Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Darko Marković, u industriji poznati kao Dar Mar, dizajner i konceptualni umetnik u oblasti dizajna i 3D animacije i modeliranja. Darko je jedan od onih ljudi koji su kroz život očigledno živeli onu mantru “U inat svima i uprkos svemu”, i on je uspeo baš uprkos tome što mu ništa nije išlo na ruku. I u situacijama u kojima bi svaka normalna osoba odustala, on je i dalje bio uporan i zato je stigao danas tu gde je. Radi neke sjajne stvari za klijente, ima fantastičan lični projekat koji se, nadam da će uskoro ugledati svetlost dana u punom obimu, jer do sada smo imali prilike da vidimo samo fragmente, a priča je krajnje nesvakidašnja i interesantna i to je jedna priča o momku iz paviljona koji nikada nije prestao da se bori. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Darko, dobro mi došao. 

Darko Marković: Hvala što si me pozvao. 

Ivan Minić: Retko imam prilike da ugostim ljude koji su radili na nekim jako cool projektima koje smo svi imali prilike da vidimo. A ni ne znamo da su neki naši ljudi radili na njima. Pre nekoliko godina, kada sam letao prvi put na tvoj portfolio, video sam da si pravio neki stvari koje su ono što smo svi mi, koji smo se ložili na 3D igrice, filmove i naučnu fantastiku, želeli nekad da radimo, ali se nije desilo iz kojih god razloga. E, tebi se desilo, ali nije se baš desilo samo od sebe. To je dosta jedan dug i težak put, a i ti nisi baš najjednostavniji. Ali, očigledno da predan trud i mnogo znanja i mnogo rada i mnogo poštovanja ne mogu da ne daju rezultat nakon nekog vremena. Kako bi ti predstavio ono šta si danas. 

Darko Marković: Komplikovano pitanje, zaista, ali kratko kako bi se predstavio, pa ja sam sad kako da sklopim za srpsku publiku, često kad se prebacujem sa engleskog na srpski, ume da mi bude jako teško, ali pričam normalno, naravno. Ja sam konceptualni dizajner, dizajner/umetnik/preduzetnik koji se bavi dizajnom za mehanički, za vozila, za automobile, za igrice, entertainment, ceo taj. Ja dizajniram ukratko od olovke do svemirskog broda, bilo šta treba za klijenta, da li je to taj zabava i program, entertainment, igrice, filmovi, ali i prave stvari radim. Tako da se te moje struke preklapaju. I pored toga često umeju da me zovu futurista, vizionar i neke druge reči i prideve koje mi daju stranci ovaj kad je u pitanju, ali sam poznat kao Darmar što izrazito volim da pomenem Darko Marković Darmar i Darmar je postao poslednjih pet godina poznato ime u tom svetu dizajna i umetnosti. 

Ivan Minić: I ko bude izguglao  malo, naći će tvoj sajt i portfolio, videći tu neki prilično cool stvari. 

Darko Marković: Hvala ti. 

Ivan Minić: Pričaćemo i o tome, ali hajde da krenemo ovaj razgovor kao što krećemo svaki razgovor u pojačalu sa Mančmelo pitanjem šta si hteo da budeš kada porasteš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Darko Marković: Šta sam hteo da budem kada porastem. Sportista. Sportista sam hteo da budem i to je… Bilo je ili inženjer ili sportista. Uvek je bilo ta dva, onako, nekako sam i dan danas volim sport i u njemu sam… ovaj kada kažem u njemu sam, malo su me godine stigle, ali volim sve što je kretanje tela itd. A drugo je bilo inženjer, da budem kao tata, jel’ te. Međutim, život ima neke druge, apsolutno, planove. Ali, kao klinac… Ja nisam crtao do 18. godine. Ja sam čiča Gliše crtao, ja to često ljudima kažem, jer mi u kući to nismo radili. Majka ima ogroman talenat, što se crtanja tiče, ali nije crtala, ali ona otišla u ekonomiju. I, ali sam voleo da sklapam, rasklapam stvari, voleo sam kompjutere mnogo pored toga, igrice sam isto jako voleo, profesionalno sam ih igrao. I tako da su to neke bilo. U jednom momentu sam čak i profesionalni gejmer hteo da budem… ali i roditelji su bili odgovorni da se to nije zaista desilo da ode u tom smeru. 

Ivan Minić: Dobro, znaš kako u tom nekom periodu pre desetak, petnaest godina, tako nešto je zvučalo potpuno neodrživo i nemoguće. Sada i ne zvuči. Sada svako već zna nekog ko… 

Darko Marković: Sada je fenomenalno… 

Ivan Minić: Ima nekog ko je u tim vodama na jedan, drugi ili treći način. Sećam se, kada smo bili klinci, bio je onaj film koji je verovatno napravio Nintendo ili ga je sponzorisao Nintendo sa Game Boy Kid ili kako se već zvao. Mislim da sam ga gledao 50 puta, naravno, kao i svi jer jednostavno kao ima jedan čudni klinac koji kao radi ono što ti radiš, samo što je on u tom najbolji na svetu ili barem film tako kaže. Okej, nisi crtao, a šta si radio to u osnovnoj, srednjoj školi. šta te zanimalo, šta si pokušavao. 

Darko Marković: Pa, znači, igrice su me jako zanimale, ali ja nikad nisam igricu gledao kao razonodu. U meni je to bilo da napravim nešto, da razvijem nešto. I ja sam se bavio, verovatno će mi ljudi neki prepoznati, u Esterbloom je bio nadimak u Counter Strike-u, to su dobra stara vremena 2002. a 2001. treća. Ja sam se bavio profesionalno Counter Strike-om. i bio sam u jakom timu baš i uzeli su me, vrbovali su me sa 13 godina, kada sam bio baš dete, oni su imali 23 i Counter je meni onako bio jedna velika opsesija. Ali kasnije, ja često to volim da kažem, taj Counter me odveo da razumem kako biznis funkcioniše, pošto mi smo ni iz čega pravili nešto, sponzori ti trebaju, treba ti finansije, treba tim da vodiš. I sad ja kao dete tamo među njima, dosta rano sam počeo da vidim kako korporacija funkcioniše. Jer mi nemamo trenera, drugi sportovi imaju trenera. I to je onako jako čudno, jer danas imaju tri trenera itd. u tom Counter-u i imaju privatne avione kojima se voze. A to je bilo onako sve u razvoju. A kad sam bio mlađi, ja sam jako sport voleo i ulicu. Ali sam voleo i knjigu. I ja to uvek volim da kažem, ja sam odrastao u paviljonima, sam na Novom Beogradu odrastao i ja često volim da kažem, morao sam da biram između dve stvari, ja ću li biti tog dana ili štreber ili ću mala bitanga biti. Moram da se dodvorim i ovima napolju, a moram i kod kuće. I onda je to neki balans uvek tu postoji. I knjigu i dan-danas volim. Volim da sam među ljudima i dan-danas, iako su dizajneri makom ti koji sede kod kuće, ali to je iz detinjstva. Voleo sam da sklapam i rasklapam stvari. To mi je bila jedna fascinacija. Kako funkcioniše auto, kako funkcioniše tranzistor, kako funkcioniše električni motor. Sećam se, imao sam neku opsesiju sa električnim motorima tada. I volim da znam sve kako funkcioniše u bilo kom segmentu života. I to je ostalo iz detinjstva još. 

Ivan Minić: Sa ćaletom, kapiram. 

Darko Marković: Pa, jeste sa njim bilo, ali nekako me sve na neku svoju stranu vuklo. Moj otac je bio poznat po tome da se izuzetno razume automobile. Stari Beograđani koji ga znaju kažu da je mogao popravi bilo koje auto kad je bio mlađi. Njegova fascinacija je bila u garaži, proveo je ceo svoj život u garaži, dok ga majka nije naturala da upiše Mašinski fakultet, a ja sam proveo u sobi za crtanje s kompjuterom, tako da malo smo se mimoišli druge generacije, drugi segmenti. 

Ivan Minić: Da, da, skoro smo imali jedna gosta i pričali smo baš o tome koliko je zapravo software-ski inženjering liberalizovao inženjering kao takav, jer nekada da bi se bavio bilo kojim inženjerskim poslom te bi trebalo, u najmanjem slučaju, radionica, a obično i nešto više da bi nešto napravio ovde, treba računar i možeš da napraviš svašta. Ok, ne možeš da napraviš sve, ali mnogo toga možeš da započneš i da napraviš i da dođeš do nečega samo na osnovu toga što imaš pristojan kućni računar i dovoljno vremena da se pozabaviš tim. 

Darko Marković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Jel’ bilo nešto interesantno u školi. 

Darko Marković: U školi. U al me vraćaš, me kroz sećanje. Kao klinac je ovako. Ono što je bilo interesantno u mom životu, ja sam bio Vukovac sam bio, kada kažem Vukovac, bio sam do sedmog razreda i onda sam krenuo da me drma pubertet. A desilo se to da sam ja razvio dijabetes tip 1 i ovaj senzor što imam na ruci mi meri konstantno, pre 20. Evo, proleteše godine, 2000. godina, 23 godine dijabetes, neverovatno. I to je meni onako promenilo život iz korena. I od jednog, od hiperaktivnog deteta koji vozi rolere, skače sa njima, na insulinu si, primaš ga, sve se nekako srušilo bilo i promenilo. I promenilo i ja sam tu počeo se menjam, počeo sam jako buntovan da budem, mislim uvek sam bio lažem, lagao bih da kažem da nisam bio buntovan, ali ovo je onako kao da me neko zapalio još više. I počeo sam još tada onako razmišljam šta je smisao života, kuda moj život ide, hoću li živ biti. Druga vremena, tad se nije pričalo možda o dijabetesu sve, tada su druga vremena bila. i nekako me taj moment onako definisao jako i mrzeo sam to što se desilo. 

Ivan Minić: Da, jer si mislio da nije fer. 

Darko Marković:  Apsolutno, svako veče, u sledećih 15 godina. Uvek sam, da, bio sam jako kivan. A evo sad da ti kažem, to je jedna od najboljih stvari u životu koja mi se desila. Sačuvalo me ulice, to je glavno, zaista me je sačuvalo, sklonilo me sa ulice. Narkotici me nikad nisu interesovali, alkohol me nikad nije interesovao, cigare. I to je onako, u tom periodu odrastanja je počelo se pojavljuje izuzetno na ulicama svega toga. Generacija bude puna toga. Mene to nije ni malo zanimalo. Samo jedino što me je zanimalo je kako napravim nešto od života, kako da uradim nešto veliko i kud je da povedem ceo taj život. Jako rano sam u tome počeo. I onda je to postala jedna velika pasija. Nešto hoću da ostavim u svetu. Nešto hoću da ostavim u svetu. Samo nisam znao tada šta. 

POČETAK SVEGA

Ivan Minić: A u kojem trenutku si počeo da razmišljaš o tom i počeo da čačkaš nešto u ovim oblastima u kojima si danas, dizajnu 3D-u i svemu ostalom. 

Darko Marković: 16 godina sam imao, 17. Napustio sam video igrice, više nema to i odem. Trenirao sam kikboks i imao sam slobodno dva sata dnevno. Sećam se, meni je uvek život bio poprilično isplaniran. I surfam ja po netu i vidim 3D. I svidi mi se 3D. I baš me je uvuklo, povuklo me je nešto ka njemu. Ja nemam, pre toga crtao čiča gliše i nagovorio nekako oca i majku za odmor letnji, pauza, raspust, da umesto da idem na more dođem u Kajron, škola za 3D efekte i dizajn, koja koštala tada lepa cifra je bila. Moji su prihvatili to i odatle kreće sve. Kod mene se naopako desilo, svi umetnici su učili prvo da crtaju, pa su mrzeli 3D, pa su prešli na njega. Ja sam krenuo sa 3D-om, pa sam krenuo sa vraćam ka crtanju, unazad, naopako. 

Ivan Minić: Znaš kako ja to gledam. U suštini, ti nisi, ok, sada jesi, ali nisi crtač. Ti si konstruktor, tu su različite stvari. Jedan gleda iz ugla kreativne, drugi gleda matematiku. 

Darko Marković: Ja volim oba da objedinim, ali ono što ja nisam razumeo, ono, sad kad idem kroz život i sad ja hoću da se bavim time, jel te 3D je tek u začetku, Bože koliko sam star sad kad pomislim, 2006. se to dešava, 3D je tek u začetku, ja 2007. treba na faks i ja kažem ocu da hoću biti dizajner, otac “šta, šta.” i ja mu kažem “hoću dizajnera automobila da budem” i otac kao “halo dečko, u Srbiji si, šta bre ti pričaš i ostalo” majka isto i pošto sam ja takav tvrdoglav, kad nešto kažem ima tako da bude i nikako drugačije idemo kroz vatru, kroz vodu, kroz sneg, što će kasnije u karijeri se pokaže kao jako dobra stvar tvar, mada i otac mi je takav, lagao bi i on i ja da kažemo da nije, pošto on se smirio s godinama, ja sam mlađi od njega, pa ja sam uvek kad sam njega gledao bio u fazonu, kako je čovek ako miran i stabilan, onda slušam priče iz mladosti, na koga sam ja ovakav i onda skapiram, bi imao priča kad je zubima pregrizao svećicu na kolima, nije mogao da je reši. Takvi su, takav je deda, baš ono kad nešto mora se ima da se uradi. Međutim, nagodba, ajde, išao u devetu gimnaziju, nema crtanja i dalje. I kaže će, ale alo, gde ćeš ti, ne znaš, bre, crtaš. I upoznaju mene sa profesorom sa primenjene, neću da ga sad pominjem imena, igrom slučaja se to desi, i ja ga pitam, i on kao ajme nacrtaj mi nešto i on kaže mojim roditeljima, ovaj bre, nema talenta. Znači, ovaj ne zna ni da crta, ne zna ništa, nije to za njega. kao sad ćale onako i keva balansiraju šta da gde da ga pošaljemo, ajde ti na arhitekturu. Malo matematike, malo fizike, malo crtanja, i ja se spremao godinu dana za arhitekturu i falilo mi pola boda da upišem. Pola boda mi falilo upišem i odbiju me i tu. I ozbiljan onako smor, prava reč, znači onako klinac 19 godina i ćale kaže “ne možeš ti na ulici da ostaneš, ideš ti na privatni fakultet. Ja ti se kunem, mogao je sve da mi kaže, mogao je me pošalje u inostranstvo da radim godinu dana, da perem WC, da idem na privatni fakultet, meni je to bilo strašno. I sad ću kažem o tome, jer će mnogi ljudi naravno se uvrede kad to kažeš, ali ja sam jedna vrlo realistična osoba koja gleda u tom momentu, upisuje me na Megatrend, industrijski dizajn, jer se otvorio sektor za dizajn. Završih ja nekako na dizajnu, jel te, ali ne onom. Ja ti se kunem, ja sam preplakao celo veče to, zato što ja moram na privatni fakultet. Majka ekonomista, otac mašinski inženjer, ja idem na privatni fakultet. I on kao, ne, ne, prebaci se kasnije. Međutim, nešto se slomilo u meni. Nešto se slomilo i bilo je, sad ću svima da vam pokažem šta Darko Marković može da uradi. I da kažem zašto nisam voleo, jer ja kad sam došao tamo, zaista privatni, možda su oni sad izjednačavaju, Bolonja je to onako dosta presekla, smanjila itd. A ne može gradivo iz privatnog da se poredi sa državnim. Zaista nije moglo tada. I ko je govorio da je moglo, je lagao. Ali se onda napravila kritična masa, gde se više ljudi krenulo na privatni gde ide, a u ljudima je u prirodi da ono što je njihovo je najbolje. I onda je veća kritična masa i onda je počelo da je privatni isti kod državnim. Nije. Sad ne znam šta se dešavalo, tad nije bio, i završih tamo, do četvrte godine nisam znao da crtam, najgori u klasi, znači jer se samo crtanje gledalo. Ali ono što ja ne znam, jer ne mogu da znam, je da ja imam nešto ovde i ovde što drugi nemaju. Ali ja to ne znam. Kako ja to da znam. To se ne vidi. Ja sam mogao da rešavam probleme mehaničke, tehničke u roku sekunde. A to dolazi iz detinjstva. Kupovali su mi Lego kocke, jel te. Nisu ih nešto mnogo, ali sam ih imao i kada god mi ih donesu ja umesto da sklapam po ovome, ja sklapam na svoje. I to je uvek loše izgledalo. Oca je jako nerviralo što nije po pravilima. Ali to igra sa Lego kockama koju sam ja sledećih svih godina radio, stariji kad sam bio, nešto sklopim, deo motora i tada, je toliko izoštrilo ta čula da ja vidim nešto ne valja i ja znam da ga rasklopim i sklopim. To se kasnije pokazalo u dizajnu da je vrlo retka karakteristika. Do kraja četvrte godine sam najnagrađivaniji bio student dizajna u Srbiji za industrijski dizajn. 

Ivan Minić: Mi se kada smo kod Lego, svi smo mi prošli Lego u nekom obliku i juče mi, bukvalno, šalje kolega je jedan od najboljih prijatelja, kao “Vidi šta sam našao, ovo su neki Lego kompleti, ali baš su ono, baš su za odrasle napravljeni, znači neke kompleksne mašine i sve ostalo”. I kao “Evo imao i sad neku akciju”, ja rekao “Brate, nemoj mi šalješ to”. I normalno. 

Darko Marković: Ode sve, ode sve. 

Ivan Minić: Pa dobro, kao možeš sebi da ograničiš budžet, mogu ja da ograničim budžet, ne mogu da ograničim vreme. Možda ko se ima sedim 12 sati da sastavljam i rastavljam i onda ću da legnem da spavam i sutra umesto da odem na posao ću da nastavim to da radim. Zato što je beskrajno zabavno i dan danas.

Darko Marković:  Vuče, vuče. 

Ivan Minić: Plus sad ima sve ono što u naše vreme nije bilo ili se tek pojavljivalo, techniques, mindstorms i sve ostalo. Tehnik si, ovaj. Da te možeš da ga napraviš, možeš da napraviš da taj robot kog si napravio koji je sladak sad može da hoda, da ono se, nemam pojma, registruje senzorima gde se šta nalazi, da se odbije.

Darko Marković: Pri tome pristupačnije je, pristupačnije je pritom dosta nego što je bilo. To je neverovatno. 

Ivan Minić: Jeste. Mislim, u vreme kad sam ja bio klinac, suštinski Lego je samo neko mogao da ti donese iz inostranstva. 

Darko Marković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Tek posle tamo, 96-7., je počelo i ovde da se pojavljuju i to su uglavnom bili oni  oni mali kompletići koji su jedino i što možeš da priuštiš u kojima nema mnogo kocaka. Nego možeš da napraviš neki autić koji je lep, ali ako ne praviš taj autić, nemaš mnogo opcije. Lego. Lego je sudbinska stvar za sve. A je li bilo nečeg-  mislim, ja kapiram šta ti hoćeš da kažeš što se tiče privatnih fakulteta. Ja nisam a priori protiv iz razloga što mislim da u mnogim slučajevima državni fakulteti ti daju previše nečega što ti ne treba i previše stvari koje su outdated. Dok na privatnim fakultetima moja najveća zamerka je uvek bila što ne postoji kriterijum po kome neko može da ne prođe. Znači, ono kako si tu, ako sve platiš na vreme, ti ćeš to završiti. Izaći ćeš, možda nećeš znati ništa. Ako si želeo da naučiš, izaći ćeš sa jako dobrim znanjem, jer imaš od koga da naučiš, imaš koga da pitaš. I ja sam predavao na Privatnom fakultetu i znam dosta ljudi koji su predavali, koji su predavali iz razloga što su želeli da prenesu znanje. Nikome od nas ta cifra koju smo mi tu dobijali kao predavači nije značila, nije nam to bilo bitno u životu. Nego taj moment je da, eto, nešto što si ti pokupio u ovih 30 godina, 30 godina daš nekoj narednoj generaciji. Bilo je klinaca koji su super motivisani da nauče i onih ostalih. Ali kako je to izgledalo što se tiče, znači ipak pričamo period od pre 15 godina, kakav je bio program, koliko je to što ste učili bilo aktuelno, koliko je bilo upotrebljivo, koliko si ti bio zadovoljan time, a koliko je naravno se očekivalo od tebe da ako stvarno hoćeš time da se baviš, da samostalno učiš i radiš.

PRIVATNE STUDIJE

Darko Marković:  Pa gledaj, što se dizajna tiče umetnosti, to ljudi koji upisuju, primenjena je najteža za upisivanje bila. Čuo sam se to sad promenilo, ne mogu da verujem. Bilo je fazon 300 ljudi na šest pozicija, tako nešto, neke nerealne cifre. I ti da upišeš faks, mnogo ljudi je imalo tu psihologiju, posle, ako sam uspeo da upišem ovo, ja vredim. Što je logično, mislim, 300 ljudi pokušava i onda krenu, stagniraju zbog toga. A dizajn je sve osim fakulteta, šta pod tim mislim. 90% stvari koje ćeš naučiti, ćeš naučiti na projektima personalnim i van fakulteta, 10% na fakultetu. Jer dizajn je jako široka tema, ne može to u 4 godina se naučiti. Ne može. Ti možeš naučiti da crtaš. Svako može da crta. To moram da napomenem i ljudi još uvek kažu “Ja ne znam crtati”. Ja sam čiča gliše crtao. Sad, pre. Kad sam student bio i ostalo, ja sam na linijama radio, jer su mi linije najveći problem bio. Ja sam u jednom momentu bio, moji radovi su prezentovani bili u velikim kompanijama kako se linija povlači. To je sve crtanje osećaj. Dešavanje problema je praksa, apsolutna praksa koja može, znači ja da nekog uzmem za godinu dana, može procrta, bez problema. Ali dizajn je ta pozadi stvar koja se dešava iza. Kako razmišljaš, kako rešavaš problem. Dizajn je problem, problem je dizajn. To je moja neka filozofija ili ti čuvena rečenica funkcija prati formu. Naši fakulteti se koncipiraju evropski na formi samo. Crtaj mi lepu formu. A to što nije funkcionalna, pa nema veze rešiće inženjer. Neće inženjer rešiti i to je tako. 

Ivan Minić: Ja to često kad pričamo, često se koristi kao primer i to mi je super interesantno, da recimo mnogo često najbolji dizajneri nameštaja ne dolaze sa primenjene nego sa Šumarskog. Zato što oni sa Šumarskim zaista nauče kako da naprave nameštaj. Pa on radi i ta fotelja je ergonomski dobra, ima sve ostale karakteristike. A to da li je lepa. Pa ako ima oko, onda će da bude lepa, a ako nema oko, neće bude lepa. Ali ako pričamo upotrebnim predmetima, to je mnogo veći problem da ne radi, nego da je samo lepo. Da postoji taj moment, da znaš materijal, da znaš prirodu stvari, da znaš tu fiziku na jedan ozbiljan način, kao i ta priča “Arhitekti i građevinci”. 

Darko Marković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Jednim bez drugih ne mogu. 

Darko Marković:  Ne, ne, to su stalne svađe, to je disfunkcionalna porodica koja je funkcionalna na kraju. I to je tako jednostavno, i sa inženjerima i dizajnerima. Ali ako budeš i inženjer, ja sam to skapirao, jedan poznati dizajner je došao i predavao kod nas na faksu. I kad sam otišao u Italiju, dobio sam- Lamborghini u stipendiju sam onda dobio i završio sam u Italiji kao prvi čovek sa Balkana koji dobija tu stipendiju, punu, odlazim tamo, u Milano itd. I dolazi Chris Bangle, čuveni BMW dizajner koji je, kad se pomene njegovo ime, ono, znači to je čovek jednostavno koji je reputaciju izgradio neverovatno. Jako interesantan čovek, bio je dizajn direktor BMW-a kad je BMW prvi put spojio linije, nije razdvojen i tada je promenio kasnije pretili ubistvima, slali mu pet hiljada pisama majci na kuću da će ga ubiti što je promenio BMW, BMW-ovi fanovi, mislim, sve je to jako čudno i onako meni on bio fascinantan jer je to prvi put da ja imam kontakt sa dizajnerom koji to ne razmišlja kao dizajner A meni je to enigma bila jer ja se nigde nisam uklapao. Ja uvek drugačije sam razmišljao i sada možeš ti da misliš da si cool, ali ako ti okolina govori da nisi cool, moraš da se baš zapitaš da li jesi zaista cool. Jednostavno. 

Ivan Minić: Ili moraš mnogo da veruješ u sebe.

Darko Marković:  Moraš da veruješ u sebe. Ja sam se uvek razlikovao od dizajnera, od i naših i stranih. Mnogo sam se razlikovao i kako pričam, i kako se ponašam, i kako dizajniram, kako razmišljam. I on dolazi i ja sam tada skapirao da sam na pravom putu. Trebalo je samo 8 godina da ja skapiram da sam na pravom putu. Jer on je meni toliko interesantan bio, koliko je načitan bio, koliko je umeo probleme da rešava, koliko je. Nekako sam bio u fazonu “ovo mogu i ja da budem”. “Ovo mogu i ja da budem”. Odisao je svežinom, imao je 60 godina, on je odisao i dalje svežinom, njega je sve interesovalo. Ja često mislim da uspešni dizajneri su kao mačke. I sebe smatram kao mačkom, zaista. Zašto. Zato što moramo gricnemo nešto, provalimo, srušimo čašu i tada i to je to, ono održava te u životu, znači ono, ja često moram čašu da gurnem sa stola da vidim šta će se desiti i da bi mi dan prošao kako treba jednostavno, jer hoću nešto novo naučiti. I on je onda pričao o Đuđjaru i rekao je od svih ljudi koje znam, ja znam celu auto industriju, Đuđjar će mi ostati u sećanju. I rekao nam je, kaže, dođemo mi na sastanak sa Đuđjarom, On čovek ne zna da crta auto, ne zna da ga nacrta, on nacrta ga od sprema da ga crta, ali nije nikakve ništa. Došao je da vidi naš auto, mi smo ga uzeli za konsultaciju u BMW-u da nam kaže šta valja, šta ne valja i kaže “A, ta desna vrata, reci mi koliko je nagib stakla, 1,5%. A reci mi koliko je debelo staklo, 2,5 mm. Sad možda naša cifra u ovom momentu se to promenilo. Aha, a reci mi koliko je kriva tog. Ne znamo. Kako ne znate. I kaže, ja stojim i kaže, sad znam kako izgleda kada neko zna kako se auto dizajnira. Kako se auto dizajnira. Čovek je samo što je video auto razumeo da nešto ne valja na njemu. E, to je pravi dizajner. A forma, forma će doći. 

Ivan Minić: Jel’ to je ono što odrasli smo svi na, u kojih smo voleli automobile, volimo ih i dalje, i dalje, odrasti smo na Reviji Sata na televiziji. I sad, uvek i u sajmu automobila bio onaj njihov konkurs kao za dizajn automobila, pa najbolji radovi su objavljeni, pa opet ono. I bilo tu nekih super ljudi. 

Darko Marković: Slao sam, nisu me prihvatili. 

Ivan Minić: Kasnije, kao x godina kasnije se setiš da si video tog momka nekad tamo. Ali to što uvek bilo fascinantno, i kad sam ja nešto razmišljao, čak sam i crtao, mislim da nisam poslao nijedne godine, ali sam crtao, što kao, dobro, ti sad to nacrtaš i to bude mnogo lepo nacrtano. I sad treba ispod toga neko da stavi mehaniku. Pa ne ide to tako, prijatelju. Prvo se napravi šasije, mehanika i sve ostalo, pa ti onda gore stavi preko šta se tebi sviđa. Možeš malo da se prilagođavaš, ali kad je izašao film “Lamborghini”, kako su oni prilagođavali neke stvari, mislim, ne zna se naravno, niko od nas ne zna da li je to stvarno bilo tako ili nije, ali ako je bilo tako, ja sam bio blago užasnut u nekom moment. 

Darko Marković:  Jeste, stvarno je tako bilo. Evo ti kažem jeste, stvarno je bilo. 

Ivan Minić: Znaš kao, okej, to su sve pionirski pokušaji i ti pokušavaš da napraviš super automobil bez ikakvih predznanja, resursa i svega. On će da radi super tih 500 metara, možda će se raspadne posle 5000 kilometara. To vremenom dođe, sva to dođe kad se industrijalizuje i kad se postavlja neki standard i sve ostalo. 

Darko Marković: Samo 50 godina treba. 

Ivan Minić: Ali znaš, taj moment gde u suštini mi samo čukamo. Mi gledamo da vidimo da li možemo da ga napravimo.

Darko Marković:  Guramo čašu sa stola, znači to je to ono što ja pričam. Gurneš čašu da li će ovo da radi. I se pojavljuje u filmu kada, ne znam da li su to stavili, pošto smo imali istoriju, kasnije Lamborghinija dolazio je, Perini je dolazio koji je bio dizajn direktor da nas vidi, da nas upozna i tada pošto smo dobili Volkswagen Lamborghini stipendiju, onda smo upoznali Walter da Silva koji je u tom momentu bio ono da ne pereš ruku, sledećih 10 dana si se rukovao sa njim pa došao da nas upozna sve to je jedna onako pokretna traka, brza, ali je li ima scena u tom filmu kad on stavlja kad nema ključ da otvori haubu pa mora knjige da stavlja umesto motora, je li ima ta scena. 

Ivan Minić: Mislim da da. 

Darko Marković: To je meni fascinantno, pošto nisu stigli da urade, ali najavili su već fenomenalan auto i onda to on dolazi i kaže “izgubili smo ključ, a u autu stoje knjige da bi ga izgledao kao da drži”. Izgubio sam ključ. Mislim, druga vremena, druga zabava, ali Italijani umeju te zavrzlame jako brzo da smisle i da reše. Meni je to ko njih jako fascinantno uvek bilo. 

Ivan Minić: Dobro, beskrajno šarmantni. 

Darko Marković: Nenormalno šarmantni. Ne mogu kažem prevaranti, ali u kompaniji, pošto sam ja, mislim, da objasnim šta se desilo sve tu. Ja sam došao opet kao najgori jer nisam crtao toliko dobro i opet sam došao najgori. Tamo su došli momci iz Pasadene, Los Angeles, Royal College of Art, to su koledži koji četiri godine koštaju pola miliona nenormalnih crtača, znači onako, a ja radim 3D, ja radim 3D, a oni ne rade. I meni je tada rečeno da zaboravim na 3D autoindustriju, 3D ne može da se koristi u autoindustriji, 2009-10. I ovaj, ja dolazim tamo, ekonomska kriza je pukla već jaka i ja sam bio među top tri u tom momentu tih studenata i obično nam je za top četiri ćemo dobiti stipendije svi. Na kraju je samo jedan momak dobio stipendiju da ode u Lamborghini. Jedan je u Lamborghini, drugi nešto, pošto su, ja sam opet bio najmlađi tamo. 24 godine oni imaju svi 28 plus. Ja i Bugar smo bili najmlađi do duše, i Brazilac, 24 smo imali. I na mufte onda oni su već bili u industriji jer ja nisam znao u Americi kad hoćeš na master da ideš, ti moraš tri godine da imaš rada. Tako da imali smo čoveka koji imao 37 godina, to neću zaboraviti. Čovek je došao, nije mu se svidelo pošto ono stvarno bilo jezivo. Ono je bio dril ozbiljan i nije mu se svidelo, nije mogao to da radi. Sutradan je radio u Lamborghiniju, jer je već imao veze, ali trebalo mu je da mu piše da je pokušao makar master da studira, ovih, ako se zove, mnogo, mnogo interesantno. I onda dođemo do toga ti možda ni ne treba diploma da se razumemo u toj industriji. Ali ja sam na kraju šutnut kući, bukvalno kao vreća sam šutnut kući jer sam imao pasoš Srbina. I ovaj, nemam drugi pasoš, još nemam ni hrvatski, nemam mađarski. Ekonomska kriza, svet još toliko nije otvoren, ne postoji remote work, autoindustrija je jako zatvorena. Ja se vraćam kod mojih, mislim, podbacio sam, ali ne razumem da nisam podbacio, nego jednostavno život me ne može u tom momentu, tako i ja. 

Ivan Minić: Nema okolnosti. 

Darko Marković: Ja sam dao sve od sebe. Sledeće dve godine ja šaljem svoj portfolio na 360 mesta. 360 portfolija za dve godine sam poslao. Sa unikatnim CV-jem. Sa unikatnim…

Ivan Minić: Propratnim pismom. 

Darko Marković: Propratnim pismom. Jedna stvar koju volim kod sebe to je ta. 

Ivan Minić: Upornost. 

Darko Marković: Pregristi svećicu u ustima. Znači, ako treba, bez zuba ću je pregristi. I, međutim, dobijam. Ferrari mi kaže “Dođi odma”, Audi mi kaže “Dođi odma” onda kažeš “ali ja nemam pasoš”, a oni pa kažu “pa imaš iskustva”, “pa nemam ni iskustva”, “pa nemoj da dolaziš” i to je onako demoralizacija a u tom momentu proglašen za top 80 najboljih dizajnera mladih, potencijalnih u svetu i ja ne mogu posao naći svi sa faksa zaposleni u Italiji koji su bili svi imaju jelte papire i ostalo mogu svi su negde i ja nemam posao dve godine i na kraju me uzmu da ilegalno dođem u Italiju u Bertone i Bertone bankrotira dok ja letim ka tamo. On bankrotira i ja onako kakav sam, vraćam se kući, besan sav, sleteo, vratio se odmah, nisam te očekivao uopšte da ostanemo u Italiji. I onda me pozovu, otvorili su filijalu novu da bi izbegli poreze. Mislim, to je legalno sve, nije to nešto nelegalno, to su radile mnoge tamo kompanije, otvori novu kompaniju da bi se sačuvao jednostavno. I uboli odmah šest novih projekata, nemaju dizajnere, zašto, ono što ja ne razumem, uzimaju oni, kao, ne, ne, ne brini, rešićemo ti papire. No problemo, no problemo. Međutim, ja gladan, na sve sam spreman, ja dolazim tamo i ulazim te prostorije, to su prostorije raspada se zgrada. I ja vrlo brzo počinjem kapirati zašto nemaju dizajnere, jer nijedan dizajner neće da dođe tamo da radi na kompjuteru iz 2008. godine, prašnjavom i da. Međutim, dešava se sjajna stvar da ja jako brzo napredujem tamo, jer nemaju koga da stave na te pozicije. Ti kad dođeš ovako, dizajniraš far sledećih dve, tri godine, pet, a onda, ovaj kako se zove, dobiješ nešto bolje, a ja odmah dizajniram ceo auto. Odmah ceo auto dobijem šansu i napredovalo sam vrtoglavo, jer sam dobio okruženje da me uče i tada, zaboravio sam na 3D, ali ono  što ja sam njima još objašnjavao 2011. da taj 3D koji ja koristim, postoje različiti tipovi, da ja smatram da to može funkcionisati jedno sa drugim. Da 2D i 3D treba da funkcionisati jedno sa drugim i tu mi se i produbio je ta vizija da je to izvodljivo, jer ti kad dizajniraš auto, ti dizajniraš ga prvo na papiru, pa se skica odabere, pa 2D render, opet pa 3D model, pa mali ovako clay model, pa ovaj kako se zove veliki model clay, pa dođemo do finalnog i to oko dve godine posla. I ja tu vidim, ja sam godinu i dva meseca tamo bio, u letu sam na 2D renderima kad su već bili, ja vidim da ta skica ne liči uopšte na finalni 3D model. Ali oni rade 3D tako jednom tehnikom koje pravi savršene površine, ali treba boga oca se napraviti ta površina. A ja radim drugi 3D koji radi dobre površine da može se prikaže, ali ne može da se pravi takva površina od njega. Ali ovaj može da uzme još brže da je uradi. Meni je tad već sinulo u glavi da to, međutim ja im kažem a ne može, oni su bili ograničeni sa nije resursima, nego sa isperu ti mozak da nešto ne može. 

Ivan Minić: Dobro, tradicionalno se to radi na taj način i vrlo je teško sad ti tu nešto da pomeriš. 

Darko Marković: Tako je.

LOVAC NA PRILIKE

Ivan Minić:  Jedna stvar o kojoj nismo pričali, a mislim da je negde bitna, to je da ti si u suštini se probio i pozicionirao tako što si radio radove, učestvovao na konkursima, radio za svoju dušu, ali ništa od ovoga o čemu pričamo ne bi bilo moguće da ti nisi imao šta da pokažeš. A ti ne bi imao šta da pokažeš, da si čekao da to bude samo posao neki koji dođe, a i velika većina posla koji bi bio plaćen nije nešto što je sad za preterano pokazivanje. Nije to toliko lepo koliko nekom treba nešto da se uradi. Šta si po tom pitanju radio. Kako si nalazio konkurse. Kako si se motivisao da radiš svaki dan na nečemu. a to je za svoju dušu. 

Darko Marković: Da dokažem svima da su pogrešili. To je bila motivacija, da su svi pogrešili. A ima nekako me ložila ta priča “Underdog”, i stvarno je bilo tako. Bilo je mnogo teško, nema tu šta ja sad da pričam. Tek dolazimo do teškog mog životnog perioda od 2015. tu ćemo da pričamo o tome koliko sam ja radio i šta. Još uvek smo tu od 2013. i 14. Ali motivacija je bila da pokažem da mogu. Ja sam osetio da mogu, ali me je izuzetno nerviralo što nemam teren na kom da igram. I mnogo me je nervirala, kad sam bio mlađi, imao sam gomilu fudbalera oko sebe, košarkaša, i onda ne uspeju, a ne uspeju uglavnom zato što su lenji, ne znaš što nisu talent, nego su lenji neverovatno koliko ljudi bacaju svoje talente koje mi je univerzum podario, to je meni onako, nerviralo me jako, sa dijabetesom i ostalo da gledam ljude koji bacaju talente i uvek je bila rečenica “E, ja nisam uspeo, jer me trener mrzeo”. Ne, ti nisi uspeo zato što si jurio žene sa 16 godina i pio pivo kad su drugi trenirali. Ja sam se tu namerio da radim mnogo više nego drugi. Jednostavno, matematika. Ako on radi 8 sati, a ja radim 16, ja mnogo više postižem. I to je bila moja velika ljubav, dizajn, jednostavno. Nisam. Navukao sam se. Navukao sam se, jednostavno. Nije bilo stajanja. I to me je držalo. 

Ivan Minić:  Dobro, ali prvo, kako si učio uopšte. A drugo, šta si radio, gde si pokazivao radove, gde si pokušavao da se umrežiš sa ljudima. 

Darko Marković: Na forumima. Tada su forumi postojali, socijalne mreže, konkurse sam preko Google nalazio, svaki dan se probudim, kucam, competition, konkurs, nije to toliko rašireno tada bilo, ali tražimo odmah. Jednostavno sam, lovio sam, stvarno sam lovio. I ja sam jako komunikativan kao osoba. Dizajneri retko su komunikativni kao i ja, što je svima čudno kada upoznaju ostale dizajnere. Ja volim pričati s ljudima, ja volim se družim. To je bio veliki benefit, ja ti napišem mail. I ono što sam ja smatrao, kad sam bio klinac, baš klinac, upoznao sam jednog poznatog fudbalera. Igrao na ulici, na sred ulice. I to je meni jedan onako zanimljiv moment u životu. I sad ti ljudi, Kada pričaju o tim poznatima, uspešnima, uglavnom misle da su egoistični, ovakvi, onakvi, a to je daleko od istine. Ti ljudi su isti ko mi, i hoće da ti pomognu, hoće da se druže, uopšte nije da su neke neki ljudi koji su arogantni, ima svega, ali ja naleteo njega na ulici i ja sam odlepio bio, bukvalno. Zamisli sretneš idola, znači na sred ulice, ma idi, ja oko njega, odmah, jao, la, la, la, la. Čovek se ispričao sa mnom 30 minuta. 30 minuta se ispričao, nije hteo kući da ide, seo sa mnom na klupu, pa se dobacivali sa loptom itd. I meni je to otvorilo horizonte da ja mogu sa svakim da pričam. I da ljudi mahom hoće da pomognu. Hoće da pomognu, pogotovo ako imaš šta da pružiš nazad. Jednostavno, recipročno je. I samim tim ja sam pisao nekim najpoznatijim dizajnera tada još, da ih pitam za savet, ovo ono. Materijala nije bilo puno online. Ali to je još jedan bitan moment za mene, jer ja ću kasnije imati jako unikatan stil, baš zato što nisam bio na univerzitetima na kojima su drugi bili, nisam imao učitelje koji su me učili, nego sam samouk tehnički bio kasnije, posle svega toga, to onih 90%. Ja sam čitao knjige o automobilima, inženjerstvu, o psihologiji, psihologiji dizajna, evoluciji. Ja sam dnevno čitao, umeo sam knjigu o 300 strana da pojedem za dva dana sam umio da pojedem. Znači, sabijem sve te informacije u sebe i to je kasnije razvilo jedan jako unikatan stil. Ali ja sam uvek bio gladan zbog tog dijabetesa. Da pokažem da mogu sve. A ne znaš koji su ti limiti, kad ti niko ne kaže koji su ti limiti, a govore ti da imaš limite. 

Ivan Minić: Dobro, da. Mislim, i srećna okolnost je da se to ipak dešava u neko vreme kada sa tim može da se živi mnogo normalnije. Sada tek i u budućnosti i verovatno će to biti minor nuisance, što bi rekli u Sjedinjenim državama, ali-  

Darko Marković: Ja se nadam. 

Ivan Minić: Svakako, 30 godina ranije da se ta priča desila, tvoj život bi bio potpuno drugačiji.

Darko Marković: Apsolutno, apsolutno. 

Ivan Minić: Sada, naravno, imaš neke ograničenja i moraš da vodiš računa i da pratiš i da paziš. Znam, nažalost, dosta ljudi koji su u sličnoj situaciju i zahvaljujući senzorima, većina njih ima sada mnogo normalniji život i mnogo viši kvalitet života u proseku nego što bi bio slučaj da naslepo, prosto, rade sve te stvari koje su bile vezane za doziranje terapije i svega ostalog. Ali, prosto, to što radiš je jako atraktivno. Ali mora da se pokaže, moraju ljudi da vide te stvari, moraju da vide da ti umeš da radiš različite stvari, da nisi neko ko ume da radi samo jednu stvar i ok, sjajno radi tu jednu stvar, ali ako ti ta jedna stvar ne treba, onda nema te tema za razgovor. Ti si svašta nešto radio i kako si uopšte dolazio na ideje za te stvari, a onda prosto, znaš, praviš nešto što je kompleksno, bilo bi u pitanju neko vozilo, letelica, ili u pitanju neko oružje, ili u pitanju neka mašina, ti moraš da je napraviš tako da ona bude uverljiva da zapravo može da funkcioniše. I za to sve treba vreme i osećaj da bi do toga došli. Sigurno nije prva stvar bila najuverljivija na svetu. Ti upijaš svašta nešto, naravno. Ali prosto kako se razvija taj deo priče. Kako se ti razvijaš u tom delu priče kada si ipak izolovan na jedan način. Znači, ako ništa, ono, geografski si izolovan. 

IZVOR IDEJA

Darko Marković: Evo ovako. Ako sam u nečemu dobar, to je da mogu sklopiti i rasklopiti stvari u pravom životu. I ja sam onda gledao najbolji dizajner svetu kako rade projekte, pa sam malo imali su videi koji su mogli da se nađu, kako to ide proces. Na faksu sam video isto proces itd. I onda sam ja, cela moja filozofija dizajna je bila kako ja da razložim taj proces dizajna po etapama da svaki dizajn koji radi mogu da ga reši. Druga stvar, ja nisam umetnik. Ja to vrlo otvoreno kažem. Zašto. Zato što moj mozak je matematika. I ja sam onda to dešifrovao ko po koracima kako bilo šta što dizajniram da dizajniram. A dizajn i umetnost se preklapa u svim segmentima sa manjim odstupanjima o 20%. Neka moja matematika i ja sam to klesao, klesao godinama, kako od početka do kraja da to rešim i šta moram da uradim. I nisam se stideo restrikcija, jer to je od roditelja došlo. Moji roditelji mogu svega da naprave nešto, a da dobro izgleda. Bilo to ormar ili i to ono, oni ga uzmu naprave, ljudi dođu kod nas u stanu i kažu ‘Bože, koliko ste ovo platili.’ i fazon uzeli stari ormar, sredili ga za 100 eura, a izgleda kao 2.000 eura da su ga platili. I to je ono što je bitno u dizajnu, klijentu da daš, da što jeftinije košta, što brže, što atraktivnije, a da bude atraktivno upravo. I ja sam to onda sekao taj proces. Konstantno sam sekao kako da dođem toga. Ti personalni moji projekti su ga klesali jer ja tu imam slobodu da radim šta hoću. Ne govori mi neko sa strane. I ja sam totalno razvio mozak u tom smeru da ja znam svaki projekat kako da vodim. Mene sad često jure da budem art direktor zbog toga na projektima. Zato što kažu da ne postoji projekat koji ja ne mogu da rešim. Jer jednostavno ja sam to razvio do maksimuma. To mi je onako glavno. Uvek ljudi misle ‘crtanje je glavno.’ Nije, crtanje dođe kasnije u tom celom projektu. Ali ajde kako da ga iznesemo. Tipa, hoćemo novi auto. Ok, šta ima novi auto na sebi, koje su im restrikcije stavio dizajneri i umetnici se često guraju te restrikcije od sebe. Kao, ‘ma rešiće inženjer. Ja nikad nisam gurao. Hoću ja da rešim, hoću ja da rešim, ali kako, ne znam.’ Pa onda, na primer, dizajniram… dizajnirao sam bio neku ležaljku koja se pretvori u sistem za spasavanje. I sad to treba se rasklopi, sklopi i tak da… Ja sam pročitao, ja mislim tri knjige sam pročitao o mehanizmima, kako funkcioniše da bi ja to mogao. I to meni se ostaje u podsvesti. I ja samo vadim te informacije.

Ivan Minić: Svi smo mi odrasli na transformersima. 

Darko Marković:  A transformersi su ludilo. Ludilo. 

Ivan Minić: Od nečega mora da krene. To i oni, kako se zvao onaj crtani… se u svemiru dešavalo, gde su isto bili ti, ono, kao svemirski brodovi koji se međusobno spajaju i… 

Darko Marković: Aaaa, kako se zove. 

Ivan Minić: Japanski crtani. Da, da, da, da, da, ima i japanski, ima i ovaj… Ne mogu se setiti. Znači, ja znam na koje misliš. Pobegne mi takođe. 

Ivan Minić: Skoro sam naletao na…

Darko Marković:  ‘Voltron’, ‘Voltron’. 

Ivan Minić: Jeste. ‘Voltron’. Skoro sam naletao na album za sličice. I onda kapiraš kao da nešto gledaš i kad gledaš takve stvari voliš da vidiš kako je to moguće. Pa sad ono, Transformersi su crtani film, pa sad moguće je ono što nije moguće. Ali onda smo u nekom trenutku dobili mogućnost da kupimo neke igračke Transformersa, pa je neko napravio igračku koja iz kamiona ili iz automobila može da se pretvori u nekog robota. I onda naravno da je najzanimljivija stvar na svetu da ti probaviš i da u jednom trenutku napraviš svog Transformersa od drveta jer to imaš. Apsolutno. Šta ti im radiš. Tako da, sve te stvari koje smo nekako doživljavali u detinjstvu nam jesu pomogle malo u tom razmišljanju. Ali onda kad malo više zakomplikuješ sebi život i radiš na kompleksnim stvarima, to hoće da bude zatuljeno. Mislim da taj moment rade u okviru ograničenja je jako važan jer ljudi jako imaju problem sa tim da shvate da postoje ograničenje. 

Darko Marković: Apsolutno, ograničenje su dobra u dizajnu pogotovo, jer te restriktuju. Ako pomisliš projekat, Bliski istok je prvi krenuo da nema restrikcija što se para tiče. To se dešava 90-i neki godina i počinju da imaju toliko para da dovode arhitekte i kažu ‘Ne znamo šta hoćemo, napravite šta hoćete.’ Nijedan od tih projekata nije dobro izgledao. I oni su kasni morali da menjaju filozofiju da im kažu šta hoće. Jer su im dali ‘Radi šta hoćeš’. ovaj nabija zlato sve, bukvalno, WC šolja zlatna itd. Ali restrikcije su dobre u dizajnu, jel te uzemljuju te u realnost. Znači šta je realan svet. Ako ih nemaš, gubiš i oko i mozak gubi realnost sa tim dizajnom. To je ono što sam ja studirao kroz psihologiju. Tipa, novi materijal ajde na stolici da uzmem, to mi je najbolje. I sad uzmeš novi materijal i taj novi materijal ti dozvoljava da ti stanjiš nogu stolice na pola santimetra. I tu se dešava ovako jedan problem u mozgu čoveka, jer kad je vidiš, mozak nije navikao da može toliko tanka noga.

Ivan Minić: Ne deluje ti stabilno i to je to. 

Darko Marković: Apsolutno. Ne postoji takav materijal, ali ne deluje ti stabilno. I sada, tvoj mozak misli će puknuti. Nećeš nikad sedati na tu stolicu.

Ivan Minić: I nećeš se osećati dobro i ako sedneš. 

Darko Marković: Apsolutno. I to se dešava u dizajnu. Znači, taj materijal me ne restriktuje koliko ja mogu savijati u površinu i da je stanjim. Da bi mozak i oko odreagovali da se ne uplaše. Imaš te restrikcije. I smatram da su izuzetno velikog benefita. Ja se njih nisam stideo, dizajneri se stižu. Ali se nisam stideo još jedne stvari. Kad sam došao u industriju, uvek je bila priča ‘You have to be very humble, very, very calm, very humble’. Ja sam varnica. Ja nisam, ja nisam humble, ali sam skapirao da to humble, pozajmljena reč, humble, ja ne mogu… 

Ivan Minic: Skroman. 

Darko Marković: Ja sam skroman, ali ne na taj način. Ja sam vrlo skroman i to je ono što treba u dizajnu. I onda imaš dizajnera ko je onako ćute, koji neće ništa da kažu, ja ću sve da kažem, zašto dolazi iz porodice. Ja kad sam mom ocu pokazao crteže, moj otac je toliko to kritikovao i bio, znaš, šta ti je bre ovde, Arko, šta si bre ovde nacrtao, na šta ti ovo liči. Bio je u pravu, ali treba razviti oklop da ti možeš to podneseš. Na faksu sam ja video dođe neko i kaže nešto ne može i oni se smore i mrze onda tu osobu i ne znam šta. Ja sam to prošao kroz detinjstvo, meni to nije smetalo. Možeš mi kaži da je najgori rad, možeš ga pocepaš, možeš ga baciš, idemo novi. Jer i dizajn jeste da ga pocepaš i baciš, da gurneš čašu sa stola k’o mačka neka, da zagrizeš i da se vratiš nazad. I ta skromnost kako funkcioniše u dizajnu, nisam ja najpametniji na svetu, ali kako ja mislim da to funkcioniše. Ta skromnost funkcioniše po principu ‘uradiću i stvari koje ne treba da uradim’. Šta pod tim mislim. Dođem ja u Italiju, oni su navikli na određene standarde kako rade, novi kompjuteri, nove alati za pravljenje i sada stoji grupa od 20 ljudi, niko neće da uzme jedno obično dleto i da završi površinu, zato što dleto nije napravljeno te i te firme. Jer ti ja ličim nekoga ko neće da uzme to dleto, znači. I onda mi glume neki, skromnost, kako su oni jako skromni, ne treba im ništa, nećeš da radiš sa dletom zato što košta 5 eura, neko što 100, a poenta je da završimo taj model. Ja zgrabim ono dleto i priđem u to što niko neće, ali ono što pričamo, okruženje. Pola njih ne zna zašto neće, samo vidi da ovaj je bio veliki i neće. I završim površinu. E to je skromnost u dizajnu, da ti štap a kanapa, da se spustiš dole, da uzmeš taj štap i kanap, a ne da u zlatu mora sve da bude. Jer ti praviš zlato, u stvari, od tog štapa i kanapa. To je ta sprega. Tako da, tako sam ja doživeo tu skromnost i kasnije se pokazala kao jako dobra. Pre toga sam noćima udarao glavom u zid pitajući se šta ja radim. Jer nemam da vidim gde. Tako da eto. 

Ivan Minić: Šta se dalje dešavalo sa Italijom. 

Darko Marković: Katastrofa. Sad idemo u strašni deo. Već je bilo mračno, sad postoje mračnije. Šutnu me iz Italije, ne daju mi papire, ukradu mi dva dizajna, dve plate mi ne plate, nestanu sa lica zemlje, tamo prezentuju u Ženevi automobile, mene niko ne zove, ja ne postojim i ja padnem u tešku depresiju, razbolim se, sad sam se vratio skroz, oporavio sam se od svega toga. 27 godina vratio se kod mojih da živim, osećam se kao promašaj, nije mi jasno da li sam dobar, da li sam loš u tome, vidim auto u Ženevi, vidim ovo, vidim ono, ja nemam pare, nemam ništa, sedim kod kuće. Baš onako neki tužan period. Međutim, ja ne bi bio ja da jednog dana samo ne ostanem i kažem ‘Došlo mi je, samo mi je došlo u meni.’ Ja sam se izuzetno plašio da krenem solo karijeru, jer nikad nisam verovao da ja mogu to, da će mene neko hteti. Ja sam uvek mislio korporacija, pa onda rastem tamo. Međutim, uvek je pokazalo da god sam bio, svemu sam bio najbolji, ali ja to ne vidim u tom momentu. I krećem solo karijeru. Imam kompjuter iz 2009., pošto nisam ništa kupovao novo. Ja bih lagao da kažem da moji nisu imali da mi kupe, to bi bila jedna velika laž a ja ne volim laži. Jer dizajn je istinita profesija, tako volim da kažem. Moji su imali da mi kupe novi kompjuter. Međutim, ja ne želim od mojih ništa da uzmem, ništa jer smatram da sam ja failovao. Uzimam kompjuter iz 2009., 15 inči laptop koji ima HP, čuveni MV7, koji je napravio problem, jel te, ovi kako se zove, pregreva se. Jednostavno takav je. Ja sam prosuo i mleko bio po njemu, pa nemam para, da ga odnesem u servis. Tako da taj kompjuter se pregreva svakih 15 minuta. Ja uzimam njega i baš tada vidim, krenuo sam već u veliko da radim nešto i vidim izašlo ArtStation takmičenje. ArtStation u tom momentu je platforma za umetnike, najveća na svetu, raste tek. Ja vidim takmičenje. I uvek sam mašio to prvo mesto nekako posljednjih pet godina moje karijere, drugo, drugo, drugo, drugo, drugo. I ja kažem ‘sada ću da uradim ovo’, i posvetim se tom projektu. Ja radim na kompjuteru Ivane i hladim ga sa knjigom. Pa ustanem, hladim ga sa knjigom. Ja takav sam, jednostavno. I volim sad to kod sebe jako. I mesec, dana kasnije ja pošaljem. I nagrada je bila… Kreću se neke stvari, uklapaju. Kreću se, konačno uklapaju jer sam krenu pravim putem. Dugo mi je trebalo skapirati šta je pravi put. Nagrada je bila Vakom, onaj Vakom, veliki monitor koji je u to vreme 6.000 EUR koštao, nagrada je bila, ogromni exposure i da skratim priču, 1800 takmičara. Neki od najboljih u industriji su tad participirali i ja uzimam prvo mesto, ali ne prvo mesto, ja ostanem 10 mesta iz mene praznih sa tim. I u tom momentu, preko noći, ja postajem poznato ime u industriji. Preko noći. Nisam postojao na mapi, zato što sam promenio. Sad sam prešao na igrice, solo karijera, filmovi itd. Preko noći svi znaju ko je Darko Marković – Dar Mar. Dobijam kartu na ICC. Šalje mi Marko iz Zagreba i daje mi kartu za džabe da dođem, jer je čuo za mene. U tom momentu se održava ICC, najveća konferencija za dizajn, za te vrste umetnosti u Evropi, u Zagrebu odmah. Ja odlazim u Zagreb i mnogo čudan trip da ja tamo dolazim kao celebrity. A i dalje nemam pare u džepu, nemam. Zašto sam pomenuo onaj vakum. Zato što nisam mogao ga dobijem jer nismo u Evropskoj uniji, ja nisam imao para da platim. Majka plaća, hoće pare da da za njega, koliko je bilo 25% se valjda da plaća. On ostaje na granici, ja ga nikad ne dobijam. Šta se s njim desilo, ne znam. I krećem tu karijera, lagano, sigurno da se razvija. Ubadam prvi posao, prvog posla kupujem novi cooler, pa ide novi kompjuter, pa sve su to sitni još uvek poslovi, iako sam se probio, dugo nije još krenulo to kako treba 3-4 godine, ali kreće. Pa se odseljavam od mojih 2017-a, krećem život, krećem ja da se stabilizujem i psihički i ostalo, osetim da sam zagrebao nešto, zovu me na konferencije da predajem, ali para i dalje nema dovoljno. I dalje nema dovoljno para jer ne ubadam velike klijente. Svi znaju, ali nekako se to vreme klizi, beži. Ja spiritualno nešto radim sa strane, oporavljam se, ovo je kako se zove, pošto sam krenuo da se vraćam u normalu. I ja počinjem  kao osoba da se menjam dosta. I dan-danas radim jogu, na primer, meditiram. To smatram da svaki umetnik mora da radi, ko beži od toga, šta da kažem. I te godine, što je bitno, malo sam skočio napred, Izađe CG Talk takmičenje. Još jedno. I sad kreću onako loše stvari da se dešavaju koje su dobre po mene. Ne znam da li si ikada prolazio nešto loše se mnogo desilo, ali ispalo da je dobro. Ja sam primljen na CG Talk i kažem uzeću oba. Niko u istoriji ni uzeo oba i ja rekao ja ću uzeti oba. I oni mene pokradu i daju mi treće mesto. Međutim, to je eksplodiralo na internetu. Svi pričaju o tome da su me pokrali. Ja nisam morao prstom da pomerim, kažu što ste mu uzeli prvo mesto i tada cela zajednica, znači svetska, svi. Ja nisam, prstom nisam mrdao, znači. I onda me pozovu 2017. me pozovu na zibraž takmičenje, samo deset ljudi iz celog sveta mene pozovu i ja ne dobijem vizu. Ja ne dobijem vizu u Los Angelesu, ne mogu da dođem, poludeo, poludeo, znači od besa, ono grizem, bukvalno. Da, danas ne znam zašto su me odbili. Imao sam sve uslove. Sam imao osim auta, kako se zove tada. Znaš, oni uslovi da ispuniš, da te puste. Međutim, i to eksplodira. Isto ovaj gde je meni ogroman posao. Jer su ljudi bili u fazonu, ‘Ajde, pomognemo ovom dečku.’ Mislim, stvarno ovakav talent. ‘Nema smisla više, ajde da mu pomognemo.’ I dođe mi veliki posao. Malo puno pričam, ali… mislim da je interesantno. Pa sam se malo zalaufao, tako da će se stane značaj. 

BORBA ZA BOLJU POZICIJU

Ivan Minić: Da vidi, mislim, to je neki period u kome se vrlo često dešavalo da ljudi koji imaju potpuno čistu situaciju jednostavno ne dobiju papire jer se ili statistički spadaju u onaj deo koji jednostavno mora se odbije, ili je stvar u tome da super je to sve što si ti pokazao, mi mislimo da ćeš ti da ostaneš. Ne mogu baš mnogo da im zamerim, pošto mnogi jesu, jel. ali, ali, da, dosta ljudi su na taj način u kanalu, ne znam, nažalost, i ja dosta, dosta primera, ali srećom stvari se menjaju u smeru da polako, ali sigurno sve više toga može da se radi remote, pa to više nije toliki problem. A kako tebi izgleda, ono, radna rutina. Znači, imaš neke projekte koje dobijaš koji plaćaju račune i sve što treba da mogu da funkcionišeš, ali toga nema dovoljno i to nije na onom nivou na kojem ti želiš da bude. Okej, i dalje to je neki novac, a ti radiš ono što voliš pa ti u principu zadovoljena, ali prosto kako pokušavaš da se izboriš da ti pozicija negde bude bolja. 

Darko Marković: Brendingom, marketingom i personalnim projektima, apsolutno. I kad je nešto dobro ne može da ostane primećeno. To je, često imaš dizajnere koji mrze druge dizajnere, misle su bolji od njih i da ne dobijaju poslove. To je vrlo retko istina. Ja ću sad to vrlo otvoreno kažem. Zato što kad si dobar primetićete eventualno. Ne mogu da te ne primete. 

Ivan Minić: Da, dobro. Imaš i ljude koji ne dobijaju poslove, zašto s njima ne može da se radi. Bez obzira što su genijalni. 

Darko Marković: Ima i toga, ima i toga, apsolutno. Imaš u svakoj industriji, pa i u ovoj, ima ljudi koji su stvarno teški za saradnju. To je nešto neverovatno. Da ne zalazim sada razlike između Srbije, sve ta ogromna je razlika u pristupu poslu. Neću mnogo o tome da pričam, ostaviću to samo na toj rečenici. Sve je izvodljivo ovde, a nije izvodljivo, zašto ne znam. Ali ću reći sledeću stvar, ono što je kod mene možda najinteresantnije kada ja ljudima kažem, a to je moja najveća muka koju nosim na leđima, kad sam ja 2015. otišao u haos, ja sam imao razgovore sa sobom, duševne razgovore šta ja zaista želim da radim. I ja sam tada krenuo da radim Inside 44 koji je moj personalni projekat. Evo je deveta godina. Ja sam za devet godina radio danonoćno, paralelno posao i paralelno to. Napravio sam univerzum koji se zove Inside 44 baziran na Srbiji, Beogradu, jer ja sam rođeni Beograd, rođen sam ovde, pa mi je poznato sve ovo na mom životnom putu i karakter glavni ima dijabetes. I to je mene toliko zavozalo da sam ja napisao tri knjige trenutno imam, nisu izdate još, i napravio sam ceo taj univerzum, što je jako teško bilo od karaktera dovozilo, od njihovih pozadinskih priča, dizajnirano, nacrtano, sve, to producent može da uzme i da napravi film ili igricu ili bilo šta iz toga. Tako nešto ne postoji u svetu, niko nije uspeo jedan čovek na tom obimu da uradi. Ali evo ga AI, mogu sad s AI-em to da urade sve. Ono što si ti pomenuo, ti svašta radiš. Pa ja radim svašta baš iz tog razloga što sam tokom tog projekta morao da dešifrujem kako da pretapam dizajnove od karaktera preko vozila, preko svega. Na kraju ja više ne dizajniram automobile, ljudi obično misle to, ali ja radim sve, bukvalno od karaktera do vozila do oružja itd. I taj univerzum je onako jedan veliki kamen koji je meni na leđima. Koji svako ko vidi taj projekat, a videli su ga i Marvelovi art direktori i ostalo, kažu nisu nikada u životu tako nešto videli da jedan čovek uradi. Ali ne mogu nikako da ga prodam. Jer ja imam razgovore sa Hollywoodom, to smo pričali, već imao sam pokušaje, blizu je bilo poslednji, pa je krenula Hollywoodski štrajk, pa je to stalo, a smo još u razgovorima, meni je san da ja to prodam kao seriju. I blizu sam, ali mi nekako beži još uvek. I da li će se desiti, ne znam, sve je to na klimavim nogama pričali smo, ali sledeće godine definitivno četvrti, četvrti, evo i da ljudi znaju, izlaze sve tri knjige, ja ću ih izdati i to je to. 

Ivan Minić: Vidi, ja svakako mislim da je rad na jednom takvom projektu neverovatno koristan za tebe kao profesionalca i li ti omogućava da na nečemu do čega ti je stvarno zaista stalo, a gde imaš slobodu, radiš na svim tim ostalim stvarima. Znaš, jednostavno ne može neko kad ti kaže ‘Ne znam, naučiću da programiram, ali nemam projekat na kom radim. Ok, naučićeš da programiraš, krenućeš od nule, krenućeš od nekih bazičnih stvari, a kako hoćeš da naučiš nešto kompleksno, Možeš da radiš na nečemu što već postoji, što radiš, što je veliko, što je zahtevno. Da znaš, što kaže, gde da čačneš. 

Darko Marković: Apsolutno. 

Ivan Minić: Potrebno je veliko majstorstvo da bi mogao nešto da čačneš. Svako može da uzme i da napiše nešto što je basic. Ali da uradiš to nešto što bi se zvalo za početak neki world  building toga svega, pa onda priče, pa onda karakteri, pa sve to, ti mnogo toga savladaš i naučiš u tom procesu. I onda kada se pojavi neko ko ti traži fragment toga, tebi je to, prvo jednostavno, drugo, dosta ti je lakše bude da uhvatiš sve i da pohvataš sve konce, da bi ti mogao da isporučiš nešto što se u to uklapa na pravi način. Ja zato mislim da su tvoji radovi koji su bili delovi nekih ozbiljnih projekata dobro prolazili, ti si super sarađivao sa njima, zato što nije ti teško da uhvatiš tako nešto. Nisi fah idiot, nego si zainteresovan za širu stvar, a eto, prilika je da se radi na ovome, pa ćemo sad raditi na ovome, a sledeći put ćemo raditi na nečem drugom, jer ja mogu da uradim i nešto drugo. Tvoj lični projekat, bavićemo se još malo njime kasnije, definitivno, ali hoću da pričamo tu paralelnu priču. Zagrebao si malo kako je krenulo sa nekim malo ozbiljnijim projektima, ali kako se onda ta priča razvijala dalje. 

Darko Marković: Pa ovako, ja sam vrlo brzo uvideo da kvalitet imam. Sad, prvo, ko sam dobio potvrdu da ima kvalitet od tih ljudi, takmičenje je osvojeno i ostalo, ali sam znao da ja nisam u Americi, da ja nisam u Evropi i da ja nemam pristup klijentima kao drugi ljudi. Da kažem ‘Dobar dan’, dođem, javim im se i tada. I onda sam hteo to da rešim. Mozak mi je rekao kako da rešim. Radovi te neće, samo održati. Moraš da budeš viralan konstantno. Da te vide. Pa kako ću to da uradim. Pa ne znam ja. I razmišljam, razmišljam i kažem, krećem podcast. I pošto sam se kretao po konferencijama, sledece dve godine sam bio pozivan po celom svetu, od Indije do Češke, do Italije, da predajem. Ja sam tu upoznao sve te ekstremno poznate ljude i dovodio ih u moj podcast. Ja sam konstantno relevantan bio. I sad, relevantan plus kvalitet, ne možeš da ne ubodeš nešto. I radio sam na projektima kao što je Matrix, Coldplay, ITD, Black Adam, Sony, da mogu do sutra da pričam. Stvarno ima puno klijenata sad kad pogledam ga da izdam kroz karijeru. I sad sam restartovao podcast pre- pauzirao sam tri i po godine, sad opet krećem sa podcastom. Jednostavno, samo sam dešifrovao, učio sam na tuđim greškama, gledao sam naše okruženje, šta se dešava, zašto artisti postanu nebitni, jer zaista je tako, postaneš nebitni, irrelevantan postaneš u jednom momentu ako te nema. Ljudi jako brzo zaboravljaju. I onda mi je podcast bio onako idealan. Idealan i to me je držalo, a sam nastavio da radim jakim tempom, Nikada ja nisam bio. Nema odmora za mene. Ja, Ivane, radim sedam dana u nedelji, već deset godina. Ja i kada ne radim, ja radim. Ja stalno nešto mozgarim. 

RADNI PROCES

Ivan Minic: Fascinantni su, mislim, radovi koje izbacuješ. Znači, redovno izbacuješ nešto što je zanimljivo, atraktivno i ono što je, opet kaže, meni najinteresantnije, što je različito. Nema tri rada za redom koje su slične. što ti onda otvara mogućnost da će multipraktik. 

Darko Marković: Uvek je bila priča o industriji kao što ne može 3D, koji će na kraju i ja sam postao poznat po tome da dizajniram direktno u 3D-u. To je jako malo ljudi radilo od 2017. Ja sam dizajnirao. Tako sam i video još jednu stvar. Ja uvek mislim da sam loš u onome što radim. Ali šta po tim mislim. Ne mislim ja da sam loš, nego mislim da može uvek da se nešto 

Ivan Minić: Na bolje. 

Darko Marković: Tako je. I to je ono, nikad se ne završava ta priča. Ko završi, taj je odustao od dizajna. I ja sam skapirao, pošto sam bio za automobile, vozila, da tu nema dovoljno poslova. Znači nema dovoljno poslova, ti možeš najbolji da budeš. Imaš ljude, ali oni su u Americi, makom, pozicionirani. I ja sam taj dijapazam krenuo da širim. Oružja. gledao sam šta se traži. Oružja, proizvodi. I korak po korak ja sam sve to postao dobar, dobar u tome. Ali vraćamo se na onu bazu. Mogu sam da raščlanim kako da dođem do toga i ja uvek iste principe primenjujem sa 20-30% primesa da li auto, da li oružje, da li ovo, da li ono. I meni je to jako bitno bilo u karijeri. Jednostavno, da mogu. Ja sam poznat po hard surface-u. Ali sad se razmišljam šta će se desi kad izdam i kad vide i karaktere. Videli su oni da radim karaktere, ali ja ih uvek gurnem malo u stranu, kada kupim ih sa drugim radovima, da me ne bi zvali za karaktere. Jer ja, oni izgledaju super, ali ja se ne osećam komforno da ja kažem ‘Ja ću karaktere dizajnirati. 

Ivan Minić: Kad te pozovu na neki projekat koji je veliki, kako te pozivaju drugo, kakvi su urokovi, kakve instrukcije dobijaš, šta je to što ti treba da isporučiš, jer obično je to, obično je to fragment neke scene, ali ako nije nekako treba ti si upropastio scenu i film. 

Darko Marković: Da. 

Ivan Minić: Ovaj, prosto kako funkcionišu te stvari i kako ide saradnje sa ostalim ljudima na projektu, kolegama, supervizorima. 

Darko Marković: Pa ja nemam mnogo kontakta sa drugim ljudima osim art direktorom. Ili klijentom, glavnim direktorom. Direktor i art direktor. Art direktor vodi ceo tim. Ja znači dizajniram, na primer, za Matrix dobijem robota da dizajniram i art direktor me vodi. On je taj koji odobrava dizajn na kraju. I vodi još osam dizajnera koji druge robote radi i druga vozila, Matrix 4. I kako me pozivaju. Pa tako što su čuli za mene, još su me videli. Na tom art stationu, na Instagramu itd. I kad se čuje za tebe, eventualno se to proširi da kasnije sve preporuke dobiješ. Ja sam jako profesionalan što se posla tiče. Video si danas na podcast kad sam dolazio, ja sam došao 2.01 kad smo rekli. Ja to ne mašim. Meni je to. Ja volim preciznost jako, a i klijentom obožava preciznost jer dizajneri umeju je budu rasejani. I nepraktični. To je jedna velika istina. Ima raznih, ali pričam ti 90%. I rasejani su i onda ume da ti ne dostavi uopšte. 

Ivan Minic: Umetnici. 

Darko Marković:  Umetnici, da. Ja nikada nisam tako pristupao i klijent kad to vidi, zgrabi te i ne pušta te. Ali stranci vole da te preporučuju. Oni jako vole da te preporučuju, tako da mi uvek stigne neki mail. U poslednjih dve godine ja sam dosta projekata morao da odbijam koliko sam tražen bio, ali hteo sam malo da radim još na mojoj knjizi. Tako da ja sam zadužen, na primer, za robota. Ja dam tog robota tamo i ja u tri delu dizajniram. Oni već dobiju gotov model i oni moraju da ga optimizuju. I oni ga optimizuju, srede ga da uđe u film. Sad, ja nemam udela u toj sceni, ja imam u elementu udela, ali oni su ti koji ga doteraju. Imao sam, na primer, Outcast, čuvenu igru iz ’99. Bio sam glavni dizajner za Cutter Slaida i ostalo. To treba da izađe sada, ja mislim. I ja sam tu imao dizajnerom oružja, oklope itd. Ja im dizajnerom prosledim, ih art direktor odobri. Art direktor to razvije još malo sa 3D artistom, doda neke elemente sitne. Vrati meni, pita me ‘Jel ok.’ Ja crtam preko, vratim. I to je spremno za scenu. I onda ide ostali, svi ogromni tim koji to uzima da sredi. Ja sam u početnim naletima svega. 

Ivan Minic: Ti si u suštini taj koji je, ono što si i rekao negde na početku, koncept artist, odnosno onaj koji osmisli kako to treba da izgleda. Nakon što osmisli, napravi prikaz toga na jednom nivou kompleksnosti, koji to okej onda kompleksnije, i kada je to završeno, onda oni to upodobe situaciji koje je u sceni i sve to. Meni je to isto bilo fascinantno, znaš, kao kad sam bio klinac, ja sam mislio da to jedna osoba radi sve, naravno. Onda sam prvi put otišao u ozbiljni studio i i skapirao da jedan čovečuljak koji se pomera u kadru, to je šest ljudi radio. 

Darko Marković: Da, da. 

Ivan Minić: Mislim, jedan čovek je uradio ceo izgled tog čovečuljka, ali sve ono ostalo… 

Darko Marković: Gomila, gomila. 

Ivan Minić: Od ono, shadinga i tih stvari, tekstura, do toga da prosto taj pokret treba da bude prirodan, to uopšte nije jednostavno, posebno te, ono… 

Darko Marković: Animacija je najteža grana, animacija… 

Ivan Minić: Da, ali taj moment da ti kao, znaš, ono, znaš kako se kreće vozilo, ali kako se kreće nešto što je čovekoliko, problemi, može da bude užasno komplikovano, ako treba da izgleda potpuno prirodno. Jer ti ne znaš šta je, ti kad gledaš sa strane, ti ne znaš šta nije u redu, ali vidiš da nije u redu. 

Darko Marković: Da, da. 

Ivan Minić: I vrlo često kada gledaš kao ono, ljude koji su jako talentovani ali nemaju dovoljno iskustva, ti vidiš neke fine stvari koje nisu u redu. Nije ti jasno šta je, ali vidiš da nešto nije okej.

Darko Marković: To sa iskustvom dolazi, apsolutno. 

Ivan Minić: Mnogo prakse, mnogo svega i mnogo puta da te neko ko je supervizor toga svega vrati i kaže ‘nešto nije u redu’. 

Darko Marković: Vrlo bitno da te vraća i nazad, vrlo bitno. I sam sebe da vraćaš nazad. 

VELIKI PROJEKTI

Ivan Minic: Šta si još radio od tih internacionalnih projekata koji su ti bili interesantni posebno. 

Darko Marković: Ja bih voleo da mogu dva da kažem, ali ne mogu. Taj sa Sonijem što sam radio, ja to jedva čekam da izađe. Preskočiću, ali samo ću reći da cela karijera će mi se promeniti posle toga, od tog momenta kad to izađe. Ja to jedva čekam. Radio sam sa Cold Play-om, znači za njih sam robota dizajnirao koji je kasnije bio na svim posterima, higher power, onaj video, to se slučajno desilo. Star Trek sam radio, kontrolne table na Star Treku. Radio sam još dosta nekih sitnih projekata. NFT kad je krenuo su me uzeli za ogroman projekat, Exiled Racers koji je dalje jako vidim da gazi. Dizajnirao sam im 45 svemirskih brodova, nešto tako. Neka velika baš cifra bila. I ovaj, tako da ima svašta, svašta ima tu. Ali sledeće tri godine treba ti glavni projekti da izlaze, projekti da izlaze, koji su rađeni pre tri godine. I ja jedva čekam te da vidim. Ovako ti kažem, mogu ti kažem, Sony double negative, to je sve što smem da kažem. 

Ivan Minić: Ali taj moment kad radiš na nečemu i uložio si mnogo truda i znaš da su drugi ljudi uloženi mnogo truda i dobio si neki preview toga kako izgleda i to je sve wow, ali onda mu treba mnogo vremena da ugleda svetlost dana i neke stvari nikad ne ugledaju svetlost dana. Neki stvari ostanu u ono, snimljenom, izmontiranom, spakovanom materijalu i evo sedmu godinu stoji jer stoji iz bilo kog razloga. Kapiram da je to prilično onako teško. 

Darko Marković: Meni ne. Meni ne, meni je to onako ja sam uradio svoj posao, ja sam srećan da sam uradio posao i tako je kako je. Radio sam za Indiju, jednom momentu ja dobijem poziv da se nađem sa producentom neki od Andi. Ja nemam pojma koji je producent, ne pratim Bollywood toliko i ostalo i video call preko WhatsAppa, ja se javljam, Aditya Kanvar se zove čovek, ja nemam pojma koji je on. I on kao, Darko, videli smo tvoje stvari, da li želiš da radiš za mene, radim ogroman science fiction projekat u Indiji, ogroman budžet, mi nikad nismo imali toliki budžet, 100 miliona itd. I ja saslušam ga, šta. Hoću. Apsolutno sam hteo, 6 meseci. Ja kasnije googlam to glavni producent u Bollywoodu. Glavni producent u Bolivudu, poznat za te njihove akcione filmove i ostalo. I mi smo radili na tom filmu i taj, ja ne znam kako je to kasnije izgledalo posle mog dizajna, ali neke od najluđih stvari koje sam dizajnirao, dizajnirao sam tada.

Ivan Minić: Dobro, da se razumemo. Svi smo imali te periode na TikToku i Instagramu gde jedni drugima šaljemo akcione sekvencije iz indijskih filmova, i to je nešto što može ili da ti ulepša dan ili da te stvarno, ono, da te resetuje, da si u fazonu ‘sad moram ponovo da učinim da hodam’. Ali oni jesu stvarno, ovoj… 

Darko Marković: Ovaj momak je ozbiljan dosta. Nije u tom smeru. Znači, ovo je zapadno. On je zapadno orijentisan i stvarno onako. I zašto kažem to sa tim propadanjem projekata. Oni su 90 miliona uložili. I jednog momenta skapiraju da im treba još 50. Krene korona i projekat se samo stavi na policu i jednog dana stoji na polici. I Indija se i dan-danas pita šta je s tim projektom, hoćemo li ga ikad videti. I on stoji na polici već tri godine. Tri godine stoji, nažalost, na polici. Bez veze je, ali tako je. Mislim, njemu je najteže. Meni nije. Ja sam završio svoj posao. Ja ću, on će mene uvek da preporuči drugima. Ja to znam, već sam preporučen. Ali ja ne mogu da držim za to. Meni je krivo zbog njega, ne zbog sebe. Ja sam svoj posao odradio. 

Ivan Minić: Dobro, ali biće i verovatno je i bilo projekata koji su ti posebno važni. 

Darko Marković: Pa eto, taj sa Sonijem. Znači, taj sa Sonijem, to bih baš voleo. To bih baš voleo. Ima još jedan koji sam radio za Hollywood i pomogao sam im da taj projekat dobija finansiranje. To se slučajno skroz desilo, dobili su finansiranje, nešto ogromno je u pitanju i ja ne znam, sve čekam, ima četiri godine, ja sve čekam da to najave više. Taj projekat, to je onako kiselo-sladak ukus. Zašto. Zato što ja sam dizajnirao koncepte koji su odobrili taj film i kad su ga odobrili, ja nisam bio pozvan da dizajniram za film, jer se desilo da je gospodin koji je mene pozvao, otišao iz firme i niko nikad nije čuo za mene tamo da sam ja uopšte radio na tome, a bilo je logično da me da čuju, ko zna šta se tu dešavalo, i ceo film je urađen i nijedan moj dizajn neće biti tu. A komu ja mogu sad ovo da kažem. Ja mogu ovako podkastu kažem pa kažem laže, nije ni bitno, ja jedini mogu ti prenesem da su zbog mene dobili taj budžet i to bolestan budžet su dobili, ali jedna velika grehota, zato što je mnogo cool stvari, to u kojoj sam ja mogao dizajnirati na ceo film je moj fazon i mogao sam tri godine da radim na tome. Ono što ljudi, na primer, ne znaju, ovaj prvi put oficijalno ću kažem, ja sam bio pozvan na seriju koja je sada treba da izlazi, a to je ova Alien serija, i ja sam ruku povredio na boksu. Ja sam povredio ruku, moju desnu nabio sam prste, sam sebe sam povredio fazon i nisam mogao da prihvatim projekat. I pobeže mi, pobeže mi to. Ali ja uvek kažem sebi, posle svih mojih iskustava koje sam proživeo i nevolja i svega bežanja od mene, ima to zašto je to dobro. Nešto novo će se pojaviti. I ja upravo se nešto novo pojavljuje, tako da eto. 

Ivan Minić: Dobro, da, svakako će biti dosta interesantnih stvari. Jedan dobar primer te preporuče za narednih X- naravno, ako ispadneš iz rotacije na neko vreme, onda moraš verovatno iz početka sve. Ali volim da mi ispričaš negde kroz dosadašnje iskustvo, kako se razlikuje rad na nečemu što je filmska industrija ili, ok, muzička industrija, ali to što je video za masovnu upotrebu i gaming. 

Darko Marković: Ok. Oni se razlikuju po tome što je ta Hollywoodska industrija nenormalno brza. Kad ti kažem ‘nenormalno brza’, dizajniraj mi pušku za jedan i po dan. Šta. Šta ti da dizajniram. Ali nemaš izbora. Znači, jednostavno, veće dnevnice, brzina nenormalna, sprži te, niko u Hollywoodu ne radi više od 6 meseci godišnje, ne možeš, nije izvodljivo, moraš zdravlje da žrtvuješ skroz. Manji budžeti, gaming sad ima nenormalne budžete, plus razvučeš pušku jednom na dve, tri nedelje možeš da je radiš. To se lagano radi, mnogo više para ima, i ima to mogućnost da je veća kreativnost. Jer mnoge stvari ne moraju da budu napravljene u pravom svetu. Međutim, u posljednjih pet godina, kad su počele da stupaju cosplay, sve jače igre, sad mora i to da funkcioniše. Tako da nije više toliko i to mora da funkcioniše. Razlika je u brzini. U tome samo. I ti često, ako ćeš sad paralelu sa pravim stvarima, prave stvari se mnogo duže prave. I dosta se skrivalo, sad su počele, ja sam to pričao ljudima pred deset godina, niko me nije slušao. Da će te industrije da se izjednače. Prava, gaming i ostalo, jer će gaming morati da dostigne pravu proizvodnju. Zašto. Zato što ti sad pušku koju igrači koristiš, ti moraš da je proizvedeš za cosplay, kao igračku, kao ostalo, kao sve. Nema bežanja više da mi napraviš karakter koji ima ovoliki štit, kome ne može ruka da se pomeri. Tako da se sad preklapaju, ali brzina je i dalje najveća razlika. 

INSIDE 44

Ivan Minić: Što se tiče tvog ličnog projekta, kako si ti zamislio da to izgleda, ok, radiš na tome već jako dugo, krenuo si sa prvom knjigom, sad si već kompletirao tri. Kako bi ti to predstavio nekome ko nije imao priliku ni da vidi ni bilo šta, jer, ok, audio je format, pa ljudi ne mogu da vide, ali šta je ono što tu neku osnovnu premisu si rekao, ali šta je ono što i je tebi najvažnije kod tvog projekta. 

Darko Marković: Meni je najvažnije da ga ja izdam i završim, a priča je vrlo jednostavna, pošto sam imao pitch-eve za Hollywood i ostalo, pa sam morao da objasnim u jednoj rečenici šta se dešava. I mnogo je teško kad dođeš 10 godina i reci nam u jednoj rečenici i od toga zavisi hoćemo li da pričamo uopšte sa tobom. 

Ivan Minić: Ja moram da ti kažem jedan pitch u jednoj rečenici, koji je nešto najbolje što sam čuo u poslednje vreme. Pošto je državni posao udario u 2000. epizodu, onda su nam snimili neki dokumentarac koji to prati i opisuje, i kao, šta je bila ideja. Pa, u jednoj rečenici ideja je bila tri čoveka koji sede u jednoj kancelariji i ne rade ništa. I kao, 2000. epizoda kasnije, oni su i dalje zabavni. 

Darko Marković: To je kao kada pogledaš za Supermana. Čovek koji leti i ne može ništa ga upuca. Mislim, piče bez veze, znači ono. Ali neće ti daju da prođeš uopšte ako nemaš tu rečenicu. Toga sve zavisi da se uhvate. Mislim, zeznuto je baš, ali pitch je uvek bio jedna rečenica, mislim, nije mogla nikad u jednu skroz da se nabije, ali daju ti 15 sekundi. Elevator pitch do 30, 15 do 30, zavisi kako je ko raspoložen tog dana. Ja ću sad probati na srpski, ja se prebacim jer mi je teško. 

Ivan Minić: Ne, moraš. 

Darko Marković: Darko Marković je dečko iz, pošto sam ja glavni karakter, Darko Marković je dečko iz ugroženog kvadranta Zemlje, koji se zove Bersija. Postaje vrhunski F1 trkač, R1 je u tom svetu, i doživljava nesreću koja će ga koštati skoro života, međutim u budućnosti će se pokazati da nešto što poseduje u sebi će spasiti univerzum. I priča je bazirana na tome i na mom pravom- svi događaji koji su se u knjizi desili, su se desili u mom pravom životu. Karakteri. 

Ivan Minić: Samo su prilagođeni drugom svetu. 

Darko Marković: Tako je, karakter. Naravno, mora malo to se napuca, ne može baš, ali karakter i svi koji se pojavljuju, sam ih upoznao u životu i moji drugari, ili moji neprijatelji, nema između, i preobraženi u nešto drugo. Imam drugara, Peru, baš smo se juče svađali i mi se stalno svađamo već 22 godine. Mislim da će biti najsrećniji čovek kad čuje svoje ime. I on je, na primer, slonče malo u karakter, slonče, da, ‘Tiny the Elephant’ se zove, a pera ima 2,15 m, ogroman. I onda on mene tako je nervirao ceo život, to traje već, mi se znamo jako drugo, on je ko starog Merkatora, jako od paviljona, igrali smo jedan proti drugog igrice. To je jedna onako pasivna agresija konstantna, smo karakterno različiti. I onda sam uzeo njega i napravio kao karaktera, zato što uvek me nervirao što toliki čovek a plašljiv je, ali nije on plašljiv, on je namazan. On je namazan i onda sam ga rekao samo jedno veče ‘Slon’, ‘Elephant afraid of the mouse’, ‘Slon koji se plaši miša’ i onda sam ga napravio kao patuljka slona. I onda su svi rekli “Nazovi ga Pera, nazovi ga Pera, nazovi ga Pera” i ja iz poštovanja prema Peri sad pričam prema kameri da se zna da je to Pera, nisam ga nazao, nazao sam ga ‘Tiny the elephant’ i taj karakter. Ja uvek govorim, kada umetnik prebaci svoju dušu na platno, tu je moja cela duša izašla, sve te frustracije koje sam s njim i i ta naše prijateljstva i ostalo, taj karakter je share-ovan bio na socijalnim mrežama kad se pojavio preko 6.000 puta. I on je Inside 44 onako poprilično progurao i ima još mnogo drugih interesantnih koje nisam objavio. I ja sad imam, pošto ja sam megaloman, jel te, i 3D se došlo i ostalo, ja sam napravio igračke. I imaću igračke, kad izbacim nekoliko njih, tri, četiri planiram, imam Peru, i ta, pardon, Tajnija, ovolikog, ovako kao slonče. I imam to skupno napravljeno, 3D štampanog i sad u Kini treba ga proizvoditi. I to je to. I meni je jako drago što moji drugari se ne ljute oko tih stvari. Njima je to smešno izuzetno jer oni znaju ko su. Kad znaš ko si može te napraviti, da te nacrta kako ko hoće. I onda njima je to beskrajno smešno. I da sad se nije desilo da se neko naljuti. Naljuti se prvih pola sata, onda kasnije ‘aj mi pošalji da vidim ovaj kako izgleda’. I meni je to mnogo smešno. I ja često volim te paralele. Deset godina je dug period. Ja često pravim paralele kako se ko ponaša od mojih drugara. Ono što je fascinantno, moji drugari se nikad nisu gurali da budu u knjizi. Drugari, akcenat na drugari. Ljudi koji me ne znaju se pojavljuju u mom životu i prvo pitanje je ‘Ubaci mene u knjigu’. Što je meni neverovatno, onako, momenat. Ni ne znam te tek smo se upoznali pošto umeju cesto drugi- ja ne volim da pričam o tome, ali uvek mora neko pomenuti, onda mi prekrati veče sledećih 45 minuta jer ja moram da ispričam sve. I onda se guraju i ono što mi je fascinantno, jedna komparacija između muškaraca i žena. Muškarci se ne traže da budu u knjizi, ali se i ne ljute kada vide šta su, pošto ima tu raznih karaktera, a žene umeju odmah hoću ja u knjigu, a onda vide šta su i umeju da se naljute izuzetno. Izuzetno umeju da se naljute da ne pričaju par nedelja sa mnom. Tako da to su mi neke interesantne, onako, komparacije kad pogledam. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, drugari su tu da daju kolorit celoj priči, definitivno. Meni je uvek bilo fascinantno, mislim, to je ono, karakteristika naše dramaturgije, ali ne samo naše. Onda kad zagrebeš, skapiraš da zapravo velika većina vrhunskih serija je takva. Ameri imaju drugačiji pristup svemu tome, ali recimo Britanci i mi. 

Darko Marković: Jako slično. 

Ivan Minić: Ti shvatiš da, kao, serija ima 200 epizoda i kao ima baš mnogo likova i sedneš i popišeš ima 25 likova. Znači to je to. Čak i onih sporednih koji se pojavljuju što kaže Eva Ras, u svakoj seriji ima Eva Ras neku sporednu ulogu, sve zajedno, to je dalje 30 likova. 

Darko Marković: Da, da, neko je malo napisao. 

Ivan Minić: A oni su savršeno tu isprepletani. Sad, naravno, imaš hiljadu i jednu zamerku na tu seriju, kao i na sve ostale. Ali je neverovatno da je neko uspeo da napravi taj svet i da ga onda kroz vrlo različite situacije i živote tih likova ispriča na jedan interesantan način. I to kao stalno se sprdamo na račun repriza naših serija. Jebi ga, brate, 30 godina kasnije ja i dalje volim da pogledam Bolji život zato što je dobra serija. 

Darko Marković: Sjajna hemija, sjajna hemija među ljudima. To su glumci izvukli, to možda čak nije pisano, to su sjajna hemija, ja mislim da se to desilo. 

Ivan Minić: Vrhunska selekcija, a i, brate, ozbiljna dramaturgija. A i da ove serije posle nisu takve, nemam taj vibe sa svim onim, Srećnim ljudima, Stižu dolari i sve ostalo. Ali, brate, ‘Bolji život’ i te stare serije, mislim, ‘Vruć vetar’ kad naletim ili ‘Majstorska radionica’, ja svaki put odgledam. Zato što, brate, genijalno je. 

Darko Marković: Odlični su, stvarno. Znaš, sedao sam s ovim drugarima, baš svi smo seli nas, Ima nas dosta to u ekipi, iz raznih ekipa, onako preklapa se. I onako, kad gledaš, to je. Pazi šta tražiš u životu i možda ti se desi. To je skup ljudi različitih sklopova. Toliko su svako njih je toliko unikatan i specifičan, da nije mogla da se napiše loša priča. Nije mogla, i to toliko onako ima različitih odnosa među tim ljudima, da to nije normalno. Jer obično družine su onako koherentne i slična viđenja života. Mi svi imamo različita viđenja života i tu stalno je neka čarka, nešto, stalno je nešto natezanje, ali je to veliko drugarstvo. Veliko je drugarstvo na kraju dana i zahvalan sam zaista što sam ih dobio u životu jer da njih nije bilo, ne bih ja mogao tako toliko da prenesem, izvučem iz sebe svoje dubine, te sitne male priče postanu tako velike. 

Ivan Minić: Nadam se da će ta priča sa tvojim projektom da se razvije u smeru u kojem želiš. Znam dosta ljudi koji su pisali neke super stvari i koji su uspevali čak te scenarije da prodaju, ali nisu došli do toga da se taj projekat realizuje. Većini njih je mnogo važnije bilo da to vide urađeno nego da zarade novac od prodaje. Ti si svakako napravio nešto što je mnogo veće od scenarija, tako da se nadam da će dobiti šansu. Ako ne bude naišlo razumevanje pre nego što ga objaviš, siguran će da će biti primećeno kad bude objavljeno. Pričali smo skoro kod našeg prijatelja, bio Aleksa Gajić, pa je pričao svoje iskustvo sa Edit i ja. I, gledajući to sa strane, naravno osetiš neki žal što čovek koji je napravio jednu neverovatnu stvar, nije profitirao od toga na način, ne da on treba sad da se obogati od toga, nego samo da mu se omogući da nastavi da radi ono što voli. Da, da. I želi da ne bude od toga u minusu i da doživi neku vrstu priznanja i, možda ne slave, ali priznanja za to što je uradio, što se u njegovom slučaju nije desilo. Ali, ok, jeste u nekoj meri, ali ne onoliko koliko bi trebalo. Ali on to napravio. Jeste. I velika je stvar kad možeš da kažeš ‘Jebote, ja sam ovo napravio.’ 

Darko Marković: Ja sam Aleksu upoznao pre dve godine, pre tri godine neki NFT bio u pitanju, pa je moja knjiga ostala tamo i on je video i onda je on želeo mene da upozna. Ja sam već znao ko je Aleksa Gajić i imao sam neizmerno poštovanje da ti uspeš da napraviš film. I meni je uvek fascinantno ovde koliko su ljudi sebični. Ja zaista to ću da kažem vrlo otvoreno. Zašto. Ja sam prišao Aleksi i ljudi očekuju da si arogantan sa rezimeom koje ja imam i ostalo. Ne kažem da je Aleksa očekivao. Ja sam njemu rekao istinu. Ja sam rekao njemu da mu se divim da je uspeo da napravi ‘Edit i ja’ i da je to bilo na ekranu i da sam ga ja gledao. I da je mene to jako inspirisalo. Ljudi se na ovim prostorima zbune kad im to kažeš. Bukvalno se zbune, ali ja to stvarno iz dubine duše mislim. Mislim, ja imam ogromno poštovanje prema Aleksi, sada to što je to uspeo da uradi, to je. Ja znam koliko žrtvovanja je trebalo za to. Krivo mi je što nije dalje otišlo itd. što je zastalo, ali respekt, Aleksa. Stvarno respekt. 

Ivan Minić: Ne, napravio je sjajnu stvar i ono. Da je on taj lik, to bi mogli da nazovemo kao portfolio piece, ozbiljan. Ok, on nije taj lik i ceo taj moment kako je finansirao sve, prodavao neke svoje regionalne radove i sl. 

Darko Marković: Da, da. 

Ivan Minić: Jeste, onako. Vidiš da njemu to ništa ne smeta, da on je dalje srećan, ali tebi sa strane bolno je i nepotrebno je da ne dobije neku vrstu podrške za to. Ali kad skapiraš da je prošlo 15 godina i da on nije izgubio elan da radi ponovno na nečem takvom, onda nekako veruješ da ima nade, da će takvi ljudi biti primećeni. Tako gledano, ja se nadam da će i ovo što si ti smislio da naiđe se druge strane neko ko to razume i ko će to kada ti da ispoštuje. Verovatno će, kao i svi sve, uvek tražiti neku vrstu prilagođavanja, adaptacije i svega i na tebi onda da proceniš da li si spreman na tako nešto ili nisi, ali ako razumeju i ako poštuju to onda ima šanse da se desi. 

Darko Marković: Hvala ti, ja se nadam isto. Reći ću ti samo jednu stvar za publishing. Ja sad kod knjigu to ću da izdam. Ja sam trebao da izdam to kao jednu knjigu. Znaš zašto je tri knjige. Zato što je kad je knjiga imala 400 strana, niko nije hteo da izda sa 400 strana. I onda sam ja to pocepao na tri knjige Inside 44 priča 200 strana, Inside 44 vozila 200 strana, Inside 44 karakter i gedžeti 200 strana. I ja ću sad oficijalno kažem i da ovo ostane zapamćeno, u Pojačalu, da čuju svi: ja sam odbijen od svih publishera. Svi su me odbili u poslednjih godina dana. Niko neće da izda nepoznatog umetnika šesto strana, pošto se kreće sa sto strana malom knjigom, pa se sa tom osnovom lako gradi. Ne interesuje njih što je kvalitet vanserijski itd. I ja ću samo reći, ne zaboravite kako je krenula moja karijera sa dizajnom, gde me 360 studija odbilo. Svi znamo u kom smeru će i ovo da ide. Znači, ja znam i eventualno ću ga ja sam izdati, ali ako treba da grizem svećicu, ja ću da je pregrizem. I to je to jednostavno. Ja ne odustajem. Ja nikada ne odustajem, neću ni s ovim, a šta mi univerzum pruži. Ja sam zahvalan za sve što sam dobio do sada. 

DALJI PLANOVI

Ivan Minić: Šta planiraš nezavisno od tog projekta koji će svakako biti jako važan, ali od nečega mora se kupiti kisela voda. Šta planiraš u narednom periodu od projekata. Ono što ne možeš da otkriješ, ne treba da otkriješ, ali prosto šta su stvari na kojima radiš. 

Darko Marković: Ja sam sada bio slobodan dva meseca, gde sam, slobodan, Darko slobodan znači, radio i gde sam spravio marketing za taj Inside 44, a sada sam u procesu pregovora sa novim projektom koji će godinu ili dva meseca raditi sa jednom velikom firmom. Ne mogu da ti kažem, nažalost, voleo bih da mogu, ali isto nešto veliko. 

Ivan Minić: A u kom je domenu. 

Darko Marković: Ovo je gaming. Ovo je gaming ovaj put. Ja sam pred toga sam radio mahom filmove, sad je gaming. I nadam se ćemo potpišemo taj ugovor i na godinu i dva meseca sam siguran od 9 do 5. Pa ćemo da vidimo. 

Ivan Minić: A od 5 do… 

Darko Marković: Od 5 do 10, ne znam šta ćemo raditi. Tu je trening, tu su malo izlasci, malo možda i ja treba da iskuliram ovo i mislim da će se raditi uvek između. Ne mogu ja da ne radim, ja sam takav, ali mora i da se živi. 

Ivan Minić: Šta bi savetovao nekom klincu koji ovo sluša, a ne mora da bude nužno ni klinac, ko bi sada u dosta drugačijem trenutku u vremenu u odnosu na ono kada si ti počinjao hteo da proba nešto da radi. Od čega da počne, kako da počne, šta da očekuje, kako da pristupi. 

Darko Marković: Okej. Ako pričamo o Balkanu, klinac sa Balkana. 

Ivan Minic: Da, da, ovde negde naš. 

Darko Marković:  Prva stvar je da zaboravi na gordost. Gordost je poraz već u bilo koj karijeri preko. Može ovde, ovde može da prođe i bahatost i ne znam šta preko to ne može da prođe. Da se zaborave na bitnost. Bitan si samo koliko doprinosiš projektu. Znači, ali ono što je najbitnije od svega, što ovde najviše manjka, da imaš širu viziju za svoj život. Ne jedan dan sutra, ne godinu dana, šta želiš u sledećih 15 godina da napraviš. Jer čovek koji ima viziju i zna šta radi, ništa ne može da ga zaustavi. Ništa ne može tog čoveka zaustaviti. Tako da vizija je poenta i fleksibilnost okom te vizije sledećih deset godina šta se dešava. 

Ivan Minic: I da se radi. 

Darko Marković: Pa mora da se radi. To neću uopšte pomenuti. Ja sam mnogo radio i svako ko- ma ne postoji bre uspešan čovek koji nije radio. Ja znam da su sad pojavili motivacioni govornici koji ti govore da možeš preko noći da postaneš ne znam šta. Ja takve ljude ne znam. 

Ivan Minić: Pazi, ja znam. 

Darko Marković: A na koji način. 

Ivan Minić: Znam mnogo njih koji su uspeli i onda ostali tu. 

Darko Marković: Između ostalog, ali na koji način. Ima i to. 

Ivan Minić: Ok, ima, ali može da ti se desi da završiš u spotlightu u trenutku kada nisi spreman za to, dobiješ priliku, nisi dorastao i sad treba na brzinu da dorasteš. Biće mnogo teško i bolno, ali ako se baš jako krvnički iscimaš, možda i uspeš. Ali ako istripuješ da si ti taj, zato što ti je neko rekao, ko ne zna ko si, da si ti taj, onda nema nade. 

Darko Marković: Da. 

Ivan Minić: Mislim da je to mnogo važno da se insistira na tome da mora da se radi. Znaš, ono što si ti rekao, a mnogo pametnih ljudi znam koji stoje u jednom trenutku, rekli, kao, znaš, taj moment, kao, nemoj raditi mnogo, radi pametno. Ne, ne, sine, prvo radi mnogo, pa onda posle budi pametan. Prvo radi mnogo. 

Darko Marković: Apsolutno, apsolutno. 

Ivan Minić: Jer ako ne radiš mnogo, nećeš znati šta treba uvek raditi. 

Darko Marković: Upravo to. Ja govorim kad mi dođu ljudi između 18 i 27-8 godina. Ja sam stariji sad, malo, 35. Ali, kada ćeš da budeš izgubljen u životu nego tada, da se izgubiš i da radiš i da istražuješ sve. Kasnije ne možeš toliko da istražuješ. Dolaze porodice, dolaze obaveze, dolaze računi. Traži, bre. Radi da bi video gde su rupe koje ćeš da preskočiš kasnije i ostalo. Apsolutno se tu slažem s tobom. 

Ivan Minić Ne, i ja uvek kažem, naročito tim mladim ljudima koji insistiraju na nekoj kreativnosti i sve ovo tamo. “Dobro, super, si kreativni, super, super. E, hajde sad uzmi iskopiraj sve što vidiš.” Pa ne znaš, ali ja ne želim. “Hajde ti samo iskopiraj.” Jer kad budeš kopirao nešto što je gotovo, kada ga budeš pravio od nule, ti ćeš da naučiš kako je to nastalo. Možda ne način na koji je taj to napravio, ali ćeš nađi svoj način kako to da napraviš. Pa kad iskopiraš sto stvari, onda ćeš sto prvu da smisliš na osnovu iskustva koja si istekao sa tih sto stvari. Ali, znaš, ako nemaš ideju, super, kreni od nečega što već postoji. 

Darko Marković: Razviće se ideja sama. 

Ivan Minić: Nauči, ovladaj veštinom. Ovladaj zanatom. Ono što si i ti rekao, znaš, ne umeš da crtaš, ne umeš da pišeš, ne umeš da. Brate, to je zanat. 

Darko Marković: Mnogo veći je problem kad misliš da umeš, a ne umeš. 

Ivan Minić: Pa dobro, mislim. 

Darko Marković: Uzmi najbolje radove stavi. Ja sam uvek najbolje na svetu stavljao pored. Na zidu su mi stavili ispred da ih vidim. Ovo je nivo koje ja tražim. Ili više. To je moj nivo. Ostalo su ispod toga. Ne interesuje me. Neću. Kako da dođem. Analiziraj, uči, napreduj, radi. 

Ivan Minić: Greši. 

Darko Marković: To je moj nivo. Greši. To je moj nivo. Ja sam u Italiji imao Stefana. To mi je ostalo mi u sećanju. Zauvek će mi ostati. Ja kad sam došao, on mene zaista nije voleo ni malo. Vrlo otvoreno mi je Stefan to pokazao, bio je senior. I kad smo stavljali radove na zid, jer su tamo stavljali i dan danas radovi, to je neka tradicija u Italiji koja postoji. On bi moj rad, tražio bi moje ime na zidu i onda bi uzeo veliki marker da kaže da je loš. Znači vrlo otvorena mržnja i to su svi videli u studiji. Ja se uopšte nisam brinuo, jer ja njemu zaista ništa nisam uradio. Ništa mu nisam uradio, nije bilo konflikta, čovek je odlučio taj put. Nema problema. On je mene sedam meseca maltretirao tako. Znači u jednom momentu je. Samo se pojavi, samo pogleda potpis, samo skine sa zide i baci u kantu. Ono što Stefan nije razumeo da ja ni jednog momenta nisam odustao, nego sam samo unapređivao, unapređivao i pitao kolege šta, kako itd. I ja pamtim ko juče, 8. oktobar 2014. Neću nikad zaboraviti. Bira se auto koji ide dalje. I sad mi se svi okupimo u studiju, oko telefona, imaju onaj telefon, znači na javljanje, i Stefan se javlja i kaže ‘koji broj je prošao.’ ‘Šta.’ ‘Ma ne, ne, ne, no, no, no, no, no, i spusti slušalicu.’ A ja stojim pozadi i svi, a svi stoje oko mene jer znaju šta mi je radio itd. I svi se onako smeškaju, onaj kvaran osmeh svi imaju, A ja namerno, Stefane, da nije možda broj četiri. Darko, ti nisi pojedinac, ne možeš egoista da budeš, nije to tvoj auto, to je cele firme auto. Stefane, jel broj četiri. I čovek izađe i ovaj kako se zove, mi smo se vrlo brzo rastali u roku dve nedelje, jer sam ja morao kući zbog ostalog. Ali, muke, mislim, on je meni poslat bio iz tog razloga da bi ja naučio kako s takvim ljudima se ponašam i da bi ja video potencijal šta ja mogu da uradim. Da Stefana nije bilo, ja ne bi tako jako radio. Neko drugi bi odustao ili ne znam šta. Ja sam uvek mogao prebiti Stefana jer je bio mali i nikakav. Ali, ovaj, ja sam uvek mogao da ga odvedem iza. Ali meni to nije onako. Ja sam znao da taj čovek ima svoje probleme s kojima se- demone, kojima se muči i hvala mu na tom. Stefan i dalje radi na pozicijama koje radi. Ja sam ovde gde i ja sam sad. Nema odustajanja, idemo napred. Šta god ti život baci, idemo preko njega. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio svoju priču. Mislim da mnogi mogu da nauče dosta iz nje, a naravno to taj drive koji imaš i ne odustajanje , bez obzira na to koliko je teško. Mislim, mnogi bi odustali nakon svaki od tih stepenica na kojima im je kosmos rekao da ne, a možda je to ne sada, ali u tom trenutku je delovalo kao jako veliko ne. Ali valjda da ovaj paviljoni. Imaju nekog uticaja na to sve. 

Darko Marković: Hvala ti puno što si me pozvao. 

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču. Bićeš i na našoj konferenciji, tamo će ljudi moći da čuju deo ovoga, ali pre svega da vide sve te stvari jer to je neverovatno impresivno.

Darko Marković: Rekao sam, nije zlato sve što sija izaberi sebe se zove lekcija. Baš iz tih razloga što sam. 

Ivan Minić: Stavićemo link ka portfoliju i sajtu da ljudi to ipak mogu da vide zato što mislim da je važno, posebno nakon što čuju priču. Ali ti radovi ne bi značili ništa bez priče. 

Darko Marković: Moraju da se objasne. Imaju dubinu onda. Hvala ti puno što si me pozvao. Drago mi je uvek ću se odazvati. Jedva čekam u Niš da dođem da predajem. Ajde. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovno naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.