, ali taj deo koji je tebe opredelio je nešto što se dešavalo izvan tog sistema. 

STICANJE ZNANJA PRE INTERNETA

Boško Radivojević: Pa znaš kako tu je ja mislim osnovni moment su donele telekomunikacije, odnosno bbs-ovi u tom ranom dobu. Ja sam se, ja mislim, na Sezam prijavio negde 1989. Ja sam klinac, znači imam 9 godina u tom trenutku i skoro mi je jedan dobar drugar našao neke logove sa tih konferencija. Mene je stvarno bilo sramota da to čitam. Ja sam klinac tih 90 godina koji dosta pritiska ljude da mu daju igrice za Herkules i tražim ovo ili ono i pravim ubrzo i svoj bbs. Što moji roditelji, kako bih rekao, ne prave problem. Znaš, ja imam bbs koji je radio od 10 u večer do recimo 8 ujutru, gde u principu svrha bbs-a se neko zakači da ga ja uvatim u chat i da ga ubijem od smaranja kao dete. Mislim, postoji čak jedan snimak koji je nažalost izgubljen u jednoj emisiji koju je Studio B došao kod mene kući da snima. U to doba je je Sezam pravio neku svoju emisiju posle par godina. Ja sam na njoj bio kao najmlađi Sezamovac i naravno sva ta ekipa koja je bila stara, meni su šutnuli da se snimam. Tako da je taj snimak dosta ovako epika. Što bi se rekli, sada ja zovem nekog od tih starijih da mi se nakači na bbs da nešto probam. Tako da postoji taj element tih telekomunikacija koji su mene stavili u neku mogućnost da ja komuniciram s ljudima koji su prvo stariji od mene. To je sva ekipa koja se plaši fronta u tom trenutku. Oni su svi nekih dvadesetak godina, ja imam 9, 10, 11. Ja od njih bukvalno crpim ono što oni znaju jer oni znaju, ja ne znam. Sezam je verovatno jedna od tih nekih tačaka, prekretnica za mene. Definitivno podrška koju imam od roditelja. Ne u smislu kao oni su to nešto organizovano radili. Mislim da je malo ljudi koji su nešto organizovano radili posebno u 90tim godinama. To je bilo puko preživljavanje za sve. Moj ćale je otišao u Ameriku, to je 90. recimo, na studijsko putovanje. To je još njega institucija šalje tamo i moja majka mu se pridružila posle recimo 6 meseci. Ja dobijam pristup njegovom akauntu na nekom Unix serveru. To su nešto što ti ne možeš tako da imaš. Ti imaš u kući neki PC XT, tamo dobijam neki akaunt. Ja prvi put vidim taj internet, kako to izgleda, tada još uvek nema weba, ali postoji, ne znam, Telnet, postoji neki RSH i tako dalje. Ja počinjem to da kapiram šta se tu dešava, krećem sa svojim BBS-om. Tu sam naravno imao neku ideju. Ne želim da budem PC bore nego sam bio Wild Kitty i Remote Access. Delili smo se uvek na neke klanove. Sad više ne znam šta je to bilo bitno. Znam da im je bilo ekstremno bitno i ostalo je u tom domenu. I taj period tu do 1995. godine, mog polaska u srednju školu i tog nekog hvatanja, tog toka, nov internet koji stiže u Srbiju, od prilike u tom sličnom periodu ja krećem da idem u petnicu. Što je naravno u nekom društvu uvek bilo, a ne, petničar, on je štreber, ali sam imao odgovor. Ja sam u prvoj godini srednje škole završio sam razred sa 2.33, tako da sam imao, kako bih rekla, ćagu da nisam štreber. I onda mi se moglo da idem u petnicu i da to nije neki problem u svetu oko mene. I tu nekako srećem ekipu koja je slična meni. Znaš taj osećaj? Ja vidi, ja nisam jedini ljudi, ima nas još, znaš. I to je prva neka prilika u kojoj ja, kako bih rekao, relativno strukturirano učim nešto. Mi imamo tada i predavanje iz algoritama, strukture podataka, srećem neke ljude koje ću sretati i prepletati se za njima ceo svoj život. Kasnije to je neka grupa koja većinom je ostvarila fantastične rezultate u raznim nekim oblastima. I paralelno, kao neki treći trek u sve to dolazi internet u Srbiju. Ja eto, kao što rekao, imam sreće da me Raca nekako prizove njima. Sad ja tu već imam jednu godinu dana nekog iskustva sa njima, sa nekim takvim poslićima, bavljenjem Linuxom i tako dalje. Ja sećam jednog poziva. Kaže, možeš ti Bole danas da dođeš? Mogu. Pokazuje mi neki HP server, onako kocka jednovratna, ima ono stotinak kilograma. Kaže, jel bi ti mogao ovde da namestiš prvi internet link u Srbiji? Taj internet link nikada nije ušao u komercijalnu upotrebu. To je bio neki list line od Beograda do Holandije u Access for All. Bio je neki Nokia modem koji se kačio na 21.600. Počeli smo s 38.400 pa smo spuštali dok nismo uboli. Naravno, to je bilo gomila nekih telekoma između koji su morali da to potrefe i tako dalje. Ali eto, u mojoj biografiji piše sam instalirao prvi HP UX koji je imao nekakav internet izlaz. I to bude iskustvo koje te menja, koje te ne samo stavlja te na neku putanju, nego to je iskustvo koje ti sad ti shvataš značaj toga. I ok, imaš 15 godina mailovi koje pišeš i posle 15 godina ih čitaš, ne osećaš se baš dobro zbog toga šta si sve sebi dozvoljavao da kažeš svojim nadređenima i tako dalje, ali to jeste deo tog nekog okruženja, tog nekog bunta koji smo mi tada osećali. I definitivno od tog momenta ta moja trajektorija kreće na tu jednu stranu tog nekog interneta i nekih telekomunikacija i nekog bavljenja koje je sve vreme prisutan taj, kako je rekao, taj osećaj, tog entuzijazma da ti kreiraš nešto novo. To je nešto što ti dobiješ, dato ti je okolnostima i to onda vidiš kao patent koji treba ponavljati iznova i iznova. 

PRVI KONTAKT SA LINUX-om

Ivan Minić: Linux je u živote većine nas ušao u nekom periodu, obično posle 2000. a kod entuzijasta kraj 90. početak 2000. jer su se pojavile distribucije koje su imale grafički interfejs koji je odgovarao suštinski onome što smo već imali na Windowsu, koji nam je bio poznato okruženje, to je bilo dovoljno bogato, dovoljno jednostavno za korišćenje, driveri su postojali, ali za većinu onog nekog standardnog hardvera koji si imao nije to bilo toliko nemoguće namestiti, ali to sve što je nama trebalo je bio to, desktop office, use, internet, grafika, što god, ali sve te neke stvari koje se dešavaju u nekakvom frontendu koji je suštinski nadogradnja da bi to postalo masovnije popularno, ali nije ono zašto ste ga vi koristili, o čemu si ti razmišljao, kada si se upuštao u to sve i kada si učio, nego samo neki dodatak koji možda neke stvari olakšava ubrzava, neke stvari možda i ne. I sećam se, tada je bilo, naravno, časopisi, pošto je to bilo jedino mesto gde si nešto mogao da saznaš i naučiš, i onda su bili te tekstovi koji kažu, evo, ako na ovu email adresu ili fizičku adresu pišete, oni će da vam pošalju CD distribucije. I onda to stigne i onda ti to kao probaš da instaliraš, što to uglavnom nije radilo za te neke eksperimentalne distribucije. Ali Unix i Linux su potpuno, imaju potpuno drugu ulogu u životu kada ga gledaš iz ugla infrastrukture i svega onoga čime si se ti bavio. Kako si uopšte došao u kontakt sa tim, kako si učio sve te stvari, zato što to nije bilo klik, klik, klik i radi. 

Boško Radivojević: Pa znaš kako, tu postoje sad puno nekih elemenata. Sad ono, kroz taj neki sociološki element, tamo 92., 93., 94. ogromnu ulogu ima Računski centar ETF-a i preko puta Računski centar Univerzitetu u Beogradu gde se okuplja neka ekipa koja nešto zna. Ja sam, naravno, i tu sam klinac, pa me često izbacuju iz tih učionica, pa ja bežim, pa onda idem iz RC gore u sedamdeseticu i tako dalje. Ali to su opet neki ljudi koji su tako od dvadesetak godina, koji nešto znaju, to su neki nažalost, nisu s nama Večo, tu je Frle, Dragan Sretenović, puno tu nekog sveta koji nešto zna. Ja sam tada malo onako u onom, kako bih rekao, hakerskom fazonu, tako da i tu postoji neki, nemoj da kažem antagonizam, ali eto, neki pokušaj nas klinaca da tu nešto pokažemo u tom elementu. Prvi slackware sam instalirao, sam zapravo skidao u Računskom centru na diskete, kući sam je, to je opet srećna okolnost, kući sam imao štos od jednog četrdeset ili šezdeset disketa na kojima je moj ćale snimio kada je bio u Americi i SCO Unix. To valjda više nije kriminalno delo, prošlo je to oko godina, znaš, to je bila kakva piratska kopija SCO Unixa, ja sam to pregazio potpuno, što me briga za SCO Unix, ja stavljam slackware. I to je sad 93.-94. godine, ne sećam se, tačno, i to je moj prvi, ja kući donosim tih, mislim, to se skida, ti skidaš image po image-u diskete, taj image režeš na disketu, radiš neki, ono, CRC. 

Ivan Minić: I onda pukne 33. 

Boško Radivojević: To otprilike, pa ti onda, znaš, vraćaš se, tako, to traje danima ja odlazim, pa sad moram da odem u vreme kada, ne znam, nije dežuran u RC-u neko ko će da me izbaci napolje, nego neko ko gleda blagonaklono na intrudere mog kalibra, te ja donosim kući taj slackware i počinjem time da se bavim, mene je to iz nekog razloga strašno privlači. Zašto, pojma nemam, ja nemam taj neki promisao, ja kao biram ovo, biram ono. To je bilo jedno vreme kad ti, ono, s druge strane ima Microsoft, on raste puno, on predstavlja neki, ono, kao closed source moment. Ono što je mene tu privuklo, mislim da je taj open source element toga, odnosno da je kod dostupan svima, iz nekog razloga se to meni dopalo jer je delovalo ti imaš tu mogućnost da nešto sam prčkaš, da ti sam nešto radiš. 

Ivan Minić: Da vidiš kako radi. 

Boško Radivojević: Mene, u principu, moj verovatno najveći problem tog ranog perioda je što ja nemam formalno IT znanje. Ja sam znao da programiram, ali ne dovoljno dobro, ne znam i tako dalje. Ali postoje jedna, tog ranog perioda gde se nalazilo, bilo je jedno trojstvo. Ti nisi mogao da se baviš tim tako stvarima. Prvo zašto nismo postali aplikacije, nije bio YouTube, nije bio ne znam, ti moraš da radiš to, ali ti si morao da programiraš, ti si morao da se baviš operativnim sistemom i ti si morao da se baviš internetom kao sredstvom komunikacije. Ti si imao ljude, tadašnje inženjere, koji su sve te tri stvari držali u malom prstu. Ti nisi mogao biti uspešan sistem administrator, što sam relativno brzo počeo da vidim kao neki svoj poziv, bez toga da ti poznaješ sve te tri stvari. Danas je to retkost. Ti sad kroz neki DevOps ili platform engineering imaš neki spoj operativnih sistema, servisa i malo nekog programiranja, ali to tada je bilo mnogo izraženije i ti si morao ozbiljno da programiraš da bi se bavio ovim tim. Postoji jedan, nisam siguran da se stvarno desilo ili je neki mit, kada su Linus Torvalds-a pisali kako je to u Finskoj, kao bože ima dosta dobrih programera koji svašta prave, kao oni naprave operativni sistem. Izgledaš pa znate kako u Finskoj je šest meseci mrak. E sad, oni koji su dobri s devojkama, a ja eto nisam. Tako da imaš priliku da nešto uradiš. Sad, da li današnja deca mogu da dosegnu te stvari teško jer je mnogo sadržaja, mnogo aplikacija, mnogo korisnog načina da se koristi tehnologija. Ti tada tebe interesuju ti računari, ti se baviš time kao to je to nešto što ti ispunjava, to je neko ludilo. Ali nemaš ti šta osim da downloaduješ slackware, da ga instaliraš i za danima pokušaš da ja misliš o ovo ili ono. I kroz to ti učiš. Ono što je bio drajv jeste neke telekomunikacije u to doba, 1994. nastaje inicijativa ZAMIR, zvani ZAMIR, to su breže BBS-ova za razmenu poruka koje ja delom hvatam. Nastaje neka UCP mreža koju originalno pravi Dule, Dušan Mihajlović, Busy Connection, koja je nekakav pandan nekom setnetu koji ima neku drugu logiku. Ja pravim neki hub kod sebe kući, ja UCP-om skidam od nekog, pa onda neki od mene skidaju i tako dalje. Ti sad imaš neku misiju u svemu tome. Nisi ti sad tu kao dokoni klinac koji sad ne zna šta bi od sebe, što je realnost, nego ti imaš misiju da ti tamo neku poruku iz nekog Sarajeva doteraš do nekog u Kragujevac, recimo. I ti si deo te misije i ti se baviš tehničkim enablementom toga. 

Ivan Minić: A učiš samo tako što gledaš druge ljude i oni te usmeravaju? 

Boško Radivojević: Pa ti učiš po sistemu pokušaja i pogreška i to je to. Ti teraš, pitaš nekog nešto, neko ti kaže, neko ti ne kaže. Neki ljudi su u tvom timu, neki su protiv tebe. Ti učiš sam. Ono što ja u tom periodu učim jeste da postoje ljudi koji to znaju. Oni su malo stariji od mene, oni su to nekako i formalno uspeli da nauče. I mene koji nekako se jurim za njima. A ti kad juriš ti onda moraš praviti veće korake. Sad u tome ima i dobro i loše. Dobro je što ti brže stižeš do nekih elemenata, a s druge strane ti preskačeš nešto. Ja sam u nekom svom ranom profesionalnom planu se bavio treningom. Držao sam kurseve Linuxa, True64 Unixa, još ponešto je bilo tu. I to su bile prve prilike da ja zapravo konsolidujem svoje znanje. Jel’ da bi ti pričao nešto, ima ono, ko zna radi, ko ne zna predaje. Moje iskustvo je drugačije, da bi mogao da ispredaješ, ti moraš i da to dobro naučiš. Tako da sam ja imao tu priliku da popunim neke svoje formalne znanje koje sam preskočio u tom trčanju. Ti trčiš za drugima koji su ispred tebe i ti pokušavaš da ih dohvatiš. 

FORMALNO OBRAZOVANJE

Ivan Minić: A šta se dešava na planu formalnog znanja? 

Boško Radivojević: Na planu formalnog znanja, to sad sve i dalje je moj gimnazijski period. Ja u prve te dve godine gimnazije uspevam fantastičnu stvar da zapravo u EUNET-u slažem u kojoj sam smeni. Tako da ja uspevam da u EUNET-u budem kad treba da budem u školi, a kući da budem kad treba da budem kući. Tako da su svi srećni, roditelji kažu dete ide u školu, onda radi domaći kad dođe iz škole. Tamo u EUNET-u koji nikako ne žele da moja škola pati, ali ja sam ih ubedio da je to sve okej. I ja u drugom razredu na polugodištu bivam neocenjen iz pet ili šest predmeta, jer se nisam pojavljivao u školi. Ali s druge strane, ja se tamo bavim internetom u Srbiji. Kakva škola? U tom trenutku za mene nije dilema. Malo je dilema kad konačno stignu ocene kući, pa sad onda je bilo tu raznih elemenata i borbe na tu temu. Ali ti u školi ne učiš ništa. Mi smo imali informatiku koja čak i bila dosta smislena kod mene. 

Ivan Minić: U 9. je uvek bila dobra gimnazija.

Boško Radivojević:  Pa jeste, ali ja se sećam imali smo prvi kontrolni i tu sam uradio svih šest grupa. Svi smo dobili petice. Došlo je sledeći kontrolni, niko ništa nije spremio, jer šema je tu, ušla je profesorka Bojana, ona je pogledala kroz učionicu i samo je rekla, Radivojević, ako izvolite, izađi napolje. Ali, ali, izađi napolje. Tako da, zahvaljujući profesorki Bojani, neki su i naučili informatiku, ali ti u školi nemaš mogućnost da učiš nešto. S druge strane, ja sam u školi imao priliku da pravim sajt škole, što je bio prvi moj neki dodir sa tim grafičkim internetom, jer za mene to sve bilo editor i tako dalje. Paralelno sa tim imam, da kažem, i moj drug iz osnovne škole i ja ulazim u taj svet weba, HTML-a, onih dizajnerskog opredeljenja, a o programerskom tako da je to bila jedna fina koalicija. Ali u tom nekom periodu mi počinjemo da maštamo o tom nekom Linux, ne znam, movement open source-u. Tu se rađaju te prve neke ideje, mi smo živeli kod fontane i šetali često do Dunava, te neke priče o nekom Linux festu. I to su, to je taj element gde ti imaš ideju da nešto pomeriš. Mi smo tada kao rat​o​vali s Microsoftom. Mi ćemo da pokažemo kako je taj open source mnogo bolji i jači. Ne znam, ta i sad, možemo pričati da li smo pobedili ili nismo, ne znam. Ali rađa se ta ideja, paralelno s tim idu protesti, ide onaj natpis Beograd je svet. I ja znam da je mene to Beograd je svet i da mi je to bila glavna neka spona zašto hoćemo da napravimo taj Linux fest. Hoćemo da taj neki svet open source-a, svet Linuxa i tako dalje, dovedemo u naš Beograd. I mi to i uspevamo konačno posle bombardovanja u decembru 1999. Znači danas je malo više od 24 godine od kada smo taj prvi Linux fest napravili. I to je jedna onako, kao i sve u tom periodu, potpuno oruk organizacija. Mislim, ja tada više nisam u gimnaziji, ali mi je profesorka Bojana omogućava da uz​me​mo stolove iz neke učionice iz devete, da nama trebaju stolovi, mi pravimo neki install fest, da će ljudi da donesu svoj računar i da im neko instalira. Mislim, koliko to nadarealno zvuči iz današnje perspektive. Znači ljudi su vukli one tower kante u Doma mladine i kao dođu i kao, aj sad ti, majstore, meti ti meni taj Linux. 

Ivan Minić: Jedan od najsmešnijih je bio onaj period kad mu Beshechnopics se zvala, distribucija koja je dolazila na CD-ovima i moglo live da se pusti sa CD-a. To ne radi, to radi užasno, ali možeš da pokažeš nekome da to nije toliko strašno. Jel’ vidi, interfejs je takav da možeš da probaš da ga koristiš. 

Boško Radivojević: Pa jeste i sad, opet, nekako u mom životu su stvari, stalno je bilo isprepletano, tako bih rekao, stroga tehnika i strogi neki, pa ne znam, okruženje koje ne mora, nužno ga zovemo političko, ali neko ono društveno okruženje. Na tom Linux Festu 1999. godine nama dolaze naši, kako bih rekao, pirovi Sloveni. Mi sledeći, vrlo brzo, posle toga, šest meseci, posle toga mi putujemo u Sloveniju. Mi ne možemo putovati kroz Hrvatsku u Sloveniju, nego mi prvo idemo u Budimpeštu da uz​me​mo vize, jel’ smo mi zamislili da posle, pošto mi ne možemo ni kroz Austriju, ni kroz Hrvatsku, mi možemo samo direktno iz Mađarske u Sloveniju, što bi to bio problem? Naravno, ne postoji ni jedna autobuska linija koja ide iz Budimpešta u Ljubljanu, ili Maribor, mi smo išli u Maribor, kroz taj neki dolgavast prelaz. Ili idu kršteno kroz Austriju, ili idu kroz Hrvatsku, znači mi moramo da stopiramo. Mislim, to je jedna epopeja, ali to su neki, opet taj element tih nekih telekomunikacija, opet te neke komunikacije, koordinacije sa nekim ljudima koji su slični tebi. Koji imaju istu tu neku želju da doteraju taj neki open source. Ok, dijagnoza je sigurna, ali taj LinuxFest nastaje kao jedan udruženi neki poduhvat, tako, grupe nekih entuzijasta. Mi smo, postala je Lugi lista, Linux users group of Jugoslavija, da smo se mi većinom vremena napucavali beskrajno. Mislim, te to je, sećam se, jedan je rekao, kaže, ti nisi kao tebe kamenom, nego ti kao tebe kamenom a ti njega hidrauličnom bušilicom ili tako nešto. Znači to su bili, ali ti kažeš, ćao drugari, mi aj pravimo taj LinuxFest. Ja sećam, bio je, prvi taj neki sastanak firme je bila eSoft, koja nam je dala svoj prostor da se mi tu okupimo. Ja sam relativno skoro nešto pisao na tu temu, pa sam prošao kroz listu ljudi koji su bili na tom sastanku. To su sada neka imena, znaš. Nije to sada bilo ko, ne znam. To su ljudi koji su dosta ostvareni tada, ali tada smo bili svi tako, znaš, ono, tu smo se nešto, smo imali neku organizaciju, neke smo sitne pare uspeli da dobijemo. A tu sad ide i taj neki ono, prošli smo bombardovanje, dolazi, ne znam, 5. oktobar, koji makar tada delao kao da se stvari nekako nezaustavljivo idu na dobru stranu. Sporo ili brzo, to je stvar debate, ali kao put je jasan, nama konferenciju u nekom trenutku, ne znam, otvara ministar za nauku, što je veliki plus, nešto što je potpuno underground. Mislim, Linux, koliko znaš da je Linux, znači tamo, mislim da je to bilo 2001 ili 2002. Dragan Domazic je bio tad, mislim, ministar za nauku, on to otvara. Znači to je sada jedna ozbiljna konferencija, ima, ne znam, 450 ljudi na otvaranju. Mi smo dali, recimo, tri hiljade nekih karata, kao da bismo mogli da trekujemo ko je tu sve prošlo i došlo i tako dalje. Postoji neka međunarodna konferencija, mi dovodimo ljude iz IBM-a, Tom Bunen je bio iz IBM-a, Kai Arno, koji je MySQL, jedan od pokretača MySQL-a, sada je CEO fondacije MariaDB. Znači, to su ljudi koji dođu u neki Beograd, mislim, u kome oni ništa ne znaju. 

Ivan Minić: A ako znaju, to nije dobro. 

Boško Radivojević: Ti njih vodiš, mi smo išli u Skadarliju, ti njima pokažeš taj Beograd, a oni kao, šta biste vi, ono, mesinama. Ja jedem ribu, kao, jaaa. Gde ćemo Tri šešira riba, ili ima neke ribe. 

Ivan Minić: Pa piletina to vam je kao riba. 

Boško Radivojević: To je postojalo, to je postojalo. Tako da u tom nekom segmentu ti opet imaš taj, s jedne strane neki tehnički, s druge strane taj neki socijalni element. I neku moju stalnu, ono, igrariju između ta dva sveta, koja mene ispunjava, zato što mi nešto menjamo. Ta naša ideja da dovedemo taj svet u Beograd, nekako uspeva. Mi pravimo i neku organizaciju, Open Source Network of Yugoslavia, koja u principu nije nikad zvanično zaživela, osim što smo napravili konferenciju u Sava centru, u onim salama u sredini, znaš, to je bilo puno ljudi. Mi smo valjda prvi izmislili da ljudi stoje ispred sale, da bismo pokazali kako je velika gužva ispred, unutra i tako dalje. I to je jedan element koji mene onako potpuno u tom periodu osvaja. Ja sam na misiji nekog tog Open Source-a. I sad, mogućnost da ti uhvatiš neki source code i da ti tu nešto izmeniš, pogledaš, naučiš. 

Ivan Minić: A razumeš? 

Boško Radivojević: Pa delom mi se i razumeš, da, ako si srećan u datom trenutku. U mom slučaju, opet, postoje neki ljudi koji znaju te stvari bolje od mene, a bliski su mi i ja uspevam da uz njih i ja postanem bliži. 

PODRŠKA KOLEKTIVA

Ivan Minić: A što se tiče samog razvoja, kažem, komercijalnog dela, te cele priče provajdinga i svega toga, što je kanal kroz koji, zapravo, najveći broj ljudi ima kontakt sa internetom i svetom. Ima, naravno, i onaj ceo deo ljudi koji je kroz studije i akademsku mrežu imao pristup i tako dalje, i na fakultetima. Ja se sećam, recimo, Eunet, recimo, neka 90, kraj 95. početak 96. nešto tako, odlazimo Ćale i ja i sećam se da smo, kao da je to samo to štedeo i sve to, da kupimo 10 sati. 10 sati? I kao, meni je prvih 10 sati trajalo 6 meseci. Jer nakačiš se na 2-3 minuta da skineš mailove, eventualno otvoriš par nekih strana, sa gomilom teksta koje čitaš onda posle toga, ali to je to, posle to je bilo dosta strašnije. Ali taj moment da se sećam da, ne znam, bio sam u prvih 5000 korisnika, na primer, ili tako nešto što ti oni kažu kad dođeš. Što je lepo. Osećaš se nekako malo posebno. 

Boško Radivojević: Pa jeste, to je community, znaš. To je, ISP-evi u tom trenutku su mesto gde ti možeš da se uhvatiš sa najnovijom tehnologijom da ti je dostupno. Zapravo cela ta neka ekipa tog ranog, da kažemo do neke, 2005, 2006, 2007. godine tog ISP momenta, kod nas su ljudi koji puno znaju. Jel ti da bi radio ISP, ti stvarno moraš sve da znaš. Moraš da programiraš, moraš da se baviš administracijom i hardverom i networkingom i tako dalje. Sad naravno počinju segmentacije, neki su više u jednu stranu, neki su više u drugu stranu. Ali generalno to je mesto gde, kako bih rekao, taj neki entuzijazam opstaje. Jel ti imaš servis koji radi 24 sata i ti moraš da, ti živiš, ja sam u EUnetu, da kažem zvanično, oficijalno, full time počeo da radim krajem 2002. godine i ti živiš s tim sistemom. Nema ti sad kao, legao sam da spavam. Mislim, to ne postoji ako nešto crkne. Ali ti u tom trenutku ne vidiš to kao neko, ja opet sam dežuran, moram ti da. Mislim, ti jedva čekaš da neki alarm stigne, da ti juriš tamo u Sava centar, da nešto. Čačkaš, prčkaš i tako dalje. Opet ti si okružen ljudima koji puno znaju. I sad ja mislim da je taj, da se vratim na onu temu kao sreća koja je mene nagnala, da uđem u tu stvar, jeste da tu imam priliku da radim sa značajno boljim od sebe. I to su to opet, ja pravim velike korake, imam rupe, ali te rupe, ono, popunjavam dosta brzo. EUnet je, startovao u suštini EUnet je bio franšiza EUnet International. Taj, taj ekipa EUneta, EUnet je inače skraćenica od European Unix Networka. Pa je onda kasnije kad se komercijalizovao dobio ono nešto što se, nema Unix u svom imenu kao EUnet. I on ima, on plaća, EUnet domeći plaća neki procenat nečega za korišćenje brenda. Ali od iz tog holandskog dela EUneta dolazi puno neke, ono, best practices. Kako se radi ovo, kako se radi ono, kako treba ovo, kako treba ono. I oni, oni uspevaju da nekako u to jedno okruženje ubace taj neki element, da ga nazovemo, ono, technical excellence. Znači, da je tehnika i kvalitet toga što radiš, da je to ključ. I to je opet jedna srećna okolnost da taj management, pomenuti Raca i ta ekipa, ne idu protiv toga. Nije to sad klasična srpska, ono, gazdina primaga, ajte, sad, Cisco. Svako može sa Ciscom, a i ti sa, ne znam, ovim ili onim. Znači, tu postoji, kako bih rekao, neki transfer znanja i transfer nekih standarda, kada je ta neka tehnološka priča u pitanju, koji meni lepo sedaju, oni mene lepo oblikuju u tom trenutku. I u tadašnjem postoji, sad, ceo taj Linux movement polako pada, jer nekako svi smo mi počeli da radimo po nekim firmama, da je malo ponestalo vremena za, kako je rekli, društveno korisni rad. Ali mi nastavljamo da budemo u nekim ASP-evima kolege, mi se tu na tom nekom kolegijalnom nivou družimo. Na toj ideji je kasnije, mnogo godina kasnije nastao RSA NOG, gde su to ljudi koji u ASP svetu se susreću sa realnim problemom, skaliranjem. Evo netko u nekom, ako se dobro sećam, trenutku imao je, ne znam, preko 300.000 dial-up korisnika. Znači to je 300.000 mailboxa koje treba opslužiti. To u današnje vreme, to šta, Gmail, jedan, dva, tri, to se lako rešava, ali tada to nije bilo, nije postojalo rešenje. Ti praviš neki klaster, pa ti treba neki management za taj klaster, pa imaš deo klastera koji prima mailove, deo klastera koji šalje mailove, kako ti to sad šalješ korisnicima, kako čuvaš te podatke, kako backupuješ to. Znači to su realni biznis problemi koje ti na tehničkoj strani pokušavaš da rešiš. To je sad jedan element. Drugi element je hosting. Na početku hosting je kao tabla na zidu. Neko zalepi sliku, stranu, kaže firma, ta i ta. Polako taj web dobija neki pseudodinamički element. Sad više ispljunuti tu sliku nije tako lako, moraš malo nešto izračunaš. Sad polako taj, to počne da se skalira i ti imaš realan problem. Šta ćeš s tim? Šta ćeš sa sajtom kome je taj jedan server mali? To je bilo vrlo, vrlo jedno nejasno okruženje. Ali smo imali snaga, tehnološka, serverska, kako god, je rasla jednom brzinom. Ali je softverska podrška uvek nekako kaskala za time. Ti sad imaš potrebu za neki klasterom. Pa onda, ne znam, nastala virtualizacija ili neko smisla, pa čekaj, ima mnogo jak server i u suštini mi ne treba za jednu stvar taj jak server. Treba mi male neke komponentice. Ali si imao i kontra slučaje, posebno u ASP svetu, gde tebi jedan server ne rešava posao. Tebi treba neki klaster, nekih, ono, jakih servera koji će odraditi nešto. I tu, tu je ono, taj biznis, tu gura ceo taj tehnički, tehnološki razvoj i eto, ta ekipa u EUnetu, tu mi biramo open source. Mi biramo Linux, zato što se mi sa time lakše nosimo nego da plaćamo nekakve enterprise licencije i tako dalje. Lično sumnjam da, barem u tom trenutku, su enterprise rešenja mogla zapravo da izleće na kraj sa tim zahtevima. 

Ivan Minić: To mi jeste bilo negde, da kažemo, tema to usložnjavanje svega što se dešava. U startu ti si instalirao link i bilo je važno da postoji link i da je neko mogao da ga koristi i tako dalje. Ali sada se sve to usložnjava jer prvo, postoji mnogo veći broj ljudi koji koriste to i u paraleli i ovako i onako, i koji koriste više servisa. To više nije samo mail, plain text i tako dalje, nego je podrazumevao i dosta nekih drugih stvari koje se polako razvijaju. A ono što mi je bilo fascinantno, barem mi se tako čini iz tog perioda kao neko ko je to gledao blisko, ali sa strane, a da je tako ostalo uglavnom i danas, da ljudi iz tehnike, bez obzira na to što su objektivno govoreći konkurencija, nikada to nisu doživljavali na taj način. Većina ljudi je uvek bila tu jedni za druge da zajedno reše problem. Jer je to bilo ono što su želeli da urade. I danas vrlo često možeš da ono, baš sam skoro i pričao sa nekim društvom na tu temu, kako direktna konkurencija se jednom nedeljno vidi zajedno u nekoj pivnici i pričaju o svojim problemima na poslu, zato što jedni drugima mogu da pomognu. Biznis aspekt cele priče se, bave se neki drugi ljudi, koji nisu naši ljudi. Ovo su naši ljudi i mi sa njima pričamo o našim problemima. 

Boško Radivojević:  To je potpuno tačno. Pritom, to čak niko nije video kao problem. Danas nije video. 

Ivan Minić: Tada nije ni bilo para. 

Boško Radivojević: Ne znam, znači, i ne samo taj rani period, i taj kasni period, tu mi sarađujemo jedni s drugima. To su, jer ti nemaš drugu ekipu koja će te razumeti. Ti nemaš s kim da pričaš o svojim problemima. Sad, hvala Bogu, smemo da kažemo da imamo terapeute i terapije, pa imaš kome da se požališ. Ali to je bila neka vrsta nekih ranih anonimnih alkoholičara. Ja sam sistem administrator i eto, šta da radim? Desilo se. Nisam birao, roditelji su me naterali, sad šta da radim? I sad imaš taj element i ti se vidiš. Po pivnicama smo se ti upravo viđali. I postojalo je taj jedan period, opet sad se vraća malo na prvi deo devedesetih, videli smo se u Meku kad se otvorio na Slaviji. To nam je bilo, ne znam, baš je bilo interesantno. 

Ivan Minić: Svetlo, lepo. 

Boško Radivojević: Svetlo, šareno, crveno, žuto, one boje. Ali tu su te neke prve iskustva, ne znam kako su mi zvučali tim ljudima. Znaš, sad je normalno, sedneš u kafiću i kao neko pod tebe čuk čuk nešto programira. To tada, znaš, nije, nije, nije bilo okej. Ali to nekako ekipa koja te razuma. 

Ivan Minić: Sećam se, ono, i, ne znam, LAN partija i zajedničkog igranja i svega gde kao mi klinci od 15-16 godina, pošto nema niko kola, ne od nas, često ni od roditelja, kao potrpaš u kese ili cegere i slično i monitor pod ruku, kućište, tastatura, miš, sve, u ceger i u bus. Jer ti se gledaju kao ludaka, ali jebi ga ti ideš na, ne znam, Cerak, jer naredne dve noći je plan da se igra Counter, dok nam oči ne pobele. 

Boško Radivojević: Ne znam, mene nisu zvali na te žurke, ali recimo u tom kontekstu, šta, šta, znam, nisam bio druželjubiv baš, ali, recimo 95.6., pomenuta više puta profesorka Bojana, dolazi po mene u jutru u Kolima, mi idemo u matematičku gimnaziju, moju nesuđenu gimnaziju, koju za malo da upišem, bio sam jako depresivan što nisam, mi nosimo moj računar da ja tamo na nekom takmičenju prikažem neko moje rešenje za, kako bih rekao, neko skalabilno, nestrukturirano unošenje rezultata prijemnih ispita, tamo sam drugu nagradu al bio sam potpuno ubeđen da prvu nagradu dobio neki iz matematičke gimnazije, ili on iz matematičke gimnazije, i mada realno to što je napravio bilo fantastično, ali to je isto to, ona dolazi nekim svojim jugićem, pazi, ona to ne radi u svoje radno vreme, to subota, to je čist entuzijazam. I puno tih nekih uspešnih priča počiva na tako nekome ko je došao i u subotu, mesto da se odmara, igra preferans što je volela da radi, dođe po tebe i potroši s tobom deset sati da te spakuje tamo, odnese ti prezentuješ tu svoju neku zamisla. 

PROFESIONALNA KARIJERA

Ivan Minić: Kako se dalje razvijala priča sa tvojom profesionalnom karijerom? EUNET je jedan jako važan deo, jer je početak, ali u nekom trenutku vremenskom gde smo mi sada, što je negde 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, to postaje biznis. Odnosno, počinje ozbiljnija poslovna primena toga, što suštinski znači da to više nije samo igračka za čudake, nego je resurs, nego je infrastruktura, prelazi iz oblika nečega što je nice to have, nešto što je infrastrukturno pitanje. Okej, počinju ajde, sejlovi kablovske, sve što ustoje ide, prvo je bio onaj smin, pa smo mogli da zovemo, da nam ne kuca telefonski račun ogromno, zato što smo na internetu, pa smo imali flat koji je imao dvojnika, koji je imao traume zbog dvojnika, ali dobro sad. Ali da kažem, to prelazi iz oblika nečega gde se samo skuplja grupica čudaka koja se lože na to, i tih nekih entuzijasta koji ili su iz tehnologije, ili im je to jako bitan kanal, pa ne znam, studira biologiju, ali to je jedini način da se čuje za fakultetom u Belgiji, da razmene papire, šta god. Kako se to dešava i kako se otvara ta cela priča i generalno i u tvojoj karijeri? 

Boško Radivojević: Taj problem, odnosno ADSL kad je stigao, pošto ja sam bio na toj strani koja se bavila u tom trenutku ADSL-om, to je bio verovatno prvi put da sam video kako izgleda ta neka, nazovimo, tehnološka promena, dođe neka nova generacija. Mi smo u tom trenutku, to je bila 2005. godina, pravili nekakve porudžbine i tako dalje. Sećam se da smo mi se bavili interfejsima koji su bili 100 megabajta. Znači, postojalo je kao pitanje da li idemo sa karticama koji imaju dva puta jedan gigabit, ali su bile mnogo skupe. Ja sećam moguće razmišljao da su dva puta jedan gigabit. Znači, čemu to? I to je bila neka moja loša procena, znaš, ne znaš ti šta će to da donese. Sad, ADSL kreće relativno brzo, tu se u poslovnom smislu, to je bilo jako interesantno vreme, da su se tu karte promešale. To je neko iskoristio dosta dobro. Recimo moj utisak je da se Eunet nije u tome snašao da su drugi to bolje, na tom biznisu. Znamo ko je, da. 

Ivan Minić: Naš zajednički prijatelj je smislio jednu užasnu frazu koja je bila prevedena na ADSL kod nas i dan danas ljudi misle da je to to. 

Boško Radivojević: Tako je. Mislim, i ono, na tome mu svaka čast. Mislim, u tom trenutku stvarno nisam imao tako pozitivno mišljenje o tome. Ali to je bio za mene prvi put da se videlo da ne možeš ti starim trikovima stalno da se uslužiš i da i u tom nekom biznis smislu se stvari menjaju. Ja sam u EUNET-u do pred kraj 2007. početka 2008. odlazim što je neki moj bunt. Mislim, sad iz ove perspektive realno nije bila potreba da ja odem odatle. Mogao sam tamo da provedem još nekoliko finih godina. Ali paralelno sa tom nekom nekim periodom, tako 2006. godina, dolazi do ozbiljnijih aktivnosti na reformi na ovog našeg tada, tačka yu prostora koji je u nekom limbu, u tom nekom post pet-oktobarskom periodu. Moj dodir sa time ide iz perspektive EUNET-a, gde sam ja najčešće u situaciji da nosim dres EUNET-a na tim skupovima. Tu je još uvek bilo nejasno kojim to putem treba ići. Postojala jedna deo ekipe toga ASP Biznis Sveta koja je naginjala ka nekom komercijalnom rešenju. Tu se napravi akcionarsko društvo koje će time da se bavi pa će svi da imaju neke akcije i tako dalje. Tu je štošta nečega se dešavalo. Ono što je moja lična priča je da mojim odlaskom iz EUNET-a zapravo sad odjednom postoje neki prostor da ja mogu tim radom da se bavim kao ja. Da ja više nisam predstavnik EUNET-a. Iako su, da kažem, kao predstavnik EUNET-a ti imaš vrlo pozitivne namere. I sad želju to nešto otmeš i hoćeš da staviš šapu na to i tako dalje. 

Ivan Minić: I dolaziš iz pozicije jednog od lidera na tržištu. 

Boško Radivojević: Ali baš zato što dolaziš iz perspektive lidera, drugi te ne gledaju baš toliko blagonaklono. On to će da otme i hoće da stavi šapu na to i tako dalje. Sad u tome dolazi moja neka nova transformacija. Ja sam u EUNET-u poslednjih, od 2004. godine, znači poslednjih tri godine, na poziciji nekakvog tehničkog direktora. Negde mi piše technical manager, negde sam technical director. Ja u CV-u pišem CTO čisto, zato što to deluje mnogo ozbiljnije nego što je stvarno bilo. Ali sam nekako, mislim taj noc koji je tu postojao, bilo nas je četvorica jakih. I to je bilo teško okruženje. Mislim, radiš sa još trojicom koji su ono, kao tipa malo luđi. A u nekim segmentima mnogo bolji od tebe. Moje neko iskustvo tog, kad sam dobio tu ulogu kao nekog ko je menadžer toj ekipi, ti odjednom imaš problem autoriteta. Ti si moraš da odlučiš da ćemo levo ili da ćemo desno i sigurno neko neće baš da bude zadovoljan sa time. I taj neki, kako bih rekao, to je prvi put da ja sad hvatam i taj biznis segment, neki menadžerski segment, koji mene prati celog života. I sam ne znam koliko sam ja uspešan u tome. U principu, kad bi sad popunjavao neki psihotest, sigurno bi se pokazalo da to ne volim da radim. Ali u prilici sam bio. I izlaskom iz EUNET-a, tada je bio nekakav kaskadni sistem izbora za upravni odbor. Pa se deo upravnog odbora menjao svaki recimo dve godine. Ja sam bukvalno uleteo u trenutku kad se menjala manje od polovine, recimo tri od sedam članova upravnog odbora u 17. kako to tačno bilo. I ja sam tu kao, dobro, možda mogu ja da uđem u te upravne odbore. Što da ne, imam ja neko mišljenje o tome. I ja ulazim u upravni odbor Iranica, to je neki rani početak, 2008. februar, mart, april, tako nešto. I to je za mene bilo verovatno naj, ne znam kako bih ga nazvao, ali najstresnije, nekako deluje potcenjivački, gore od najstresnijeg. Ali s druge strane, iskustvo koje je mene transformisalo enormno. Sam odjednom morao da čitam ugovore i da se odjednom razumem u prava, ne znam ništa, da se morao da shvatim da postoje i dobronamerni, ne toliko dobronamerni ljudi, postoji jedan široki spektar, ono što kažu, stakeholdera i država i internet community, ko god on bio, nisam ga još sreo, ali čitao sam. 

Ivan Minić: Sećam se na jednom i-conu gde se diskutovalo o problemima multi-stakeholder modela, gde je čovek izašao i rekao, problem multi-stakeholder modela je što je multi-stakeholder model. Vrlo je prosto, ne možeš da pomiriš toliko različitih ljudi, uvek će neko biti nezadovoljan. 

Boško Radivojević: I to je sad jedan deo, sad ako govorimo o mom karijernom razvoju, to je za mene enormno bitan, jer se on naslanja na tu ideju da menjaš stvari, menjaš stvari naravno uvek pomalo, jer sad ti pomerićeš ono kuću, ne, dovoljno da okrečiš, pa si već nešto uradio. Ja tu na početku dosta sam onako suzdržan, gledam šta se dešava za mene, to je sve dosta novo i neobično, polako hvatam tu neke konce i sad ta priča, sad da ne ulazimo mnogo detalja razvoja, ranica to možda se priča… 

Ivan Minić: Beskonačno. 

Boško Radivojević: Beskonačno, to ćemo napraviti jedan panel sa Slobom, onda ćemo da vidimo šta se tu desilo. Ali bitno je da je za mene to jedna suštinski pozitivna priča. Mislim da je krajnji efekt jako pozitivan, da je to jedna samostalna organizacija, to je jedna nedržavna, ne vladina, ne šta god organizacija, koja ipak se zastupa široke interese kada je u pitanju funkcionisanje tog domenskog prostora nacionalnog. U nekom ličnom smislu, ne vidim to kao neko preterano pozitivno iskustvo, susreo sam sa nekim egom malih ljudi koji imaju neke potpuno druge agende, neke potpuno druge ideje sa kojima se ti boriš. Tu sam prošao, ja sam iz RNIDSa zapravo otišao dosta burno, što nije moj stil, pokušavajući da ispravim neke krive Drine , i da sam doveo onda situaciju koja je u tom trenutku pretila suviše prodrma, nešto što u tom trenutku nije bilo toliko fiksno, ali uvek postoji ta zver zvana Ratel koja će da preuzme RNIDS, i takve su poruke slate sad, ali je to stvarno bilo tako? Ja ne znam koja bi to državna institucija želela da to uzme, jer to je onako jedan dosta vruć krompir. Ali u tom smislu, uspešno je jer je to sad jedna samostalna organizacija, a ja prolazim kroz neki aranžman da ja na kraju moram da izađem pred tu konferenciju su-osnivača, zapravo i ti si bio u centru tog celog skandala, sad se prisećam, i sad moram da, kako bi se reklo, pogazim sopstvene reči, moram da kažem to zašto smo sazvali konferenciju, eto, nije baš to tako važno, ajmo mi to nešto, da mi to zaboravimo, mi smo ipak svi drugari i tako dalje, i to je meni bilo ekstremno teško. Ja se sećam sam izašao, ja sam do tad verovao da ja mogu da izađem i da ispričam pred ljude šta god hoću, mislim, ja sam sebi kao napisao govore, sam znao da ne mogu da izimprovizujem to nešto, jer to nije autentično, ali meni je to bilo ekstremno teško da izgovorim. I tu nekako otkrivam neke svoje granice, da je ta neka, mislim sad moralnost malo zvuči nadmeno, ali da to neko političarenje nije moja šolja čaja i da ja ne moram time da se bavim. Tako da ja sam se dosta, sad iz ove perspektive, kratko bavio RNIDSOM, to je bilo jako burno. Mislim da je mojim odlaskom smo svi dobili i RNIDS i ja. 

Ivan Minić: Naročito ti. Ali mislim da je efekt tog rada ne mog, nego svih ljudi koji su tu bili uključeni, na kraju je dao nešto pozitivno. Iz perspektive motivacije, ne verujem da je tu bilo ljudi koji su imali apriori lošu, neku negativnu motivaciju. Samo je količina nekog nepoverenja uvek nadvladavala tu neko saglasje šta želimo da radimo. I onda je ono, umesto da idemo od tačke A do tačke B relativno pravolinijski, mi smo dosta to šaltali levo i desno. 

Ivan Minić: Mislim da je to možda i deset godina kasnije ili više od deset godina kasnije, mislim da je to najveći problem RNIDSa kao organizacije. To je da u suštini svi mi želimo isto, samo na potpuno različite načine i jako je teško pomiriti te načine. Ali dobro, mislim, to je svakako organizacija koja funkcioniše i koja sa nekim bitnim aspektima funkcioniše jako dobro. A pričamo s tehničkog aspekta, funkcioniše fantastično. E sad što naravno postoji prostor za unapređenje, kako su mi davno rekli, a relativno skoro sam shvatio, moraš da prestaneš da se zaljubljuješ u ono šta bi ljudi mogli da budu. 

Boško Radivojević: Da, to su ti lepo rekli, da, apsolutno. Mislim, RNIDS nosi tu sad i neku, postoji od početka neka, kad gledaš kao šta je bela ideja RNIDSa, kao okej, osnovna ideja je da mi rešimo probleme interneta domena. Registracije, da svi to mogu. 

Ivan Minić: Da, ajde da podsetimo. Znači, pre toga je postojao yu-domen, koji se u suštini, koji je registrovan do 2007, 2008. godine. 

Boško Radivojević: 2008. je rađena migracija sa UNRS-om. 

Ivan Minić: I funkcionisao je još par godina, ali suštinski ceo taj period od početka 90. do druge polovine prve decenije ovog veka je bio mahom volonterski. Kroz rad nekoliko ljudi koji su bili na elektrotehničkom fakultetu. 

Boško Radivojević: I na PMF-u. 

Ivan Minić: Da, tu aktivno. I sad, to je značilo da neke stvari kad treba da ti promene, DNS to može da traje jedan dan, može da traje i mesec dana, zato što ljudi sednu i rade koliko mogu. A stiglo je gomila nekih zahteva i svega toga. Takođe, bilo je gomila ograničenja, a ono što je bilo glavna stvar je domen je mogla da ima samo firma, mogla jedna firma da ima jedan naziv domena i on je bio trajno registrovan i bio je besplatan. Što su sve gomila nekih ograničavajućih faktora koji su problem da to može da funkcioniše na duge staze i u trenutku, ne znam, kad je bila tranzicija, bilo je 40.000 yu domena. 

Boško Radivojević: Jeste, mislim, tranzicija je isto interesantna zato što je to, ja mislim, primer u svetu te tranzicije. Ako se ja dobro sećam, a ne sećam se, yu na rs, tranzicija je i u Aikonu bila prezentovana, mislim da je vaš Sloba prezentovao kako je to teklo. Ja sam bio član te radne grupe za tu tranziciju i tu je postalo puno nekih on operativnih problema. Za neke domene nemaš dokaz ko je vlasnik, to se menjalo i tako dalje, ali ta tranzicija, kad se ovako pogleda, mislim da se ja kod sebe u CV-u pišem o toj tranziciji kao jednu strašno bitna stvar. Ona je u suštini prošla mnogo lakše nego što bi iko mogao da pretpostavi. Tu je zapravo nekih sporova, odnosno nejasnoća, bilo jako malo. Mislim, možda je bilo deset domena u kojima se neka diskusija vodila, ali na kraju je sve to rešeno na sreću i zadovoljstvo svih učesnika u tom procesu. I to jeste opet jedan deo komercijalizacije interneta. Na početku sve to što je vezano za taj rani internet počiva na entuzijazmu. Mislim, ja sam preskočio taj, ono, istoriju starog Rima, računam, tvoji gledaoci ne bi baš mogli toliko u daljinu da idu. Ali, mislim, nekada su mail-ovi putovali dosta čudno. Tamo u početkom 92., 93., 94. do nekud, pred krajem 94. mail je išao tako što su svi mail-ovi sa to yu-domena odlazili na jedan server na fonu, a onda su se oni prebacivali UCP-om do servera koje je držao Nikola Malenović u negde u Kaliforniji, zvao se Tesla, onda odatle bio pakovan i bio distribuiran dalje. Tako da ti mail-ovi su imali razne neke ograničenja, kako su tekli i tako dalje. 95. godine kad polako nastaju komercijalni provideri, BeoTel, Eunet, akademska mreža dobija preko BeoTelovog satelita 128 kilobitni link, što je bilo ludilo. To je tek moment kada sad odjednom internet stvarno teče, ovo do tada je to bilo nešto, štap i kanap i tako dalje. S druge strane, imali smo tu paketsku X25 jupak mrežu u tom periodu koje je za nas, što ti kažeš s dijagnozom, bilo je enormno važno šta sam ja radio. Postojali su tzv. dial-outi, to su neki servisi po Americi na koje ti dođeš kroz tu neku X25 paketsku mrežu, tako što pozoveš neki broj u Beogradu, to je sve kroz neki terminal, ti tamo kažeš, poveži me za taj neki, daš neki broj tog servisa. Tamo kad izađeš onda kažeš, e sad mi daj broj telefona, 619, to je beše kod za San Diego, pa neki tamo broj i onda si ti zakačiš na neki BBS. Kad si zakačen na taj neki BBS, prvo možeš da čitaš forume gde pišu neki ljudi, to ovi Amerikanci, oni svašta znaju. 

Ivan Minić: Na američkom. 

Boško Radivojević: Na američkom oni pričaju. Ti možeš da downloaduješ neki software koji ti nemaš. Znači, taj download, to nije pakao, to su sati za nešto što je i u to doba bilo relativno malo, mala količina podataka. Tako da sad, kad ubrzamo unapred, dolazi do komercijalizacije interneta registracija domena u smislu sadržaja kod nas kasni, zato što je komercijalizacija kao nekog source-a podataka kod nas dolazi kasnije. Prvo smo se svi kačili na internet da bismo skinuli nešto, da bismo gledali američke sajtove. A te posle toga mi krećemo da imamo neku svoju komercijalnu ponudu na tom internetu. I sad, registracija domena to prati u tom nekom prelaznom periodu. To jeste bilo identifikovano kao problem zato što postoji de facto potreba za registraciju domena, a to ne radi na način na koji treba da radi sad. Ne zato što neko neće, nego jednostavno trebalo je to napraviti. I to jeste jedan interesantan put koji je ta naša internet zajednica prešla. Ali smo ipak na kraju uspeli da se dogovorimo i složimo i da napravimo nešto što ima solidne osnove. Sad kakva to osoba, ta zajednica može da postane, to su, znaš, tema za razmatranje. 

Ivan Minić: Ali taj moment gde suštinski, mislim čak da ni nakon tog slučaja i u RS, sa onim među periodom kad je bilo priče da li će da bude CS zbog Srbije i Crne Gore, a CS je prethodno pred deset godina bila Čehoslovačka, što se nije koristilo. Ali kao posljednji taj slučaj kada je Čehoslovačka podeljena, pa samim tim i domeni se desio, ne znam, 1994. kad je bilo ukupno možda 40 domena, a mi ovde pričamo o 40 hiljada nečega. I posle se tu svašta izdešavalo, da kažemo da je yu-domen ugašen, da ne postoji sad neki, ne znam, trajni redirekt koji ti omogućuje svašta nešto i da ti ako gledaš te neke svoje arhive iz perioda 2002.-03. svi mailovi sa kojih su ti ljudi pisali, na koje si ti njima pisao, više ne postoje. 

Boško Radivojević: Tako je, sve je na tačka yu. Mislim, ja se sećam, meni je dugo trebalo da ja pređem na tačka RS mentalno. Ako je većina domena ostala, to samo nije tačka U, nego tačka RS. 

Ivan Minić: Ili je bila neka tranzicija koja je bila logična? 

Boško Radivojević: Tako je, ali sva sreća, web-arhiva radi sa tim starim sajtom, pa može se vidi čega je sve tu bilo. I to je period koji, kako kažem, završava se ta jedan, i ta neka tranzicija. Mi kao država dobijemo i tu funkciju rešenu na jedan nesvakidašnji način. Mi ovde imamo dosta neku jasnu tendenciju da to ako država ne reši, onda to nije nekako rešeno. Mala je količina nekih udruženja, građana, fondacija itd. koje obavljaju neku, kako bih rekao, jasnu neku društvenu funkciju. Što recimo u svetu mnogo češće to rade takve neke udruženja nego što to radi država i taj neki strah da bi država to mogla da poželi za sebe je uvek bio prisutan. To je, kako bih rekao, nešto što nas je možda i najviše zbijalo, da ipak ostavimo neke različite poglede na stvari sa strane i da kao probamo da napravimo taj registar za nas. Mislim, s druge strane, ta funkcija, u svetu sam zapravo inicijalno hteo da kažem, funkcija registracije domena je dosta brzo i dosta dobro rešena. Ona je u startu rešavana. Ono oko čega je bilo puno nekih nedoumica jeste ta neka druga funkcija, ta neka šira društvena funkcija. Da li je ona okrenuta ka sadržaju, domaćem sadržaju, propagaciji domaćeg sadržaja, što je verovatno jedna od velikih tema u RNIDSu, mada je pitanje da li time treba RNIDS da se bavi ili ne, podrška nekakvim, nazovimo ono, community projektima i tako dalje. Sad, u tom domenu verovatno postoji puno nekih neiskorišćenih prilika, neiskorišćenih šansi, ali je pitanje da li zapravo tako nešto organizacija kao što je RNIDS može da se bavi. Gledajući ceo aranžman i da se naša mišljenja, kad izađemo iz toga onog što je baza, to je registracija domena, ono, strašno počnemo da se razlikujemo šta mislimo da treba, kako treba i tako dalje. 

NASTANAK SULUDE IDEJE

Ivan Minić: Od prilike u tom nekom periodu smo se i mi upoznali, zato što smo, ja sam tada ili vodio Burek, koji imao svoje servere zakupljene u Americi već nekoliko godina zbog obima, broja poseta i svega toga, mi smo imali neke mašine, to je počelo sa nekom smešnom mašinom u Houstonu, ispostaviće se u Houstonu u jednom tamo provideru, kasnije je to bilo nekoliko mašina koje su to sve vrtele, međutim, realno ja i Nenad i ljudi koji su mi pomagali sa tehničke strane u svemu tome, došlo je faktički do ivice nečega što može da bude naše znanje i suštinski ako ćemo da idemo dalje onda treba samo time da se bavimo što nije bilo realno i mi se upoznajemo preko zajedničkog prijatelja koji mi kaže da njegov dugogodišnji prijatelj ima potpuno suludu ideju. Potpuno suludu ideju da u Srbiji u okviru lokala napravi, odnosno bude deo datacentra i napravi hosting provider koji će, da će se serveri nalaziti u Srbiji, što znači da će to sve optimalno brzo raditi jer ako su u Americi onda postoji neki lag u svemu tome, ako su u Nemačkoj onda je malo manje, ali i dalje postoji jer to ipak nije fizički tako blizu, a Srbiji je delovalo apsolutno nezamislivo za nešto tako jer sve što je postojalo od tog tipa od usluga kod providera, uglavnom je bilo preskupo i uglavnom je čak sama cena nekih pojedinačnih tier-ova usluga koja su oni nudili nije bila toliko sporna koliko je to, ne znam, u tom trenutku mi imamo mašinu sa 16 gigarama i 8 cores i tako dalje i ona nas košta, ne znam, 500 eura, a u tom trenutku 8 puta slabija mašina u Srbiji košta isto toliko. Sa problemima sa protokom sa ovim sa onim. Naravno pričamo o kompaniji Mainstream koju si sa ekipom pokrenuo tada, ali taj moment kad smo se upoznali je meni, mislim, life changing na mnogo načina, ali taj moment da ja sedim i kao šta nije u redu s ovim čovekom, zašto on to pokušava da radi, kako je uopšte došlo do svega toga? 

Boško Radivojević: Pa znaš kako to, ja opet imam tu neku ideju da ljudi često imaju dobre ideje u pogrešno vreme ili ono imaju loše ideje u pravo vreme i da zapravo optimum naste kad tebe neka sreća pogleda. I sad, naravno, ne mislim da nema naše zasluge, ali to je bila dobra ideja koja je bila u dobro vreme za srpske uslove. Ona je već tada za svetske uslove bila jako zakasnila ideja. I u tom nekom smislu je nama i posao bio olakšan što smo mogli videti kako se to radi napolju. I to je jedan fascinantan moment da Srbija u posebnom tom periodu ekstremno je u tom nekom tehnološkom slash infrastrukturnom smislu jako daleko od sveta. U tom trenutku je i razlika među Evrope i Amerike ogromna. 

Ivan Minić: Pritom, da ne preskočimo, to jeste period u kome se desio ogroman skok u smislu da ti sad imaš široko pojasni internet, dostupan kući, počinje bude dostupan na telefonu i sve to. Jeste kasni to dosta. Ali odnosno na pre pet godina ti si na super mestu. Samo je to mesto pet godina…

Boško Radivojević:  Više od pet godina. Znači moja neka, sad opet malo se vraćam u prošlom, prethodno sa nogu, mislim da je Sloba pisao, najavu za mene da dolazim iz praistorije . Tako da kao i svaki dinosaurus, ja se izvinjavam što moram da krenem od tog praistorijskog vremena, ali ja sam od 1999. do 2002. proveo u Računskom centru ETF-a. Pričam sa Ćaletom o tome, on kaže, ovo ti je odlično kao mesto, zato što oni će uvek obezbediti da kao administratori imaju najbolje računare. Znači to je period kad mi nemamo pristup, ne hardwareu, tehnologiji, infrastrukturi. Znači dolazim na ETF-u kome sve je staro. Mislim ima tu svašta, pojavila se neka donacija Sage, nekog Solarisa, velike neke Spark mašine na koju sam joj stavio Linux, na opšte zgražavanje, cele ekipe, pošto nas je ta delegacija posetila još jednom, kao jaj, da vidimo mi našeg Sparka, kako se snalazite sa Solarisom, Solaris? Pa kao oni došli, instalirali smo, mi smo stavili tu Linux, nemojte se brinuti. Tako da, element gde dolazi, tada je upravnica Račnog centra bila Maja Ivanović i ona je bila jako dobar Oracle programer. To retko srećeš nekog koji ima takvu entuzijazam, snagu, kako žene, samo mogu da imaju tu snagu. Retko vidi u muškarcu, znači to može pomeri ne kuću, nego, brate, grad ceo može da pomeri, a pritom je iz struke, što se kaže, zna o čemu se radi. Ona rekla, vidi ovako, ovde imaš neke servere, oni uopšte nisu bitni, a ovo je Merlin i on ti je jedini bitan. Ja rekao, dobro, što je to bitno? Tu su plate i tu su ocene od studenta, sve ostalo radi s tim šta hoćeš. I za tu neku, kako sreća ume da potrefi stvari u prvih mesec dana, meni naravno raid na tom Merlinu crkava, jedan disk crkava, ja sad to treba da nešto zamenim, šansa da ja sve tu upropastim je dosta velika. I taj neki, kako bih rekao, pogled, da nazovimo ga mission critical aplikacije, kreće od tog Majinog uvoda, ovo su ti neki serveri što imaš tako da ćeš. Ovo ti je Galeb, on je nemoj. To je nešto, šta god. A kao ovo je Merlin i to ako stane, ništa. Eno giljotine tamo levo idi, sam se ponudi. Tako da odatle to kreće. S druge strane, paralelno sa tim mojim angažovanjem u Računskom centru, Krstarica nastaje kao sajt, što u tom periodu, ako se ja ne varam, bio naš najposećeniji web sajt. Imao je neke iz ove perspektive vrlo inovativne elemente i kreiranja sadržaja, i kombinacije sadržaja, i stalnog miksovanja, i foruma, i ne znam ono, Yahoo pretraživača, odnosno nekakvog direktorijuma nekih domaćih sadržaja. I postoji tu sad sva što se nešto dešava, oni se hostuju u Americi takođe, gde Ivan, koji je gazda Krstarica, ima, kako bih rekli, pomalo patološki neželju da to bude u Srbiji, on ovde ne veruje nikome. Tako da ja vidim tu Krstaricu, mi sarađujemo nešto relativno kratko, tokom 2000. možda 2001. godine. Ta saradnja se posle obnavlja, kasnije 2010. godine, više nisam ni siguran. Ali to su sve neki elementi koji tebi ubace taj neki, kako bih rekao, neku želju, da ti hoćeš nešto stvoriš što tamo postoji, a ovde kod tebe nema, evo ovde da ima to kod tebe, sve bi bilo savršeno. Postoji još jedan element koji je došao kroz EUNET, to je taj technical excellence, koji je meni usađen. Ja sam možda karakterno, kako se zove, volim ja to tako, sve na sitno bude savršeno i tako dalje, ali to je možda leglo dobro kod mene, ali to dolazi od tog velikog EUNET-a koji kaže, servis da bi radio, on mora biti savršeno napravljeno. Ne možeš ti da tu uzimaš bilo kakav hardware, bilo kakvo softwaresko rešenje i tako dalje. 

Ivan Minić: Što jeste bio način na koji je većina ljudi tada funkcionisala?

Boško Radivojević:  Okej, znaš, ali ti funkcioniše  ipak u nekom, kako bih rekao, nekom elementu nemaštine, znaš, posebno na ETF-u. I sad, kroz EUNET se meni rađala ta ideja tog nekog managed usluge, jer EUNET je, jako ima ogromnu korisničku bazu živih ljudi, ima je dosta jaku tu B2B stranu, odnosno biznis korisnika, koji su dosta brzo počeli da imaju razne pitanja. To što je ti njemu davao neku iznajmljenu liniju do kancelarije, to je super, ali pa šta ćemo sad, ono će i neki mail server, i oće ovo i ono i tako dalje. Ta neka ideja da ti možeš da pružiš više servisa nego ono što je osnovno. Naš internet service provider ne znači samo linija, nego i još nešto. I tu su se zapravo preklopile razne stvari. Znači, s jedne strane, moj brat Ljubiša, on je imao neki, kako bih rekao, izraženiji preduzetnički duh od mene. Mene u suštini pravljanje firme kao firme nikad nije nešto specijalno interesovalo. Tako da se, da kažem, i to je bio neki zgodan trenutak da smo mi, u momentu kad polako postaje potreba, tad Krstarica već pada kao najposećeniji sajt, dolaze do izražaja sajtovi koji su, ono, vesti. 

Ivan Minić: Medijski sajtovi, da. Koji već tad počinju polako da budu i reach format, ne samo tekst.

Boško Radivojević: Ali oni počinju da budu komercijalni. Oni odjednom prodaju neke reklame. To više nije nešto što smo mi ponudili, pa kao možda će neko kupiti, možda neće. Sad odjednom taj website je ponuda, taj website je proizvod. On generiše neki revenue od nekih reklama i tako dalje. I postoji, paralelno s time, znači ono, smartfonovi postaju aktivni, mobilna mreža više nije edge, već smo imali 3G u tom periodu. Sad odjednom postoji puno nekih korisnika koji tako klikću po raznoraznim website-ovima i postoji efekt, ono, udarnih vesti, uhapšeno ovaj, desilo se ovo, desilo se ono, što sajtovi ne preživljavaju kod nas, jer njihova rešenja nisu ni pravljena da prežive. U svakom segmentu, infrastrukturnom, aplikativnom i tako dalje. Sa tim mi kao ovdašnja ekipa nemamo nikakvog dodira, nemamo nikakvog iskustva. 

Ivan Minić: Imaš i taj moment, naravno, da predimenzioniranje, kako ti je potrebno da bi se to izdržalo 90% vremena je bacanje para kojih nema dovoljno. 

Boško Radivojević: Čak mislim, verovatno si u pravu, ali većina problema tehničkih tada i nije  mogla da se reši tako. Jednostavno mi kao neko društvo nemamo iskustva s tim. Mi se tada nalazimo u prilici da imamo ideju kako to može da se reši. Mi smo naravno to govorili, da mi znamo da rešimo taj problem. Ali mi smo samo imali ideju kako bismo to mogli da rešimo. Mi nismo nikad uvatili u ruke website koji ima toliko, ne znam, upita, toliko ovog, toliko onog i tako dalje. Ali iz neke inženjerske perspektive mislimo da to možemo. I mi sad startujemo u vremenu koje je pogodno za to. Mi smo odjednom ekipa koja može da hostuje ogromne sajtove. Imaš tu veliku sreću, jer firma su ljudi. I imamo sreću da u tom nekom prvom periodu mi smo okruženi ljudima koji na isti način na koji mi veruju u to. Veruju da smo mi sad neki Spartanci koji se bore protiv neke moćne Persije. Sećam se, neki tekst sam bio pisao pa si ga objavio na jednom od svojih sajtova. I to je stvarno bio neko naše ludilo. Mi smo u to stvarno verovali. Ja nisam napravio PR tekst u kom je sam pričao kako mi mali Spartanci se bijemo sa moćnom Persijom i odbijemo još jedan veliki napad vaskolikog srpskog življa koji hoće vidi baš šta se desilo sinoć na ovom ili onom događaju. Ali to ludilo nas vozi. Mi želimo to. Mi želimo napraviti srpski servis koji će u Srbiji da drži najveće sajtove. To je sad na početku, posebno na početku jedan krajnji entuzijazam. Opet pokušaj da se kreira nešto novo, da se prizove taj neki, kako bih rekao, taj neki osećaj koji sam imao kao klinac gledajući moje roditelje kako kreiraju ovo ili ono, aplikaciju, ne znam, rešavaju ovaj ili onaj problem. A opet okruženje koje ti daje mogućnost da to uradiš. Sam ne možeš. I kroz Ljubišu, kroz Marka, kroz ekipu koja se tu napravila, mi uspevamo u tom. Znaš, to je ono što je najbolja fora. Super je to, ti imaš ideju, veruješ da možeš i onda ti možeš. A nije lako. Mislim, ti ako se sećaš prebacivanja burek sajta, to je sve radilo odlično do negde 12 u podne. 

Ivan Minić: Sve se sećam. 

Boško Radivojević: I sve se srušilo, znaš. I ti rapidno učiš. I to je to ono tvoje pitanje iz početka, kako ti učiš. Učiš i sad, nekad si u prilici da imaš pored sebe relativno blizu neko ko to zna bolje od tebe, pa ćeš da ga pitaš. Ali nekad nemaš. I tu je, kako bih sve rek’o, ok, tad već imamo Google, pa je lakše. Znaš, postoji Google, pa će ti dati odgovor na većinu pitanja na koje ti je odgovor treba. Ali i dalje postoji jedan element koji ne znaš i ti istražuješ. To je taj inženjerski element ovog IT posla. Znači danas svi govore, ne znam, o programerima. Zaboravljajući da su programeri suštinski inženjeri, a šta rade inženjeri? Pokušavaju od tih par nekih kockica sastave nešto što nešto drugo radi. I rešava neki problem. 

Ivan Minić: To je period u kome, jeli, vi ste suštinski jedini koji se time bavite. Na taj način. Svi ostali imaju nekakav klasičan providing hostinga. Oni koji nisu imali poverenje su uglavnom imali nekakve fizičke mašine negde koje su onda oni povezivali na ova ili onaj način. Ali vi ste u suštini prvi koji se pojavljuju sa tim i relativno brzo dolazimo u onu situaciju da, recimo, sedam ili osam od deset najposećenijih sajtova u Srbiji se drže na vašoj infrastrukturi. 

Boško Radivojević: Da. I sad kad to kažeš, meni je baš frka. Na tad nije. Ti teraš kroz to kao da je to nešto potpuno normalno. A nije. Znaš, to je velika jedna odgovornost koja je tu tako neko što bih rekao inherentno preuzeta. Mi smo mi toga bili svesni u posebnom tom trenutku. I taj naš biznis je postao biznis te kasnije. Na početku on bio poduhvat. To nije bio biznis. To nije bila stvar para ili stvaranje para. Ono što je, hosting je često privlačio, tako nekad nazovimo u X-skarabudž rešenja. General web hosting, ono što se mainstream kao firma, posebno u jednom periodu neke nazovimo transformacije, susreo je sa time da web hosting nosi nekakvu jeftinu konotaciju. Konotaciju koja, nije taj tehnika Lexama s kome mi pričamo. I tu je nam u tom nekom PR momentu puno trebalo da mi kažemo, nismo mi web hosting firma, mi smo to zvali fully managed usluga, zato što je naš koncept bio potpuno drugačiji. Često od naših peer-ova, drugara, ocenjivan kao potpuno suludo. A to je, mi hoćemo da imamo najbolji mogući hardver, kako bismo hardver kao komponentu sklonili. I to je taj, to je sad, verovatno neka frustracija iz ranog detinjstva. Znaš ti, dolaziš NetEF, nema servera, ne znam. Svi mi šerujemo sličnu neku priču u kojoj ti kažeš, ok, to što deluje kao stvar koja može se rešiti parama, čekićem, to je taj jak hardver, mi ćemo da imamo najbolji mogući. I to je neki, nazovimo ga enterprise pristup. Nije bitno koliko košta, to nam treba i rešavamo time deo problema. Ono što je suštinski problem, što je, što treba uraditi preko toga, to se rešava znanjem, to je jedan segment koji često nedostaje. On je dosta unapređen sad sa tim deploymentima, pipeline-ovima, celom tom DevOps načinom rešavanja i sam, da kažem, aplikativni razvoj dosta prišao toj infrastrukturi, infrastruktura prišla aplikativnom razvoju. Ali postoji jedan segment koji, recimo, Google je među prvima to počeo da zove site Reliability Engineering, odnosno neko koje je tu između. Jedan ovaj, moji poslodavac je tu umeo da kaže neko ko će zakucati ekser, pak, ovoliki ili ovoliki, ali da će rešiti problem dok developeri ne iznađu neko onako dugoročnije rešenje. I ti tu preuzimaš odgovornost, ono što je bio ključ tog nekog uspeha mainstreama jeste što mi se nismo libili da kažemo, pa sad mi ćemo da damo sve od sebe, ali kao, ne, mi smo rekli, mi ćemo da budemo krivi ako site ne radi. Mi ćemo da vidimo šta ne radi, šta fali, kako ćemo da to rešimo i tako dalje. I to jeste zašto je to ocenjeno kao poduhvat u početku, to je bio poduhvat. 

Ivan Minić: Vidi, imaš i taj moment gde, ono, verujem da nije tako bilo sa svima koji su bili uključeni u taj proces, ali oni koji su bili na vatrenoj liniji u svojim poduhvatima, kao, ja sad, kao neko ko je 7 godina imao root pristup za sve svoje mašine i znao u konzoli da uradi veliku količinu stvari koje su mi trebale. Neke stvari sam znao na pamet, neke stvari sam imao sačuvane u TXT filovima jer ih nisam znao na pamet jer su bile komplikovane. Ali ja sad prvi put treba da kažem, dobro, ja neću imati pristup tome jer ja Vama verujem i mislim, ja sam tebi verovao i nisam se pokajao i mnogo mi je drago zbog svega toga i mog ličnog iskustva, ali i svega onoga što se nakon toga desilo jer je to bila priča koju si imao kao punog srca sa čak i momentom toga da ga osećaš kao nešto svoje, jer kao, ovi ljudi su isto oštećeni, treba ih podržati u svom tome, da preporučiš dalje i to jeste jedan trenutak kada se desila ozbiljna transformacija i celog tržišta, a vi ste, niste bili motor, ali ste bili vozilo. Da nije bilo vas, to ne bi moglo da se desi. 

Boško Radivojević: Dobro, to je sad diskutabilno, znaš kako kada postoji potreba, nađe se neko ili nešto što će toj potrebi udovoljiti na ovaj ili onaj način. U tom nekom smislu, ne mislim da je uloga toliko široka, ali mislim da smo u toj ulozi koju smo, eto, definitivno mi obavljali u tom trenutku, ekstremno uživali, jer to je bilo jedan jako lep, period pun nekog entuzijazma. Pravi se nešto novo, tržište raste i tako dalje. Sad tu postoji taj neki moment da taj, nazovimo ga, tržište komercijalnih web sajtova koji zahtevaju neku visoku dostupnost, ono je jako ograničeno. To nije veliko tržište, ono je puno raslo na startu ili je raslo od nule. Ali kada je već dohvatilo neki nivo, ono više ne raste toliko puno, više ne postoje te potrebe, tolike i tako dalje. Tehnologija se razvije, mogu u stvari da se reše jednostavnije nego što se nekad rešavalo. I tu je, da kažem, neki moment kad sad mainstream postaje firma. Pre toga smo, da kažem, vođeni samo potrebom da uslišimo sve te zahteve. Ja se sećam jednog poziva 30. decembra neke godine. Kažu, jel to mainstream? Ja rekao jesam. Ijao, hvala Bogu da meni je rekao moj drugar, a ja tome drugaru verujem sve, da ste vi jedini koji možete da rešite taj problem. I verovatno jesmo u tom trenutku. I bili i uživali smo u toj ulozi. 

Ivan Minić: Jedna bitna stvar u celoj toj priči jeste i to što na početku same priče ti si tu bio part time. A to je bio posao koji je više nego full time. A takođe, kažemo, tu su bili i gomila nekih drugara, odnosno ne gomila, nego prvo nekoliko njih a kasnije sve više i više njih. I čini mi se, sad ti me ispravi il’ dodatno dopuni, da je to prva situacija gde ti praviš firmu koja je i tvoja, i prvi put stvarno možeš da biraš s kim ćeš da radiš. Odnosno, ne u tom smislu možeš da biraš s kim ćeš da radiš, nego imaš tu slobodu da pozoveš sve one koje želiš, a oni imaju ipak stepenik više želje da dođu zato što ne dolaze kod tebe, da im bude šef, a poslodavac je neko deseti, nego vi zajedno pravite nešto. 

Boško Radivojević: Pa jeste. Mislim, ja sam u tom početnom periodu više osećao da smo mi ti koji moraju da se dopadnu tim likovima. Marko je prvi zaposleni, on je bio na part time-u i on je za uspeh mainstream-a zaslužan isto koliko i Ljubiša i ja. On je taj koji je isto dao tog znoja, krvi i sve dosta ovo što se daje u tim poduhvatima u startu. Tako da ti jeste, možeš teoretski da biraš. Problem je što ti trebaju ljudi koji znaju svašta. Deo tog posla je svaštariš. Ti moraš da znaš i networking, i baze, i servise, i HTML, i PHP. I ne znam, nastajali su i drugi neki jezici. Ti moraš od svega da znaš pomalo i moraš da možeš da se snađeš u… Što bi rekli, možda nemam da programiram, ali možda da pročitam i da promenim sve. 

Ivan Minić: Mogu da čačnem, mogu da čačnem. 

Boško Radivojević: Tako da to je dosta specifično, takvih ljudi nema puno. Ali ono što je posebno tu, bitno jeste da su to ljudi koji veruju u tu istu priču u koju veruješ i ti. I to je verovatno najlepše u tom početnom periodu. Svaka takva uspešna firma u tom trenutku postane firma. I to onda postane neki biznis. I sad ne znači da ne postoje neki mali centri entuzijazmi da se oni sad šetaju i da postaju neke nove stvari itd. Ali odjednom to postoje sistem. Firma kada ima već više od desetak ljudi tu mora da postoje neki organizacioni elementi koji neminovno umanjuju taj element entuzijazma. 

Ivan Minić: Kreativno ludilo. 

Boško Radivojević: Taj oruk, to što ti reč tvrdiš da nisi ti izmislio to što ne možeš se uradi za noć, ne možeš se uradi. 

Ivan Minić: Ne možeš uraditi. 

Boško Radivojević: Znači kad ti uđeš u te probleme koji ne mogu se reše za jednu noć fokusiranog rada u nekom potpunom ludilu, to je onda biznis. I to je onda nešto drugo. To je druga stvar. To nije taj mainstream iz početka. I to nije čak ni nešto loše ili dobro. To je jednostavno neki evolutivni put od tog poduhvata do kompanije, firme. 

RIZICI NEUSPEHA

Ivan Minić: Jedna stvar koju bih isto voleo da dotaknemo, zato što mislim da je jako važna, a sećam se nekih iskustava sa tim. Ti si želeo da hardware bude najbolji mogući. E sad, mi opet pričamo o nečemu što je cutting edge tehnologija, gde to što je najbolje moguće po specifikacijama ne znači da će u realnim uslovima eksploatacije da se pokaže kao pouzdano itd. Imaš neke dobre prakse na koje se naslanjaš, ali u tom trenutku kada se već toliko dižu zahtevi za performansama od svega što dobiješ, to što je najbolji hardware nije garancije da će to zapravo sve da funkcioniše kako treba. A ti nisi u poziciji da kupiš šest rešenja, pa da se igraš da vidiš šta će najbolje da radi, a ovo ostalo nije bitno. Ipak moraš da napraviš da to funkcioniše i u tom nekom okviru finansija koje imaš na raspolaganju. Ja se sećam nekih situacija koje su bile takve da nešto od hardvera, što u tom trenutku je najbolje što postoji, ali relativno kratko postoji kao rešenje na taj način, zakaže i onda mora da se pogine da se to reši, a u suštini nisi kriv, ali si odgovoran. 

Boško Radivojević: Pa jesi odgovoran i znaš kako taj deo krivice to je nešto što se stalno promiče, sad ono menja neku formu, zavisi kada praviš nešto svoje, ti menjaš kape, pa si pravnik, pa si pregovarač, pa si kuvač kafe, pa si vozač i tako dalje. Meni su pozivno išli jako dobro ti laki poslovi, da odem u data centar i da čačkam kablove i tako dalje. To je isto neki element nekog otklona, ti radiš nešto što je manuelno potrebno da se uradi, ali nije toliko odgovoran posao, znaš ono imaš nekog koja će da sedi i da tamo iskonfiguriše stvari. Ti jesi odgovoran, ti čak i jesi kriv jer si ti izabrao to rešenje, naravno ti nemaš opciju testiranja, mi smo relativno skoro dobili, moguće možeš testiraš auto, pre nego da ga kupiš, kakvo testiranje, storage i tako dalje. Ali s druge strane postoji i od tih nekih proizvođača hardvera koji su i lokalno prisutni, postoji razumevanje za to što mi radimo i postoji neka podrška koja je bila nesrazmerna našoj finansijskoj poziciji. Mi nismo bili toliko bitni kupci, ali smo imali dobre uslove u svakom smislu i to je znaš ono, ludilo je zarazno. I ljudi ga prepoznaju, mislim vidi se, znaš, i onda shvate da nemaju, znaš, posla sa baš strogo čitavim čovekom. I kao što smo nekada sedeli u pivnicama i McDonaldsima i pričali o, ne znam, PPP-u i ne znam šta smo o LNS-ovima i ostalo, tako sad postoji, ne znam, u HP-u, neki Nemanja koji je, pazi, ono, idealan sagovornik s druge strane, ali i on nije baš skoro čitav i on će da ono prevrne nebo i zemlju, ti nađe tamo neki podatak i da ti nađe neki kejs i da ti probaš što da uporediš i tako dalje. Postoji podrška, ne znam, distributera koji ti prodaju hardware da ti daju, ne znam, finansiranje, postoji podrška kroz ono, ne znam, leasinge, kredite, postoje svuda se ti vrlo brzo okružiš nekim ljudima koji možda ne znaju tačno šta ti radiš, ali prepoznaju da je to mnogo bitno. Mislim, banka koja nas u početku podržavala, ne znam, na osnovu čega, ti nemaš ništa, a oni ti daju kredit da ti kupiš opremu. Mislim, taj prvi ugovor koji smo potpisali je, recimo, da je bio na 27.000 EUR. Mislim, Ljubiša i ja smo se dosta tresli oko potpisivanja toga, to je u tom trenutku bilo enormno mnogo para, a tamo neko s druge strane je rekao, u, ovo dvojice su baš dosta onako ćaknuta i imaju šanse, pazi, imaju šanse. Neko to vidi s druge strane i kaže, pa ja ću preuzmem taj rizik da ova dvojice možda znaju o čemu pričaju. I u tom nekom kontekstu ti probavaš sad kako raste sistem, rastu i ono, skalira se nivo problema. Imali smo puno elementa kada je nešto otkazalo, da li smo krivi ili nismo, ja uvek težim da kažem da jesmo, jer smo verovatno mogli da predupredimo, postoje problemi koji nastaju kao neka posledica ljudske greške, ne razmišljanja. Pa kada uđeš u taj neki kasni razvoj, nemanja procedure, sad to što to nikad mene nije mnogo ložilo da pišem procedure, što bi trebalo, znaš, nekakav evolutivni put čoveka u tom nekom preduzetništvu što jest ima neko ludilo na početku, ali onda se smiri toko vremena i sad krene da pravi firmu, a ne da dalje… 

Ivan Minić: Dobro, mislim da ljudi koji imaju drive da reše problem razumeju zašto pisanje dokumentacije je dosadno. 

Boško Radivojević: Nije čak ni da, ali to je posao, pazite, to je ozbiljan posao. 

Ivan Minić: Ali taj posao može i neko drugi da uradi, samo mora da postoji taj neko drugi i da mu to bude posao. Jeste, postoji jedan moment, ne sećam se koja je godina bila, mislim sećam se, ali nije ni bitno, kada 80%, kada je, kako bih rekao, dijagnoze glasila srpski internet ne radi. Zapravo srpski internet je radio savršeno normalno, samo što deo sajtova koji su bili hostovani kod nas, koji su, eto, činili 85%. Mislim da je statistika u to bilo još, ono, još, da to nije bilo 60%, nakon što smo bili u 85%. Ovoj, to jeste bio, kako bih rekao, bug, ali bug koji je srušio sve. I to su bili situacije kada ti, ti osećaš taj, taj teret. Jel tebi zvone telefoni i svašta ti nešto govori, imaš, ti imaš potrebu za nekim, kako kažu, kriznim PR-om. Znaš, ti moraš da objasniš tom internet community-u šta se dešava, zašto ne rade ti sajtovi. Imaš biznisi koji ozbiljno pate zbog toga, znaš. Ovaj, a ti si u data centru i on što bi rekli, čupaš kose. Brzo kreneš da čupaš kablove, pa rešiš problem. Ali, ovoj, postoji taj, taj, taj moment kad ti u jednom trenutku shvatiš da si prešao neku, neku, neki nivo i da moraš od toga da ideš, ono, korak dalje. Problem je što taj korak dalje nije mali, on je ogroman. To je korak da… 

Ivan Minić: Podrazumeva da izradiš strukturu na ovom prvom koraku. 

Boško Radivojević: Strukturu, ljudi, management i tako dalje. I Mainstream, iako nisam u Mainstreamu već nekoliko godina, onako imam utisak da uspešno prelazi taj korak i da traže neki svoj put u ovom sad potpuno izmenjenom tehnološko-poslovnom okruženju u odnosu na rane početke, pre 14. godina. 

KAKO OSTATI RELEVANTAN

Ivan Minić: Ono što je meni tu fascinantno, jer mi sada pričamo o periodu od više od 30 godina, je ta tvoja potreba i želja da ostaneš na ivici žileta onoga što se dešava, odnosno praćenje svega toga novog i potreba da, ne samo da si čuo, video, da možeš da pričaš o tome, nego da sve ono što ti je moguće vidiš, probaš, iskusiš, ne bi li onda tu praksu mogao da implementiraš. Pričam striktno o tehnologiji, jer to je ono što je tebe uvek najviše ložilo. Pričali smo nekoliko puta o svemu tome, jednostavno, odnos koji smo mi imali prema hardveru nikada, verovatno, ni jedna naredna generacija neće imati, jer hardver je sad postao relativno nebitan, debrendiran i sve ostalo, ali nama je to sve bilo magično. Mi sada imamo situaciju da će on automobil i da dele sve isto i zanima će staviti drugu školjku preko. Meni je to užasno. Ali okej, razumem ja kako ide regresija, sve u redu. Ali taj moment gde stvari se neminovno razvijaju i ako imamo jedna zajednička nit kroz ovo sve što si pričao do sada, to je taj eksponencijalni razvoj koji se dešava, koji je jako teško ispratiti, naročito kada radiš redovan posao, koga ima mnogo i ima ga sve više. Kako ti uspevaš da ostaneš posvećen dovoljno tome? Mislim, došle su ono i porodica, godine, sve ostalo, a moraš da ostaneš u toku, jer vrlo brzo to pobegne toliko da ne možeš da ga stigneš. 

Boško Radivojević: Gde me nađe, znaš, ta priča o relevantnosti, jer sad 30 godina i više, u mom slučaju i više, jer meni je nešto što je bio hobi postala moja profesija. I hobi drugi nikad nisam imao. Znači, ti radiš posao koji ti je hobi, pa ga onda radiš 24 sata. Mislim, nemaš neku drugu zanimaciju. Ja nisam išao na pecanje. Ne gledam toliko sporta. Ni ne igram neki sport, što se dosta vidi. Tako da sve što sam ja imao je ta neka tehnologija. I sad, od nekog početnog perioda sam ja bio mali, dostatni klinac, u koji je smarao sve žive. Imao je ekstremno mnogo sreće u tome da su se pojavljivali neki ljudi koji su me, možda su oni to radili nesvesno, ja ne znam, ali usmeravali na pravu stranu ili mi omogućavali da se, kako kažem, odbijem od njih i da nastavim tamo negde. To je neko društvo koje je, kako bih rekla, upao sam u dobro društvo, rekao sam na početku, koje me je prihvatilo takvo kakav sam. Kad gledaš iz perspektive te moje ekipe u gimnazijskog doba, oni ne znaju šta ja to radim. Ali, znaš, nisam škartiran kao tamo neki 2.33, nego, znaš, bivam prihvaćen i vrlo podržan, da kažem, od tada i nadalje. I sad, godine lako prolaze, sad u nekom tom periodu tog nekog mainstreama, tu sam negde, ono, po godinama, tu smo i ljudi koji dolaze da rade sa nama i ja i mi. Smo sličnih godina. A sad su se stvari okrenule. Sad, uglavnom, radim sa mlađima od sebe i pitanje relevantnosti je relevantno. To je veliko pitanje. Ne samo iz perspektive kako ti pratiš tehnološke ili, tehnologija se ne menja baš toliko puno da ti ne možeš da razumeš koncepte. Ali, taj neki eksponencijalni razvoj primene tehnologije je stravičan. To sad, postoje alati za sve. Ti sad, ako ne znaš tamo neki ABC alat, ti si kao ššš, potpuna si dvojka. S druge strane, u nekoj diskusiji koja je ono više, kako bih rekao, tehnološka, ti možeš da pariraš jer ti znaš i kako je bilo i koje su ograničenja i tako dalje. Ostati, relevantno ono što mene prati kao u trenutnoj fazi karijere jeste gde sam ja. Ja nemam odgovor na to pitanje. Ako je sad cilj da dam neki recept i to ne znam, možda za jedno 3-4 godine da se mi sretnemo ponovo, da li ću rešiti taj problem, je prvo da li se ja bavim tehnologijom. Mene to i dalje loži. Najbolje se osećam kad ja uvatim nešto pa sam isprogramiram, napravim neki model u Excelu. Ali to nije, što bi se reklo, nije skalabilno. To nije sad u ovom periodu života, treba ti neki veći faktor koji se množi s tvojim vremenom. Jedan na jedan vreme rezultat nije dobro, treba ti ne znam puta 4, puta 5. A onda to zahteva drugačije skillove i komunikacione i tehničke i ne znam poslovne i tako dalje. Što ja sad vidim kroz taj neki, nazovimo ga ono, consulting život, gde pronalazim da taj posao nije ni malo lak. Mislim da je, kao konsultant u tom nekom blisko-tehnološkom smislu, stvarno da ti neku vrednost, da tamo tada druga strana kaže, e ovaj stvarno mi je rešio nešto, je dosta teško. I to je trenutno dilemma koju živim i pokušavam da nađem pravi odgovor na to pitanje. 

ODLAZAK U BRITANIJU

Ivan Minić: Ti si već neko vreme u Britaniji, porodično. Kako si otišao tamo, kako si uopšte odlučio na taj korak, odnosno promenu na neki način karijere? Možda ne promenu karijere, ali promenu ugla gledanja na karijeru. I šta ti je donelo to što ti si tamo otišao i prvo vreme si prolazio studije? 

Boško Radivojević: Moja, recimo sad pogrešiću, ali postoji jedna nova godina, znači ovo neko doba kada snimamo, 2000, čini mi se 15 na 6 ili 16. na 17. 15. na 16. će pre biti, kada ja otkrivam nekako, kako bih rekao, edukaciju kao nešto što počinje da me interesuje. Jer ja sam u principu celo to formalno školovanje preskočio. Ja sam bio u gimnaziji, završio sam je, hvala Bogu, ali nisam se ja mnogo obavio time. Upisao sam ETF, kada je došlo vreme, radio sam u Računskom centru, ali studijama se nisam bavio. Tako da sam u formalnom smislu uvek osećao neki kao, eto, nedostatak. Kada postoji taj, makar kod mene, element kad ti preskačeš te korake o kojima sam pričao, postoji neka, kako bih rekao, neka zebnja da, iako sam ja stigao gde ja mislim da treba da budem, da sam ja možda nešto preskočio taj, znaš, taj, možda je tu između bilo još nešto što je mnogo bitno i tako dalje. S druge strane, počeo sam da se bavim nekom edukacijom kada su finansije u pitanju, što je došlo u krajnju, ono, oportunistički. Ja imam priče s bankarima, fondovima, investitorima i odjednom su to diskusije u kojima se ja ne snalazim. Ja ne znam šta su e-bide i tamo razne neke skraćenice, zašto je ovo ovako i zašto je ono onako. I mene to, mene to odjednom podseća na taj neki moj, taj entuzijazam, otkrivam nešto novo i počinjem da učim. Ja počinjem sa tom finansijskom edukacijom, vrlo brzo prelazim u neku biznis edukaciju, gde ja otkrivam stvarno, to je prelepa jedna stvar, to je skup sporta mnogo lep, zato što je kombinacija neke akademske, ali nije to strogo akademske, postoji deo koji ja nazivam turizam, a to je ti upoznaš neke ljude, ti pričaš nešto s njima, to je izmešteno u neke, što bih se rekao, nadrealne scenografije. Prvo, moja biznis edukacija je bila na Oksfordu, znaš, ti tamo si među onim zgradama koje su, ne znam, 400-500 godina stare, tu je smeštena neka biznis  škola, tu dolaze neki ljudi koji imaju potpuno drugačije iskustvo o tebe, gde ti učiš podjednako. 

Ivan Minić: Ali su svi izuzetni. 

Boško Radivojević: Ja želim da verujem da sam se ja našao u grupi izuzetnih sad, samo onaj ko je pravio tu kvalifikaciju i izbor na zna da li je to stvarno tako, ali oni jesu izuzetni, ti učiš i od njih i saznaš i praviš neka prijateljstva, i tu je meni, da kažem, se rodila neka želja da ja to kao obavim, tu biznis edukaciju, kroz neki veliki format, to je u principu nekakav ili executive MBA ili već neki format, ja sam tu i tražio, na kraju sam skontao da mi je to što se na London Business School zove Sloan Master, to je full-time program koji traje godinu dana, u tri terma poređan , nažalost počinje u januaru, sve ostale škole u Britaniji kreću u septembru, oktobru, u većem delu Evrope, samo taj moj LBS kreće u januaru, što meni ne smeta mnogo, ali moji porodici puno, jer sve što bi oni radili, deca kreću u školu i tako dalje, sve je to počelo u septembru, mi stižemo kao padobranci 4. januara, i to jeste opet bio jedan podvig. To je bio jedan podvig u kome sam ja vođen idejom da završim tu školu, kako to izgleda, ekstremno me interesuje, sa mnom ide i moja porodica koja to radi zbog mene, i to jeste bilo, kako bi se reklo, jedno vreme puno izazova, u svakom smislu. Ti sad pokušavaš da se namestiš neki novi život, pri tom i tamo nismo otišli nužno s idejom da ostanemo tamo. Nama je bila ideja da idemo da vidimo kako izgleda godinu dana života van Beograda. Za mene to je bilo prvi put i ja ne znam kako je to otići dalje od deset kilometara od roditelja i tako dalje. I to je bilo, sad, ostanak je već drugi deo priče. Dolazi, ne znam, covid, svi smo u nekom, ono, zatekli smo se, negde ćemo ostati, nećemo ostati i tako dalje. Ali ta edukacija je nešto što je, ja smatram, meni puno toga dalo. Opet srećna okolnost da sam ja tad u prilici da to sebi priuštim, jer to košta. To se sve suštinski finansira od te hosting priče, od tog mainstreama. To je izvor mojih prihoda i to plaća taj boravak tamo. I u tome ja pokušavam da se premestim na neki drugi kolosek, da vidim šta je to sledeće. Preduzetništvo, verovatno, nije ono što mene suštinski pokreće. I to je jedna velika istina koju sam ja spoznao, da ja imam taj element, mogu da se bavim tim. Ali nije to što je moj pokretač, nije kreiranje novog biznisa, nego nešto drugo. I trenutno se tražim kroz consulting u relativno sličnim okruženjima tih nekih, ono, service providera, gde je potrebna neka kombinacija tehnologije i tehnike uz nekakav, ono, business consulting, često i nekakav finansijski momenat, pogled na to sve. I to su neke kombinacije koje nisu česte, ali, eto, za sad uspevam nekako da nađem neko mesto pod suncem. 

ŽIVOT U BRITANIJI

Ivan Minić: Meni se čini da si ti jedan od onih ljudi koji preduzetništvo vide kao alat, odnosno, ti ćeš ući u preduzetništvo zato što čekaš da neko napravi nešto što tebi treba, gde bi ti hteo da budeš deo toga i to niko neće da uradi i ti na kraju kažeš da dobro, napraviću ga ja, ako već ne može, ili napravićemo ga mi, nebitno, ali ne mogu više da čekam, imam tu ono, to mora da postoji, to mora da se desi. Većina ljudi koja je ulazila u tako neke neobične i neizvesne poduhvate je ulazila kod nas sa takvim drajvom, barem onih sa kojima sam ja pričao, što znači da moraš biti malo ćaknut, svakako. I sad, za sam kraj bih voleo da se malo posvetimo tom životu u Britaniji, pošto to je malo drugačije od onog kako u većini slučajeva koje ja znam to izgleda. Ok, sada već dosta ljudi odlazi na redovne ili master studije po Evropi, ima prilike da diplome dobija na nekom od evropskih fakulteta, ali većina njih ili ide tamo da bude pri fakultetu, ili ode u neki veliki grad pa je na fakultetu i radi nešto usput, ali u potpuno drugačijem okruženju i okolnostima odlazi tamo. Ti si otišao kao zreo čovek sa porodicom, gde i porodica treba da nađe to nešto što ih vezuje za tu novu lokaciju, prošlo je već 4-5 godina, kako to sve deluje. Šta su neki uvidi koje si zaključio, kako se to menjalo, pošto se dosta menjalo u ovih 5 godina? 

Boško Radivojević: Pa, znaš kako tu postoje mnogi elementi, sad kada povežem to sa tim nekim ranim nastojanjima tog približavanja Beograda svetu i Linux Festovima, ali taj neki, kako bih rekao, ne strogo tehnički angažman, ali taj neki angažman stavljen u te neke društvene okolnosti i vođen timu nekim društvenim okolnostima. I to je meni uvek bilo bitno, ja rekao sam uvek bio političan u tom smislu da razumem trenutak. Meni je taj odlazak, u stvari ostanak, odlazak mi je bio avantura, ali ostanak je nešto što iz moje perspektive kao nekog, ja ne zovem, patriote, u principu poraz. Ja to smatram da smo mi rešili tamo da ostanemo zato što ne želimo da budemo ovde. I sad to je tema i sad tu postoji ono i za i protiv. Niti mislim da neko ko je otišao je pametniji od onih koji su ostali i bore se svakog dana, da, znaš, u tom nekom smislu ja sebi vidim kao nekog kvitera koji je rekao, ma, ne mogu više. S druge strane postoji ta neka motivacija, ono, deca i razmišljanja o deci i nekog našeg, kako bih rekao, uvida da je za njih bolje da mi ostanemo tamo. Znači, naša odluka dodamo je bila dosta jednostavna jer mi nismo otišli da ostanemo. Mi smo da ostanemo rešili usput. I to dosta, ovaj, haotično. Došlo je covid, nama je viza u istekla, da li ćemo ostati ili nećemo? Pa hajde, pa možda je bolje ipak da ostanemo još malo. Finansije su problem, kako ćemo rešiti ovo, kako ćemo rešiti ono. I tako, to je sad neki period nekog, suludo reći, beznađa, zato što postoji ljudi koji su u stvarnom beznađu i smo svakom trenutku mogli da se vratimo kući. I to je, to je lepo, ti imaš neku bazu koja te tu čeka. Čeka te da završiš svoje, ono, plovidbe po sinjem moru. Ali imamo mogućnost da kažemo, okej, možda je za decu bolje da mi ostanemo. I to je neki, kako bih rekao, light motiv našeg ostanka tamo. I što se tiče posla, posle u mojem slučaju, više je lokacija prestala da bude toliko bitna. Meni i dalje postoji velika želja da sarađujem i da radim sa ljudima odavde, zato što su to ljudi koje razumem. To su ljudi s kojima najbolje dolazim do nekih, kako bih rekao, ono, saglasija i do nekih rezultata koji su dobri. I u tom nekom kulturnom smislu odlazak u Britaniju je veliki šok. Mislim, to je, oni su ostrvo, prevashodno. I to, pritom mi opet tamo živimo u Londonu, što nije Britanija. To je, Britanija takođe, kao i veći deo Evrope, prolazi kroz jedan vrlo nezgodan period navikavanja na ovu novu, društvenu, ono, geopolitičku situaciju. To je da sad više nisu samo Srbi u Srbiji, ni samo Englezi u Engleskoj. I postoji puno mešanja, puno imigracije, puno promena i ljudi se svakih promena plaše. I to je sad jedan proces koji je tamo, koji tamo onako nezgodan je. Ali to je Evropa. Evropa prolazi kroz taj proces. Što se tiče nekih, ono, običaja, kulture, to je sve dosta drugačije nego kod nas. Ja sam, verovatno, od tog nekog prvog, prve godine u dana kada sam ja bio u toj školi, bio sam neko najintegrisaniji u to, posle nekog perioda ispuštanja familije neke koja je najmanje integrisana, koja ima najmanje kontakta. Jel deca idu u školu i pričaju taj njihov BBC Engleski, supruga se snašla u svojoj profesiji, koja je dosta drugačije koncipirana nego kod nas, ali ona je sad isto integrisana, a ja odjednom sam neko kojeg, ne znam, radim za neke Amerikance, radim s, ne znam, s Kanađanima, s Belgijancima i tako dalje. Sad i to se menja. Čovek se prilagođava u svemu tome i nalazi neku nišu. Ne mislim da postoji univerzalno rešenje za bilo šta. Ne mislim da je odluka da se ostane tamo, ono, nužno najbolja na svetu. Ona je takva. Ima svoje posledice, ima svoje negativne, kako bih rekao, negativne strane. To su uglavnom ljudi koje ne vidiš dovoljno često. Dolasci u Beograd su uvek haotični, jer ti pokušavaš u nekom relativno malom vremenskom periodu da vidiš ovo, uradiš ovo. Dođeš konačno u podcast, a opet vremena nije dovoljno. S druge strane, vreme koje mi provodimo van Engleske je veliko. U mogućnosti smo da dođemo u Beograd dosta često. I to je, kako bih rekao, neki… 

Ivan Minić: Lepa stvar je što jeste blizu u tom nekom smislu. Ali imaš i taj momenat koji ja često baš apostrofiram kod naših ljudi koji su u dijaspori, ali jesu vezani za ovo. Dok drugi ljudi idu na odmor, ti dolaziš ovde da, ono, pogineš 15 dana da bi postigao sve što si hteo za tih 15 ili 20 dana. I oni se vrate sa odmora, a ti se vratiš sa olimpijskih igara. 

Boško Radivojević: Mnogo nam je teško, stvarno. 

Ivan Minić: Mislim, jeste problem u tom nekom smislu. Ok, London jeste relativno blizu. Ovi koji su u Americi ili Australiji su u dosta težoj poziciji što se toga tiče. S druge strane, za razliku od dobrog dela Evrope gde smo sad dobrodošli sa našim pasošem, ovamo postoji taj problem vize. Pa ako želiš da ti neko dođe, to je opet peripetija koja može da se završi na jedan ili na drugi način. Šta se promenilo iz tvog ugla, pošto dovoljno dugo ste tamo, u ovoj celoj situaciji sa Brexitom i promenama koje su došle kao posledica toga? 

Boško Radivojević: Moje lično mišljenje onako je nekvalifikovano. Ne znam ja dovoljno o tome da bih mogao da kažem neki statistički podatak. Moj utisak je da je Britanija Brexitom izgubila puno. Mislim da je on kao jedna posledica neke društvene klime bio neizbežan. Mislim da je ta ideja da on je bio na klackalici, da on je bio samo u tom trenutku na klackalici. Mislim da je Britanija kao društvo sazrela da izađe iz te Evrope i toga što predstavlja Evropska unija, što oni vide negativne aspekte toga. Birokratije, troškova i tako dalje. Ja kao nekog ko ekstremno verujem u tu ideju Evropske unije i tog nekog zbližavanja ovog dela sveta, mislim da oni greše u tome. Ekonomski mislim da plaćaju cenu solidnu. Tome mislim da imaju ekstreman problem nedostatka ljudi koji bi radili raznorazne poslove. U restoranima nema ko da usluži. Sve se digitalizuje sa isključivo željom da se minimizuje učešće ljudi u svim tim procesima, što dovodi do jednog vrlo slabog servisa. Servis je tamo slab. Šta god servis bio, suport za mobilnu telefoniju, restoran, gradski prevoz i tako dalje, to nije to to. Ta digitalizacija tamo trenutno ima isključivo svrhu zamene čoveka, a ne boljeg servisa, boljeg nekog iskustva za krajnjeg korisnika. S druge strane, oni imaju ogromnu net migraciju. Politički oni sad to moraju da, kako bi rekli, društvo se plaši toga i politika sad pokušava da to nekako obuzda, posledice toga će biti još gore nego što bi bile posledice Brexita. Tako da u nekom ekonomskom smislu mislim da pred Britanijom stoji puno godina prilagođavanja. Bojim se da ta neka društvena klima koja je kontra nekih integracija, da nije dobra. Moje pesimističko mišljenje s kojim ne živim svakodnevno, to je ovako kad me pitaš kao analitičara, je da će stvari morati da odu još malo niz brdo pre nego što ponovo Britanija nađe neku internu snagu da se izbori sa svime time. 

Ivan Minić: Videćemo. Svakako, zahvaljujući nekolicini vas koji ste tamo, pratim šta se dešava jer na mene je uvek ostavljala neverovatan  utisak i za mene je uvek pojam javnog servisa, BBC, pojam toga kako treba da izgleda kvalitetan sadržaj, dobar storytelling koji ne podrazumeva da se potroši beskonačno količina para nego da se uradi nešto sa nekim resursima koji imaš. Su uvek bile britanske serije, njihovi filmovi, dokumentarci i sve ostalo. Uvek mi je to bilo nešto što mi blisko je. Kad sam pričao malo ozbiljnije engleski, ja sam dosta često imao britanski akcent zato što je to bila televizija koju sam slušao. 

Boško Radivojević: Da, pa to ti sad u Beogradu deca imaju američki akcent jer uglavnom gledaju američke YouTube kanale. Britanija je dugo godina bila neki u evropskom smislu, makar s ove strane okeana, neki nosilac tehnološkog razvoja. Sve kad pogledamo od osamdesetih na ovamo, to je sve dolazilo iz Britanije. Muzika je dolazila iz Britanije, ne znam. Britanija je imala veliki upliv i kulturu što ti govoriš i mediji i tako dalje. Malo nisam siguran da će to tako biti i u budućnosti. Mislim da su se u nekom trenutku malo preigrali sa tim sopstvenim procesima i nemanjem internih resursa. 

Ivan Minić: Videćemo. U svakom slučaju, jeste da je kasno, slažem se da je prošlo dosta epizoda, ali mnogo mi je drago što si bio ovde i što smo ispričali neke od ovih stvari jer više nije ni ona varijanta da klinci ne znaju šta je bilo. Ti klinci više nisu deca. To su ljudi koji imaju neke ozbiljne godine, a ne znaju genezu bolesti, kako je sve počelo i ko su bili ljudi koji su u tome učestvovali i kako je to, zašto je to zapravo bilo tako jer sve ono kako je danas, sve dobra i one loše stvari, su takve zato što je pre toga bilo nešto i pre toga je bio neko i naša najveća vrednost možda i nije u tome da možemo da ispratimo šta se trenutno aktualno dešava, koliko što znamo kako se sve odvijalo pre toga i šta je šta donelo i porodilo. Tako da hvala ti još jednom što si bio, mnogo mi je drago da smo ovo ispričali. 

Boško Radivojević: Hvala tebi na pozivu. Ne znam koliko će ovim novim generacijama značiti kako su stvari bile u doba starog Rima, ali ako ima neke vrednosti… 

Ivan Minić: Ima Sloba šta da sluša i da se oduševljava i da šeruje po internetu. Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Ako imate neku svoju avanturu i anegdotu iz ovih vremena o kojima smo pričali, podelite u komentarima. Ako ne, razumeću da ste svi mlađi od nas da smo metuzalemi. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.