Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Lepa stvar kad praviš ove polugodišnje konferencije je što možeš da okupiš prijatelj. Pozoveš ih da dođu tad baš, jer ti trebaju predavači, a onda možeš i ovako da ih uhapsiš posle konferencije, da snimite podcast i to je win-win-win. Najbolja varijanta u tom bermudskom trouglu. Lazare, dobro mi došao. 

Lazar Kovačević: Hvala ti, bolje te našao. I da se razumemo, jedna stvar, Ne moramo, mi nikada čekamo da se desi neka konferencija da bi ti i mene pozvao i da bi ja tebe pozvao, tako da…

Ivan Minić: Pa viđali smo se i mimo toga, naravno. 

Lazar Kovačević: Naravno, ali zaista mi je rado da sam tu. Veliki pozdrav tebi i svim tvojim slušaocima i gledaocima. 

Ivan Minić: Na konferenciji si bio sjajan, što ti nije ni strano ni novo, ali imao si to predavanje koje u suštini pokušalo da demistifikuje taj vrlo mistični put mladog programera od nule do toga da postane ne samo šrafić u nekom sistemu, nego ako ništa ono malo makar kompleksniji zupčanik. Mislim da je bilo sjajno predavanje i od dosta mladih ljudi koji su bili tamo sam dobio povratne informacije da im je razjasnilo šta se od njih očekuje u kojoj fazi, jer mislim da je to zapravo najveći problem koji nama niko nije objasnio, da nam osvetli šta se to od nas očekuje. Pa ni to realno, mnogima nije dovoljno, nego mora da im se pokaže kako i kuda, ali ajde za početak, makar da znamo šta, pa odatle da idemo dalje. Tako da, još jedno veliko hvala za to. Trebalo je da se desi u Zrenjaninu, desilo se u Nišu, mislim da je baš dobro što se desilo u Nišu zbog cele ekipe koja je bila tamo i nekako je Niš uvek malo više inženjerski od Zrenjanina. I siguran sam da neće biti poslednji put i da pričaš tamo na tu temu i da mi pričamo na ove teme jer u suštini ideja je i došla na jednom ručku gde smo pričali o svemu ovome. Ali hajde da krenemo od početka. Prvo, ko si ti i čime se ti baviš. 

Lazar Kovačević: To je vrlo lako objasniti. Ja sam jedan programer, zapravo jedan inženjer koji je zarobljen u telu programera. I ja trenutno živim i radim u Njemačkoj sa svojom porodicom, a bavim se prije svega mentorisanjem, ja ću to tako nazvati. A te sfere mentorisanja, zadnjih 10-15 godina su u sferi programiranja i IT-a. 

Ivan Minić: Dobro, ali nisu pošle iz toga, to je isto vrlo interesantno. 

KAD PORASTEM BIĆU

Lazar Kovačević: Nisu, nisu. Ti imaš to pitanje, šta si ti budeš kad si bio mali. 

Ivan Minić: Šta si hteo da budeš kad porasteš. Mančmelo pitanje. 

Lazar Kovačević: Mannčmelo pitanje. I sad, onaj, dugo sam razmišljao o tome šta ću da ti od govorim. Zašto. Jer bilo je tu, znaš, ono, kad si mali, ima tu puno stvari. A kod mene nije bilo puno stvari. Ali sve te stvari koje su bile, su bile vrlo snažne, onako, znaš, kad te onako jako dugo i snažno obuzimaju, da si ti toliko uveren da će to da se desi. A reći ti samo jedno. Samo jedno od tih stvari ću ti nabrojati. Oduvek, možda čak i dan danas, sam hteo da budem pomorac. 

Ivan Minić: Dobro, to ima malo veze i sa lokacijom. 

Lazar Kovačević: Da, ima veze sa mestom gde sam odrastao, ima veze sa mentalitetom u kom sam odrastao, ali takođe ima veze sa time što po mojoj učevini, stotinama godina svi muškarci su bili pomorci. Kad su se rađali, znalo se šta će da budu. I sad ja kao jedan, neko ko dolazi iz mešovitog braka, jednog brđanina i jedne dame iz Boke, ja sam primetio vrlo rano da sam ja momak iz Boke, da taj brđanin meni jeste jedan veoma važan element u meni, ali da ja imam sve, da kažemo, osobine jedne osobe odatle. I tu dolazi to sanjarenje, jer to more je sanjarenje. I dan danas, jel, ja dan danas znam da ću ja jedan dan da završim na to moru, da će to biti ono što sam ja hteo da budem kad sam bio mali. To se nikako ne dešava, kao što se, jel, ni dalje stvari u mojom životu ne dešavaju tako kako ja zamišljam. Ali iako to nije more, ja zaista imam tu sreću da kažem, da sam u životu jedrio i plovio mnogim drugim morima životnim i ne znam, u iščekivanju toga da stvarno vidim more, vidim neka velika mora.

Ivan Minić:  Kaži mi, kada si bio klinac, ja znam za razne tvoje hobije i pasije i u Nišu si se video sa čovekom koga nisi video 15 godina, a koji je bio vezan za jednu od tvojih pasija, motore. I on mi je baš pričao, naš drugar  Mirko, kada je video najavu, kao otkud on. Šta će on dole. Šta će on dolaziti. Pa ja i on smo vozili motore pre 15 godina. E, a pošto obojica sad imamo blizu 40, to znači možemo da se vratimo 35 godina unazad, kako si ti ispunjavao svoje vreme i svoje neke kreativne i društvene i sve one ostale potrebe, jer realno količine opcija koju si imao na raspolaganju nije baš bila kao što je bila nama ovde u Beogradu, da možeš da biraš apsolutno sve što ti padne na pamet. 

Lazar Kovačević: Tako je, tako je. Ti i ja smo odrasli u jedno isto vreme, jel’ gde, ono, te generacije koje nisu odrasle s kompjuterima, nego su kompjuteri došli u nekom trenutku kad smo već bili neki, znam, malo ljudi i to, ali u to vreme sam zapravo voleo da to, da sanjarim, da budem sam. Da budem sam, jer, ok, ti si primoran puno da budeš sam kad živiš u malom gradu, sve stvari moraš baš onako dobro da organizuješ u jednom većem gradu. I kao što si ti odrastao, ovduvek imaš puno komšija, izađeš iz kuće, imaš puno dece, imaš puno ljudi, ovde si mora malo da planiraš. I onda u tim momentima između iz planiranog, moraš da popuniš vreme. I to moje sanjarenje je sada tu ta ključna stvar. Znaš ono, lupam, pojao sam sladoled iz one kutije, a tamo sam imao neku igračku, sećam se kao više ne radi, ali tamo je elektromotor, a vamo je baterija od daljinske upravljača i sad bi ja mogao da napunim u onaj sudoperi malo vode, pa da probijem kroz taj, jel pa od starog helikoptera, da uzmem onaj propeller i ko spojim onu bateriju i pomirilo se ono centimetar. I sad, da se to poveri centimetara, to traje nekako dana, jel’ za nekoga ko ne zna ništa o tome, tako bih provodio dane. Jel’ imao sam taj problem, onaj, da u školi, vrlo rano sam imao tu situaciju da primetim da nisu svi učitelji rođeni baš da budu učitelji, jel’ i vrlo brzo imam taj problem sa ne želim da čitam, jer možemo da čitamo i moramo da čitamo samo stvari koje nam se daju, koje imamo oko nas. Nije bilo, znaš, i sam vreme, kao danas da ti možeš da čitaš sve što želiš da pročitaš. Danas obožavam čitanje. Tad ga nisam podnosio. I onda sam voleo da učim od ljudi. Ja sam bio onaj mali, dosadni, šegrt wannabe koji zapravo čitavo vreme smeta, i tako bi u tom smetanju kupio neke informacije od raznih nekih majstora, to mi je omiljena vrsta ljudi, jel. I to je još jedna od stvari. Ja sam hteo da budem majstor nečega. Oduvek sam hteo da budem majstor nečega. I onda, onaj, bih tako, eto, od sladoleda i propelera, tako stalno sklapao neke stvari. Jel onda, kad sam već postao malo stariji, kad sam mogao da izađem sam iz kuće, da to bude bezbedno i to, onda bih se bavio nekim stvarima koje su onako bile prilično nestandardne stvari. Na primer, ja sam se bavio, obožavao sam pecanje, mi kažemo ribanje, obožavao sam jedrenje. Opet, to sad opet ono, vraćamo se moru, vraćamo se onim stvarima koje da kažemo da su u krvi i ono, ali. I obožavao sam sve što je proizvedeno od strane ljudske ruke, sve mašine. Ja sam onaj čovek koji je čitao sva uputstva. Ja sam onaj čovek koji je bio napredni juzer svega, ali kad kažemo napredni korisnik, ja stvarno mislim tipa videorekorder. Znaš ono, svaki dugmić, svaka mala stvarčica, ono, okreneš sa strane pa ima jedan kao prekidač u slučaju, ne znam ni ja čega, kad skidaš neki poklopac pa onda to, kao, sve sam znao čemu služi. 

Ivan Minić: Ti si jedan od onih što znaju da isprogramiraju video, da snimi kad treba, to bilo je možda pet ljudi na svetu koji su znali. 

Lazar Kovačević: Znači, to je bilo, znaš, nešto što, ali opet jedna mantra se provlači čitavo vreme, ja sad prođem kroz sve to, je li ta uputstva i to, ali kako nemam priliku da ja to…znaš, si te kažeš, evo možeš nešto da snimiš, šta da snimim, tati dnevnik, mislim. Ali nisam imao kao šta da snimim i to je jedna situacija koja mi se provlači često u životu. Ali to je oduvek bilo tako sa mnom i dan danas. 

Ivan Minić: A kako je generalno bilo okruženje. 

Lazar Kovačević: U Hercegovini. 

Ivan Minić: Da. 

Lazar Kovačević: U kom sam odrastao. Pa bilo je 90. Jer je, ja sam onaj, završio prvi razred osnovne školu 91. I tako dalje, jel’ on. Tako da, taj deo bio težak, ali mogu ti kažem, pomogne što lepo vreme. Pomogne što, pomogne kao je ružno vreme. Znaš, što ti možeš da, eto, s tvojim drugarima, nemamo ništa, ali nemamo ni šta da radimo, ali uvek možemo da siđemo dolje pa kao gledamo kako oni valovi lome onu stenu već stotinama godina, pa već primećujemo onaj jedan deo koji se novi napravio za vreme kako smo mi tu. Ono što smo mogli da radimo je, bilo sjajno, da smo mogli da bavimo se raznim nekim aktivnostima pri vodi, pri mori, pri planini, jer Boka je sudar potpuno različitih stvari, u svakom mogućem smislu, pa i u tom, gde imamo Orijen i Lovćen koji idu direktno u more sa ne znam, hiljada metara u nulu i minus, i onda smo imali priliku da, eto, uživamo u prirodi i da uživamo nekim razgovorima, nekim maštanjima. 

Ivan Minić: A kako je sport došao u tvoj život. 

Lazar Kovačević: Pa, u mojom slučaju, ono, postoji baš ime prezime. Bruce Lee. Evo tako, ti ćeš me potpuno razumeti. Ja sam bio, ja sam bio, ono, dijete starih roditelja, znaš, ono dugačak, krakat, ali prilično slabašan, fizički prilično slabašan. A onda sam video Bruce Lee-a u Zmajevom gnezdu, baš to je bio prvi film koji se istakao. Mislim, prvi pa ono, znaš, najameričkiji, jel. Koji je bio neverovatan da čoveče, znači, može da čovek uradi nešto što može da nauči i onda da ima tu neku moć, jel. I onda, ajde, ja ovo moram da probam. I sad to je bilo baš na moju inicijativu. Moji roditelji su bili više, da kažem, ljudi koji su voleli više knjigu, koji su voleli   disciplinu i tako neke stvari, rekao “ali mi možemo knjigu i disciplinu, pa tamo”. I sad kad ja dolazim neko ko nije talentovan uopšte za tako nešto, pronalazim bilo šta što liči na to. U tom trenutku to je bilo karate i počinjem da se bavim karateom, eto možda sam nekih osam godina. Sve kažem na svojom inicijativu i bilo mi je mnogo teško i mi je mnogo nije išlo. Ali toliko sam želeo da imam tu moć koju imao Bruce Lee u svim tim svojim filmovima, da sam bio opsesivno, opsesivno uključen u to. I dalje mi nije išlo. Ali prosto to je jedna od malo stvari u mojom životu gde je jednostavno okej, to je nešto što ne ide, nikad neće ići, to je jedna od onih stvari koje ne može da postane nešto ono kao “you cannot master it”. Može se onda postaviti bolji u tome. Ali to koliko sam dobijao ja od toga što sam postao bolji, mi je bilo dovoljno. U smislu, ok, ako je ovo taj rate kojim ja mogu da dobijam nešto iz ovoga čime se bavim, iako je teško, meni je vredelo. Posle se postavilo da je to najbolja stvar koja mi se desila u životu, jer mogu da kažem, znaš, jesu to bile devedesete, to su bile te godine gde nije bilo oko čega mnogo da se mi otimamo, jel. I život nije bio, da kažemo, da kažemo, nije bio toliko težak tada. Još smo mi mali, jel. Život dolazi kasnije. Koji je zaista težak, to su te dječije brige bile. Ali sam vrlo rano shvatio da je vrlo važno da imaš nešto što ti je teško i što mu se vraćaš svaki dan. I tako počinje moj put borilačkih veština gde ja krećem od karate, ali završavam negde potpuno drugo. 

Ivan Minić: Otprilike u isto vreme sam i ja trenirao karate u Beogradu, najviše zbog toga što je bio u mojoj osnovnoj školi, bio je manje više u svakoj osnovnoj školi. To je to. I bilo mi je to okej, jer je to bio prvi sport koji sam trenirao, ne računajući možda neko plivanje pre toga, gde sam nisam trenirao, i ja sam išao da naučim to, pa sam još malo ostao. Ali sam vrlo brzo došao do toga da imam jako ozbiljan problem sa karateom iz prostog razloga što ne vidim upotrebnu vrednost u nekoj realnoj situaciji. Mi smo kao išli svi na to sa ciljem da se osposobimo za samoodbranu, ali ja sam bio sposoban za samoodbranu samo ukoliko imam karatistu koji poštuje je pravilo. I u jednom drugom slučaju. Okej, bio sam elastičan, mogao sam da podignem nogu izuzetno visoko, mogao sam da uradim špagu, mogao sam svašta nešto, bio sam snažan jako, ali nisam dobio alat po koji sam došao. Čak sam išao i na takmičenja i osvajao neke nagrade, ne ništa veliko, ali neke diplomice, neke tako stvari. I onda dođe borba i mi se borimo bez kontakta i ta borba nije borba, to nije situacija u kojoj zapravo nešto s tim možeš da uradiš i relativno brzo sam, mislim, posle neke godine i pol dana i ne znam, četiri pol od pojasa, iako su kao svi insistirali da imam jako puno talenta, jer ja ponovim tačno šta mi se pokaže, ne radi mi, ne vidim čemu to služi. Kako si ti sebi to…

Lazar Kovačević: Pa, vidiš, to je jedna velika istina, i kasnije se to i dokazalo kroz prve generacije ovih ultimate fighting turnira, turnira MMA bez pravila, imamo mix martial arts, stvar gde se mešale borilačke veštine u pravoj borbi. Međutim, ja sam, time što sam, eto, istrajao, opet u malom gradu, jedan klub ima, i to je bilo jedino što je bilo. Međutim, ja sam imao tu sreću da čovek koji je vodio taj klub je bio vrlo ozbiljan i ambiciozan o tome, i on je odlučio zbog istih razloga koje ti sada spominješ, da nešto promeni to. I dešava se stvar da on otkriva stil karatea koji nije bio klasičan šotokan, Vadori, Ugođuri, ti koji si imao u Beogradu. To je naš šotokan. To je sportski klasični karate i on otkriva nešto što se zove Kyokushin karate. I naš pokojni zajednički prijatelj Mirko je zapravo počeo da se bavi karatem od kada sam ga ja završio. I onaj, baš mi ovako sad u ovoj priči koju pričamo nedostaje taj Mirko. Hoću da kažem, taj čovek koji je mene učio karate  je prešao na Kyokushin opet nekom čudnom slučajnošću. Tri čoveka iz Evrope su poslata na prvi Kyokushin turnir u Japan. Kyokushin, svetsko Kyokushin karate prvenstvo, se održava jednom u pet godina, to je olimpijada Kyokushina, i na prvo svetsko prvenstvo poslali su tri čoveka sa Balkana, ali ja mislim da su oni bili zapravo među jedinima iz Evrope. Da bi bilo ih njih tri, možda još neko. Na to prvo. Ja ne znam ko je njih trenirao, ali ja pretpostavljam, ne znam se tačno, pa ja pretpostavljam da su oni nekako svojevoljno, i nakon svoje karijere u sportskom karateu odlučili se na taj iskorak da probaju kako izgleda ta borba. Da li će njihov karate biti dovoljno dobar tu. I ti ljudi su doneli Kyokushin karate na Balkan. Dvojica su u Beogradu, dan danas rade, ja verujem. A jedan je došao u Herceg Novi i potiče iz Herceg Novog. Vratio se u Herceg Novi i on je bio taj neko koji je bio uticaj na mog trenera da pređe u taj stil. I od tog, nekoj, kažemo, posle prvih nekog godina sportskog karate, a mi zapravo treniramo, prelazimo potpuno, menjamo gard, znaš sam kako stojimo, to znači menjamo Kyokushin. E sa Kyokushinom čovek vrlo, vrlo brzo shvati šta znači puni kontakt, šta znači pravo nasilje. Tad stvarno vidiš kako izgleda kad boli i kako će da boli, ako stvarno dođe do neke situacije, ono što kažemo na ulici. i to je sad nešto što, da kažem, eto, to je jedna čista sreća da se to meni dogodilo. Ujedno i nesreća jer za nekog kao ja što, za razliku od tebe, nisam bio dovoljno snažan za svoju kilažu, za svoju visinu, za sve to, nisam bio dovoljno elastičan, nisam bio dovoljno fleksibilan. Mi je bilo mnogo teško. Ali to, opet kažem što je bilo teško, to mi je puno i pomoglo. Da ostanem tu, da nastavim dalje i, naravno, ja nisam nikada u životu bio opsednut bilo kakvom vrstom takmičenja. Ja sam bio opsednut znanjem. I sad ono u karateu imamo taj moment kad imamo vrlo dva puta. Jedan je put takmičara, put uspešnog borca, a jedan je put majstora. E taj put je…opet vraćamo se na reč “majstor”, taj put je mene fascinirao. Ja sam onda prihvatao to da da ja neću moći da imam neku svoju specijalku koja će moći da napravi neke rezultate na nekakvom takmičenju, ne znam, ni ja šta, jer to mi nije bilo bitno. Ali mi je bilo bitno da, aha, ova nova tehnika koja dolazi za sledeći pojas, ova stvar koja je bila na ovom seminaru i tako to. Tako da taj karate je opet nešto što je mene mučilo mnogo, mnogo me naučilo, ali je nešto što sam ja u jednom trenutku morao da ostavim iza sebe. 

ŠKOLSKI I STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Šta se dešavalo u paraleli s tim, sa školom. 

Lazar Kovačević: Pa, e sad, ovo je baš dobra reč koju si ti iskoristio paralela, jer ovo je nešto, kako izgleda kad nešto mene zanima. To ovako izgleda. Opsesija, jel. Svi resursi su dobrodošli, makar i knjiga, jel’, makar i udžbenik. A u školi to nije bilo tako. U školi, jel’, čim sam prišao blizu puberteta, to je već, već problem sa autoritetima, jel’ i to. Ja mogu da kažem da moja škola je prošla onako nekako sporedno. Kao jedna potpuno sporedna stvar u mom životu. U smislu, nisam na puno mesta i u puno situacija u školi zaista video da mogu nešto da naučim, što je meni, kao što ti kažeš, ono za karate zaista primenljivo. Sve je to meni zvučalo nekako “hm”. I opet mogu da kažem, znači imao sam tu ok, nesreću da je većina učitelja koja sam imao nije volela to što radi. Par njih jeste, naravno, tu sam zaista uživao, učeći od tih ljudi. Ali, ono, osnovna škola je prošla, eto, prošla je. Gimnazija je prošla tako što, ono, upisao sam gimnaziju zbog ih roditelja, jel to, ja sam ti upišao Srednju Pomorsku školu, tako, to je jasna stvar. Međutim, jel, meni učevina govori, to je mali, to je vrlo težak posao, jel ne zovu ga džabe, jel, hleb sa devet kora i to. I pusti, “ajde ti, ok, ako stvarno je to nešto što gori u tebi, nije nekakav problem, završi gimnaziju, onda ćemo da razgovaramo jer postoji, jel, fakultet za to, pa ćemo da vidimo tada”. I sad ja kroz gimnaziju bukvalno prošetam sa, sa onako, vrlo zanimljivim rezultatom. Prijavljujem se na fakultet i ima ona lista pre prijemnog ispita sa onim bodovima i škole. I na toj listi od 500 ljudi, ja sam 499. po bodovima iz škole, imao sam, sećam se, 21 bod iz škole, to je otprilike 2,7 prosek na sve 4 godine gimnazije, i jedan car je bio ispod mene, koji je imao 19, ja sam mislio da je 20 minimum. I sad tako izgleda u paraleli nešto što ja zaista žalim za tim delom, ja mislim da sam morao to mnogo bolje da iskoristim. Pa okej, nema veze. Kako kaže čika Jova Zmaj, ono što je dobro valjano učiti ima od koga, nisam to radio i to je jedna od onih stvari za koje želim. 

Ivan Minić: Ti ljudi koji su voleli to što rade, ko su oni bili, čime su se oni bavili od predmeta. 

Lazar Kovačević: Pa, sad, interesantno, kako znaš, dobro da postaviš pitanje. Moj profesor srpskog jezika i književnosti u gimnaziji je bio sjajan. Ali on je bio sjajan zato što je on znao kako treba samnom da radi. To je čovek koji je znao da ja nisam pročitao ni jednu lektiru. Čak je znao da nisam pročitao ni jedne interpretacije. Ali je znao da nađe način da me zainteresuje da odem da pitam nekog koja je pročitao, da mi ispriča priču koja se desila u toj knjizi, da bismo on i ja onda razgovarali za ocenu kako sam ja doživeo to što sam čuo, ne pročitao. A inače, moji talenti vezani za jezik ne postoje. I sad, ja ti govorim da čovek koji je, evo, imao, recimo, jedan od najvećih uticaja u mom životu u toj sferi je čovek koji mi predavao nešto što ja potpuno nemam talent, da, jel? Neću se baviti nikada time, ali me naučio pedagogiji. Nečemu zašto sam shvatio da ipak imam neku strast kasnije, ne u tom trenutku još. 

Ivan Minić: A kad si razmišljao o faksu, bez obzira na ne baš sjajne ocene, ali uvek je bilo mnogo bitnije što uradiš na prijemnom. Da. Znači, bez obzira na to. Bilo je doduše, ono, u Beogradu uvek bio taj moment da deca iz bolje gimnazija koja idu na fakultete, uglavnom nose gomilu bodova. Ali isto tako i uglavnom užasno urade prijemni, pa se to nekako izniveliše. Deca koja dolaze iz drugih mesta, ponesu nekad možda manje bodova, ali su prilično posvećeni na tome da ako već dolaze tu, pripreme taj prijemni kako valja i onda bude borba za taj i budžet i upis i sve to. A pošto tebe to nije radilo, kako si ti uopšte razmišljao u fakultetu, šta si razmišljao, kako si se spremao. 

Lazar Kovačević: Tu sam imao vrlo onako nekako dinamičnih jedno-dve godine. Jer ja želim da budem pomorac. Ali niko u mojoj porodici ne želi da ja budem pomorac, jel. Zbog mene. Jel. Ja razumem, to je ljubav. I sad tu sad pronalazimo, ajde mali da vidimo šta ti bi mogao, pošto očigledno ne možeš puno, da vidimo šta ćeš moći. I onda su tu bile one priče, pojavljuju se oni prvi privatni menadžment, mislim da je to onako za tebe vrlo, vrlo prikladno i to. Onaj, sklonost ka matematici generalno i ka takvom tipu rešavanja problema matematika, fizika, prirodne nauke, Prirodne nauke su bile, znaš, ono, tu za dvojku ne moram ništa, jer samo čujem šta mi neko govori i sviđa mi se da razmišljam u tim sferama, to je okej. A za ostale dvojke sam morao da radim. Ovde baš nisam morao ništa da radim. I onda nekako smo se razmišljali, dobro, ali mislim, sada idemo na neki fakultet koji podrazumeva puno matematike i prirodnih nauka, mislim, tu silne radne navike i sve te stvari koje ti nemaš, mireći školu, šta ćemo da radimo. I tu je moj otac odigrao jednu ključnu ulogu u mom životu, gde je on onako u pozadini, bez mene, intenzivno razmišljao o tome. Ne o tome da nađe nešto što je nekako generalno dobra stvar, nego da nađe nešto gde ću ja zapravo možda pronaći neku strast. I sad, kako to već ide u Crnoj Gori tu se zovu odmah rođaci, čekaj, čekaj, imamo sigurno nekog koji je završio, ovo je građevinu, dođi da objasniš malo nek šta je građevina, dođi da objasniš. Međutim, ovo je tada si tu ono, imali smo momenat, taj majka mi je pravnik i ona je mislila ti treba nešto društveno, lajav si, glasan i to, kako to već ide sa Bokelji i to, ajde da vidimo možda pravo, ona je završila pravo, pa kao ali ja razmišljam, mislim ja ne mogu pesmicu na pamet naučiti, kako ću ja naučiti rimsko pravo, jel. Dobro, u tom trenutku taj management privatni zvuči kao vrlo primamljiva stvar. Dobro, otac kaže, “Vidi, ako već tu razgovaramo, onda razgovaramo ekonomija, znaš. Znači, tu već imamo neke brojeve, imamo neke stvari koje ti ne mrziš toliko, to je bolja stvar. Međutim, kako idemo sad u te godine, je li, gde se približimo osamnaestoj, pa testosteron, pa to, i mene radi motori, automobili, evo, sve te stvari. Uporedo s time i računari, jer opet, tu se pojavljuju računari, imamo, sticajem okolnosti tih nekih godina, moja familija ima jednu malu štampariju, pa onda treba se napraviti priprema za štampu, pa onda Pentijum, jedinica, dvojka, pa Quark Express, sećam se, pa onda Corel, pa mislim ti sad znaš svoj program, malo ko ljudi se seća ovoga uopšte. Tek posle smo pričali “aha, Photoshop i to je standard Adobe”. I sad ja tu kao “okej, okej” i sad normalno, ono kako ti kažeš u tvojoj knjizi, fotokopirane knjige, dakle učimo, Kvarka, Express i to. I tu normalno otkrivam potpuno novi svet, ali s druge strane hormoni rade, razumeš, to dva točka i to. I moj otac to prepozna i seti se naravno dva rođaka iz Beograda koji su završili mašinstvo, daj da povedem te na večeru kod njih i odlazimo tako na večeru kod jednog od rođaka koji meni predstavlja mašinstvo na jedan način koji je onako prilično akademski, onako prilično ozbiljno s distance, i ja se toga bukvalno prepadnem. Međutim, na kraju razgovora, bilo ono zapeta, “Ima neki smer, čini mi se motorna vozila”, gde se ja palim. Znači tu dolazimo do trenutka kad ja kažem “šta. Ok, sad pričamo”. I tom trenutku testosteron je prevalio. Znači, više je bilo srce nego mozak i ja odlučim “ok”. Ipak, malo sam ja razmislio. Računari su nešto i kompjuter i to sve, što će biti deo svakako toga. A je da idemo ovamo jer pomisao da možda bi mogao jedan dan da budem nekakav inženjer koji bi radio neku test, probu nekog Porsche-a na nekom izolovanom sistemu, je bila previše dobro zvučala da bih mogao da se odbijam. Taj potencijal i tako dolazimo do mašinstva. 

Ivan Minić: I sad kako upisati. 

Lazar Kovačević: Da, tu je sad opet moj otac odigrao jednu ključnu stvar. On je, onaj, mene i mog cimera tada, mog najboljeg prijatelja s tog vremena, odrasti smo zajedno u školi, u klupi i sve, mi smo obojica upisali mašinstvo. Njegov otac je bio u našem gradu stručnjak kao osoba koja se bavila frigo, mehanikom, klima, rashladni uređaj, termotehnikom u suštini. I opet, jel on, kao neko ko je iz takve porodice, i od njega se očekivalo da nastavi tu tradiciju i on odlučio da upiše mašinstvo i termotehniku, inače najteže na mašinstvu, svaka čast. I naravno on kao mali je isto se igrao tuda i odrastao je sa tim i njemu je opet to bila strast, kada opet i oni bi u fazonu, vidi, ja to hoću, ja to hoću, ja i idemo zajedno. I otac je nama pripremio sve to dotle da nam i on poneo prijavu, nismo znali gde je fakultet. I dolazimo sad do tog prijavnog o kojem ti pričaš. E sad imamo tu jednu situaciju da to je ono već vreme, znaš, mašinski fakultet ima kapacitet za hiljadu studenta, a upiše ih 500 plafon, baš plafon, a i to 500 je upisalo jer znaš, mašina se…

Ivan Minić: Jer im je to bila treća opcija. 

Lazar Kovačević: Ali ne samo to, nego zapravo je bila opcija, ok, na FON u to vreme koji je postao baš ime prezime, ne mogu da upadnem jer je ogromna konkurencija. Ali na mašinac ću da upadnem, kapiram, sigurno, i ono ću samo se prebaciti. Evo, položiću matematiku i ne znam, možda neku mehaniku ili nešto što je to, mogu da prenesem tamo i samo ću drugu godinu nastaviti na FONu. To je bilo ideja mnogih, jel’. Čak i za elektrotehniku koji je bilo jako teško opisati, mašinistvo je, jedini razlog, ne znam da li je ovo poznata stvar, verovatno jeste, a meni je dalje fascinantno, zašto mašinski fakultet nije ekonomski, na primer, ta zgrada je ogromna, s ogromnim kapacitetima, znači to dolje ispod u našim podrumima, aero tunel i ne znam ni ja šta sve, to ne može se izmesti, ne znaš šta da radimo s tim. I onda je to jedini razlog, onolika velika zgrada, s tim kapacitetom i dalje ne opslužuje, nije upotpunjena trećinu. I sad dolazimo do toga da mašinac neće biti problem upisati i na sve to, na prijemnom ispitu je samo jedan predmet – matematika. Na jednog tehnici je bilo matematike i fizike, čini mi se, nagrađivani, isto, znači ovde je kao, okej, ovo je čak olakšavajuća okolnost, znači treba samo matematika. A u, hajmo sad, hajmo sad, jer opet 21 bod. Ne ovo, šta ćemo sad. Koliko se ja sećam u naše to vreme je bilo, 40 bodova je bilo maksimum, ja mislim, ko neko mogao da dobije iz srednje škole, a ukupno je 100 bodova. Znači, 60 bodova je taj ispit. Znači, imamo mi prostora za igru ovde, baš dobro, jel. Iako ne znamo, ali prostora imamo. I dolazimo u tu situaciju da, ok, sad ću ja da uradim opet šta bi lenj čovek uradio, ja ću da uzmem za maturu matematiku. E sad dolazimo do scene gde pokojni profesor Špirog Pejović, stara garda autoritet, muva se ne čuje. Svi smo mi tinejdžeri, svi smo mi opasni i to, muva se ne čuje, takav autoritet profesora. Obožavao sam ga. Bio je stručnjak, bio je žestok, pravi laf, sjajan je bio. Opet nisam se mnogo trudio oko toga jer sam znao šta treba da uradim da zadovoljim to što je trebalo za dvojku. Međutim, on postavlja pitanje “Ko od vas će uzeti matematiku za maturski ispit, neka ustane 3, 4 sad.” Ustaje 12 ljudi i trinaesto prase. Taj čovek, ja ga nisam nikada video da se nasmejao, tada se smejao minut. Minut se smejao i rekao je Kovaceviću “sjedi, sjedi, ne šalimo se, stvarno, vidi, si odličan”. Ja kažem “profesor, ja sam stvarno, ozbiljno, ja hoću”. “Jel tako.” “Dobro.” E sad onda odmah prelazim uz zonu ozbilje, pada mrak po učenici i to. Ok, i sad nalazimo, moji prijatelji i ja, hoćemo se zajedno spremamo da iskoristimo i to, nalazimo naravno onaj privatne časove jednog bivšeg građevinskog inženjera koji će nas pripremiti, imamo knjižicu, smo dobili, koja će biti otprilike zadaci, ajde da krenemo. I krenuli smo ozbiljno, znaš ono, nema spavanja, nema ničega, to je to, to je to što hoćemo. Jel hoćeš da budeš? Ovo ti je knjižica, ovo te dijeli od toga, to smo shvatili vrlo ozbiljno, i ja na kraju budem od nas, jel’ 500 prijavljenih, 55. Dakle, prilično sam dobro prošao i moj otac je tada spremio školarinu za jednu godinu, jer niko nije verovao da će ovo da se dogodi, da ću ja da upadnem na budžet, jel’. Iako je to mašinac koji prima 500 na budžet i ovih ostalih 500 na budžet, na mašinac niko ne ulazi u to vreme, bar niko nije ušao na samofinansiranje, svi su ušli na budžet. Međutim, on čovek nije verovao i kad se to desilo, on je zvao nas dvojicu i rekao je “Sjedite tu”, mi sad šta smo skrivali, al smo došli. Kaže “Evo je koverta, radite s njom što hoćete”. I tako je bilo. I tako dolazimo do tog mašinica. To je u suštini bilo puno otpora “Da li ću ja to moći.” sa svih strana. A on je…jer opet kad dolaziš iz malog mesta, kad si odrastao na Balkanu, generalno, očekuje se od tebe da se nema, da se nešto, da se padne godina. To je sramota, zauvijek će ti ljudi, evo ga onaj mali što je pao godinu. 

Ivan Minić: Jel se sećaš onda kad je pao godinu. 

Lazar Kovačević: Znaš, on ti od tad, ti to nije baš najbolje. Uglavnom, moj otac imao viziju. Ne, ne, ne, ne, baš me briga. Ovo ćeš ti da probaš. I tako i bi. 

Ivan Minić: Ja uvek u toj nekoj polu šali, ali uvek polu šala, volim da kažem postoje ti pravi inženjeri, a postoje i ovi ostali. I ono, mašinci su uvek pravi onaj primer šta je to pravi inženjer. On pravi nešto fizički, nekakav objekat koji se kreće. Hidraulika, pneumatika, motore, svašta nešto. 

Lazar Kovačević: Sve te teške stvari. 

Ivan Minić: Dok ono, softveraši mogu se igraju i nisu bitni ni resursi, ni ništa. Sad posebno nije bitno ništa jer kao svega ima u izobilju. I, okej, nisam studirao mašinstvo, ali to je negde bila projektovana trajektorija svih nas sa robotike. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

Ivan Minić: Ovaj, zamrzeli smo dosta nekih predmeta, pa nikad nismo upisali, velika većina nije upisala mašinstvo. Ali mašinstvo je meni bilo uvek beskrajno interesantno, zato što je ono, jedan od retkih fakulteta koji opisuje gotovo sve predmete i mašine sa kojima mi dolazimo u kontakt. Ok, sad sve više je elektronika ili tehnika ta koja opisuje, ali pre 30 godina, uglavnom su to bile stvari koje su negde projektovali neki mašinci. I bilo je važno da razumeš i, ne znam, mašinski materijali i sve ostalo, zato što treba da ih razumeš, jer si u kontaktu sa njima. Lepo je kad razumeš te stvari. Uz mašinstvo je fizika prvi put, u mom slučaju, počela da ima nekakav smisao da nečemu služi, da ne pričamo o nečemu apstraktnom, nego pričamo o nečemu što je meni pojmljivo, jer je iskustveno moguće doživeti ga. I zato mi je ono toliko lepo. Sa druge strane, još ono iz vremena naših roditelja, pa i do danas, važi za težak fakultet. I prilično old school fakultet u smislu tog nekog inženjerskog znanja koje, Ja se sećam, sad, koliko je to istina, ali ja se sećam da je u podrumu Mašinca postojao strug koji su proizvođači otkupili da bi ga stavili u muzej jer je bio jedini u ispravnom stanju, a star, ne znam, 120 godina. Doneli novo postrojenje celo, ali kao…ali ti kad nekom kreneš, pa to je strašno, pa to je…pa nije, strug se nije promenio 120 godina. U suštini. Promenile su se neke stvari da ti sad 

Lazar Kovačević: Oko stroja. 

Ivan Minić:  Kupiš onaj stoni jebi ga da se igraš u radionici a praviš šahovske figure. Ali u suštini, taj osnovni set mašina koja se koriste i način na koji se koriste i materijali se nije nešto drastično menjao. I dalje iste stvari sačinjavaju svet oko naša, sa još par nekih polimera i nekih takvih materijala. 

Lazar Kovačević: I ono, mala automatizacija tu i tamo i to je to. Kako je tebi bilo na mašincu. Koliko ti je to sve bilo interesantno, relevantno. Kakvi su bili profesori. Kakvo je bilo gradio. Koliko ti je bilo teško. 

Lazar Kovačević: Mnogo. Bilo mi je mnogo teško. I ja, opet, još jedna od tih stvari u životu koje dolaze i koje budu toliko teške i toliko te muče i toliko sve, ali znaš da moraš da ih uradiš, opet, znaš koliko sam puta pomislio da treba da batalim. Zaista, jer mnogo je bilo teško, ali mašinstvo ima sad nešto. Nije samo to mašinstvo, to su sve ove, sve one zgrade oko mašinstva isto. 

Ivan Minić: Tehnološki, ETF, građevina. 

Lazar Kovačević: Tim. Ti moraš da imaš tim. Ta tvoja grupa s kojom krećeš, to su tvoji saborci. Mi radimo zajedno, mi učimo zajedno, mi radimo grafičke radove, ne slučajno, zajedno. Jel. I to je ono što smo pričali, jel, inženjering, znaš, ti moraš da razgovaraš, pišeš i ponašaš se onako kao i ovi drugi, da bi oni tebe mogli odmah da skontaju šta ti pričaš i da bi mogao da nastaviš da radiš njima i obrnuto. I taj tim je nešto što završava mašinac. A čim ti želiš da se odvojiš i da, kao, “pa dobro, to ću ja sam”, svaka čast. Ok, ima ljudi koji to mogu, naravno. Ja nisam bio u kapacitet za to definitivno. I prvih tih godina je stvarno teško. I opet to ono što ti kažeš, ima puno te neke apstrakcije tu koje se uči, zašto. I sad pominješ fiziku. Znaš ono, sad idemo fizika, od toga počinjemo, prva godina, pa onda imamo, znaš, mašinogradnja, hidraulika, pneumatika, termodinamika. Znači on se pita “Zašto ja ovo, zašto ja rešavam ovaj apstraktni zadatak.” Zato što kada uđeš u svoj smjer i kada dođeš do toga da treba da napraviš neki zupčanik ili da treba napraviš neku pumpu ili nekakav drugi sklop, “A zato ovo ne može da prođe.” Na mašincu ja iskristališem ono što nisam mogao, ni u karateu u to vreme. Zašto mi onoliko drillujemo onu istu stvar, onaj udarac nogom, ono “my gerry” mora biti, zašto mi to radimo hiljadu puta. Zato što, kad ću ja to iskoristiti. Pa iskoristiš ga u ovoj kombinaciji kad se njegova ruka nađe ovde ti ovo stvoriš i onda to dolazi pravo u srce. E tako isto je bilo i za ovo. Znači, muka živa prvih godina, jer to je faktički nastavak gimnazije, samo tehničke, jel. Mi što smo došli iz bilo čega što nije bilo tehničko, mrzili smo vas sa velikom strašću, jer mi nismo znali uopšte da brzina nije put po vremenu, nego diferencijal. A vi ste svi znali, mnogo smo bili ljuti. 

Ivan Minić: Mi smo imali tri godine mehanike. 

Lazar Kovačević: Zato ja i kažem. Vi ste došli svi sa položenom mehanikom, sa položenim naučnom geometrijom, sa naučnom… 

Ivan Minić: Tri godine. 

Lazar Kovačević: Znači, ja sam to doživeo kao teško mučenje, jel. Jer bilo je vrlo onako kompaktno. A tu je sad, jel, prve dve godine stara garda profesora, koji zapravo su i očekivali više ljude koji su prošli tehničke škole, a ne nas gimnazijalce što smo došli tu kao da uzmemo nekakav trofej, da smo završili neke teške fakultete. To se osećalo u vazduhu. Mislim, imao sam uvek respekt za to. I sad te prve dve godine, opet naša generacija, ja sam prvi put kompjuter smeo da koristim za grafički rad, za neki crtež koji pravim, u trećoj godini. A u prve dve godine, u drugoj godini imaš rad, svaka to bi je jedno A2, A1, veličinu papira i to je projekat. 

Znači, pumpa obično neka bude ili presa. Ja sam dobio presu. I sad treba napraviti presu iz nekog projekcija izvučeš par detalja, ovo ono, i onda doneseš asistentu, a on ima baš loš dan, nas ima 300, i on zna da od nas 300 7 će da dođe do treće godine, i on uzme ovako hemijsku i ovako povuče x hemijskom. I onda ti dođeš kući i razmišljaš dal prvo da plačem ili da radim, ili da radim, pa ću posle plakat, zato što ću da radim sad ovo ponovno iz početka. Pa smo onda, od prethodnih generacija, učili, znaš, ono žilet, pošto je papir i to, pa grebeš, pa ono i to je, mislim, i vi ste imali to u školi, znaš, učite mu pričaš. 

Ivan Minić: A znaš da na kamenom možeš da skineš, šta mogu da skinem. Da, da, da. Kao možeš da oljuštiš i to se posle fino skine i ne vidi se. Šta može da se skine. 

Lazar Kovačević: A sad, znaš, posle četiri rada da si uradio od nule, evo. 

Ivan Minić: No, da, da. Mislim, i taj ceo moment gde je ono, znaš, na našem smeru imaš kompjutersko konstruiranje, imaš KED u trećoj i četvrtoj godini. Prvo i drugo crtaš rapidografima. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

Ivan Minić: I to je to. I pri tom, mislim, i gomila tih stvari koju smo radili je bila čist waste of time. Ali nije.

Lazar Kovačević: Ali nije. A to je ono što jedan mlad čovek ne može da razume. Mora da se prođe, mora, kako kaže jedan naš crnogorski pisac, kaže, mora malo da se ima rđe životne. Da bi čovek zaista mogao da razume šta se događa sad, jel. I zašto se moralo se dogoditi tada. I sad, jel te prvi dve godine su bili vrlo arhaične, da kažemo, što ti kažeš, ali ajde taj rapidograf, sad kad se ga spomenuo, vraća traume, nazad. Ti prvo nacrtaš u tehničkoj olovci sve. Pa zašto si mi onda hemijskom, majko mu, prekrižio. Si mogao da mi olovkom i ti prekrižiš pa da ja to izbrišem, pa i onda rapidograf na kraju, jel’ a da ne pričane bi ljudi koji sačekaju da uradiš, rapidograf, pa ti onda udare hemijskom. Uglavnom i to je neka škola, jel’ i to je neka škola da mora naučiti ono, nepravda postoji. I sad na fakultetu prvi put, opet kao, znaš, ti ne moraš tu da budeš. u osnovnoj školi ti mora budeš. Znači, to je zakon, ti mora da budeš tu, ali ti ovde ne moraš da budeš. I ako ti želiš da prođeš do onog tamo izlaza, ti ćeš morati da istrpiš razne vrste nepravde. Sada, što sam stariji, sve mi je lakše zbog toga što sam prošao. Međutim, u trećoj godini se događa za mene potpuno druga, ono, potpuna promena, šok, da kažem. Ulazim u smer i odjednom više nema učenja. Idemo ka laboratoriji. Mašinski fakultet dan danas radi ateste za sva vozila koja ulaze u zemlju. Znači svaki put kada neki proizvođač napravi, recimo, novi Volkswagen model X šta god, prvi mora da dođe na Mašinski fakultet da oni urade ateste. I sad u laboratorije, i mi idemo tamo da radimo vežbe, meni bala curi na putu do tamo. Onaj pokazuje onaj menjač od Fiće, ja se tresem od radosti. Tad više nema učenja. Ima samo ono, bukvalno kao da sam na nekoj teškoj drogi od koje imam veliku zavisnost i svaki put kad ubrizgam u sebe, kad vidim. Na mašinskom postoji nešto što je Audi, neko terensko vozilo gde imam ono kako izgledaju deferencijali, pogone, sve točkove i to. To nije Audi. To je ono iz onog vremena prije Audi, a kad su gledali četiri firme pa su zato četiri prstima, to vozilo, s amortizerima koji nisu bili spiralni, to mislim, vidiš sad ono, to je toliko bilo sjajno da za sve te, imam iz svih stručnih predmeta sve desetke, ali ne znam što sam hteo. Zaista. A fizika je zadnji ispit koji sam pohađao. Fizika iz prve godine, prva semestra, prve dva semestra prve godine, na mašinicu tako je ono, jednom vreme je bilo da je moglo kao napišeš molbu, da oni puste da to nešto malo se prenese, pa posle to riješiš. Pet puta sam je pisao, peta godina zadnji ispit mi je bio fizika. Toliko sam bio ljut na tu fiziku i to, a sam shvatio još jedna prepreka koja je morala da se pređe i to je to. I sad tu u toj trećoj godini dolazimo do kompjuterske grafike, dolazimo ponovo do programiranja, do ITA i do tih stvari koje su sastane dio mašinca sada, da, nisu bile možda do, ne do tada, ali recimo do 90-ih, mehanički satovi su bili stvar, a onda su se pojavili digitalni kvarc i tako to. I sad dolazimo do situacije da ja sam u momentu kada mašinski fakultet, naš, vrši tu tranziciju, sve više i više ka digitalno, sve više i više menjamo, je li onaj karburator koji ima o stotinu tih malih rupa i membrana, koje ono pogrešno ih pogledaš, one se preko prcnu i nema, više ne radi, Jel pa onda produvava i to, odjednom imamo jednu ovako malu kaseticu sa četiri kabla odatle i to radi sve to. Ona razvodna kapa, ništa, ne postoji, samo žica i taj kompjuter koji to radi. I onda ja sad ponovo tu, aha, može. I šta mi se dešava, ono, fun fact. Ne znam li si ti sećaš programskog jezika zvani Fortran. 

Ivan Minić: Naravno. 

Lazar Kovačević: Ja sad kažem, ne znam da znaš, ali prilično sam siguran da onaj jako, jako mali promil slušalaca i ljudi će znati šta je to. Fortran 77 je programski jezik koji smo mi koristili tada za rad, to čak nije ni prva verzija Fortrana, nego to je verzija iz 77. godine, a ja to radim u 2000. nekoj, i to je programski jezik koji smo koristili za osnove programiranja, koje su nam bile potrebne, normalno, malo je sad, treba da se programiraju te mašine, ti strugovi, to o čemu ti pričaš. I ne samo to, nego sad pričamo o CAD-u, sad pričamo o grafici i sad moramo da naučimo kako to funkcioniše. Ja sećam, imao sam iz mašinogradnje, treća godina, predmet, znaš i sam vrlo, vrlo bitan za jedan konstruktorski smer, kao što je smer motorna vozila. Znači, mi smo manje išli fluidi i to, ali mnogo više taj konstrukcioni dio, što je zapravo lakše. Ljudi koji su prošli termotehnike i takve neke smerove, oni su imali mnogo više termodinamike, mnogo više tih apstraktnih stvari. Ovo je bilo stvarno opipljivo, znači toko milimetara sa ovoliko mikrona, zazor, preklop, super. I onda, znači, dolazimo sad u tu situaciju da ja treba da napišem taj grafički rad koji je kalkulacija, čista matematika. Znaš ono, imaš deset nekih tabela, dobiješ dve vrednosti na početku, prolaziš kroz te tabele, na kraju dobiješ jedan broj. 

Ivan Minić: Numerička matematika, najgora stvar na svetu, neko ne objasni čemu služi. 

Lazar Kovačević: Treba napraviti neki komad, to ti je zadatak. I sad taj neki rezervni deo treba da ga nekako, taj konkretno zadatak je bio, dobiješ tipa šipku. I sad treba, hoćemo strug, hoćemo glodalicu, gde ćemo, šta ćemo, kojim sve procesima ćemo da dođemo do tog rezultata. E sad, prateći deo toga je ta matematika koja tu stoji, koliko tu nešto treba, šta da se uradi. Ok. Ja sad gledam to i to ovako izgleda. Tri nedelje, otprilike, tri sedmice, treba da ti to odradiš. Da uzmeš ta broj od profesora i da je toliko matematike tu da ti ispišeš kako si došao do tog jednog broja na kraju i od prilike treba dve, tri nedelje to uradiš. I onda doneseš tamo i on ti kaže nemoguće. Ovaj broj od ova dva ne može da izađe. Jednostavno ne može, ponovno. I onda tebi treba opet dve tri nedelje. Sad ja ovako kao razmišljam. Imam se od ovaj neki novi alat koji ranije nisam imao. Ja sam programirao nešto malo u srednjoj školi u Paskalu, a onda, znaš, testosteron i to, pa sam otišao ovamo. Međutim, sad je opet tu programiranje kao jedan alat koji ja, kao lijen čovek, mogu da iskoristim. Ja sad razmišljam dobro. Meni će otprilike trebati jedno četiri nedelje. Da ja isprogramiram program koji će unijeti ta dva broja, da ja prepišem sve tabele u program, da on prođe kroz to sve, da to ja istestiram, to radi, treba mi je četiri nedelje. I sad imam rizik. Možda ću iz prve dobiti rezultat, onda sam izgubio nekoliko nedelja bez veze, ali možda neću. E ako se dogodi ta situacija da ja dođem kod profesora i kažem “ovo ne može”, onda ja samo ukucam ono dva ono njegova nova broja koja ti da, jel’ i meni i on ispiše sve to, ja prebacim u Word i sljedeće nedelje možda odmah donosim. Ja rekoh ajde rizikovaćemo. To ćemo da radimo. Ja to napravim. Ja naravno dobijem iz prve dobar rezultat, “Džaba ste krečili”, ali sam onda ostao s sljedećim generacijama koji nisu bili toliko srećni. I tu ja opet dolazim u jedan moment, “Hm”. Znači sad imam ovde jednu stvar koju sam ja uradio potpuno sam, je li. Za razliku od ovoga koju smo pričali prije, team. To zvuči u tom trenutku jako primamljivo za dalje, jel’ I od tog trenutka ja zapravo uviđam Znaš, godinama si već tu, četvrta godina, peta godina, to su godine. I ti uviđaš, uf, tu postoje neke stvari tipa premet organizacija rada, jel’, sociologija, to mi je bio najteži premet, jel’ gde treba se naučiti na pamet nešto, znaš. Gde shvatam, ok, sad sam već u nekoj fazi gde ja moram da odradim određene stvari koje mi zaista ne zna, opet vraćam se u školu, jel’. da moram da odradim te stvari da bi ja završio, da bi uzeo to diplomu, a zapravo kad to se dogodi, šta je moja perspektiva. Zastava Kragujevac, ako stvarno želim da testiram nekakav automobil, ali Zastava Kragujevac opet, mislim, nema to više testiranja. Jugo je razvijen, pa je razvijen i sad ga samo sklapamo, je li. 

Ivan Minić: Loš. 

Lazar Kovačević: Da ne idem u te detalje, je li. Ali šta ja, ja nešto nisam siguran da je taj Porsche igde blizu. I kao introvert kontam jednu stvar. Nikad nećeš raditi sam. Jer tebi treba ono ogroman suport ispred i iza te male stvari koju ti radiš. Neću ja sam nikad napraviti viljuškara, nego ću ja napraviti viljušku od viljuškara. I onda s jedne strane stoji to, a s druge strane stoji “uh, ja napravih ono sam”. I tu kreću muke. Muke. I onda, jel, dolazimo do toga da peta godina apsolvirao sam, neću nikog da vidim nekoliko meseci, kakva greška. Kakva greška u koracima. Šta se događa, odlazi tim, ostanem sam. Bilo mi je super, nekoliko godina, i stvarno mi je bilo super taj period, dolazimo sad pričom do jedne od sljedećih stvari kojima sam se intenzivno bavio, a to jesu bili motorcikle, dvotočkaši. To je period gde sam ja odlučio da naučim sve što može od tome da se nauči, koji je, moji su uslovi u tom trenutku dozvoljavali. I ja tada malo se osvrćem na fakulteti, ja sam kao apsolvirao, sad imam samo lagano da polažem ispite, ali sad ću ja malo napraviti pauzu i sad ću ja malo više se posvetiti ovom. I sad ja u tom trenutku odlučujem da naučim zapravo da vozim motor, posle toliko godina vozim motor, da naučim na nivou “okej, želim da odem na stazu i želim da vidim te limite, te sile, kako to, šta, i na tom putu u Srbiji u to vreme ne može. Prosto ne može. Nemamo opciju da neko dođe i plati termin i da vozi po stazi. Jedino što možeš da rešiš je da se prijaviš, tada je bio motosavez.rs, čini mi se, odeš tamo, napraviš licencu, odeš na ljekarski i da se takmičiš. “Ja rekoh, ljudi, neću da se takmičim, oću da učim.” Oni su rekli “Vidi, sine, ti se ovde upiši i otiđi na ljekarski tom i donesi, p posle šta radiš, to me ne zanima.” I tako i bi. I onda ja, opet, kopirane knjige, tada već prvi piratizovani DVD-evi, nekih tutorijala, kako se vozi na stazi, šta kako to, dva točka i sve. 

I ja ulazim baš opsesivno, duboko u tim godinama. I zajedno sa, jel’ bio sam član tada bjbikers.com.rs, takođe, foruma, jedan od, da kažem, ranih članova, od samog početka sam tu, sa tim ljudima, i na kraju otuda i Mirko, jel’, sa tim ljudima sam proveo mnogo dobrog vremena, oni su onaj…mnogi ljudi od Atlas, svi ljudi su tu zato što to vole. Niko nije tu zato što to mora. I onda to je potpuno drugačija atmosfera. I sad da skratim tu priču, dobar deo ekipe tu je bio u fazonu “ajde mi napravimo ovo, da bude jedna akcija, znači da pomognemo ljudima koji voze motore na razne moguće načine” i ja sam samo bio jedan piece of the puzzle te priče gde sam ja uz pomoć te ekipe imao priliku da proputujem Srbiju, i da organizujem, da uz njihovu organizaciju odradim puno kurseva bezbjedne vožnje, koje je bila, target je bio vožnja na ulici, ali i u isto vreme za ljude koji bi željeli da možda nekad probaju nešto na stazi, kako to izgleda. I imali smo nekakav, takav sistem rada da bismo, je li, uz pomoć raznih prijatelja, neko obezbjedi, jel, neki teren, poligon gde možemo da imamo neki, da kažemo, praktični dio, neko nam obezbedi učionicu, da bismo mogli da imamo jedan teoretski dio i onda bismo imali dva dana, ne znam, četiri, pet sati teorije, četiri, pet sati vožnje i tako bismo se jako lepo družili, učili i to je onako vrlo, vrlo, vrlo lep deo mog života koji pamtim, vrlo ga se rado sećam i to, ali onda on otključao nešto novo u meni, a to je “okej, desnilo mi se da sam naučio nešto, ali bih hteo nekom da ispričam o tome nešto”. Znači, ja sam sad toliko opsesivno ušao u to i sve je to dobro i ja sam sad to probao i ono, imao sam pad na trci koji je završio na dnevniku. E sad, znaš i sam, kako je teško skrenuti pažnju roditelju da ne pogleda dnevnik. Iako sam ja tu, ali ja tu otkrivam, znači, otišao si sad do tih dubina, proveo si godine tu, ali šta sad. Šta ćemo sad s tim. Mislim, iskusio sam to, ali ogromna želja da to podelim. I onda shvatim da postoje neki ljudi, jel, u nekom ćošku negde, koji bi želi to stvarno da čuju, ali se stide da pitaju, znaš, i to, i onda shvatam, ok, ja želim da bude mentor, jel. I tu prvi put osećam šta znači biti mentor nekome ko dođe i kaže “ja ne znam i bojim se, ali želim”. I da ja mogu da u toj situaciji, u toj osobi, pomognem da prebrodi prvo strah, jasno, jednim sistematskim disciplinom, načinom kako da dođemo dotle, lagano, i da onda ta osoba može da prvo to iskusi, što mi svi želimo da iskusimo, i onda posle da takođe i takođe kaže “Ali vidi, mnogo mi je značilo ovo što sam…Ja sam mislio da ovo nikad neću moći. Sad ne radi svome, i to se otključava u meni neke potpuno nove stvari koje se dešavaju sad i koje me sad prate dalje u životu.

Ivan Minić:  Kako si završio faks. 

Lazar Kovačević: Jedva. Jedva je pravi odgovor. Završio sam ga tako što sam shvatio…glupo bi bilo da ovo sad, kad smo došli ovde, ne završim…Ono, da ne uzmem tu neku diplomu, jer Kada si mnogo glasan, znaš, kada si, što bi moji rekli, laprdalo, onda je mnogo dobro ako imaš nekakvu vrstu pokrića. Dolazimo iz Balkana gde će uvek da ti se nađe da ti nemaš dovoljno pokrića za to, ali oni koji su najglasniji, koji traže neko pokriće, obično im začepiš usta s nekakvim akademskim papirom. Mene to nije zanimalo, ali sam to završio za druge. I to je greška. Trebao sam uopšte sa ne mučim s tim, izvukao sam odakle ono što me zanimao, trebao sam da nastajem dalje. I, jel, studirao sam devet godina i to devet godina samo zato što sam mom profesoru Vasiću, jel, koji je bio profesor na mom diplomskom, ja sam ga zamolio, profesora, ako ikako možemo da odradimo ovo u ovoj godini, jer pred krajem godine sam tražio termin za diplomski, da ne uđem u sledeću, ne bude deset. I čovek mi učini, ja diplomiram 28. decembra. Tako da sam studirao devet, zvanično ja se izvinjavam. Jedva.

ŠTA POSLE STUDIJA

Ivan Minić: Okej, i sve ovo su sad neke stvari koje su tebe zanimale, kojima si se bavio, ali nema baš nešto, mnogo posla tu. 

Lazar Kovačević: Nema tu nikakvog posla. I sad dolazimo do toga da, jel, u to vreme još mi nije bio tast, ali sad mi je tast, čovek me pita potpuno legitimno pitanje. Kaže, “slušaj, mali, jel možeš ti da zaradiš sto eura.” Potpuno je čovek bio u pravu, jel, jer to je sad sve bilo trošenje, jel, roditeljskih resursa na ono što je meni bilo realno zabava. Moj otac je umro kad sam ja…bio je druga godina fakulteta i on je učinio najvažniju stvar, to da ja tu dođem i ostanem, a majka je bila tu da ja to završim. I sad, znaš, kad sam završio, ja shvatam ok, nema više igre sad. Sad moram sve to što je uloženo u mene, ja sad to moram da nekako vratim. E, tu dolazimo do onoga, jel’ s početka pričaj problemi sa autoritetima i to, višak ideja, jel’, vječiti i previše energije, previše ti mali talasaš. Mi smo ovde da nešto prebacujemo s ove strane na ovo i to je naš biznis. Možeš ti molim te da prebacuješ sve svoje i da nešto ne talasaš mnogo. I tu dolazimo u situaciju na što ono, tražimo posao, pa radimo posao, pa to. I ništa, ja se zapošljavam kao mašinski inženjer. Radio sam svašta, bio sam inženjer na gradilištu, evo, i tu sam bio. I sad u to vreme bilo mi mnogo teško. Bilo mi mnogo teško jer znaš, ti si jedan broj u toj nekoj firmi, radimo to kako radimo, nije uopšte bitno šta ti misliš, šta ti vidiš. I to je bitno da se to odradi ovako, da bi na kraju taj rezultat bio očekivan. I jako je teško sad naći, kao mašinac na Balkanu, gde je industrija nam je u to vreme stvarno bila na jako niskom nivou, bilo je teško naći mesto gde ti možeš da dođeš, da će neko stvarno kaže “vidi, lupam, nemamo dovoljno ljudi ili nemamo dovoljno resursa, moramo da mislimo”. I što uvek je bilo samo “treba neko da radi, ne treba da misliš”. Bolelo me to. I zbog tog bola opet ja se vraćam na ono što mi se desilo sa onim Fortranom 77. I vraćam se na to, pa dobro, ali ja mogu da zaradim 100 eur tako što ću ja da uzmem da radim nešto, volim, da programiram i da napravim nekakav sajt i neko će me platiti za taj sajt i ne treba mi ni tim, ni firma, ni niko, ni ništa i sad ja tu počinjem ono, jel, kako to već ide sa WordPressom i sa tim stvarima i zarazim se zauvek za to.

Ivan Minić: Pogreši čovek. 

Lazar Kovačević: Pogreši čovek, mnogo puta više. 

Ivan Minić: Tvoj background koji si dobio fakultetom i svim tim stvarima koje si naučio, koje ti možda ne trebaju, ali nije loše što ih znaš. Ja stalno to ponavljam, kao “je li mi trebalo to što sam učio.” Pa nije mi trebalo, ali jebi ga nekad ume da bude korisno. Najčudnijim situacijama ume da bude korisno. Jer možda ne umeš da izračunaš više, nemaš formule, ali kad pogledaš kažeš “ne može ovo da drži ono”. I imaš ono neki educated guess zašto si to rekao. To je onako mnogo dobra polazna osnova, ali tu postoji jedan vrlo realan problem. A to je ti, ti si u tom trenutku odrastao čovek, a time se igraju deca. Koja imaju 10, 12, 15 godina manje od tebe. I kojima je to na neki način prirodno okruženje i oni nemaju ni to, ni taj fundus resursa koji si ti pokupio uz put, ali nemaju ni opterećenje tih resursa. A oni ne znaju da to treba ovako, pa ga naprave. I to u principu radi. A ti znaš da ne treba da se radi tako, pa ne možeš ni da ga napraviš, da ga skarabudžiš jer znaš da će da bude problem. Kako si ti sada, po prvi put u životu, zapravo, potpuno samostalno učio nešto gde i tada, tek danas, resursa zapravo ima u izobilju. Što zvuči divno, ali ujedno i problem. To je zapravo problem. Kada ih ima previše. 

Lazar Kovačević: Da. I sad, i tada i sada, krenuću od kraja, i tada i sada čoveku je potreban mentor. Tada sam ja, prije nego što sam imao stvarno sreću da imam svog mentora, a prije nego što sam došao do mentora, prvo sam imao tu o tvrdoglavost, konjoglavost, da ja to mogu i da ja to hoću. I po svaku cilju to hoću. I sad, po svaku cenu to znači, ja radim od sedam do sedam na gradilištu, dođem prljav od kamiona, od ovoga do onoga i ne, ne, ja ću sad da sam vidim, ja to hoću. U tom trenutku, to što ja hoću, bude primjećeno. Od strane familije, prijatelja i tako to. Budala, budala, glupira se, pusti njega, radi kao inženjer, idemo na kafu da iskuliramo. Međutim, ovaj moj dragi prijatelj, tada mentor, danas dalje prijatelj, mentor, jednom mentor, mentor zauvek, kaže “ti se ložiš na iste stvari na koje se ja ložim, pa ja mogu ti pokažem nešto ako hoćeš”. I tako krene, jedna stvar je vodila drugu i događa se sledeća katastrofa. U svakom slučaju, ja sam imao luksuz da imam mentora, a u isto vreme sam imao sreću da u to vreme je postojao, postoji i dan-danas, ali u to vreme je bilo, da kažem, to aktivno, jedna web stranica koja se zvala ftw.rs, koja je, gde si ti objavljivao svoje priče, koje nisu bile samo tvoje priče, nego su bile tvoji doživljaji nekih stvari u tvom životu, koji su mene strašno motivisali. Strašno su me motivisali. I sad, to je bilo također to vreme gde ja sad, znači, imam to da čitam. Kejsi Najstat postaje nešto, sa njegovom motivacijom da se sve može i to, iako te niko ne razume i tako da. Imam sreću da poznaju našeg zajedničkog prijatelja Miloša, preko Twittera, gde smo mi pasionirani, napredni korisnici svega mobilnog, mobilnih uređaja, bilo kojih vrsta. Ja već odlučujem, znači imam, s jedne strane imam jako veliku tu želju, koja je, da kažemo, dodatno ojačana tim izvorima motivacije koje nalazim od tebe, od tvojih pisanja i istovremeno LKC United-a, mentor koji mi daje, koji me poznaje, čovek je moj prijatelj, stariji je je malo od mene, i on mene pozna kao čoveka i zna tačno kako da me hrani, da me održi zapaljeno kroz jako teške stvari koje dolaze. Čovek je jedan od…Igor ja ga pozdravljam ovom prilikom, čovek je jedan najveći stručnjak možda na Balkanu, u toj sferi developmenta. On je stvarno puno, puno, puno učinio da ja ostanem tu, ne samo da vidim, nego i da ostanem. E onda se događa stvar da ja kažem “okej, meni ne treba puno, jer ja sam još mlad, to su još dvadesete”, Iako, posle devet godina studiranja nisu baš rane dvadesete, ali to su i dalje dvadesete i ja se dalje osećam mlad. Ja kažem pa, pa šta meni treba. Par stotina evra mi treba. Pa mislim, napraviću ono godišnje, ne znam, nekoliko nekakvih sajtova, pri tom u to vreme u Crnoj Gori što uvek, znaš ono, sad svaki mali apartman ima četiri načina kako da ga komuniciraš, ono, sajt, booking, Airbnb, tada nije bilo ništa od toga. Ali razmišljam, ok, evo prilike, ja ću sad da to radim i u jednom momentu kažem, ok, dajem otkaz. Moja tada devojka, danas žena, mi je uopšte to, da kažem, lepo prihvatila, niti sam ja dobro prošao tih dana, ali razumela me, shvatila je da to nešto ja moram da uradim i to je to. Sećam se kada sam dao otkaz čovek koji je, koji je ovaj, bio moj direktor tada, kaže “Pa ja tebe čekam već neko vreme. Neko vreme ja čekam da ti dođeš sa ovim.” Mislim, šta, šta si ti do sad čekao, kaže. Kaže “Momak, ja tebe vidim, vidim sebe u tebi. I ja ću ti biti prvi klijent šta god da radiš. Uopšte ne znam šta će da, ali ja sam ti prvi klijent.” I to mi je puno pomoglo. To je bio dvočasovni očinski razgovor. Znaš, kako bi ti otac držao govor, tako mi je taj čovek držao govor. I to mi daje još dodatno vjetar u leđa. I onda se desi jedan momenat da ja u jednoj poseti majci u Beogradu sa Milošem idem na kafu i dođe momak koji se zove Ivan Minić, koji mi je u tom trenutku video moju nevolju i sve te da kažeš stvari, što ti kažeš “Ej, jebi ga, otišao”, znaš. I u tom trenutku sećam se onaj, imao sam za tebe nekoliko jako glupih pitanja. A ti me gledaš i kao, pitanja su mnogo glupa, ne govoriš ti ništa, ali si bio za ono, vidi ga, gori. Pa daj da mu damo malo neka leti. I ona si mi dao, jel, nekoliko jako, jako konkretnih savjeta koji su me, s jedne strane, kao i uvjek s tobom, jel, umire te, ali, znaš, ono, nema spavanja nekoliko dana, i to mi je, sad taj splet okolnosti čini to da ja kažem “okej, ja sad u svojoj kući u Herceg Novom, u svojom poslovnom prostoru otvaram jednu malu agenciju koja će da se bavi, recimo, digitalnim identitetom”, evo, jer u to vreme ja sam znao ko mi je ciljna grupa, ciljna grupa su mi hoteli, moteli, turizam, evo, u Crnoj Gori, da uradimo, znači, sve što može da se uradi da te stvari koje nisu tada bile još uvek digitalne, postanu digitalne, da ljudi mogu da kroz website ili na nekim drugim načinima komuniciraju s tim kompanijama. I tako ja počinjem jedan put malog preduzetnika, jel. I to je bukvalno najsrećnije vreme u mojom životu, jer je to bilo malo, pa onda i sve je da izgori, neko se neće sekirati, a tada sam recimo radio po 16 sati dnevno, ne znam što sam morao, što sam samo to sam mogao da radim. Uživao sam. I to je ujedno, jel’ i period kada se rodila moja ćerka, to takođe, jel’ u čoveku napravi jedan veliki udar, jel’ i natera te da, onako što kao muškarci, jel’ natera te da malo ozbiljnije shvatiš i sebe i život, jel’ i onda odatle krećemo. 

Ivan Minić: Ja mislim da je mnogo važno za svakog ko uopšte razmišlja o nečemu takvom, da nađe neku količinu obaveza koja će ga terati prvo da radi, da ima obaveze, odgovornosti, sve ostalo, da ima prihod neki, pa kakav god, ali 100 eura koje sam zaradi su najvrednijih 100 eura na svetu. A drugo je da imaš stvari koje će te terati da učiš nešto novo, jer će nekome trebati nešto što do tog trenutka nisi imao i ti radiš ovih pet stvari, ali radiš torte žute, ali nekom treba crvena, jebi ga, naučićeš da napraviš crvenu i to je to. I da je to u suštini jako važno, a da u startu je vrlo teško i retko da ti to posla imaš toliko da ne možeš da učiš. Ali ovo ti na neki način usmerava kako učiš. Pa će ti klijentu isporučiti nešto, a ti ćeš u svom u svom ćošku da napraviš još četiri varijante toga, jer ti znaš da bi to možda moglo da bude bolje i vežbaćeš, probaćeš i možda ćeš u tom periodu i klijentima davati više nego što zaslužuju, davaćeš im novo i ako nisu platili jer eto imaš ideju i super je i znači ti za taj portfolio da imaš to možda novo i ali da suština zapravo jeste u tome da za veliku većinu tih stvari, ok, da bi mogao da ih radiš, moraš da prebaciš taj minimalni threshhold, da si u stanju da isporučiš minimum kvaliteta, a da nakon toga ostaje samo da mnogo, mnogo, mnogo puta iteriraš i radiš i kroz to širiš stvar. Super je i ako imaš neku ideju koja je veća od toga, pa sad ti kažeš “dobro, radim sajtove, a sad ću ja napraviti svoj booking sistem”. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

Ivan Minić: Ali ne mora. Može i da krene od toga, pa da se lagano razvija, pa shvatiš da im treba, ne znam, ko će da im dizajnera jelovnike, pa ili ti razviješ sebi rešenje za to, template je šta godi, ili uzmeš dizajnera koji će time da se bavi, ali ono, ako ulaziš u uslužnu delatnost, što je najgora stvar na svetu, pratiš nekako heartbeat tih ljudi sa kojima radiš, šta je njima potrebno, kako ti njih možeš da rasteretiš, jer i oni, kao i svi drugi koji se nečim bave, u suštini samo žele da se bave svojim poslom. I da ne razmišljaju ni o čemu od tih stvari što im je nametnuto da moraju da radi. 

Lazar Kovačević: Sad to i dolazi kod tebe, jel’. 

Ivan Minić: E sad…To sa druge strane obično znači, pa i danas, a mogu da zamislim pre deset godina u manje mesto, ti si onaj s kompjuterom, i za kompjutere. To znači da ti instaliraš Windowse, razvlačiš mreže, nameštaš wirelesse, skidaš viruse i sve ostalo što u suštini i nije ono zašto si se ti… 

Lazar Kovačević: Ni blizu. 

Ivan Minić: Nisi tako zamišljao život, ali neko mora i nema ko drugi, i ako neko to ne uradi, oni ne mogu da rade svoj posao. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

PRVI PREDUZETNIČKI PODUHVAT

Ivan Minić: Kako je izgledalo razvijanje tvog preduzetničkog poduhvata. 

Lazar Kovačević: Vrlo si ga dobro već opisao. Znači, bilo je ono puno stvari, a vi ste bješe, vi programirate.

Ivan Minić: Za kompjutere. 

Lazar Kovačević: A meni telefon ovde izbacuje nešto, pa on mi poručuje. Pa ako vi možete da mi to, da mi ovo ne poručuje više. I sad, bilo je tu svega. Ali vrlo brzo čovek shvata, jeste, jeste, ja sam se osamostalio, jeste, ja sam sad super i to, ali ne možeš sam. Ti ne možeš sam. I ja opet, jel, odmah, odmah shvatam da mi treba pomoć. I tu normalno od samog početka, samnom je moj dragi prijatelj Boris, koji je ovaj moj, ono, komšija živi dvesta metara od mene, jel, zajedno smo išli u školu, na studiji smo se tu rastali, on je otišao ipak da studira elektrotehničku školu, da bude programer, a ja sam otišao na mašinstvo, jelte jer testosteron i to, ali opet nekako se jel tu naš život sastavlja, rastavlja, on je sastavljao stalno, jel. I ja kažem “Ok, ajde bre, da radimo mi ovo, ajde”. I on čovek imao tu mnogo više iskustva od mene, imao je mnogo više iskustva takođe u radu sa, znaš ono, servis računara, razvlačimo mreže, evo i tako što ti kažeš. Sve što je treba jednom malom mjestu, a da ima veze sa bilo čim što… 

Ivan Minić: One stop shop. 

Lazar Kovačević: Znaš ono, za šteker ću da zovem električara, ali i za prekidač, a za sve ostalo gde ima još neka lampica, to su ova dva, oni su kao nekakvi i za kompjutere. I tako i bi. I sad tu čovek na malu stvar nauči mnogo velike lekcije, tipa Kako ja da ubedim tebe da tebi treba čoveče web sajt u 21. veku, ako hoćeš da ti dođu u tvoje apartmane, pa nećeš da čekaš ispred autobusa sa kartonom za uvek, to nije održivo, jel. Znači moram naučiti da prodam nešto. A kako ja da prodam, introvert. Ja sam otišao vamo da ne bi pričao ni sa kim, jel. Ja sam otišao u programiranje mašina, sve što znam da su tu nekakve mašine, kompjuter, da…moraš, jer opet što ti kažeš, natjera te kad ti već sad to oćeš. Znaš, mali sto eura, stalno mi je moj tast, mi se vraća u glavi svaki put kad takvo nešto dođe. I opslužujem zahteve tržišta. I posle određenog vremena shvatam da zahtevi tržišta nisu ono što sam ja pod jedan zamišljao, a uporedo s tim kako rasteš jer si primoran, taj čovek kod kojeg sam ja radio kao mašinski inženjer, on mi je tada rekao, “Mali, sad kad kreneš, nikad da nisam čuo da si odbio posao. Sve što mora da se uradi, može da se nauči. Problem je da dobiješ posao i posle da ga naplatiš. A da se uradi posao, pa vidi ti prvi put to ne znaš, pa dobro. Eto, taj prvi put ćeš da nađeš nekog ko zna, pa ćeš njega da platiš, pa možda ćeš u minus malo da odeš, ali si ti taj posao završio. Tu ćeš nešto naučiti, nakon tri puta ti to znaš da radiš sam.” I to je, jel, meni ostalo tu, naravno, kao i svim ljudima koji uđu u to. Moraš. Nema izbora. I u jednom trenutku primećujem da mi postaje dosadno. U kom smislu. Novi posao, vrlo mi je bilo lako da te ubedim, jer sam, već znam šta ti kažem, vrlo mi je bilo lako da odradim to što tebi treba, kolko god to zvučalo vrlo custom. Jel. Jer, been there, done that. Sad naplatu nisam siguran, sam nikad ovaj, naravno što u ovim prostorima to se nikad ne savlada. Ali hoću da kažem, vrlo brzo dolazim ja do granica učenja. I to žulja. I to sad žulja. 

Ivan Minić: Dobro, imaš situaciju da to što radiš, ti je u nekom trenutku bilo prilika da učiš stvari, ali u jednom trenutku ti postaje sidro, zato što nema ničeg novog i nema ničeg kompleksnijeg od onoga što si već video. Što može da bude okej, da servisira neku platicu, porodicu, par ljudi, šta god, ali nećeš nikad naučiti ono što želiš i nikad nećeš praviti ono što želiš, samo na bazi toga. A oduzima neko realno vreme i, znaš, ono, kako god. Ja sam, a ima 15 godina kako sam, a ima i više, kao kad sam prestao da instaliram ljudima operativne sisteme. Ne znaš što mi je teško. Mora budeš pored njega. Ne možeš da odeš pa se nakačiš pa klikneš. To nije bilo tad. Mislim, nema ni sad kad instaliraš. Ti moraš stojati pored njega. On može ti stojati pored kompa na kome ti radiš, ali dalje moraš da vodiš računa šta se tu dešava. Ne mogu se baviti tim. Nemam to mrtvo vreme više koje sam imao kad sam imao 16 godina da je bilo mi interesantno kad mi doneseš nešto sa virusom, da se ja tu čačkam pa kako da ti sačuvam podatke sa diska, a da ipak obrišem i da očistim. Ne mogu se baviti tim zato sam prišao na MEC. Davno, davno, davno. 

Lazar Kovačević: Svi dođemo tamo u nekom trneutku.

Ivan Minić: Pa mislim, znaš, ok, ima i on svoje mane i svoje probleme, ali ta vrsta problema ne postoji. 

Lazar Kovačević: Ta vrsta problema ne postoji. 

Ivan Minić: I mnogo stvari koje smo se mi u tom periodu odrastanja na koja smo se ložili i overclockovali mašine i menjali kulere i ono, imao sam 4 vrste paste za kuler kući, pa stavljali ne znam ono, menjali grafike, prodavali, uzimali. Mene to ništa ne zanima već 15 godina. Šta je unutra. Ne znam, ima jedan što je u Kupertinu nacrtao i onda su mali Kinezi s malim prstima to napakovali unutra i doneli i ja ne zanimam.  Koji je kompjuter. Najskuplji. Zašto. Zato što je to sredstvo za rad koje se zna i ne zanima me šta je unutra. Znaš kako, jeste nekad je fenomenalški lepo da istražiš, ali mene nekako kad kaže “E, znaš koju grafiku da uzmem.” “Ne znam, ne znam.” Nakon ono, rive TNT, ne pratim šta se pojavljivalo. Ništa više, ništa više. Ono, mislim nije bukvalno, ali kao, znaš, neki radeoni koji su imali 512 memorije su bili pojam u moje vreme. Sad je to besmisleno, brate.

Lazar Kovačević: Više niko o tome ne priča, samo mi starci. 

Ivan Minić: Ja odem i kupim ono što bi neko tamo rekao, kome ja verujem da je to to što treba. A kao što više, ja ne znam koliko čega ima moj telefon, osim što znam koliko ima memorije jer to moram da znam u zbog slika. Sve ostalo, ja ne želim da znam šta je unutra. 

Lazar Kovačević: To je razlika među entuzijasta i profesionalca. Znači, to je alat, za profesionalca tebi je to nešto što ti koristiš, što mora da radi odmah. A kad si entuzijasta onda ti tu trošiš svoje vreme. Mislim ne trošiš nego ti tu provodiš svoje vreme i ti je lepo. 

Ivan Minić: I sličan problem imam kad pričam sa ljudima koji se lože na automobile i sve ostalo, da oni nešto čačkaju. Ja svaki put kažem, ne znam brate, koji god auto da si odabrao, da li je to češki inženjer, ili je to japanski, ili je korejski, ili je čiji god, ne njemački. Taj čovek tamo rekao da to treba bude tako. Možda ti možeš da izvučeš iz njega 5%, ali ti stvarno treba 5%. 

Lazar Kovačević: U odlično pitanje. 

Ivan Minić: Znaš, kao, ali mi ćemo sad da mu zamenimo farove i stavićemo…A što ćete da mu zamenite farove. Pa jel ti se ne sviđa toliko auto. Pa uzmi drugi auto. 

Lazar Kovačević: A govoriš kao inženjer. To je sad problem, jel, u ovoj komunikaciji. 

Ivan Minić: Pa nije, to nije problem. To je dobro. 

Lazar Kovačević: To je rješenje.

Ivan Minić: Zato što prosto to su stvari koje treba da se posmatraju iz mog ugla kao nekakva sredstva koja nama omogućavaju da uradimo ono što želimo. Kao što i softver koji razvijamo sredstvo. I stalno, znaš, ono, kad sam bio mlađi, stalno sam se zalagao za to da stvari koje moraju da budu performantne budu custom. Jer sam samo tako mogao da budem siguran da će biti performantno. Ali tada ni gotovih rješenja nije bilo mnogo i nisu bila napravljena sa ciljem da budu performantno, nego da urade nešto, pa sad kako god. Danas ja ne pamtim, kad sam nekome predložio da radi nešto custom pored gotovih rješenja koja postoje, koja mogu da se prilagode. Znaš, i onda ulazim u priču, a sad imamo klijenta jednog sa kojim pokušavam da objasnim da treba za to što koriste da pređe na neki od CMS-ova, ja navijam za WordPress iz opravdanih razloga, jer to treba da koriste ljudi koji nisu inženjeri, znači treba sekretarica da ume da unese sadržaj, tamo će najlakše da nauči da unosi. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

Ivan Minić: Ali, znaš, bolja su custom rješenja, da, ali vi imate prezentacioni statički sajt. 

Lazar Kovačević: Nema potrebe za rešenjem.

Ivan Minić: Znači, vama, ono, najkompleksnije stvari koju možete da imate na sajtu je galerija slika. Radi na klik u jebenom WordPressu. 

Lazar Kovačević: To je to.

Ivan Minić: Ali to je nebezbedno, to ovo te ono, nije, brate. Nebezbedno je kad ti staviš šifra 1, 2, 3 kao šifru. I kad instaliraš 800 plug-inova i kad se igraš sa tim, da bi ti se nešto mrdalo, ti staviš 4 plug-ina. Inače, nije nebezbedno. I nije sporo. Samo nisi upalio keširanje koje je trebalo da upališ i tako dalje i tako dalje. 

Lazar Kovačević: Ovo treba poznavati, auto s kojom radiš.

Ivan Minić: I platiš jednom da ga neko napravi kako treba i jednom kvartalno da ga održava i vozi. nema potrebe da jednostavnu stvar učinimo komplikovanom. Valjda je poenta da komplikovane stvari pojednostavimo. 

Lazar Kovačević: Vremena se menjaju. I sa napretkom tehnologije dolazimo od onoga, evo, “consumerism”, evo što se događa. Toga je u svakoj sferi, ne znam, ljudi, mi ne obraćamo pažnju, mi obraćamo pažnju na stvari koje nas interesuju, ali evo jednog baš dobrog primera. Dobro, mislim, jasno nam je sada da više tih kompjutera koje ti spominješ, neka smo sastavljali i to. Nije bilo gotovih rešenja, zašto su stvari bile kreirane tako da mogu biti popravljane, menjane. Međutim, jel’ sada kad kupimo mi taj Apple računar, memorija zavarena, hard disk je zavaren, nema menjanja, jer’ ako crkne, skuplje da se to popravi i zameni nego da se samo zameni sa novim, jel’. To se ne događa samo kod računara, to se događa kod svih vrsta tehnologija, evo sad ti kažeš…Naravno, interesantna stvar, događa se kod automobila na sledeći način. Moji drugari entuzijasti za automobile dođu i kažu “Ovaj auto je glupost, ovo je baš dobar auto”.  Sad dolazimo do toga što ti malopre rekao. Da li je glupost. Za tebe je možda glupost. Dači Asandero je vrhunski automobil. 

Ivan Minić: Najprodavaniji u Evropi. 

Lazar Kovačević: Ali da odemo, sad tamo, sad će ljudi koji se razumeju automobile kažu “Alo bre ljudi, šta pričamo mi.” Polako. Moja strina je stara gospođa. I ona meni kaže “Znaš šta. Ja bi voljela jednom nedeljom da odem na pijacu, u selo, da se vratim i to je to.” Pa dobro, pa kuda ćeš da ideš. Pa mislim ovuda ovo malo, tu, to je to, pa koliko ćeš da pređeš. Pa koliko to mora da bude jako. Pa nemoj, jer ti treba električni, ne treba, možeš da te podizat, prvo, aha, pa koliko imaš para. Pa mislim, i nemam neke pare. Pa imam savršenu stvar za tebe. Koja će ti trajati 20 godina. Ma neću ja, sine, da živim 20 godina. Ali da će sam tebe, za moju strinu, To je najbolji auto ikada napravljen. Jer ako sad mi njoj damo, jel’ sad, jel’ “Ajde da ti kupimo auto, pa da vidiš da ima dugmiće, pa što ima” Sine, ja ne vidim da pritisnem dugmiće. Meni treba ima volan, ima menjač, da može dođi od tačke do tačke. Da je malo, znaš, da nema, i da ima eto gepek, da moj mali pas može da stane tu i to. To je to. To je najbolji auto na svetu. 

Ivan Minić: Ali za mnogo veći broj korisnika od tvoje strine, znači Asandero ja automobili izbora. 

Lazar Kovačević:  Vrhunski automobil. I sad zamjeraju mi neke moje kolege isto i to, ali ljudi, opustite se. Svaki proizvod ima kupca jer ne bi postojao. Zašto bi neko pravio proizvod koji neće niko da kupi. 

Ivan Minić: Ima i takvih proizvoda, ali oni nisu uspešni. A ovo je nešto što je uspešno 15 godina. Tako je. I terira se sa vrlo malim promenama u tih 15 godina i ljudi su zadovoljni. 

Lazar Kovačević: Tako je. Ja sam, kad sam živio u Herceg-Novom, imao sam, je li, to vreme kada sam putovao sa motorom i izučavao i predavao, imao sam uvek motor. Veliki motor, koji može vrlo lako da se pogine. Veliki motor, ozbiljni  motor. Ali sam se po gradu vozio sa ovim malim skuterom koji je bio tipa neka kineska kopija nečega. Što sam se ja sa njim proveo u životu. Moramo, evo, biti nekada malo i realni, znači, ne treba nam ono što nam ne treba, treba nam samo ono što nam treba. I kada čovek može se svede na taj nivou da, ok, šta mi stvarno treba za ovu stvar. Da li mi zaista treba nešto više od WordPress-a sa ova dva plagina koja znam. Onda samo to ti treba. Ti kao neko ko se bavi, ko se razume u stvari koje su digitalne, pa, i sad ja ovde s tobom, i sad ovde sedimo i mi kao “ajde napravimo ti i ja za ovu moju strinu website za nekakav rodoslov”, ona okači tamo porodično stablo. Ja ću odmah da pomislim o neku da pomislim u neku žestoku performance bazu, pa ću da pomislim, pa ćeš ti reći, pa ćemo ovo, pa ćemo ono, ali u stvari…

Ivan Minić: Dok ti nacrtaš bazu, ja ću podići…

Lazar Kovačević: U stvari, ovo je već riješen problem, ne znam o čemu pričamo. 

ŽIVOT I RAD U NEMAČKOJ

Ivan Minić: I otkud ti u Njemačku. 

Lazar Kovačević: Da. Ja sam u to vreme, ja sam bio Njemac ovde. i sad vrlo je bitna stvar da to naglasim. Znači, ja sam ovde bio Njemac, meni smetalo sve što nije po redu, po propisu, po redu vožnje, ovo je mnogo bolno mjesto ako imaš te vrste problema. tako da ja sam uvek birao i poslove, i klijente, i prijatelje i sve po tim nekim kriterijama. I dešava se opet sad splet nekakvih okolnosti da jedna njemačka kompanija želi da se proširi na balkansko tržište, naravno zbog čega svi dolazimo na Balkan na kraju dana, a da nije dobra hrana, dobro raspoloženje i dobri ljudi je mozak, koji je jeftiniji od drugih mozgova, a mogu da potvrdim mnogo moćniji za neke stvari. I tu ta firma želi da napravi, da kažemo, jednu franšizu u Crnoj Gori. Ispostavlja se da je jedan direktor od te firme, ima kuću 200 metara od moje. I da čovek koji mu održava kuću kaže “vidi, ja ne znam ništa o tome, ali znamo ove momke što rade s kompjuterima.” I tako dolazimo do tog kontakta prvog gde je bila ideja da se taj set proizvoda koja ta firma ima razvija dalje kod nas i da bi mogli da krenu, da ja budem to njihovo predstavništvo. Da pretvorimo moju kompaniju u predstavništvo  te firme. I sad kako to sve ide sa tom njemačkom birokratijom načinom kako se posluje tamo, to traje. To jednostavno dugo traje. Svaki sastanak, kad se zakaže, to traje. I nakon godinu dana trajanja, nakon godinu dana pregovora, dogovora, kako ćemo, šta ćemo, ono, jedan čovek u toj kompaniji me pogleda i kaže “Znaš šta, mislim da mi gubimo vreme. I mislim da malo i ti gubiš vreme tamo gde si”. Jer tačno je znao da me pipne za stvar koja je meni bila ono problem u tom trenutku kao, ponestaje mi prostora da me nešto muči. Mnogo, neko vreme ništa ne muči, ali kako da riješimo ovo, kako da riješimo ono. Nemam projekte da radim koji su mi izazovni, koji me muče. I on kaže “ajde da tu tvoju viziju realizujemo tako što ćeš ti jednostavno da dođeš kod nas ovde”. i nakon tipa 15 sekundi razmišljanja ja kažem “da”, a onda tek kažem ženi. I onda događa situacija da nas troje u tom trenutku, Hana je moja ćerka, imala 11 meseci, bukvalno preko noći spakujemo kofere i odemo u Njemačku. A, jel sad ta moja firma ni mogla preko noći se ugasi, jel Normalno, moj prijatelj, kolega Boris je to nastavio da vodi i da to radi još neko vreme, a mi smo se uputili na sjever. 

Ivan Minić: I kako izgleda dolazak u Nemačku. Ima mnogo različitih Nemačkih, u zavisnosti od toga gde si došao. 

Lazar Kovačević: Da, jeste, tačno, znaš o čemu ćemo da pričamo. Ja dolazim, ja ne znam gde dolazim. Znači, ja samo mislim da je Njemačka Njemačka. i ja samo mislim da je to ono, red, rad, disciplina, sve ono što ja volim. Ja samo sad čekam sa te stvari da će da budu, jel’o. Ja dolazim u Istočnu Njemačku, u grad koji se zove Keminz, koji ima 250.000 stanovnika. Podgorica ima 180.000, za mene je to neki grad, jel’o. Ovo ima 250.000, a ja sam mislio da to će to biti baš isto, jel’, grad. I dolazim u firmu koja je svjetski lider na tržištu fleet manažmenta, flote vozila. I, što se same firme tiče, to je bilo baš dobro. U smislu, baš izazovno. Ali ja sam došao u grad gde od 250.000 ljudi niko ne govori ni jednu riječ engleskog. Nisam siguran da li su videli i jednu drugu rasu, osim bijelca, ikada. Dolazim u mjesto koje, dok vozim kroz njega, naš zajednički prijatelj Miloš je tad bio sa mnom. Mi smo zajedno ušli u grad, ti se sećaš toga. Mi smo zajedno ušli u taj grad i ti vidiš da je to nekada bilo nešto. To su, to su ogromne hale, zgrade, ono, od cigle sad nije, tad bilo ono metal, pa krović, pa…Tu se vidi da je…

Ivan Minić: Nema sandwich panel nikada. 

Lazar Kovačević: Ne, ne. To se videlo da je nekada bilo nešto. Da je bilo nekada moćno, a sada je pusto i ugašeno. To je sad ta istorija koja se desila u tom dijelu Evrope. Mi ne možemo ništa tu da uradimo, tako je kako je. Ja sad dolazim na to jedno mjesto i sećam se, Miloš je bio nekoliko dana sa mnom, Nevena i Hana su došli kasnije. Ja ostajem sam nekoliko, možda mjesec dana, tako nešto. Ali bukvalno kako je Miloš prešao, kako je otišao sve od druge strane vrata, ja sam sjeo na patos, u ćošak, u mraku, u hodniku, ono automatsko svetlo se izgasilo, razmišljam “šta je meni ovo trebalo. Šta sam ja uradio.” Izlazim iz komfort zone, u svakom mogućem smislu. Znači, postoji puno stvari o kojima ja ne znam ništa, od toga kako da naručim kafu u restoranu, do toga kako ću da radim taj posao, jer sad dolazim u monstruozno veliki sistem. Ja sam se bukvalno u poređenju s time igrao. Ok. Što se mora, nije teško. Jedna po jedna stvar, krećemo. Ali odgovor na tvoje pitanje, taj prvi susret je bio zapravo traumatičan, iako ništa se meni nije desilo. Mislim, to je civilizovana zemlja sa civilizovanim ljudima, sa sistemom koji funkcioniše u svakom mogućem smislu, ali prosta stvar da ne možeš da uspostaviš komunikaciju sa ljudskim bićem preko puta tebe je bilo nešto novo za mene. Jer opet ja dolazim iz turističkog mjesta, pa kako god da sam introvert, jel nekako ćemo se dogovoriti, ali ovde je bilo baš teško. Baš, baš, baš teško. 

Ivan Minić: Je li bilo malo lakše kad ste došli. 

Lazar Kovačević: Bilo je mnogo lakše s te strane što ima ko da me potapše po ramenu, super, ajde još jedan dan, pa dođi kući, pa bit će opet dobro, pa ajde. Znaš, nekako te otpremi i dopremi. Ali, ovaj, dugo vremena nije bilo lako. I, ovaj, šta radimo kad nam nije lako. Pa, ja se borim kad mi nije lako. Ja dam sve od sebe da nešto promenim. Uvek mogu da se vratim, šta sad. I ja odlučujem da uradim, naravno, ekstremnu stvar i kažem “okej, šta treba ovde se uradi da počnem da imam malo lakšu komunikaciju, malo lakši život.” Treba se naučiti taj njemački jezik. Dobro. Kako možeš to da se naučiš. Pa ima neka škola? Kakva škola. Pa ima, kaže, svaki dan četiri sata. Koliko dugo. Pa devet meseci. Pa dobro, što se mora, nije teško. Devet meseci, svaki dan, četiri sata, ja sam išao posle posla u školu njemačkog jezika, položio, jel, isto ko je onaj moj prijemni za mašinski fakultet, jel, naučio svu gramatiku jezika koja postoji, da bi shvatio da ti gramatike uopšte ne treba trebaju ti samo riječi, opet vraćamo se ono, srpski jezik i književnost. I to je stvar koja me potpuno šokirala. Mislim, rezultat toga rada je sledeći. Uđeš bilo gde, gde do sada nisi mogao da uspostaviš nikakvu komunikaciju, kao da je zid sa druge strane. Na primer, kod ljekara. I stoji medicinska sestra koja za kaže – Ne, ne, desava se stvar koju ne očekujem, koju ne vidim. Dolazim i pitam na njemačkom, ja još uvek učim njemački i izvinjavam se da vam možemo u njemačkom, da li ja mogu da zakažem jedan termin. Ko ste vi. Dobro, popunite ovaj formular, čime se bavite, sve je to. Gospodine, vi ste inženjer. 

Ivan Minić: Inženjer. 

Lazar Kovačević: Vi ste, vi govorite njemački odlično. Molim vas, izvolite, sjedite. To je strašan šok. Ali šta se događa. Kako to jedan, nije to samo Njemačka, znači tako gledaju na nas koji dolazimo sa strane, sve te razvijene evropske zemlje. Radi se o sledećem. Ja sam tu došao i ja radim neki posao. Zbog tog posla ja plaćam porez i sve što ide uz to. Ta osoba možda ima lošije plaćen posao od mene. Ne ljuti se ta osoba na mene jer moja velika, moja veća plata, će njoj da bude penzija. Moje dijete će biti Njemac u tom smislu, jel. Ja sam se uložio napor naučim njen jezik. Šta kaže ta jedna osoba. Pa kaže “Respekt”. “Bravo, momak. Izvoli, sidi, sve ćemo da uradimo.” To nisam video često u životu. 

Ivan Minić: Deset godina kasnije, vrlo verovatno, možete sad se dogovoriti i na srpskom. 

Lazar Kovačević: Pa, eto, nadamo se. 

RAD U NEMAČKOJ FIRMI

Ivan Minić: Kakva je bila situacija u firmi. Znači, oni su znali koga dovode. Znali su da ti u tom trenutku ne govoriš nemački jezik i da, ok, imaš super kliker i svašta nešto znaš, ali nisi nikad bio deo, nisi nikad bio šraf u lokomotivi. 

Lazar Kovačević: Pa, na sreću, u pitanju je IT kompanija i oni su rekli odmah “sve na engleskom, sve na  engleskom, ali ti moraš znati njemački u nekom trenutku”. Znači, ne očekuje se da ti dođeš s njemačkim, ali moraš znati u nekom trenutku zbog tebe. Vrlo brzo sam shvatio šta je to značilo, to je ova priča na ovo prije, međutim u samoj firmi sva komunikacija je bila normalna na engleskom jeziku. I tu zaista nije bilo nikakvih problema u smislu te vrste komunikacije, ali bilo je puno problema u smislu sad, veća je firma, komunikacija, prvo teče jako sporo. Za svaku stvar mora da se zakaže neki sastanak, stvari se ne događaju spontano. Sa kolegama u istom timu i to da, ali mislim za bilo koju stvar koju ti imaš ideju pa bih nešto promeniš, to ide jako sporo. Ok. I sad šta ja radim. Ja kažem “dobro, ja moram da naučim ova pravila igre, i da budem najbolji što mogu u tome”. I to radim prvih četiri, pet mjeseci. Znači učim pravila ponašanja, učim pravila komunikacije i učim kod i produkt na kom radim. To je set produkta na kom sam radio. E sad to ne traje zauvek. I tu se sad javlja taj trenutak kada ja vidim nešto što izgleda četiri i po gigabajta source koda, teksta, bez i jedne linije testa. Enterprise software, web produkt koji nije on loš, on je kao produkt sjajan, međutim, tehnički urađen tako da hoćemo da promjenimo…

Ivan Minić: Monolitan. 

Lazar Kovačević: Nije problem što je monolitan, nego je problem što, ono, pričamo baš da nas svak razume, znači hoću da promjenim jedan label, jedan komadić teksta. Treba mi dva mjeseca. Znači, to je nedopustivo. I tad se događa, ne prvi put, ali prvi značajni put u mom životu, da ja dolazim kod autoriteta i rizikujem puno. Rizikujem puno sa time što ja dolazim i kažem, “Dragi direktore”, mislim, prvo preko sekretarice da dobijem termin, pa sledeća nedelja i to, “Dragi direktore, situacija je ovakva. Ja nisam nikakav ekspert za ovo. Ali sam video ovde ovo. Ovo ne valja. I ako ovako nastavimo, svezaće nam se ruke i ovaj brod tone. Ali ja sam sad svjestan, ne mogu ja da dođem samo i da uradim to, i da na tome završim. Ja sam svestan da moram da rizikujem i da kažem. Ja opet nisam ekspert, ali što mogu da probam i što mogu da naučim, dajte mi prostor, ja ću ovo da uradim onako ako treba, da taj label može se promjeniti uvek i odmah, da novi klijent koji dolazi možemo da ga uradimo za nekoliko dana, umjesto što ga dva mjeseca setapujemo i to. Ja u tom trenutku nisam prošao ni probni rok, ništa, čovek može da me otpusti u istoj sekundi i kaže “sad kući”. Sve ovo što si ti sa tolkim jezikom, sada odmah kući. Dobro. Međutim, događa se potpuno, je ovo opet neočekivana stvar, čovek ne progovara, ustaje sa veliko konferencijskog stola, ide za svoj veliki stol, uzima telefon i kaže “mala”, mislim nije tako rekao, ali da je bio ovde rekao bi “mala”, znači zove svoju sekretaricu i kaže “Nisam tu” i “pošaljite mi tog i tog” dalje. Stiže moj…Čovek koji je zadužen je bude, pa recimo mentor, jel. On je, recimo, tim lead moj i čovek koji je zadužen je da me obuči i da napravi od mene, jel, tog radnika koji treba za taj tu profil. Taj jedan, ne smemo reći šraf, je li tako. Jer šta se dogodi ako kažemo šraf, izvinjavam se. Silazi taj momak dolje koji je jedan divan momak, divan čovek. On je stari od mene možda jednu deceniju, ali strašan stručnjak, vrhunski inženjer, onako, jedna jako kompetentna ličnost iz programiranja. Međutim, on čovek je toliko razapet između zadataka, projekata, svega što on radi, da on nema vremena da se okrene. Ja sam njega gledao jednom u tri dana, ali sam toliko, pošto je open office i to, ja sam njega video i ja sam ga posmatrao. On toliko radi da je mene sramota da ga ja zaustavim na putu do one važnije stvari, tamo da ga nešto pitam. I onda to je bilo dobro za mene u tom smislu da sam morao da baš da se pomučim, da ako ga zovem, da imam debeli razlog zašto ga zovem, a ne za najmanju stvar, “vidi, ne radi mi ovo”, pa nisam mogao da prikažem ovo. I onda, jednom u tri dana čovek kad dođe kod mene, on je u tom momentu tu i ništa drugo ne postoji nego samo ja. I to sam strašno cenio kod njega. I zbog toga, moj refleks je bio poštovanje, neću da ga cimam, nego ako baš to mora da se dogodi. Odlično. I sad, on je tu, u kancelariji. Direktor tehnički direktor započinje sledeću priču. kaže “ti, na koliko projekata trenutno radiš.” I on čovek odgovara “pa na četiri”. Ali sjedi ovako, pognute glave, i samo ramenima se ovako pomeri, slegne ramenima i kaže “četiri”. Kaže “uzeti ćeš još ovaj i ovaj, šest, ok.” I on samo pogleda dolje, ovako slegne i kaže “ok”. Kaže, “Koliko vremena dnevno provodiš s Kovačevićem. ” I sad mene sramota. I ja preko njega ovako ga udarim laktom i kažem, “Dva sata”, ja odgovorim. I on kaže, preko mene, sad gleda direktor i kaže, “Dva sata.” Kaže, “Radićeš svaki dan s Kovačevićem tri sata, jasno.” Ja kažem, “Jasno.” Izađe napolje i zatvori vrata. “Kako sam lavinu, ja sad pokrenuo.” “Ma nije on ni zatvorio vrata.” A direktor počinje da viče na mene, u smislu, “Jel’ vidiš ti s kim ja radim. Svaki dan, kaže, deset godina sam ovde sitio, nikada mi niko nije došao i rekao, ovo si mi ti sad rekao.” Znači, ja sad razmišljam, sad ide otkaz, ovo je trenutak kad se događa taj otkaz. i ti sad rekao, ja sad razmišljam, sad ide otkaz, ovo je trenutak kad se događa taj otkaz. Kaže, slušaj, kaže, znam ja, sve ja znam. Ne može čovek da se sastavi, on je najbolji ovde. Ali ja sad kad sam mu rek’o, pa nisam lud, kaže da mu dam dva nova projekta, ne može ni ovo pre da se stigne. Ali vidiš da on ništa neće da kaže. I bre, sram te bilo što lažeš, znam da ga ne gledaš jednom u tri dana. Ja sad dobro uhvaćen. I sledeće je istorija. I on se kaže, “Jel’ tako. Ok, sad kad si već došao, pa ovo sad ćeš ovo da dobiješ. ” I tu počinje trenutak kad mi se nameće sledeći problem koji treba da prevaziđem, a to je, mi uvek tu imamo neke studente, motaju se tu po zgradi, niko ne zna šta rade. Ajde da mi fino tebi damo, recimo, 3, 4, 5 ovih, a ti ćeš fino s njima, pa da ih prvo naučiš, ono što ni sam ne znam, da ih naučiš, pa ćete da mi napravite prototip za ovo ovde, briši. I tako je krenulo. 

POČETAK MENTORSKOG RADA

Ivan Minić: I kako je to kad dobiješ studenta da ih naučiš ono što ni sam ne znaš. 

Lazar Kovačević: Pa to je danas… 

Ivan Minić: Nemačke studente. 

Lazar Kovačević: Imao sam sreću da je bilo puno stranih. ali student je student, jer student dođe i kaže, opet, šta ja moram da uradim da dođem do sledeće tačke, da položim kolokvijum, da položim ispit, da prođem godinu. Oni imaju taj mindset, tamo i vamo. I oni svi dolaze sa pitanjem šta ja treba da radim. Ja kažem ništa. Kako ništa. Ništa. Treba samo da učiš, da učim. dobro. Koji je rok za koji ja moram da naučim to što si mi rekao da naučim. Nemaš rok. I onda ljudi, ono, vidiš im oči koji odu nazad pa naprijed i to. Oni ne mogu da shvate kako to funkcioniše. Jer opet, ja sam morao tim, ja sam našao to kao način da sebi kupim vreme da ja pripremim to što treba da im pokažem. Ali sam otkrio zlato. Jer zbog toga oni malo   nekoliko dana, ne mogu da vjeruju, po novo provjeraju gde je taj zadatak i kada je taj deadline i onda se shvate da toga stvarno nema. E onda se opuste. E onda gledaš mlade ljude, mlade pametne ljude koji su mašine za učenje, kako ćeraju. Onda ja sam tu vrlo brzo otkrio koliko moja inteligencija je prosječna. Znaš ono, stojiš na semaforu i misliš da imaš, sad ti to ono stavio si filter nešto ono i i pored tebe stoji Ferrari. I kad krenemo, ma ništa, vidiš samo, čuješ zvuke od pozadi, rep i to je to. E, ja sam imao privilegiju u svom životu da vidim dosta takve djece koji su, koji su neverovatno nadareni, neverovatno brzi. Ja ono što sam mogao da uradim su dve stvari. Mogao sam da im prenesem svo znanje koje ja imam i da ih uputim, da im pomognem da nađu svoj put ovoj putu, nečemu što oni uživaju u sferi ovoga što imam ovde kao radni zadatak. I tu dolazimo do trenutka da ja moram da naučim sve iz početka. Jer ja trebam nekom da objasnim sad kako ovo funkcionira, zašto ovo radim ovako. Pobogu čoveča šta će nam ovu četiri fajla da nije mogu da bude jedan. Zašto ta funkcija ne može da bude 117 linija koda nego treba da bude 4, 5, 6, nije bitno, a. Ja onda odlučujem da uradim sljedeće stvari. Odlučujem da zbog svog ovog noise-a koji si ti spomenuo, što smo rekli da je problem u našoj industriji, ono, blagoslov ali i problem, u moru informacija treba sad mi da nađemo šta je žito, šta je kukolj. Ja od u tom trenutku odlučujem da uradim sljedeću stvar. Da svaki koncept iz konkretno programiranja i arhitekture softvera učim od nule iz početka od ljudi koji su ga prvi put pomenuli. Da ne kažem otkrili. Mnogi ljudi nisu otkrili neki koncept, nego su radili, nego je neko otkrio koncept, pa su ga oni dokumentovali. To je isto fair game. Ja sam čitao knjige stare 40 godina, koje opisuju rad, način na koji bi mi trebali programiramo, tada ga opisuju, a danas je, ne da je relevantan, nego jeste. Baš tako treba. I tu zapravo otkrivam koliko taj moj strah koji sam ja čitao vreme imao da ja nisam dovoljno dobar, da nisam dovoljno pametan, da sad taj kod koji tu stoji da ja ga nikad neću razumeti jer sam ja glup, da to ni istina. Ovo nije dobro. Ovo nije dobro. I ovako to može se uradi. I najvažnija stvar koju sam dobio u tom procesu je sledeća. Ti kad dođeš da radiš za nekoga, ti jednostavno, jel ti nikad ne instaliraš ono kao novi WordPress, nego brate, dođeš, a ima postoji sistemi, guli na način na koji smo mi do sad gulili. I ti kao, recimo, junior ili čak midior, ti ne bi znao iz početka nešto da sastaviš. A meni je to ono što smo pričali s početka priče, bilo vrlo bitno. Da ja mogu od početka do kraja nešto da sastavim. Ili u ovoj fazi bar da razumem kako bi ga uradio, znaš, kad je već tu ispred mene. Ne mogu samo da uzmem i da gulim odavde do ovde. Moram da znam kako smo došli, odnosno moram da znam gde idemo. Kad sam prošao, jel, svu tu literaturu tih, kako si ti nazvao, tih staraca, jel, to su starci, mnogi nisu s nama. Ja shvatam da, o, evo ga put koji je dovoljno generalan da se uklapa u svaku priču. I to je ono što ti kažeš čemu služi taj fakultet ili takva jedna srednja škola i svo to nekako generalno, čemu fizika kad imamo ovamo malj i komad kamena. Moj profesor Vasić je znao da kaže sledeću stvar. Vi ne morate da znate ni jednu činjenicu, ni jednu formulu, ništa ne morate da znate. Ono što morate da znate je na koji način biste pronašli biblioteku, raf, regal, policu, knjigu gde možete ne da nađete rešenje, nego da možete da nađete literaturu iz koje ćete naći rešenje. To je inženjering. I ja dobijam to. Sa tim načinom, jel, prolaska kroz svaki koncept, znači ono, mi pričamo ti sad kažeš, ne znam, arhitektura, ja, arhitektura, pa sad pričamo ti kažeš kako da uradimo jedan pipeline da ja na jedno dugme vidi moj kod u live, jel, ha, znači, continuous deployment, i svaki koncept od onoga ko ga je napravio, ko ga je izmislio. Bože, al smo mi sve prekomplikovali. Koliko neistina, riječ je neistina. Koliko neistine danas postoji na internetu od te besplatne literature koje mi možemo, odakle mi možemo da učimo. To je jako, jako veliki problem. I opet dolazim do onoga što sam rekao. Mentor. Moramo imati mentorstvo u svemu što radimo, naročito kada pričamo o softwareu, zbog ovog noise-a koji nam se događa. 

Ivan Minić: Ima tu jedna stvar, to je da je nekad softver pravljen sa namerom da traje. I ti imaš i dan-danas softvere koji su napravljeni u 50. i 60. Na kojima se vrti kompletan finansijski sektor, bukiranje avio, karata i sve ostalo radi i dalje na nekom itanijumu, u nekom čošku nekog warehouse-a. I ljudi koji su to tad pravili, oni nisu učili programiranje. oni su ljudi, inženjeri kojima je to bilo sredstvo da urade neki posao. A ono što smo mi uradili, naša generacija i generacije koje su malo pre nas, je da smo se maksimalno trudili da spustimo ulaznu barijeru svakome, da može svako, bez imalo znanja, da napravi nešto. 

Lazar Kovačević: Tu postoji razlog. 

Ivan Minić: I može, ali to ne znači da je dobro. I postoji ta velika, ono, velika zabluda koju imaju svi ljudi o tome da je važno da nešto radi, nije važno je i kako radi. Jer to što radi ne znači da je dobro. Nekada ti treba da prekrpiš nešto. Ali ima onih sajtova koji iskupljaju najbolje komentare iz kodova svih vremena i ima onaj moment kad neko kaže “Temporary fix” i deset godina kasnije ispod toga komentar “Temporary my ass”. Tako isto i ovo. Mislim, ja se sećam isto u jednom periodu. Naš dragi prijatelj Branko Plagosus, koji je bio nedavno u Pojačalu, je pravio neku aplikaciju, čini mi se, za Tuborg. I sad on je to za tri noći sastavio u najživopisnijim stanjima. On se ne seća pola toga. I postoji u kodu komentara koji kaže “Ja ne znam čemu ovo služi, ali kad se obriše, sve se raspadne”. To je korišćeno, ja mislim pet godina je korišćena ta aplikacija i ona je radila posao, nije sporno. Ali, verovatno nije trebala da bude tako napisana. A sad, postoje naravno mesta na kojima se takve stvari ne rade. Ako praviš autonomni, softe za autonomne automobile, nećeš da staviš nešto što u principu radi, zato što ako u principu prestane da radi, neko će da pogine. I ne možeš da se igraš sa tim. Ali za to da li će nečiji lični sajt da bude ovakav ili onakav i koliko će resursa da troši, u principu nije bitno jer resursa je sad beskrajno jeftino. I to je ono gde se odvajaju u suštini dve vrlo ozbiljne grane. Mislim, tvoje predavanje na tu temu je bilo jako interesantno zato što to predstavlja kao sekvencijalni proces, a ne mora nužno da bude tako. gde neko postaje software inženjer, software arhitekt u nekom trenutku ili system arhitekt i imaš neko ko je to. Šta ti radiš. Ja sam dečko programer. Taj dečko programer, on pravi piece of puzzle koji se uklapa u nešto i vrlo često njegov posao je prevodilački, nije…

Lazar Kovačević: To je okej. 

Ivan Minić: Kreatorski. 

Lazar Kovačević: Tako je. 

Ivan Minić: Problem je što naša industrija, mislim problem možda i nije. Možda sam ja samo ljubomoran. Ali čini mi se da je loša stvar što u našoj industriji ljudi sa relativno malim znanjem i nešto veštine bivaju preplaćeni za to što rade i mi preplaćujemo jako loš softver koji koristimo. To se meni onako sa strane, a i iznutra čini kao najveći problem. Da, da li smo svi nekad nešto nabudžili. Naravno da jesmo i naravno da ću da živim za te trenutke kad nešto napravim što ne može da može, ali ako je to nešto treba da se koristi duže od jedan dan negde, smislićemo neko rješenje koje će da bude trajno i da ne bi morali da ga popravljamo svakih tri dana. Tako je. Ti si imao tu vrlo neobičnu situaciju da imaš mogućnost da učiš i da uz sebe nekim ljudima, mladim ljudima, pomažeš da se razvijaju. Sad, kakva je zapravo bila situacija sa tim mladim ljudima. Da li su to klinci koji sa faksa dolaze na praksu da bi dobili papir da su bili na praksi ili rade projekat da bi dobili papir za faks da rade projekat ili su to ljudi koji su završili fakultete ili su u procesu, ali imaju cilj da dođu tu da rade ili da rade neki takav posao. Oni sebe tu vide kratkoročno ili dugoročno. 

Lazar Kovačević: Ima svega. Bukvalno sve stvari koje si naveo, imao sam bar jednu osobu koja je bila…koja je imala takve namjere. Potpuno dijametralno od nas ovde, izražen je nedostatak strasti prema profesiji kojom se osobe bave. Znači, kod nas ima mnogo više, ok, naravno, ljudi ovde isto kažu “ok, vidi, uzeću IT, imam siguran novac, biće to dobro i tako to”, ali takođe ima mnogo ljudi koji zapravo su zainteresovani za to, a vidi spojio sam ga i izašlo je van. Ima puno ljudi. I taj, da kažemo, odnos, koliko je strast, koliko je plan, ovde je strast prilično jaka, tamo je strast jako rijetka. Možemo kažem, jedna osoba od dvadeset. Jedna osoba od dvadeset, ovo će te šokirati sada jer ovo je moja statistika nakon skoro deset godina ovoga. Jedna u Njemačkoj, znači, prošlo je kod mene možda 60 studenta. Kada kažem studenta, ja mislim na ljude koji su ili ono, na kraju srednje škole pa rade onu praksu pa će da postanu kao srednja stručna sprema ITF-ci, ili koji su, pošto to takođe postoji, ili je fazon kraja univerziteta ili je negde pred kraja univerziteta ili je radni semestar univerziteta, sve isto stvar. Jedna osoba od dvadeset je imala da mi pokaže nešto ili bar da mi priča o nečemu što nije bio zadatak za na fakultetu. Jer ja na intervju imam dva pitanja. Prvo pitanje je znaš li da čitaš i da razumeš engleski. Uopšte ne možeš da ga pričaš. Ali ako ti možeš da čitaš i razumeš engleski, ja mogu te naučiti svemu. Ne samo ja, nego sva naša literatura je zapisana na tom jeziku, znači mogu da te naučim svemu. Drugo pitanje je, znaš ono, kad si sam kući nešto, si imao neku idejicu, pa si krenuo, pa si napravio repozitor i pa si počeo ti to nešto da čačkaš i to, i nisi je nikad završio. Hoćeš da mi pričaš o tome. Kaže mi sve što imaš o tome. Jedna od dvadeset osoba je videla HTML. Ivane, HTML. Treća godina studija, znaš, ono bachelor. Čekaj, kao nisi je nikad video HTML. Ja razumem zašto na univerzitetu nije video HTML. Pa zato što univerzitet treba te naučiti ono  termodinamika, fizika, da bi ti kasnije kad vidiš HTML, “A, HTML, šta.” ali kako ti nemaš interesovanja da ono, da ono napraviš sebi, znaš, ono, moja web stranica, ime, prezime, link, LinkedIn-u. Zašto, zašto nemaš to. Zašto jedna od dvadeset. Imao sam nekoliko sjanih situacija, ovo reći ću ti dve. Jedan momak mi je tako stidno rekao, jer kao poraz se ne prašta, kaže “ne, nemam”, kaže, “nikakav projekat”. I ono kao, “baš nikakav” i on kao, “pa imam nešto, al’ mnogo sam nešto s tim”, kaži, “imam ja sad tu neku banku, znaš, pa ona banka ima onaj eksport da, da, kao, našta se on troši”. “Ja volim da vodim računa u mojim troškovima, pa imam neku aplikaciju za to”. “E sad ovo mi je ispisao to u CSV-u, znaš, a ja bih voleo da ovo nema import, pa sam ja, znaš, otvorio ono, pa nešto sam tu u Pythonu pravio”, ja rekao, to sine, primljen, ova piši, ova je primljen, to je to. Ali sad paralelni univerzum, znači tu sad opet dolazi momak koji je bio vrlo nekako onako ljut što je na intervju, nije mu se uopšte bilo na intervju, jer posle sam saznao imao je par baš loših intervjua. Šta mu se dogodi. Ja ga sad pitam to isto pitanje. “Jel ima nešto da si ti tako, jel, radiš.” On kaže, “Ima,” onako baš je ljut. Kaže, “Ima.” kaže “imam nekakvu, programiram nekakvu aplikaciju, igricu i, kaže, programiram je u Rustu. Evo ti ga.” Ja kažem šta. Kaže da da, za tvoje gledaoce i slušaoce koji ne znaju, Rust je programski jezik koji je užasno težak i niko se ne igra sa Rustom. Niko. Evo on. Ja kad sam to čuo, Rast, rekoh piši i ovoga, i kasnije saznajem. On je imao prije mene intervju sa jednom filmom koja je radila nešto tipa javi, nije ni bitno, znači imala je ono tekstek i on kad je rekao Rast, a dobro, to nije naš nekakav tekstek, idi kući. Oni ne znaju šta su propustili. Oni ne shvataju kakvog genijalca su oni propustili. I sad, bukvalno, moj najveći zadatak je da, kako bi rekao, malo da liječim tu djecu. Prvo od tih stvari da, “Ej, okej da imaš nešto, okej da voliš to što radiš”, tako to, evo. Ovde mi je to mnogo lakše, tamo mi je to baš zadatak. 

Ivan Minić: Okej je da ne voliš, ali ako je posao moraš da budeš dobar u tome.

Lazar Kovačević: I onda dolazimo do toga, znači da na taj način, imamo malo ono psihoterapije i toga sa tom dečicom, Dolazimo do toga da tu dolaze deca koja, ono su deca, budimo realni, to su dječija razmišljanja i dalje, jel. Znaš, rane 20te to. Koji su došli u fazonu, mi smo upisali ovo jer, ono, siguran je posao, fazon komunizam. Koji su pronašli strast u ovom procesu učenja, dok smo učili i radili, oni su rekli “pa čoveče, ovo je zapravo fun. Ovo je, i to je moja ono najsrećnija stvar, ka mi se dogodi. Krojim nekoga koji je ono preobraćen u tome. 

02:06:49 

Ivan Minić: Ti si od Kemica dosta napredovao i selio si u malo manje depresivne gradove u Nemačkoj. Ali u suštini to što si počeo tako tada je ono što i sada najviše radiš, odnosno kroz sve dalje pozicije firme se provlačila ta uloga jer naravno da svima treba novi kadar i naravno da manje više svuda situacija je tako da ti nekog novog, pa čak i kako je napredno znanja, ne možeš plug and play da ubaciš, da funkcioniše, nego mora da ima neki onboarding u kome smo uglavnom svi užasni. Da. Uglavnom. Daj mi neki siže toga što se dešavalo posle. 

Lazar Kovačević: Pa posle, uglavnom, se događa stvar history repeating samo na većoj skali. Znači, ja sam hteo da idem dalje, jer opet ti projekti na kojima sam u tom trenutku radio opet nisu bili ono što bih ja hteo da radim i tako to, gde sam hteo dalje da učim. Jer opet došao sam u situaciju da me pita vlasnik kompanije kao “pa brate evo imaš sve, evo znaš što radiš ovde, šta sa ti, šta sa ti talasaš.” Znaš, ono, kažeš mornaru “evo ga kopno”, pa srećan sam jednom u osam meseci kad vidim kopno, ali sve ostalih osam meseci hoću da ne vidim kopno, hoću da vidim, znaš, ne znam da objasnim taj moment koji osećam u sebi. Kažem “okej, ja moram ići dalje”. I opet, splet okolnosti dešava se sad, ja menjam jednu firmu za drugu, opet želimo takođe da se pomjerimo iz Kemnica. I onda odlazimo u Bavarsku. Bavarska je vrlo na papiru obećavajuća, znači najbogatija, bije se sa Baden Wurzburgrom koja je najbogatija u Njemačkoj, velike industrije, sad pričamo već o ozbiljnim projektima, ozbiljnim stvarima. Prelazim da radim za Bavarsku firmu, slična stvar se događa. Dolazim tu i imamo problem, jel treba nam tri meseca da promenimo ovu glupu stvar. Ok, znači isto stvar. Ja ponovo dam nekoliko mjeseci stvarno, jer opet ja pozitivno gledam da sam ja glup. Znači ja ovo sigurno ne razumem. Ovo mora da je… Ok. I ulazim unutra, Moram da naglasim, u to vreme, ono što sam rekao, ja sad znam ono što sam učio od onih svih ljudi, to učenje još traje, mislim ono nema kraja, ono dan-danas traje. Evo, ta čitanja, stalna preispitivanja, znaš, stalna gledanja, je li ovo danas novo što je izašlo, zapravo isto što je ovo ili nije. Ja u tom trenutku nemam samopouzdanja da tek uletim tako kao ej bu i da kažem “ne, ne, sad znamo kako radimo ovo”. Ok, ajmo, idemo ponovo iz početka od nule da naučim kako se to ovde radi, da vidim da i opet, nakon nekoliko mjeseci frustracija, dolazim u isti razgovor, istu situaciju. I kažem, “Dragi vlasniče, imaš tri sina koji treba da naslede ovu kompaniju, ako ovako nastavimo, tri do pet godina na ovom kodu se neće moći ništa uraditi.” A, mislim, pišemo software, zašto. Pa da bismo ga napisali jednom, prodali sto puta. Nećemo moći da ga prodamo nikome, jer neće moći da se ubaci niko novi u njega. Tri dan čovek neće priča sa mnom. Nije uopšte bio pun razumevanja kao ovaj prošli, neće se me vidi po hodniku. Ali došao četvrti dan i rekao “Ja ne želim da moja firma umre, šta treba da radim”. I onda krećemo opet od toga, ok, evo ti, i ja sad već znam šta mogu da uradim. Ja mu kažem “Daj mi one studente što i kod tebe trče po hodnicima ima kao zombiji, da ti pokažemo šta možemo mi da uradimo za šest meseci. Ali ključna riječ ovde je da uradimo. Znači, ovaj način obuke koji sam ja u tom sad procesu ni kriv ni dužan kreirao, podrazumeva da ti studenti naprave nešto što koristimo. Znači, uzmimo mali jedan ćošak koji oni, jer ne postoji ništa, pa onda imamo link, pa prazan ekran. Do toga da je to u bazi, da se nešto događa. I na tom putu oni zapravo budu trenirani. Inače, rezultat njihovog treninga je nešto što vlasnik firme ode i naplati. Ili iskoristi za nešto interno, nije bitno, evo. 

Ivan Minić: Ali ima upotrebnu vrednost. 

Lazar Kovačević: Tako je. Znači, ovo nije bootcamp gde se mi igramo. Igramo se mi, naravno. Jel. Samo mi na kraju to što proizvedemo, krenuli smo toga da ćemo proizvesti nešto. I znači desi se jedna stvar, evo ga, prođe 6 meseci i “Ovo radi”. Aha, čekaj, dobro. Ja imam sutra prezentaciju, mogu li ja ovo ponesem. Može. Dobro, sigurno će eksplodirati. Neće. Dobro, dobro. Odlazi čovek vraća se i kaže “Nijednom mi nije eksplodirao vaš demo.” Ja kao, zašto se očekuje da demo eksplodira. Pa ko mislim ja, tako živim 15 godina, sine. Ja kao, ne, ne, ne, to je to. I onda ja sad tu dobijam mogućnost da implementiram sve to i u tu u filmu. I tako idemo dalje do sledećeg limita. I onda opet, jel, dolaze limiti gde se dešava stvar, ali ja bih još malo problema, malo mi je muka u životu. I do nekih vizija i ono, bolova odrastanja o kojima smo ti ja malo i pričali već, dolazimo do toga da ja ponovo želim da uđem u tu neku zonu gde imam punu, punu, potpunu, punu odgovornost nad tim, da kažemo, tehničkim dijelom. I evo, ovo je onako jedna ekskluziva za tvoj podcast. Ja sam sada u jednom procesu koosnjivanja jedne kompanije koja će imati proizvod i koja će od prvog dana funkcionisati ovako, sa, od nule će funkcionirati sa mnom i sa još par iskusnih kolega, gde ćemo primati, graditi, obučavati, čuvati, njegovati te mlade, možda i ne mlade, nego te, kažemo, početnike u našoj industriji sa ciljem da oni tu ostanu i da prave neke totalno zabavne stvari. 

Ivan Minić: Ja se divim ovoj tvojoj divnoj ženi. Kako te trpi. Ja bih te ubio na spavanju. 

Lazar Kovačević: Bilo je pokušaja. Ona zaista mora da sluša svašta, mora da vidi svašta, ali na kraju dana ona meni kaže. “Vidi, ja znam da ti imaš to dobro srce i da ti na kraju dana nećeš tu nikog oštetiti, a šta će s tobom biti, evo ja te otpratim i dopratim, pa dokle stignemo.” 

Ivan Minić: Kad smo pričali o svemu tome jedan od prethodnih puta, ja sam naravno izrekao dosta sumnji u to da je tako nešto moguće napraviti ovde. I u principu u dobroj meri i dalje stojim pri tome. Ne znači da je nemoguće, naravno, ali mislim da je jako teško jer mislim da taj mit o velikom novcu i lakom i brzom novcu je jednostavno previše atraktivan i da jako malo ljudi zapravo zaista želi da nauči nešto. Oni žele da budu taj šraf koji će imati dva soma za dobar dan. Znaš, postoji taj jedan moment koji je nešto najužasnije na svetu, A to je taj moment kad ti imaš 19 godina, dođeš kući, imaš više para nego cela tvoja porodica zajedno i ako nisi baš pokupio što se vaspitanja tiče u kući sve što treba, ti imaš jedan prilično ponižavački odnos prema tim ljudima, bez kojih prvo ti ne bi postojao, jel’ a drugo verovatno ne bi ni došao u poziciju u kojoj si. I tu se kroz takve stvari se najčešće i vidi ta nezrelost jednog tržišta što dozvoljava da postoje takvi mladi ljudi i ti ljudi se retko se ulupaju u tom procesu. Znači, nemam mnogo primera koji će da kažu “E, ovaj se poleteo pa je dobio po nožicama”, nema takvih primera previše, jer on iako je dobio, on je za 7 dana dobio drugi posao za 300 eura više i ide dalje i nikada neće naučiti kako nešto treba da se uradi, odnosno da se i ja vratim korak nazad, naučiće kako možda nešto možda da se uradi ili neće naučiti zašto to radi tako, a ne na neki drugi način. Radiće ga po automatizmu, bez previše razmišljanja. Dobro. Prošli smo ceo tvoj razvojni put. To imamo, naravno, još jako mnogo detalja, ali ono što bih voleo za kraj negde je da ako postoje neki ljudi koji razmišljaju sada o ovome, idealno ako su inženjeri ili ako imaju predispozicije da budu inženjeri, Šta bi im dao kao savet odakle da počnu da se inficiraju stvarima kojima se ti inficirao. Koje su jedna, dve, tri knjige koje treba da pročitaju ili predavanja koje treba da potraže i poslušaju i da od toga krenu. 

SAVET ZA POČETNIKE

Lazar Kovačević: To je baš dobro pitanje i postoje takve stvari. Znači, opet moramo na trenutak samo da porazgovaramo  onome što si ti rekao, a to je puno toga zavisi šta moramo da uradimo. Vraćamo se na ovu priču o Dači i Sandero. Znači, ti sam kažeš, imamo produkte koji trebaju da budu napravljeni i nikad više ne taknuti. Jel’ znaš ono, napravili smo tu neku prezentaciju, isporučili smo je, do sledeće ne diramo ništa, a kada dođe sledeća, biće nova. Jer će se promeniti puno toga. To je jedan način rada. Ja o tom načinu rada, ja lično, nemam puno da kažem. Nekako, ono, kreneš radoznalo, što ti kažeš, transferišeš ti te neke stvari koje pokupiš, jel, napraviš to, to je to. Imamo drugu stvar, znači drugu krajnost da kažemo, a to je banka. Znaš ono, mora da radi. Ne sme da failuje. Neki softver  za nekakav avion, to ne sme da failuje. 

Ivan Minić: Može da bude nezgodno. 

Lazar Kovačević: Mora da ima mehanizme šta se događa kad se failuje. Ja pričam više o tome. I ja generalno kroz ovo što pokušavam da prenesem i da pokušam da dam našoj industriji ovde tu svijest. Ako pravimo takve stvari koje iole liče na takve stvari, a iznenadili bi se video koliko startupa zapravo bi trebalo da pravi takvu stvar. Na taj način piše kod, iako su startupi koji će možda umrijeti za godinu dana. Postoji način kako da budemo agilni i brzi i da izađemo na tržište i sve, sa dva aspekta. Znaš ono Ivane, imamo situaciju, ok, treba nam brzo da izbacimo taj proizvod, mnogo je dobra ideja, nećemo da neko drugi to sad krene, ajmo mi da izbacimo to brzo, dobro, i sad izbaciš neki proizvod sa nekom paletom feature-a i onda dolaziš u situaciju, mislim pola toga ne radi, a mislim ideja je sjajna, ali mislim pola toga ne radi, a imamo drugu opciju. Izbacimo mi taj proizvod i nema sve features i pretiče nas ona gomila tamo ljudi što zna vrlo brzo o tome da izbaci feature, ali naša radi. Znaš što, ima tri stvari i sve tri stvari nepogrešivo rade. Ako pričamo o tom načinu rada, to je ovo o čemu ja govorim. I mladim ljudima koji imaju potencijal, što ti kažeš, ali ne moraju ni potencijal, želju, ovo može da uradi svako. Svako ko odluči da ovo uradi. Preporučujem rad čoveka koji se zove Robert C. Martin. Mogao sam slobodno ispred imena da kažem ozloglašeni. Njega niko ne voli. On nije sam po sebi puno toga izmislio, ali on je jedini koji je skoro sve objedinio. To je dovoljno dobar početak. Krenimo od Robert C. Martina, koji je napisao čuvenu knjigu “Clean Code” takođe, vrlo, vrlo problematično, jer je teška. Jer je mašinski fakultet, jel. Teško je. mora da naučiš puno toga da bi ti sklopile kocke na kraju. Znači, ako želite da krenete od nečega, to bi bilo nešto na tu temu, vrlo pažljivo. Ne od YouTube-a i prvog clean code TDD tutoriala na koji naletite, jer to nema veze sa onim što to zapravo jeste. To je vrlo kompleksna stvar, to je fizika.  Nije, čekići, ne znam, neka kamenčina. Krenite sa tim. Nakon toga videćete da li imate još želja ili muka da želite da nastavite dalje. Kad krenete s arhitekturom, sa otvara takođe od njega imate knjigu koje se zove “Clean Architecture”. I definitivno rad čoveka koji se zove “Kent Beck”. 

Kent Beck, za razliku od uncle Boba Martina, jeste izmislio mnogo stvari. To je osoba koja je izmislila test driven development. To je osoba koja je izmislila Extreme Programming, originalni Agile koji mi imamo danas. To je osoba koja je izmislila Unity, to je osoba koja je izmislila razne, neke neke, mogu sad da nabrajam, ali to je osoba koja centa nije zaradila, jer nije znala to. Znači, na primer, Kent Beck je napisao knjigu “Test, treatment, development by example”. I šta je fasinantno o knjiga je tipa iz ’98. Naravno da je relevantna i danas biće zauvek. Ali ono što je interesantno, čovek pomisi iz ’98. Pa ja čoveče od ’98. toliko novih problema je nastalo da ja to, ja to ne mogu odatle. Taj čovek je napisao knjigu deset, nakon deset godina rada sa tom metodom. On je video sve probleme koje ti možeš da zamisliš, koje ti nećeš videti. I to su neke stvari odakle možete krenuti. Ja sam napravio tu onaj, Ja imam jedan isto govor koji sam držao u Berlinu na engleskom i jeziku gde ja nabrajam sve te stvari. Za publiku na Digitoku sam dao malo više toga na našem jeziku. Stvari se ponavljaju. Nisam ja ovo ništa izmislio. Ovo sve postoji decenijama. Krenite odatle, ali vrlo pažljivo. To su teške stvari. Važno je da čitavo to vreme morate da se igrate s tim. To je najvažnija stvar. I ako se ne igrate, ovo vam neće biti zabavno, a ako vam nije zabavno, ovo vi ćete da odati ići. 

Ivan Minić: Ja stvarno mislim da je većina važnih stvari teška. I mislim da sam pomenuo to već neki put, ali nema veze, dobro je poređenje. To je Srđan Valjarević kod Galeba, koji je čovek, mašin-bravar i pisac, koji kaže u jednom trenutku “Ako ti je previše bilo lako da napišeš, onda nije dovoljno dobro”. I to je tačno. I gotovo uvek…Mislim, ima i Futro, rekao, neke interesantne stvari na tu temu, ako ti je nešto teško radi, dok ti ne postane lako i onda nastavi da ga radiš, dok ti ne postane ponovno teško i ponovno lako i tako dalje u krugu. Ali suština jeste negde da imaš taj moment da ništa što je vredno, nije došlo lako. Čak i ako deluje da je došlo lako, nisi uzeo u obzir nešto što se dešavalo u tih desetak godina kako je do toga došlo.

Lazar Kovačević:  Ako mogu da dodam na ovu poruku mladim ljudima, tako je dobro ovo gde si ti sada krenuo, opet nije nešto što sam ja izmislio, opet nešto što sam ja čuo pa mi se sviđa i mogu da potvrdim, a evo još jedan. A to je izaberite nešto teško, opet ne mora to da bude sad ovo, izaberite nešto u životu da imate, hobi, sport, šta god, koji je, koji vama je jako težak. samo da možete da vidite šta možete da uradite vi. I kada se poredi čovek sa nečim, treba se porediti samo s jednom stvari. Ja moram da se poredim sa samim sobom od juče. Ja danas treba budem milimetar bolji čovek nego što sam ja bio juče. Milimetar bolji u tome što radim nego što sam ja bio juče. Što može za 365 dana nešto da se uradi. Ja danas, imam skoro 40 godina, Nakon decenije Kyokushina, nakon decenije Judo-a, ja počinjem novu, ovo put neće biti, ovo će biti višedecenijska stvar. Ja počinjem, pre nekakva godina, da se bavim brazilskim džiudžicuom, koji je najbliže stvarnoj borbi što postoji. Ja tamo idem svaki dan, jako mi je teško. I svaki dan, bez izuzetka, dobijem batine. Svaki dan. Ali i svaki dan takođe, dam ja nekom batine. Nikad neće postati lako. Kao oni biciklisti, kao sad kad pređemo na elektrobajk, biće lakše. Neće biti lakše, samo ćeš ići brže. Al ti ćeš i dalje pedalati onoliko jako i snažno koliko ti možeš. Izaberite nešto što je teško, da dobijate batine svaki dan, da vas to drži poniznima, da shvatate da uvek postoji nešto dalje što može se naučiti, nešto više. Ali u tom procesu ćete videti ima borbe u vama. Sposobni ste vi da zadate jako, jako žestok udarac. 

Ivan Minić: Ja se nadam da ćemo da probudimo to kod nekog. Malo je dosadno da samo mi matori borimo, a da klinci gledaju izdaleka u svakoj situaciji. Hvala ti što si bio. Hvala ti što si bio u Nišu. Hvala ti što si bio ovde, što smo pričali o ovome jer mislim da je stvarno važno. Dali smo mnogim ljudima mnogo tema za razmišljanje, što će oni s tim da rade, pa ne možemo i baš sve da rešimo u jednom podcastu. 

Lazar Kovačević: Hvala ti na pozivu i nastavi da radiš to što radiš. Evo, jedan momak iz Herceg Novog je bio inspirisan stvarima o kojima si ti pisao, pričao, pokazao i evo, danas imam tu čast da sedim ovde s tobom. 

Ivan Minić: Hvala ti, hvala vama što ste nas slušali i gledali, to bi bilo to. Vidimo se ponovno naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.