Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Mojа gošćа u Pojačalu dаnаs biće Senka Pajić. Senka je osnovala poslastičarnicu “Ispeci Pа Reci” i pre nekih 6-7 godinа, kаdа smo prvi put pričali , rekla mi je dа onа prаvi poštene kolаče i jа se sа tim potpuno slаžem. “Ispeci Pa Reci” postoji nа dve lokacije u gradu, а, naravno, u Pojačalu smo pričаli i o njenom sadašnjem, аli i o njenom prethodnom životu, u komе je bilа drаmаturg u mаrketinškoj industriji. Rаdilа je kаo kopirаjter u mnogim аgencijаmа. Njеn životni put je jаko interesаntаn, kаo i kod svih gostiju , i sigurаn sаm dа ćete u njemu uživаti, nаročito аko ste bili od one decе koja mnogo volе dа čitаju. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemаm često prilike dа ugostim ljude čije proizvode redovno konzumirаm, iаko se trudim dа u tome ne preterujem, što je dostа teško. Kаd smo se upoznali pre 6-7 godinа kаd smo rаdili intervju zа Moju Firmu, ti si rekla nаjbolji opis proizvodа i biznisа koji sаm jа čuo do tog trenutkа zа jednu mаlu proizvodnju, “mi pravimo poštene kolače”. Što, mislim, očekuješ od nekog ko je bilа kopirаjter dа kаže nešto sjаjno, аli to mi je bаš ono ostаlo urezаno. I po tom pitаnju se ništa nije promenilo. Po mnogim drugim se je promenulo svаštа zа ovih X godinа. Senka, dobrodošlа. Ti si osnovаlа Ispeci Pа Reci, аli tvoj život pre togа je bio potpuno drugаčiji od svegа togа, аli kаpirаm dа аko si osnovаlа Ispeci Pа Reci, ti si bilа jednа od onih koji volе dа spremаju kolače zа sve ljude koje volе. 

Senka Pajić: Jа sаm kolače nаučilа dа spremаm sа 30 godinа. Jа pre toga nisаm znаlа ništa dа spremаm od kolačа, tаko dа meni to došlo. Volеlа sаm, to je pаr godinа trаjаlo i tаko je došlo do ispeci pа reci, аli zаprаvo od tog stresа, od tog prethodnog životа sаm htelа dа imаm mаlo tаj neki utisаk dа sаm kući, dа je nešto miriše, dа nešto rаdim i ondа sаm od stresа nа jednom poslu gde mi je bilo bаš loše, kаd dođem kući i umesim kolač pа mi miriše, pа imаm utisаk dа sаm više vremenа provela kući pа sаm shvаtilа dа to znаm i dа, stvаrno sаm volela kаd sаm shvаtilа u 30-toj dа znаm, volаlа sаm dа spremem kolač zа prijаtelje zа svoje rođendane, kаd imаm u firmi dа ponesem, zа svoje rođendane kući, zа goste i tаko. 

Ivan Minić: Uvek imа nešto mаgično u tome kаd. . . skupite se i klopate nešto što je neko tu spremio. Super je kаd doneseš, mislim, nаrаvno, sve mаnje spremamo, sve više donosimo. 

Senka Pajić: Istinа. 

Ivan Minić: Ali imа nešto mаgično u tome kаd je to neko nаprаvio tu i kаdа gledа reаkcije tih ljudi i аko аko postoji situаcijа u kojoj ti mozаk krene u overdrive i sve vidiš u slow motion-u, to je kаdа gledаš ljude kako živu. 

Senka Pajić:  Jes, tаj moment kаd se osećaš kаo dа si usrećio nekog konkretno tim što si mu nаprаvio je ono neprocenjivo. I to se kаsnije prenelo, mislim, i u “Ispeci pa reci”.

Ivan Minić: Dobro, pričаćemo “Ispeci pа reci”. Mislim, аpsolutnа preporukа svimа dа svrаte ili nа Dorćol ili nа Vrаčar. 

Senka Pajić:  Vrаčаr, Zvezdаrа. 

Ivan Minić: Vrаčаr, Zvezdаra dа nа grаnici. Ali hаjde dа krenemo kаo što i uvek. Krećemo pojаčаlo sа mаnčmelo pitаnjem štа si htelа dа budeš kаd porаsteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Senka Pajić: Jа mislim dа sаm htelа budem pisаc. Mislim, jа sаm bilа ono štreber dete, jаko rаno sаm nаučilа dа čitаm, dа pišem, letnje rаspuste, bez dа preterujem sаm provodilа tаko što sаm išlа i uzimаlа nove knjige iz biblioteke. Čаk sаm u jednom trenutku, nа primer, kаd sаm imаlа 14-15 godinа, shvаtilа je mojа omiljenа knjigа, kаd sаm bilа dete, isto omiljenа knjigа Lize Simpson i Sipsonovih, Hаrijetа Uhodа, sve preporuke. Mislim dа sаm htela da budem pisac i zаprаvo me je životni put do nekog trenutkа i vodio prilično u tom prаvcu, pošto sаm zаvršilа drаmаturgiju i posle sаm živelа od pisаnjа, tаko što sаm pisаlа reklаme. 

Ivan Minić: Kаži mi u tom periodu detinstvа koliko su tvoja interesovаnjа bilа čestа zаprаvo u tvom okruženju, odnosno koliko si se ti uklаplаlа kаo neko ko voli dа čitа. Pošto u mom okruženju, iаko smo bili divno odeljenje i sve ostalo, nisu bаš ljudi nešto prаtili. 

Senka Pajić: Pа nisu ni kod mene, čini se, аli nisаm ja nešto imаlа sаd kаo problem sa tim. Jа sаm bilа dosta i socijаlnа, osim togа, kаo što sаm sаdа otvorena, komunikаtivnа, tаko dа to što sаm kаo uz to volilа i dа čitаm, nikom to nije bio sаd kаo u video ovo čudnu osobu, nego kаo sаm sаmo voeilа i dа čitаm. 

Ivan Minić: Je li te zаnimаlo još nešto u tom nekom formаtivnom periodu, jesu li ti se pаlile neke lаmpice dok si upoznаvаlа lаgаno sve te nove stvаri koje poznaš kroz osnovnu srednju. 

Senka Pajić: Pа jаko sаm se zаinteresovаlа zа film u jednom trenutku i mislim dа otud posle i tа drаmаturgijа i to znаm dа je bilo neko letо kаd sаm bаš to, išlа u biblioteku, pаlа s biciklа, ugruvаlа se, učlаnilа se u video klub i celu letu sаm provelа gledajući filmove i tаd sаm shvаtilа dа me tа vrstа, ono. . . Zаprаvo to izmišljаnje stvаri kаo, znаči pisаnje, film, postаvljаnje stvаri, postаvljаnje nekih scenаrijа, to me nаjviše zаnimаlo. 

Ivan Minić: Dostа ljudi sа kojimа sаm pričаo koji su zаvršili u gаmingu, аli ne kаo progrаmeri i to sve, su imаli tаj moment dа im je to. . . Tаj trenutаk kаdа ti prаviš svet u kome se nešto dešаvа. Jer kаo okej, ti si ne znаm. . . Trebа dа se desi neki skeč u nekom predefinisаnom okruženju, dа li je ovа ili onа učionicа, dа li je ovа ili onа kancelаrija, suštinski nije bitno. Ali kada ti treba da napraviš čitav svet u kome se dešavaju sve te ostale stvari, kao što je. . . To je neverovatno. 

Senka Pajić:  Jeste, uzbudljivo je. Mislim, meni to posle bilo tokom studiranja je strašno uzbudljivo jer tada smo učili neka pravila kako se postavljaju. Pa kao moraš da definišeš svakog lika pa da definišeš odakle, kako. . . To se sve ne vidi na ekranu, ali ti to moraš da znaš da bih mogao da ih pišeš. Tako da to je jako zanimljivo. 

Ivan Minić: A kaži mi, u tom nekom periodu osnovne, srednje škole. . . Pričamo. . . ti si malo starija od mene, pričamo o nekim dosta heavy godinama. 

Senka Pajić: O, da. 

Ivan Minić: U kojima smo svi nekako tražili način da pobegnemo malo iz okruženja, makar u tako nešto apstraktno ili nestvarno, kao što je uglavnom literatura koju čitamo. Šta su. . . sada kad se prisetiš, prošlo je dosta, ali kao kad se prisetiš, koji su ono neki momenti, neke knjige, neki filmovi koji su ti stvarno bili ground breaking na nekim. . . poželjno, samo engleski znam da koristim. Inače nisam takav, ali nemam sad bolji izraz od toga. 

Senka Pajić: Ne opterećuj se, pokušavam da prevedem. 

Ivan Minić: Jer recimo, ono, ne znam, ja sam isto svašta nešto voleo da čitam, ali i dan danas pamtim nekoliko stvari koje sam pročitao gde sam bukvalno osetio kroz to da sam odrastao. Da mi je prvo bilo zanimljivo jednostavno, ne morao da bude tako nešto, ali da mi je prvo bilo zanimljivo jedna stvar na jedan određeni način, pa sam pročitao celu ediciju knjiga koje su u tom nekom domenu. Ali u nekom trenutku sam kao počele su da me zanimaju ozbiljnije stvari i nisam više uživao toliko u tome što neko možda ume da lepo nešto opiše i nakiti, nego mi je mnogo bitnije bilo da postoji tok misli koji je meni logičan. 

Senka Pajić: Ja sam uvek volela i to sam ono vremenom i dan danas volim da gledam te coming of age filmove kao i knjige i sad kao omiljena knjiga ikad celog života je ceo Adrian Moll tomovi, ono, tih knjiga koje su užasno duhovite, užasno smešne, ali imaš taj podtekst gde se zapravo govori “on je u jezivoj porodičnoj situaciji”, “on je siromašan dečak, zaljubljeni. . . “, ima jako puno tih nekih ispod stvari koje se dešavaju, a sve je jako duhovito i smešno i do dan danas mi je zapravo to ostalo da i mislim da je dobru komediju najteže napisati, zato što dobra komedija nije samo neko padne na ulici pa je smešno, nego ima jako puno slojeva i mislim da me, na primer, Adrian Moll dan-danas to i dalje ponekad pročitam i dalje mi je jednako smešno zanimljivo, svaki put vidim neki novi neki novi sloj. Mislim da je to, ono, bukvalno da su to knjige mog života, to po žene napisala ja ne znam, 7-8 knjiga s Adrianom, sve od 13. pa do 40. veka. 

Ivan Minić: A još nešto, neki film. 

Senka Pajić: Uf, volela sam mnogo “Breakfast Club”, mi je to mi dan danas omiljeni film. To sam gledala sto puta i to sam prvi put gledala u tim nekim ono ranim godinama i gledala sam. . . šta sam još gledala. Puno. “Point Break” sam volela, ne znam zašto. Posle sam saznala da je to žena režirala, pa sam tu nešto pokušavala da da shvatim zašto se to desilo. “Muriel’s Wedding”, to je isto ta vrsta. . . Znači, volim te tako. . . duhovite zabave u “Muriel’s Wedding” mi je bio super, to je isto dan danas. Volim gde je ono blesava, otkačena devojka iz neke problematične porodice, šta je se sve, duhovito sve smešno, a zapravo ispod se dešava ono, ceo univerzum stvari. I na kraju, mislim, taj glavni junak junakinja shvati sve to i postane malo pametniji i bolji osoba. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Kad je došlo vreme za fakultet, kad stalno, u svakoj epizodi, pričam se ljudima, ceo taj neki njihov razvojni put i uvek je to u suštini, ne uvek, ali kod velike većine, to prva svesna odgovorna odrasla ovoga koju u životu doneseš i obično je doneseš pogrešno. Ali nije uvek slučaj. 

Senka Pajić: Ali nije čak i strašno jer ti fakultet da mnogo drugih stvari u životu, ne samo profesiju. 

Ivan Minić: Naravno. Kako si ti uopšte došla do toga šta želiš da studiraš i kako je onda izgledala i priprema i ceo proces upisa i sve.

Senka Pajić:  Ja mislim da ja u četvrtoj godine gimnazija, nisam imala pojma da postoji dramaturgija uopšte, kao da postoji neki fakultet gde ti možeš samo da pišeš. Sad to što je to pisanje za film i televiziju i radio je drugo i pozorište. Mislim da mi je rekao tata drugarice koja je želela upiše produkciju, ona je bila jako organizovana, da to uopšte postoji. Tako da sam se ja tu zainteresovala. Ja sam bila potpuno spremna da upišem neku književnost i da čitam knjige. E onda mi je dramaturgija zapravo bila zanimljivija zato što je zato što podrazumevalo da ja pišem, a ne samo da čitam. I onda sam, pošto sam pisala je stvarno u srednji školi, pisala kratke priče, neke pesme, uglavnom kratke priče, više prozu, pa sam to nešto i objavljivala po nekim zbirčicama, i onda mi je neko, mislim da je bio voditelj na nekom radiju, sad mi je to malo davno bilo, rekao da, kao zna neko ko studira dramaturgiju i upoznala sam momka ko je u tom trenutku završavao ili završio tek dramaturgiju, koji me spremio za prijemni, koji mi u stvari sve te ti ljudi jesu neke veličine u domaćem filmu i u pozorištu. On je meni seo i razbio mi je tremu od njih i malo me naučio neka osnovna pravila kako treba da izgleda to što. . . pošto moraš da napišeš dramu ili TV scenario za prijemni. 

Ivan Minić: A kako je izgledao sam proces. Imali smo ljude koji su glumci, koji su prošli to što je onako uvek čudno i apstraktno i u principu bez obzira na to da li si siguran da si radio dobro svoj posao ili nisi, ne znaš šta će da bude ishod toga svega. Ovo mi deluje malo predvidljivije, ali ne previše.

Senka Pajić:  Pa ne možeš ni tada. . . imaš tri. . . iz tri dana. Tri dana se polaže prijemni, a prva stvar koja moraš da priložiš to što si napisao. I sad ti nemaš pojma da li to valja, da li to nemaš misliš da si dete, ti imaš 18-19 godina. I onda da bi oni proverili da li si ti to stvarno napisao ili ti je neko napisao, postoji neko pisanje. . . pisanje na licu mesta, kratke scene u mediju po izboru, oni ti zadaju temu i ti tu sediš. Sad sam ja, na primer, videla da se tu razni prijavljuju, pošto neko prepisivao od nekog. Misliš da ne možeš da prepisuješ kreativno pisanje, sumanuto je. To je prvi dan. Drugi dan prijemnog je gledanje filma i pisanje kritike. I mi smo gledali neki domaći film gde sam ja sela i napisala takvu pljuvačku kritiku. Popljuvala sam sve u filmu od ono, od toga šta je u uvodnoj špici i koji film je. I onako arogantno, kako samo mladi ljudi mogu biti arogantni, došla kući i krenula plačem, jer sam bila u fazonu “Jao, pa zašto oni su ovo nama dali. ” Verovatno zato što je dobro. Ja sam ovo upropastila, ovo je horor, nema šanse da me prime. I dva dana nakon toga izlazi rang lista sa užim krugom, gde se poziva duplo više ljudi nego što će biti primljeni i onda nas pozivaju na razgovor. Kada sam izašla na tom spisku za uži krug, ti tamo ideš da pričaš s tim nekim ljudima, koji su ti profesori, koji su dramski pisci, scenaristi i tako dalje, koji mogu da te pitaju šta god im padne na pamet. I to je neki razlog koji može biti prijatan, neprijatan, kakav god. Ja sam otišla sad s to velikom tremom, ti ideš na taj razgovor s tim ljudima i prvi komentar koji je bio je “odlična vam je kritika”. I meni je to govorilo. Sve ok. Tako da, na primer, to je bio trenutak kad sam mogla pretpostaviti da ću verovatno biti primljena, ali da, nas primaju samo sedmoro-osmoro po generaciji, tako da je prilično. . . Pogotovo te godine je bila velika konkurencija, nije bilo prijemnih, jer ja sam ta generacija koja je završila srednju školu za vreme bombardovanja. Tako da, eto, to je sistem prijemnog, ti pričaš sa njima, mogu da te pitaju bilo šta i onda tri-četiri dana kasnije izlazi ranglista i znaš da li si primljen ili nisi. 

Ivan Minić: Uvek ti nestandardni fakulteti koji nemaju standardni prijemni, oni uvek budu ranije da bi ti ostale nemogućnost da ti sad odeš negde na prava, ako ne uspeš ništa. 

Senka Pajić: Da, imala sam druga koja je paralelno studirao i prava i dramaturgiju, dok se nije odlučio samo za dramaturgiju. 

Ivan Minić: Taj moment kad dobiješ zadatak da na licu mesta nešto napišeš, ovaj, kako izgleda, kako izgleda instrukcija koju ti dobiješ. Zato što, znaš, većina nas je imala problem sa pismenim zadacima u školi. Naročito kad ti daju neku slobodnu temu ili neku apstraktnu temu. Ja sam imao jako veliki problem sa slobodnim i apstraktnim temama, dok nisam u jednom trenutku shvatio da ako je slobodno, znači možeš da pišeš šta hoćeš. Znači, ti zadaj sebi temu, a ne možeš da pišeš na slobodnu temu. A ako je apstraktna, onda je u principu jedino bitno da to zvuči dobro. Možda bude besmisleno. Jer ono, mislim, svi smo imali u nekom trenutku zrnce peska u perspektivi u srednjoj školi kao neku temu ili tako nešto. Što kao nama na inženjerskim smerovima zaista bih. . . 

Senka Pajić: Da, meni je to uvek bilo jako, jako lako da pišem. Jako lako. 

Ivan Minić: Pa i kad sam dokučio, postalo je i meni. Ali dok nisam, znaš, prvih 30 minuta se pitaš šta ovo treba da znači, onda za 15 skarabudžiš nešto. Kako izgleda ta instrukcija koju dobiješ i koliko si ti spremna na to, uzimajući obzir da si imala neku vrstu priprema. 

Senka Pajić: Pa ja sam znala da će to da se radi. Nisam znala šta će biti tema. Cela instrukcija je bila, znam da je bilo jel bombardovanje, tema je bila svađa u skloništu. I bilo mi je mislim radio kao medija. Ne mogu se setim, ili sam ja napisala radio, znači ne mogu se setim. To je jedino što imaš temu. Scena možda može da traje 5 do 10 minuta, što znači 5 do 10 strana nekog teksta. Dijalozi, didaskalije, sedi piši. To je sve što je instrukcija. Ne mogu. . . Znači, ono što je bilo ok je što je tema stvarno nama bila bliska u tom trenutku, što smo izlazili iz tih skloništa, ono, nedugo pre toga. Tako da sam ja, kao, sela, setila se nečega što se desilo, malo nadogradila celu tu. . . Ništa se dramatično meni nije desilo u tom skloništu, svi mi razumemo, ali, kao, malo neku tu situaciju nadogradila i, kao, napisali smo tu scenu. 

Ivan Minić: I kad si prošla, kad je počelo to sve, kako je izgledalo. To je jedan od onih fakulteta koji u principu te sprema za nešto, ali za to nešto je veliko pitanje da li ćeš ti zapravo naći prostor kasnije u karijeri. Stekneš neki set veština koji mogu da ti pomognu na raznim drugim mestima, i kao, gomila, i glumaca je zahvaljujući tome što ima dobru dikciju, scenski nastup i sve ostalo, u nekim drugim domenima se ostvarila. Ali ovo je, posebno u tom periodu u kojem pričamo, još apstraktnije jer u tom trenutku mi baš i nismo imali neku produkciju. 

Senka Pajić: Da, sad ima i ima sad.

Ivan Minić: Sad ima mnogo i sad svako ko je, još ako je snimatelj ili nešto slično od tih ljudi koji operativno rade na setu, posla ima beskonačno, ima više nego što može da se podnese. U tom trenutku ti imaš par filmova godišnje, uglavnom neke mračne teme, i repriziraju se serije i jednom od deset godina se snimi serija koja će se narednih 300 godina reprizirati i to je to. Znaš, kao. . . Kako ste učili i na šta su vas pripremili, zato što mislim da s jedne strane učenje je tu vrlo važno, svakako, ali i kroz taj faks mislim da ima dosta te pripreme za život sa tim ljudima. 

Senka Pajić: Mi smo došli. . . mislim mi smo taj zanatski deo posla. Taj zanatski deo posla se bukvalno nauči za par meseci. To je prilično. . . mislim to je. . . Moraš da znaš gde šta ide, kako da ovo što sam na početku rekla, likovima, ove i. . . Smišljaš pred istoriju likovima, znači razmišljaš unapred unazad te neke tehničke stvari, to se prilično brzo nauči i onda učiš svake godine, pišeš za različite medije. Svake godine imaš jedan rad. Znači, mi sedimo, pišemo. Ono što je sjajno i što mi, na primer, za život naučilo najviše na fakultetu je to da si ti toliko spreman na kritiku. Da ti kada izađeš sa dramaturgije, ti se ne ljutiš ko god da ti popljuje to što se radilo, ti si ok s tim i znaš da to može samo da ti pomogne. Jer ljudi su jako često sujetni, pogotovo kada je nešto jako intimno, lično, što pišu, što rade. I nama je deo, znači ko prvi napiše, ko prvi dođe s temom. Često mi odbacimo tu temu i tu ideju s kojom krenemo. Ti dođeš i čitaš, pred tom je ekipom od profesora, asistenta i tvojih šestoro, sedmoro kolega sa klase i oni te bukvalno kad god požele, zaustave i kažu “a zašto si ovo napisao. Ovo ti ne valja, ovo ti… ” I ti vrlo brzo naučiš da prihvatiš da ti nisi najpametniji na svetu i da će saveti tih ljudi sa kojima znaš, koji su, jel’, ovi, slično talentovani, kao i ti, da ti pomognu. I to je jako, to je najkorisnija stvar za život koju sam naučila na fakultetu. Osim toga što sam upoznala neke super ljude s kojima se dan-danas družim. Ali to je jako, jako korisno. Znači, jedne godine pišeš kratak film, do 30 minuta, sledeće godine pišeš TV scenario. Pisali smo biografski film i pisali smo na kraju za diplomski film kao za celovečernji. Na dramaturgiji istu jednočinku pišeš, pa pišeš radiodramu, pa pišeš… Znači, svake godine treba da izbaciš jedan autorski tekst u mediju koji ti je zadatak te godine. 

Ivan Minić: A šta još imate od predmeta. 

Senka Pajić: Svašta imamo. I psihologiju, na primer, imamo sad teorijske predmete, istorija filma, teorija filma, istorija pozorišta. Pa onda imamo pozorišnu režiju, ali to su sve po dva semestra, na primer, ne toliko dugi, pa TV režiju, radio… Svašta. Znači ima dosta raznih predmeta. Filmska muzika, odnosno muzika, ne samo filmska muzika kao u medijima, to smo dve godine učili. Neki su ok, jer se na nekim radi neke praktične stvari. Znam da smo snimali neke kratke… Jedni drugima smo glumili u nekim kratkim radio formatima, a neki predmeti su potpuno čisto teorijski… Sad ne znam, nadam se iskreno da se to u međuvremenu osavremenilo da ljudi znaju. Ono što bi ja zamerila fakultetu, što nije bilo tog planskog rada u toj vrsti industrije ili umetnosti. Zahteva, ono, sinergiju, zajednički rad sa drugim ljudima koji, ono, dopunjuju se, nisi sad ti napisao i završio si. E tu nije bilo, nekako nismo bili upućeni jedni na druge kao klase. Nekad se desi  da se neko prepozna, pa sad ti ljudi posle rade zajedno, ali prosto nismo bili upućeni na ekipu s režijom, na ekipu sa kamerom. Da imamo sad kao da pravimo timove, nego smo mi kao radili svoje i to je bilo to. 

Ivan Minić: Čini mi se da se to promenilo u smeru da sada kada neko dobije zadatak da snimi film, on povuče ljude sa glume, uzme scenario sa dramaturgije i tako dalje, da napravi… 

Senka Pajić: I to je super i drago mi je. 

Ivan Minić: I zajednički projekat i svi treba da isporuče nešto od toga, tako da svakome to odgovara i motivisani su i ono što znam, isto recimo što mi je super bilo, baš jako pozitivno iskustvo, pre par godina sam prvi put se sreo sa tim, to je da zapravo fakultet ima jedan određeni set opreme koji nije mali, da ti možeš da koristiš te stvari… jer to jeste nedostupno. Sad, ok, to najčešće nije profesionalna oprema, ali ti danas i sa fotoaparatima možeš da snimiš nešto što je jako dobro. A ako je neko baš napravio nešto sjajno, pa vrlo vrlo verovatno će dobiti priliku da to može da snimi u nekom boljem kvalitetu. Koliko je trajalo to sve i kada se završilo studiranje, šta onda… 

ŠTA POSLE STUDIJA

Senka Pajić: Pa trajalo je četiri godine, to je fakultet. Pre kraja fakulteta sam već počela nešto part-time da radim u nekom PR društvu. I onda sam prestala raditi da bi napisala te diplomske radove. A u međuvremenu sam nekako jako puno, čak jedna drugarica sa klase je počela, ja mislim već na trećoj godini, da radi kao kopirajterka. I koliko znam na dramaturgiju, u međuvremenu je uveden kopirajting kao predmet. Jer najveći deo nas iz tih nekih generacija kada sam ja završavala dramaturgiju završi kao kopirajteri. To je neka primenjena, ono, užasno primenjena praktična dramaturgija jer ti znaš kako se piše, znaš šta su, znaš te neke tehničke stvari i to je bio neki logičan put da kao paralelno ti sa tim sediš, ja sam imala super ekipu drugara sa klase i neki od njih su najzad uspeli da zapravo to kako je povećalo se produkcija poslednjih par godina da se bave, da rade kao scenaristi. Mi smo pisali neke svoje stvari, pisali… Čak smo za nešto snimili pilot za jednu emisiju i to je bilo dosta kao dobar odjek je bio na YouTube-u, ali to je loš timing bio, nismo mogli da nađemo nekog ko bi… Našli smo čak i emitera, nismo našli producenta, pa smo onda snimili trailer za neku seriju i bavili smo se mi paralelno tim, ali ko prvo sediš i radiš kao kopirajter, što nije neki posao koji mene nije ispunjavao. Mislim da ne bude sad kao mrzim advertajzing, ne mrzim.

Ivan Minić: Izlazak iz tog umetničkog i prelazak u nešto što je vrlo primenjena, destilovana umetnost. 

Senka Pajić: Jeste. 

Ivan Minić: Podrazumeva, dosta tih nekih prilagođavanja. Jedna od najtežih stvari ljudima koji sjajno pišu je kada im kažeš “super je to”, samo mora da stane u ovoliko karaktera. Mora da bude… Moraju da razumeju svi, mora da se prilagodi publici kojoj se obraćaš, a koja tebi lično nije bliska ni na koji način. I… Ok, sad možda postoji neka vrsta formalne pripreme za tako nešto, mada većina ljudi koje ja znam koji pišu nemaju nikakvu formalnu pripremu za to kroz svoje obrazovanje. Kako je tebi bilo kad si prosto uskočila u advertising koji je potpuno drugačiji. 

Senka Pajić: E, ona druga stvar koju ti nisam pomenula kad smo pričali o knjigama, ja sam volela i “Sherlocka Holmesa” Konana Dojla, to sam kao klinka počela čitati, i to rešavanje zagonetki i taj… Znači, to su moje omiljene zagonetke, jer čak krimići i komedije, ja to najviše volim i da gledam. I advertising mi je dao taj… Znači ja sam bukvalno to doživljavala. Ja sam… Znači ja nisam išla ka finalnom proizvodu kad sam radila. Meni je uvek bilo da kao sklopim zagonetku. Ja sam volela da postavim strategiju, da znam šta hoću da kažem, kako, kome i onda mi bukvalno logično odatle izađe to kome se obraćam i moj mozak tako funkcioniše. Tako da je meni to leglo. Znači pogotovo kad sam kasnije, kad sam počela da se bavim advertisingom, shvatila postoje ljudi koji se zovu strateški planeri, koji rade zapravo taj kao povuku informacije od klijenata i onda ti isporuče tačno nekako destilovano šta ti treba kažeš, koji su ti okviri, kome se obraćaš. Meni to bilo okej, meni to prijalo. Znači, bilo mi je zanimljivo kao neka vežba i kao neka zagonetka koju ja moram da rešim, kako sad na najpraktičniji način da isporučim to što se traži od mene, a da ne bude meni bljak i grozno i da se ne rimuje, ako može. 

Ivan Minić: Sećam se kad je Lazar Džamić pričao o tome kako postoje specifičnosti raznih tržišta i da jedna od naših je da sve mora da se rimuje. Ja, ovo… A da recimo… Da je vrlo slično, recimo, turskom tržištu. Na gomili drugih mesta je to apsolutno zamislilo, zamislili neke Šveđani, neki Danci, kojima se nešto rimuje. Mislim, prvo na njihovom jeziku da se nešto rimuje, a onda sve ostalo. Ali kao znaš, kada slušaš to tako onda skapiraš da da, možda to je taj neki orijentalni moment koji je ostao. 

Senka Pajić: Vrlo moguće. 

Ivan Minić: I jebiga, ne mogu da grešim dušu. Ima reklama koja se rimuje, koje obožavam.

Senka Pajić:  Naravno, ima odličnih fora. Ja nisam sklona tome, ja nisam sposobna za to. Ja kad to radim, kad sam to pokušala da radim, to je stvarno bilo komično. Mislim, prosto nije to… Ne znam takve fore, ali ja onda nađen drugi način. Ako treba se rimuje. A iskreno imala sam… I ujedno sam trebala za neku banku, za neku dečiju štednju, da napišem pesmicu. Mislim, ja to stvarno ne mogu, ne umem. Ja sam napisala neki skandal od pesmice, gde sam ubacila te informacije koje moraju, onda sam zvala drugaricu koja piše poeziju i rekla “aj, molim te, sad mi malo to doteraj i da ima smisla kao pesmica”. 

Ivan Minić: Kad si ušla u industriju, kao ulaziš kao svršeni student, bez iskustva, krećeš da pomažeš na projektima, u principu prođe neko vreme dok zapravo ne uradiš nešto što onda ima svoj pojavni oblik. Ali kako je to izgledalo, prvo gde si i sa kim krenula da radiš, a onda kako je izgledao taj neki put tog prvog profesionalnog sazrevanja gde ti od svršenog dramaturga postaješ neko ko radi u advertisingu. 

Senka Pajić: Ja sam to imala malo drugačije. Ja sam, znači, radila kao student u nekom PR društvu i onda kad sam već bila, kad sam već, ja mislim, predala diplomski, sam se opet zaposlila u nekoj PR agenciji. Jer sam shvatila da je meni taj PR malo dosadan i radila sam skoro godinu u danu u nekoj agenciji gde smo malo zakačili, ali više neke adaptacije nego prave reklame, tako da kad sam ušla u agenciju prvi put nisam bila baš totalni početnik, znala sam neku formu kako funkcioniše. Ono što je bilo super je da počela sam u Mekenu. Meken je tad bio najveća agencija u Srbiji. I gotovo reći državna agencija, baš su bili veliki. Ono što je bilo super je što sam odmah tu na ulazu prepoznala neke ljude koje znam s fakulteta, koji su par godina stariji od mene, koji su isto završili dramaturgiju i jedan od njih mi je bio group head. I tako smo već imali nekog ko… kapirali smo se prosto. On je mogao mi… I onda te nauče ono bukvalno najbazičnije stvari kao “Vidiš, sve se radi u PowerPoint-u, postoji struktura prezentacije”, pa onda znam ima… To je jedan kolega s kojim sam kasnije ponovo radila u još jednoj agenciji, ovaj Kao “headline je pogledaj me, sam headline mi je zašto me gledaš”. Pa kao tako, nauči te nekom sistemu i onda sedneš da radiš. Pa prvi put ti stigne neki debrif za nešto što je neko drugi radio, a debrif je u radi ponovo i onda ti sedneš, radiš ponovo, ne znaš zašto radiš ponovo, pa onda kolega dođe. Toga se baš sećam i prvi zadatak je bio da i kolega stariji, ko ga znam svakako da je, da kaže “a čekaj, šta je… nije valjalo sa prošlim tekstom.” Ja kao nemam pojma da treba pitam šta nije valjalo sa prošlim tekstom, nego sedim i pišem. Pa onda odem, pitam i onda sam u stvari naučila to kao zašto je prvo pitanje, zašto ovo radimo je prvo pitanje u advertisingu. 

Ivan Minić: Ja se sećam kad god je tako nešto novo i neko te pozove i kaže “Jel bih mogao da pripremiš šta god za nešto novo.” Da sam ja uvek tražio… Može mi dati primere ovih prethodnih. Ja ću na osnovu primera prethodnih da shvatim šta treba da se radi, pošto sigurno mi niko neće objasniti… al’ kao ‘daj mi tri primera i ja ću od toga da napravim četvrto’ 

Senka Pajić: Da, da, nađemo primer 

Ivan Minić: Možda neće da bude idealan, ali uz dve iteracije biće dobar.

Senka Pajić:  A ono što je super bilo u tom trenutku je tada je produkcija sama reklama u Srbiji bila mnogo veća nego sad i dosta se više snimalo. I pogotovo u Mekenu koji je bila velika agencija, tako da ti jako brzo uđeš u to da zapravo radiš na nečemu što će da se, ono, za početak pojavi na billboardu, na ulici, u novinama, a vrlo brzo će biti i televizijske reklame i ti tu nekako u hodu naučiš kao “e, idemo danas na PPM”, ti si… i da, advertajzing je pun nekih skraćenica koje, ono, ako nisi u advertajzingu ti nemaš šanse da ih razumeš, ko idemo na PPM i ako “okej, idemo” i onda se shvatim “aha, to je sastanak za snimanje reklame koji se dešava prema… tako da, kao, naučiš jako brzo. Ali užasno je, nekako ja mislim sam posle šest meseci prošla kroz ceo proces i da sam već znala sva što da radim i da su mi već počeli da me šalju i na prezentacije. I to je bila jedna stvar koja meni jako dobro išla, ja sam jako dobro prezentovala.

Ivan Minić: Ili su svi verovali u to što prezentuješ. 

Senka Pajić: I verovala sam i to kad znam šta sam uradila, nekako nemam frku i nikad nisam imala frku od javnog nastupa. I onda su primetili to, tamo su to brzo pročitali i nisam imala frku da se blamiram pred klijentima, da to menjam glazda, stavljam karmin pred klijentima, da glumim reklamu. To ovaj, verovatno, i potiče još od kao FDU-a koju sam završila, gde smo se isto tako malo pa mislim, pravili smo sami neke scene, predstave, nisam imala frku od toga, tako da su me, taj deo posle sam jako brzo počela da radim. 

KLJUČNI MOMENTI

Ivan Minić: A koje bi, ono, kampanje ili neke prosto trenutke koje ste tu dešavali izdvojila kao nešto što ti je ono značilo opet u tom nekom smislu formiranja i sazrevanja na poslu. 

Senka Pajić: Pa najbolje, mislim, sva što sam ja tu radila i radila sam velike kampanje, to mi je jako značilo u tome Mekenu. Kasnije, kada sam menjala agencije, najznačajniji projekat koji sam radila i koji mi je baš drag, radila sam posle za Telenor one prelepe kampanje, ako se sećaš, kad su oni potpuno promenili estetiku, pa sam upala u tu ekipu, pa smo radili ono kad je Dizer se pojavio u Srbiji sa Natašom Bekvalac i Acom Lukasom. To je bilo pre zabavno da se radi, pogotovo što to nije bilo nešto što se očekuje od Telenora, ali oni su bili sjajan klijent tad, ali jedna od najznačajnijih stvari koju sam radila je za Lutriju, za Loto, sastanak sa Srećom, sa Đuričkom. Meni se tu desilo nešto što sam mislila da se nikad nije desilo na 100% skapiram sa klijentom i da se mi prepoznamo odmah do te mere da ona žena ni sa kim drugim- kad joj donesu tuđi scenario, a ja ga prezentujem ona zna da to nije moje. Bez da joj ja kažem. Prosto smo se… Ja sam otišla kod nje, tu sam… Ja sam joj u dve rečenice… Znači ja nisam imala scenario, nisam imala storyboard, ništa nisam imala, nego sam joj u dve rečenice rekla šta ja hoću, nakon što me ona odlično brifirala… i kao zamisli, kao čovek ide na dejt sa srećom i onaj ono, to je bilo, to je to. Mi smo dobili nagradu te godine za najbolju reklamu u Srbiji i dve godine kasnije smo snimili nastavak i radili smo, posle smo radili privatno kad sam ja već izašla iz advertisinga, nešto smo sarađivali zajedno.

Ivan Minić: Ali taj moment gde, ok, kažeš da te FDU pripremi na to, ali taj moment gde ti sve uradiš kako treba i potpuno si siguran da je to da je to to i klijent kaže “ne, to nema nikakvog smisla”. 

Senka Pajić: Jako te frustrira u početku, kako nekako sazrevaš, navikneš se na to i nekako imaš koža je sve deblja i kao “ajmo dalje”. Mislim, ono što je isto strava u tom advertisingu je što ti konstantno izbacuješ, znači tebi “okej, ajmo dalje”. Znači nije ono “nikad ništa neću smisliti, sve su nam popljuvali, iako si prezadovoljan i super si uradio, “Nego ajde da uradimo nešto od čega nas opet nije sramota i što je okej”, i u tim okvirima i stalno nekako uspevaš da izbaciš nešto iz sebe i to je neverovatno. 

Ivan Minić: I nemaš vremena da patiš. 

Senka Pajić: Pa da. 

Ivan Minić: Ali postoji to jedna stvar koja izlazi iz okvira toga što je loš feedback i sve ostalo, kao “Okej, uradio si sjajan posao i dobio si loš feedback i tužan si zbog toga svega”. To je taj moment kad prvi put, pošto stvari moraju da se urade i moraju da se urade u određenom roku, prvi put ti radiš na nečemu, dobiješ feedback, prepakujete. I na kraju snimite nešto što je sranje. Znači ti siguran, duboko veruješ da je sranje. I sad naravno, postoji jednostavno rešenje na to je da ne staviš svoje ime nigde, ne pominješ to da je tvoj rad i sve ostalo. i nije to, nema veze sa onim što si ti poslao, ali, znaš, kakav je osećaj. Kakav je osećaj mladoj, poletnoj osobi koja misli da sve ima smisla.

Senka Pajić:  Ja sam samo kao “aj, sad smo stavili to iza nas, idemo dalje”. Bukvalno je to, znači ne mogu da se vraćam na to. Ako se vraćam na to, onda je to. To je prošlo, idemo, bilo pa prošlo, završili smo ono. Ne radimo dalje. Imali smo mi teške jako klijente koji su bili poznati po tome da je nemoguće raditi sa njima, teške i kao ljude, teške i kao sve to što izbacuješ i što radiš da njih je, loše, ali, na primer, to je bilo jako korektno od strane agencije u kojoj smo radili i oni su nas rotirali. Znači, ti nisi mogao više od šest meseci da radiš za tog klijenta. Prosto znali su šta nama taj klijent radi i šest meseci ili, ne sećam se, ali znam da nisi mogao prosto da zaglaviš na tom klijentu, nego se tim koji je radio menjao, da se ljudi ne bi previše trošili, jer ako je to stalno, znači, kada si sad, desi nekad, pa ti nastaviš dalje, pa naletiš na nešto što je okej, pa uradiš. Prosto, toliki je, takav je ritam da ti stalno imaš nešto novo. Ti ne stižeš, ne možeš da. Znači, užasno si nesrećan, smoreni smo svi kolektivno. Ono što je okej je, ako je i taj neki managment u agenciji koji je zna tebe kapira da je to loše i saoseća sa tobom, malo ti je lakše, da makar svi znate da je to što ste uradili loše. ali nemaš ti vremena. Znači ti ideš dalje, ti moraš sledeći. 

Ivan Minić: Meni je sa 16 godina, kad sam poslednji put dramio na temu toga, kolega objasnio da moj posao je da klijent bude zadovoljan, ako je klijent zadovoljan, to je u redu. A tebi, ako se ne sviđa…

Senka Pajić:  Ako uspeš da je i klijent zadovoljan, da si ti zadovoljan, to je idealno, ali nije prioritet da ti budeš zadovoljan.

Ivan Minić: Jedna stvar koja bila zanimljiva u tom periodu koje sad više nema na taj način, dobrim delom i zato što se taj neki medijamiks promenio i što ja često volim kažem, misleći ljudi slabije gledaju televiziju. Istina. Sad ne gledamo toliko televiziju. To je da ti kad radiš kampanju, tvoja poruka i cela kampanja ima mnogo potpuno različitih pojavnih oblika. 

Senka Pajić:  Da. 

Ivan Minić: Gde ti moraš da napraviš da to bude u nekom skladu i da komunicira zajedno nešto. Ili da možeš da bude u skladu tako što svako komunicira neki svoj deo, a kulminacija je na mediju koji je televizija ili bilbord ili šta god. I sad, vi ste učili na Faksu da radite za različite medije u kojima postoji dramski scenario, dramski sadržaj. Mislim, ja i dalje mislim da su radio drame genijalna stvar. Nema ni jedna novija od 70-i neke, ali nema veze. 

Senka Pajić:  Radio kao medij- ja sam u advertajzingu jako volela pišem radio reklame, to mi je bilo prezabavno jer je. . . Ljudi ga ono otaljaju, a jako je zabavan medij. 

Ivan Minić: Jako je zabavno i mislim da ništa se ne ureže toliko kao to ja pamtim radio reklame od pre 25 godina. Jer jednostavno nemaš osim toga što kaže, znači poruke i glasa. . . 

Senka Pajić:  Nema ništa. nema distrakcije. 

Ivan Minić: Nema ničeg drugog. Ne možeš ti da staviš fleš i grafiku i da nije bitno šta je na reklami. Kao ono, ne znam, Čola reklamira, ne znam, ono, prašak za pranje veša, znam da je Čola, ne znam koji je prašak. 

Senka Pajić:  Da, da, da. 

RAZVOJNI PROCES

Ivan Minić: E, ovde to je nemoguće. Tako da zapamtiš sve te genijalne reklame s kraja devedesetih. Ja sir jedem sam. Mislim, ne sam ja, nego sam sir. I sve što s to ide. Kako se prosto pripremaš na to sve i na koji način tim radi na tome da kada dobijete buy in za tu osnovnu stvar, da je razvijete na sve ostalo. 

Senka Pajić:  E pa često se radi sve u isto vreme zapravo. Znači nije da ti prvo napišeš. . . Postoji ljudi koji rade, ja nisam taj tip. Postoji ljudi koji prvo urade foru, ili prvo napišu scenario. Meni nikad nije sve izlazilo iz scenarija. Ja sam uvek imala ono. . . I to je neka škola koju se ja naučila u Mekenu, drugu, to je škola koja je meni prijala, da ja imam ideju, odnosno koncept i da ga onda razvijem, bukvalno ga razlučim, gde je, šta hoću da kažem i onda mi to sve nekako legne. Ne mogu, ne znam kako ti je obisnuti. Bukvalno ta slagalica. Znači ja sam to kao slagalicu doživljavala, imam šta hoću da kažem i moram to tu, tu, tu, tu, tu i scenario mi je jedan od tih, ali nekad prvo smislim print, nekad prvo smislim. . . Znači nije mi. . . postoji škola koja prvo smisli scenario, pa je onda print, pa dobro, to je screenshot i to ti scenario, što je ok, ako je scenario genijalan i ako radi, ja sam imala drugačije. . . moj mozak i tako funkcionisao. Tako mi je uvek bilo teško kad sam, pošto sam menjala, naravno, agencije, kad sam dolazila u okruženja gde nisu prosto nisu kapirali da ja radim na taj način, nego su zahtevali od mene da. . . to mi je baš bilo teško. Znači odgovor na tvoje pitanje bilo mi je teško ako prvo imam scenario, da onda posle ga spuštam na ostale kanale. 

Ivan Minić: U tom trenutku, kada ti počinješ da radiš i sazrevaš, se dešava svašta, nešto između ostalog dešava se i na neki način industrijska revolucija u advertisingu. Odnosno, ulazi tehnologija mnogo više i počinju da se pojavljuju stvari koje nisu postojale pred toga. Jednostavno, nešto što je bilo nezamislivo, ti sada možeš da uradiš, imaš resurse i zahteva malo drugačije razmišljanje i ok, veliki procenat klijenata ne želi da ulazi u bilo šta što je novo jer je to nepoznato i rizično, ali imaš one koji hoće baš da probaju nešto novo jer tu imaju mnogo bolju šansu da se može da istaknu i da budu primećeni. Je li bilo nekih projekata takvih koji su prosto bili drugačiji. Svi se sećamo prvog bilborda koji je imao na sebi neki dodatak koji nije bio deo bilborda, nego je to neka svetleća reklama ili manč sa folijom ili nešto tako. 

Senka Pajić:  Ti kad si kopirajter, ti sad nemaš taj upliv. To više rade ovi dizajneri, art direktori. To je nešto što ti padne na pamet, vidiš, pratiš, ali uglavnom je to kod nas bilo. . . Ono, copy paste nečega što si već video. Nije bilo. . . Imali smo neke ideje, ali to se ne radi. Mi imali smo ideje da napravimo, znaš, kao lentikular od printa, pa kao malo levo-desno. To se nikad ne realizuje. To se prosto. . . uglavnom se nije dešavalo. Ako izuzmemo te kao klijente koji su po prirodi posla, inovativni, koji se bave tom vrstom tehnologije, pa onda oni zahtevaju, pa onda ti pokušavaš da nađeš neki. . . Znači to je već bilo kad sam malo odmakla, onda je već bilo internet, oglašavanje malo ozbiljnije i sve to, pa onda kao ako Telenor nešto hoće, onda probaš da da vidiš, ali onda tu moraš da vidiš sa medija agencijom koja kupuje, da li je to izvodljivo. Onako, sve ti se zakomplikuje to što ti vidiš negde ili smisliš da li je to u realnosti izvodljivo. 

Ivan Minić: Da, sećam se svih tih momenta početaka toga svega i sad, recimo negde 2010-2011. su tableti počeli da budu interesantni i polako su operateri to uveli kao u svoju ponudu da imaš tablete. I sećam se kao juče bila jedna kampanja koja je bila takeover kao brandiranje na nekim sajtovima. Baš pamtim da je bilo naslovljeno kod našeg drugara, gde suštinski kada se učita sajt, sajt se učita u virtualni tablet. Znači tablet je to i u rupi od tableta gde je ekran se učitava sajt. I sad to je bilo zamišljeno tako. Međutim, i dan danas, više od deset godina kasnije, ta kampanja je poznata kao umrlica. Zato što je jednostavno tako izgledalo i to je to, kako god si ti trudio, ne ispadne baš svaka ideja dobro. Kada si menjala agenciju, šta ti je, koje je novo iskustvo donelo. Prvo, zašto si menjala agencije, a onda šta je negde bio take away i svaki od promena. 

Senka Pajić:  Pa za to postoje razni razlozi. Menjala sam ono nekad čisto iz finansijskih razloga. Ja sam počela da radim u agencijama 2007-2008. I onda je došla ova finansijska kriza koja je nas kasnije zakačila, onda kao to se desi, pa ti moraš da nađeš način da zarađuješ više novca. Pa onda odaš negde da ti je stvarno jako loše, pa onda odaš na neko drugo mesto. Pa te nekad neko pozove, ko ga znaš odranije, pozove ti da dođeš da radiš, kao treba mu neko za tim. Tako se menjalo. Ono što je super i ono što je, osim tog zanimljivog dela, tog sklapanja, ono slagalica i rešavanja zagonetki, ljudi u advertajzingu su super i to mi je najveće iskustvo koje mi je ostalo. Zatim, ti da bi mogao raditi ovaj posao, tebi mora svašta nešto da zanima, moraš da budeš načitan, nagledan, da pratiš, da budeš up to date sa svim stvarima, da znaš koja društvena mreža je sad najaktualnija, da znaš, mislim, u mom slučaju da znaš i hollywoodske tračeve, ali kao, možeš svašta da znaš i ti ljudi su stvarno svi zanimljivi na neke različite načine i mnogo sam, mnogo sam naučila tih ljudi. I ono što je kao ti. . . uslovi rade u advertisingu su potpuno nenormalni. Ja mislim da ljudi to. . . Ja ne znam da li ljudi danas tako rade i da li sam ja deo te hustle kulture i da li sam ja to prihvatila u tom trenutku, ali meni je bilo potpuno normalno provoditi vikend na poslu. I da u ponedeljak dođem opet na posao. Prosto to je bilo normalno. Radi se pitch za nekog novog klijenta, ti sediš, radiš celu noć, jedeš picu, radiš, završiš, ide dalje i ti moraš da se kapiraš s tim ljudima kojima provodiš toliko puno vremena. Tako da mislim da mi je najveći, ono, najveće blago iz tog perioda stvarno ti, ono, fenomenalni ljudi koje sam upoznala u tom, u tom, pa skoro, desetogodišnjem, ono, iskustvu u poslu. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se takođe desila sa, da kažem, povećanjem značaja digitalnog u odnosu na sve ostale formate je što se stvorio prostor i potreba da se mnogo više piše. jer to što si ti mogao da staviš u kakav god bio, da je cela strana u magazinu i da je neki možda i što bi danas rekli content marketing, ali neki plaćeni tekst, neki internet, to je i dalje tekst. Jedan, dve, tri strane, kako god. Međutim, tamo negde 2010. je počelo da biva jako važno. . . 

Senka Pajić:  Da se različito obraćaš. 

Ivan Minić: Ok, s jedne strane naravno to segmentacija i sve, ali s druge strane da kada dođeš na sajt tu ima sav sadržaj koji ti je potreban i da on bude napisan na jeziku koju homo sapijensi mogu razumeti. 

Senka Pajić:  Da, to je. . . pakao to srećom nije u samim agencijama dok sam radila, to nisam radila. To je jako. . . Imala sam priliku, opišem, jedan ogroman sajt nakon otvaranja Ispeci pa reci neki projekat sam radila i to je jako. . . To je obimno veliko, moraš da se baviš, no i to je posao koji ne može da se završi za nedelju, dve, nego to traje tri nedelje do meseci i po dana. 

Ivan Minić: Sama ta činjenica da prosto postoji mnogo više svega, obično znači nekakav pad kvaliteta, koncentracije i svega ostalog. Društvene mreže kad su došle, kad ti, ono, ti si brend koji je komunicirao jednom mesečno i jednom kvartalno kroz kampanju, sad imaš tri puta nedeljno ili sedam puta nedeljno nešto da objaviš i treba da smisliš šta ćeš da objaviš i treba ti, prateći sadržaj za to i, ok, za društvene mreže i nekakav vizualni, ali taj vizualni ne znači ništa bez pisanog, jednostavno, kao da se sve mnogo povećalo u obimu, a da nije ostavilo baš previše prostora ni za neku kreativnost ni za bilo šta, jer vrlo često, naročito na početku, su budžeti za takve stvari bili smešni. 

Senka Pajić:  Ja mislim da su i dalje smešni. Mislim, ne znam, ne bavim se više, ali da, budžeti su bili zanemarljivi. Ti nisi mogao nikom ozbiljnom da daš da radi te stvari zato što se ne isplati. 

Ivan Minić: A vidljivo je i vrlo je vidljivo. Znači, to je ono. . . Možda vidljivije. . . 

Senka Pajić:  Bilo je ono kao mala fusnota stavka u budžetu koju stvarno ne isplati se da trošiš vreme na to. 

Ivan Minić: Kako ti je bilo kad si već bila iskusna i sada na neki način imaš i mlađe kolege tu u timu koji se ugledaju na tebe i od tebe treba da dobiju neku instrukciju kako nešto treba da rade. 

Senka Pajić:  Pa imala sam dve, tri devojke koje su kao to učile posao od mene, ali to su ta jedna je završila dramaturgiju, druga je ja mislim neku vrstu književnosti, dobile dva romana u međuvremenu, ovaj je bio nakon toga. Zanimljivo je, oni su svi imali tako taj neki drive, kao bilo bi im je zanimljivo. Valjda smo mi to. . . Zavisi u kakvu ekipu upadneš, ali to je, ti uđeš u neku ekipu, neki ljudi se zezaju, smeju se, spavaju tamo na poslu jer moraju da rade u toj količini. Tako da oni gledaju da se uklope, pa im ti kao to. . . Malo se osećaš kao učiteljica, ali, ovaj, to je dobar deo posla. 

IZLAZAK IZ ADVERTISINGA

Ivan Minić: Kako si došla do toga da, ono, proceniš da je dosta bilo advertajzinga. 

Senka Pajić:  E, bilo je više faktora. Jedan je. . .Znači, sećam se jednog trenutka, znači, kad sam dobila neki brif, tada je bio Snapchat, znači ja imam, ono, 35 godina, dolazi mi brif da smislim kampanju za Snapchat i ja sam fazona ‘Ja stvarno ne mogu, znači ja ne mogu ovo da ispratim. Ja stvarno ne znam kako ću da se mislim kampanje, uradim najbolje što znam, pri tom klijent koji to još manje kapira od mene me vraća kao možda ja stvarno ne mogu ovo više, možda ne mogu da da držim korak sa ovim više i možda ne želim da držim. Drugo, desila se ta ogromna promena u životu, to kad dobiješ dete, tebi se stvarno život promeni. Ja sam dobila dete sa 34 godine, vratila se vrlo rado, presrećna sam se vratila na posao. Međutim, na poslu se svašta isto nešto izmenilo, zaposlili su gomilu nekih novih ljudi. Ja sam dobila jedan segment posla da radim sama, ali nešto mi to nije ni bilo toliko zanimljivo. Drugo, potpuno imaš drugačiju. Znači to zaglavljivanje na poslu, taj dolazak nedeljama na poslu, gde ti tek kad dobiješ dete, kada imaš neki drugi, drugu vrstu života, kuće koju nikad ranije nisi imao, Ti shvatiš da ti bespotrebno sediš u tu nedelju. Znači da u tu nedelju mogu da dođu dve osobe i da je završe a ne da sedi vas dvadeset. Znači da je to onako malo. I mislim da su to, znači te dve stvari to kad je krenulo da se pojavljuju neki novi kanali koji mi nisu bili bliski, niti sam se osećala komotno u njima i drugo taj momenat da možda stvarno nema potrebe da toliko haslujem, a kao kući me čeka, nešto što mi je bilo mnogo važnije od toga. I dalje. 

Ivan Minić: I sad, taj prelazak nije nešto što možeš da urediš za dan. Posebno što, mislim, možeš da pređeš iz jednog posla u drugi za dan, ali ako praviš nešto i praviš nešto od nule i praviš nešto što je drugačije u odnosu na sve ono ostalo što će stojati tu. . . 

Senka Pajić:  I o čemu nemaš pojma uopšte, realno, objektivno. 

Ivan Minić: To je dosta, dosta teško. Ti imaš sreću da u kući imaš zaokružen ceo proces. Znači sve što ti smisliš ima ko će da vizualno prikaže. 

Senka Pajić:  Ja pustim da se smisli. Ja sam ono, ok.

Ivan Minić: Kako je došla ideja za Ispeci pa reci i šta je bila u startu ta ideja sa kojom si ti krenula. 

Senka Pajić:  A ja sam to rekoh, kao što ja sam s 30 godina počela pečem kolače i shvatila da znam da ih pečem, onda odnesem u firmu za rođendan. Onda mi ljudi traže recept za neki najbazični kolač, ali stvarno, mislim sad kad bi ispričala recept, ja sam u fazonu kako je moguće da ne znaju to da naprave i ne uspe mi, kao ok, znam da radim. Onda su mi ove američki kolači bili dodatno zanimljivi jer sam, ono, sticajem okolnosti i išla dva puta u Ameriku i kao pojedem tamo muffin, muffin ludilo, pojedem kod nas muffin odvratan, znači suv, ne valja, pogledaj pojedem tamo koliko je on mekan u sredini kod nas, zube da polomiš, šta se tu nije u redu’, pa onda me zanima to jer sam počela, jel’ neposredno pre toga da pravim kolače, pa shvatim šta svi rade pogrešno u Srbiji, ono, pod jedan štede na puteru, po dva prepeku kolače. Mislim, to kod nas ljudi inače imaju tu sklonost da previše termički obrađuju  hranu gde ne moraju. Pa je taj slučaj i sa kolačima. I onda kao problem, pa kao ha vidiš ovaj moj dobar, znači to je bilo jediniče. Ja mislim da je jako puno ljudi u advertisingu koji dođu do neke faze, ako nemaju te ambicije da budu ono. . . Ja stvarno nisam imala ambiciju da se laktam i da pravim sebi survivor od života, a to može da se desi, nažalost, nije u svakoj agenciji tako. Jako puno ljudi ima neke planove šta će oni posle toga, a jako malo ljudi se odvaži da to uradi. Možda nemaju svi taj srećan splet okolnosti koji ja sam imala. Tu sam već krenula da se kao ti američki kolači, pa kao toga nema kod nas. Pa samo jednom, te američke pite su mi delovale kao nešto najteže na svetu. Pa to testo kad se setim razvučem ga, pa ga prenosim, jedva, sad ga prenesem, ono za minut, kad sam shvatila da mogu napraviti pitu, da je zatvorim, da ona ispadne kako hoće i kao možda ja ovo mogu. 

Ivan Minić: I da izgleda kao  u crtaću. 

Senka Pajić:  I da izgleda kao crtaću, pošto je izgleda kao crtaću. A ja sam dugo, znači ja sam od neke te to od 32 počela pričam kao ‘baš ću jednog dana da otvorim kolačaru svoju’, tako smo mi govorili, ‘kolačaru’, kao pa ću da pečem kolače i to je stalno tako tinjalo. A onda se desio taj vratila sam se na posao, malo mi je bilo previše hasla i desilo se to da to se dešava u agenciji, to je prirodna stvar, da najveći klijent nekad promeni agenciju. I mi smo imali taj pitch za najvećeg klijenta, ja sam to već jednom preživela i znam kako je izgledalo u agenciji nakon odlaska najvećeg klijenta, to je jako jeziv i stresan period i jako puno ljudi mora ostane bez posla, ne zato što neko želi da te otpusti, nego prosto to je tako. I tako se nekako sve poklopilo i poklopilo se da mi je neko ponudio onaj lokal dole na Dorćolu, onako usput po vrlo odličnim uslovima. I kao možda je sad stvarno, ako se toliko stvari sklopilo u isto vreme, možda je sad stvarno trenutak. I ja sam stvarno savršeno dala otkaz, ja sam imala to u glavi negde od. . . Ja mislim da sam krenula u maju, na primer, 2016. Da skupljam informacije, da se bavim, da pokušam da sklopim meni, da počinjem da se bavim timom, paralelno sve vreme radim, naravno. I onda smo celo leto radili taj pitch koji smo na kraju izgubili. I meni je bio plan, ako izgubim pitch, ja ću njima reći da dajemo otkaz. I one su mene žene stvarno izgrlile, prelepo smo se rastali, jer je njima laknula jedna manja osoba, mislim, koju moraju da otpuste. i samo sam, onako, uletela u to. Tako da sve se. . . sklopilo se više faktora u savršenom trenutku da da odem i da probam. I ono što je okej je što ja stvarno nisam. . . imala sam gde da živim. Ono, prosto nemam tu vrstu kao mogu da rizikujem da malo par meseci ili par godinu dana budem na nekom apsolutnom minimumu što se tiče mojih finansija, jer kao okej sam, mogu da imam podršku. 

POČETAK ISPECI PA RECI 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni tu bila jako cool je što je ponuda bila svedena. Što ti kod nas imaš taj problem kod mnogih, naročito ugostiteljstvu, da po svaku cenu mora da ima. . . Znači, kada dođeš kod nekog i u restoran ima jelovnik koji je 40 strana. Ja ne želim da čitam 40 strana jer me 38 ne zanimaju. Poslednjih desetak godina počinju da se pojavljuju objekti koji to, brate, ima 10 stvari i od tih deset danas ima osam i svaka od tih osam kida, pa sad da li ti se sviđa ili ti se ne sviđa je druga stvar. Kao što znaš, ja sam od onih koji vole probaju sve, pa da onda procene šta im se sviđa, šta im se ne sviđa. 

Senka Pajić:  Pita sa malinom.

Ivan Minić: Pita sa malinom, pita sa jabukom, brownie sa sladoledom i sve to. Ali ovaj, to je, a je li može da bude ovako. Ne može, može da bude ovako i to je to i ako vam se to sviđa, super, a ako vam se ne sviđa, ima, brate, drugih opcija koliko voliš. Kad si krenula, koliko su stvari bile drugačije od onog kako si ti to zamišljala. 

Senka Pajić:  Svašta je bilo bih, ja prošla sam zamišljala pojma, nisam imala šta zamišljam, da budem poštena. Znači, tek sad, posle ovog iskustva, druga lokala, ja sad shvatam šta ja ništa nisam znala i kako se je ona uletela grlom u jagode, u sve to, ali. . . Ono što je bilo strava, na početku odmah krenuo neki hype. Ja sam otvorila u savršenom trenutku, malo pred Novu godinu, tada ljudi jedu, sve to, i onda sam ja bila u ovo će super da bude, ovo će bude odlično. Prvo nisam zamišljala da ću morati da promenim kompletne ljude koji rade u roku od mesec dana, što se desilo. Te stvari na to nisam računala. Nisam zamišljala da moram sve dobavljače da promenim, jer mi ne odgovaraju, ali kao, otkud ti znaš ko ti ne odgovara dok ne počneš da radiš. I nisam znala da je januar najtužniji mesec. Pošto me posle tog super decembra dočekao januar, dajte, šta je sad ovo, gde su ljudi, ko će da jede ove kolače i tako, nisam znala koliko ću kolača morati da otpisujem, dok nisam došla do toga šta ide, šta ne ide. Onda imala sam neke stvari, to i da, u startu bilo svedeno, ali sam imala neke stvari na meniju koje sam prosto morala da sklonim, jer ih stvarno niko nije kupovao. Da moj lični ukus ne mora uvek da bude ono što će najviše da se prodaje. Tako da dosta je bilo drugačije, ali opet ono što je bilo okej je što se prepoznalo kod ljudi da u startu se videlo da tu negde ima potencijala, samo da to ide mnogo, mnogo, mnogo sporije nego što ti zamišljaš. 

Ivan Minić: To što kažeš da tvoj lični ukus i tvoj lični utisak u principu ne znače ništa kada dođe sud tržišta i da negde moraš da se prilagođavaš time što ćeš neke stvari koje ti baš jako želiš morati da staviš po strani. Isto tako, moraš da paziš da i ako uvodiš nešto novo, to ne bude vođeno isključivo time što tržište želi, nego da bude na neki način u skladu sa onim što ti želiš da radiš. Jer tržište možda žele neke stvari koje se nikako ne uklapaju i sve ono ostalo. Drugo, to su bili, da kažemo, recepti koje si ti osmislila, testirala, na kraju napravila sve što treba, je li normativ i sve što s to ide, i sad treba da dovedeš tu neke ljude koji obično nemaju neko preterano prethodno iskustvo, a i ako imaju iskustvo nikad nisu pravili to, i nikad nisu pravili na taj način. Dosta ljudi sa kojima sam pričao koji imaju slične priče su imali iste probleme. Malopre sam jeo kiflice. Znaš, on kad je krenuo da pravi tu priču, njemu su došli, deset pekara mu je došlo i je reklo “To ne treba tako”. 

Senka Pajić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: Dobro, to ne treba tako ako si ti pekara koja se pravi industrijski nešto, ali ovo se zove domaće Kiflice, pravi se na određeni način. I pravi se na određeni način. Jeste, jel cimanje. Cimanje je, ali zato je krajnji proizvod takav kakav je. Slična stvar i ovde. Sigurno je bilo mnogo mudraca koji su došli i rekli “ovo može bolje, ovo može drugačije”. Pa bilo je ljudi koji to samo promeni recept. Mislim i onda sad ne možeš staviti više brašna u taj brownie, to onda nije taj brownie, to onda nije ta tekstura koju sam ja baš htela da postignem i kao mesec dana sam ga pekla svaki dan, dok nisam dobila tu kremastu sredinu , idem onu koricu gore i sve. Ali njoj ne uspeva, ona stavi malo brašna. Ali ovaj, ja sam imala tu negde sreću da mi se pojavila, misli sad ću i da je po mene Mira, posle nekih 5-6 meseci, Mira je dalje u Ispeci, koja je entuzijasta i koja je bukvalno pravila sve te kolače kući, koja je ono, odlepila, zato što postoji nešto što je baš po njenom ukusu i što njoj odgovara. Tako da smo se mi jako brzo. . . Ja nju kad sam videla, ja sam. . . Ovo, ova devojka žena mora da ostane tu. I mi smo se tu jako lepo skapirale i stvarno neviđenu sreću sam imala sa njom. Ali trebalo je da se isfiltrira i trebalo je da dođe vremena do. . . Da dođe ono do par ljudi koji su tu okej i onda ti kad postaviš priču tako da imaš vas nekoliko koji sve to rade i to sve funkcioniše, tu više ne može niko da dođe i da sad krene. Znači na početku neko može, pogotovo još si ti neiskusan, da ti radi te stvari. Posle nekog vremena, kad ti znaš da to radi, kad imaš još jednu podršku ili još dve podrške pored tebe koje se slažu i kad imaš proizvod koji ide, više niko ne može da ti. . . 

Ivan Minić: Postane samoregulišući organizam. 

Senka Pajić:  To, ne. Imala sam sreću i to stvarno nije. Znači imali smo na početku tih nekih, ali nije to došlo dotle da se nekako zapati da nam se ponavlja. Samo malo na početku je bilo tako. Klimavo i posle smo bili ok. 

Ivan Minić: Kad pričamo sa ljudima koji hoće da pokrenu nešto svoje, uvek je to kad napraviš biznis plan, pa staviš sve u Excel, pa to što si stavio to shvatiš da koliko god da si dobro planirao, da si bogat da to sigurno neće da ide tako. Možda će da ide bolje u 5% slučajeva, a u 95% će sigurno da ide gore. Ali, znaš, moraš od nečega da kreneš. moraš sa nekim planom da kreneš i onda moraš da pratiš šta se dešava i kako se dešava i prosto sa svakim postoje. . . Ja stvarno insistiram na tim nekim trenucima, zato što svi mi imamo trenutke kad smo na nekoj prekretnici i ako nismo tu uradili ono što smo mislili da treba, što smo osećali da treba, nego nešto suprotno, da se ceo život pitamo šta bi bilo da smo uradili to drugačije. Ali ti neke trenuci kada ti shvataš, ok, nisam jedina osoba na svetu koja ovo zanima, ovo zapravo zanima još neke ljude. Kao uvek kad pričam sa ljudima koji su krenuli od toga što su prijatelji njihovi to voleli, prvi put kad im je došla osoba koju ne poznaju i rekla “ovo je super”, to je kao ground breaking moment, a onda i neki drugi momenti kada ti stvarno skapiraš da to ima nekog smisla. Ti dolaziš iz priče u kojoj si ti u dobroj profesiji, dobro plaćena, prelaziš na nešto gde za tebe poslednju ima, a na početku prvih godina nešto, nema ništa. 

Senka Pajić:  Nema uopšte. 

Ivan Minić: Znači, očekuje se od tebe da dotiraš sve ono što zafali, a zafaliće sigurno, i sve ono što se desi nepredviđeno, a desiće se sigurno. Ali kako se priča razvijala. Tvoja priča mi je, što se toga tiče, možda i jedna od zanimljivijih, zato što je polako, ali na neki veoma zdrav i normalan način, porasla do nečega što je danas već ozbiljno. 

Senka Pajić: Pa ja prvo u startu nisam imala ideju da ću ja se obogatim od ovoga i nisam ušla s tim ambicijama. Imala sam taj kao “ajde da probamo, ajde da krene polako”. Ono posle onog decembra koji je bio super i onog najtužnijeg januara na svetu, dolazi februar. Ja nisam ni bila tu taj dan. Dolazi vlasnik Kofeina sa još nekim, pošto živi u kraju čovek, proba naš kuki, odlepi i sutra pošalje svoja dva menadžera da se dogovori sa nama da bih pravila kolače za njih. I ja to skapiram, pa ovo je strava. Znači ja ne moram da prodajem samo ovde kolače, ja mogu da prodajem kolače i drugima. Znači to je bio ono prvi trenutak kad sam shvatila da postoje neke stvari koje ja nisam stavila ni u biznis plan, ni u svoje planiranje i u kojima nisam uopšte razmišljala, a da su to neki kanali gde ti zapravo možeš vrlo lepo da razviješ svoj biznis i da on postane stabilniji. Sada oni su, to su dva lokala, jedan im je veliki, naručuju dva, tri puta nedeljno, ti tu već možeš da računaš na jednu platu samo od njih. 

Ivan Minić: Stabilno. 

Senka Pajić:  Stabilan prihod, predvidljiv prihod. I onda nam se pojavi, onda je posle toga došla Booka koju dan danas uzima od nas, naravno najfiniji ljudi na svetu, i tu smo se s njima odmah dogovorili. I kao okej, pošto su počeli ljudi sami da dolaze, pravim ja, da napravim možda neki plan da vidim šta to jer zapravo kad sedneš i razmišljaš, ovi naši kolači su super, osim što su super i pošteni i puter i sve to, ono što je super kod njih i o čemu sam ja razmišljala u startu, ja ne želim rashladnu vitrinu, ne želim kolač koji će da mi se hladi i greje, da se kvari zbog toga, da mu varira kvalitet zbog toga, hoću kolač i takođe ja volim krc u kolaču, volim krambl, volim teksturu, to ne može u kolaču koji ima mus i penu i ovo je poslastičarstvo koje mene zanima, ono što je super ti kolači ne moraju u rashladnu vitrinu. 

Ivan Minić: I mogu da stoje neko vreme da budu fantastični. 

Senka Pajić:  Super, brownie je iskreno treći dan najbolji. Prvi dan ne valja, drugi dan je ok, treći dan je ludilo. Četvrti dan je i dalje dobar, ali treći dan je najbolji. A drugo, ako neko hoće prodaj moje kolače, neko od mene, kod mene su uvek najsvežiji mogući, on može da ih stavi u staklenu zvono i u ovaj teglu i reše joj problem, ono investiraće 2000 dinara. I onda smo kao aha, ovde ima potencijala i onda smo seli pa smo napravili neki. . . U stvari nešto negde sam iskoristila neke poluprivatne veze da probam u nekim kafeterijama da prodajem kolače, a onda smo napravili brošuricu sa tim šta se dobija. Ja sam obilazila mesta koja su mi delovala interesantno i vrlo smo se mi- sad smo već profilisani, zna se sa kim sarađujemo i, na primer, to mi je bilo baš prekretnica i baš ono velika stvar koja se desila, a eto, to je bilo tek treći mesec u biznisu. 

Ivan Minić: Mislim da je to bitno zato što dosta tih objekata koji su jako dobri u tome nečemu što prave, da li su to ceđeni sokovi, specialty kafa ili nešto, jednostavno nemaju kapacitete da rade te stvari. 

Senka Pajić:  Naravno. 

Ivan Minić: Znači, ti kad si na takvom mestu i kad provedeš duže od 15 minuta koliko ti treba popiti šta espreso ili manje, tebi će trebati neki sendvič kroasan, nešto. Tebi će trebati nešto slatko u stoj, jer ima li šta lepše nego kad. . . 

Senka Pajić:  Kolači. . . . 

Ivan Minić: U kafiću uzmeš slatko. A ti realno da bi tako nešto pravio, moraš da imaš kuhinju makar improvizovanu. Moraš da imaš gomilu nekih stvari koje ćeš bacati. 

Senka Pajić:  I moraš sanitarno da ispunjavaš neke uslove koji su da. 

Ivan Minić: Svašta nešto što u principu niko od njih niti ima volje, niti ima kapaciteta i onda se snalaze kroz partnerstva, a pošto im je jako važno da to bude, ako se oni već cimaju da to sve bude kako valja i to znači da nisu upućeni na industriju. Može, neki rade i to, ali nije to to. Na kraju dana ne bude to to i onda, znaš, vremenom vidiš kako se neke super stvari tog tipa dešavaju. Da se pojavljuju tvoji kolači, da se pojavljuju kroasani, da se pojavljuju neki od kraft sladoleda tu nekim pakovanjima. Da se stvarno neke lepe stvari tu dešavaju. I da ti shvataš da, osim činjenica da se razvija ta scena tih mesta, jebi ga ja ne pijem kafu, pa meni to sve čudno, ali da se razvija te neki sinergetski efekt gde jedni i druge guraju. 

Senka Pajić:  I nekako to stvarno partnerstvo, posle nekog vremena, to se oni, mislim, mi sa Booka-om radimo šest i po godine. 

Ivan Minić: Dobro, naš brat Belić. Ali da, da se dešava taj moment gde jedni i drugi u suštini guraju jednim i drugima, pomažu da se napravi sve što treba tu. Šta se još dešavalo sa Ispeci pa reci. Kad si došla do toga da. . . kad si ispatila prvu planu.

Senka Pajić:   Ja sam tih prvih godinu, godinu i po dana radila advertising tezge. Mislim, ja sam od stoga zarađivala ovako i onda sam počela. . . Uvek je bilo kao isplatim plate, pa onda sebi isplatim minimalac, ali negde oko 20. narednog meseca, tako. Mislim da je neka treća godina gde se desio onaj glupi covid, ali tu smo mi došli najzad da to postaje profitabilno u smislu da ja sebi isplatim platu, kad isplatim i ostalima da je sad kao to profitabilno na taj način. 

Ivan Minić: Neobilno, ali. . . 

Senka Pajić:  Neobilno, ali kao redovno i kao ne kasni moja plata i nije kao moja poslednja i onda smo morali da zatvorimo. Ali ta treća godina je bila baš. . . Tu se baš osetio ozbiljan skok. Znači to je 2019. jesen-zima, tu je jednom toliko skočila posećenost. Ja tad prvi put počela razmišljam o opciji drugog lokala, mislim, koji se desio, jel, tek letos, ali tad je počela ozbiljno da raste. Znači u tom trenutku je već narastao. . . mi smo prvo ovo za kafiće, na primer, radili tako što su oni dolazili kod nas. Onda, posle nekih godinu dana, sam ja našla nekog da to distribuira za nas, jer je to dovoljno poraslo da se sad isplati i meni, da ja platim nekog da je to ok, pa je onda to naraslo, pa su onda počele. . . to je posle COVID-a drastično palo, ali počele su IT firme, na primer, koje imaju one i Happy Friday ili tako nešto. Svaki petak smo imali neku drugu IT firmu za koju mi pravimo gomilu kolača, što je istu strava i baš smo imali neko. . . To je bio redovan prihod. I bilo je onako malo. . . Malo je krenulo bude napeto da se sve to napravi. Što je super. 

Ivan Minić: Postoji tu taj dosta problematičan trenutak što kad imaš tako nešto, kad je mala proizvodnja, ti udari su problem. Ti možeš da rasteš. Ti si u proseku, okej, Ali taj prosek nije realan zato što, ne znam. . . Imaš dane kad. . . Imaš ponedeljak koji je užasan, imaš petak koji je užasan i onda utorak i sreda su lagani. Da, da, da. Ali dobro, mislim, to su slatke muke na neke veće. 

Senka Pajić:  Jesu, kada ima posla, super je. Doći ću ja da pečem, kao sve je okej, kao samo da ima posla. 

Ivan Minić: Još jedan bitan moment. Ti si rekla da nisi imala želju, nisi imala nameru da se obogatiš od toga. Da nisi to s tim ciljem pravila. Kada kreneš sa jednim objektom, koji je lep na divno mesto, ima super onu klupicu ispred i ljuljašku i sve to, nije ljuljaška baš za mene, a klupica jeste, na sjajnom je mestu, sve je super. Ali konačno, znači, on može da napravi u najboljem slučaju neki promet koji je XYZ, jednostavno ne može da bude veći od toga. I to je to. A mnogi ljudi, mislim da kada ulaze u tako nešto, imaju jako nerealno očekivanje od prvog lokala, misleći da, ne znam, gledajući konkurenciju koja postoji deset godina. . . 

Senka Pajić:  I drugo, konkurencija laže, to moram da ti kažem. Ljudi masovno lažu da im ide mnogo bolje. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, i to se reši tako što sedneš ispred i prebrojiš šta je bilo tog dana. Ne znači da ta jedan dan je možda dobar primer, treba sedneš i na 7 dana da prebrojavaš, ali onda bi te već čudno gledali. Ali možeš ti da vidiš negde neke parametre, ali to što on ima u desetoj godini nije za tebe relevantno. 

COVID

Ivan Minić: Pomenula si COVID. COVID je sve ljude razvalio. I ok, prvo desilo se nešto što niko nije mogao da zamisli da će da se desi, ok, kao mi smo imali, baš sam razmišljao pre neki dan, kao mi smo jedini narod u Evropi koji je u prethodnih 30 godina imao dve situacije da po tri meseca živi nešto nenormalno. 

Senka Pajić:  Oba puta na moj rođendan. 

Ivn Minić: Svaka čast. Ali da, kao imali smo bombardovanje gde je sve bilo nenormalno, tri meseca, imali smo posle toga COVID. COVID su imali svi, ali mi smo bili pripremljeni zbog onoga. Ali s jedne strane dešava se nešto čega se svi plaše i ne zna šta se dešava. Drugo, postoji ta zabrana kretanja, ograničavanja radnih vremena i svega ostalog. Postoji neka državna pomoć koja, ok, znači, apsolutno mnogo znači svima. Ali šta se kod vas dešavalo i kako ste se vi prilagodili toj situaciji. 

Senka Pajić:  Pa ono što je bilo lepo pre nego što je kao full proglašena ta vanredna situacija i ono što mi je bilo jako drago i lepo da se dešava, mi smo stvarno napravili neki community tih nekih ljudi koji redovno dolaze. Mi smo jako friendly. Ja direktno komuniciram sa svim tim ljudima na društvenim mrežama sve. I oni su stvarno onako pokrili pred zatvaranje da kupuju, da. . . pa su nam slali poruke, podrške. Ja sam videla da tu postoji neka želja da se to održi. Ali u onim uslovima koji su bili mi stvarno nismo mogli da radimo. I mi smo zatvorili firmu na, ja mislim, puna dva meseca. Nismo radili ono što se desilo, što je palo sa neba i tu tako se te stvari nekad poklope i dese. Da meni stigne neki email gde sam ja selila na LinkedIn, pa uverila da li ti ljudi stvarno postoje od neke velike branding agencije. Mislim, sad ne smem ništa direktno, konkretno da ti govorim, ali kao treba da se pomogne, da im se pomogne u razvoju nekog proizvoda. I da im nešto bukvalno kreativno trebalo se osmisli za ogromnog klijenta. I našli su nas i nekih par pekara iz Velike Britanije i kao nas su našli jer nam je dobar Instagram i puno pravimo kao to i uboli su bingo sa mnom zato što sam ja žena i iz advertisinga i poslastičar oko isto vreme i to je, na primer, bio neki posao koji smo odradili i od kog sam ja mogla platiti neke doprinose što je potpuno neverovatno, u trenutku kad ja ništa ne privređujem kao ja mogu da zaradila sam nešto od tog svog znanja i iskustva i od toga što eto pravim lepe kukije i to je bilo lepo i onda smo, kad smo otvorili, to je bilo ludilo. Znači kad smo otvorili, ono, mi smo to proleće, mislim da smo otvorili u maju, mi smo se razvalili od posla. Znači ljudi su, to leto, leto je obično jako loše za kolače, to bi ti verovatno svako rekao, ko se bavi kolačima. 

Ivan Minić: Osim ako ima sladoleda i te stvari, ali ako je nešto što je toplo, Neće niko. 

Senka Pajić:  Ali mi smo i to leto se ubili, baš smo imali jako puno posla. I u stvari to je posledica toga što niko nigde nije išao, nedostajali smo ljudima. I mislim da kao nikad posla i pre toga da ja znam da je postojala taj neki baš snažan osećaj da se pomogne svoj zajednici, da se pomaže malim biznisima. Svi su imali neku svest. Svako je na neki način imao posledicu finansijsku od tog COVID-a, onda je hteo da deset mesta koja su mu važna da ih. . . Mislim, to sam i ja radila. Išla sam po malim kafeterijama da kupim kafu, kupovala sam u manjim marketima. Bukvalno sam radila svesno to da opstanu svi ti mali biznisi. 

Ivan Minić: Iskreno da je postojala mogućnost da vi radite tokom COVID-a, ja mislim da biste imali vrlo pristojnu prodaju, zato što su ljudi sedeli kući i jeli. Sve ljude koje smo videli tri meseca kasnije, svi su imali 10 kilo više. 

Senka Pajić:  Svi su malo, da, da, da, jeste.

Ivan Minić:  Jer, mislim, ako je nešto comfort food uz film, definitivno ono što vi pravite. ali naravno da je problem. Znam ljude koji su nalazili načine da rade, pa je u suštini na kraju dana najveći problem bio commuting za njihove zaposlene. Mora nekako da dođe na posao i mora nekako da se vraća. 

Senka Pajić:  A ne postoje opcije. Mislim, bukvalno sam sela stavila na papir i kao preveliko nam je maltretiranje, ovo mora da prođe, kao što je i prošlo, kao pregrmećemo. 

Ivan Minić: I dobro, desilo se to što se desilo, tako da je još malo kosmos rekao ok, hvala. 

Senka Pajić:  Ok, radite nešto kako treba.

Ivan Minić: I sad taj povratak u tokove, mislim, mi smo imali nakon toga. . . Mi i dalje svi pričamo da je COVID tu, bez obzira što je zvanična pandemija ukinuta i sve i dalje sad znamo. ljude koji su pozitivni, koji prolaze kroz ono. . . neki ni ne osećaju, drugi prolaze kroz agonije. To će valjda tako, ostatak života imamo i COVID u ponudi od svega ostalog. Ali koliko vam je trebalo vremena da se oporavite od tih par meseci i da se ponovo uhodate kao ekipa. I kako si počela da razmišljaš o tome šta dalje i kako dalje. 

Senka Pajić:  Pa ekipa se mahom vratila, to je bilo super. Znači svi su se vratili, trebala nam je neka devojka za prodaju, jedna se preselila u nešto inostranstvo, ali smo mahom svi ostali isti, ali ono što nam se desilo je da smo svi jedni za drugim, ili u isto vreme imali koronu i to je bilo onako. Ono što isto bilo, kod nas su ljudi dolazili jer nisu osećali se kao ugroženo jer smo mi pre svega prodavnica, ne sedi se, ne bleji se, možda se sedne, ali ni neki veliki posao, ne stvaraju se gužve, ali jako puno kafeterije sa kojima radimo nije radilo i onda nam je taj deo prihoda prosto nije postao jer je bio jako smanjen, jako malo njih je radilo. Tako da nam je trebalo par meseci dok se samo to sve oslobodi, dok mi sve onako kolektivno, inače kod mene samo rade žene, dok mi sve žene kolektivno ne preležimo COVID i onda znamo da smo mirne par meseci. Bukvalno smo se smenjivali, to je bilo neverovatno. I onda znam da je bio jedan period kad sam ja, ja ne mogu se setiti, ali ja mislim sam ono deset dana za redom samo ja pekla kolače jer nije bio ko drugi, jer sam ja taman preležala pa sam bila ok, a drugi dve devojke su se razbolele. Ali trebalo nam je par meseci da se nekako dođemo na svoje i negde na jesen, u stvari kad je krenula malo ta. . . Kad su malo pustili kafeterije, kafiće da rade normalnije, onda je tu sve leglo na svoje i krenulo da se. . . Znači to je negde 2020, 2021. Tad nam se malo stabilizovao posao. 

EVOLUCIJA PROIZVODA

Ivan Minić: A kaži mi mi, kroz taj period od tih nekoliko godina, kako su se razvijali proizvodi. Odnosno, šta se menjalo po pitanju proizvoda. 

Senka Pajić: Znači, mi imamo tu osnovnu ponudu i ona je tu i postoje bestseleri i to ne sme da se da se menja, to ostaje i to su neki kolači koji kad god uđeš uvek ćeš naći tih par kolača. Ali, carrot cake nismo imali na početku, pa su nam ljudi tražili, Pa smo mi kopali, tražili, tražili, tražili recepte. Jako smo se dugo oko carrot cake-a baš cimali, dok nismo našli savršen balans. I onda smo negde rešili da sezonski neke stvari ubacujemo, pre svega kad su pite u pitanju. Pogotovo što su nas ljudi pitali pumpkin pie kao jesen, pa smo napravili pumpkin pie. Inače ono veliko olakšanje, najzad u Srbiji mogu da nađem pire od bundeve, ne moramo lično da ga pravimo, pošto to veliko smaranje, gde uzima vam puno vremena. Pa smo onda napravili pumpkin pie. Pa kao jao leto je možda da ne pravimo jabuka i kruška pitu jer ona baš jesenja šta bi mogli. Pa smo pravili breskvu. Ovo leto smo na primer pravili nektarinu. Trebalo mi šest godina. Kao ej možda nektarina moje najomiljenije voće na svetu. Možda možemo napraviti pitu. Pita je fenomenalna. Tako da smo gledali kao gde možemo novitete. Isto tako neke devojke u kuhinji rade dosta dugo. Isto su lude za kolačima. Kako im je neku želju da nešto probaju mi probamo. Jedina stvar koja nam je. . . Znači svima mora da nam se dopadne. Ne mora da bude po mom ukusu ličnom, ali moram da prepoznam da je dobar kolač i svi moramo da se složimo da je taj kolač dobar da bi da bi ušao u prodaju. Kukije s vremena na vreme uvedemo novi i negde probamo neki kupovni limun kuki, dobar nam je, ajde napravimo naš, ali bolje od toga. Pa onda sednemo pa kao eksperimentišemo dok ne dođemo do. . . ili, na primer, iz zahteva ja ne želim da pravim rye i bezglutenske kolače, to nije moja niša, ali ako mogu da napravim nešto što se uklapa u moju ponudu, ukusno mi je i kao jeste u svojoj suštini američko, ajde napravimo, pa smo napravili taj sendvič kolač koji kao neka naša mnogo upgrejdovanija verzija Rizisa. Zato što koristimo belgijsku tamnu čokoladu i tako. Tako se od prilike, znači, krećemo se u okvirima koje su i dalje Amerika, Karmelita su i Južna Amerika, to se desi, Karmelita su na njoj isto jedan od prodavanih kolača, a desio se tako što je neka žena je odustala od toga, ali potpuno velika je carica, muž je Argentinac i oni su tamo u Argentini, Južnoj Americi je dulce de leche, popularniji nego Nutella ovde. I ona je htela da to nekako promovišu u Srbiji i onda je došla i donela nam je uzorak i mi smo probali, odlepili, mislim Nutella ti se zaledi u frižideru kao dulče leče, kad ga izvadiš iz frižidera, on je dalje maže, lep je. To je ona duboka mlečna karamela. I onda smo napravili, a kao šta može da se pravi, da je dovoljno blisko, to je južnoamerički kolač, ali kao procenili smo da može da tako smo od te, bože zaboravila sam i na Nikolete, kupovali dulče de leče. E onda Nikoleta prestala to da radi, pa kao gde da nađem dulče de leče, pa onda nismo imali karamelitu godinu dana, pa su se ljudi bunili. Uspela sam da nađem posle ovi, ponovno nekako. Htela sam sama da uvozim, to je bilo tek. Tek ludilo, ne mogu sama da uvozim. Tako se meni. Znači spontano i sezonski i uvek u tim okvirima koji su koji su Amerika. 

Ivan Minić: A kada dođe neko kao za taj B2B deo priče, gde za druge pravite, kada dođe i traži nešto što nemate u ponudi. 

Senka Pajić: To smo pokušavali, radili smo sa nekim to. Radili smo, znači, radili smo varijante one-off, kad neko pravi, inače im pravimo naše kolače, pa imaju sad neke događaje, pa im treba neki kolač koji mi znamo da napravimo, ali to je skandinavski, to smo napravili, to pravi se za jednu priliku. Radili smo za nekog neke kao pečene krofnice, iskreno, to je ono previše nam oduzima vremena i to na kraju nije to i na kraju to nije uspe. Mislim, to je moj. . . 

Ivan Minić: Ja najviše volim kolače koje ne uspeju. Od detinjstva. 

Senka Pajić: Ne, mislila sam da kao biznis ne uspe, ali okej. To na kraju ne uspe i to je neki moj zaključak iz tih pokušaja i tu sam negde prelomila da nećemo to da radimo. 

POSLE KOVIDA

Ivan Minić: A šta, mislim, ok, imaš naravno brošuru za to sve, ali šta podrazumeva ta vrsta saradnje. Odnosno šta lokali mogu da dobiju. 

Senka Pajić: Znači ne mogu da dobiju sve što mi imamo u lokalu, to bi bilo suludo i prosto postoji razlog zašto bi se ljudi cimali da dođu kod nas. Ne mogu da dobiju ove kolače koji su kremasti, ne mogu da dobiju otvorene pite, Ali ono što nekako neke malo manje verzije naših kukija mogu da dobiju, mogu da dobiju brownije, mogu da dobiju blondije, mogu da dobiju zatvorene američke pite, kolač od šargarepe. Ja mislim da svi prepoznaju naš kolač od šargarepe kad ga ne jedu kod nas. Mislim, meni tako stižu na Instagramu poruke “Jel ovo vaš kolač. Jel ovo vaš brownie” Neki ljudi kažu da su to naši kolači, stave to u meniju, neki ne pomenu, ali uglavnom ljudi prepoznaju da su to naši kolači. Bukvalno kad probaš jednu našu brownie i kad probaš ponovo, znaš da nema greške, da je to taj brownie. To je to, mogu banana, hleb i mafine. Znači to je, sveli smo tu ponudu da je to. . . 

Ivan Minić: Ali mogu da recimo kažem nama treba manja verzija ovoga svega i. . . 

Senka Pajić: Za neke stvari može manja verzija, za neke, za neke im ostavimo da sami seku, na primer. 

Ivan Minić: Dobro. Okej, 2023. godine, oporavili ste se od svega, recimo, na primer. I ponovo se vraća ta ideja o tome da treba drugi lokal. Odnosno, verovatno ta ideja stoji sve vreme, ali stoji i kod mene za razne stvari, pa prolaziš ulicom i naiđeš na lokal koji je super, onda pitaš koliko je, onda. . .

Senka Pajić:  Tačno, tako. . . . 

Ivan Minić: Shvatiš da šta od parnih organa imaš pa bih mogao eventualno da daš. I retko se desi da se dogodi poklapanje, gde to ima nekog smisla i lokacijski, i da u taj lokal ne mora da se uloži 100.000 eura da se renovira i da je osoba razumna i da traži nekog ko je okej i ko će na duge staze da bude tu, da ima neki siguran prihod i da zna da će oni da paze to kao da je njihovo. Kako se tebi desilo da otvoriš ovaj lokal na granici. 

Senka Pajić: Na granici Vračara i Zvezdare. Ja sam jako dugo isto tako tražila lokale, u jednom trenutku sam samo odustala, zato što sam videla te cene i to je suludo, za te cene ti moraš da prodaš jako, jako, jako mnogo kolača i to nije izvodljivo i prosto. . . A pritom to su neki mali lokali, neki veliki lokali. I samo sam to tako neko ostavila po strani i rekla sad stvarno ne mogu više time da se bavim, ono, godinu dana obilazim lokale, gledam. I slučajno sam ovaj lokal u kom smo otvorili u Gvozdićevoj, jer meni je osnovna ideja, ono što sam shvatila dole, mi smo na lepom mesto, onda je kako nismo u centru. Izmaknuti smo, nemamo mi tu neku veliku konkurenciju u kraju, mislim imamo blizu fine koji su super, ali to je potpuno druga vrsta kolača i nemamo mi sad taj problem da je to konkurencija, neka to funkcionira, radimo i jedno i drugi. Ali kao na malo je mesto, kao više si kao neki community. Ja sam shvatila da meni to na duge staze zapravo odgovara. Da ja neću na prometnoj ulici gde će bilo ko da mi svrati, gde će da. . . Prosto to, da si jedini u kraju, da te komšije baš vole, da kada. . . Znaš, ovako s ponosnom kažu “Ja tu živim kod Ispeci pa reci” To je meni super i mislim da je dugoročno to zdrava priča zapravo” I ovaj. . . I vodila sam dete na neki rođendan tu u komšiluku i prođem pored tog lokala jer ja tako sa vremena na vreme, ukucam u Google “lokali Vračar” i onda padam u nesvest od cena i kao zatvorim Google i to je to. I vozila sam dete tu i vidim taj lokal koji je onako jako simpatičan zato što ima taj deo ispred koji je prazan, neka mala ogradica, malo je uvučen, ulica je lepa. 

Ivan Minić: Nova zgrada, mala. 

Senka Pajić: Nova zgrada, mala, razmišljam tu može da se stane na sva četiri, sve ja sad to imam u glavi jer dole nam ljudi stanu na sva četiri i pokupe odu. Kao može da se stane, nije bulevar, a blizu je bulevara Sve je okej i odem kući i ukucam na Google “lokali Zvezdara” i nađem ga. I vidim da je cena razumna, odem da ga pogledam, lokal izgleda u redu, naravno, mislim, rušila sam ja i zidove i menjala sve i sve to i čovek deluje vrlo pristojno, fino, ali sad on mi kaže, jer je to vrlo razumna cena stvarno, da mu se javljaju neki saloni za lepotu i sve to. I da on nije siguran, ali kao ja mu se dopadnem, ja naravno uradim ove stvari da ga dovedem dole u lokal da vidi kako to izgleda i koliko je to slatko, jer sam znala da kad vidi. . . 

Ivan Minić: I proba. 

Senka Pajić: I proba, da će znati da je to i kažem mu da sam ja od već šest punih godina i da mislim planiram dugoročno da ostanem negde i da vidi da posao funkcioniše takođe, da znači nije nešto što će se zatvori za dva meseca. I u stvari sledeći korak je bio kao “hajde da me on sačeka” i stvarno je čovek ispao korektan da vidim da li ja mogu da dobijem kredit. Mislim, pretpostavljala sam da mogu. To je sad neki proces koji traje. Kad sam dobila da od banke, onda smo se dogovorili i onda smo ušli u renoviranje. 

Ivan Minić: I sad imate simpatičnu poslastičarnicu između prodavnica oružja i boks kluba. Jeste, ali ekipa iz boksing kluba je predivna, to moram da kažem. Tako zvuči kao da su predivni. Sve uglavnom devojke treniraju što je isto. 

Ivan Minić: Niko ne sme ništa da vam kaže. Niko ne sme da se pogodi. 

Senka Pajić: Odmah smo se mi tu skontali sa vlasnikom boksing kluba, tako da. . . 

STAR TEAM

Ivan Minić: To sad znači s jedne strane sređuješ lokal od nule sa nekim znanjem koje sada imaš, a nisi imala kada si sređivala prvi. I treba ti još ljudi. 

Senka Pajić: Da. 

Ivan Minić: Što znači da treba ekipu koju si napravila, koja je core, koja je super da proširiš i možda da podeliš jer ti treba neko iskusan u novom objektu i sve. Kako to ide. 

Senka Pajić: Prvo smo imali dodatnu sreću da žena koja je radila kod nas tri godine nam se vratila posle godinu dana, što je kao jej strava. Znači jednom imaš još jednu super osobu u kuhinji. A ono što se meni dešava i što je jako lepo i što ne znam ono kako sam zaslužila je da te devojke koje rade u prodaji, bukvalno imam lance, znači imam tri, četiri lanca da mogu jednu njih pet, šest da ti povežem kako su došle. Znači ja ne tražim aktivno zaposlene na internetu preko oglasa, one bukvalno preporučuju svoje drugarice, mlađe sestre, drugarice i onda su to sve neke okej osobe. I to prosto tako funkcioniše i stvarno imam sreće sa prodajom da, jako retko mi se dešava da kao baš moram da. . .oglas, posljednji put kad sam imala sreću sa. . . Kad sam raspisivala oglas, došla je Milica koja je tu došla odmah posle covida, znači ona je tu već tri i po godine. Koja je strava i radi i super je. Ja uglavnom sam tako, tako da sam ja krenula već njima da puštam priču, ako imaju neke drugarice mi preporučuju , tako smo tu negde popunili. Naravno i dalje za Gvozdićevu treba dopuniti. Ono što znam isto iz prethodnog lokala je da ti ne možeš prvih par meseci, a i godinu dana, da imaš tu vrstu proizvodnje koju imaš gore, da treba vremena, tako da manji broj ljudi može da radi u kuhinji. Tako da se trenutno tako snalazimo, ali nije još kompletiran tim za drugi lokal, ali ide kad zovem. 

Ivan Minić: Ono što je isto karakteristično za to što vi radite i čini mi se jedinstveno. . . ne znam da postoji neki takav slučaj, bar što kad je poslastičarstvo u pitanju, što mi možemo da vidimo kako se sve dešava. Moj prijatelj, Verko, iz Poslastičarnice sa stavom koji u suštini sladoledom se bavi već duže vreme, poslednjih 30 godina. On je imao taj moment u onom lokalu u Birjuzovoj gde nisu više, da je deo proizvodnja u staklu, da se vidi sa ulice i da stoji natpis “Mi pred vama nemamo nikakvih tajni”. Koliko on nema tajnih pred nama, govori to što sam ja redovno dolazio da gledam proizvodnju i da probam u proizvodnji i ostajali smo do tri ujutru da bi komentarisali sladoled i sve ostalo. E, ovo je slično. Ok, mislim, ja mogu da gledam do preko sutra i da mi nije jasno šta se tu dešava, ali vidim da je to sve ok, vidim da je dobra atmosfera između ljudi, vidim da je uredno, vidim kako su one organizovane jer to se peče, pa se vadi, pa onda zamiriše kad se izvadi i tako dalje, svašta, hiljadu lepih stvari. I oba lokala su takva. Znači ne mogu da budu lokali od 10 kvadrata, jer u 10 kvadrata možeš samo da imaš prodaju, ne možeš tu da imaš pripremu svega toga. I to je neka opcija za nekog ko želi da to sad nešto širi svoj biznis, ali ti si to htela da zakomplikuješ da imaš svuda proizvodnju. 

Senka Pajić: Pa sad zakomplikovano je, prvo, to isto, kao Amerika, odeš, ideš ulicom, ono miriše hrana, miriše hrana, znači miriše vanila, prođeš pored pekare, miriše vanila. Znači i onda uđeš i kupiš. I meni je to bilo, ono, ludilo kad osetiš kako miriše i želela sam da. . . Dan danas ja više ne osetim taj miris posle ono šesti i po godine posla. 

Ivan Minić: I korone. 

Senka Pajić: I korone, minimum dva put korone. Ne osetim više kad uđem da sad kao to miriše, ali ljudi kad dođu i dalje su kao “Jooo, što miriše.” A ja pojma nemam. A upravo smo izvadili mafine ili brownie i to sad to čokolada miriše, vanila miriše, jabuke mirišu. I taj moment, to je prvi detalj koji je jako bitan i to je nešto što ljudima govori “aha ovo se pravi ovde, ovo je sveže”. Da nesvesno- ja ne moram tebi da kažem da je ovo sveže. Ti znaš da je sveže jer ti vidiš da je to upravo ispečeno. I mislim to mi je bilo važno i takođe mi je bilo važno da ljudi vide da se to pravi, da je to tu, da je to nekako mi je druga stvar. Ono, kad imaš odvojenu proizvodnju, ti pečeš na pamet. Znači ti ovde mi smo tu, prodaja i kuhinja je tu u isto vreme, ne pečemo na pamet, pečemo po tome šta treba, šta se prodaje, kako šta ide. I takođe, devojke iz kuhinje, što mi isto jako važno jer znam koliko meni znači taj feedback, imaju feedback od kupaca i to je neko zadovoljstvo koje ti osetiš kad neko pojede nešto što si ti spremio, ali to spremaju i bilo mi je važno da i njima to ne bude uskraćeno. 

Ivan Minić: Slažem se definitivno. Dosta slučajeva ima gde prosto lokal za prodaju je tu, a relativno blizu je proizvodnja pa se na taj način servisira, ali nije isto. Nije jednostavno nije isto i nemaš taj moment posebno sa svim tim kolačima koji su u vitrini, nemaš momenta da osetiš bilo šta od tih mirisa koje kod vas redovno možemo da osetimo. Ispeci pa reci sad postoji koliko. 7 godina. 

Senka Pajić: Sad će biti 7, da. 

ŠTA BIH DRUGAČIJE

Ivan Minić: Dosta. Neću te pitati da li se kaješ, pošto znam da se ne kaješ, Ali sa ovim znanjem, iskustvom, šta bi drugačije uradila i šta bi savetovala nekom od tvojih kolega ili ljudi iz drugih zanimanja koji imaju tako neke ideje i potrebe da nešto probaju, pa ne odu na tu stranu. Kada treba da probaju i sa kojom unutrašnjom motivacijom treba da uđe u to. 

Senka Pajić: Pa, prvo mislim da treba da čovek proba kad je spreman da bude all in. Znači mislim da ako hoćeš da radiš nešto svoje, da ne možeš da ga radiš polovice, ali ne možeš da imaš full time posao i paralelno da otvaraš. Znači moraš sebi da daš neko vreme, zato što sve to što si ti zamislio i očekuješ, to posao stvarno se promeni, ono to, biznis plan je pao u vodu odmah. I da bi ispratio sve te promene i da bi mogao da se adaptiraš na ono što ti se dešava, mislim da moraš da budeš stalno tu. I onom trenutku kad osetiš da kao si spreman da budeš sto posto u tome, tad treba da se upustiš u to i takođe onom trenutku kad si spreman da da stvarno neće zarađivati ništa neko vreme i da moraš da živiš sa tim, iako si u mogućnosti da tako živiš. 

Ivan Minić:  I verovatno moraš da, pored novca koju ćeš uložiti u startu za to, moraš neko vreme da imaš rezervu koju ćeš dotirati po potrebi. 

Senka Pajić: Moraš. Gledaj, ono, ako imaš sreće to neće biti previše, ali prosto biće tih ono, teških meseci kad je malo. Nama je, na primer, ovo leto, ali to je iz razgovora sa. . . Mislim, meni je uopšte bilo teško jer sam otvorila drugi lokal, što je ogromna investicija, drugi lokal. Ne možeš da počneš da radi na nuli, moraš da radi u minusu neko vreme. Ali sam od jako mnogo ugostitelja čula da im je ovo leto posebno bilo loše. 

Ivan Minić: Da, da, bilo je užasno. I ja sam se raspitivao, pošto smo i mi imali isto neke dosta dosta čudne padove, i sad nije na nivou jednog, dva, tri dana, pa. . . 

Senka Pajić: Čak i septembar bi bio onako. . . Dugo mu je trebalo da krene. Meni već krajem avgusta ljudi krenu da se vraćaju, sad je tek negde, pred samim krajem septembra, osetno skočio posao da kao da, to je ok. 

Ivan Minić: Šta bi ti. . . ok, pre pet godina ili šest kad smo pričali prvi put, ti si rekla to za poštene kolače, ja to pamtim, citiram stalno, ali sada, kada je to sve sleglo i kada je to postao stvarno biznis, kako bi opisala to ti kao neko ko je to stvorio. Jedna stvar je šta su utisci svih nas koji dolazimo, ali kako bi ti to sada opisala. 

Senka Pajić: Ma mislim to su i dalje pošteni kolači koji se spremaju ispred. . . Ne znam, bukvalno je. . . Sad ne znam kako da otpišem kroz jednu reč, ali kao kad smo pričala sam sa drugaricama skoro šta bi radili da imamo gomiletinu para, ja sam samo shvatila da bi radila isto ovo. Možda bi to radila na nekom drugom mestu, ali kao stvarno to je apsolutno ono. . . Ne znam. baš nenormalno mi ispunjava potpuno je. Čak i kad ne stižem da ga radim na dnevnom nivou i kad radim mnogo stvari, ono da sam znala da ću na ovoliko mailova da odgovaram kao vlasnica poslastičarnice, ono ne znam. Nisam mogla da pretpostavim da je to deo posla. Ali mi čak kao i to, ništa me ne smara, bukvalno me ništa, ono da nekad je, postoji to kao nekad mi je teško kad se neko razboli, moram da uletim, to. . . ali mi ništa ne. Bukvalno to je ono, valjda nije ono, nije ona priča “Radi ono što voliš pa nećeš raditi dan u životu”. Radi ono što voliš pa nećeš biti mizeran zbog posla. Mislim da je to, nego ćeš biti ispunjen tim poslom. 

FRANŠIZA ILI NE?

Ivan Minić: Kad napraviš nešto tako i daš mu taj finalni oblik i sve ostalo, i počne ljude da se interesuju za to što si ti smislila kao nešto što vide da može da funkcioniše i na nekom drugom mestu. Dođemo na tu priču da je franšiza nešto što može da bude potencijalno interesantno. Imali smo neke lepe primere odavde, biznisa koji su ulazili u uspešne franšize, imali smo i biznisa koji su imali problema sa franšizama. Ti si sad negde u fazi kada o tome ima smisla razmišljati. I treba da se skocka to sve. kad razmišljaš o tome, ko su ljudi sa kojima vidiš da tako nešto može da se radi i koji su neki uslovi po kojima bi to radilo. 

Senka Pajić: Pa radilo bi samo sa. . . mislim, ono, krenulo bi sigurno sa nekim, s kim se kapiram, to je jako. . . Znači, stvarno nisu pare tu glavni motiv, mislim, super su pare, da se razumemo, nije. Ali mislim da je važno da imate taj isti, znači, isti pogled na stvari, da na isti način, a to mislim da mora da se vremenom, da ti treba vremena. Ono što je super i što me ovaj posao naučio i preduzetništvo kao takvo je, radiš sa najrazličitijim ljudima, mnogo bolje čitam ljude nego ranije. Tako da, mislim, imala sam par puta, sam se zaletala na početku u neke saradnje, sad znam s kim treba, s kim ne treba raditi, tako da tu je i to je. To su ljudi sa kojima se razumeš, idealno mislim ako su poznanici i prijatelji i uslovi su nešto što, ono, mora da se radi potpuno kako treba od početka do kraja. Ako ću ja da ti kažem kako ja radim stvari, ti moraš da ih radiš na taj način. 

Ivan Minić: Jedan super moment sa stranim franšizama, istražio sam to, znam par ljudi koji se ovde sprovodili, pa mi je bilo interesantno da vidim, recimo, dosta tih stranih franšiza koji imaju sličan tip proizvoda, su vremenom došli do toga, pričao sam čak i sa ljudima iz originalnih lokala. Sa vremenom došli do toga da kao probali smo sve, ljudi ne slušaju ništa, ljudi misle da su najpametniji, došli smo do toga da sve dobiju u kesama. Sve je u kesama. Dobiju je u staklenu, nema nabavke sirovine, nikako drugačije. Sirovina se kupuje od nas u specifikovanim kesama u kojima je to što treba i dobije se ako si ti rekao da ćeš da, ne znam, u ovom mestu si potrošio, napravio ne znam, sto wafli, to je toliko i toliko sirovine, toliko i toliko sirovine mora da da bude potrošeno. I kao, to je to. Nećeš dobiti dodatnu sirovinu, nećeš dobiti ništa drugo zato što to tako mora da funkcioniše. I redovno obilaženje i sve. I onda nakon nekog vremena, kad shvatiš da to šest meseci radi kako treba, onda onda možeš da se malo opustiš. I to mi je bilo fascinantno zato što kao za svaki od ovih proizvoda, kad su drugari otvarali restoran u Londonu, Mi smo seli ovde i napravili, oni su se bavili tim, ja sam gledao sa strane, je bi bilo zanimljivo. Sve moguće recepture, normative i sve ostalo, oni su otišli tamo i shvatili da ni jedan normativ više nema nikakvog smisla, zato što druga sirovina potpuno drugačije funkcioniše. Lupam, jagode, koliko god čudno zvučalo i mi se kunemo u to što ima ovde, ne znam, 300 grama jagoda ovde, 200 grama jagoda tamo daje isti rezultat u svemu. Jednostavno, moraš sve da adaptiraš. I onda to jako, jako postaje komplikovano i zahteva sva ta neka prilagođavanja. Ali da, kod franšize u suštini bi trebalo da bude glavno da ti razumeš kako je nastalo to što je nastalo, kako se je razvilo i spremna si da poštuješ to što osoba koja je napravila kaže da treba. 

Senka Pajić: Zato što to funkcioniše. 

Ivan Minić: I nema tu prostora za slobodni utisak. 

Senka Pajić: Kao što nema prostora da se doda brašno u brownije. Ne može tačno tako. 

Ivan Minić: Dobro. Sedam godina preduzetništva, porodica za to vreme, sve te neke stvari koje svesno moraš da žrtvuješ, ali nisi baš siguran u kom obimu dok ne krene. Šta je zaključak nakon sedam godina. 

Senka Pajić: I isto bih, opet, možda samo i ranije. Eto, to je zaključak. Mislim, jeste, ti imaš tu. . . Ja kao ja imam, juče mi je bio day off, nije mi bio day off, ja sam joj čisto radila samo, što nisam izlazila iz kuće. 

Ivan Minić: Samo sam čistila mailove. 

Senka Pajić: Pa čistila mailove je kao pravila fakture, prosleđivala neke stvari, poručivala, ali je fleksibilnije, stvarno je fleksibilnije. Znači, bez obzira, zato što je nekako. . . Možda da sam radila neki tipičan od devet do pet posao, pa bih onda imala drugačiji osećaj, ali ja radim jednako kao i ranije, možda i više, ali samo nekako ja diktiram kako ću da rasporedim svoje vreme. I takođe ono što je ultimativno važno je “ne moram”. Znači, hoću, ne moram. 

Ivan Minić: A i taj osećaj kad vidiš te ljude i grimase koje prave. 

Senka Pajić:  To je ono, to me radilo i dalje me radi kad vidim kad probaju kolače. Znaš kad neko dođe na cheat day pa pojede, pa kao šta ću dozvoliti, pojede dva kolača na cheat day, ja sam ono super. 

Ivan Minić: Znam. 

Senka Pajić: Dobro. Pa smo i imali, ono to neko dođe pa se isplače, raskine, pa kao, ali kao, ok, tu smo, da te utešimo, da porazgovaramo, sve je ok. Ali taj osećaj, to da kao, ne moram, a hoću, to je. . . 

Ivan Minić: Napravila si jednu malu oazu na Dorćolu, sad praviš jednu malu oazu na granici između Vračara i Zvezdare. Ja sam ti mnogo zahvalan na tome što radiš i na tome što si podelila svoje iskustvo. Zato što, nekako mislim da prečesto u ovakve stvari ulazimo sa nekim grandioznim očekivanjima, a najgore od svega kad ulazimo u to sa idejom “to će samo od sebe, neće ništa samo od sebe”. Mislim, ima stvari koje rade same od sebe, ali onda nisu tvoje. One rade same od sebe bilo gde ih, da ih rade. Da. I nema tu taj osećaj da zapravo možeš da utičeš na nešto. Kupio si franšizu neke čokolade i kao, brate, to radi, zato što radi bilo gde drugo i kad prestane da radi tamo, prestane da radi ovde, ništa se ti ne pitaš. 

Senka Pajić: Da. Mislim, hvala i ovo što volim svima da kažem, thank you, come again. 

Ivan Minić: Još jedna preporuka za sve da svrate ili na Dorćolu ili na granici između Vračara i Zvezdare. Preporuka uvek da kad idu negde i nisu sigurni šta da odnesu ako tamo ima neke dece ili neki koji su odrasli ali i dalje čuvaju tu decu u sebi da svrate i da uzmu pitu sa jabukom koja izgleda kao iz crtaća. Najavite se unapred, možda nema čitava baš za vas. 

Senka Pajić: Dan ranije možete mi pisati na Instagramu, sve ćemo se dogovoriti. 

Ivan Minić: Ne postoji ništa što može da opiše taj osećaj kada 15 godina odrastate na crtaćima i pitama iz crtaća i nikad ih niste videli uživo, onda ih vidite uživo i onda ih probate i shvatite da. . Senka Pajić: I kao da, to je to. 

Ivan Minić: A bogami nisu ti Ameri ludi. 

Senka Pajić: Da, nisu. Nisu, nisu.

Ivan Minić: I mogu da potvrdim da su tvoji američki kolači mnogo bolji od američkih kolača. Dobro, oni malo preteruju sa šećerom. To je glavna, jedina velika izmena koju mi radimo, mi doziramo šećer, smanjujemo ga.

Ivan Minić: I mislim da za mnoge stvari koje imaju te voćne sastojke, tvoji kolači su neuporedivo sočniji. 

Senka Pajić: Dobro, da mi koristimo pravo voće, a oni možda koriste. . . 

Ivan Minić: Baš konkretno za pite. S tim što, pri tom, oni dosta vole da stavljaju gomilu šlaga na pite, kao preko svega. Ali to punjenje ne može da se poredi. Jednostavno ne može da se poredi i definitivno svako treba doći da proceni šta želi da proba, da ponese sa sobom neke kolače ili mafine, ali tamo da proba nešto od tih stvari koje su stvarno sočne i da se zarazi tim. 

Senka Pajić: Ništa, hvala ti što si me pozvao, bilo je zabavno, prošlo ovako. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, to bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo ponovno, naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.