Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Marko, dobro mi došao. 

Marko Stojanović: Bolje te našao. 

Ivan Minić: Tvoja karijera, sada se već proteže tri decenije. 

Marko Stojanović: Da. 

Ivan Minić: I ti si dobar gost za Pojačalo, zato što, kao što sam ti rekao, ja volim ovde da skupim ljude koji sebi komplikuju život. 

Marko Stojanović: Ne staj mi na muku. 

Ivan Minić: Ti si ovako poznat po tome da voliš da radiš svašta nešto. A ja stvarno verujem da ljudi koji izlaze iz prvog okvira konvencionalnog, a drugo, sebi komplikuju život, odnosno ne pokušavaju svuda da idu linijom manjeg otpora. 

Marko Stojanović: I sebi, i porodici, i tako. Izvini. 

Ivan Minić: Ovaj. Zapravo jedino oni mogu napraviti neku promenu. Sad da li je ta promena dobra, to je sad drugo, ali. Posebno za njih. Da li dobro. Da, da. Mi tebe znamo kao glumca, pantomimičara, entuzijastu i zaljubljenika u Karling, te znaju kao predsednika Saveza za Karling. To je onaj čudni sport gde ide veliki kamen, oni metlom nešto čiste. 

Marko Stojanović: Neki čudni ljudi guraju neko kamenje po ledu, niko ne zna zašto, a ovo još neki čudniji nešto čiste ispred tog kamena, ali eto. 

KAD PORASTEM BIĆU 

Ivan Minić: Ali radiš ti i svašta nešto drugo. Pričaćemo, pričaćemo sve o tome, ali kao i sa svim dosadašnjim gostima i sa tobom, prvo pitanje je naše mančmelou pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Marko Stojanović: Hteo sam da budem ti. Da, hteo sam da budem programer. To me oduvek me fasciniralo, to je doba u vreme kad si se ti rađao ja sam dobio moj prvi kompjuter Sinclair Spectrum 48K za, pretpostavljam da je tvoja publika malo stručnija i tako dalje koja zna o kompjuterima, ali za one koji ne znaju, to je kompjuter koji je imao tada neverovatnu memoriju od 48 kilobajta. Dakle, danas to stane u telefonu. Koliko toga stane u telefonu danas. 

Ivan Minić: Mnogo hiljada puta. Da. Mnogo miliona puta. 

Marko Stojanović: Da. I naučio sam bio da programiram. Igrao sam se prva tri meseca kad sam dobio. To je vreme kada su se programi beležili na kasete. 

Ivan Minić: Da, da, audio kasete. 

Marko Stojanović: Audio kasete. Google-ujte šta je to. Audio kasete imali ste da imate kasetofon. Onda kad neće da se učita igrica kako treba, to je ono, čuje se pištanje, neko cvrčanje i tako dalje. Googlujte pištanje i cvrčanje. Onda uzmete šrafciger mali, onaj sajdžijski, pa podešavate glavu na kasetofonu. E, to sam radio i igrao sam se prva tri meseca. I apropos interneta, ja moram da se nadovežem, to sam rekao u jednom priliku smo na nekim predavanjima, smo se sredi u nekoj konferenciji, Zoran Modli. Ja sam govorio o javnom nastupu, on je bio neki moderator i nisam mogao da odolim, rekao da vi, svi vi, svi mi koji smo na internetu, da znate kako je internet počeo. To nema veze, rekoh, sa onom demokratijom kakva je nekada bila. Slušala se emisija Polarotor na 200-dvojci, ako se ne varam, i onda je bilo, Zoran Modli je vodio, i onda je bilo “E, imamo najnoviju igricu za vas ili program, spremite se da je snimite.” i oni puste to cvrčanje u etar i mi smo kod kuće Play Reds, Play Reds, googlujte Play Reds, Play Reds, smo pritiskali da snimim program. Zar to nije genijalno, kakav sada je internet, pa te ovaj blokira, pa GEO blok, pa ovo, snimiš lepo igricu kao čovek i pustiš kod sebe, na televizor povežeš. Sad su počeli isto da prave kompjutere za povezivanje na televizor. Pravi se krug, uvek se sve vrati. Ima oni neki Raspberry Pi, nešto malečko. Na televizor, normalno. E, igrao sam se prva tri meseca, onda sam stavio kompjuter u fioku jer mi je to bilo dosadno, i kupio knjigu programiranja u Basic-u i naučio da programiram, isprobavao polako, ovo ono, i onda sam, to je, slagao bih te 1983. četvrta, onda mi je jedan od video klubova gde smo mi iznajmljivali VHS kasete, Google-ujte VHS, pitao me da li mogu da im uradim, jer sam im rekao da ja malo to kao. E kaže, možeš ti nama da napraviš program da mi kasete vodimo, more kako nema problema. I onda sam našao parčiće programa u da li u   ili u svetu kompjutera, zaboravio sam već, za bazu podataka, doprogramirao sve nešto ovo ostalo i napravio prvi program za bazu podataka VHS kaseta za video klub. Međutim, ne znam šta mi bi, posle sam pogrešio valjda autobus i otišao na film. 

TEŠKO DO INFORMACIJA U PROŠLOSTI 

Ivan Minić:  To vreme je ovako uvek karakteristično kad pričamo sa ljudima, zato što je to vreme u kome postoje samo fragmenti nekih informacija i nekog znanja koje ti treba, nemaš nikoga da pitaš. Ako naletiš na nekog, onda ga cediš, dok ne poludi od tebe. Ali u principu vrlo malo postoji informacija, vrlo je skučeno da ti negde nešto uspeš da iskopaš i naučiš. Popularizacija tehnologije postoji, kroz emisije i sve, ali to je da ti možeš da ispratiš šta se dešava. Nećeš ti u takvom formatu koji je nekakav kratak sa vestima, sa onim, sa onim, naučiti nešto novo. Ti ćeš znati šta je izašlo. I sa velikim kašnjenjem . I to je to. I onda mnogo više truda i napora si morao da uložiš da nešto naučiš, pa si samim tim to mnogo više cenio nego danas. 

Marko Stojanović: Tako je, bilo je slađe. Bilo je slađe. Pričao sam svojim studentima ranije koji je bio moj proces, doduše to je već pred kraj mojih studija, dakle, ja sam ’87. upisao, ’91. sam diplomirao, koji je bio proces da ja nađem sebi postdiplomske studije u Americi. Hteo sam da idem na postdiplomske studije iz filmske režije tamo, jer uvek me je zanimala režija. Čak sam, dok sam studirao glumu, dva puta probao ovde da upišem filmsku režiju. Zvao sam prijatelja našeg u Njujork, telefonom fiksnim, što je koštalo nešto mnogo dinara, i zamolio ga da mi nađe adresar univerziteta u Americi. Onda je on u trenutku, pošto je živeo u New Jersey-u, svraćao do nekih ovih knjižara, nije bilo, nađe u nekom trenutku, znači to prođe neko vreme, kada on ode na Manhattan, ne ide svaki dan, svraćao do knjižara, kupio, postala se kupi za 29 dolara, i onda je morao to da spakuje u kovertu i da odnese u poštu da bi mi poslao. Dakle, mi pričamo o procesu već od mesec dana, najmanje. Pa onda to treba da stigne. E onda kad mi stigne, svaki dan kad sam se vraćao kući, je li bio poštar, je li bio poštar. I jednog dana bio poštar. I to stiglo. Ja otvorim pa ono svi univerziteti u Americi, adresar, programi koje imaju i to. E onda sam ja birao, izabrao četiri, pa sam na pisaću mašinu, Olimpija normalno, ona portabl što se skida, to je preteča laptopa, otkucao pismo, pa pogrešiš, pa kažeš “kako da pošaljem sad, ako stavim belilo šta će oni da misle o meni, ako ne umem da kucam i onda izbelio slovo pa ponovo pisao, daj ponovo ću da kucam”. Pa onda ponovo. Znaš pa kao “e, a mogu bi na Indigo, znaš, ali je bez veza kojima pošaljem na Indigo, reci on mora da je pisao još nekima, onda smo mu mi manje važni, onda će me odbiti sigurno, ajde svakog od početka”. “Pa aj, majke mi”. I onda kao da adresiram, a ružno sam pisao uvek, da adresiram kovertu, “Ma daj, ajde i kovertu ćemo kroz mašinu, tak, tak, tak”. Vidite koliko to vremena traje. I onda pošaljem i onda čekam odgovor. I onda mi stignu posle jedno meseci, i po dana, dva prospekti. Dakle, ovo to je proces od 4 do 6 meseci. A danas je to “E, ajde vidim šta ima na NYU”. NYU, klik, klik, klik, gotovo. Ali si izgubio, izvinjavam se da te prekidam, izgubilo se to zadovoljstvo, izgubilo se to iščekivanje. A onda ti u međuvremenu kažeš “e, čekaj, dok ja čekam da vidim da li ću da se upišem tamo daj je nešto o tome da naučim, da ja budem spreman za taj prijemni”, znaš, pa onda uzmeš neke knjige, pa čitaš, pa gledaš neke filmove, pa analiziraš, dakle ispunjavaš to vreme čekanja nečim. Sada nema toga više. To se izgubilo, dakle i to iščekivanje, i to da ti ne iščekuješ samo uzalud i gubiš vreme šest meseci, nego da to vreme ispuniš nekim sadržajem. Toga sad nema. I žao mi je zbog toga. Super je što je sve dostupno, što su informacije dostupne, to je potpuno fantastično. Ne moraš da ideš maltene u biblioteku, sve ti je tu. E, ali sad se postavlja, sad se vodi nova borba na planeti, a to je kako da razlikujemo informaciju od znanja. I najveći rat koji se vodi, ljudi misle da su to ovi ratovi sa oružjem, nije. Najveći rat trenutno koji se vodi svetski je rat za pažnju. Meri se koliko milisekundi se mi, zaustavlja nam se palac između dva swipovanja ili kako se to već zove. Znači, rat je za te milisekunde između dva poteza palca. 

Ivan Minić: To o čemu pričaš sa fakultetom, i imali smo nekoliko ljudi ovde koji su, recimo, išli na sportske stipendije, ali pre ovoga svega. 

Marko Stojanović: Da, da, da. 

Ivan Minić: Pre 25 godina. I onda je to bio užasno komplikovan proces koji je u njihovom slučaju podrazumeo da moraju da šalju, pomenute VHS kasete svojih sposobnosti. Da moraš da nešto izmontiraš, da pošalješ, pa da iskopiraš tu kasetu, pa to više nije slanje pisma, nego to isto košta neki novac, pa može da se ošteti, pa može ovo, pa može ono užasno. 

Marko Stojanović:  Pa koja generacija. Već prva kopija je lošija od ove prethodne, od originala. Pa ako iskopiraš to dva, tri puta, to je već nekoliko generacija lošija slika. 

Ivan Minić: Hiljadu i jedna stvar o kojoj danas niko ne mora da radi. 

Marko Stojanović: Ne. 

Ivan Minić: Ali ajde malo da te vratim. 

Marko Stojanović: Izvini. Deci je to danas neverovatno koliko je to njima dostupno. I mislim da je mnogo važno sa decom razgovarati o svemu ovome, da bi znali šta oni imaju, a šta smo imali mi  i da bi prvo da bismo razgovarali sa detetom, to je mnogo važno. To mislim da danas roditelji ne razumeju koliko je bitno potrošiti vreme na svoje dete. I ako imaš para i imaš dadilje i sve, to nije isto. Moraju roditelji, jer to ti je prvi oslonac u životu. To ti je prvi telohranitelj, to ti je sva bezbednost, znači da bi se osećao sigurnim, da bi detetu podiglo samopouzdanje. Treba da pričamo i treba da vidimo, jer ovo je bilo samo. Svima to izgleda mnogo daleko, ovo je bilo pre 30 godina, 35 godina, 40 godina. Kako nije to sad neka duboka istorija. 

Ivan Minić: Pa sad, ako ćemo iskreno, i pre dvadesetak je bilo vrlo slično. 

Marko Stojanović: Kako ne. 

Ivan Minić: Bilo je malo, možda, neke stvari su bile lakše, ali ne mnogo. 

Marko Stojanović: Imali smo floppy diskove tada. 

Ivan Minić: Koji su isto tako jednom od pet puta radili. 

Marko Stojanović: Da, imali smo floppy diskove. 

Ivan Minić: Ovaj, ili što bi danas mladi rekli, “Vidi neko je 3D printao ikonicu za save”. Da te vratim na faks. Upisivanje glume je uvek nekako. Uvek postoji neka specifična priča oko toga. Mi smo imali porodično prijatelje koji- čiji sin je hteo da upiše glumu, na kraju se nije odlučio, zato bio je mladi glumac koji je glumio i po predstavama i po filmovima i sve, ali je upisao ekonomiju i bavi se time i. Super. Super. Kad smo pričali o svemu tome, Ja sam kao bio ta neka spona između generacija. Dovoljno blizak njemu da mu budem stariji brat, a i roditeljima da budem nekako taj glas razuma i neko ko može da malo prevodi tu. I kad me pitao šta ja mislim u tome, ja sam mu rekao da ono, kao, treba da pokušaš, ako to stvarno voliš, treba da pokušaš, moraš da pokušaš. Ja samo, kao inženjer, imam jedan problem sa tim. To što uopšte nije bitno koliko si ti dobro nešto uradio i da li možeš da ne budeš izabran. Ne postoje objektivni kriterijumi i kako se to nešto radi, nego je to subjektivni doživljaj nekih ljudi tamo koji ok, jesu ljudi od karijere, znaju šta rade, očigledno znaju šta rade, je li sve to u redu, ali ako imaš nesreću da na generaciji ima dvoje takvih kao što si ti, sličnih koji su bili pre tebe, nećeš ti proći da si najbolji na svetu, jer ne treba istih ljudi. 

Marko Stojanović: Sve to ne mora da znači. Dakle, to jeste subjektivno, međutim, ja duboko verujem da objektivno ne postoji. Sve je pitanje nečije percepcije, odnosno nečijeg utiska, o bilo čemu. Pa i u vrlo preciznim matematičkim naukama. Meni matematika je super išla i voleo sam matematiku i zato sam hteo da idem na ovu stranu, softverašku. Doduše, i tu sam hteo da se bavim animacijom i u ono vreme, i grafikom. Dakle, opet nešto kreativno. I matematika je sama po sebi kreativna. Tu pronaći izlaz iz nekog problema, tako da nisam siguran da ta objektivnost postoji. Nauka se trudi da bude objektivna, ali na kraju se to sve svede na nečiju percepciju, na nečiju kreativnost, jer i taj ko je nešto pronašao u prirodi ili ovamo, nema, mora da na neki drugačiji način razmišlja, što je opet vrlo subjektivno. Njemu strujice u mozgu idu nekim putevima, kojima tebi i meni ne idu šta da radimo. I zato se ne bih sto posto složio sa tobom oko toga da jeste ti dođeš na prijemni i neki te ljudi gledaju i- 

KAKO SAM UŠAO U GLUMU

Ivan Minić: A kako ide prvo priprema za sve to. U tvom slučaju kako je išlo. 

Marko Stojanović: Joj, u mom slučaju nije išlo nikako. Dakle, meni nije padalo na pamet nikada u životu da upišem glumu. Išao sam u pozorište ne nešto prečesto. Obožavao sam bioskop. Rekord mi je bio zajedno doduše sa VHS kasetama i bioskopom osam filmova u jednom danu. To mi je bio rekord. Odrastao sam na VHS kasetama, mi smo živeli u Libiji, moj tata pokojni je radio tamo, a kako smo bili uvek onako vrlo bliska porodica, svuda smo išli zajedno, tako da sam ja sad recimo 3.5, 4 godine, 1974. godine otišao u Libiju sa mamom i tatom, tamo mi se sestra rodila i vratili smo se tek ’80. Kupili smo video rekorder prvi, VHS 76. I 20 kaseta. I ja sam to vrteo i naučio na pamet sve dijaloge. Snimao se film “Pustinjski lav”, “Irena Papas” i “Anthony Quinn”. Hollywood-ska produkcija o libijskom heroju koji ih je oslobodio italijanskog kolonijalizma, odnosno okupacije. I ti ljudi, glavni deo ekipe, bio smešten u tom nekom kampu, pošto stalno bili kao neka mala naselja, ograđena, gde su živeli stranci. I onda su oni živeli tu i mi smo se sprijateljili, postali kućni prijatelji. Moj tata uvek voleo tehniku, posebno ono, hi-fi. Imali smo neke okrugle zvučnike u kući i to. On je svirao klavir i imao je davno neki svoj jazz band, tamo, 50. 60. godina. I uvek je to voleo i onda smo videli “Umatic”. Google-ujte U-matic. U-matic, znaš, ovolike kasete, jedan inč, dva i po santimetra traka, ludo, na jednu kasetu staje. Bile su od 15 minuta, 20 i kad se odrešiš kesu, kupiš od 30 minuta kasetu. I onda smo kod njih gledali filmove, pa onda, naravno, na trećini filma izvadiš jednu, staviš drugu i tako. I onda je prvo hteo od njih da kupi U-matic, međutim, jedan od tih producenata donese VHS i tu smo pali definitivno. i onda kad su oni odlazili mi otkupimo od njih VHS-a tih 20 kaseta nekih. I tu su bili filmovi 12 žigosanih, 7 veličanstvenih, kasnije Party sa Peterom Sellersom koji sam znao napamet i govorio sam engleski sa indijskim akcentom i tako to. I uvek sam bio šaljivdžija, uvek sam bio. Bio sam znatiželjan, bio sam nemiran. Bože, kako sam bio nemiran, siroti moji roditelji. Lomio nogu kasnije, ruku nisam nikad lomio, to je dobro. Prste lomio, pekao sebi ruke, nešto, svašta. I da, apropos toga, apropos pantomime, ovo je za pantomimu kao moraš da si sposoban, da imaš koordinaciju, ovo ono. Mi u jednom mestu u Libiji gde smo živeli, imali smo tri stepenika kada uđemo u kuću i tri stepenika kada izađemo iz kuće. I ja svaki put padnem. Uzbrdo, nizbrdo, ja padnem. Oni su me mama i tata vodili kod doktora. Da vide, kaže, tata moj, on je bio malo tako, paničar, kaže, daj da vidimo ženo, nešto nije u redu sa njim. Dete nam je bolesno. I onda me odvedu ovaj kao, aha, aha, i kaže, kažete nam, doktore, recite nam sve kako jeste. Surovu istinu. Kaže, doktor, dobro, reći ću vam. Vaš sin je nespretan. Znaš kao, tako da ja imam, imam dijagnozu da sam smotan. Ja i posle takav smotan sam postao pantomimičar, potpuno nenormalan. Ali odrastao sam uz filmove, imitirao sam non stop, naravno, ko što su svi klinci radili, posebno, pucačke scene iz ratnih filmova i komične scene, to je bilo zanimljivo. Međutim, nikad nikome nije palo na pamet, pa ni meni, da će otići u neku stranu. Posle kad sam u osnovnoj školi bio i ovde kad sam došao. Ovde su me deca zadirkivala, pa je bilo “Jaj, evo ga, ovo je što, jaše kamile”. Znaš kakvi su klinci, umeju da budu baš zli. Tako da su onda iz jedne škole. Ja sam dolazio u Beograd na mesec-dva i onda su me upisivali u školu da bih se malo socijalizovao, jer tamo sam živeo sa mamom i tatom. Nije bilo. Bila je škola kao naša neka pri ambasadi, koja je bila dole na 250 km od nas i onda sam ja učio kod kuće sa mamom. Home schooled, to je danas popularno. I odlazio polagao tamo i ispite. I onda su me prebacili u drugu školu. Na kraju sam završio, dakle, u školi Braća Ribar se tada zvala, to je danas Kralj Petar I, od Kalemegdana. To mi je bilo relativno blizu kuće. I učio se engleski kao prvi jezik, a ja sam znao engleski pa i zbog toga. I u toj školi sam sve moguće sekcije probao. Izuzet dramske. U Dramskoj nikad nisam bio. I folklor sam igrao, išao, bila je neka sekcija iz astronomije. U aviomodelarstvo, tu sam se i takmičio, čak sam osvajao neke medalje. Šta još je bilo. Ma nema šta, istorija, sve sam probao. I u jednom trenutku, kod RTS-a, na onom semaforu, uvek je tu bio semafor. Čak i kad sam ja bio mali. Stojimo mama i ja, i Rale Zelenović koji je bio urednik filmskog programa televizije Beograd tada, u rukama drži tri VHS kasete. I ja to primetim. I ja kažem “Mama, mama,” naravno dovoljno glasno. “Mama, mama, evo ga onaj čika Rale. Vidi, ima VHS kasete.” I Rale se okreće, gleda malenog takvog i smeška se i pita “Je li, šta ti mali znaš o VHS kasetama.” A ja sam znao sve o VHS kasetama, odrastao sam uz njih. I onda smo se sprijateljili, onda se tu pojavio Bojan Selimović, pokojni, on je bio urednik 202-ke i bio je urednik Indexovog radio pozorišta. A u to vreme Indexovo radio pozorište. Danas nema emisije koja se tako čeka, pogotovo ne radijske emisije koja se tako čeka kao što se čekalo Indexovo radio pozorište. Nedeljom mislim od 12.00 do 1.00 i to je ono, porodični ručak i odvrnemo do daske na okruglim zvučnicima da slušamo Indexovo radio pozorište, jer to je, kako ti kažem, to je bila satirična emisija, dakle, zavitlavala se vlast ondašnja i ovo, to je sve bilo to na ivici. Petrući, Bićko, Mićko, posle, da je cela ta ekipa u Jugoslaviji od tih godina. To je, onako, bila revolucija u medijima. I kako sam ja stalno pravio buku, opet sam stalno prepričavao filmove. Ja sam rođen u Maršala Tita broj 10, Kralja Milana. Tu sam odrastao. Znači, imao sam obe sekunde maltene do bioskopa Zvezda, još nekoliko sekundi do Odeon-a, onda 20. oktobra, tako da tako sam ja visio po bioskopima, a u 20. oktobru Bruce Lee i svašta nešto, i ja to dođem i pričam po kući sa sve zvučnim efektima i padanjima i skakanjima preko fotelja. Moji su oguglali, oni znaju da im je dete prvo bilo smotano, a onda nemirno, šta će. Međutim, gosti ne mogu da pričaju sa mojim roditeljima, piju kafu. I ja sam imao, recimo, 14-15 godina, Bojan kaže “E, mogu ja njega da odvedem na radio. Pa da ja dođem kod vas na miru na kafu da se mi ispričamo, a on neka bude na radiju.” Kažu moji “ma vodi ga gde oćeš.” I ja tako, on me odvede u Indeksovo radio pozorište. I kaže “Evo, moj mali, on stalno pravi neku buku zvučne efekte, vidite možda treba da nešto tu radi.” I ja snimim četiri emisije tamo i daju mi oni neke tekstove i svaki put sve veće veće tekstove i u to vreme bio je popularan Daniel, Julie, pevao na Evroviziji. E, kaže, možeš ti da probaš, da li mi neki tekst potpuno nebuloza za nešto. Mada, Premda, Ali, neka, ono, kao savremena poezija, kao pokušaj diletanta da napiše neku savremenu poeziju i, znaš, oni sa crnim rolkama, znaš, i onda da se zamisli da kaže kako je to genijalno. Možeš ti to da probaš kao da je Crnogorac koji je odrastao u Hrvatskoj, koji živi u Hrvatskoj, Daniel. Ja rekao sam, ajde, ja to uradim. I to počne se pričati na žurkama. Počnu ljudi da recituju to. Ja kažem mojim drugarima, kao, e, to sam ja napisao. Kada nemaš šta pričati, šta. Ja rekao sam, stvarno, nema šta pričati. E, kao, e, Marko je to uveo. I onda ja postanem popularan. A uvek sam bio tako malo dežmekast. Nisam bio, bio sam buckast. Nikada nisam bio on atleta, sport mi nije išao. Sportovi sa loptom, katastrofa. Zato sam i otišao u karling. Sport sa karlingom, ne možeš pogrešiti ništa. Veslanje mi je dobro išlo. Džudo mi nije. Džudo sam bio. Ali sve sam se zadržavao po godinu, dve, jer toliko me interesovalo. Poslije više me zanimao preći na nešto drugo. I snimim ja te emisije, postanem popularan na žurkama. To je. Tada sam bio osmi razred, prvi razred srednje, tako nešto. “Oj majko, moja mila.” Vidim, nije loše biti popularan. To nije loše ni za devojčice biti popularan. Znači, počnu odmah da se okupljaju tu, kao “šašaša, huhuhu”. Što mi se nikad ranije nije događalo. Gle, išao sam u odeljenje sa Dejanom Udovičićem, vaterpolistom. Darka i njega su razdvojili, bili kao blizanci. Nisu bili u istom odeljenju. I Dejan je uvek imao toliko šta pričati, malo onako, nedovoljno razgovetno. 

Ivan Minić: Ko medo. 

Marko Stojanović:  Pa da. I gledamo mi, sećam se jednom, pa inače imam slabu memoriju, mali mi je hard disk, ja sam izgleda na spektrumu. Gledamo ga na Terazijama, kod Terazijske česme, priđe nekim devojkama “blablabla”, i ode s njima. Osmi razred. A ja govorim, šta im je ispričao, šta su ga uopšte razumele. A šta je o njima pričao. Rekoh, to mi nikad nije bilo jasno, nikad to nisam umeo u životu. A onda mi se posrećilo s ovim sa radiom i sa Indexovim radio pozorištem. Vidim nije to tako loše. I onda u prvoj godini srednje škole išao sam u Treću beogradsku tadašnju, odnosno V i Lenin, to je sada Sveti Sava u Resavskoj. I tamo, valjda u prvoj ili drugoj godini, u drugoj godini prvi put uđem u dramsku sekciju. Nikada u životu pre toga. I igrao sam Vuka Karadžića. Bilo je ne znam koliko, stotina godina od Vuka, od rođenja ili od smrti. I, sramota da ne znam, ali ću Googlovati, to je ’86 ili ’87. I drugar mi tamo kaže, koji je svirao u školskom bendu, bio je godinu dve stariji od mene, kaže “E, a što ti ne upišeš glumu.” Ja rekoh, “Ha, molim.” “Pa kao da studiraš glumu.” “Šta ti to.” Pa kao na FDU. Šta je FDU. Fakultet dramskih umetnosti. Ma nemam ja pojma o umetničkim fakultetima. Pa kaže, moj brat je upisao posle druge godine srednje. I eto, možeš i ti da probaš. To je rekao, mogu, probam, probaću to, što da neću probati. Šta je, izbegnem dve godine srednje škole, što je ono, tehnički smer, išli smo u DNB, u Rakovicu, u IMR na praksu, znate, matematičko-tehnički smer, krcali smo u šest smene sa majstorima, kako se zove, bećar paprikaš u šest ujutro pliva u masti, kao krčkaš, krčkaš. Tu sam zaradio neke amebe, ne znam šta sam zaradio, nisam mogao doći sebi godinu dana. Što kažu južnjaci, malo sam mekano zamešan. I kažem ja mojima, rekoh, “E, znate šta, ja ću da upišem glumu i ići na FDU.” A moji roditelji se samo pogledaju i kažu “Dobro, dobro. Nema problema.” Oni su me podržavali. Znaju da ja skačem s jednog na drugo u sekcijama. Oni kažu “Da, nek’ olupa o glavu, nema veze.” Kažem ja Raletu Zelenoviću i Bojanu Selimoviću i toj ekipi. Bila tu i Bojanova sestra, ista koja se zvala Bojana. Oni su jako bliski rođaci, porodice Selimovića, svi po Selimovića. Da su im roditelji iz Trepče, nešto tako, sad mi se meša. E, kaže, dobro, konzilijum se sastao, mi smo imali jedan ovalni sto, kao što su svi imali, ono, da li je bio Simpo ili šta je, ne znam. Aj, konzilijum. Ti treba da pripremiš Hamletov govor za glumce. “Hoću, hoću, hoću.” I ne znam, ovo i ono, birajući, mi ćemo ti odabrati i pesmu, i ovo, “šta ću ja to da radim, nema problema. “Da znaš, ljudi to spremaju godinama za prijemni ispit i polažu po dva, tri puta da bi ubedili” –  “Sve ću ja to nema problema”. Na kraju ništa nisam to uradio. Hamleta nisam ni pročitao tek na trećoj godini ovog fakulteta. Radio sam, ja sam uzeo sam prespojio neke replike iz tog Vuka što sam radio u školi. Onda pesmicu, znao sam pesmicu, morao sam je napraviti za časove srpskog, Dučićeve Jablanove, radili smo je te godine, to sam uzeo. I komediju sam uzeo Radovana Trećeg, jer sam ga non-stop gledao na VHS kaseti. Opet, negde na drugoj ili trećoj godini sam prvi put pročitao Radovana Trećeg stvarno i shvatio da sam uzeo deo koji je zapravo bio improvizacija Zoranova, koja ne postoji u originalnom tekstu. I imao sam gomilu imitacija, imitacije toga sam imao jer sam stalno nešto pravio, neke gluposti. I odem na prijemni i prime me. Niko ne zna zašto. I to kod ozbiljnog profesora Bačetića, on je tamo bio strah i trepet, i primi me i on mi kaže u jednom trenutku, kaže “Marko, vi ste”, uvek je bio sa nama na “vi”, “vi ste klovn”. “Dobro, hvala vam profesore.” “Ne, ne”, kaže, “to je najveći stadijum komedije, to znate”. Rekoh je “to znači da ste me pohvalili.” Ajde zdravo, Marko. Tako da sam dobio najveću pohvalu da sam klovn. Dobio sam. Ima dve rečenice koje mislim da ću da pamtim zauvek. Jedna je ta kad mi je Bačetić rekao da sam klovn, a druga je skoro, pre dva meseca ili tri, kada mi je Branko Kockica, uskakao sam u neku predstavu kod njega. Slučajno, potpuno nekim drugim povodom smo se videli. Ja sam igrao pre 20 godina tamo neke predstave i radio neke koreografije i scenski pokret i to. I sretnemo se potpuno nekim drugim povodom i on mi kaže rečenicu “Ti si jedini glumac koji može da igra Branka Kockicu”. I rekoh “Hvala, Branko.” I to su dve- pamtim svašta nešto drugo ali ovo su mi dve rečenice koje su mi se kao glumcu, dakle u mojoj osnovnoj instrukciji urezale – jedna je u vezi sa komedijom, a druga je u vezi sa zapravo komunikacijom sa decom, koju sam uvek imao. 

RAD SA DECOM 

Ja volim sa decom da radim. Nikad nisam pravio one školice i to nešto, to, to, to. Ne volim kontinuirano da radim sa decom jer je to iscrpljujuće. To sam uvek izbegavao, ali sam recimo uvek se odazivao kad me zovu da radim neke radionice, nešto sada. To sam radio potpuno besplatno. To je moje vraćanje društvu koje me je okruživalo, koje je platilo za moje školovanje. To, mislim, prosto tako je, to je činjenica. I državi i to je negde za moju dušu. Kao i neki humanitarni rad koji puno sam radio i sa gluvom decom učio i pantomimu i svašta nešto. I ovde i svuda po svetu. Mislim, gde god odem ja ponudim, kažem “Evo sad treba da idem u Iran”. Zvali su me prave neki festival pantomime i zvali su me da im održim neke radionice kao predsednika Svetske organizacije pantomime. I ja sam im rekao, vidite, ako imate neku gluvu decu, radim džabe. Držao sam u Kini, sam držao u Češkoj, u Bugarskoj, u Gruziji. Nikad mi nije palo na pamet da ću da idem u Gruziju, ali eto. 

Ivan Minić: Univerzalni jezik. 

Marko Stojanović: Super. I ne samo to, ono što pokušavam kolegama po svetu, pantomimičarima, da objasnim. To je jedan prazan prostor, brisan prostor na internetu sa svim ovim spravama sada, sa raznim YouTube-ovima i tim servisima, itd. To je dušu dalo da se isproducira nešto ali namenski za to. Pantomimičari su malo zaglavili u 19. i 20. veku i teško se privikavaju na nove tehnologije i onda oni okače parče snimljeno iz predstave ili ovako. To nije to. Kao što je Mr. Bean, on je zapravo pantomimičar. Mislim, kad se gleda, to je pantomima, to je dakle na tradiciji slapstick-a nemog filma, je Mr. Bean stvorio svoj lik, ali on namenski pravljen za televiziju kao medija. On nije snimak iz pozorišta. Tako i ovo, potpuno je brisan prostor na internetu za neku ozbiljniju produkciju za web sa pantomimom. Nema. Izvinite, malo sam se udaljio od teme. 

Ivan Minić: Ne, nisi. 

Marko Stojanović:  Ja vodim digresije tako. 

Ivan Minić: Sve je to što je univerzalno ima mogućnost da postane globalno. Mr. Bean je super primer, zato što u ovim lošim, na lošim letovima, loših aviokompanija se i dalje vrti. Zato što svako može da ga gleda, ne treba vam zvuk, ne trebate ništa. I brate 40 godina kasnije i dalje je zabavno. 

Marko Stojanović:  I jeste i smešno. 

Ivan Minić: Znaš. Tako da to je sve lepa stvar sa svim tim. Ono što mi je interesantno, to sam baš pričao sa nekim kolegama, da znakovni jezik je potpuno različit od zemlje do zemlje. To mi je neverovatno. Nije svuda, ali da postoji nekoliko različitih potpuno šema. 

Marko Stojanović: Nije potpuno, on je baziran na neverbalnoj komunikaciji. Znači, ne mogu oni da izmisle znak za nešto, a da to nema nikakve veze sa nečim što bi, i eventualno u nekom trenutku prirodno pokazivali. Postoji međunarodni koji je sistematizovan i generalno su sad svi zapravo bazirani na tom međunarodnom, oni su kao dijalekti, maternji, tog međunarodnog. Odnosno, ti lokalni pokušavaju. Naši su sistematizovali pre par godina i naš srpski znakovni jezik da ga ukalupe, da bi pričali u svim školama isto. Radio sam ja puno sa. . . od ’96 ili ’97 radim sa gluvom decom učim ih pantomimu, povremeno, ne kontinuirano. Budu kontinuirani periodi. I znam da kad se radilo na tome, znam koliko su škole kuburile, recimo škola u Zemunu i škola u Beogradu, 90% ili 85%, ne volim procente, ali podudaraju im se znakovi koje uče decu, ali ima ona i ostatak koji se ne podudara. Da ne pričam, recimo, škola u Užicu sa školom u Nišu. Tako da su. . . vrlo je bilo važno da se to sistematizuje, to je urađeno. Znam da mnogi nisu zadovoljni od njih jer su to radili. . . sad ja ne znam njihove odnose međusobne, ali je sistematizovano, postoji i može da se uči. I ja bih ga uveo u škole. U nekim zemljama u svetu je uvedeno u škole kao strani jezik. Što je super jer to je onda prava integracija. Mi stalno pričamo o nekim integracijama i nekim kakvom se to zove, akcionom planu. E, akcioni plan, ti bez akcionog plana nemaš nešto da radiš, bez akcionog plana kako. Učite decu znakovnom jeziku. Barem jednu godinu pa. . . To može se uraditi i na ovom građanskom, jer će onda ta deca stvarno biti integrisana jer će se razumeti. 

Ivan Minić: Barem da bazično mogu da se sporazumeju. 

Marko Stojanović: Tako je. Ja sam hteo, pisao sam projekte, pisao apelovao da se to uvede za zdravstvene radnike koji rade u hitnoj pomoći i u urgentnom centru. Dođe ti, problem je. Pričali su mi klinci, neki koji voze zamalo što, nisu bili uhapšeni, i zaustavila  ih je policija, mislili su da ih ovi nešto zavitlavaju, a onda deca gluva. I mogu oni kao invalidi da dobiju dozvolu i tako dalje, kao osobe sa invaliditetom, izvinjavam se. Ali u tom prvom trenutku izveli ih, prebacili preko haube i mislili da ih zavitlavaju. 

Ivan Minić: A dobro naša milicija nije baš. . . 

Marko Stojanović: Nije. Mislim, ja volim snage bezbednosti, što se kaže, dakle i policiju i vojsku i tako dalje i BIU. Mislim da su to, bez njih ne bismo bili zaštićeni. Oni su nam prva i poslednja odbrana. E sad, kako to sad, stvarno to je druga priča. Ali, ali, barem saobraćanu  policiju naučite, naučite gestovnom jeziku. A nije to teško, nije komplikovano. To je kursić, dve, tri nedelje, da zna ono osnovno. Da i ovaj koga, koga su zaustavili, shvati da su oni prijateljski nastrojeni i da nije poenta njihova da te kažnjavaju, nego je poenta da te opomenu, upute, edukuju. Da nešto nisi uradio po propisu, a saobraćaj je uređena stvar. Ti po saobraćaju vidiš kako je stanje u državi, jer to je uređena aktivnost u kojoj sme da bude improvizacija koja se kose sa pravilima, samo ako su te neke izuzetne situacije u kojima postoji opasnost po tebe ili po nekoga. Znači, prekršiš pravilo, nije problem. A u suprotnom, ona se poštuje pravilo. Izvini, opet digresija. Opet digresija, izvinjavam se. 

KAKO JE BILO NA FAKSU 

Ivan Minić: Jeste ona neka situacija u kojoj zapravo vidiš kako je stanje u društvu i jedina društvena aktivnost od koje ću ja da odlepim svaki dan. Ali dobro. Kako je bilo na Faksu. 

Marko Stojanović: Bilo je super. Meni je to bila igra. Dakle, ja sam sa 16 i po godina upisao i kasnije kad sam razmišljao o tome, ja sam se razvio i kao ličnost i kao glumac paralelno u tom okruženju. Ja sam bio klinac, mazili su me, pazili su me. Skoro mi je. . .bio sam na festivalu u Nišu glumačkom i pozlilo mi jedan dan. Baš mi je bilo loše, nešto iz. . . Da li od toplotnog udara, da li od ne znam čega i mislim da sam u jednom trenutku izgubio svesti i onda sam ceo dan nešto povraćao to i onda Ćušta, Slobodan Ćuštić, on je godinu ili dve stariji od mene po akademiji. Bio je tamo, dolazio mi u sobu, mazio me, pazio me. Kaže “Mali Marko, jel se ti sećaš da smo te zvali Mali Marko.” Rekao, ne sećam se. “E, znaš da smo te zvali Mali Marko.” I stvarno su me zvali Mali Marko na akademiji. I eto recimo mi se porodično ne družimo, ne vidimo, ali smo tako, znamo da smo prijatelji. Deo je iz Doklamena. Pa, deo je, tako je. I posle me on vozio kući do Beograda, nije mi dao da vozim. Dakle, baš onako, vrlo, iako kažem nismo se godinama nismo sreli i videli. Ali ja sam bio mali Marko na Akademiji. Kao školarac sam dolazio redovno na časove, sve te neke navike iz osnovne i srednje škole su mi još bile deo mog bića. Nisam bio buntovan u tom smislu, ali jesam bio buntovan na sceni. Mislim da to moje nedovoljno poznavanje, ah, nedovoljno, nepoznavanje dramskih umetnosti, filmskih još i nekako, ali dramskih ne, pozorišta ne, i neimanja tog iskustva prethodnog amaterskog ili nekog drugog mi je zapravo pomoglo da ne mistifikujem stvari previše, kao dođu ljudi iz amaterizma i to, pa je to sve mistifikovano. I oni znaju da su sa ne znam koliko godina su odlučili da im to bude životni poziv. Ja nisam, ja sam slučajno došao tu. Mislim da mi je to puno pomoglo u radu sa profesorima, jer sam ja onda često radio, radio kako mi oni kažu, Ali onda sam počeo da imam svoje mišljenja, kažem “Ja mislim da ovo treba ovako.” Onda oni se trgnu pa kažu “Ajde vidimo.” Sa profesorom Bačetićem, zna se da je on bio vrlo krut i s njim sam ja njemu kažem “Pa Profesore, ja mislim da ovako ne treba.” “Ma nemojte”, kaže Stojanović. “Pa rekoh ja mislim. Ajde da vidimo kako vi mislite.” Tako da sam imao zdraviji odnos. Pitao sam. Nije mi bio problem da pitam. kao što mi nije bio problem da probam da isteram svoje mišljenje. Pa onda kad vidim da sam pogrešio i kažem “Izvinite profesore, pogrešio sam”, a neki put se događa kaže “Profesor, dobro staviću, ovo vaše u redu”. Može. Uradite tako. Tako da, i tu sam zapravo saznao da imam taj naklonost ka telesnom izrazu, iako imam dijagnozu da sam smotan. Profesor Maks Janković, on je predavao scenski pokret i na prvoj godini glume, on je 88. leto umro u toj pauzi između dve godine školske. On me zadržavao posle časova, govorio mi “Marko, Marko, dođi ovamo ti da ja pokazujem, malko pantomimu sad. “Ja sam rekao ‘šta sad, pantomimu, kakva pantomima.’ a bili u kantini, FDU imao kantinu, neviđenu. Bile su dve stane koje su tamo radile, dve tetka stane, ja sam njima rekao odmah da je moja baba vida, profesionalna kuvarica, imao sam vezu kod njih. Moja baba radila u Kasini, u restoranu na Terazijama, i onda su mi one ostavljale Bečke, Šnicle, Ko slonovsko uvo, pa ne znam, ono, kada je Marko vešalicu rekao, ne mora bude velika, ali da je puteruša. Nema problema za Marka, uvek bilo. I bili su roze minjoni. Sećaš se ti roze minjona. 

Ivan Minić: Da, da. 

Marko Stojanović: Roze minjoni, sa onom glazurom roze i suva grožđica na vrhu. I to je u principu najgori minjon, jer on je sav patišpanj, što im ostaje nad raznih drugih kolača, samelju i nakrkaju unutra nekog ruma i grožđica i ne znam šta, da zabašure sve ove ostale ukuse, ali ja sam obožavao te minjone. Roze minjon. I ti roze minjoni su, malo ih je stizalo, a bili u ovoliki, bili ko čaša maltene, ovo, ovako veliki i onda je bilo da da ostanem da učim tu pantomimu u pauzi između dva časa, poješće mi sve minjone. Jer se ono najbrže prodaje, najmanje ih stigne. I najviše je bilo čokoladnih bombica, a nisam se ložio na čokoladne bombice. Više sam voleo roze minjon. I onda bih ja, profesore, a roze minjon i to, kaže “ostaj mi bre ti pokazaću ti”. Ajde, rekoh ostaću. Vaspitan sam tako da poštujem profesora i onda sam ostao, i znalo se ta. . . Dva puta nedeljno smo imali scenski pokret. Ta dva dana sam morao se odreknem roze minjona u ime pantomime. Šta da radim. Ali on je očigledno video nešto što ni ja nisam znao. I što verovatno niko oko mene nije znao. Ne znam. Kasnije je njegov asistent Ferid Karajca, koji je dan danas profesor tamo, sa svojih dosta godina, mislim da idu penziju sad, za koji dan, me preuzeo i na drugoj godini nam je došao Rade Marković, mlađi iz Novog Sada, na našu klasu i to ponavljao je godinu da bi bio sa nama na klasi jer su mu tu bili drugari s kojima je bio u grupi da li kod Miki Aleksića ili, Bože, kako se zvao, čuveni koji je vodio grupu na Radio Beogradu. Setiću se. Slab sam sa imenima. Mali hardisk. Bata Miloninović. 

Ivan Minić: Da, Bata Miloninović. 

Marko Stojanović: Nikola ko je bio sa mnom na klasi, oni su drugari bili radi Nikola. Ulijk Svehmiju. Oni su se družili. Onda je hteo da pređe u Beograd jer živi Zemunac je, da ne ide Novi Sad. I nekako smo to uspeli, nekako to je uspelo da se sredi, zato što to je vrlo teško. Klase, profesori, pa jedni ljubomorni, drugi ovo, neće, preuzimaju tuđu decu. I dođe Rade kod nas i nas dvojice postavljamo komičarski tandem. Obojica smo bili malko ovako i Rade ima neku kosu koju ne može nikako da smiri ni dan danas. Na sve strane mu je kosa. 

Ivan Minić: Da, da. 

Marko Stojanović: I na kraju da bi, ono, ko kučići da bi oni Bob Taylor, da bi mu se videle oči on je stavljao ćubu ovde neku kao palmicu. i mi smo radili neke razne komedije i na glumi, međutim, scenski pokret nam je bio posebno kad nam zadaju neke razne vežbe, mi uvek napravimo neku glupost i to je bilo valjanje smeha i to se pročulo. I studenti drugih, posebno drugih smerova, dođu na ispite glume. To je u redu, a niko nikad ne dođe na ispite scenskog pokreta da ko će da ide bezveze. To je stručni predmet. E, nama su počeli da dolaze na ispite scenskog pokreta jer znaju da će Rade i Marko da naprave neku glupost. I mi na trećoj godini napravimo, ne, da, na trećoj vežbi uradimo bilo nešto sa nekim paravanima. Kao staviti paravane, može da ih postaviš kako hoćeš i kad prođeš iza paravana moraš da postaneš drugi lik i da se nešto desi. Drugo, možeš da provučeš, recimo ako je vertikalno paravan, provučeš ruku, a onaj drugi se krije iza paravana i izbaci svoju ruku, tako da izgleda ruka od 3 metra, 4 metra. I onda smo se mi igrali sa tim neke kao pokretne stepenice, pa ne znam, svašta nešto, i ubacimo u to sportove. I napravimo parodiju na sportove. I to je bilo valjanje od smeha. I onda dolazili su da gledaju, molili nas da igramo onako, u pauzi, između časova. I pročuje se i dođe to do Siniše Kovačevića. Da. Koji je bio selektor Festivala za Pantomimu u Zemunu. Dođe da nas pogleda, to je trajala 12-15 minuta ta naša vežba, kaže “Jel vi možete to na pola sata produžiti?” “Normalno da možemo.” I ’91, dakle na četvrtoj  godini, nama je to bio i kao predlog za diplomski, jedan od, jer kod Bačetića su se radila tri predloga za diplomski, da bi se radilo nešto tokom cele godine, jer nije bilo časova, bile su samo konsultacije, ispravno. I mi to produžimo i pozovu nas da otvorimo Festival monodrama i pantomima u Zemunu, 91. leto, juli mesec. I mi otvorimo i priđemo i posle toga profesorka Vesna Jezerkić sa FDU, ona je sa produkcije, i kaže, a bila je valjda saradnik tadašnjeg SIZ-a za međunarodno kulturnu prosvetnu i saradnju. kaže ‘imam u fijoci prospekt za školu Marsella Marceau. “Nisam znala da te zanima pantomima. Hoćeš da ti dam.” “Dajte profesorka.” I ja odem u septembru, tri dana pošto sam odbranio diplomski, odem u Pariz, nedelju dana polagao prijemni tamo, položim i ostanem. Tako sam počeo da se bavim pantomimom. Dakle, bila je varijanta ili minjoni roze ili pantomima, pobedila je pantomima. 

Ivan Minić: Jednu stvar samo hoću još da te pitam pre nego što pređemo na Francusku. Postoji taj nekako. . . I kao nepisano pravilo, a mislim da postoji i u nekom pisanom obliku takođe, da studenti glume ne treba da budu aktivni na projektima do barem treće godine ili kako je sad. 

Marko Stojanović: Tako je, prve dve godine ne smeju da rade. 

Ivan Minić: Sad imaš one koji su došli, koji su već bili deca glumci po filmovima i su kao Kojo. na koje se to verovatno ne odnosi na taj način. 

Marko Stojanović: Pa ne mogu da kažem. Ne mogu da rade. . . Ako dobiju odobrenje prvog profesora, dakle šefa klase, i potom katedre, ali šef klase se pita, tako da katedre će samo da potvrdi to što šef klase kaže, onda mogu da rade. Međutim, tu se pojavljuje ozbiljan problem dolazaka na časove. To nije škola pa kao radiću kod kuće. To, taj čas nešto znači, ti na tom času nešto učiš. To nije samo naučim tekst, spremim ovo, onda ti ne treba škola. Kada dođem, pokažem šta sam spremio, onda mi kažu nešto i to je to. Prvo moraš da dođeš, u tom času se nešto radi, nešto se priča. I onda masa ljudi tako koji i dobiju dozvolu, retko se dobija na prvoj godini, eventualno na drugoj, dobiju neku dozvolu, ako ne dolaze na čas, oni padnu godinu. Znači, e, onda se pojavljuju problemi da to nadoknade, da ovo da ono i onda vrlo često ti ljudi završavaju fakultet sa 40-50 godina. Da bi došli da bi. . . 

Ivan Minić: Koliko je bilo uopšte nekog prostora i inicijative da na tim završnim godinama imate neko realno iskustvo iz nekog prostora. 

Marko Stojanović: Jeste, jeste. Svi profesori pozivaju svoje prijatelje i drugare, reditelje iz pozorišta, direktore pozorišta, druge glumce, druge kolege sa bivših klasa. Kod Bajče je bio običaj da na prvom času se prethodna klasa dođe cela da se upozna sa novom klasom. Tako da su mi svi. . . On je imao taj networking, ajde da spomenemo, networking fazon da nas sve upoznaje. I drugo, nama su dolazili. . . Dolazio nam je Muci Draškić, tada je bio upravnik Ateljea 212. Znači dolazili su nam Ćirilov, dolazili su nam razni ljudi, ono, znači, pored glumaca dolazili su nam reditelji i pratili nas. Pratili nas i onda polako, znaju oni, pa posle druge godine su nas uzimali da igramo, tako da smo mi igrali. Pa skoro svi smo nešto dobili da radimo posle druge godine. Znali su da ne smeju da nam ometaju nastavu, tako da davali su na manje uloge, eto, da nas upoznaju, da nas dovedu u okruženje pozorišno, da mi vidimo kako to tamo funkcioniše. Ja sam igrao u Očevima i ateljeu, koji tada još nije postojao jer zgrada je zidana. Na primer, Anita Mančić, moje klase, Nikola Kojo i ja smo dobili po dve, tri replike, tako da nas nije ometalo u nastavi, Ali smo bili prisutni na  čitajućim probama. Ponovo, bio sam, igrao sam nekog partizana, vojnike. Imao sam bukvalno ne tri replike, to su bile tri proste ili prosto proširene rečenice ukupno u celoj predstavi, ali sam imao scenu gde sam sedeo pozadi, dakle u dubini scene oslonjen  na pušku, nešto, ne znam, posle među kao bolesnicima i tako dalje. I gde Pera, Kralj i Đuza imaju scenu ispred. Ne mogu se setiti koji. Jedan je igrao nekog oficira, ne mogu se setiti koji je igrao oficira, mislim da je Đuza igrao oficira a Pera a Pera oca koji dolazi da traži svog mrtvog sina da ga odvede, da ga sahrani. Oh, kako scena je. Čudo. Čudo, se njih dvojica na sceni. I gledam ih s leđa. Potpuno ludilo. E, to su ta neka fantastična iskustva. koje sam prepričavao studentima isto, kažem, oni svi jure glavne uloge, glavne uloge. Čekaj, bre, dete, niste ni ispilio, juriš glavnu ulogu. Stani sa nekim da vidiš kako to funkcioniše. Uči. Ne možeš odmah. Ne može sve odmah. Ne može. Mora da se stekne neko iskustvo. Moraš da gledaš nekog kolegu. Moraš da. . . To su bili velikani, velikani. 

FRANCUSKA 

Ivan Minić: I dobro, sad Francuska. 

Marko Stojanović: Jest.

Ivan Minić: To je sad neki ozbiljan level up, ali i sa druge strane fokus. To mislim da je možda specifično, zanimljivo. Nije bilo te vrste, ja bar ne znam mnogo slučajeva, da postoji ta neka vrsta toliko uskog usmerenja nakon sad ovo. 

Marko Stojanović: Ne. Većina naših, i doduše sad već su ljudi koji su otišli u penziju profesora koji se bavili scenskim pokretom, većina njih išla u školu Le Coco u Parizu, koja je u principu više glumačka škola nego što je ovako usko, specifično. Tamo se radi pomalo i pantomima. Radi se neke mnogo zanimljive stvari kao što su maske, kao što su bufoni, kao što je komedija de l’arte. Dakle, sve to što ima veze sa pokretom, ali Marsova škola je bila usko specijalizirana na pantomimu. Imala je odličan program, genijalno osmišljen program. Ono što je fantastično bilo kod njega, pa kao i svi imao je naravno sujetu i on. Međutim, kada je program škole bio u pitanju apsolutno kao da je bio operisan od sujete. Mi smo imali, učili smo tri, učili smo pantomimu kroz tri vrste, tri tehnike u stvari. Dakle, učili smo sa njim, njegovo. Učili smo tehniku Etienne de Croix, koji je bio njegov učitelj i koji je postavio u principu, kako se zove, njega zovu ‘ocem’ moderne pantomime. Dakle, on je postavio tehniku u tehniku. Koju kad radiš, ako radiš redovno i ako radiš pomalo svaki dan, ne treba ti teretana. To kako ti izvaja telo, to je potpuno fantastično. i dobiješ koristan mišić, izdužen, eksplozivan, pravi, znači ne. . . i neverovatnu sposobnost tela. Unapredi ti sposobnost tela. I radili su se posebno časovi pantomime kroz komediju ‘De l’arte’, znači na bazi komedije ‘De l’arte’, jer tu je negde to sve to sve počelo. Samim tim, kad prođeš sve tri, ti prođeš u principu pa skoro pa celu lepezu žanrova. ovo što je isto bitno. I postojala je škola Etienne de Croix koju su vodili njegovi asistenti, on je umro. E ti njegovi asistenti koji su vodili njegovu školu predavali su kod Marceau. Tako da kažem ti, potpuno kao da je bio operisan od sujete za to. I mnogo sam naučio tamo. Ja sam godinu dana samo bio. Škola je trajala 3. Prvu godinu je nama nekolicini iz istočne Evrope dao besplatno školovanje. Njegovi su inače bili Jevreji iz Poljske i mislim da je majka iz teritorija sadašnje Ukrajine, to je nekada bila Poljska. Tako da je bio slab je bio na Slovene. Inače je bio slab, ceo život je bio slab na Slovene. Voleo je Slovene, išao je u Rusiju, u Sovjetski savez, išao  na turneje i tako dalje. I tu mu je čak nešto puklo, bilo je slepo, crevo pa ga vraćali avionom, za malo nije umro. Baš ih voleo Slovene. Tako da recimo dvojica Bugara, ja, jedan Gruzin ili Gruzijac i mislim Čeh da smo dobili besplatno školovanje prve godine, to je on rekao. Nema plaćanja. I stvarno sam mu zahvalan tome. I bilo je fantastično raditi i sa njim i proći kroz taj program, jer kažem, baš je imao lepu širinu. I ono što mi je najvažnije tu bilo, tehnika je stvar ponavljanja. Ono što se meni desilo, kao čoveku koji je prošao kroz jedan trening četvorogodišnji, koji je pre svega baziran, naš FDU tada, ne znam, sada je baziran u principu na nekoj mešavini ruske i nemačke škole. Dakle, to je Ruska škola Stanislavski trtmrt, ali sa snažnim uticajem iz Nemačke i sa, relativno, sa pristojnim uticajem iz Engleske, ali pre svega iz Nemačke. To izgleda i u politici kod nas tako. Mi to nekako smo uvek gravitirali. Jedan deo vama, deo nama. I onda, posle tog treninga sam došao na ovo kao već spakovan glumac na neki način, to jest imao sam osnovu da mogu da počnem da radim, što jeste poenta škole. I onda sam doradio s ovim i u nekom trenutku mi je, samo sam progledao i počeo da vidim pokret. Kasnije kad sam se vratio, radio sam sa plesačima raznim, radio sam naravno sa glumcima, godinama sam predavao, bio i šef katedre, pisao program, svašta nešto na Akademiji lepih umetnosti, tadašnjoj, privatnoj. Radio sam sa sportistima, sam radio. . . Kad smo mi krenuli u karling, pošto nismo imali gde da treniramo na ledu i tako dalje, radio sam, radio sam i ja sam držao treninge neke. Imali smo divnog momka, Bojan Bradić se zove, atletski trener, koji nas je trenirao, ali sam i ja radio sa ljudima na bazi imitacije, tako da neke stvari smo brže uradili nego drugi, jer smo prošli nekim putem koji nije čist, nije sportski, nego je pokupljen iz ovog, iz glumačkog, pantomimskog. I tu sam, kroz taj rad sa raznim, sa glumom decentom, kroz taj rad, kasnije sa političarima, sa ovima, sa onima, kroz taj rad sa tim raznim nekim ljudima koji nemaju nikakve veze sa glumom u principu ili blago se dodiruju sa dramskim umetnostima, sam video da u stvari sam u toj školi počeo da vidim pokret i da bez obzira što ne znam, ne poznajem dovoljno tu neku oblast, vidim šta pokretu fali, šta pokretu nedostaje. Vidim i naučio sam kako da, to je taj spoj Marsoa i naše škole ovde, kako da motivišem ljudima pokret, kako da ih naučim da oni sami zapravo motivišu pokret. Jer je to mnogo važno ti kad uradiš jedan pokret, a da on nije, da nema impuls, da nije krenuo iz misli prvo, pa iz neke motivacije, pa da se on desi jer ne može ništa drugo da se desi, sem toga zato što te misao, navodi na to, i emocija, on postaje besmislen. E to sam naučio tamo. Da li je to zato što sam bio dovoljno mlad, zato što sam izašao iz ove škole igrajući se. Ja sam igrao na FUD-u. Meni to nije bila obaveza, meni tamo je bilo super. A gluma je igra. Taj deo ne sme, kad zaboraviš igru i kad zaboraviš taj deo svoje ličnosti koji je infantilan, tu ne možeš da budeš glumac. To se briše. Posebno u komediji. U komediji zaboravi. Taj žanr odmah brišeš i ćao. Možeš budiš korektan na sceni, da nikom ne smetaš i to je dosta. 

VRHUNSKA KOMEDIJA 

Ivan Minić: Mislim da je komedija jako, jako, jako teška. I da zapravo veoma mali broj ljudi može to da iznese kako treba. I to se i vidi negde u sve što radimo. Mislim, postoji naravno gomila onoga što možda triggeruje neke niske porive i tako dalje, ili ono humor koji je vrlo prizeman, koji prolazi i sve ostalo, ali ono vrhunsko ono vrhunsko je jako retko. Da, prvi put da se dobro sećam nečega što mi je stvarno ostalo urezano za ceo život je prvi put kada sam gledao i slušao večnog Laneta Gutovića pred ‘Trije si kusur goru’. -Jest. jer to je meni bilo potpuno neverovatno. Mislim, okej, to se danas zove stand-up komedija, mada nije isto, to je kabare, ali način na koji je on to mrtav ozbiljan radio mi umiremo svi. 

Marko Stojanović: Da. Lane se najviše sa tim prvim kabareom najviše od svih približio žanru kabarea. Mi nemamo tradicije, kao što nemamo tradiciju pantomime, mi nemamo tradiciju kabarea. I onda kod nas ti kabarei tu, to je neka mešavina stand-upa sa muzičko-plesnim elementima i nije to pravi kabare. Kabare se bavi u principu dvema temama. Prva je politika, dakle, on mora biti satirično, ne može bez politike, a druga je seks. Nema pete teme. Znači, ne možeš ti da praviš kabare o bebi papama ili ne znam čemu. Poljaci imaju tradiciju kabarea. Kabare, kao i masa stvari, ja generalno mislim da apsolutne slobode ubijaju kreativnost potpuno. I s toga kad ti znaš da sve možeš, onda ne znaš šta ćeš. I nemaš ni motiv. Kad te neko stisne malo, kad te pritisne  malo sa strane, E, onda već počneš da misliš kako tome da se odupreš i onda počnu da rade vijuge i energija i onda “sad ću to da ja da smislim’. Kabare u Poljskoj, Poljaci imaju tradiciju kabarea. Oni su bili pod Sovjetskim Savezom onoliko. Pa su se zavlačili u neke podrume, zamračivali, kovali one od kartone, od jaja, da se ne bi čulo zbog zvučne izolacije, stavljali sunđere i svašta nešto i tu zavitlavali Ruse. I kroz to se oslobađali, osećali slobodu. I onda izađu napolje i kao ‘Nije mi ništa, sve u redu’. Mi nismo bili toliko, imam utisak, tlačeni da bismo se okrenuli kabareu. Jesmo uvek, ali nekako smo valjda mi imali, mi smo revolucionarni i mi smo imali neke druge porive. Mi onda uzmemo pa, kako se zove, ubijemo ovog Ferdinanda. To je sasvim u redu, mislim. Pa kao daj, oćemo mi kao da pravimo kabare i tako onda još sto godina da budem pod Austrougarskom ili da roknemo ovog čoveka, brate. Mnogo me nervira kako, daj da ga utepamo dibidus i onda se dođe ovaj mali i eto, šta će. Ovaj tako da smo mi malo bili na tu drugu stranu. Ovi valjda severnjaci, oni to više, aj, ipak ćemo mi kabare, nećemo nikom. Da. Zato mi nemamo tradiciju. Nemamo tradiciju pantomime. Kod nas se nije zapatila. Kod nas se nije zapatila. Šta, kako, zašto, ne znam stvarno. Ali smo imali periodično, kao u masi zemalja. U masi zemalja, u većini zemalja na svetu se pantomima nije zapatila. To sigurno ima veze upravo sa komedijom Del’Arte i sa tim trupama komedije Del’Arte koje su iz Italije. Nisu toliko išle na istok, nego su išle uz Azurnu obalu, gde je fino, toplo, gde ako si smešan i ovo, igrali na pijaci, znaš, pijaca. Na trgovima je bilo sve, i pijaca, i crkva, i bunar s vodom, i sve je bilo tu. I onda dođeš tu, igraš i onda, ako si baš dobar, možda dobiješ neku ribu, mislim pravu ribu da jedeš. Ili dobiješ neko pečeno pilence, znaš, ako baš i nisi toliko, a tu dobiješ krompir, dva, za to se radilo, ko i danas. I onda su išli uz Azurnu obalu, tako da su onda lagano peli u Francusku, malo na sever, zalazili u kopno i u Španiju isto tako. I kod Francuza taj Arlechino koji je bio taj sluga u Italiji, koji je kao malo priglup a u stvari je vrlo vešt i okreće sve na šalu. Francuzi su mu dali malo tog. . . oni kao da su spojili dva tipa iz komedija  l’arte tog Arlekina i ima ti neki Enamorati, to su kao zaljubljeni. Oni jedini nisu nosili masku, Ali su farbali lice u belo, jer su oni zaljubljeni pa kad od zaljubljenosti pate i onda zbog toga ne jedu ništa i onda su bledi. Francuzi su ih kao spojili u taj jedan, jedan lik koji mi kasnije znamo kao Pierrot, pa se onda iz tog Pierrota izdvojila Pantomima. Jer on je umeo puno da zabavlja publiku bez teksta. Posebno u nekim, kod nekih tih trupa u nekim tim predstavama koje su se igrale manje više na konjskim kolima. kasnije je ušlo to u zgradu. On je često umeo da bude, kao u grčkim tragedijama, što je hor, umeo da bude komentar, komični komentar. Neki nešto rade, a onda izađe on sa strane pa komentariše u tišini. I od tuda malo isto, malo isto pantomima. I onda se ljudi smeju, ali ne ovima pored, nego njemu što ih zavitlava za publiku. 

POSLE FRANCUSKE

Ivan Minić: I ja se sećam tebe kada si se vratio, kada si počeo da se pojavljuješ u javnosti ovde kao ok, učenik koji dođe u emisiju priča o nečemu, ali format u kom sam te najčešće viđao da radiš ono zašto si se školovao su bili te neki kratki skečevi i meni je to nekako bilo presimpatično tada zato što prosto bilo novo. A svi smo znali pantomimu zato što je to bio deo onog porodičnog, društvenog života, igrali smo igre sa tim. Imali smo ono sa filmovima, pogađanje koje si morao da objašnjavaš na taj način, pa iako možda si smotan i ne umeš i sve, jebi ga, voliš da pobediš, pa mora naučiti. I tad kad si se pojavio i kad je krenula ta priča da mi imamo čoveka koji je tamo završio to sve, meni je to bilo fantastično. A kako je izgledao tvoj neki, po povratku, profesionalni put. Kako si ti video tu priču, osim toga što si bio prisutan, ok, u javnom prostoru, ali posao je nešto što je mnogo češće od skečeva i ozbiljnije. 

Marko Stojanović:  Ja sam. . . Izvinjavam se što počinjem rečenicu sa ‘ja’. Bio sam koliko god sam bio infantilan i šaljivdžija i zafrkant i tako dalje, imao sam uvek i jednu ozbiljnu crtu, čak možda i starmalu u svom karakteru, tako da sam neke stvari razumevao pre svojih vršnjaka. Kada sam otišao kod Marsoa, znao sam da, ako se i kad se budem vratio, da će me cela priča o pantomimi kod nas, ako i kad dospem do medija na ovaj, da će me ona pratiti. I s tim sam se pomirio. S tim sam se pomirio, dakle, vrlo rano sam se pomirio sa tim, Znači, sastavimo, 20 godina kad sam otišao, 1991. 1994. sam se vratio. Znao sam da će me to pratiti jer znao sam da medijima to bude zanimljivo. Nisam ja mnogo znao medijima, mislim. Ali mi je to bilo kristalno jasno. I rekao šta sad, neću ja se branim. Ako se budem branio to će izgledati loše. Što bih se branio kad je to moje. Jedinstven sam i igraću na tu kartu, što da ne igram. I taman ću da uzmem i da promovišem i tu umetnost. Pa, kud pukla da pukla. Što je, sad kad gledam sa svojih 52 godina, dosta zrelo razmišljanje za to neko doba. Gledam posle moje studente kako misle, šta misle, gde. . . svi su ti o malo. . . gde te put navede, kako odeš, gde se utne i to je to. Vratio sam se, prvo sam se naravno javio s mom profesorom, mi smo uvek bili u kontaktu i kad sam dolazio u kući na godišnji odmor, na maminu kuhinju i okrepljenje, i onda sam se javio isto nekim ljudima koje sam poznavao. Mene pre, mene Nikolu Koju i Anitu Mančić je čekalo mesto, tako nam je rečeno u ateljeu 212, kad diplomiramo. Ja diplomirao i otišao. Javio sam se, kažem, koga sam znao i onda pročulo se, u avgustu mislim da se vratio, mene su već, recimo, u oktobru zvali slagaću te, mislim da. . . mislim da sam prvo nešto igrao u Jugoslavenskom  dramskom. Tu sam upoznao neke klince Đurička, Borisa Milivojevića. Mi bili klinci, recimo, treće godine, drugo, treće godine u to vreme, tako nešto. Irfan Mensur je režirao. Vartolomejski Vašar, Ben Johnson, sećam se. I kao zvali me jer tu treba puno pokreta, ne znam ovo. Ono je kao super. I onda se pročulo, onda sam dobio još jednu predstavu, drugu, onda su me zvali nešto za RTS da snimamo, neki školski program i tako nešto. Što sam radio bio i dok sam studirao. To je bila super škola isto. Šteta što to RTS nema više takvih emisija ako pre, jer to mi je više nego korisno bilo da za oslobađanje pred kamerom za mlade glumce, da vode neke dečje emisije na RTS to je isto bilo fantastično. I bila je emisija ‘Putokaz’ koja je trajala ne znam 20 godina. Ne znam koliko je glumaca kroz to prošlo. Uvek su bili kao voditeljski par, glumica i glumac. To je fantastična škola za glumce. Posebno što mi u školi ne učimo stand-up. Mi ne učimo da budemo domaćini emisije. Glumac ne treba bude voditelj, glumac treba bude domaćin emisije. To je taj host. To nije voditelj. Host nije voditelj. Mi ne učimo da budemo u prvom licu. Zato glumci, u principu, budu jako loši voditelji. 

Ivan Minić: Osim nekog ko to baš ima u sebi. A to ne nevezano sa ovim. 

Marko Stojanović: Tako je, jer škola te ne uči da radiš u prvom licu. Škola te uči da se sakriješ iza trećeg lica. Da se sakriješ iza lika koji igraš. Stand-up je prvo lice. stand-up prvo, da bi steko pravo da se zafrkavam na tvoj račun. Ja prvo moram da se zafrkavam na svoj račun. I da se ti prvo smeješ meni, da bi ja stekao pravo da nešto kažem o tebi. 

Ivan Minić: Pa ima taj moment sa nekim stand-up komičarima, ja sam slušao dosta domaćih u raznim onim nekim fazama početka karijere, gde ti tačno vidiš da je neko spremio jako dobru rutinu. I ume on to da odglumi i sve o tome. 

Marko Stojanović: E, tu je štos. To se ne glumi. 

Ivan Minić: Ali, ništa mu ne veruješ. Prosto što znaš da on nije taj. 

Marko Stojanović: To se ne gluma. 

Ivan Minić: A sa druge strane, kad naletiš na nekog ko je autentično to, pa on je dodao nešto i preuveličao, sve u redu, a sve mu veruješ. Kao što si Lanetu sve verovao. 

Marko Stojanović: Da, Lanetu. Šta smo pričali o. . . Izgubio sam nit. 

Ivan Minić: Kako je izgledalo to kad si se vratio. 

Marko Stojanović: I onda sam, onda sam, da, onda su me pozvali da igram u Briljantinu. u pozorištu na Terazijama. Pošto su mi rekli da. . . i kod tebe sam čuo da često gostuju ljudi koji su preduzetničkog duha i to pre. . . Ja sam 94. u novembru napravio svoju firmu, napravio agenciju za marketing i produkciju. I prva predstava koju sam radio je bila ‘Porodica Kremenko’ u Lepenskom viru. Jer sam hteo da iskoristim popularnost crtanog filma, plus minus isti period od preko, ne znam koliko miliona godina, hiljada godina, i da kroz to promovišem našu kulturu. I to igrali domove sindikata, ovo ono. Pukao sam sa parama, najstrašnije. Predstava koštala tada 25.000 marka, 1994. godine to. Ali nema veze. Ja sve to entuzijastično došao, nisam znao kako to ide, ali sam mnogo naučio, da pekao sam producentski zanat, sad svašta znam. I igrao sam u Briljantinu u toj prvoj postavi, tu sam upoznao Milenka Zablaćanskog. I mi smo super bili, dakle, posle Radeta Markovića, s kojim sam bio tandem i s kojim posle više nikad nisam igrao na sceni. To je baš žao. Sa Milenkom Zablaćanskim sam postao super tandem, nas dvojica smo se na sceni odlično slagali. Oboje smo voleli da improvizujemo. E sad ja sam kao mlad, naravno, tu bio malo više razularen i onda kad krenem ne znam da stanem, ali on mi je bio taj koji me malo krotio, i to je bilo super. I onda me on pozvao da radim sa njim privatno, i radili smo prvo Mušicu, koja je ’95. godine trebala da ide i išla na festival u Edinburgu. Inače u Francuskoj dok sam živeo, igrao jednu predstavu sa jednom međunarodnom trupom na festivalu u Avignonu. To je dakle jedan od tri najvećih festivala na svetu. Drugi je Edinburg. Igrali smo 25 večeri za redom. I to neki mjuzikal. Igrao sam glavnu ulogu. To je off, naravno. Da dođeš na inn, moraš da si berlinska opera, da ozbiljna institucija, gde gostovanje košta između 500.000 i miliona ili 2 miliona evra. Šta da maraka, franaka, šta god. Tako da sam ja steko lepo iskustvo u francuskoj. Naučio sam jezik, glumio sam na francuskom, ja nisam znao da beknem francuski. Govorio sam odlično engleski, ali francuski ništa. Tamo sam naučio dosta o privatnim trupama. Završavo sam ja neke kurseve posle van škole i filmske režije još malo u nekoj privatnoj školici, pa onda u produkcije, volontirao sam u nekoj producenskoj kući. Pa mene je zanimalo sve. “Ja sam razvlačio kablove, kačio reflektore, reflektore, meni je. . . morao sam da znam sve o pozorištu da bih bio komotan u pozorištu. Danas glumci, malo su glumci i to je to, naša škola te inače uči. Ti si glumac, ti imaš svog garderobera koji te oblači, šminkerku koja te šminka, imaš svo. . . Ti si samo glumac. Ti si samo glumac, izađeš na scenu Narodnog pozorišta, staneš, odrecituješ nešto i vratiš se. Dobiješ aplauz, gromoglasan i postaneš prvak. Čekajte, ljudi, nije to baš tako. posebno ne u današnje vreme, apropos preduzetništva. Godinama sam tražio gazdi tadašnje Akademije lepih umetnosti daj da uvedemo preduzetništvo kao predmet glumcima. Izaći će iz škole. Šta će prvo da uradi kad neće imati posla. Otvoriće školicu ili će da pravi svoju privatnu predstavu. Nema treće. To će da radi. Da im uvedemo, ne mora pet godina se to uči. Dovoljno jedan semestar. Ili trimestar. Bolonja dozvoljava ovaj trimestre, ajmo trimestar, daj mu malo da nauči nešto o PR-u, da ume sebe da promoviše svoju predstavu, da promoviše. Daj mu pedagogiju. Sada je malo drugačije od posljednjih dve, tri, četiri godine. Ali svi profesori na svim akademijama su profesori amateri. Ja sam profesor amater jer nisam učio pedagogiju. Učio sam psihologiju karaktera i tako dalje zbog glume, ali je trebalo da učim i psihologiju dečiju ili ličnosti ili ne znam šta. Znači, morao sam, da bih bio pedagog, morao sam da učim nešto o tome. Morao sam da učim nešto o sistematizaciji svega toga i kako prenositi toj deci. Ja nisam, nije niko, nije ni profesor Bajčević. Neću grešiti dušu, ne znam, ali nije. To treba uvesti i rediteljima i glumcima i operskim pevačima, svima, malo, ali nije to strašno. Sa šest meseci ne trebam, neću ja budem, završavam pedagošku akademiju. To kod nas, ta vrsta inovacije programa se ne radi. Mi smo zabagovali u 19. veku i to je to. Inoviraju oni malo neke druge stvari. Sad kao daju, imaju predmete, kako se to zove, izborne. Ma super, daj mi, ali daj neki koji će mi biti obavezan, jer uvek sam kao profesor smatrao da moja obaveza nije samo da omogućim da dete dobije diplomu. Ne, nego da se sa tom diplomom, da mu ta diploma donese leba. Znači, shvatao sam, osećao  sam se odgovornim što ta deca rade ili ne rade posle Akademije. Izvini, opet sam otišao digresivno. 

Ivan Minić: Pa to je drugi deo problema ovoga, kada sam pričao sa drugarovim klincima. 

Marko Stojanović: Da. 

Ivan Minić: Čak i da upadneš. I da završiš i da budeš sjajan. Nema garancije da ćeš imati prilike da to radiš. 

Marko Stojanović: Nema. 

Ivan Minić: Ok, desilo se to da sada imamo mnogo produkcije, da svi glume u nekim serijama i sve ostalo. Ali pre pet godina toga nije bilo. I ti si imao vrlo mali broj filmova, pozorište se nije menjalo često. I za pet godina opet neće biti. I ti nisi mogao da dobiješ priliku. Prilika da se ti probiješ da dobiješ priliku u nekoj seriji ili nečemu je obično bila tako što si ti dete iz reklame. A da upadneš u reklame opet, nije to baš tek tako. 

Marko Stojanović: I drugo, hiperprodukcija je glumaca. Sad imaš. . . U Beogradu imaš FDU, imaš Kariće, koji se sad zovu Alfa. . . ne znam kako. “Alfa BK. Imaš Akademiju lepih umetnosti, sad se zove Fakultet savremenih umetnosti. Promenili su gazdu i mnogo bolje funkcionišu. To je Beograd. Bile su. . . Bila je još neka nova akademija. Tamo je nešto Ljuša Ristić radio i Cvele. ne znam, mislim da to više ne postoji. Imaš Novi Sad, imaš Prištinu koja je izmeštena, ne znam gde je izmeštena, na Kosovu. Dakle, imaš pet. Bio je i Novi Pazar u jednom trenutku. Drugo, imaš Banja Luku, ipak to su sve, nije formalno iste zemlje, ali gravitiramo. Našli smo, tu smo se pomognemo. Imaš, bila je, bilo je u Bijeljini, ne znam da li postoji prvo je bio onaj Pavlović, a onda su oni prebegli u sinergiju, ne znam da li to još postoji. Mnogo bre, brate. I svaki od njih izbacuje po 10-12 ljudi godišnje, glumaca. Malo smo mi tržište. A zato sam hteo da njima kažem, vidi, šta rade ti glumci posle. Hajde da vidimo šta rade. Da uradimo jedno istraživanje. Znam po svojim studentima šta rade. Jedni su se odmetnuli u voditelje, drugi su PR-ovi u nekim firmama, treći imaju te neke škole. ‘Daj da mu dam semestar PR-a, da nauči nešto tome, da bude spreman i za to.’ Biće mu od koristi, a možda se zaposli kao PR jer ipak ima školovan glas, dikciju, lepo govori, biće, što kažu, glasnogovornik, odnosno portparol u nekoj firmi ili za neki brend ili za ne znamo ove. Što da ne nauči, imaće zaposlenje. Ne, ne, to kao, čak nije ni povećanje troškova, recimo ta akademija ima ima menadžerski smer. Samo ga uskladiš rasporede da može da ide da sluša sa nekima još nešto. Jedan semestar, dosta, puna kapa. Daš mu elemente novinarstva da uči, da bi naučio da napiše vest, odnosno na sličan način se pišu press release, odnosno informacije za medije, obaveštenje za medije. Šta mu fali. Daj mu malo marketinga da zna, da je možda da kreativno osmisli kako da dođe do pare. Nije fora samo ‘e, dobar dan, jer meni treba sponsorstvo.’ I. Znaš, daj da ti smislim način da ti kažeš ‘e, vidi, stvarno ovaj mi nudi nešto što je meni korisno i na drugačiji način.’ Znači, ne ja samo tebi dam pare, a ti meni lupiš markicu negde na sajt, ili ono, i to je to. Ne, kao daj, daj možda neki osmislimo zajedno neki event ili ne znam ono, znaš, kao. . . Međutim, to škole slabo kod nas to rade. O tome sam govorio i na nekim svetskim  kongresima i u Kini i u Firenci pre par godina i u nekim ozbiljnim velikim organizacijama koje se bave visokim školstvom umetnosti. I tamo su ljudi slušali, ovde ljudi ne slušaju. 

Ivan Minić: Dobro, mi mislimo da smo ono. 

Marko Stojanović: Mislimo. Mislimo. Drugo, šta će klijent da uradi isto. Šta ima. Pa ima YouTube. on prvo što će da uradi sad je TikTok, on će početi sebe da snima. Na ovaj ili na ovaj način. Daj mu jedan semestar osnove kako da postavi svetlo kameru, da bi to imalo nekakav estetski nivo. Jer ovo što gledamo po YouTube-ovima, TikTok-ovima, 99,99% je đubre. Koje možeš da. . . Ne samo po sadržaju, ajde sadržaj, nego po estetici. i onda se kriterijum dece koja rastu na tome, estetski kriterijum, snižava. I onda je normalno da će, sad ne znam koliko godina, da gledaju reality programe i ovo, jer je to, to je na tom nivou. To je promocija diletantizma. Danas na planeti se promoviše diletantizam zato da bi smo bili politički korektni i rekli da svako može sve da radi. “Ama ne može, bre. I mora sa školom. Izvinite kao. 

Ivan Minić: A ja mislim da sve te neke zanatske stvari treba da se savladaju da bi ti mogao da se nečim baviš. 

Marko Stojanović: Tako je. 

Ivan Minić: I da to zanatski da bude prihvatljivo nije teško. 

Marko Stojanović: Tako je. Nije. 

Ivan Minić: Nije ni skupo. 

Marko Stojanović: I nije neka nauka. I nećeš potrošiti ne znam koliko vreme. Nije. Nauči, budi estetski korektan. Znaš, tebi je zanat, škola te uči tom zanatu, tehnici nekoj. Jednom načinu razmišljanja, ne 125, dosta je 1. i nauči te kako da istražiš drugi način razmišljanja. To ti je dovoljno da dobiješ od fakulteta, od škola. I onda ti samim tim ona predstavlja, ja sam to klincima govorio, ja vam fakultet, ne, ne, šta će meni fakultet za glumu. Pa treba ti. To je ona mreža ispod trapeza koja te, ako se omakneš i padneš, uvek te sačeka i sačuva. Sačuva ti život, jer kad ne znaš kako da uradiš neku ulogu, isprobavaš nešto novo i vratiš se na početak, jer imaš tehniku, imaš savladao si nešto, vratiš se na bazu i kažeš ‘ajmo od početka’. U karlingu svaka sezona počinje sa treninzima kao da si početnik. Prvo isklizavanje sa četkom na ledu, pa onda isklizavanje sa kamenom, pa isklizavanje sa četkom ovde, kamenom ovde. Dakle, olimpijski pobednici sezonu počinju tako. Kao da nikad nisu stali na ledu. 

Ivan Minić: Pričaćemo o karlingu. Mislim da to što kažeš da se to uvede u nekim kraćim oblicima, semestralnim ili nešto slično, je jako dobro, zato što to će dati neku osnovu. Kome treba zainteresovaće ga za to možda više. Posle će se usavršavati sam, ali neće početi od nule, počeće sa nekom bazom koja je prihvatljiva. I usavršavaće se ako bude trebalo. 

Marko Stojanović: Nauči ga malo kako se radi podkast. Podkast nije neka nauka. Ovo je radio-emisija koja se snima kamerama. Televizije su tako počinjale, dakle, ništa mi novo nismo izmislili. Sad smo mu izmislili novo ime. Ali nije, naučite. Što. Možda je. . . Dečkići ili devojčice imaju talent za to, imaju smisla. Možda su smisli nešto što ti i ja nikad nismo, nije nam palo na pamet. Pusti ga. Ali daj mu osnovu da ne mora sam da brlja posle po tome, kad već sve imaš tu. Sve ti je tu. 

Ivan Minić: Sve je mnogo dostupnije nego što je bilo. 

Marko Stojanović: Da, da. 

NIKADA PROSEK

Ivan Minić: Kako si se ti snalazio kroz ovih par decenija sa glumačkim pozivom koji ti je, da kažemo, to primarno i osnovno. 

Marko Stojanović: Imao sam sreće i sve uloge koje sam igrao u životu dobio sam ih. Bio sam pozivan za to. Zbog toga, verovatno, poslednjih deset godina vrlo malo igram ili ne igram, posebno po televizijama i tako dalje, jer ja nisam od onih glumaca koji će pozvati nekoga telefonom i reći ‘E, jel imaš neku ulogu za mene.’ Uradio sam to tri puta u životu i nisam dobio ulogu. Mene je to sramota. Dakle, ja sam onaj iz 20. veka koga je to sramota, što je potpuno pogrešno. Dakle, to je potpuno pogrešno. Ali to je sad deo mene i ja trudim se to da pobedim, ali mi je teško. Kad nisam imao, pravio sam sam. Bio sam preduzetnik. Producirao sam tada, ovog Kremenka, posle sam producirao još jednu dečju, predstavu šta je bilo, zaboravio sam. Producirao sam u to vreme kad je Pink počinjao emisiju Jabba Dabba Vizija sa tim kostimima i to sve znači iskoristio opet, ali u drugom mediju, pravio neki pravio sam neki, kako se zove, kviz za decu. Mislim da Željko Mitrović ne zna da je u stvari njegova televizija imala prvu interaktivnu igricu na televiziji. To je bilo u Jabba Dabba Viziji, jer ja sam rastao na HUGU u Francuskoj i išao na TF1, statirao sam tamo u nekoj emisiji i neki prijatelj naš je bio neki asistent režija, ono sam pitao je li mogu ja Huga da odem da vidim, pa sam išao malo da vidim kako oni to rade, pa sam probao da dovedem Huga ovde, ali ne Huga, Huga, nego sam išao tada pokojnom Rici na RTS, posle on prešao na BK, nudio mu, rekao da je, evo Huga, znam kako se radi, bio sam, video sam, ajde da pravimo Marka Kraljevića, da ne bude Huga, ‘Daj Marka Kraljevića, napravimo našeg’. Pa se na kraju ništa nije desilo i onda se pojavio IZI. To su drugari moji neki radili IZI, a onda sam odveo celu klasu tamo da pozajmljuje glasove. Zvali su me, daj nam neki glumce, evo reko. A prva interaktivna, to je, na primer, 1995. godine smo radili 1995. ili 1996. ta ‘Jabadaba’ vizija. Stavio sam zeleno platno na pod za chroma key i stavio sam dva klinca na dva kraja tog zelenog platna, kamera je snimala od ozgo i tu sam projektovao u izlazu, odnosno u emitovanju se video lavirint iscrtan. Klinci to nisu videli. I imao sam dva klinca na telefonskoj vezi od njihovih kuća I ima ta, nije Arijačkinje, Barijačkinje nego Care, care, koliko ima sati. Ako se sećaš te igre i onda ti on kaže tri mišija, dva zečija, govoriti kakvim koracima da ti pristupaš. E onda su ovi govorili, idi levo, tri mišija ili idi desno, dva slonovska ili da je ovo. I onda je bila fora ko prestigne do nekog nacrtanog ćupa sa zlatom u sredini. Tako da to, mislim da je to, neću da tvrdim, mislim da je to prva interaktivna igrica na našoj televiziji te 90, recimo, pete ili šeste godine. Dakle, kad nisam imao stvarao sam- pravio sam sebi posao. I, pošto sam naučen da radim, kad ne radim, onda mi je dosadno. Neću da kažem da sam workaholic ili nešto slično, ali jesam. Sad, malo manje nego pre, stvarno sam sebi posao i to je uvek bilo nešto neobično. Mislim, to je uvek bilo nešto različito. Trudio sam se u životu da mi ne bude dosadno. I ono što imam dve noćne more, dobro, tri. Jedna je potpuno apsurdna. Nama je Tijana Mandić predavala psihologiju na Akademiji. Ja sam bio mali. I ona nam ispriča priču, kao primer, ne znam za ne znam koji tip ličnosti, ovo ono da je neki momak svojoj majci dok je, kako se zove, ona spavala, ubacivao je crve kroz nozdrve i onda kao je ona umrla i kad su otvorili glavu mozak joj je bio u crvima i sad i imam fobiju od crva, kad vidim crve. De nam ispriča to. Pre neki dan sam to ispričao ženi. Za sve ove godine, oko 25 godina smo skoro u braku, nisam nikom to ispričao sad prvi put. Treba čuvati tajne malo. Ajde, crvi nisu bitni, ali imam fobiju od mediokrizije. Znači il ću budem najbolji il ću budem najgori. Najstrašnije mi  je uvek bilo da budem u sredini. I mislim da je najstrašnija stvar za umetnost generalno. Vrlo retko koristim reč umetnost, a umetnik ne koristim skoro nikada. da za sebe nikad nisam rekao ili skoro nikad nisam rekao da sam umetnik. To je nešto što se desi ili ne desi, a mi radimo pa. . . 

Ivan Minić: Scenski radnik.

Marko Stojanović:  Jeste, tako je. Ako imamo sreće u životu da doživimo taj trenutak, super. Jednom, fantastično, dva, tri put, genijalno, a neko ne doživi nikada. Mislim da to razara umetnost, ta osrednjost i to da budeš korektan i to da budeš u modi. Nikad nisam bio u modi. To su me od malena roditelji naučili kad su svi nosili Starke i Nike i Levi’s 501. Oni su mi rekli, vidi, evo ti, pošto su Starke toliko. Vidi, ti si težak, Starke imaju onaj tanak đon, nema onaj unutrašnji lub, boleće te noge. Znači, bit ćeš kao svi drugi, a boleće te noge. pošto su starke toliko, evo ti duplo više para, kupi sebi dobre, lepe, udobne patike. I onda sam ja nosio Puma i Addidas u ono vreme kada je to ličilo na nešto, sada je to nešto, ne mogu nađem patike za sebe, sve nešto vrište, neke boje. 

Ivan Minić: Sve mi jasno. 

Marko Stojanović: Rekoh da li ste ljudi normalni. Ja neću da se vidim u mraku. Da, ima nešto u jednoj ili dve boje. Ovo sada, neverovatno, dajte ljudi dokle više. I oni su me u osnovnoj školi izdrilovali da ne budemo kao drugi i hvala im neizmerno na tome. I to me nekako vuklo i kroz svoju karijeru, i sa Pantomimom i kasnije s tim Karlingom i sa tim porodicom Kremenkom u Lepenskom viru. Uvek sam nekako gledao da nešto smutim, nešto smućkam. Uvek mi je bilo interesantno, volim i medije, televiziju, maltene sam odrastao na televiziji, o televiziji sve znam. Jako mi je uzbudljivo kao mediji i za kreativnost i za pokazati nešto neobično i različito. da iskoristim nešto što je popularno u nekom trenutku, ali da promovišem nešto što nije i nešto što je mnogo dublje i važnije, kao što su Kremenko koji je super i Lepenski vir. I to me pratilo. To me pratilo i uvek sam. . . Imam trenutke, ono šetam kučiće, uvek smo imali neke kučiće po kući, Šetam kučiće i onda mi samo sine. Zašto, kako, odakle, nemam pojma. Šta mi je plan od pre neki dan? Jeste, hoću da pravim igricu za pozorištance Puž. Sad sam tamo VD upravnik, hoću da pravim igricu za pozorištance Puž, ali koja će biti ograničena vremenski u igranju, koja će koristiti estetiku i neke priče iz Puža i koja će za cilj imati da te dovede u pozorište. Reko, pošto ima onako, trudi se, ali ne baš široku komunikaciju putem društvenih mreža i to. I svi smo tamo veliki protivnici kompjuterskih igara za decu i uvaljivanje mobilnih telefona deci u ruke, da bi deca bila mirna dok ručamo u restoranu ili ne znam šta, dok su nam prijatelji tu, ili ovih, kako se zove, iPad-i, odnosno ovih. . .Tableti. ali pošto to roditelji već rade, daj onda mi da im damo nešto i nešto što će biti didaktički, nešto što će pomoći njihovom razvoju, dakle ne ne kao evo ti pa se samo zabavljaj, ne, nego nešto nauči i da ti se samo isključi posle recimo 20 minuta jer nije zdravo 21 minuta. Ne znam da li je to, da li 20 ili 21 ili 25 ili 15 samo, to ćemo da pitamo nekoga koja je radio neke istraživanja, ko je školovan za to, koliko minuta smeju deca da provedu na tome i da onda smislimo šta tu mogu, a da to opet ima veze sa pričama iz nekih predstava u Pužu i tako dalje i sa celom tom estetikom koja je koja je iz 20. veka. 

Ivan Minić: Ja je pamtim kao nešto predivno, ali to je bilo pre 30 godina. 

Marko Stojanović: Jeste. Ubeđen sam da ne znači da to sada ne može da prođe. I ne znači da sve mora da se prilagodi nekim trendovima. Drugo, za sve postoji publika. Na planeti za sve postoji publika. Mi jesmo malo tržište, ima nas 6,5 miliona, ali i ovde za sve postoji publika. Sad, da li će to biti milion i po ljudi, ili će to biti 150 hiljada, ili će to biti samo 15, to je druga priča. To je sad priča o matematici, statistici i brojkama. za sve postoji publika. I mislim da tu, recimo, Puž je istrajao u svojoj estetici i u svom stilu i gaji to i ljudi koji tamo rade nastaviće to da gaje i kad dođu neki novi ljudi, oni će prvo uz ove da budu odgojeni na tome. Naravno, u sva prilagođenja, u sva prilagođenja. Ali ne znači da sve mora da bude ‘puf, puf, puf, puf, kratki rezovi, tutututu, ne znam, drečave boje i ne znam šta.’ Čekaj, daj da vidimo. Psihologija deca se nije promenila. Mi je menjamo uz put. Jer mi detetu, da bi ono bilo mirno, ne posvećujemo mu dovoljno pažnje, ne odgovaramo mu na pitanje i kažemo ‘e, ne mogu sad, evo ti telefon igraj igricu.’ Roditelji su krivi. Mi smo krivi. Nisu deca kriva. Mi smo krivi. Nemojte to raditi. 

Ivan Minić: Ono što si pomenuo. . . 

Marko Stojanović:  Izvini, opet digresija. Izvini, molim te. 

ZNAČAJ ISPRAVNE KOMUNIKACIJE

Ivan Minić: Nikako, znam ja koga sam pozvao. Sve u redu. Ono što si pomenuo, a što isto mislim da je jako interesantno, posebno uzevši u obzir trening koji si prošao, jeste to da radiš edukacije i radiš konsalting, da kažemo, u domenu javnog nastupa. Radio si nekada i kurseve i slično. A to je nešto što, da kažem, na našoj javnoj sceni mnogima nedostaje. Postoje ljudi koji prirodno to imaju i obično kod nas ljudi kad nešto prirodno imaju ništa ne rade s tim jer što da rade bilo šta kad ima to prirodno dato. Kad se zna. Jel. Šta kaže, ja sam se rodio i znam. Da. ali kod gomile drugih koji su prosto žive jedan deo svog života u javnom prostoru, vidimo koliko tu ima propusta i svega i generalno bi sa Lazom Džamićićem sam pričao par puta o tome koliko smo mi hendikepirani kao nacija u smislu komunikacije, da se ne razumemo međusobno, da vrlo često smo agresivni u komunikaciji, a da nismo svesni toga. Jedna stvar je kad si ti agresivan, ali znaš da si agresivan, nego prosto mislimo da to tako treba i tako dalje. Kako si ti pristupio rešavanju tog problema. 

Marko Stojanović: Ja sam u to ušao, opet ja, izvinjavam se, ušao sam u to slučajno. Prijatelje, evo, već koliko smo drugari, već 30 godina, Tad smo se slučajno upoznali, on je radio u nekoj PR agenciji, pa je prešao u neku drugu koja je imala svoju školu za PR i otkazao im je predavač za neverbalnu komunikaciju. I on se seti mene, zovne mi i kaže ‘Mare, ti si učio pantomimu, jel bi ti mogao da pričaš o neverbalnoj komunikaciji.’ Zove se Peđa Karasović. Karasović. Rekoh ‘čoveče čekaj bre da vidim šta je to’, i jedva sam našao neke knjige u to vreme da vidim, to je kraj 90. šta je to. I kad sam pročitao dve knjige Desmonda Morrisa, shvatio sam da ja to primenjujem kao glumac i kao pantomimičar, a da nisam znao, naravno u drugačije stilske i tako dalje, a da nisam znao kako se to zove, da nisam znao šta je to. I onda sam rekao ‘ajde da probam, ne mogu da ti tvrdim, spremiću u predavanje’, i tad sam već predavao bio glumcima i to rekao, evo spremiću. I to je tako krenulo i to se pokazalo okej. Moj stil predavanja, pošto mi je osnovna struka glumačka, a i komičar sam, ja to zovem stand-up predavanje, u to je izraslo u međuvremenu. Ne koristim PowerPoint prezentacije, niti bilo koja druga sredstva. Sam sam sebi, kasnije sam sa indeksovcima, kad sam radio, Imali smo foru i to je bilo u predstavi ‘Živi Bim’. Ja sam sam sebi bio video bim, odnosno živi bim. I to mi je na predavanjima. Dakle, kad treba, to je bukvalno stand-up predavanje, inače ja govorim u prvom licu, sve normalno predavanje, A onda iskočim pa nešto i im pokažem što o tome što sam pričao, znači ilustrujem, odigram. I to bude zabavno, ne bude ljudima dosadno, što je vrlo bitno. Na momente se nasmeju, što je takođe važan jer udahnu kiseonik svež, tako da se i razbude, što je opet bitno, i u prezentacijama, i u razgovorima i tako dalje. Ti u nekom trenutku moraš. . . onda ja radim s njima vežbe, pa ih prodrmam. Znači, kad vidim malo da počnu kljucaju, op, ajmo vežbice i tako dalje, sve je to deo predavanja i eto koliko to dugo radim, već 20-25 godina, Došao sam do nekog svog. . . 

Ivan Minić: Metoda. 

Marko Stojanović: Metoda, da. Kolebao sam se da li tu reč da iskoristim, ali jeste, faktički jeste. Gde sam koristio te, dakle, i ono što je teorija, i te praktične vežbe, i to što sam ja prošao, znači te neke razne vežbe, neke nove svoje sam izmislio, na osnovu tih nekih glumačkih, gluma ni ništa drugo do javni nastup, komunikacija. koja je samo primenjena u druge svrhe . Svi smo mi pripovedači. Ovo mi pripovedamo sada. Svi mi pričamo priče, promocija brendova, ovoga ona, to je pripovedanje, dakle mi smo u našoj biti je da smo pripovedači. Što će reći da dok naši preci nisu imali razvijen larinks i gušu kao mi danas, glasne žice koje mogu da kore, da bismo proizvodili glasove koje kontrolišemo, prvi pripovedači su bili pantomimičari. Pa, zar ne. Morao nekako da kaže kad dođe, vrati se u pećinu, zašto nije doneo butkicu od dinosaurusa. Doduše, nismo živeli u isto vreme s dinosaurusima, ali dobro je za pripovedanje. Pa je to objašnjavao pantomimom. Pre nego što je počela slika po zidovima pećine. jer za slikanje po zidovima pećine, ti ipak treba koordinacija mnogo bolja nego za. . . nego za pantomimu. I to je tako krenulo, tako da tu postoji taj neki spoj onog što je glumačko, ali u prvom licu i moj metod, koncept suštinski je da ti ja ne dajem gotove rešenja, kao što to vole Amerikanci da rade. Oni. . . volim ja te njihove knjige digest, ovo digest ono i da ti gotovo rešenje. A ko je kaže ovo, ti reci ovo i biće sve super. Ja ti dam alate. I ne menjam ti ličnost. Znači, ne menjam te. Nije mi to poenta. Evo tebi alat, oruđe, evo ti i oružje, a ti ga koristi kako ti misliš da treba. Shodno o svom temperamentu, o svojoj ličnosti, karakteru, onome što ti jesi. Ako hoćeš da se kriješ iza nečega, to nije moj problem. U to se ne mešam. Ti se krij, ako si dovoljno vešt. Ako hoćeš da pokažeš sve, ti pokaži. Ali evo ti alat da to uradiš. I imam super rezultate. Radio sam stvarno sa raznim ljudima, totalnim antitalentima za bilo kakav javni nastup. posle par treninga on prvo skupi hrabrosti, a to je opet priča o samopouzdanju. Znaš, kao kako da se oslobodim treme. Nećeš se osloboditi ako nemaš samopouzdanja. Nemoj pitaš kako se oslobodiš treme, nego poradi na svom samopouzdanju. A samopouzdanje je kao velika puzla, odnosno a jigsaw puzzle, slagalica. Pa tek kad složiš, ovaj, kad skupiš složene delove te slagalice, ne, nikad ne složiš sve, možeš da kažeš da imaš samopouzdanje. Dobra priprema, kako se zove, tehnika, tehnika je mnogo važna. Ljudi beže od tehnike, ali tehnika je mnogo važna. Da nije poenta, to se kod nas isto često greši, tehnika postane sama sebi svrha. U pantomimi isto, recimo, posebno kod Dekruovih, Dekruovih studenta, tehnika postane sama sebi svrha, umesto da je koristiš da bi ti nešto svoje. I kada to složiš i kada to ljudi kod sebe demistifikuju, ja mnogo volim da demistifikujem stvari, to mi je posebna poslastica. onda nemaju problem s javnim nastupom, znaš, ono da izađu pred ljude. A javni nastup je mnogo zeznut, zato što to je, mislim, na kraju kad pričamo o strahovima, a trema je strah, sve se svodi na strah od smrti, jer ti kad izađeš pred masu ljudi i lupiš neku glupost, ti si društveno umreo. Kraj. i toga se zapravo ljudi plaše najviše, da ne ispadnu glupi pred drugima. I opravdan strah ne mogu da kažem za neke. Ali kad imaš tehniku i kad si se dobro pripremio, što bi. I naravno kao i u svemu. Kad to ponoviš sto puta, sto prvi put ti nije ništa.

TRIK JAVNOG GOVORNIŠTVA

Ivan Minić: Ima tu jedan još sloj svega koji je meni lično bio posebno zanimljiv. Ja, naravno, kao introvert, imam strah od svega toga, ali hiljadu puta kasnije, više, mislim, potpuno je ne. Ali mi se desilo, to sam prepričavao nekoliko puta, tad sam već bio prilično iskusan i u intervjuima i u javnom nastupu, u predavanjima i sl. I dobio sam poziv da konkurišem za sportskog komentatora, nešto što sam stvarno voleo i želeo da radim, ok, u neko slobodno vreme, ali sve je i dobio sam kao neku pripremu, savete, ušao, ništa nisam uspeo da uradim jednom, drugi put zaklopio laptop, izašao i rekao jebiga ljudi, ništa o tome. Pričao sam sa jednim mlađim kolegom, Bakijem, hvala mu puno, on mi pomogao oko nekih stvari, a ja sam onda skapirao zapravo šta je problem bio i nekako sam našao način da ga prevaziđem, odradio sam dobro, probni prenos i sve to posle. A to je da ti kad se baviš javnim nastupom, ti imaš povratnu informaciju. Tako je. Koja možda nije dobra, ali ti tražiš, tražiš, tražiš, tražiš i kad ubodeš, ubo si i voziš. A ovde si ti ludak koji priča o crnu kutiju. Aha. I ne znaš šta se dešava i ne znaš kakva će reakcija biti. Treba da možeš da je pretpostaviš. Ali je to mnogo teško. I imao sam takve situacije par puta u nekim gostovanjima na televiziji. Jer, ok, na televiziji opet imaš neke ljude tu iza kamere i sve, imaš nekog. Ali može da se desi da nemaš nikakvu povratnu informaciju i da onda upadneš u paniku. E sad, dobro, to su specifične situacije. Voleo bih ako možeš da mi kažeš par nekih stvari koje si ti primetio da su jako karakteristične kao česti problemi koje ljudi imaju, koji su uglavnom, to iz mog nekog iskustva posledica toga što smo mi zatucani, ali ne mora da bude. Šta su najčešći problemi koje ljudi imaju. 

Marko Stojanović: Mi ne znamo da dišemo, ali nije to problem samo kod nas. Prvo, stvari mi ne znamo da dišemo. Mi generalno svi dišu plitku u gornji deo pluća i koristimo 25 do 30% kapaciteta pluća. I tako dišem i ja, tako dišu svi. Međutim, moramo da razvijamo, da osvestimo mišiće koji u tom mogu da nam pomogu. Na to su ovi međurebarni mišići, to je diafragma itd. koji mogu, kad udahneš, da ti vazduh ode prvo u ovoj donji deo pluća kada imaš javni nastup. Jer ti onda tri puta manje, tri puta manje u minuti možeš da udahneš, a da udahneš istu količinu kiseonika. Kao sa plitkim. . . Kad se luči adrenalin, kad se uplašimo, kad imamo tremu, nama se ubrzava rad srca i disanje postaje još pliće. Jer je važnije da što pre dođe do razmene gasova, da bismo mi imali što više sveže kiseonika stalno u organizmu, da bi varili šećere, jer kad spržiš šećere kiseonikom, oslobađa se energija da možeš da se pobiješ ili da pobegneš. Nema treće. E sad, ono što recimo imaš opciju da bi se oslobodio toga, da bi se oslobodio treme, da odeš kod stručnjaka na kanabet i da se lepo ispričate, što je validno i super. To nije moja struka, pa ne sve mu to da se mešam. Ali kod mene ja mogu te naučiti tehniku kako da ti produbiš disanje i u trenutku kad vidiš da ti dudududududu radi srce, da ti je srce došlo u grlo, ovo ono, da tehnikom disanja u rok od par, pa ne znam, desetak, dvadeset, pedeset, sto sekundi ti polako smiriš taj rad srca, vratiš srce gde mu je mesto i da počneš normalno da govoriš i da imaš dovoljno kiseonika. Mi smo prvi i posljednji čas tehnike disanja imali kad nas je babica šljapila po guzi. Posle toga, tehniku disanja su učili glumci i pevači. Ili po nekim sekcijama, opet glumačkim, dramskim, pevačkim, ili eventualno, ne znam da li su to radili na Radiju  Beogradu, za voditelji novinare, kada su prolazi, tamo je Dejan Đurović držao. I to su bili fantastični, to je da, mislim da nisu svi prošli, ali to svako ko je prošao kod Dejana Đurovića je posle dobro govorio. Dakle, to je jedna stvar, vrlo bitna. Može iznutra nas polja, na kanabetu, i treba, a može i od spolja, o, izvinite mikrofon, može i od spolja na unutra. Najbolje je i jedno i drugo. Ono što primećujem kod mlađih ljudi sve više i više, svi smo to prošli u principu kad smo bili u pubertetu, kad nam ništa nije važno, kad smo buntovni, kad ovo, kad ono, kada tražimo svoje mesto u društvu, kada nam je jedna ruka duža, jedna noga kraća, hemija poremećena, dok taj razglavljeni, rastureni, rastureno telo nam se ne sastavi ponovno sa negde 20, 21-2, da nam nije bitno kako pričamo ovo što je. I da uopšte ne otvaramo usta i da. . . šta je ono, naučio sam da pričam kad sam imao godine, godine i pol dana i šta sad, moram da opet učim da pričam. E, ali treba da budemo tehnički ispravni. Dakle, ja učim ljude da prvo budu tehnički ispravni. Da se to razume. 

Ivan Minić: Razgovetno. 

Marko Stojanović: Tako je, mora. Kao, nemoj se ljutiš. I u školi, mora. Dobićeš nižu ocenu na ispitu na fakultetu zato što ovaj nije dobro čuo neku reč, a rekao si sve što je trebao. Što to sebi da dopustiš, a pitanje je da radiš par glupih vežbica svaki dan. Jedna od tih, iskreno preporuka, isplazimo jezik, pravimo grimase i govorimo azbuku i vodimo računak da ne držimo jezik gornjem usnom, nego da nam gornja usna radi. To je moja vežba koja je proistekla iz vežbe, čuli smo za Demostena da je vežbao usta ispod jezika, dakle imao je prepreku. Ljudsko telo je toliko divno. Ljudsko telo je fantastično. Ljudsko telo hoće da savlada prepreku. Kada neki mišići ili neke grupe mišića ne mogu da obave funkciju neku, onda neke druge grupe mišića preuzimaju i njihovu funkciju pa podele među sobom. To je genijalno. To je veštačka inteligencija ne ume. To je potpuno genijalno. E zato ima vežba sa pampurom. To hoće voditelj da vežbi ili po dramskim sekcijama, a nešta, išta pampur, pa vežba. To je sve za labijalne mišiće, mišiće usana. Jer najviše nam ne rade mišići usana kada govorimo. Kada držiš pampur ili hemijsku olovku, kočiš ove vilične mišiće. Zato umesto toga jezik. E sad, jezik inače bezi u grlo od stresa. Stres nam se nakuplja u ovih mišićima iza, zato nas često boli mišići između plećkica. I boli kičma, taj gornji deo kičma. Usled stresa jezik se isto povlači u grlo. Imamo to u krajnjoj  liniji u našoj tradiciji i kulturi. Kad neko ima jezičnu oči da mu je odseku. E sad da se to ne bi dostao, isplazimo jezik. Vrlo je teško kontrolisati taj jezik i mišić. A imamo puno glasova koji su prednjenepčani. Dakle jezik treba da dođe tik iza zuba. Stavimo jezik i važno je tu gornju usnu. A gornju usnu možemo da vežbamo i sa najglupljim mogućim vežbama. Prebacimo usnu preko zuba pa iznad zuba. preko zuba, iza zuba. I kad sve to sastaviš, to ne treba da traje duže od tri minuta. Eurovizijski format, tri minuta, svako jutro, bez obzira kojim se zanimanjem baviš. Svako jutro, 365 dana u godinu. Ja sam sad vežbao u kolima pre nego što sam došao oko tebe, da bih bio tehnički ispravan. Ima, krenuli su televizije s ovim jutarnjim programima, ja mislim da će sledeći da počinje u tri ujutru. Takmiče se ko će ranije da počne. Na kraju će pekari da vode jutarnje programe i da mese lebac istovremeno. Što nije loša ideja. Pravim jutarnji program u nekoj pekari i dovodim u goste da mese lebac. Hmm, interesting. Eto ideje za neku televiziju. I onda zvali, jednom su me zvali na neku televiziju da dođem kao u pola sedam ujutro. Rekao, ljudi, moj, hoću ali baš pola sedam. Ne, ne, tad nam je najgledanija. Hajde, doći ću kada je najgledanija. I onda nisam, ustao sam tik pre toga, To kad ustaneš, tebi ovi mišići ujutru ne rade. Pojedine mišićne grupe u telu moraju odmah da se razbude da bi ti držale telo. Jer kad ustaneš mora ti drži kičmu, torzo, hodač i tako dalje. Ali lice ne mora. I onda ti dođeš kod čoveka i kažeš ‘U što sam se probudio, danas baš je lep dan, vidim sunce napolju’. A ovde nema ni jedne emocije, ništa. Pa da, spava. E zato razmrdaš lice lepo ujutru, uradiš neke grimase. samo nemojte vilicom levo-desno, jer ćete ostati tako pošto je taj zglob napravljen, gde ide samo gore-dole. Naduvate obraze, uvučete obraze, m, m, m, sve to, sa usnom, samo se razmrda ovaj deo. Jedemo meku hranu, sve mekša i mekša. Jedemo kašice, jedemo stiropor, jedemo. . . Ranije, kako ti kažem, jela se tvrđa hrana, Lebac bio bez kvasa, bio tvrd. Morao se žvaće, žvaće. Jednom godišnje je ono prvomajski uranak, staviš vočiće na kočić, znaš, pa ne možeš da dočekaš da stavi vočić, to kao ispeče, pa onda uzmeš, pa odsečeš ono malo, pa uzmeš, zagrizeš, pa kidaš, pa žvaće, žvaće, više kako radi gornja usna. Danas odeš u neki od ovih fast food-ova, gornja usna ne radi ništa. I zato ne govorimo razgovetno, jer gornja usna nam je mrtva. ‘Evo pogledajte sebe i svoju decu. Koliko vam radi gornja usna. Probajte. ‘ Mnogo jednostavno. To je recimo još jedna stvar i ono što znam da su mnogi prošli na nekim raznim kursevima za javni nastup, gde su ih obučavali neki ljudi uz pomoć PowerPoint prezentacije i tako to. Neću da grešim dušu. Posebno stranci. Učili su ih kao ‘E, ljudi u publici, nemojte da ih gledate u oči jer to može da vam poremeti koncentraciju. Gledajte im iznad glava, tamo negde, oni će imati utisak da vi gledate u njih, odnosno one tamo u posljednjim redovima, ali u stvari vi ni njih ne vidite i tako ne mogu da vas poremete. Ja sam dakle apsolutno protiv toga. Gledaj čoveka u oči. De ćeš da ga gledaš nego u oči. 

Ivan Minić: Samo nađi jedno koji ti odgovara. 

Marko Stojanović:  Pa ne. Nisu ti neprijatelji u. . . Tu je ceo štos. . . Publika ti nije neprijatelj. Onaj koji zeva ili gleda u telefon dok ti pričaš, on ti je prijatelj zato što ti je dao informaciju da nisi dovoljno zanimljiv da privučeš njegovu pažnju, hvala mu na tome. Ja sam zeznuo stvar jer nisam dovoljno interesantan da mu odvučem pažnju od telefona ili da uradim nešto kako on ne bi zevao. Hvala mu na informaciji, svako ko ti daje informaciju, makar ona bila loša, on ti je prijatelj. E to, to mi, kažem, mi imamo malo taj trip, a ovaj me mrko gleda, nek te gleda mrko. Pobedi ga. Zar to nije izazov. Zar to nije izazov tebi na sceni da uradiš još nešto da ga pridobiješ. To su neke tri stvarčice koje bih mogao da primetim.A što se kulture naše tiče u komunikaciji, Nažalost, mi jesmo malo primitivni. To je promenljivo. Mislim da to treba škola, prvo to kreće od porodice, ali mislim da to treba škola da promeni. Mislim da treba da se uvede predmet komunikacija u kojem će se raditi i retorika, i neverbalna komunikacija, i ove sve neke razne vežbe i tako dalje. Pa kad ta deca dođu u pubertet, kada im samopouzdanje nije nula, nego minus, kao što nam je svima bilo. Tada će tim svim što su naučili kontrolom daha i ovog i onoga i sadržajem komunikacije moći mnogo pitomije da komuniciraju međusobno, biće manje sukoba, manje će se svađati, moći će da prepoznaju neverbalnu komunikaciju kad se neko nekome sviđa, a ne kad smo mala deca pa dođeš pa lupiš devojčici, lupiš je po glavi, da bi posle, pošto kad nekoga udariš, moraš da poljubiš to mesto da je ne boli, pa onda treseš, tako je jedan dečkić neki moj sestru, lemao bio, kad je bila mala, dođe, pa onda priđe i ovako poljubi. Dakle, pa naučio tako, kaže, kad slučajno udari ono boli, e, ubio Boga u njoj. Mislim da će nam generalna komunikacija u čitavom društvu se poboljšati i posebno u političkim vodama, gde je katastrofalna, a političari se najviše slikaju na televiziji. Oni su. . . Meni je potpuno fascinantno da kod nas svi političari političari i bogati ljudi žele da postane estradne zvezde. Ima jedan za koga znam da je bogat koji se ne pojavljuje ni u jednom mediju. Ima avione, ima sve, uživa čovek u svom bogatstvu. Jer. . . 

Ivan Minić: Znam tačno kako mu je, mislim, osim tog dela sa bogatstvom, Ja bih isto tako. Niko ne bih znao. Niko ne bih znao. Znaš, drugo, to, BMW-i, Audi, ovo ono. Ne, bato, jesi ti političar. Jesi. Jer mi živimo teško, živimo. Jel stalno neka kriza. Jeste. Pa sedi pa se vozi u Jugu. Ne proizvodimo više Juga. Evo ja vozim ove 500L, sedi u 500L pa se vozi. Nešto domaće što smo napravili, nešto jeftino. Ne može to baš tako mislim. To je isto deo komunikacije, to je deo naše kulture, kako mi komuniciramo sa drugim ljudima. Mi stalno imamo potrebu da. . . Ima jedan izraz koji ne mogu da iskoristim ako je ono, ovo je da se nešto tu. . .Eto, eto. Čekaj, bre, budi skroman. Mnogo će te više ljudi poštovati ako si skroman, nego ako se stalno nešto prsiš. I ovo, posebno ako to oko čega se prsiš ne znaš. Ja hteo sam da pravim, Imao sam ideju da pravim kratku formu, da se zove nestručnjak. Dajem savete o svemu o čemu ne znam ništa. To je nekako trend kod nas u medijima, izađu ti neki razni pa ti daju savete. I na internetu, glavna fora, ja imam čitavih 8 godina i naučiću vas kako da se šminkate. Čekaj bre dete, idi uči školu, šta ti znaš o šminkaju, završi šminkarsku školu, pa me onda nešto uči. Ne to za. . . E, a znate sad, ja ću da vas naučim kako se crta. . . i završio neku crtačku školu, nisi. Mora bre prva škola, ne možeš to, cile, mile, tak’ tak’. Ne možeš da me učiš nešto što ti ne znaš. Ne, nego svi smo se kao rodili nešto naučeni. Nismo bre. Užasava me ta promocija diletantizma. I onda to kad spojiš sa ovom veštačkom inteligencijom, sad se svi nešto kao plaše. Nemojte se plašiti veštačke inteligencije. Veštačka inteligencija može samo da vlada glupim ljudima. Što se plašite. Jel’ tako. 

Ivan Minić: Kako kaže u svom kabareu, ne znam, mislim da to nije bilo u prvom izdanju, ali kasnije, oni koji su bili na televiziji i jeste, kaže, kad Lane igra političare, kaže “imam dobro pamćenje što mi omogućava da lažem. 

Marko Stojanović: Da, da. 

Ivan Minić: I onda kad kreneš da razmisliš, kako se usložnjava sve ako moraš da lažeš, a moraš pamtiš šta si koga slagao. 

Marko Stojanović: Tako je. Ja evo radim u Pužu dva meseca, ja sad, ima tamo neke mlade žene koje rade, ja se njim obraćam sa vi. Majke mi, ja imam 52 godine, stariji sam bar od nekih od njih, jedno 20 godina sigurno, ne 15, ja im se obraćam sa vi. Jesmo mi kolege, ali ja sam nov, ja sam ubačen tu tek stigao, ne mogu ja sad odmah budem na ti. E, ja sam ti direktor, dođi ti kažem bre dete nešto ovo i ono. Ne može. Kao što naši, to dajem primere na ovim predavanjima povremeno, koji su odlike srpskih direktora. On mora dođe, pa dođe kod sekretarice pa stavi ruku ovako, uhvati stolicu ili, nade Bože, stavi ruku na rame. To je pokazivanje vlasništva u neverbalnoj komunikaciji. To znači ovo je moje. Znaš, pa joj se onda unese malo tu priđe i uvek tu malo ipak, ona žensko, pa malo kao. Mislim, to možemo pa čim je ovo moje, možemo malo i da flertujemo. Šta da kažeš, šta radiš, šetaš miša, šetaš, ne ne. Da bih kao čekajte bre ljudi. Mislim, to su drastični primeri. 

Ivan Minić: Ali nisu nerealni. 

Marko Stojanović: Ali nisu nerealni. Nisu nerealni. Zašto. Što ne bismo mogli da komuniciramo s poštovanjem. Mi imamo. . . I politički. Mi se ne slažemo. Da, pa. Živimo u istoj zemlji. Pripadnici smo istog ili nismo naroda, ali smo građani iste zemlje. Borimo se za. . . da se svima nam je stalo da u Srbiji bude bolje, ali tako. Samo je tebi stalo da to ideš desnim putem, a meni da idem levim putem ili nekim srednjim. Šta je tu problem. Jer moramo se pobijemo. Ne mora. 

Ivan Minić: Problem je vaspitanje. 

Marko Stojanović: Jeste. I evo sad ću da kažem, ako smem, jedan javni predlog, javni apel. Predlagao sam ga, čini mi se, pre par godina i zvanično slao sam neka pisma. Ovo je, mislim, ovo je, pa jeste politička misao. Predlažem da Srbija promeni ime. Evo javno predlažem da Srbija promeni ime. Znaš kako se zove Srbija.

Ivan Minić: Kako. 

Marko Stojanović:  Pa Republika Srbija. To je puno ime i prezime. Predlažem da se zove samo Srbija. Ne stvarno. Zato što bila je Kraljevina Srbija. To je bilo puno ime. Pa je bila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavije i tako dalje. Sad smo se malko sprčili. Posle je bila Republika jer je to uređenje, pa su hteli da odvoje, da stave do znanja da nije više monarhija, tako da je što je super. Ali ti u Srbiji i dalje imaš monarhiste. I dalje imaš i republikance, većina su verovatno. A sutra može da se izmisli neki novi, neko novo uređenje. Što ne bi menjalo. Pa što da menjamo svaki čas, zovemo se Srbija i to mislim da je prvi korak ka pomirenju desnih i levih i srednjih i ovih i onih. 

Ivan Minić: Mislim da je generalno odlična ideja da se zovemo Republika Srbije i da imamo krunu na zastavi. 

Marko Stojanović: Između ostalog. Jok bre. Zoveš se Srbija, evo Česi su pre 4-5 godina izglasali u parlamentu, ne zovu se više Republika Češka, ne znam dal znaš to. Zovu se Čekija. Zovu se Češka se zove. Turska promenila ime. Sad, pre neki dan, pre dve godine. Zove se Turkije. Super. Šta je problem Srbije. Ionako moramo menjamo Ustav zbog ovih integracija i ovo. Svaki čas nešto, svaki godinu, godinu i pol dana menjamo Ustav. Ajde sledeći put kad bude promena da promenimo ime u Srbija. I da konačno počnemo da se mirimo. Samim tim, tim jednim malim glupim koračićem, pravnim, mislim da će se i komunikacija među ljudima poboljšati. Jer mora negde da postoji taj impuls. Za sve mora postoji impuls. Misao, pa onda odluka, pa impuls da uradiš to što si odlučio. To važi za svaki pokret. To u pantomimi važi za svaki pokret. Ne, ne možda da ide onako. Eto, nek’ ovo bude za poboljšanje komunikacije, nek’ ovo bude prvi koračić, a paralelno sa tim da u školu uvedemo predmet komunikacija od prvog razreda osnovne škole. Čak nek’ ide od prvog do četvrtog, ako ne može drugačije. Nek’ postane sastavni deo nekog drugog, ali da se zna da se radi komunikacija. Nek’ svaki čas počne sa vežbama dikcijskim. Šta. Potrošićete tri minuta i onda nećete stići čitav program da uradite iz matematike srpskog. Nek’ bude bar časovi srpskog da počnu. I da vidimo, ajde da radimo istraživanje pre i da onda radimo istraživanje posle dve, tri godine da vidimo kako nam se poboljšava komunikacija. 

KARLING U SRBIJI 

Ivan Minić: Kad smo već i kod Srbije. 

Marko Stojanović: Srbija. 

Ivan Minić: Ti si predsednik Karling Saveza. Karling je jedan od egzotičnih sportova koje ja volim. Ljudi koji me znaju i koji me prate znaju da ja volim mnogo egzotičnih sportova. Ali Karling je jedan od onih sportova koje sam zavoleo na televiziji, jer mi je bio neobično interesantan i jer je imao jednu lepu asocijaciju, To je, ja sam dete kome je deda sa jedne strane bio vojno lice, što znači da je živeo na Novom Beogradu, što znači da je u tom bloku bilo boćanje i ja sam najviše voleo da dođem i da gledam to. Ovo me podseća. Samo je bilo još kompleksnije, i zanimljivije, i šarenije, i tako dalje. I naravno, gledali smo svi to na Eurosportu, kad je počelo da se daje kod nas i sve to. U prethodnih godina je to i popularizovano kroz Eurosport, ekipa koja komentariše se potrudila da to bude beskrajno zabavno za gledanje i sam karling je jako zabavan, iako deluje jednostavno, uopšte nije. A ti si predsednik Saveza, ti si neko ko se bavio promocijom svega toga, učestvovao si i kao stručni konsultant u nekim od tih prenosa i sve to. 

Marko Stojanović: Bio reprezentativac i imam 50 i nešto mečeva za reprezentaciju. 

Ivan Minić: Voleo bih da mi malo ispričaš, prvo, odakle uopšte u toj priči, a drugo, kako izgleda ta cela postavka kod nas. Jer to je jako mali sport. 

Marko Stojanović: Da, postavka izgleda vrlo jednostavno. Nas je nekoliko trenutno u tome, koji se oko toga trudimo, sporadično, bila je korona, to nas je upropastilo skroz, organizaciono, finansijski ne dobijamo novce već godinama, moji honorari od poslova raznih su se smanjili, tako da nemam para svojih da u to uložim. Ulagao sam godinama, mislim da iz lačića i iz fioke, srećom uvukao sam ženu u to. Inače, bih verovatno odavno bio razveden. I uvukao sam sina u to, to je inače porodičan sport u svetu, tako da sam imao njihovu podršku i oni igraju oboje. Čak su ušli u istoriju Karlinga jer su se pojavili na Svetskom prvenstvu mix mešovitih parova 2016. ili 17. na primer, i kao majka i sin igrali su zajedno na Svetskom prvenstvu i tim kvalifikacijama za olimpijske igre. I imali su razne rodbinske veze, ali nikad nisu imali majku i sina. Da nisam, kažem, mislim da bih odavno bio skrajnut negde, ali sam izvlačio pare iz fijoke, ove kućne, i ulagao u taj sport. I svi ljudi koji su u tome i dan danas ulažu svoje privatne pare, da bismo negde otišli, da bi. . . Imamo neku pomoć Svetske karling federacije. U jednom trenutku, pošto nismo plaćali članarinu, nije bilo sad u vreme korone, i hteli su da nas izbace, pa su nas tu pomogli Rusi, nisu dozvolili da se to desi, i pomogli su nas bili i finansijski, pomogao nas je u jednom trenutku isto olimpijski komitet, hvala im, da ostanemo u porodici. Ali to je što se postavke tiče. Dakle, ona je ‘klaj klaj’. Na staklenim nožicama trenutno krenuli smo bili vrlo lepo, široko. 2005. godine prva promocija na Starom Difu. Došli Bugari, Ljubo Velinov, njihov generalni sekretar, pokojni sada. Nas je puno pomogao. Bugarska je bila, to je on i Bugarski Savez su nas prvi priznali kao naš Nacionalni Savez. Tako da je tada, tada je bila još SCG. Pardon. Oni su nam tada dali kamenje, doveli sportiste, došao je jedan sportista njihov i muškarci žene došli su zajedno, jedan sportista u kolicima njihov i kod nas jedan naš i on je nažalost preminuo, preminuo, Siniša, gurnuo je prvi kamen, tako da prvi kamen u Srbiji je gurnuo sportista u kolicima. 2006. smo otišli prvi put da treniramo u Kanadu. 

Ivan Minić: A u Kanadi je to jedan. . . 

Marko Stojanović: U Kanadi je to drugi po popularnosti sport posle hokeja. Košarke i fudbala, ovo to dolazi tek posle. Znači prvo, hokej je neprikosnoven, pa onda ide karling, pa sve ostalo. Tamo imaju 1.400.000 registrovanih igrača na 30 miliona stanovnika. 14.000 staza za karling, onih staza koje su 5 metara široke i 45 metara dugačke. I tamo je to biznis. Meni je neodvojivo priča sa Karlingom i Pantomimom i glumom, jer sam iz ovog drugog dela zapravo finansirao ovo. Mi smo otišli, ja sam igrao, igrao sam Cvrčka i Mrava u pozorištu Puž 2003. godine, to sam pre neki dan našao u knjizi jednoj tamo. Znači, pre 20 godina tačno. I tad sam predavao na Akademiji lepih umetnosti i jedan od studenata, uzeo sam u jednog od studenata da mi bude posle, kada je već bio pri kraju, da mi bude asistent, jer je radio sa mnom ‘Pantomimu’ i van škole i ovo, Bojan Mijatović se zove. I u jednom trenutku, to je bilo 2006. Igor Đorđević je igrao i ko je igrao još, setiću se, u alternaciji su igrali Mrava. Ja sam igrao Cvrčka zabušanta. i mi smo već gostovali sa Indeksovcima, sam već bio na turneji po Severnoj Americi, Kanadi i to je sve, i kaže ‘li imate nešto za decu.’ kaže prijatelja zovem Moro, oni izdaje neke CD-ove, stripove kod nas i tako dalje, živi u Kanadi i organizuje, stvarno, vrlo profesionalno organizuje tamo sve, sva gostovanja, u pravim pozorištima, ne u budžacima nekim i to. Kaže ‘Jel imaš neku deču predstavu’ Rekoh ima crčka i mravka.’ i pitam ja Branka Kockicu, opet krug, viš’ sad sam se vratio posle 20 godina u Puž. Rekao sam imam za Kanadu, idemo i to. Ma kaže, idi radi što hoćeš. Dobro, rekao, pitam ovu dvojicu, jedan je počinjao neku seriju da snima, a drugi se plaši  aviona. Ja rekao im, šta da radim. Rekoh, Branko, mogu ja dođem nekog trećeg da igram. Ma kaže, radi, idi. I ja dođem ovom mom asistentu Bojanu i kažem, slušaj, vodiću, ubaciću te da igraš u predstavi. ‘Jel on glumac, to ne glume tek ono.’ ‘Ubaciću te da igraš u predstavi, ali. . . Idemo u Kanadu na gostovanje, ali moraš sve pare koje zaradiš da spiskaš tamo da učimo da igramo karling.’ Pa rekao, ‘Da igramo karling.’ ‘Šta ti je to.’ ‘Ma rekao to ti je sport na ledu’, objasnim mu ja. On reče, ‘Dobro, hoću za ulogu, sve.’ Znaš kakvi su glumci. ‘Sve za ulogu, nema problema.’ I mi tako odemo. Olimpijski komitet nas je pomogao da drugu dvojicu dovedem. Jednog od njih, tada je radila kafana na Partizanovom stadionu, a i ja živim u tim vojnim zgradama, pored, gde isto ima teren za boćenje, i mi smo tu često, tu smo trenirali i super je bila kafana, i dobra klopa, i konobar, i nije bilo skupo, tako smo se stalno tu okupljali i sretnem tu producenta sa Trećeg kanala, Slavišu Radovanovića, Slavišu, koji nam je bio producent Skrivene kamere. To je opet prva stvar s kojom sam se ja pojavio u medijima, gde su me ljudi bukvalno znali sutradan. Emitovano je 95. na 96. Dakle, posle ponoći, 1. januara 96. meni je 2. januara rođendan, išao sam u Nušićev  drakstor da kupim piće za rođendan i kasirica me je znala. Tad sam naučio šta znači biti poznat. Kad te kasirica zna, svi te znaju. 

Ivan Minić: Treći kanal je bio magija. 

Marko Stojanović: Treći kanal je bio zakon. Ja uporno tvrdim da nedostaje treći kanal. A niko mi ne veruje. Sretnem njega, rekoh, Slaviša, šta radiš, gde si, šta je on Bosanac.’ Pa rekoh, ‘Evo, treba da idemo u Kanadu.’ ‘Šta, gde. Moji brat živi u Kanadi.’ ‘Gde ti živi brat.’ ‘Pa u Otavi.’ Pa rekoh ‘mi idemo u Toronto, igra treba da učimo da igramo karling.’ Pa kaže ‘Aj vodi i mene, srediću ti’ rekao je ‘Može brate da nam sredi, da nas smeste kod naših ljudi, ne plaćamo hotel, nema prebijene pare’ ‘Ma nema problema, to ti je završeno, ali idem ja s vama u reprezentaciju’ ‘Ideš bez nama, ti si reprezentativac’ ‘Može, može’ Već imamo tri člana reprezentacije, fali nam četvrti, to je Darko Šovran, drugar jedan ko ga sam upoznao ko je ovaj, vrlo bio pedantan i ovo i ono, on je sudija za košarku u kolicima, pa smo se tako nekako upoznali. Idemo, idemo, idemo, idemo. Dogovorim ja sa Olimpijskim komitetom da nam spomognu za početak da ovima plate dve karte, njima dvojici, da dođu u Kanadu kad mi odigramo naše predstave. Mi već imamo plaćeno sve. Nađem ja trenera preko interneta, iskomuniciramo u ovoj Otavi. U Otavi, da, u Otavi. Mi bili u Torontu, igrali, seli na autobus, otišli, sve, sve, sve, sve. Ovi došli i mi ih treniram. I imali devet dana treninga tamo. Ko je pitaju Kanađani. Reprezentacija Srbije. Reprezentacija Srbije. Super, to će doći. Treći dan, Slaviša nam padne na ledu i izbije sebi oba ramena. Jedno mu se vrati, drugo su mu vraćali nekoliko puta. Joj, šta ćemo sad da radimo. Reko, ne ovo, čitamo ona pravila, da li može tri čoveka da igraju. Može, ali moraš prvi meč da počneš sa četiri, sa četvorice. Šta da. Mi se prijavili za Evropsko prvenstvo, idemo deset dana posle toga na evropskom, prvi put. Šta ću sad zovem. Setim se ja. Bili smo kod nekog lika u Torontu, koji nas je ugostio, bili spavali, i setim se ja ko zovnem njega, a on IT-ovac neki. “Jel bi ti iš’o.” “Ma daj, ne znam ništa o tom.” Pa rekoh je, misliš mi znamo, jesi ti lud. Stali na led nismo. Ja i na klizanje sam iš’o dva puta, drugi put isčašio i u palac i odustao. “Aj reko di. . . aj da pitam kao šefa, gazdu da će me pusti, ovaj se oduševio kad je čuo. Zove me on. ” “Evo, pustio me. Aj reko dolazi u Otavu, pošto da treniraš sa nama. Zvoni mi telefon, kupili lokalni kanadski telefon, da imamo kanadski broj. Zvoni mi telefon i kaže, “E, što je bilo.” “Tamo ima doping kontrola.” “Ja, samo nam fali da odemo prvi put. Pojavi se reprezentacija Srbije i padne na doping testu. I stvarno su nas testirali. Reko, ne možeš da ideš. Ne možeš. I setim se da sam ovde bio promoter te godine sinergije Microsoftove konferencije na koji sam ja doneo i Karling da promoviše, jer smo mi napravili neke drveno kamenje na točkićima i odštampali ono. I tu mi prišao neki čovek koji je vodio njima IT sektor, vodio u Dinersu valjda dok je postao I kao, e, znate, moj sin, on obožava, Karling, knjigu je napisao, to on me, on rekao, super. I ništa. I okrenem ja njega i rekao, vi možete da nam sredite dve Diners  kartice da mi kupimo avionske karte za Švajcarsku, jer je tamo bilo evropsko prvenstvo, nema prebijene para, ja ću vam ubacim sina u reprezentaciju. Može, nema problema, super. I mi ti tako istreniramo, naučimo, igramo. Generalni sekretar naš koji je u stvari završio svoje papire i završavao nam sve papire jer je znao o tome pošto je bio u plesnom sportu Kale, Mile Kastratović, rekoh mu “Dok smo mi u Kanadi, aj nam nađi neke naše u Bazilu da nas smeste, nemam para”. Bazil, Srbija, izađemo u neke u Iberašunge, su se, poslastičarnica nešto, ne znam šta znači u Iberašungu, Iberašung je valjda fantastično nešto, su se, slatkiši. Okrene on telefonom, e, naša reprezentacija, nemamo para da se smesti, prvi put na Evropskom prvenstvu, nema problema, sad ćemo mi da nađemo, i nađe nam čovek, smeštaj, u hotelu. Poslije nam je rekao da on ima 3-4 stana, ali reprezentacija mora biti u hotelu, neće biti u stanu. Reko, što nam nisi dao džabe stana, ne da se troši. . . Ne. Iznajme nam sobe u hotelu nekom 3 dana, a bio je naš čovek menadžer u hotelu, onda je on te sobe proglasio da je kao crkao WC i nešto da ne valjaju, samo nam je rekao “Budite tihi kad uzlazite i izlazite” i onda smo mi bili inkognito tu. Obezbedili su nas da nas ljudi voze do borilišta i nazad, do hale i nazad. I svaki dan smo išli u drugi srpski restoran u Bazilu gde su nas hranili. I kuglaški klub u Bazilu, koji je prvak prve švajcarske lige u kuglanju, skupili su kuglaši, dali po malo para i skupili nam 500 franaka kad imamo za džeparac. I mi smo tako otišli prvi put na Evropsko prvenstvo 2006. godine u Bazilu. I ne samo to, nego smo imali u hali uvek, bar po 5-6 naših navijača sa zastavama iza stakla, pošto su te hale za Karling nemaju tribine, nego ima kao kafić neki koji je zastakljeno, odakle se gleda. I uvek smo videli srpsku zastavu i ovo. I ne samo to, nego treći dan pobedimo Estoniju. Estoniju smo pobedili sa dva razlike, mislim ili jedan, ne znam koliko je bilo, kad su isto, to je decembar mesec, istrčali naši na onaj led blatnjavi, ovi ledadžije se hvataju za glavu, kaže, šta radite ljudi, bešte s leda, moramo praviti od početka sve, slikamo fotografije, mislim da ima i na sajtu našem, fotografije ispred table sa rezultatima i posljednji meč, posljednje kolo se igra mi i Kazahstan, igramo protiv Kazahstana. I svi su već završili, to je derbi začelja bio. Svi su već završili, mečeve popeli se gore, bilo je jedno 150 ljudi iza stakla od toga da je jedno 30 naših navijača sa zastavama. Svi navijaju za nas, a opet pantomima, pošto su iza stakla. Ništa se ne čuje navijanje. I gubimo mi sa jednim razlike, ima dva naša kamena u kućici, potpuno otkrivena, to bi čak umeo i ja da izbacim bar jedan. Međutim, to je bila B grupa, tad nije postojala C, i to je prvi i poslednji put da se u B grupi, od kada smo mi na takmičenjima, da se merilo vreme. Kazahstancu ostalo deset sekundi da izbaci prvi kamen. A meri se vreme i ono dok ti čekaš, koncentrišeš se, brišeš kamen, to ti je sve ulazio vreme. I sad je on žurio i baci kamen, ide, ide i promaši naša dva i mi dobijamo meč sa jednim razlike. To je bio fraz tamo iza onog stakla, skakanje i onda su svi izašli na teren, kao pošto je posljednji meč, nema veze, svi izašli na teren da se raduju sa nama. Tu smo mi recimo par nedelja pre to, to je decembar, ali vrlo blizu u tom događaju je naša reprezentacija fudbalska  izgubila od Kazahstana. i ja napišem Press release, srpski karlingaši osvetlali obraz fudbalerima, pobedili Kazahstan, nema medija koji to nije objavio. E tako smo i počeli da igramo karling. Ali imali smo i neke uspehe. 2013. smo uzeli bronzanu medalju, u toj ekipi je bio i moj sin, uzeli bronzanu medalju u toj C-grupi gde smo se takmičili, dva puta smo učestvovali na svetskom prvenstvu i ove godine smo u maju pravili veliki turnir upravo u toj kategoriji mešoviti parovi međunarodni ovde u Beogradu i to turnir sa licencom, to se zove World Curling Tour, to je kao ATP u tenisu, to je praktično jedini, ne takmiče se reprezentacije, nego se takmiče timovi kluba. Pa timovi. Možda imaš iz kluba i više timova. Karling ima tu drugačiju slobodu nego u drugim sportovima. On je pre svega timski sport. Dakle, ne moraš čak ni da imaš klub ako imaš tim ekipu svoju pravno nezvaničnu. Ti možeš da se takmičiš na tim turnirima raznim. 

Ivan Minić: To u maju, što si mi rekao, bilo je 20 ekipa 14 zemalja.

Marko Stojanović:   Tako je, 20 ekipa iz 14 zemalja. To smo uspeli da uradimo sa finansijama od naših prijatelja, nekih iz inostranstva. Imali smo, bili su ljudi, bili su ekipe iz Italije, dve mislim, bila je ekipa iz Mađarske, iz Slovačke, iz Češke, iz Republike Srpske, odnosno Bosne i Hercegovine, iz Amerike, iz Sjedinjenih Američkih država, iz Kanade jedna ekipa, četiri ekipe iz Rusije, jedna iz Moldavije. Verovatno sam nekoga zaboravio. Imali smo jednu mešovitu gde igrala jedna naša Dragana Bajkanović, igrala sa jednim Škotom. Zato što imali smo tri dana pred početak turnira jedna češka ekipa zbog Rusa nam je otkazala. Nije tela da dođe. I onda smo, da ne bismo menjali čitav žreb i sve to, onda smo na brzaka sastavili ekipu. Dragana igrala sa Škotom, koji nam je u stvari bio ledadžija. Mi smo dobili Škota za ledadžiju, koji nam je pravio led svoj to vreme. Hvatao se za glavu kako će to uradi, ali uradio je na kraju i sve je bilo. I super je prošao turnir. Baš je bilo dobro. U Hali pionir. 

Ivan Minić: U Ledenoj dvorani. 

Marko Stojanović:  U Ledenoj dvorani Pionir, da, da. U Ledenoj dvorani Pionir. To smo ih zamolili da dođemo na kraj sezone, kada hokejašima i klizačicama isteknu svi je ugovori, jer je ne možemo na tom ledu da radimo, znači moramo napraviti svoj led, pošto on je izbrazdan od klizaljki. A da opet ne bismo njima smetali tokom sezone, da oni su vrlo teritorijalni, što se kaže. kad im dođe tako neki karling nešto, i kaže “šta hoćeš da ostane ovo ovako.” Ne, daju nam da uđemo. Šalim se. Ali različit je kvalitet leda i onda ne možemo zajedno u isto vreme, definitivno. I super je bilo, to je bilo početkom maja, beše od desetog do četrnaestog maja. Tako nešto. Imali smo čak, iznenadio sam se i publiku, na finalu je bilo jedno 20 ljudi u publici. Ovaj, nisam očekivao nikoga da dođe, ali eto, neki su valjda pratili naš sajt. Ja sam to isto objavljivao u medijima. Ne mnogo, ali jesam. Nisam mnogo zato što su dolazili Rusi, pa nisam hteo da izazivam da neki anti ovo i anti ono, pošto je to sport. Mi smo poštovali sva pravila Olimpijskog komiteta, kako Rusi smeju da se takmiče. Nisu bili pod svojom zastavom, nije bilo himne, nije bilo ni na dresovima nikakvih obeležja i tako dalje. Znači sve je bilo ispoštovano, ali uvek ima neko ko hoće nešto da se buni, pa zato nismo previše u medijima bili. I drugo, to su sve naši drugari koje znamo 100 godina. 

Ivan Minić: Samo nema potrebe da neko ima neprijatno iskustvo. 

Marko Stojanović: Ma da. I bili smo dobri domaćini i svi su bili oduševljeni, organizacija je bila odlična. Ima, možete pogledati na sajtu, prenosili smo direktno, bili preko YouTube-a, radili smo direktne prenose, bez komentatora, nemoj se ljutiš. da smo znali da te zovemo, da im budeš komentator. Bez komentatora smo radili tako da mogu se pogledaju snimci na sajtu i na YouTube-u mečeva. 

Ivan Minić: Napravili smo neki presek raznih stvari koje si radio. To daleko od svega. Ti si previše komplikovan čovek. Ali. 

Marko Stojanović: A trudim se mi ne bude dosadno. 

Ivan Minić: Pa. Al voliš da. 

Marko Stojanović: A volim. 

Ivan Minić: I onda. Jebiga. 

Marko Stojanović: Volim, izvini. Znam. I preterujem. Imam visok pritisak zbog toga. 

ŠTA DALJE

Ivan Minić: Šta dalje. 

Marko Stojanović: Ma, otkud znam šta dalje. Evo sada, od pre dva meseca, ne znam kada će se ovo emitovati, ali od 1. jula sam VD direktor pozorišta “Puž”, ne znam koliko ću se dugo tu zadržati, do godinu dana. Taj krug, opet od 2003. kad sam prvi put igrao nešto tamo, je od 2023. 20 godina periodične saradnje. I završava se tako, što mi je onako poslastica i imponuje mi i znači mi svakojako. Nisam neuk za taj posao, upravljao sam savezom, upravljao sam Svetskom organizacijom Pantomimičara godinama, bio sam VD direktor Doma omladine dve godine, svašta nešto tamo radio. Deci sam posvećen od početka svoje karijere. Svi smo počinjali sa- i u humanitarnom radu sa nekim, ono, humanitarnim predstavama, pa dečijim predstavama, pa ono. Tako da zatvara se tu neki krug. Želim tom pozorištu da da dam sve što mogu da dam od svog znanja i umeća. Ono, to je tako uigrana ekipa. To su ljudi koji rade po 20 i više godina zajedno. Ja sam tamo ubačen element. To je tako uigrana ekipa da njima nikakav direktor ne treba. Njima ne treba niko. Oni su samoupravljači. Ali ne zato što je to tekovina, nego zato što su oni toliko dobro uigrani, toliko se dobro poznaju. Oni svi rade sve, ne pitaju ni za radno vreme, ne pitaju za opis radnog mesta, to je postavljeno kao porodično pozorište. Ono, jeste sada od 97. godine u vlasništvu grada Beograda, odnosno u grad Beograd, prenesena su ta osnovačka prava i Beograd je glavni finansijer i taj administrativni deo mora da funkcioniše , o njemu znam i to je nešto što sada radim, da to sve funkcioniše kako treba, da bi ovo drugo, da bi ovo drugo bilo, ostalo onako kako je bilo, da bi ostala ta atmosfera koja u mnogim drugim pozorištima nemaš, gde se, gde stvarno su kao porodica. Nema ih mnogo, ima 18 ukupno zaposlenih sa mnom sada. Znači, 17 ljudi, to je šačica ljudi, to je malo, minijaturno preduzeće. i trudiću se da uvedem neke inovacije u toj komunikaciji sa medijima, komunikaciji preko društvenih mreža. To je nešto što malo ide klaj-klaj. Moglo bi imati dosta prostora da se to poboljša. Treba novi sajt da se pravi. Znači tu ima, ovaj sajt je pravljen, super je sajt, ali je pravljen 2010. godine. Znači moramo to da radimo. Hoću da napravim neku igricu, ako je moguće da napravimo neku pametnu igricu za dečicu i to. Pravi ću neke događaje koji nisu pozorišni, tamo neka druženja i to. Stalo mi je da stvorim novu publiku. Time sam se bavio i u Domu omladine. To mi je bila opsesija u Domu omladine da dovedem novu publiku, nove neke mlade ljude, omladince. Ovde mi je da dovedem neke nove roditelje koji će dovesti neku novu decu. Roditelje koji možda nisu odrastali u Pužu, pa neće po inerciji da dovode svoju decu u Puž, nego da nauče šta je to. I to je nešto čime ću se baviti koliko god budem bio tamo, a neću biti više od godina dana jer mi je takav i ugovor i tako je po statutu. I to mi je jedan novi izazov. A što se pantomime tiče, u oktobru idem u Iran. Poznat sam kao predsednik Svetske organizacije pantomimičara u Iran i održaću im tamo i neke, ponudio sam im neke besplatne radionice, da se pravi neki festival, drugi po redu, idem da ih podržim. U intenzivnim smo pregovorima sada, trebala bi ta svetska, mi smo sve stalo svetsko, World MIME, kad nam se tako zove organizacija, onda sve vučemo pod tim brendom. Prošle godine smo u Beogradu pravili World MIME Academy, to je kao akademija. To su stvari intenzivni, sedam dana intenzivnih radionica, koje moraju svi da prođu učesnici, sa četiri različita profesora, svaki dan, sa svakim po sat i po do dva, i na kraju jedan mali pregled rada kao jedan mali festival. I ti učesnici ako imaju neke svoje, inače ako se bave time, ako nisu početnici, onda i oni odigraju neke svoje predstave stare, tako da iz toga proistekne jedan mali festival. To smo radili prošle godine ovde u Beogradu i u Vrnjačkoj banji smo igrali te neke predstave i to se pokazalo kao dobar model, vrlo težak, intenzivan, jer je to 6 do 8 sati intenzivnog fizičkog rada svaki dan za te ljude. E, to ćemo uraditi najverovatnije u Šangaju. U pregovorima sam sa njima. Inače, trebalo je da se Svetska konferencija o pantomimi, dve sam pravio ovde u Beogradu, i treća je bila hibridna online između Beograda i Šangaja. Trebalo je 2020. da se desi uživo u Šangaju, ali zbog korone nije. Imam lepu saradnju sa njima, to se zove Šangajski centar dramskih umetnosti, koja je u stvari velika firma koja ima 25 svojih sala raznih od 200 mesta do 6. 000 mesta. I oni vode dva najveća festivala u Šangaju, Pozorišna. Imaju. . . Sad letos je bio letni festival Pozorišni u Šangaju, a drugi je zimski, to je Festival komedije međunarodni i već tri godine sam tamo u Umetničkom komitetu tog Međunarodnog festivala komedije, pa će i ovaj deo s pantomimom biti zapravo u okviru tog festivala krajem novembra. Trebalo bi da bude, mislim, evo, dogovaramo se. I ova godina je, ovu godinu smo proglasili i pokrovitelj nam je Međunarodni pozorišni institut za to, koji funkcioniše pri UNESCO-u, za godinu najvećih pantomimičara, jer je 100 godišnjica od rođenja Marcela Marceau i 125 godina od rođenja Etienne de Croix. I evo, borim se godinama već, ja ne znam da li ću ove godine uspeti, sumnjam, da Beograd dobije ulicu Marcela Marceau, ili trg, gde bi opet onda mogli preko leta da. . . 

Ivan Minić: Idealno trg. 

Marko Stojanović: Pa da, da oživimo. . . Sad sam poslao predlog ponovno, jer su mi tražili. . . Nisu me odbili ta komisija za trgove i ulice, nego su mi rekli “a kažite nam a koju ulicu hoćete. ” Pa rekoh “kako ja znam koje ulice u Beogradu nisam ja beogradski arhitekt, eto šta, kako ja da znam.” Međutim, onda se pojavila ideja da to bude plato ispred pozorišta Pinokio, jer se u pozorištu Pinokio, bivši Bioskop Jugoslavija, događa festival monodrama i pantomima. Pa, videćemo da će to proći ili neće i kako će to da bude, nadam se da hoće. 

Ivan Minić: Ali ne prestaješ sebi da komplikuješ život. 

Marko Stojanović:  Ne, ne prestajem sebi da komplikujem život, znam. Ne prestajem sebi da komplikujem život. Ima li neki, ovaj, da mi se javi neki kardiolog, da vidim moram menjati lekove za pritisak. 

Ivan Minić: Marko, hvala ti puno. 

Marko Stojanović: Hvala tebi. 

Ivan Minić: Nadam se da ti je bilo okej, siguran sam da je ljudima bilo interesantno, jer ti si pre svega jedan blesav čovek. 

Marko Stojanović:  Jesam, znam, to su mi govorili od malena. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali. To bi bilo to za ovu nedelju. Ako imate neka pitanja, iskoristite za to komentare na YouTube-u. Hvala vam još jednom i mi se čujemo i vidimo ponovno naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.