Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalo je Slobodan Jovanović Coba iz dizajn studija Coba & Associates, ali ako sve bude kako treba u trenutku kada objavljujemo ovu epizodu, konačno će se zvati After Studio. Zašto je došlo do te promene i svašta nešto drugo čućete u epizodi, ali ono što mogu da vam otkrijem u najavi, mislim da je važno je da ćete čuti jednu divnu priču o tome kako dizajn ovaj svet menja na bolje i kako se dizajnom bavi na jedan zaista strateški, temeljan i ispravan način. A pričaćemo malo i o muzici, pošto je to hobi koji je jako važan i koji Cobi mnogo znači u životu, a i svima nama koji smo na tom njegovom muzičkom putovanju povremeni gosti i pratimo šta radi, otkriva, miksuje i deli sa nama kada je nova muzika u pitanju. To je ljubav koja traje skoro 50 godina, a ljubav prema dizajnu takođe traje gotovo 40, tako da pričaćemo i o starim vremenima, i o novim vremenima, i svemu onom dobrom što je nekada bilo, a što danas možemo da iskoristimo da budemo još bolji u onome što radimo. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Cobo, dobro mi došao. 

Slobodan Jovanović: Bolje te našao Ivane. 

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji su mi dugo na spisku, ali pošto se nismo poznavali do skoro, uvek mi je bio problem da sad ja nađem vreme da prvo krenem u neki razgovor, pa onda da te dovedem u podcast jer je bilo besmisleno da te dovedem, a da nismo pričali nijednom ko ljudi. Iskombinovali smo to pre par nedelja i mnogo mi je drago što si danas ovde, zato što si ti jedan od onih ljudi koji su možda najzaslužniji, što ovaj naš lokalni svet izgleda malo urednije i malo lepše i kada uzmeš neki domaći proizvod, s vremena na vreme se oduševiš, e, dobar deo njih si radio ti i tvoj tim i meni je uvek zadovoljstvo da pričam sa nekim ko je uticao pozitivno na makar taj deo, da se makar taj deo neuređenosti kod nas uredi na neki način, a takođe, još od gostovanja mog drago prijatelja Nebojše Krivokuće, nisam ni sa kim pričao o muzici. A ja se ne razumem, ali volim. I mnogo mi znači kada neko kaže nešto o tome i kada mogu da naučim nešto novo od nekog kome to velika strast i pasija. Tako da, još jednom, dobro mi došao i hvala ti što si ovde, nadam se da će ti biti prijatno i zanimljivo, a znam da će svima koji slušaju sigurno biti. 

Slobodan Jovanović: Ne sumnjam uopšte, a meni je već prijatno, tako da. Opustili smo se i možemo da krenemo. 

Ivan Minić: Prvo pitanje je uvek isto pitanje za sve, mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Slobodan Jovanović: Ja mislim da sam od uvek, bar koliko se ja sećam, hteo da se bavim dizajnom. I to zato što to nije klasična, porodična stvar, ali moj otac se bavio firmopisanjem. Bio sam od malih nogu u njegovoj radionici gde je bilo gomila nekih napisa, neke tipografije, nekih interesantnih stvari. Gomila interesantnih ljudi je dolazila kod njega, što umetnika, što vajara, da kupu i ta mala slova, plastična, koju se oni posle koristili za svoje radove i napise, tako da sam nekako prirodno ušao u celu tu stvar bez neke velike ideje, ali sam stalno bio u susretu sa tim slovima i ja sam onda kao malica za 15-16 godina počeo da slažem ta slova i uvek sam gledao da taj kerning bude na mestu i da to sve bude onako u kici pa sam gledao onako kroz znaš, kroz spolu spuštene oči da vidim da li to sve leži i onda je to nekako bilo prirodno da odem u dizajnersku školu i da posle to da se upišem na fakultet koji, nažalost, ovde nisam uspeo u stvari verovatno je na sreću na sreću, iz ove perspektive, gledano, nego sam završio u Firenci na Likovnoj Akademiji, gde sam, pošto oni imaju samo vajarstvo, slikarstvo, scenografiju i, slagaću teo, ne mogu se setiti četvrti koji je bio, u svakom slučaju ja sam slikarstvo upisao, ali sam imao nekoliko izbornih predmeta koji su, među kojima je bio realni dizajn. I tu smo uglavnom radili sa nekim ljudima koji su, posle sam ja to saznao, to nisam znao, pošto tada nije bilo internet, to je bila neka polovina 80-ih godina, ljudi koji su pravili fantastičan nameštaj za firme kao što je B&B Italija, tip koji je radio signage sistem za autobuske stanice u Bolonji, i oni su nam predavali i tako imali su jedan, moram reći, filozofski pristup dizajnu s jedne strane. Nismo se bavili likovnim, koliko smo se bavili sistematski razumevanjem zašto taj dizajn služi, kome služi, kako ti ljudi treba da napravi interakciju sa dizajnom i jednostavno da taj dizajn bude s jedne strane nenametljiv, da ste s druge strane kad god ti zna treba uvek bude tu i da se osećaš dobro uz njega. 

Ivan Minić: Baš o tome priča i Zoran Jedričić kad je bio kod mene, jer to je otprilike sličan put. Ok, on je imao i taj deo u Hrvatskoj koji je više bio vezan za inženjerski pristup, ali svi ljudi koji su prošli kroz italijansku školu dizajna u bilo  kom pojavnom obliku imaju taj pristup koji prvo postavi pitanje zašto, a onda se bavimo svim ostalim stvarima, jer ako nemamo zašto, onda nije bitno. Onda može bilo šta. 

Slobodan Jovanović: Pa da, mislim, Italija je naravno i izuzetno poznata po svom dizajnu, ali svi gledaju jedan estetski deo, koji, u stvari, dolazi nakon što se funkcija ostvari do zadovoljavajućeg dela, moram reći, koji će zaista da prija ljudima, a onda se ta funkcija opismenjava, oplođava, oplemenjuje i dobijamo ono što ljudi danas znaju kao italijanski dizajn. 

Ivan Minić: A ima nešto u tom, u tim firmopiscima. Skoro sam naletao negde u nekoj američkoj saveznoj državi, sad više ne sećam se ni gde ni šta, znam da osoba nije poznata, ali neki čovek  koji je uspešan IT-jevac, je zakupio jedan magacin koji mu služi da tamo slaže i čuva stare natpise koje su skinuti sa zgrada. Velike, svetleće reklame koje više ne funkcionišu. Znam da je i u Berlinu postao muzej starih reklama. I dan danas kad vidiš neki od tih natpisa, sada je uglavnom devastirani, ali kada vidiš neki od tih natpisa i, evo, ova ekipa iz Hrvatske koja je napravila “Jugo logo” projekat. Wow. Znaš, bukvalno svaka stvar ti kad pogledaš, samo kažeš “Ok, ona zemlja je bila ozbiljna.” I svaki put kad to vidim, neka firma koja je budućnost, rapid, granit, nemam pojma, kada vidiš te neke ostatke koje se skidaju sa zgrada, ti vidiš kako je to nekad sve bilo ozbiljno i kako je nekad to bilo važno i neko se ozbiljno bavio time i nisi imao k’o danas da nacrtaš i pustiš laser da iseče i sve se desi, nego je neko morao da napravi to stvarno. 

Slobodan Jovanović: Svaki od tih delova je artwork za sebe. Svaki ima neku estetsku vrednost koja je izuzetna. Ja danas kad vidim nešto simpatično, to slikam, pa to negde file-ujem. Jer mi je to pasija. Da li je to dobro namešteno, merkam. Sve merkam. Ali to su mi i to mi je nekako ostalo. Kao prvo važna stvar. Znaš, uvek mora da postoji neka linija koja nas povezuje sa onim što je bilo pred nas. Tako da, ako imamo poštovanje prema tome, onda ćemo mnogo više razumeti i sadašnjost, a moći ćemo i da bacimo malo pogled neki u budućnost s obzirom da smo istrenirani i da se time bavimo. I ovo, to onda dobija smisao neki drugi i prosto prija ljudima. 

Ivan Minić: Sećam se pre, a Boga mi ima sad više od par godina, Bodroža i Trifun su zajedno sa nekim prijateljima, saradnicima, organizovali one izložbe starih reklama iz časopisa. Bivših jugoslovenskih. I ti onda opet shvatiš koliko je to bilo ozbiljno. Naravno, tu su mogle samo najveće firme, Jatovi, Jugotursovi, Zastave i sl. Ali kad ti vidiš kako je to izgledalo, ti pogledaš i kažeš “okej, ovoga se ne bi postideo, ne bi se postideo ni Lufthansa, ni Air France, ne bi se postidio ni Peugeot, ni Volkswagen. Ovo je vau”. 

Slobodan Jovanović:  Ja imam negde knjigu “Strategijski standard” da Beobank je stavio. To je sve crtano rapidografima i to je ono tom od nekih dvesta strana, samo si logotipom bave. Te ovako, te onako, te u liniji, te zatvarano u linijom sa debljom punom, bojama, bez boje, dozvoljeno. Mislim, to je stvarno izgledalo sve fenomenalno. Upravo ono o čemu smo na početku pričali, znači taj sistem u stvari, vidiš da je postojao sistem neki, neki, postojala neka ideja, početak, razrada, sredina i kraj. I to je nekako sve jedna celina koja ima savršenog smisla. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Kad si se odlučivao za studije i sve ostalo, prvo, kako si se pripremao, šta je tu bilo potrebno da se desi, a drugo, razmišljajući o tome čime si želeo da se baviš. 

Slobodan Jovanović:  Pa, bilo je prirodno da da negde gledam ono što sam kod oca video, da. I meni je bio trip, sećam se, u drugom srednje. Ja sam išao u četvrtu gimnaziju i bukvalno je ispod našeg prozora i bio ulaz u metro Beogradski. Tu je bio tunel neki spravljen i tu je trebala da bude jedna stanica. Ja sećam da sam sa kumom pričao, rekao, i ja kad budemo imali- tačno 2000. godine, sećam se to je bilo 83. četvrta, kada budemo imali 34. godine, 2000. godine, tamo ćemo biti dovoljno zreli i ovo je ono. I mi ćemo da radimo obeležavanje metroa. Postavićemo ceo sistem koji treba da priča o tom i to je stvar. Tako da uvek sam imao tu neku, da kažem, sistemski pristup. I danas to radim, mislim, isto. 

Ivan Minić: Kada odeš negde napolju, kada odeš u neki ozbiljan grad, mislim, okej, londonski metro sa svojim, okej, to je baš kultno sad već, ali gde god da odeš, način na koji je to organizovano, putokazi ulice, se, natpisi na trgovima, kada odeš u neki dobar muzej, kako si sproveden kroz taj muzej, da ne moraš ti da lomiš mozak. Kuda treba da ideš. Samo ako si baš na svoju ruku, ti ćeš ići mimo onoga kako je napravljeno. Sve je nekako osmišljeno, i sve je nekako isplanirano, i sve je vizualno iskomunicirano. 

Slobodan Jovanović: A mora da bude, mislim. 

Ivan Minić: Pa ne mora, može i ovako kao kod nas, ali nije dobro. 

Slobodan Jovanović: Da, upravo da, nastavak toga jeste imamo haos. Ukoliko ne dobijemo ovo, ukoliko ne dobijemo pravi pravac. 

Ivan Minić: Taj deo tvojih studija, dakle, nisi otišao na dizajn. Otišao si na klasičnu umetnost sa onim delom izbornog što si mogao da dobiješ. Daj mi malo više nekih uvida kako je to tamo izgledalo. Prvo imaš jezik koji nije baš uobičajen svakodnevni, koji treba da učiš. 

Slobodan Jovanović: Da, prvo sam, prvo sam, naravno morao malo da naučim jezik. Počeo sam se družiti sa ljudima, nisam ih ništa razumeo, kad su pričali, samo sam se smejuljio, pošto sam ih našao kad neko kaže neke vic i svi ono “ha ha ha” a ja onda “ha ha ha” nešto, tako da nekako sam se trudio da se uklopim to bukvalno posle nekih tri meseca da sam brzo progovorio znači slabo je bilo našeg sveta pa onda nisam ni mogao mnogo da da se bavim srpskim jezikom tečnije da pričam srpskim jezikom i ovaj samo sam ujedno progovorio u nekoj gužvi bilo, znam da me hvatala neka panika, nešto treba da izađem iz autobusa I onda sam na perfektnom italijanskom rekao, molim vas, ja bih da siđem na sledećoj stanici. Siđem iz autobusa i kažem, “Wow, vidi čoveče, a ja govorim jezik.” I od tada bukvalno nije bilo problema nikakvih. E sad, što se tiče samog školovanja, imao sam slikarstvo i imao sam zaista sreću da budem kod profesora Silve Lofreda, on je bio slikar, koji je stalno pričao o svom profesoru, koji se zvao Oskar Kokoška, čuveni impresionista. I nekako on nas je uvek, nikada nismo objašnjavao kako se slika ili što se radi, nego je samo jednostavno šetao ateljeom i dođe do nekoga stane, i onda počne da ti priča, neku priču vezanu za odnose, za boje, za njegove mačke koje je non stop slikao. I ti si prosto- onda svi stanu i slušaju ga šta priča. I onda kao, aha, da, rekao je to, dobro, ajde da probamo sad malo da imamo šta je to, šta je to što smo čuli, u stvari da probamo da malo da ispravimo ono što radimo. To je s jedne strane, i bila je jedna studentkinja, koja je bila starija, mala jedna Kineskinja, iz Hongkonga, Bernadette Lee, koja je radila svoje neke radove, potpuno apstraktne. Pravila bila jednu sliku koja je dugačka bilo 80 metara od iz delova, znači, metar puta metar pa 80 komada i ja sam bio fasciniran njome zato što prvo dopadalo mi se to, to je sve bilo onako vazdušasto i nekako neopterećujuće i naravno počeo sam da kopiram to što ona radi jer hteo sam da shvatim šta se dešava tu i ona mi u jednom trenutku rekla Jednu stvar koju sam to i danas primenio, prosto u dizajnu i u svemu, kaže strašno je važno ono šta nacrtaš, kao i onaj prazan prostor koji ostaviš. I to je u stvari ta korelacija među punog i praznog prostora koja stvari daje igru i koja ti daje to zadovoljenje oka onim što gleda. Tako da to sam, to i dan-danas koristim, bukvalno, tehniku. 

Ivan Minić: Sa par ljudi s kojima sam pričao na temu dizajna, dotakao sam sa jednog mog utiska koji možda vara, ali koji mi je nekako interesantan. Jer, ako pričamo o nekoj generaciji koja je tvoja pa i moja, kada ti realno nisi baš imao mogućnost da studiraš dizajn, u pravom smislu te reči, svatio sam da kada su u pitanju identiteti, logotipi i branding, da zapravo arhitekte imaju fantastična rešenja upravo zato što umeju da koriste negativni prostor. I generalno imaju odnos sa prostorom. Imaju odnos i sa dvodimenzionalnom ravninom, nego imaju odnos sa cijelim prostorom i vrlo često imaju sjajne rešenje, a drugo, naravno, oni su izuzetno pedantni i sve ostalo. I to je super zanimljivo, kada gledaš sa strane.

Slobodan Jovanović: Sad ja imam sa arhitektama jedan problem vezan za  za dizajn. To je da svi stavljaju užasno sitna slova, svi stavljaju nekako kondenzirana slova, kad stoje raširena slova, extended verzije slova. Ja ne znam zbog čega je to tako. Vole da stavljaju slova u ćoškove. Tako da mi tu, ta priča mi nije uvek, ne prija mi uvek. Vidim kad je arhitekta radio dizajn i nekako, a mada naravno to ništa ne znači, ali evo to je prosto negde moj neki utisak da oni imaju odnos i prema prostoru, znaju da ga iskoriste, ali odnos prema tipografiji im je nenaučen. 

Ivan Minić: Mislim da je dosta kod nas generalna odnos prema tipografiji jako. 

Slobodan Jovanović: Da, da, 50 ili 60% dizajna je tipografija kad pogledaš. 

Ivan Minić: I onda pogledaš i shvatiš da, ne znam, 80% svega što je izašlo u prethodnih par godina je gotam u jednom ili drugom ili trećem obliku, zato što to super prolazi i ajde, nema veze. 

Slobodan Jovanović: Mislim, svako slovo je u suštini jedan likovni element. I svaki taj likovni element odašilje određenu poruku, kada staviš, ne znam, određeni tip slova, kao što ti imaš na majici, na primer, taj Beograd bolje izgleda nego da je, recimo, u nekom mirijadu ili šta ti je, znam, nekom slovu, u nekom, nekoj tipografiji koju koriste, da kažem, lenji dizajneri koji se ne trude da, da prenesu poruku na više slojeva, kao što je, ovaj, kad, kad, kad izabereš fond, kad ga tražiš, pokušavaš da se tu prvo u tome negde odrediš, zato što je dizajn suštinski, informacija koju treba da preneseš nekome. Najčešće je to tekstualna informacija koja mora nekako da se pročita, koju prati određena slika, fotografija, ilustracija, sad već kako ko doživljava temu. Temu, ali tipografija je osnov svakog dizajna i to je mislim da preko toga svaki dizajn je na klimavim nogama. 

Ivan Minić: Taj deo koji je bio izbornik gde si ti mogao da se usmeravaš ka dizajnu, koji su to predmeti bili, šta si dobijao iz njih, na koji način si ti učio i usvajao znanja koja su ti potrebna da bi mogao da kažeš stojimo na ramenima velikana. 

Slobodan Jovanović: Da. Pa znaš šta, dakle imali smo ta dva profesora, oni su, da kažem, zajedno držali te kurseve iz dizajna, jedan je bio grafičar, drugi je bio furniture designer, dizajner nameštaja, i onda smo imali zadatak da osmislimo neki piece nameštaja i da za njega uradimo identitet i pakovanje. To je znači, cele godine smo se s time bavili i onda smo imali non stop, pa prvo smo radili naravno skice neke, pa smo nas ono ispravljali. Ali nismo nas ispravljali u smislu “e, ajde uradi ovo”, nego smo nam postavljali pitanja “a zašto si ovo uradio.” Aha, dobro, nije loša ideja, a šta misliš kad bi ti sada – a zašto treba da bude ovako kriva, kad bi je bila prava, šta misliš.” Pa reko kao “probao sam, pa mi se nije dopala” ili “e, probaću pa eto vidiš kako to lepo funkcioniše ili ne funkcioniše.“ U svakom slučaju, ta predavanja su glavnom išla kroz neka pitanja, bukvalno kao psiholozi ili psihijatri da te provode kroz seansu neku, gde ti u stvari sam dolaziš do rešenja i sam negde skapiraš šta je dobro, šta nije dobro, zato što uvek imaš jednu i drugu stranu ili već nekoliko strana od kojih treba da izabereš nešto, jer svako od tih pitanja poseduje već nekoliko odgovora, pa sad koji ti izabereš, koji ti je najbliži, koji najbolje osećaš, njega ćeš upotrebiti. 

Ivan Minić: Da, to je taj moment. Retko sam sretao, ali par puta sam u životu sreo i jednom je jedan profesor s kojim sam koji mi je predavao to rekao “Moj posao nije da te ništa naučim, moj posao je da ti pomognem da ti budeš bolji”. I to je ono što. Mislim, kod nas uglavnom je drugačiji pristup i uglavnom je ideja da te ja nešto naučim onako kako sam ja zamislio da treba. 

Slobodan Jovanović: Da, mislim, ja isto to radim prvom često. Ali prvo, nemoj, ajde nemoj, ovo stavi nešto drugo. Ili nekad često postavim pitanja, šta misliš, zašto si to uradio. Šta misliš, da li bi moglo nešto drugo da dođe tu. Mislim, danas se promenio dizajn. Danas se generalno, ceo se taj biznis promenio u smislu da danas krećeš uvek od neke strategije, od nekog promišljanja stvari koje je ono o kojem smo pričali, taj plan. I sad se na široj, prosto osnovi više ljudi to je shvatilo zadnjih par godina i onda se sam taj strateški pristup dizajnu promenio, da bi ti onda došao do likovnog dela u kome krećeš da u odnosu na onu strategiju koju si postavio, tražiš mogućnost da napraviš najbolje rešenje, dovoljno diferencirano u odnosu na konkurenciju i prosto ono najlepše da kažem sad. Šta to znači, to ćemo da ostavimo onome ko gleda.

Ivan Minić: Jesi li kroz studije, osim projekata koje si radio u okviru fakulteta, koji su bili prosto deo procesa učenja, jesi radio još nešto?

Slobodan Jovanović:  Što se tiče dizajna, imali smo još jednog profesora koji nas je učio, što se tiče dizajna, naravno, učio nas je bio je projekat, ajde sad pokušavam da se setim, bio je projekat, jedan igrališta u obdaništu. I onda smo tu u stvari, kroz to smo gledali kako klinci, kuda klinci prolaze, šta treba da vide, šta mi kao projektanti želimo da ono dotakne, kako hoće da se igra, kada neće da se povredi. Znači, opet smo se bavili sistemom nekim, a ovoj. . . onda smo tu učili i ono što danas zovu “customer journey”. 

Ivan Minić: Na vrlo praktičan način. 

Slobodan Jovanović: Na vrlo praktičan način, da. Koristiće, u stvari, ono. . . decu koja su najinstiktivnija i koja na najinstiktivniji način prilaze stvarima. 

Ivan Minić: Deca na poligonu. Znači, nema. . . 

Slobodan Jovanović: Da, da, da.

Ivan Minić: Nema konkretnije od toga. 

Slobodan Jovanović: To ćemo nešto okvirno da stavimo. I onda je, naravno, bilo je slikanje. Slikanje imali smo i istorija umetnosti je bio dosta interesantan predmet. Tu je bio jedan fantastičan profesor Luigi Bernardi, kod koga smo radili istoriju avantgarde, koja mi je isto pomogla da da prosto shvatim savremeno društvo u to vreme, mislim, savremeno društvo. Od početka, recimo, to je bilo od početka impresionizma, pa sve do negde Maljevića i ovih apstraktnih ekspresionista. Tako da sam ja negde imao tu jednu jako lepu školu savremene umetnosti. Dve godine sam to, stvari tri godine, prve tri godine, u četvrte sam izabrao tezu da radim i teza mi je bila na slikarstvu Franca Stelle, koga sam u međuvremenu otkrio, da, i prosto obožavam tog tipa. I on. . . radio sam bukvalno, knjižurinu sam, nekih, napisao nekih dvesta strana o njegovom slikarstvu i o njegovom prosto umetničkom putu za tezu. 

GRLOM U JAGODE

Ivan Minić: A jel’ ste imali neku komponentu koja se bavila time kako da radiš posao koji je dizajn i kako da vodiš studio jednog dana. Odnosno sve to nešto što je potrebno, a nije samo umetničko.

Slobodan Jovanović:  Ne, ne žalost ne, pošto je i to bilo likovna akademije, gde mi je fokus bio na likovim stvarima i na tom razvoju ličnosti, a ovo posle vezano za biznis. . . 

Ivan Minić: Nije došlo pride. 

Slobodan Jovanović: Mislim, s jedne strane sam srećan što nisam nikada radio u nijednoj agenciji velikoj pre nego što sam otvorio svoj studio, znači ja sam odmah otvorio studio. Znači, ono, grlom u jagode potpuno sam uletao. I naravno imao sam i lomova i flopova i uspeha, ali nekako sam savladavao tu azbuku sam, bez nekog predznanja i neke metodologije koja mi je u određenim momentima nedostajala, koja se prosto po defaultu učio u agencijama ili se učila tih devedesetih godina kada sam ja kretao u profesionalni život. I. I. Opa, stade mi sad misao. 

Ivan Minić: Ali uopšte taj deo koji je biznis deo i rad u dizajnu.

Slobodan Jovanović:  To je sve bilo…

Ivan Minić: Snađi se. 

Slobodan Jovanović: Da. Dođeš klijenta, pa onda vidiš. Kako pregovarati s njim, pa šta mu tražiti, pa. Da, to je stvarno svašta bilo. 

Ivan Minić: Šta ti je bio prvi posao u struci?

Slobodan Jovanović: Prvi posao- jedan od prvih, ajde ne mogu da se setim dal je prvi ali bio mi je plakat nekih za Atelje 2012 sam radio i posle toga sam radio logotip za jednu filmu koja se bavila alojnim uređajima. 

Ivan Minić: Srećne devedesete. 

Slobodan Jovanović: Da. Al baš sam bio ponosan na taj znak jer sam imao jednu patku koja kreće da leti zato što je bila ideja kao kada je Neron upalio Rim, onda su patke počele da krešte i da obaveštavaju sve, da se nešto dešava i onda mi je to bila ideja da povežem da povežem alarm sa tim znakom, sa tim simbolom. I ovaj, zato je to, recimo, jedan od prvih radova. 

Ivan Minić: Kako je izgledalo napraviti zapravo studio, odnosno krenuti sa tom pričom ovde u trenutku, kad to baš i nije, da kažemo, ni uobičajeno, niti postoji mnogo ljudi koji se time bave. Ok, potreba polako počinje da raste, jer počinje ta priča sa privatnim biznisima i sve, ali nije to baš na ceni i ljudi baš ne umeju da vrednuju taj rad. Bar se meni tako činilo sa strane. 

Slobodan Jovanović: Ne znam sad gde sam pročitao, ali u svakom slučaju u našoj zemlji je, ajde da to je neki podatak iz 2016, 2017, možda i ranije malo, samo 3% ljudi imaju taj entrepreneurship nerve. Tako da, preduzetno je samo 3% ljudi u Srbiji. I ja sam da smatram dosta privilegovanim što sam imao taj, što mi je taj nerv proradio od samog starta, jer sam nekako uvek želeo da držim stvari pod kontrolom, Makar ona bila i u potpunom rasulu, ali opet je to bilo moja rasulo. Tako da. Čitao sam puno, naravno, u tom periodu. Iako je tada sam znaš nije bilo toliko mnogo knjiga. Bila mi je interesantna knjiga, ne mogu se tim naslova, ali je pisao jedan dizajner koji je engleski, jedna agencija koja je uglavnom radila benzinske pumpe i nekako sam došao do te knjige i onda sam prosto sam bio fasciniran kako je tip postavio jel biznis. Rekao je “Znači, radno vreme od 9 do 5 bi trebalo da bude.” jer, kaže, neko je pametan seo, razmislio i rekao je da nam kao čoveku, kao ljudskoj rasi, treba osam sati da radimo, osam sati da spavamo, odmaramo i osam sati da se bavimo nekim stvarima koje. . . i kaže, ja sam to prihvatio kao prirodnu stvar, prošli sam živio po tom nekom režimu. Ne ono fore, ono work life balance i te budalaštine, nego je bukvalno. . . Imaš određene delove dana u kojima si ti. . . Ja mislim, ja ne mogu da kažem da sam. . . da ne dizajniram u to vreme, radim i u to vreme, ali to je opet neki drugi, potpuno jedan pristup o onim stvarima koje radim. To je jedna od stvari. Bilo je s druge strane. . . sad ja malo skačem, ja se izvinjavam. S druge strane, objašnjavao je kako je struktuirao projekte, što mi je bilo zanimljivo, a sam onda krenuo i to da implementiram u sopstveni  rad. Pa su onda dolazili ljudi drugi sa strane, neki partneri sa kojima sam radio, pa drugi partneri, i to je nekako, su završile neke škole koje su bile menadžersko karaktera, i onda se to nekako sve dolazilo na svoje mesto, prosto uglobljavalo se. 

Ivan Minić: A kako je bilo pričati sa klijentima tada. Kako su bila njihova očekivanja, koliko su oni imali poverenja, koliko su dolazili sa jasnom predstavom šta hoće i samo im treba izvođač radova, koliko su dolazili sa idejom “mi pravimo ovo, nama treba neko ko će da uradi ovaj drugi deo priče koja je nama važna, ali se ne razumemo u njega”. 

Slobodan Jovanović: Znate šta, ja moram priznati da sam imao sreće što se tiče klijenata, s prostog razloga što taj dizajn koji sam se ja bavio, uvek imao neku vrstu eksperimenta u sebi. I taj eksperiment, kada vidi neko kome treba izvođač radova, on kaže “brate, on ne može ovo meni da uradi, ovo je neki umetnik i ne znam šta” I onda su dolazili ljudi koji su hteli da pomere stvari u napred. I onda je, to je prosto onda, neću kažem, lako bilo, ali prosto nalazili smo zajednički jezik, funkcionisali smo na istim talasnim dužinama i to je jako važno, to je Koko rekao, ne možeš da da funkcionišeš i da sarađuješ sa nekim ko nije na tvojoj talasnoj dužini. Prema tome, gledao sam uvek da se nekako razumem sa čovekom, a tek  onda sa prirodnim subjektom i njegovim potrebama. Tako da, to je uvek bilo negde bitna stvar. Ta razmena energije, da kažem, i gledanje prosto sa kim pričaš, na koji način pričaš. 

OMILJENI PROJEKTI

Ivan Minić: A kaži mi u tom startu, koji su neki još projekti koje pamtiš, koji su ti onako bili posebno interesantni. Ipak pričamo o periodu koji je pre 30 godina. 

Slobodan Jovanović: Da, da. Pa, evo, radio sam na. . . u firmi koja se tad zvala Telosis Design, radili smo časopis “Kvadrat”. Jel se sećaš toga?

Ivan Minić: Sećam se. 

Slobodan Jovanović: Ja sam bio jedan od dizajnera Nemanja  je bio umetnički direktor. I to je bilo fenomenalno. Radomir Vuković je to osmislio i dao nam prilično odrešene ruke. Da se bavimo dizajnom na jedan vrlo specifičan način, što smo gledali, ne znam, magazine tipa Ray Gun, koji je ’90. izlazio u Americi, Life Magazine, koji se tad pojavio, to su neki bili reperi koji. . . Gde smo se inspirisali i krali fore, ali u svakom slučaju svaki broj kvadrata je imao nešto specijalno i bio je potpuno drugačiji od prethodnog, potpuno, dosta drugačije od prethodno. I to mi to je negde bilo vrlo specifično za neko odrastanje kao autora. Ono što isto bilo zanimljivo jeste rad na ambalaži za Imlek tih 90. godina.

Ivan Minić: To je onaj neki trenutak kad je Imlek odskočio sa ambalažom. 

Slobodan Jovanović: Jeste, sa onim kariranim i onom kravom koja je nešto gde je ona nacrtana rukom i tako. Na tom sam projektu učestvovao. Posle toga posle toga sam s jednom drugom ekipom počeo da radim na na većim brendovima. Što im bilo zanimljivo, malo pričali smo o tome da dobiješ key visual i cepaj. Gde mi smo dobili da radimo Smirnof votku. I ovaj dobili smo potpuno odrešene ruke. da radimo šta kod, mislimo da je najbolje da se ta votka proda u tom tržištu. 

Ivan Minić: To je neka dosta lepa estetika da se sa njom igraš. 

Slobodan Jovanović: Fantastična. Dobili smo generalnu ideju koja je trebala da se prati, a to je šta se dešava kroz flašu Smirnofa i onda smo se mi igrali sa lokalnim pojmovima i sa lokalnim stvarima. Mislim da je to bilo dosta uspešno, jer prosto takav je i brend. Ima težinu, a i ti radovi su bili vrlo intrigantni, jer su malo se doticali politike, kulture, nekog lifestyla u koji je tad bio dominantan. I davali jednu, jednu, da kažem, kritiku koja je bila suptilna i a nekada nije bila tako suptilna, kao što je bio jedan moment gde smo nacrtali Pobednika koji je koji je prolazio kroz flašu, to tačnije videli smo ga kroz flašu, gde je on čovek seo. Seo da se odmori i da gleda. Onda je bio skandal, pošto trebali da radimo izložbu u biblioteci grada, onda se nam bukvalno na sat vremena pred izložbe zabranili izložbu i to onda je ispao skandal po novinama. tako da nam je to dao isto publicitet, jedan ono koji prosto nismo tražili, ali smo ga dobili i iskoristili. Pa, i tako mislim.

Ivan Minić: A jedna stvar koja je nekako uvek mislim da je posebno značajna redizajni su super. Naročito ako postignu željeni efekat a to je taj neki refresh i sve što dolazi. Super je i lokalizacija, ako imaš tu slobodu da stvarno možeš da je napraviš lokalno. 

Slobodan Jovanović: Mi smo uvek potpunu slobodu. Imali smo fenomenalnog tipa koji nas je vodio, koji nas je vodio ovde Simon Willis, koji je, koji mi je rekao, “Momci, meni je to samo bitno, da se ovo prodaje. Da li će to da bude onako ili onako cepajte.” Jednom sećam se u jednom momentu da smo ga pitali, “Ali treba da idemo na neki kao kurs, da ne bi nešto, saznamo više o brandu, o onom“ a on kaže „dobio si živu stvar. Sa kojom možeš da radiš šta god hoćeš, vodi računa. Razmisli sam šta ćeš da radiš.“ Tako da dobili smo i tu neku u stvari odgovornost, koju smo trebali da pokažemo s jedne strane kreativno, a s druge strane da ne upropastimo koji su uvozili to i koji su to plasirali na tržište. 

Ivan Minić: Ali posebna stvar, je kad praviš nešto od nula, kad joj praviš prvi put. Ima neka takva priča? Iz tog perioda, sad ih ima mnogo, ok, ali iz tog perioda kad prvi put to radiš, prvi, drugi, treći. 

Slobodan Jovanović: Kako, ja, da. Ja bih mogao da kažem tu priču mog života, maltene, jer. Ja mislim da sam 90% ovaj, možda sad preterujem, ali tu neki su projekti koji su rađeni od nule. Znači dođe čovek koji je ono, kod tabula, raza, kaže “Ja imam taj problem, treba to da uredim, ne znam, treba da napravim rakiju, pakovanje za upakovanje za ono”, uglavnom su pakovanja bila tu, da ne pričam katalozi i vizualni identiteti. Kao “Okej, koje su vam omiljene boje, dajmo da nađemo neke benchmarkove, da vidimo gde se vi to dobro nalazite, u kojim okvirima se vi snalazite, jer ono što uvek govorim klijentu, ja sam tu do momenta dok vi ne preuzmete to. U momentu kada vi to preuzmete, to je vaše.

Ivan Minić: I mora da vam bude taman. 

Slobodan Jovanović: Tako je. Taj sako mora da vam stoji dobro, da kažete pogledajte što je dobar sako. Vidite što mi je dobra etiketa. Dobro osećate sa tim. S tim u vezi trudim se da nekako radim sa klijentom postepeno da kroz strategiju i kroz neke moodboardove i kroz neke prve skice da polako dolazimo zajednički do onog finalnog rešenja koje će onda odnese kući da kaže “brate, bože, pogledaj što imam rakiju” Znaš, moja je. To je moj najveći uspeh. U stvari, da dođe i kažu vidi ovo je moje. Mnogo sam srećan što imam to. Sad sam imao skoro baš. . . Zvali su me telefonom i završili. Ovo je prelepo. Ovo je prelepo. Pa svi mi maze flašu. Svi koji vide. Znaš li kakav je to kompliment. 

Ivan Minić: Vidi, došli smo do toga da ti sada lokalnih brendova koji su dobro spakovani i imaš, bar im u toj sferi ozbiljnih pića, ima i da je to mnogo lepo. Zajednički prijatelj Branko je napravio tu celu priču sa rakija barom i svim ostalim. To kako sad izgleda destilerije i sve što uz to ide, znači samo kapa dole. 

Slobodan Jovanović: Pa da, ja sa Brankom počeo da radim 2007 ili 2008. i onda je došao na ideju da okupi male podrume, pošto on tada imao rakija bar, da okupi nekoliko malih podruma i da ih stavi pod kapu brenda koji se zvao Selekcija. I onda je bila ideja da napravimo to da bude Ćirilica, da to bude dominantno. Ja mislim to je bio jedan od retkih, da kažem, tada ako ne prvi, ćirilična rakija. dobro, bila je šljivovica ova sa ovim kao majstorom u štitu ali jedan od, da kažem, savremenijih postavljenih brandova je bio taj i onda to stvarno doživelo od ozbiljan uspeh u smislu da su ljudi to primetili da su počeli da reaguju na to, da su počeli da prave neku interakciju sa time, se oduševljavaju što je ćirilica u pitanju i znam da mi je dolazilo dosta ljudi i htelo da nekako probamo da radimo neke projekte vezane sa ćirilicom međutim ja sam uvek toliko bio pretrpan mojim poslom da da to je bilo problem da neke- da radim neke off stvari u to vreme, a onda smo polako se bavili sa Brankom kako se je razvio njegov brand, kako se je menjala ideja, mislim obojica smo učili o tom biznisu rakijskom jako mnogo, prvenstveno on pošto je imao iskustva o prodaji tu i te neke njegove ideje koje su dolazile iz prodaje, smo pokušavali da implementiramo i da i da postavimo na način na koji će to da bude prihvatljivo ono što većem broju ljudi, da. Pod jedan, a i onda je došao, i da, onda je došao Branko, kaže on, kaže “jebote” kaže, „imam i ovo i rakija, ovo i rakija, bar i ovo i to. Znaš šta sam mislio, kaže, da se zove rakija Branko.“ Rekoh, super ime. Prvo, Branko, tvoje ime. 

Ivan Minić: A zvonko je onako lepo, znaš. 

Slobodan Jovanović: Jeste, a drugo, ima internacionalni karakter. Jer nisu, nema puno lomljenja jezika. 

Ivan Minić: Nije Nebojša, recimo. 

Slobodan Jovanović: Da, da, da. Ima taj malo španski Branko. I Branko je stvarno ono, fantastičan uspeh napravio kao etiketa i kao rakija, i kao, mislim, ukus te rakije, stvarno redak.

Ivan Minić: Ma, mislim, vidi. Prestali smo da kupujemo viski prijateljima. Kad hoćemo nekom da se zahvalimo za nešto važno.

Slobodan Jovanović:  Da, da, to je ostalo interesantno. Šta ću kažem, to je bio potpuno drugi jedan ukus. Već kad sam se, kad prvu sam dobio to flašu neku, ja otišao da počastim društvo i sad on je rekao, mora led u rakiju. Kakav brate led u rakiju. Mora, evo, 50 gradi rakije, mora da se spustimo 42 led u rakiju. I oni čak, čak, čak stavljaju, pustili da se ohladi. A ovo. . . kaže rakija, ali ovo je nešto potpuno drugo. 

Ivan Minić: Blesav čovek. 

Slobodan Jovanović: I tako je divno što dođeš do takvih nekih projekata koji su potpuno jedinstveni. Potpuno jedinstveni. 

PREKRETNICE U KARIJERI

Ivan Minić: Najprepoznatljivije stvari, posebno u onom nekom prethodnom periodu poslednjih desetak godina su zapravo uglavnom vezane za gastronomsko iskustvo. Bilo da su u pitanju restorane ili neki brendovi i ambalaže, ali nije to jedino, naravno, što si radio. Koji su neki tebi značajni veliki projekti koji su ti bili neka vrsta lične i profesionalne prekretnice u karijeri. Pa ćemo doći i do ovih koje sad najviše volim jer mogu da se probaju kašikom i viljuškom. 

Slobodan Jovanović: Da, da, onda kažem da radim startupe. 

Ivan Minić: Ugostiteljski. 

Slobodan Jovanović: To jeste, ali ne tehnološke startupe, nego food startupe. Jedan od najvećih projekata i najznačajnijih je logotip Turističke organizacije Srbije. To je stvarno onako. . . ima tu mnogo ljudi koji može da priđe takvom projektu pod jedan, moraš da imaš puno sreće, da se razumemo, ali i da si pokazao nešto pre toga. Tako da mi je to bio jedan od onako omiljenih projekata, pogotovo zato što. . . sad su ga zamenili, Ali u onom trenutku kada smo ga prezentovali, to je bilo pred nekih 50-ak ljudi i kada smo završili prezentaciju, njih 30 je skočilo ovako “Da, to je Srbija.” Kao na utakmici da sam bio. Znaš, neverovatan je jedan ono. . . Neverovatan response, neverovatan odgovor ljudi na prezentaciju. 

Ivan Minić: Ne znaš dao da budeš ponosan i da se plašiš.

Slobodan Jovanović:  Da, da. Znaš kad naiđeš na brend pa kažeš “Uf što je dobar ovaj osećaj” A to je to bilo. Taj projekat mi je stvarno bio onako divan i tu smo radili puno puno smo radili sajamskih štandova za to i nastupa na raznim sajmovima po Evropi. Ne znam, kad bi se setio šta je još bilo. . . Šta sam sve još radio. . . 

Ivan Minić: Jedan projekat koji ja pamtim, a nije bio nešto preterano uspešan, komercijalno, iz raznih razloga, uglavnom nevezanog za sam projekat, a najmanje vezan za dizajn, je Little Blueport. 

Slobodan Jovanović: A, Little Blueport, da. To je čak se pojavilo u wallpaperu, se pojavio taj džemić kao nešto, koji se bio kao “wow” vidi kako je fancy. To je najzaslužnija za njegov izgled Tamara Pešić dizajnerka i ilustratorka. To je stvarno. . . Da, je on divan projekat. 

Ivan Minić: Mali, ali. . . 

Slobodan Jovanović: Da, da, pici kompletno. Sećam se, bili smo na nekoj konferenciji, prezentovali smo baš taj projekat. I dolazi mi čovek, jedan kolega iz Hrvatske i kaže. . .Vidi ja, meni je sve jasno na ovom pakovanju. Nemam ništa što bi me iznenadilo, onako ako kad razložim sve, al zajedno kad se stavi brate, sve je na mestu. Svaki tu detalj je na svom mestu. Kao celina rastura. Ja rekoh hala ti, delim tvoje mišljenje, šta drugo da ti kažem. 

Ivan Minić: A ima još tih projekata koje ja pamtim, koji su meni bili wow.

Slobodan Jovanović:  Kozari. Kozari su divan projekat. To je sa Janom Ošrolić rađeno. To i čokoladice Zadore. Zadore je bio interesantna, interesantna priča. Aca nam je došao i odmah šta bih ovo. . . Imamo tu, pravimo table čokoladne. Pričaću vam posle i o ovom drugom. I onda smo mi krenuli da pravimo kao sad, ne znam, jedan dizajn pa koji se na sve ponavlja, da, da, da. Međutim on je bio u fazonu, pa ne, ne znam, to kako. I onda Jana uradi, ne znam, jednu je uradila takvu ambalažu. I rekoh Jano, ajde daj svakom posebnom ukusu, daj mu potpuno različit karakter i potpuno različitu ilustraciju i dizajn. I sad ti kad daš nekome ko je tako talentovan jedan takav izazov, to onda bude. . . 

Ivan Minić: I slobodu.

Slobodan Jovanović:  I slobodu, naravno. Znaš, to je sloboda izražaja koja može da se brani. Znaš, ja mogu da odbranim  takav proizvod i takav projekat. Vrlo lako. Zato što imamo taj sistemski pristup stvarima i on i ono funkcioniše, ne može da se. . . ne može da se mnogo promaši. 

Ivan Minić: Ma sa svim jestivim stvarima ne grešiš. 

Slobodan Jovanović: Jao jeste. Da, a kozari su isto interesantni. To je ono bio projekat gde smo mi. . . Došli smo nam vlasnici i tehnolog i onda su počeli da nam pričaju s sirevima da smo napravili ove kupe i šta ti je znam, to je bio baš zanimljivo. Pa listu uvijen u u kesternov, to je sir uvijen u kestenov list, pa potopljen u vinu, pa znaš to su baš onako, đakonije, malo jačeg mirisa, ali prosto neprevaziđenog ukusa. I sećam se da smo onda istraživali, istraživali, i u jednom trenutku se naletalo na kutiju od panetona italijanskog, koja je baš bila tokom kupastog oblika sa jednom vrpcom gore.

Ivan Minić: Kao piramida. 

Slobodan Jovanović: Pa da, piramida u stvari, da, da, da. Šta sam rekao. Kupa. Da, piramida. Sa odsečenim vrhom, da. I onda je to, i onda odatle krenula cela ta priča. Bogdan Maksimović je nacrtao onog slatkog, onog slatkog jagnje. Jare. Jare. Ovaj. . . Jana ga je ucickala lepo i. . . 

Ivan Minić: Mislim da, ono, povremeno se pojave tako neki proizvodi koje kad vidiš na polici i da ti se ne sviđa, ti ćeš da ih uzmeš. 

Slobodan Jovanović: To isto, to razmišljao sam dosta o tome. Dešava se to vrlo često. 

Ivan Minić: Naročito kod nas, što smo malo oštećeni. 

Slobodan Jovanović: Uplašiš se prosto. Kažeš, čoveče, ovo je brend mnogo izdizajniran. Sada je pitanje, lepo je. Ale kao. . . Imaš tu neku sumnju. S godinama, kako sam iskusniji, nekako uvek promatram tržište malo šire, pošto imam dovoljno godine da mogu da znam šta je bilo pre 20 i 30, i kako se razmišljalo tada, što nije mnogo različito od onoga što se radi danas, ali prosto godišta drugačije doživljavaju različite stvari i onda stvarno sad kako idu godine, nekako gledam da to bude neću kažem zašto tradicionalnije, ali da ima neku da nije preterano eksperimentalno. 

Ivan Minić: Ne, ne sme da bude pretenciozno, ne sme da bude pretenciozno, ali, kako da ti kažem, kozari ne mogu da budu spakovani u nešto što je konvencionalno. Zato što nisu konvencionalni. 

Slobodan Jovanović: Mislim i ta ambalaža koštala, i to stvarno su ljudi bili spektakularni. Ja stvarno govorim da su klijenti blago jedno, veliko, sa kojima prosto moraš da nađeš zajednički jezik. i ljudi stvarno otvoreni za naše vratolomije vezane za pakovanja i za materijale koje smo im to predložili, ponudili. Stvarno ih je dosta koštalo to pakovanje, pogotovo taj prvi serijal. 

Ivan Minić: I alati za sve. 

Slobodan Jovanović: A onda smo počeli polako da redizajniramo ono što smo dizajnirali, u smislu da napravimo jednostavnije rasklope, da to bude iz jednog dela, da to bude manje skupo, da vodimo računa o tome kako se otvara, zatvara, da to može da se ponovo koristi i tako dalje. 

Ivan Minić: Na jednom projektu pre pa ima jedno deset godina, smo trebali da radimo neki print nekog kataloga, ali to je trebalo da izgleda dobro, ali ne sme da bude preterano skupo, ne u smislu koliko će da košta. Košta koliko god mali je tiraž, nije bitno, nego osoba sa druge strane mora da oseti da je to pristupačno i to sve. I sad, kolege koje su radile na tome, ja sam na neki način samo posredovao, ali sam ja bio taj koji je u komunikaciji. I ljudi sa druge strane su me već znali. I kao, dogovorili smo se oko formata, trebalo da bude kvadratni, što je meni bilo super zanimljivo. I samo ja krećem da izlazim, on kaže, onako, iz kancelarije, dok sam ja na vratima. I nema uvelaki, nema zlatotisaka. Ja reku, dobro, brate, nema, okej. 

Slobodan Jovanović: Da, da, da. A to razgleda, u suštini, to nije neka cifra, ono, koja je ugrađena. 

Ivan Minić: A nije, ali može da, može nekome da izgleda nepristupačno. 

Slobodan Jovanović: Da, da. Ali u principu, sa samom proizvodu, pogotovo ako to ide u neke velike tiraže, to je besmisleno malo cifra. I treba je uvek koristiti ima gomila ljudi koji to vole i hvale. 

Ivan Minić: Na nekim mestima je to mora. 

Slobodan Jovanović: A i mora, naravno. 

RAD U OKVIRU SISTEMA

Ivan Minić: Znači, da bi to stvarno dalo to što treba da da. E sad, ako se setiš još nekog projekta koji ti je tako sladak i drag, posebno, slobodno reci, ali ono što sad hoću da te pitam je vezano za veliki sistem. Da ti imaš sad zadatak, okej, nisi prvi koji je došao, ali si neko ko treba da napravi iskorak, imaš ogroman sistem. Ima, ne menja se jedna stvar, menja se 30 stvari koje su primenjene na 500 mesta. I mislim, bio je sad ovaj skandal sa redizajnom pošte, i sad ja kažem, ok, mislim, nisam čitao i zaista ne želim da znam, ali ima tu jedan moment koji, koji je radio jedan drugi redizajn i primena toga na radnjama, to je isto koštalo jako mnogo novca. Ne redizajn, nego činjenica da to treba na sto radnji da se zameni. Svetlećih reklama, folija, svega. I ti to kad sabereš, to bude jako mnogo. Sećam se projekta jedan koji mi je kolega pričao, koji je radio u Italiji, da je on učestvovao, pošto je direktor marketinga za taj brand i za, između ostalog, tu regiju, gde su napravili slovnu grešku i to je 8 miliona eura printa bačenog. 

Slobodan Jovanović: Mislim, dešavalo se na mnogo mesta. 

Ivan Minić: Mislim, svakom se desi. Ja isto ne vidim slovnu grešku. Ja vidim slovnu grešku kad štampam. Znači, na ekranu ne vidim nikad. Koliko god učio, čitaj nazad, čitaj. Ne, kad odštampam, ja vidim slovnu grešku. 

Slobodan Jovanović: Da, da imam dosta tih, ja. Anegdota više. 

Ivan Minić: Ali to, kao rad na nečemu što je veliko, ozbiljno, odgovorno, gde nema previše nesta za eksperiment, a ipak mora malo da ga bude, da bi se napravio taj iskorak. 

Slobodan Jovanović: Pa, da, mislim, uvek te nekako, da kažem, lože ti veliki projekti. Da, zato što, da isto nosi jednu dozu odgovornosti koja prevazilazi. . . 

Ivan Minić: Svakodnevnu. 

Slobodan Jovanović: Pa da, zato što je to ipak. . . dolazi na milion mesta nekih i to stvarno. . . 

Ivan Minić: Viđaćeš svaki dan. 

Slobodan Jovanović: Može da se vidi svaki dan, da. Jedan od tih prvih projekata velikih mi je bio rebranding Victoria Grupe gde su oni imali nekih deset firmi koja su trebala da imaju zajednički ima i zajednički imenitelj između sebe, osim tipografije. I onda smo to, onako, dosta dugo radili, sigurno nekih Stvarno 10 knjiga standarda, to je stvarno bila pogibija ozbiljna. Tu je bilo, tu je stvarno, onako, Tu koliko je detalja bilo. Zato treba koncentracije na pretek. Ja znam da sam to, bukvalno ja sam od septembra do negde po kraju decembra svaki dan sam skoro radio pomalo na tom. Sećam se kad je došlo, kad sam predao to krajem decembra, da sam se razboleo, pa što sam se toliko umorio i toliko sam se iscrpeo od nekog, od koncentracije, od nešto nekog onog fokusa koji sam imao, da to od velikih sistema, naravno, delta holding. 

Ivan Minić: To je taj moment kad prvi veliki urediš, ti si ušao sad u drugu ligu. To je sad već. . . 

Slobodan Jovanović: Da, da, to je sad. 

Ivan Minić: Sad, dečko, igraš ligu šampiona, pa sad ti je vidi.

Slobodan Jovanović:  To je bio pozivni konkurs, i bio nas trojica, i samo su postavili tri logotipa ovako, i došao šef i pogledao. Okrenuo se i otišao. (smeh) Nekada tako funkcionišu stvari. Šta sam još interesantno- Medigrup. Pre ovog sad su uradili dosta pametan redizajn, rebrending. Tačno znam gde su imali problem, pošto sam ga imao i ja nisam mogao da ga rešim u tom trenutku. I stvarno su ga dobro rešili. Šta je još bilo. Šta je. . . Ja stvarno ne mogu da se. . . Stvarno, ja mislim da sam uradio preko 400 ambalaža i preko 300 nekih vizualnih identiteta i za svaki od tih vizualnih identiteta išlo i brošure  i vizitkarte i web sajtovi. Tako da, to je stvarno jedna onako ono, impozantna masa interesantna stvar. 

Ivan Minić: Dobro, da te onda ja prebacim na ovaj aktualni deo koji je vrlo životan i znači svima nama. Otkud toliko u hrani, restoranima i svemu tome, jer. . . Znaš kako, sve druge stvari, i ovamo i onamo, ali to je našim ljudima stvarno važno. To je postalo znaš. 

Slobodan Jovanović: Pa da, krenuli smo od klubova, pa smo onda prešli na restorane, i sad smo dosta u hotelima. Tako da, krenulo je od kluba Soul Food Cafe, koji je bio u Francuskoj ulici 6, koji je, ono, prosto, legenda beogradskog klubinga. Ja sam čak imao i sreću i zadovoljstvo da puštam tamo muziku. Pune tri i po godine, skoro svake subote. Posle toga, tamo sam se upoznao sa DJ Pepeom, koji je počeo posle da otvara svoje klubove, pa sam onda ja dobio da. . . tu čast da radim dizajn za to. Tad sam još uvek bio prilično mlad dizajner. Do svih ovih njegovih sad mesta koja je radio, prosto. . . Znam da mi jednom trenutku rekao “Idi”. Ja kažem, dobro, to sad. . . Radio ti ovaj, ne znam, neki drugi dizajner, kaže, vidi, svi klubove koje si mi ti radio su mi dobro prolazile. Ono što mi ti nisi radio relativno kratko trajalo. Tako da nećemo, nećemo više da pričamo o tome. Tako da, ovo je. . . E, to je onda to bilo, znači, svi mogući, ne znam, preko malog pjeca, mladosti, ludosti, gadosti, radosti. Do ovih kućica. 

Ivan Minić: Kaži mi oko tog celog, i te vaše saradnje, koja je vrlo ovako ikonična, koliko, mislim, kako zapravo funkcioniše, odnosno koliko često On dođe sa idejom i imenom, a koliko često je to neki zajednički proces, pošto meni je nejming užasno interesantan generalno. 

Slobodan Jovanović: Da, on uglavnom dolazi sa imenom, pošto on ima svoj think tank koji generalno se bavi tim unapred i on se ono žica, “ok, neki treba mi logotip, kako se zove, zove se tako i tako”. Rekoh šta je fora. Znači, sad već se znamo dovoljno, pa. . . To se završi, taj briefing, se završi za par minuta, neka čak i preko Viber poruka. Ja onda uradim par nekih rešenja, gde on kao, e, ne, ovo nije to, pa dobro, šta si mislio. Pa ne, zamislio sam možda da to nešto bude, “Aha, dobro, a zašto. ” Nekada uspe iz prve kao mladost, na primer, a nekada se malo duže radi, kao što, ne znam šta smo radili, aj recimo čistilište sad, i tako. Tako da, sve to neke interakcije, to je sve priroda. Niti mora da ti se odmah sve svidi, niti možeš ti kao neki autor ili dizajner jer da imaš sve odgovore na ovom svetu odmah, nego to je tako proces jedan koji se kaže čekaj idu stvari polako. 

Ivan Minić: Ali uzeo bih mali pijac kao ogledni primer. Iz više razloga, jedan je što volim da dođe. Da bi to imalo smisla, to mora da ima smisla kroz sve, kroz način na koji izgleda objekat arhitektonski, kroz nameštaj, kroz naziv i kako je urađen branding, kroz meni i kako je urađen meni, kroz muziku koja je tu sastavni deo svega toga. Koji deo toga radiš ti, a kako se usklađujete oko ostalih stvari da bi tu postojao taj sklad. 

Slobodan Jovanović: Pa, znaš šta, obično kreće odatle da ja dođem već na neko gradilište koje oni imaju da imam neke stvari koje su gotove, neke stvari koje sam ga na renderima pa sad, oni uglavnom radi sa istim studijom arhitekturu tako da se onda čujem iz arhitektom, malo mi kažu kako, koja fora a onda, ako se nešto zove mali pijac, znači da ima taj neki retro šmek, onda, a opet treba da ima, da zakači savremeno nešto, onda prosto, znaš, kreće ono mučenje onda, da šta bi se to trebalo da se. . . treba nešto što je, u stvari, toponim da mu daš neko ime, da mu, da ga prevedeš u neki brend ili neki restoran, A da to opet ne bude potpuno banalno I onda sam sećam se. . . Znači sam video onaj luster koji je u zidu i ja rekoh “ovo je potpuno specifično u ovom lokalu” Rekao je “ajmo da ga samo okrenemo, da ga slikamo” I da nam to bude, iako je to prosto jedna zvezdica koja nekome tako i izgleda Ali to u suštini odatle potekla ideja njihovog lustera I onda se u suštini jako dobro pogodila sa ovim što je, da kažem, jedan od najvidljivijih delova tog i najprepoznatljivijih delova tog lokala. I taj mali detaljičić u stvari je napravio tu konekciju u meni. 

Ivan Minić: Ne znam da objasnim, ali mogu da uživam. 

Slobodan Jovanović: Da, da, ne znam i ja ovaj da objasnim. 

NOVA ERA ZA AGENCIJU

Ivan Minić: Za kraj ovog dela o dizajnu bih voleo još jedne teme da se dotaknemo, a o njoj smo pričali prvi put kad smo se videli malopre. Ali prosto znam negde koliko je ta tema važna svakome koje je izgradio neku ozbiljnu karijeru, ima i za sebe ozbiljne radove i rezultate. To je taj moment da, jeli, ti si Coba, agencija je Coba and Associates, što automatski znači da svi žele Cobu. Jer ovo su minioni koji pomažu Cobi, ali oni nisu deo nekakvog imenovanog tima tu koji stoji, iako znamo fantastične ljude koji su tu radili i ti stvarno imaš super ekipu uvek. To je dobro za početak, posebno ako na početku je Coba ime koje ljudi ipak znaju, ali za ovu fazu karijere mislim da što smo i pričali. 

Slobodan Jovanović: Pa da, to se krčka već neko vreme, gotovo dve godine, možda malo manje. Ta ideja o promenjeni imena agencije, jer stvarno sam imao privilegiju da radim sa jako, jako pametnim dizajnerima. I onda sam nekako stekao utisak da su nepravedno zapostavljeni kroz ime studija, tako da smo razmišljali šta posle Cobe da bude i za onda je došao After Studio to je novo ime studija, sad smo u pripremi web sajta 

Ivan Minić: Do trenutka kada izlazi epizoda, sajt će nadamo se biti objavljen u kraju godine. 

Slobodan Jovanović: Tako da After Studio je nešto što je jedna nova, nova, nova, da kažem, stepenica u tom, u tom poslu koji se zove dizajn i branding i strategija. 

Ivan Minić: A sve ostaje isto, samo ste se presvukli. 

Slobodan Jovanović: Ubacili smo neke nove stvari, ubacili smo neke nove stvari, malo smo se, naravno morali smo da se, da se bavimo i digitalom, prosto kao nečega što je prirodan nastavak onoga što mi radimo, jer svi ljudi koji dođu kod nas pitaju “a možete li ovo da nam uradite. ” Pa smo je na vreme odbijali, pa smo onda shvatili da možemo i to da uradimo. Naravno, onda smo oformili još jedan tim. Tu smo oformili jedan tim koji se bavi dubinski, da kažem, marketingom za hotelijerstvo. Pošto smo radom na hotelu Grand, pa prije toga hotelu Vajsro je na Kopaoniku, a smo sad radili hotel u Paviljon, malo u Beogradu, sa Square Nine-om smo radili, tako da smo imali jednu dosta, dosta kvalitetnu, da kažem, klijentsku bazu i puno smo naučili iz toga i doveli smo neke ljude koji zaista poznaju i prepoznaju taj biznis jako dobro i to nam je neka sledeća, da kažem, ponuda After Studija, jer i to je negde išlo u taj after-Coba vibe. Da se širem jednom dijapazonu ljudi da neka vrsta identiteta, ali iza kojeg neće biti neki Coba. 

Ivan Minić: Neka ličnost. 

Slobodan Jovanović: Neka ličnost, da. Jer počelo je i mene da opterećuje, jer naravno, to je još jedna od stvari, jer svi hoće sebe sa mnom, a ja, prvo što fizički, ne mogu da postignem to i to onda nije u redu. I šta sam još hteo tu. . . Da, i to što sam ti pomenuo u jednom prilikom bio da dosta ljudi je počelo da doživljava agenciju kao one-man show, što je tek nepravedno, pošto nas je 15 u agenciji, mislim, koje se bavi dizajnom u Srbiji, što je veliki uspeh . I ono, mislim da, u stvari, taj tim. . . Ja sam uvek želeo da taj tim, jako funkcioniše sad, mislim da sam, u stvari, promerom imena, tek dobio tu formu koja je zadovoljavajuća. Sad ćemo da vidimo to, da budemo pustili kako će to sve da. . .

Ivan Minić: I kad sajt bude gotov. Još samo jedno pitanje je vezano za dizajn, zato što mislim da je negde važno, a predstavlja tu promenu  koja je, da kažemo, donela neki eksponencijalni rast obima isporučenog posla, a to je činjenica da danas zbog digitala i kanala koji su u digitalu, jednostavno svega mora da se proizvede mnogo više, što znači da mnogo više i mnogo češće moraš da budeš kreativan, u ograničenom smislu kreativan i na zahtev, što je pakao. I zadatak kom dovijamo se svi, kako da njemu odgovorimo, jedna načina jeste i prosto to praviti nekakvu, nekakav sistem koji je dovoljno fleksibilan da se relativno lako adaptira na svaku stvar, ali činjenica je da ti si nekad imao klijente sa kojima redovno radiš, ali redovno znači da jednom u par meseci uradite nešto veće, a povremeno uradite nešto, ti sada imaš klijente kojima svaki dan nešto treba. Odnosno, ajde, možda ne svaki dan, ali više puta nedeljno. 

Slobodan Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: To je iscrpljujuće.

Slobodan Jovanović:  Pa dobro, mislim, zato i postoji tim koji gde svako ima svoj deo posla kojima se bavi. Čim je kada dođe klijent, prvo napravimo neku strategiju, Znam tačno kojim putom treba da idemo, Onda se iz te strategije izrodi neki content koji je vizualno karakteran, na početku, Kopirajting i onda se ovaj content menadžeri neću da kažem osmisle, ali prosto daju neki okret za onom u kojom pravcu treba da ide brand, zato što su prosto u materiji. I onda kod dizajnera ide to da pravi neko animaciju, neko pravljenje vizuala i tako dalje. Da, jeste, dosta se iskompleksirao ceo posao. 

Ivan Minić: I uvećao. Mislim, ako ništa drugo, uvećao se. Količina outputa je. . . 

Slobodan Jovanović: Da, mislim, jer neće se desiti da recimo da da sednemo pa napravimo 2-3 meseca napred neki vizual. Menjamo ih posle tokom vremena, ali da imamo neku vizualnu sliku u glavi kako to može da se sve gradi. Jeste, to je stvarno postalo. . . A to ljudi slabo razumeju. Ja mislim, šta sad sedneš tu i napraviš to. Šta to je Instagram. Napravi mi sličicu, da ovde danas na sastanku jedna kaže “Znate, trebalo bi malo više da se snima telefonom da se to nešto kao. . . Znam ali ja nemam budžet za to. Ja prosto nemam budžet za to. Ne mogu sad odvojiti čoveka koji će sad da ide negde pa će da rade intervjue sa nekim ljudima koji bi bili zanimljivi svakako, da je dobra ideja. Na mrežama kao neki ambasador ili neki zadovoljni korisnici ili šta. 

Ivan Minić: Ne, mislim, intenzivno je, zahteva, bavljenje, što je uvek problem. 

Slobodan Jovanović: Gledamo da nemamo puno klijenta tu prosto, da bi mogli da svakome družimo maksimalno servisa. U svakom momentu imamo možda po dva, tri klijenta. Ali stvarno tu ima non stop nekih skakalica, nekih izmenica, nekih storija, nešto se tu mrda. . . 

MUZIKA U SRCU

Ivan Minić: E sad, posto smo delimično ispričali ovu priču o dizajnu i trebalo bi nam pet podcasta da ispričamo kako treba, ali ajde da kažemo da smo je zaokružili. Malo te vratim na ono drugo, na hobi. Kako je muzika našla svoj put u tvojoj životi, kad si shvatio da je toliko važna. 

Slobodan Jovanović: Kad sam bio klinac, prosto. Ja mislim da imao sam 13 ili 14 godina, u stvari, 12 godina kada sam dobio svoj prvi kasetofon. I onda je bio hit nedelje dvesta dvojke, i to se slušalo, i onda sam sećam se to, i bio je diskomer. To su bile dve emisije koje su bile raznorodne prilično Ali su mi ovaj bila zanimljiva zašto ljudi glasali i drali se tamo i vikali I bilo je nekih ovako rokerskih stvari koji su mi se dopali Ali s druge strane imali smo diskomer koji je bio potpuno Ono, da kažemo za to vreme avantgarden s muzikom Znaš ono, kles čuješ i tako neke benda koji su bili potpuno uzbudljivi I ja onda sećam se da sam ovde sedeo ovako i čekam da krene pesma i snimam. 

Ivan Minić: U pravom trenutku. 

Slobodan Jovanović: U pravom trenutku snimam i onda čekam da se završi pesma i uklik. I pravio sebi te kasete, tako. I onda sam sa 14 godina dobio prvi stub. Kad sam počeo da sam Hard Rock slušao, neke heavy metal, Motorhead i šta ti ja znam. Dok nisam 83. godine dobio kasetu novog benda iz Londona novog benda koji se zvao Style Council i koji je bio dete dotadašnjeg gitariste grupe Jam Paul Weller i ja tu prosto od tada meni je Paul Weller number one i naravno kreće ta to je skupljanje ploča, ali nije bilo zanimljivo dok nisam shvatio, pošto sam tu nekako i prvi put i ušao u crnu muziku, jer je on imao dosta tih ekskurzija u crni zvuk, i odatle, ovako su se nekako, po 80-ih naravno, počeo sam da skupljam ploče, kupujem, i onda, ne znam, 88. godine, bila je neka žurka u Molotovs baru, acid house žurka, jedna od prvih u gradu. A i to mesto je. . . Da, savršeno mesto, tako da. . . Ja tu stvarno držim onaj epiphany, kao wow aleluja, to šta se desilo. Znači, samo izgleda on. . . on. . . es, es, muzika, prosto, ritam mašine, toliko novo bilo tada, da, mislim, niko nije znao šta slušam, prosto. Ali stvarno bilo jako uzbudljivo. Ja tu rešim da postanem DJ. I onda sam radio u nekom kafiću, kupio neka 2 plastična gramofona i nekom XF-tu jeftinu. Ja onda sam to nešto utrljavao i onda sam ubijao pragove, ja idem pusti me da puštam ploče, imam dvoje, imao sam možda, ne znam, te DJ-ske ploče sam imao možda 30 ili 50, ono. Znaš, i ovaj, ja i onda sam me pustili polako, prvo na jedno mesto da pustim, pre glavnog DJ-a DJ-a da pustim par stvari, pa on je na drugom i onda sam počeo stvarno onako da ozbiljnije to doživljavam i onda sam počeo da otkrivam prosto sve nijanse te muzike koja je bila prosto “Acid Jazz” kada se pojavio uz “Acid House”, to neko, bilo su te ono suprotne stvari, ali su ove bila izuzetno interesantne. Ja sam kupovao jedno i drugo i sad sam došao do skoro 5000 ploča. Manijakalno sam skupljao ploče, stvarno, nemam više gde da ih držim u stanu. Moj supruga je kao “Kada misliš da izbaciš ove ploče.” To je jedno vreme govorila, a sad “Kada ću da napravim ovaj plakar za ploče.”

Ivan Minić: Pomirila se žena sa tim.

Slobodan Jovanović: Da. 

Ivan Minić: Mislim da je, ovaj, za sve vas koji imate tu vrstu intimnog odnosa sa muzikom, mi ostali samo slušamo, a vi na neki način proživljavate to, ovaj, da pomenuo si neke prekretnice, a siguran sam da ih je bilo još, siguran sam da je bilo nekih albuma, ploča i nekih svirki koje ćeš pamtiti i kada te više ne bude bilo. 

Slobodan Jovanović:  Šta sam ja radio. 

Ivan Minić:  De si bio. 

Slobodan Jovanović: Aha, pa znaš šta, evo, pomenuli smo danas ovu svirku od Subotice, od Kore Heinrich, koja je bila spektakularna, ali bukvalno spektakularna. Isto je Miša organizovao koncert Don Blackman-a. To je crni soul pevač i klavijaturista koji je umro pre par godina, ali koji je izdao samo jedan album. U 1980. koji je bio, na jednom momentu je brend da košta, recimo, originalno 400-500 funti, tamo negde krajem 80-ih. I to je bilo takva ploča koja je, ne znam, koja je onako bila Stvarno divna muzika, ja volim crnu muziku, pa onda meni to onako baš prijalo. I Miša ga dovede u Beogradu bude 100 ljudi na koncertu, samo kaže Miša, nisam uzeo pare nego je tužno jer ovo je najbolji koncert koji sam u životu gledao. To, onda sam, šta je bilo, još Pepersi u Londonu ’88. Pepersi u Londonu ’88 su bili punk band. I bila je to baš pankerska jedna ozbiljna tuča na podijumu. Svi su se šutirali. To je bilo strava . Šta sam još onda, da. . . “Galjana” sam gledao isto sa Giles Petersonove etikete “Talkin’ Loud”. To isto odličan koncert. Naravno, Stank haus osim sam gledao nekoliko puta. Cure je imao fenomenalan koncert. Ja sad govorim, pričam 80-ima kad dok sam živio u Italiji, pa sam imao prilike da oni su svi dolazili. Cure je stvarno ono kismi, kismi, kismi turneja. I Brian Ferry, i Joe Jacksona sam gledao isto. Joe Jackson je bio fenomenalno, u jednoj sportskoj hali. Kao da je tu pored tebe, taj si imao utisak sve vreme. Što je takvo na mestu i atmosferu i to je stvarno bilo onako dobar osećaj. Karmel u klubu jednom u Firenci negde. Ovde u Beogradu. Stonesi oni su mi bili strava. E sad, opet, toga ima dosta. Tako da ne mogu se setim- ovaj od tih gigova nekih DJ-skih, Laurent Garnier na Starom Sajmištu. To bi bilo spektakularno, par nekih gigova u industriji, isto Laurent Garnier u industriji. On je svega ovaj DJ i naravno soul foodu, mislim, tri i po godine, svake subote “Lom”. Znaš, “I had the time of my life”. U najgore moguće vreme. Ali to je jedino vreme koje smo imali. 

Ivan Minić: I u najgore moguće vreme ti treba nešto da te pomogne da preguraš. Taj dan i tu nedelju i sve ostalo. I bukvalno, znam ljude kojima su to bili ciklusi. Još samo tri dana treba da izguram i. . . Da. Onda će ponovo da bude par sati sve okej.

Slobodan Jovanović:  Tako je. Bukvalno.

Ivan Minić: Mislim da, nažalost, svi mnogo više živimo takve cikluse nego što bi trebalo, ali dobro. Tako nam je kako. 

Slobodan Jovanović: Nismo loši. 

Ivan Minić: Kada. . . Kada pričamo o tom nekom odnosu prema muzici koji je i istraživački i sve ostalo, recimo sa Nebojšom  kad sam pričao, on je isto starovremenski čovek, pa je on to i pre interneta, što se kaže. I tad si bio prilično limitiran, to je onda podrazumevalo da čitaš neke časopise, slušaš neki radio, pa odatle pokušavaš da iskopaš, pa čuješ nešto i ako nisi, ako nije najavljeno šta je, nikad nećeš saznati koja je bila pesma. Sad možeš da šazamuješ sve, mislim već deset godina možeš da šazamuješ sve, što je onako dosta korisna stvar postala. Ali taj moment, to mi je nekako važno da oslikamo ljudima kako je to bilo pre nego što je sve postalo dostupno i sve postalo banalno, jeftino i sve ostalo. Taj moment traženja i nalaženja nečega. 

Slobodan Jovanović: Da. Pa dok sam živeo u Italiji, imao sam jednu prodavnicu ploča, u kojoj sam redovno odlazio, jer tu su uglavnom imali neku novu muziku koju nigde nisam imao prilike da čujem. I onda ovaj, vidite, prodavala se ploča “Anne Fisht”, koji je, imam sa tebe odličnu stvar, i onda vidim izvučem desete ploče, i to je preslušan, kao, “pošto je ovo.” “Košta je samo 12 eura, ne tad je bilo 12 hiljada lira.” Ja kažem u bre mnogo mi je to. Onda sledeću, pa preslušam, pa se vratim, pa onda gledam, pa nešto, ono kao šta da ga dao da kupim, da li će to da se dopadne, nekome znaš. Može da nekako. . . I onda kao, dobra, e, uzet ću ovo i ovo i ovo. Onda dođem, misle se ja da daj da opet, kao, “E, vidi, radio sam, su mi prošle u ploče, daj da potražim ove pare što sam zaradio na nove”. A posle, 90-ih je bilo prilično zeznuto jer informacija je bilo ono, skoro nigde, ali je bilo dobro zato što iz Beča dobijemo preko faks mašine dobijemo spisak ploča, slova koje su bila četiri punkta i razmrljana od faksa i sad mi onako gledamo kao ko je ovo, ko je ovo disko kuće, ko je ovo label a e, ovo znam, ovo sam video negde gde smo videli pa onda kao da bi neko donese DJ magazin ili mix mag a je video sam  u mix magu, su uvek hvalili kao je, hajde ovo ću ja meni naručiti znači bukvalno ne znaš, ne znaš pojma šta naručuješ ali smo imali sreću nekako imali smo nos i super smo muziku birali i stvarno smo tako ustali da pravimo dobre zvuke. 

Ivan Minić: A znaš šta, mislim da je tu i ona stvar što naravno moraš da se potrudiš, što sada više ne moraš. 

Slobodan Jovanović:  Apsolutno, apsolutno.

Ivan Minić: Ali toga nije bilo toliko pa si zapravo mogu da ga preslušaš. 

Slobodan Jovanović: Da, da. Mislim, kad dođu ploče, kad dođu ploče ti ja ne staneš onako. . . I kao jao šta sam uzeo daj da vidim. . . Znaš, u oduševljenju, prvi put čuješ pesmu, nemaš pojma šta ti je stiglo k’o oni, ne znaš, gledaš film “Northern Soul” kad naručujem ploče iz Amerike u onom, u Severnu Englesku, pa im stiže paket ploče, nemaš pojma šta su dobili pa onda k’o preslušavaju, e, tako isto bilo, dobiješ paket ploča k’o i što nemaš pojma koji su i samo znaš otprilike, ali onda smo počeli polako da prepoznajemo i i diskografske kuće, i izvođače, i remiksere, pa prilikom ima ideje od šta šta kupuješ i koliko to može da ovde da funkcioniše. Mada da se ponekad zezneš i dalje , ali šta da radiš. Mislim, ono, meni je verovatno, mislim ja Hornbija generalno obožavam, ali High Fidelity je moj omiljeni film. Ima mnogo filmova koja volim, ali High Fidelity ima posebno mesto u ovom životu, da je to neverovatno, što za nekog ko nema sluha i nema tu vrstu odnosa prema muzici kao religiji je malo čudno, ali mene sve ono ostalo u tom filmu gađa, a muzika mi je. . . Bez muzike to ništa ne bi imalo smisla. 

Slobodan Jovanović: Da, da. Ne ja sam uvek o tome razmišljao jao što bih voleo da radim u prodavnici ploča kao čuvar zamisli šta bi se moglo da čuješ. 

Ivan Minić: Šta bi se moglo da čuješ i uvek je to, znači, ona scena gde imaš kao vlasnika i ovu dvojicu koji tu rade, koji su ono, u suštini dva kretena. 

Slobodan Jovanović: Jesu. 

Ivan Minić: Ono, fašisti koji se svađaju sa ljudima, koji isteruju ljude zato što nemaju ukusa, možete li razmišljati o tome da treba prodaju ploče. 20 i kusur godina kasnije, jedan moj prijatelj ima nešto slično, to je prodavnica ploča. Znači, ta prodavnica najbolje radi kada on nije tu. Jer ako jeste. . . Kako te nije sramota. Nemoj neko da te vidi kada izlaziš odavde. Dajte mu onu neprovidnu kesu. 

Slobodan Jovanović: Jes, jes, jes. Pa. . . znaš šta. . . Velika je strast. Velika je strast, prvo zato što je muzika potpuno apstraktna jedna stvar. Samo ti dobiješ ono informaciju na uši, stvaraš neku sliku u glavi, prolazi ti kroz telo, prosto te. . . transformiše. Znaš, i naši samplovi kada kreću oni build-up-ovi, pa kada krene svetlo, pa ono da ga da da da da da da, pa ono da se krenu da vrište, pa. . . što. . . Religijski ono moment, prosto. . . Ovaj. . . Tako da. . . 

Ivan Minić: Mislim, ima jedan moment, koji može na neki način da povuče tu paralelu sa tim. Kažem, nisam imao tu vrstu iskustava, iako je bilo koncerata koje pamtim koji su bili fantastični, ali “Faithless” je nešto što može da. . . 

Slobodan Jovanović: Sajmište.

Ivan Minić: Ili u hali sportova, nije važno. 

Slobodan Jovanović: Ja sam bio na sajmištu ali da, da, da. Ja to nisam slušao, ali taj koncert je stvarno bio fenomenalan. 

Ivan Minić: Svaki njihov koncert. 

Slobodan Jovanović: Da, baš je dobro bilo sećam se toga. 

Ivan Minić: Znači, okej, i albumi su bili fantastični, ali ne mnogo elektronske muzike koja bolje zvuči uživo nego na snimku. 

Slobodan Jovanović: Da, da, da, jeste, jeste. Ja ništa nisam, nije mi nešto bilo, ovo je to, onako, prirastao srcu taj bend, ali to, ona, uživo, pošto sam gledao, tada su bili ti recorporation, mislim, stvarno fantastično zvučalo. Baš sam bio iznenađen, ovo je što dobro zvuči. Ploče su mi bile ona, malo komercijalna neka, malo isprazna. Ali, ovo mi baš dobro zvučalo. 

ŠTA SE PROMENILO

Ivan Minić: Fast forward 20 godina kasnije. 

Slobodan Jovanović: Da, 20 godina. 

Ivan Minić: Kako danas pristupaš tome. Pošto to je važan deo života. 

Slobodan Jovanović: Pa znaš šta, drugačije, svakako. Svakako drugačije. Što se tiče samog DJ-inga, to su onako više. . . Za svoju dušu. Neki za svoju dušu varijante, ali i dalje biram ploče na đunu, preslušavam gomilu tog ovih malih samplova, tako je. I onda izaberem par ploča, pa se to onda naručim, pa to stigne, pa to onda slušam jedan mesec dana, pa onda je tako. Jednom mesečnom imam daj neke obrt, povremeno ploče. A što se tiče elektronske muzike, to je baš prilično dostupno.

Ivan Minić: Sve je sad dostupno. Jednostavno, onog trenutka kad su streaming platforme za muziku postale pro-dostupne ovde, onda relativno pristupačno je. Nikome neće se baviti više time da sad nešto. . . Ja nemam mp3-eve, ne, pamtim kad sam nešto sačuvao na taj način. 

Slobodan Jovanović: Ja nisam hteo namerno da idem na streaming platforme. Zato što mi je bilo zanimljivije da kopam po fajlovima i po pločama, da čujem nešto što. . . Drugačiji mi je odnos, drugačiji mi je osećaj. Nekako dobijem veću vrednost, imam utisak, nego kad to kao pustim nešto bezveze, kao “ha, što je to, telefon, šta je ovo, ajde čujem ovo”. To pustim, stavim telefon i zaboravim da sam nešto tu. . .

Ivan Minić: Ima to jedan moment koji mi je super bio interesantan kad sam malo istraživao to. Sve mi je bilo zanimljivo. Dakle, pričamo o periodu pre masovne priče o ovoj AI-u i tome šta nam donosi, mašinsko učenje i tako dalje. Naravno, imao si taj moment da, jel, postale su dostupne platforme, Deezer, Spotify, ajde Spotify nije bio kod nas, ali postojao je, ljudi su znali i sad. Naravno, YouTube sa svojim algoritmom i sve ostalo i kao jedan čovek je, sećam se napravio jednu analizu i onda, pošto me je zainteresovala analiza, I onda sam krenuo dublje da istražujem to sve, o tome kako funkcionišu mehanizmi preporuke, odnosno kako je napravljen algoritam da radi preporuke. Svi su radili na neki svoj način. U suštini, Deezer je tu bio najtanji. Vrlo loše su bile preporuke, vrlo banalne su bile preporuke, ali nebitno, mnogim ljudima i to odgovara, apsolutno. YouTube je sve vreme optimizovao po tome da se ti zadržiš što više vremena, a ne da budeš srećan, zadovoljan, da dobiješ nešto novo. Spotify je imao najoptimalniji taj momenat, naročito kad je kao istraživanje da ti preporuči nešto što nisi slušao. To je zaista bilo jako slično tome što si slušao i dobro je prolazilo. Ali taj čovek je to pisao i posle sam to istraživao i Pandora, mislim, suštinski se raspala i ne postoji i tako dalje. Ali u njegovoj priči i posle po priči još deset ljudi koji su ozbiljni audiofili, Pandora imala ubedljivo najbolji mehanizam kad ti odslušaš neke stvari da ti preporuči nešto za šta nikad nisi čuo i da te to razvali. I ja ne znam kako su oni to radili, ali priča je kao da je mnogo ljudi sa inputima radilo na tome, da to nije bio nekakav samo algoritam, nego je tu bilo mnogo znanja, ljudi koji su posvećeni, koji su strastveni, koji su pravili neki svoj sistem asociacija na osnovu kojeg je to radilo, ali kažu da je to bilo “wow”.

Slobodan Jovanović:  Da, da. Ja sam, ja sam, ja kažem ti, nisam neki ono. . . 

Ivan Minić: Tehnofil. 

Slobodan Jovanović: . . . Neki poštovalac tih streaming platformi. Prvo mene to, cela ta priča vezana je za, za ono, plaćanje muzičarima. Ono, “Lokum” je jedan cent i tako dalje. Bolje je da ukradem lokalno, da damo da negde besplatno, mislim, kao da ti kaže, isti je đavo. I ovako je onako, ne dobije ništa. Mislim, diskutabilno je svakako, ali. . .

Ivan Minić: Glavni problem sa platformama je u tome što nikada neće favorizovati novu muziku. Uvek će favorizovati ono što svi slušaju, oni će prolaziti odlično, dobijaće, bez obzira na te cente. Na kraju dana će se to skupiti u neke ozbiljne cifre.
Slobodan Jovanović:  Da baš sam pitao u prodaji ploča, šta se najviše prodaje od ploča. Pink Floyd, Deep Purple, Led Zeppelin. To su najprodavanije ploče danas. 

Ivan Minić: I od domaćih EKV. 

Slobodan Jovanović: EKV, da kad se nađe. 

Ivan Minić: Da, to je taj problem da u suštini ni jedan od tih sistema nije napravljen tako da ti omogući da neka nova muzika se probije. 

Slobodan Jovanović: Biznis model je takav, parama. 

Ivan Minić: Znaš kada optimizuješ po profitu, to je malo problematično za sve nešto novo što treba da se desi. 

Slobodan Jovanović: To je, to je, to je, ono, sign of times. 

Ivan Minić: Jel’ postoji neka veza, mislim, postoji naravno, ali kako ti doživljavaš tu vezu između dizajna i muzike. 

Slobodan Jovanović: Moram priznati da mi je muzika, tačnije DJ-ing, dosta pomogao u tom nekom pogledu. Jer sam pratio, dok sam puštao neke pesme, pratio sam kako ljudi funkcionišu i kako se i ko igra i kako igra, i koliko se predaje, i šta ostali rade oko njega. I to mi je nekako bilo interesantno da prokljuvim kako ponašaju ljudi. I onda sam to dosta koristio i u dizajnerskom radu. Sam se trudio da imam te barke persone i one oko njih, da vidim kako će to da sve funkcioniše u tom nekom, u tom nekoj, u nekoj mini zajednici koja je nešto, recimo šta se dešava pustiš neku pesmu i sad vidiš da neka devojka se prepustila i igra i onda gađaš sledećom pesmom i sledećom pesmom i njoj se bolje i bolje zato što je taj fazon. Ekipa oko nje, naravno, gleda kako onaj kako postaje pleme počinje da se prima polako, prvo je da se primi neki frajer koji je sad tu hoće da se napravi dasa. 

Ivan Minić: Da, kao životinjsko carstvo. 

Slobodan Jovanović: Pa onda je i onda kada svi pridružuju  te vibracije šire ja mislim da mnoge stvari u dizajnu tako funkcionišu naciljaš onog jednog kome treba to da prodaš i pokušavaš da zamisliš koja je to kockica u kojoj se on kreće i da vidimo sad kako ćemo tu kockicu da proširimo i da, kroz razne stvari, između ostalog i digitalnog, da vidimo kako će to da se proširi i da dobije ostanak značajnijih.

Ivan Minić: Kako će da rezonira. 

Slobodan Jovanović: Kako će da rezonira, da. Koje koristimo ove reči za engleski…

Ivan Minić: Ne brini ništa. Ja i ne znam druge, tako da to je potpuno okej. Uvek kažem da kao kad neko krene da kritikuje što koristimo engleske reči u ovome svemu, pa mi smo to na tom jeziku naučili. I meni kad neko kaže da treba da prevedem to, ja ne mogu, ja nemam izraze za to. Zvuči jako rogobatno, jako neprijatno. Ja sam jedan od onih što ne ume da koristi telefon kad ga prebacuje na srpski. Tako da to je skroz okej, jer mi nije logično. Cobo, hvala ti. Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam te konačno ugostio i što smo ostvarili neki kontakt, pa ćemo povremeno da doručkujemo, pričamo, svraćamo na kafe jedni kod drugih i da se malo nekako updatujemo sa stvarima koja se dešavaju. Mnogo mi je drago što si bio, ali pre svega mi je mnogo drago što ovaj grad ima jednog čoveka kao što si ti, jer takvih ljudi nema mnogo i svaki takav čovek je najbolji reprezentant ovog grada koga mi imamo. Ja sam ugostio neke od ludaka i ugošćavaću ih u narednom periodu kako koga budem uspeo da uhvatim, ali vi ste oni koji ste ovom gradu dali dušu, vi ste oni koji ste ovaj grad obukli po, neću kažem, po posljednjoj modi, ali dali ste mu nekog stila. I ta muzika je mnogo važna. I zbog ljudi kao što si ti, kao što je Nebojša, kao što su ljudi koji nam otkrivaju nove stvari i odašilju u kosmos nešto novo, mi napredujemo kao civilizacija. Jer mi bi smo se naravno svi držali onoga na što smo navikli, jer to je najjednostavnije, hajde da ne komplikujem. Hvala ti što komplikuju život.

Slobodan Jovanović:  Hvala i tebi, još bih ti dodao, samo moja mantra generalno za stvari koje radim jeste, da pokušam da nađem način da se poboljša malo kvalitet života onoga koji ima priliku da stupi u kontakt sa stvarima koje radimo. Tako da je to uvek neki početak, možda evo sad sam ga stavio za kraj, ali to je neki početak koji kako možemo da poboljšamo stvari, da bolje funkcionišu, da onim ljudima koji ih koriste, bude bolje. Hvala ti što si me pozvao.

Ivan Minić: Jedan čovek ne može da napravi veliku razliku. Kad bude sajt. Kad bude sajt. Jedan čovek ne može da napravi veliku razliku, ali mnogo ljudi malim razlikama mogu da napravi veliku razliku. Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Verujem iskreno da kada epizode izađe, sajt će biti u etru, što znači da će u opisu stajati novi naziv i novi link u opisu epizode, a ne dosadašnji “Coba and Associates”, ali vidite, toliko dobrih emocija veže mene makar za “Coba and Associates” da nije ni to problem. 

Slobodan Jovanović: I mene isto jako je bilo teško razdvojiti se od tog imena, moram priznati. 

Ivan Minić: Hvala ti puno, hvala vama, to bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.