Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Branko, dobro mi došao.

Branko Đurković: Bolje vas našao.

Ivan Minić: Ti si jedan od retkih ljudi koji su bili u Pojačalu, mislim, ti nisi bio, ti si sad u Pojačalu.

Branko Đurković: Pojačavam se, upravo.

Ivan Minić: Ali koji živi, je li, u Njemačkoj, u glavnom gradu Njemačke. Ja sam veliki ljubitelj, to svi znaju koji slušaju ovaj podkast.

Branko Đurković: Klabing, sve…

Ivan Minić: A naročito, je li, njemačka industrija, mehanika i sve ostalo. Nisam baš mnogo vremena proveo u Berlinu, ali ono što sam bio nije bilo loše. Ali ono što je meni tu fascinantno je koliko zapravo u ovih prethodnih nekoliko godina naši ljudi dobijaju prilike da na jednom takvom mestu dođu i nastavaju da grade svoju karijeru i dobijaju podrašku kompanija koje na prvu loptu ti deluje da ne bi tražile kadrove po celom svetu. I onda kad malo upoznaš situaciju, shvatiš da Berlin uopšte nije kao statak Nemačke, da je Berlin država za sebe i da je to jedan veliki kosmopolitski grad i po tvojom izdanju vidimo da si ti jedan kosmopolitski čovek. Pričaćemo kako si došao do tamo, ali hajde da krenemo od starta. Mislim, dugo nisi bio ovde aktivan. Dok si bio aktivan znali smo te svi zajednice kao Plagosusa, Ali niko zapravo ne zna kako sve to počinje i ja volim da ispričam tu priču za svakog gosta od početka. Od Mančmelou pitanja: Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Kad porastem biću

Branko Đurković: Okej. Sve je počelo kao jako mali. Od uvek su me zanimale elektronika i kako stvari rade. Ja sam bio od one dece koje vole da rastoruju svoje igrice i igračke i da od njih spajaju i da prave neke nove, spajaju elektromotore i te neke zanimacije. I od uvek su me zanimali kompjuteri. Kod nas u porodici je burazer prvi kupio 286, pa je imao crno-beli ekran, pa je komšija kupio Amiga 500 sa ekranom u boji, što je bila revolucija. I ja sam od uvek maštao da imam svoj kompjuter. I pošto to vreme nije bilo tako pristupačno kao sada, ja sam svoj prvi kompjuter dobio tek krajem osnovne škole, a krenuo sam da programiram malo pre toga, na papiru, jel te. I to sa zvuči nevarovatno, ali mi smo nekako ta generacija između dve generacije, znači između onih old school, između ovih savrmenih koji su odrasli uz internet, između onih starijih koji vrte telefon ovako i javljuju se ovim gestom umest ovim. I nekako smo dodirnuli obe strane i valjda je zbog toga. To se ostavilo posledice na moj ostatak karijere. Tako što mene je zanimalo kako te stvari rade i nije me zanimalo kompjuter kao kompjuter kao nešto za multimediju i igranje igrica, nego kako radi ta mašina. Tako da sam i pre nego što sam imao svoj račun račito kako su u raniji prastari kompjuteri radili kada su bili cijela jedna soba i sve to i meni je sve to bilo fascinantno. I kao što sam pomenuo, prvi program sam pisao na papiru u QBasic-u, jer nisam još uvek imao računar, pa sam posle škole ostajao duže, u osnovnoj školi zapravo da pripisujem na informatici i da probam da li to radi. I tu je krenula ljubav ka računarima u tom nekom smislu programiranja i kako stvari rade. I ta kompleksna mašina mi je uvek bila fascinantna zato što ti iz ni iz čega napraviš nešto što do sada nije postojalo. I to je negdje definisalo ostatak mog školovanja, a sami tim i karijere kasnije.

Ivan Minić: Dosta sam pričao sa ljudima koji su softerski inženjeri o tom koliko zapravo samim nastankom softvera mi dolazimo u poziciju da možemo da pravimo kompleksnu stvar, a da nam ne treba fabrika, da nam ne treba velika radionica, da nam samo treba računar koji je dovoljno moćan da to može da potera, zavisi šta praviš, ali vrlo verovatno može da potera većinu onoga što na početku praviš i kućni računar. I da je software zapravo tu otvorio gomilu mogućnosti, a da za ljude koji su tog nekog inženjerskog manjseta nije predstavljalo neki preterani problem da nauče to, ako su mogli da nauče sve ono što je bilo deo i mašinstva, i tehnologije, i elektrotehnike i svega ostalog. Šta je bilo sa srednjom školom? U srednjoj školi ove naše generacije su se prvi put kao malo kroz školovanje srele je ozbiljnije sa nekim programiranjem. Da se ne pominje samo nego da moraš i da naučiš nešto makar i na pamet da bi dobio neku okej ocenu iz informatike. Kako je kod tebe to izgledalo?

Branko Đurković: Pa slično kao što si već pomenuo. Mi smo u srednjoj školi već imali ono kao Pascal i malo CA, uglavnom Pascal i meni je to nekako s lakoćem sam razumevao jer sam imao neko predznanje, ali me je interesovalo jer računarstvo, to je informatika je takva nauka da, što se pokazalo kod mene na fakultetu kao primer, da ne može svako da završi, nije ono kao “e čuo sam da tu ima para, pa hajde kao naučiću, ja ću to da radim”. Sada već može, zato što imaju mnogo alata koji su pristupačniji, ali ranije je bilo moraš imati taj mindset i biti neko ko je posle škole, sedi za računarom i pokušava nešto da reši, da bi ti to išlo, jel te. I tako je bilo i kod mene. Meni je to išlo lagano i ja sam u srednjoj školi išao na takmičenja, bio treći tada u SCG i četvrti u Evropi iz informatike i to mi je išlo lagano bez da sam učio, zato što meni to nije bilo učenje, nego dođem posle škole i dalje na što radim. A drugi ljudi su to videli kao još jednu svar koju moraju da nauče za školu, kao što si rekao, napamet ili kako god, samo da prođu i jednostavno ih nije interesovalo, jer kao ne može svako da bude doktor, ne može svako da bude programer, ne može svako da bude umetnik. Neko rođen za to, neko nije. Tako da i meni je to definisalo, meni je to išlo, tad sam već rešio da hoću to da studiram. Još uvek nisu bile jasno definisane opcije kao sada, ali kao tada sam znao da ću se baviti računarima, nisam tešno znao gde ću, šta ću, ali sam kao već planirao, pošto tada u to vreme bilo na ETF-u samo, već sam kao učio više fizike i matematike i te nekih stvari, da skupim predznanje za ono što mi sledi.

Ivan Minić: Jednu stvar hoću da te pitam, to nisam pitao nikog od gostiju, pričali smo o nekim takmičenjima i olimpijadama i tako dalje, ali za informatiku baš nismo imali konkretno nešto. Ja se sećam da je meni, mislim meni je takođe informatika išla vrlo lako i programiranje jer je to bilo nekoliko godina iza onoga gde sam ja tad bio i nije mi bio problem, čak i ako je Paskal koji ja nisam znao, naučiš relativno brzo semantiku i leksiku i možeš da programiraš, nije to, to su bazični zadaci permutacije brojeva i sl. E sad, ono što je bilo meni jako interesantno, recimo, na takmičenjima iz matematike, to je da suštinski gradivo koje smo mi radili u školi i gradivo koje se obrađivalo na takmičenjima, nije imalo nikakvih dodajnih tačaka. Ti si na takmičenjima radio potpuno nešto što nema veze sa ovim. Mogao si da imaš 50 petica iz matematike, ako se nisi ciljeno spremao za takmičenje, radio zbirke i sve što treba, učio te nove oblasti, podoblasti, apsolutno ništa nisi mogao da uradiš. E sad, koliko je to što je bilo na takmičenjima iz informatike, bilo blisko ovome i koliko je bilo blisko nečemu što je u realnom životu upotrebljivo? A koliko su to bili jako zahtevni logički problemi koje treba rešiti, a koje kad rešiš logički, posle nije neki problem da izprogramiraš.

Branko Đurković: Da, zanimljivo, sad dok si to pričao, palo mi je na pamet da sve te stvari na faksu, ja sam studirao Network Computer Science, informatiku, računoske nauke i sve to što sam učio tamo je bilo jako korisno, ali od toga premenjujem samo možda 10-20% u svakom dnevnom radu. Tada kada mi treba tih 10%, tada je jako bitno, ali kao generalno samo tih 10-20% i slično je bilo i sa tim takmičenjima. Tu je možda bilo 10, 20, 30 posto onoga što se učilo zapravo u školi. Onako, za takmičenje smo se spremali posebno iz posebnih knjiga i u tom trenutku smo učili ono što se radilo, recimo, na prvog godini faksa. Primer, samo, ne znam, bit operateri i tako nešto se nije pomenjalo u srednjoj školi, a to je bilo na takmičenju, a to su stvari koje se rade na prvog godini faksa. Tako da u principu prva godina faksa, knjiga je nama služila za spremanje za takmičenje. Nije bilo dovoljno samo logikom, znači moralo je da se spremi, ali kad spremiš onda je dovoljno ako imaš logiku da povežeš što god drugo da ti daju. Ali to znanje iz srednje škole nije bilo dovoljno samo za takmičenje, što je sad kad gledam iz ove perspektive dosta nefer, zato što ako je takmičenje srednjoškolaca, trebalo bi da bude gradivo i srednje škole.

Ivan Minić: A možda sa nečim što zahteva da iskombinuju malo ozbiljnije matematike, fizike i svega ostalog. Ja se sećam, to su mi pričale i neki nisam učestvovao u tome, nije toga bilo, ali neke mlađe generacije, da je njima recimo jedan vrlo zanimljiv aspekt toga bio uvođenje kompjutarske grafike u tu celu priču i da ti mi smo svi u školi radili, u najboljem slučaju, osnovne geometrijske oblike da istrtamo, a oni su imali zadatak da naprave demo takav i takav, do toliko bajtova po određenom u nekom setu pravila, da ima svoju muziku, da ima sve ostalo i za to imaju par sati. I onda kao kad vidiš šta su ljudi napravili, to je beskreno zanimljivo. Posebno što, ono, relativno lako imaš ove koji zađu u fraktale i slično, to sve izgleda psihodelično. Ali tako nešto, je super zanimljivo primenjivo, ne naročito, ali je makar zanimljivo, dinamično, kreativno i sve ostalo. A onda kad malo kopaš po tim, ono, ne znam, olimpijadama iz matematike, fizike i sve ostalo, to je samo jako, jako, jako hardcore. Vrlo malo ima momenta koji su tu stvarno zanimljivi. Možda i ne treba da bude na tom najvišem nivou, ali nekako nisam siguran koliko se ljudi opredeljuje da se bavi time da bi radilo nešto tako. Kako je to bilo, ajde, na našem, ono, na nivou tadašnje zajedničke države, okej, ali recimo to je evropsko takmičenje na kome si učestvovao. Kako je to izgledalo?

Branko Đurković: Pa sada dok pričaš, ono, meni mozak radi 200%, pokušavam da povežem puno nekih priča, ali ja to pamtim skroz drugačije. Nama je to odlazak takmičenje bilo doživljaj i to je jedan dan kada ne ideš u školu, spremaš se, ideš, sandviči i sve što je ide uz to. I to je kao ekskurzija, pa usput imamo i neko takmičenje iz nečega što inače volimo i što nas interesuje. Nikad nismo gledali kako se to povezuje sa nekim realnim primerima ili realnim životom ili koliko to je interesantno. I kod nas je to bilo… .Mi smo radili zadatke. Ja pošto sam iz Kruševca, radili smo u Kruševcu u gimnaziji i onda smo slali, pa je neka komisija to ocenjivala i davala bodove i dobili smo samo rezultat da je, ono, koje smo mesto, to je za Evropsko, a na Saveznom je bilo top 10 imova išlo za Beograd, pa nam opet to bila ekskurzija, onda smo opet išli igrom slučaja sa mojim x godina kasnije cimerima, bio sam s njima u ekipi, pa smo zajedno išli na to takmičenje i onda je više bilo kao to što smo već radili na nekom drugom nivou, na drugom mestu, ali kao nismo doživljavali kao nešto teže ili drugačije. Međutim, kada sam kasnije, ili recimo sad skoro, nekad tako, kad ne mogu da zasoim, na YouTube-u gledam te zadatke sa olimpijada iz matematike, na primer, i onda su jako interesantni zadaci. Kad kažem interesantni, to će različitim ljudima da triggeruje različite delove mozga, ali recimo interesantne stvari iz matematike meni su neka filozofska pitanja kako se šta definište, kako šta radi, nisu sad brojevi, ali recimo na olimpijadi iz matematike su zadaci tipa koren od, lupam, 2001 na kvadrat minus 2002 na kvadrat, ili 2 na 2001. stepen, minus 2 na 2000. stepen. I sad to je više trik kako se to reši, jako je zanimljivo taj proces, razmišljenje, dok kod nas na takvim činjenima uopšte nisu bile takve stvari. Kod nas na takmičinjenima su bile x zadataka, štopuje aw vreme, ko pre stigne, ko šta stigne i to. I apsolutno nismo održavjavali kao nešto zanimljivo, matematike konkretno. Iz informatike opet nije bilo zanimljivo, bilo je samo mi to radimo, nama je zanimljivo zato što je to neka naša stvar. I šta god nam da je mi bi to radili, uopšte nije bilo e zanimljiv je zadatak. Jako malo se primera sećam koji su bili kao “e, ovo je zanimljiv zadatak, način kako da se reši” ili “zanimljiv postupak” ili “zanimljivo formulisano” i tako nešto. Totalno je čudno jer se nekako druge osobine mere kod takmičara u odnosu na kako se to radi u svetu, na primer. 

Ivan Minić: Kao da se gleda samo performans.

Branko Đurković: Bukvalno. Znači kao da smo svi radili isto i ko će na štoperici da brže i bolje uradi taj set instrukcija zadataka. I da kao da se traži najbrži rešavač zadataka. 

Ivan Minić: Pre samog faksa, jesi imao dodira sa nekim ljudima koji su se, da kažemo, već ozbiljnije bavili programiranjem, neko ko bi mogao malo da te usmeri dodatno nekom literaturom, svim tim stvarima.

Branko Đurković: Pa iskreno ne. To je bila paralela sa početkom interneta. Internet je još uvek bio na dialapu, pa smo skupljali novac od užine da platimo deset sati i onda učitaš pet stranica, diskonektuješ se dok pročitaš sve i to. I onda smo već počeli sami da nalazimo neke resurse, ali nije to bilo uopšte na nivou kao što je sada dostupno, da možeš bilo što da naučiš od videotutorija, kurseva, svega toga. Više je bilo nekih blogova ili bilo čak i naših autora. Tako da, imao sam kontakte sa ljudima iz naše komjunitija tadašnjeg, koje sam igrom slučaja desetak od petnaest godina kasnije upoznal preko Twittera i to uživao, Ali sam imao kontakte sa njima preko foruma tada, u to vreme, Irca, Ali ne u smislu mentora ili nego više kao nekih uzora, kao “E, ja bih voleo da radim ili ja bih voleo radio to što on radi” ili tako. Jedan, jedini čovek kojeg sam mogao da pitam nešto je li šta je bio profesor informatike u srednje školi, koji je stvarno bio ono lik legenda za programiranje i kakve god probleme da mu damo, on je znao da nam objasni tačno kako radi u jedinicu i nulu u računaru i znao je šta nas interesuje i kako da nas zainteresuje da nastavimo dalje. I to je bila jedina osoba koja nas je vukla da radimo dalje. Mi smo tražili još, on nam je dao to što smo tražili i do faksa je bio jedini čovek sa kime sam zapravo ja, osim par drugara, pričao o programiranju. Ja sam bio dosta, ajde da kažem tako, stidljiv i povučen kao mali i sedeo sam uvek za računarom i to mi je i definisalo ostatak karijere. Zato što dok su drugari izlazili u grad, ja sam bio u fazonu “Al ako sad izeđem u grad, popiću dva piva, tri, vratiću se kući, potrošio sam x sati, ako ostanem kod kuće mogu da pročitam 20 strana dokumentacije za apači web server, koja će možda nekad da mi znači neke nebuloze, dok nisam otkrio alkohol i izlaske i ostatak, ali to je već bilo na faksu. Tako da do faksa nisam baš imao neko usmerenje, više je bilo kao neki lični hobi, da kažeš, zanimacija.

Ivan Minić: I natrpavanje svega što možeš, ono….

Branko Đurković: Smislenog i besmislenog. Na faksu je, na primer, anegdota jedna: Profesor je pitao “Dali znate gde je nastao web?” I svi su bili kao Amerika, MIT, Berkeley i blablabla. I on kao: “Dobro, znate koji kontinenti?” Kao svi Amerika, Japan i ja se javim i kažem “Evropa je.” Kao: “Znate koja država?” “Švajcarska”. “Znate koji je grad?” “Cern”. I kao svi su u fazonu, ono. Odakle ti to znaš? Ja sam se igrom slučaja setio da je to, uvek u knjizi od Apachea, bilo jedna fus nota gde je nešto nastalo tamo jer su oni hteli napraviti sistem za kategorizaciju knjiga I tako nastao web, ono, hypertext. Totalno random stvar, ali opet to je popovezano sa mnom i sa mojim nekim pamćenjem nekih totalno nebitnih random stvari u životu.

Ivan Minić: Znam zašto smo se uvek dobro razumeli, tako da to nije problem. E sad, faks. Podrazumeva promenu grada, podrazumeva svašta nešto, a podrazumeva i tu neku veoma veliku i značajnu i važnu odluku, jer ne dolaziš na lak fakultet. Dolaziš da upišeš nešto što se smatra najtežim fakultetom. Nikom je nije jednostavno to u kombinaciji sa svim tim da, ok, Kruševac nije mali grad, ali onda dođeš u Beograd i shvatiš da jeste. Kako je to sve izgledalo?Kako je izgledao prijemni? Kako je izgledalo sve to što se tiče samog ono ulaska u tu priču, poznavanja sa ti nekim prvim ljudima i sve?

Promena okoline

Branko Đurković: Jednom rečenicom, to je bilo jedno ludilo sastavljeno od 1000 ludila. U svakom smislu. Pre svega, znači, da krenemo od privatnog, da sam ja živao sa roditeljima, a sada sam odjedanput morao da živim sam, sam da spremam hranu, sam da parem sudove, da razmišljam o garderobi, o budžetu, koliko šta košta, gde sam se nalazo u situaciji da zovem drugaricu, telefonom da pitam je li za 200 dinara skupo za šampon ili nije. Krenuo je već Twitter, kada sam imao čuveno tweet pitanje za muškarce gde kupujete veš, zato što kao to ili imaš ili ga dobiješ, nikad ga ne kupuješ i tako te neke savete. Puno stvari se promenilo u životu. Slično se vesnilo kada sam se presedao za Berlin, ali to mi je bilo prvi put da sam imao ogromnu promenu u životu. Plus ceo proces fakulteta nije imao veze nikakve sa srednjom školom, znači način učenja, način predavanja, način svega. Prijemni je bio isto ludilo, ali čak i najlakša stvar u svemu tome, jer sam ja kao osvajač takmičenja je trebalo da budem oslobođen prijemnog i dok su se svi spremali za prijemni, ja sam studirao matematički i tu se polagala samo matematika, mogle su diploma iz matematike ili informatike i ja sam bio u fazonu dok su svi spremali prijemni ispite celog leta, na raspustu, a ja igrao u igricu u igraonici onici, i radio u igraonici, kao “što niste učili ranije” i onda sam dva dana pred prijemni saznao da moja diploma neće biti priznata iz x razloga i onda sam krenuo da spremam prijemni. Još jedna zanimljiva stvar je da sam ja iz matematike u srednjoj školi bio dosta loš u smislu da sam polagao svake godine u avgustu za dvojku iz drugih razloga i da sam upisao matematički fakultet što malo zvuči neverovatno, ali ja sam jedan od petro, šestoro ljudi koje je očistilo celu prvu godinu na matematičkom jer kao morao sam to da uradim da bi ostao na bužetu jer kao nije bilo druge opcije. Kao ono, kada ne znaš da je našto nemoguće, ti to uradiš jer nisi znao da ne može. Tako da je, prijemni mi je bilo ludilo, spremao sam ga za tri dana, jedva upisao, očekivao sam da taj faks bude best of the best of the best programera ljudi, gikova iz cele države, nije bilo tako. Imali smo recimo domaći zadatak da napišemo temu zašto sam upisao ovaj smer. I onda smo mi to mogli da čitamo, zbog čega su drugi ljudi upisivali. I ja sam očekivao da su svi ono super ubergikovi koji menjuju komponente na kompjuteru 24 sata dnevno, jer instaliraju Windows 8 puta nediljno kao svi mi pamtimo serijski broj za instalaciju i dan danas. Međutim, nije bio slučaj. Puno ljudi je upisalo zato što je čulo da je to perspektivno  da se dobro plaća i ti ljudi su posle 3 meseca prestali da idu na faks. Znači polovina ljudi je otpala posle 3 meseca. Neki ljudi koji su upisali to, jer kao lakše se upisuje nego, ne znam, arhitektura ili nešto su čim su mogli da se prebaci, prebacili se. Opet posle 6 meseci je otpala druga polovina od onog što je ostalo. I na kraju godine je ostalo nas desetak hardcore geekova sa kojima sam i danas u kontaktu i koji smo i dan-danas, ono, ITjevci, radimo jer nas je to interesovalo. I apsolutno nisam imao to očkevanje od faksa. Ja sam mislio kao da će biti kao na američkim filmovima, kao svi tu dođu, našto gledaju, rade, polažu, druže se. Taj deo sa druženjima je bio, ali svem toga je sve bilo… Ja sam prvi broj, prvu cifru video posle šest meseci na faksu, na matematici, kao gledamo i on čovek priča o alfa, tačka, beta, tri neke linije i mislim daj nam neke brojeve čoveče da računamo kao čemu se radi. Međutim, posle se ispostavilo da je ta teorija matematike zapravo jedna filozofska disciplina koja je najzanimljiva, u svemu tome. Ono rešavanje kompjuter može sam da rešava. Mi smo mogli ručno da ga radimo, rekli mi smo da studiramo matematiku, ali kao to prođeš, ali ovaj drugi deo je zanimljiv. Tako da je ceo faks, sve što smo radili na faksu, ili nije imalo nikakvog smisla, ili nama na početku nije imalo smisla, dok na kraju nije počelo da dobija smisao, ko je ostao do tog trenutka. Na primer, pomenuo si i računarsku grafiku. To je bio predmet koji je trebao da bude najdosadniji, međutim profesor ga je predstavio na način koji je rekao da, kao, moramo da radimo vektore jer to je kao osnova i to će vam biti dosadno, ali posle toga ćemo raditi te, te i te primere i tada ćete da znate zbog čega je to i kao šta se zašto koristi. I onda smo, na primer, umesto da radimo na papiru, mi pisali C program koji kao argument prima dve prave i onda vraća da li se seku ili su paralelne, ili ne, ili crta neki oblik ili isto, da je bilo mnogo zanimljivije nama ITjevcima nego da radimo neku geometriju sa nekim formulama na papiru i da nikada to ne koristimo. Tako da je sve zavisilo i od profesora, ali i od konkretnog programa na fakultetu, šta je kome bilo zanimljivo, a igrom slučaja nama većina tih stvari je bila zanimljiva i zato i jesamo tu gde jesmo i zato smo to i upisali.

Ivan Minić: A kaži mi, kad uz to sve što si učio, ok, pomenuo se da si radio u igraonici, ok, svi smo prošli to u nekom trenutku. Makar ono kao kompenzaciju za beskonačnu količinu sati provodenih tamo.

Branko Đurković:Da, da.

Ivan Minić: Ali u kom trenutku si počeo da se ono, makar hobistički, a u nekom trenutku verovatno i komercijalno baviš tim programiranjem? Da nešto možeš da sklepaš, da napraviš, da naplatiš, da.

Branko Đurković: Pa recimo da sam prvi freelance projekat imao na kraju prve godine faksa. I to igrom slučaja drugar, koga sam upoznao online preko nekog foruma, Linux foruma, imao neki projekat, imao je deadline, nije mogao da stigne, znao je da ja radim te neke slične stvari i pitao me da li možda im pomogeš. I rekao sam da mogu što da ne, onako radimo nešto korisno. Ja sam zabo kod njega, nedelju dana smo mi spavali kod njega na podu i pravili neki sajt, takozvani social, to sam već pomenuo jednom ranije, social network za sponsoruše. I to je bilo jako ludo i naravno sam hteo to da radim, jer je toliko glupo da ne želim da ne budem deo toga. I pitao me drugar kako treba da ti platim i ja sam rekao ma šta god, nebitno mi je, bitno mi je da smo se mi zezeli i da je bilo zanimljivo. I on mi je dao deo para i to je tada u tom trenutku bilo 500 eura. I ja kad sam skontao da sam zaradio 500 eura nečim što sam se zezao za ne znam kao, ajde kažem, dve nedelje ukupno i ja sam od tih para kupio svoj prvi laptop. Meni je to bilo u fazonu ono “jebote, nešto sam radio na kompu i neko mi je platio za to” i to je bilo 500 eura kada je u tom trenutku 180 eura prosečna plata u Srbiji. I onda sam shvatio kako to zapravo je mnogo više od perspektive i da ima jako jako veliki potencijal i tržište za to.

Ivan Minić: A kako je bilo sa sopstvenim pet projektima koje si radio.

Branko Đurković: Pa od sopstvenih pet projekata većina su bila neke gluposti, naravno.

Ivan Minić: Naravno.

Branko Đurković: Neke su gluposti bile zanimljive, neke su bile jako popularne, a neke su samo bile gluposti, ali ja mogu da pomenem par komada. Recimo jedan koji je nastao u krugu našeg stana sa cimerima, kada mi je bilo dosadno, iz zajebancije smo napravili heftalicu gde je prazan list, prazan kao beo ekran i ti heftaš po ekranu. I to je preko noći eksplodiralo na Redditu i na Digu i svud redom imali smo milion poseta. I onda su ljudi pravili kao umetnička dela gde oni slikaju time, ono kao napravili kao komjuniti ljudi koji slika sa tim, neverovatne neke stvari. Imali smo sa kolegom sa faksa, Jocom, sam bio pokrenuo prvi srpski social bookmark website i on je bio ono publishable na Svetu Kompjutera je bio je u top 20 sajtova u Srbiji, ali mi u tom trenutku ne da nismo znali kako to da monetizujemo, nego nismo imali predstavu i onda smo u jednom trenutku skontrali da svo vreme koje trošimo, energiju koju trošimo na držanje toga u životu, da radimo bilo što drugo za to vreme, zaradili bi deset puta više pare što smo na kraju radili, jer kao sve što zaradimo mi smo plaćali infrastrukturu bez ikakve zarade i to je bilo to. Tako da smo, to je jedan od glavnih problema Srbije, interneta u Srbiji u to doba. Dosta je bilo malo tržište, jako se je teško monetizovalo, posebno ako mi ITjevci mislimo da znamo sve i da možemo sve sami da radimo. Posebno ako nemate nekoga ko se bavi time, znači ne stvaranjem proizvoda nego prodajom i marketingom, sve to nema smisla. Kao, džaba vi napravite bilo kakav super proizvod ako niko ne sazna za njega ili kada to ne plati na kraju. 

Ivan Minić: Možda i možeš da ga monetizuješ, ali ti treba jedno dve godine. A dve godine treba preživeti, a to košta. Jer je infrastruktura u tom trenutku i dalje prilično nedostupna i skupa. OK, mogli smo da zakupimo negde neki server, ali to su bile neke realne pare i to je bilo puta deset u odnosu na troškove koji su sad. A sa resursima, 50 puta manjim.

Branko Đurković:Da, štapom i kanapom.A sem toga, u jednom trenutku sam pisao osam svojih blogova. Imao sam blog o fotografiji, blog o snowboardingu, blog o gedžetima, blog o lifestyle, lični blog, svašta nešto i to ja sam to radio svakog dana, po 2-3 sata sam ja trošio i na pisanje toga i istraživanje,  SEO, šta se traži na Google, čega nema sadržaja, ali kao od svega toga sam od Google Adsense-a povremeno jednom godišnjem zarađivao 100 eura, a mene je toliko koštao hosting za sve te stvari koje sam radio, i više je to bilo kao hobi, dok u jednom trutku nisam rekao “okej, ajde, podvuci crtu, gledamo kao našto realno”. I tako od svih tih starih projekata su živi par samo njih, ali većina je bila kao neke ideje koje su došle do nekle i bile jako, ajde kažem, uspešne u smislu, funkcionisale su sve, ali trebalo je održavati to u životu sa resursima koje nisam imao.

Ivan Minić: Što se tiče faksa, šta bi izdvojio da ti je bilo posebno i interesantno tokom tog studiranja, možda i koji profesori, pomenuo si neke predmete. Nešto što ti je stvarno bilo drago što si imao prilike da čuješ nešto, ti je otvorilo neke nove vidike, zato što kapiram da 80% stvari su potpuno nevažne bile kasnije.

Branko Đurković: Da. Pa, moj faks je bio jako čudan jedan splet predmeta, zato što je bila prva probna pilot projekata za Bolognju i onda smo imali polovinu nekih old school matematičkih predmeta koje je većina je bilo meni veoma zanimljiva, ali nije imalo toliko smisla u informatici, a neke su imale jako puno smisla i bila jako relevantne. Naprimer, ja sam patio od toga da pre faksa sam, doslovno zbog takmičenja svega i toga, sam mislio da sam imao programer koji kida, koji sve zna da reši. Kakav god problem da si mi dao, ja sam to znao da rešim, uspeo da rešim na bilo koji, na neki način. Ali na faksu sam naučio da ako nešto radi, ne znači da radi dobro i da postoji puno načina kako to može da radi. I to što sam ja znao da rešim je samo prvi korak. I recimo, baš konkretno iz programiranja kod profesora Janičića, dosta bi bilo teško programiranje, ali nama koji smo, kao, znali, je bilo interesantno zato što nam je dalo nove uglove gledanja na te stvari, ono, kao, ocenjivanje kompleksnosti algoritama i te neke stvari koje nikad ja, kao samouki programer, pre toga nikad ne bi ni čitao o tome da mi neko nije to stavio kao bitnu stvar. To programiranje mi je kompletno promenilo pogled. 5D programiranje mi je promenilo pogled na programiranje kao profesiju, zato što, kažem, ja sam mislio da sve znam da rešim i kao šta god mi daš ja znam da rešim, a onda sam naučio da postoje jako puno inženjerskog i kao nauke i za toga kako to radi. I tek onda kad sam posle kada samupoređivao sa programima sa drugih fakulteta, gde se negde, primer, negde se piše Qsort, negde se koristi, a negde se ni ne pominje, ego kao sortirate, je mnogo velika razlika. Sad u realnosti i ne toliko, ali na nivou, na primeru fakulteta, je to suštinska razlika da li ti razumeš kako našto radi, da li znaš da ga koristiš ili ne znaš ni da postoji. I sem programiranja bilo je nekih nebuloza od predmeta koje smo imali samo zato što su imali profesore koji su to mogli da predaju sa 60-70 godina jer ne mogu da ih oteraju penziju. To još uvek postoji PL, COBOL i neke stvari koje nikad u životu neću koristiti, ali bilo je i predmeta koštje bile jako dobri. I sada ponovno da upisujem, ja bih ponovno upisao faks, kao što sam rekao, iako u realnosti koristim 10% toga, tada kad mi treba, je jako velika razlika da li sam nešto našao na Stack Overflow i kopirao ili sam skontao ideju iza toga kako su one tu rešili, pa sam ga sam rešio kod sebe. Tako da je bilo onako salata, mešano meso, što bi rekli.

Ivan Minić: Ono, kad ti shvataš da to ima potencijala i da od toga može da se i lepo živi i da se zaradi, da to može da se radi i part time i tako dalje. Koliko fakultet ispašta u odnosu na projekte i kako ti to uspevaš da spakuješ da ipak ostaneš posvećen prilično fakultetu.

Branko Đurković:Pa, na žalost, fakultet je kod nas takav da zahteva jako puno vremena. Makar moj fakultet. I ako se bavite bilo čime pored fakulteta, uključujući imati život i gledate filmove ili serije, onda fakultet već ispašta. Što nije slučaj sa svim fakultetima. Ja sam imao cimera koji me noc pred ispet pita da mu pokažem nešto iz programiranja, ja mu pokažem neke osnovne stvari, on dobija deset, a ja spremam tri meseca svakog dana po osam sati da bi prošao. Mislim, to ima neku drugu besmislost na drugoj strani, ali nisu fakulteti isti i konkretno kod mene nije bilo vremena ni za što drugo. I to je…. Moj život je ispaštao zbog fakulteta i privatno i sa poznancima i sa drugima, ali samim tim i sa poslom. Iz drugog ugula, kada sam krenuo da radim, da freelancujem, morao sam malo da zapostavim fakultet. U smislu da nisam mogao da idem na sve pradavanja koje sam ja, kao štreber, prve dve godine nisam propustio nijedno pradavanje, sve. Kasnije sam se već morao da prioritizujem, kao imate ograničeno vreme, ali neke stvari su bitnije od drugih i tada već nekako skontraš ovo mi je bitnije, ovo nije. Ovde ima smisla biti, ovde ne. I to je meni isto škola životna gde ti učiš kako da učiš stvari i šta možeš da skloniš da ti je manje bitno jer nije sve isto podjednako bitno. Tako da moralo da se balansira i to je to je verovatno meni najveća životna škola iz tog perioda, naučiti šta je bitno, šta nije, za koje ljude će se naći vremena, za koje, žalost, ne. I da li je bitna karijera u tom trenutku ili ostata fakulteta.

Ivan Minić: A kako izgleda kada se prebaciš iz tog ono, akademskog prostora i zadataka i znanje koje ti treba da bi položio ispitu, to da nekome treba nešto da se mrda na ekranu i da radi.

Branko Đurković:Pa u početku mi je sve bilo interesantno, ali onda vremenom su neke stvari bile interesantnije od drugih. I onda, pošto ima ograničeno vremena, a situacija je takva da sam mogu da biram na čemu hoću da radim, biro stvari koje su mi bile interesantnije. I, na primer, u jednom trenutku sam radio samo backend, pa je onda počelo svašta da se dešava u frontend svetu, pa sam onda kao hteo da mrdam stvari po ekranu i onda sam se bacio na frontend, pa sam poslao opet. Pošto kad sam filanisovao morao sam da znam i frontend i backend i kako podesiti Linux server i Apache i Firewall i sve Ili sad, u današnje vreme, ono kao continious integration, deployments, bla bla. Kada si one man show, moraš sve da znaš, ali kada imaš mogućnost da biraš šta želiš da radiš, a čime hoćeš da trošiš vreme, onda uvek biraš ono što ti je interesantno u tom trenutku, a tehnologije se dovoljno brzo menjaju, da se i taj kao attention span i šta ti je zanimljivo u tom trenutku menje zajedno sa tim. Meni je to bilo, uglavnom, kroz promene poslova, pošto sam ja radio ili po projektima, ili sam radio u nekim agencijama, ili u kompanijama kao zaposleni kod njih, ili kao outsource. To je dosta komplikovno kada recimo strancima koja ćemo dobiti s njim, da kod nas svaku IT firmu radi po godinu dana. Dve godine ko sklopi u jednoj IT firmi to je već ono kao čeka penziju. I svaki put kada kreneš da radiš nešto novo, mislim bar moj mozak tako funkcioniše, ne znaš ništa, frustriran si zato što je sve novo i onda naučiš sve što treba i onda se kao optimizuješ i kidaš u tome i onda ti dosadi zato što radiš sve jedno isto. I onda opet kao reboot, opet odmešaš nešto kompletno novo i opet si frustiran jer nemaš pojma kako šta radi i onda naučiš sve dovoljno i onda primenjuješ i na svakih godinu, dana, dve godine, koliko god je taj ciklus, se resetuješ ponovo i jako je, valjda nas to vozi taj deo gde smo kao uplašeni, da nas to uče da učimo, pa onda učimo i onda smo kao u safe zone gde smo kao “kidam sa ovim što radim, treba mi nešto novo” i onda kao reboot. Dosta je stresno, ali valjda je kontent mozak mi je takav pa on pa kao to me vozi dalje.

Ivan Minić:A mislim da ti je to najbolji opis toga kako funkcioniše rast.Zato što ne možeš da rasteš ako radiš tamo istu stvar. Da, možeš da se optimizuješ, možeš da radiš brže, efikasnije, možeš možda da u okviru toga promeniš neke stvari i sve ostalo, ali jednostavno ako imaš potrebu da rešavaš kompleksne probleme, rešavati sto puta iste probleme nije zanimljivo. Znam tačno na što misliš. Svi smo imali neke periode kad smo radili šablonske stvari. Zašto?Zašto su svima trebali iste stvari. I budžet je konačan, tako da nema sad mesta za neke egzibicije. Nego, ono, pravimo fotokonkurs. Dobro. 87. fotokonkurs ovoga godine.

Branko Đurković: Isti fotokonkurs, sa malo impruvmenta.

Ivan Minić: Znači, samo ćemo da zamenimo boje i ikonice i biće dugmići ljubičasti sa zaobljenim ivicama. I kao, to je negde to i okej, to je easy money. Zašto ga radiš? Pa zato što je easy money. Zato što imaš nešto što sigurno radi, ne moraš da razmišljaš. Da će biti problem.

Branko Đurković: Ali nema rasta.

Ivan Minić: Ali nema rasta i u nekom trenutku ti je dosadno i sigurno će u nekom trenutku da se iscrpi. Znači verovatno neće za šest meseci ili za godinu dana, ali ćeš ti već nakon godinu da vidiš da to kreće da pada jer kreće video konkurs. Onda ti moraš novu stvar da praviš.

Branko Đurković: Tako je sa svim stvarima koji su u trendu i hajpovima i sve onako. Vidiš kada je talas, uzjašeš ga i onda pre nego što padne pređeš na što sledeće.

Ivan Minić:A je li bilo nekih stvari koje pamtiš koje su ti bile posebno zanimljive na kojima si radio?

Poslovi koji su ostali u sećanju 

Branko Đurković: Pa je bilo jako puno zanimljivih stvari, posebno u tom ranom periodu, kad si rekao fotokonkurs i to je bilo vreme kada smo pravili te Facebook igrice i bilo je jako interesantno jer su u početku sve bile različite, dok na kraju više nisu. I bilo je interesantno da je to neka nova tehnologija, nešto novo, na primer povzivanje stvarnog sveta sa virtualnim. Prije toga smo i raživali ili virtualni svet ili stvarni svet, ili si bio na netu ili si bio offline. I onda smo odjednom počeli da imamo internet na telefonima i Foursquare i Twitter i sve te neke geolokacijske servise koje smo napravili za Coca Colu, na primer kao da dođeš u neku prostoriju, check-inuješ se i dobiješ piće i kao odjednom se nešto desi u stvarnom svetu zato što si nešto uradio u virtuelnom ili kao platiš nešto, ne stanu ti prave pare sa računa, ali dobiješ proizvod, kao mislim da to je zvali, downloaduješ proizvod sa interneta i to mi je bilo u tom trenutku neki ono, novi svet iz jedne generacije u drugom, maltene ne ono, kao prebacivanje.

Ivan Minić: Pričamo o pre skoro 15 godina.

Branko Đurković: Da, 2004, 5, 6.

Ivan Minić: Znači više od petnaest.

Branko Đurković: Nije, stvari to da.

Ivan Minić: To je 2007,8

Branko Đurković: 2007,8 da.

Ivan Minić: Znači pričamo o pre 15 godina, to bi sad bilo cool.

Branko Đurković: Da. Ali fora je što, u mojoj glavi to, ajde da ne računamo koronu koja se je desila pre par meseci, a ne pre tri godine, kao da se je to meni pre par godina, a realno mi je prošlo 15 godina.

Ivan Minić: A mislim, kako da ti kažem, ove godine smo “slavili” pod navodnicima 25 godina Mijtovog penala, meni i dalje boli.

Branko Đurković: Ja od tada nisam, da sam tada prastao da pratim fudbal. Ništa nisam propustio.

Ivan Minić: Znaš kao, 25 godina. Dete koje se rodilo tad, više nije dete. Znači sad je jako velika osoba, odrasla, možda ima svoju decu. Tako da da, to su te trauma iz detinjstva.

Branko Đurković:  Surova istina.

Ivan Minić: Svašta nešto se tu dešavalo, to je bio taj period u kome smo suštinski.

Branko Đurković: Tad smo se mi upoznali u principu.

Ivan Minić: Pa da, tad smo se mi upoznali jer ste ti i Nebojša bili cimeri, a onda kad god bi Nebojša nešto se izgupirao da radi, onda neko to mora da uradi. Neko njega da natera, a ti da isprogramiraš. Ali činjenica je da smo mi u tom periodu prvo jako romantičarski pristupali svim tim društvenim mrežama koje su postojale, bili early adopteri za sve to, i da su onda neki ljudi počeli da kapiraju da tu ima smisla da se proba. I u tim stvarima koje su probane je bilo mnogo cool projekata, za koje nije bilo nikakvih tu realnih para. Mislim, mogo si da plati stanarinu ti ostane nešto, ali nama bilo spektakl šta smo mi pravili. Pričao je Srđan u svojih šest gostovanja do sada. Pričao je o tome kako kao 2007-2008. godina prave lizanje sladolede na web kamerima. Mislim, kao, brate, sada nema neko da napravi tako nešto, ali oni su tad to pravili. Pritom, hvala Bogu, jesu oni svi inženjeri naivci, ali niko od njih ne ume da napravi to kako treba i onda, kao, znaš, probaš, napraviš, vidiš i to bude cool. I sećam se dosta tih nekih, i ono, i brendova koji su bili u fazonu “aj da probamo da budemo prisutni negde, pa možda nećemo da izdržimo dugo, aj makar da probamo da vidimo šta i kako”, i toga da meni se čini da je u tom trenutku internet bio mnogo više decentralizovan što se tiče tih naših aktivnosti nego što je sada. Tada si ti, ako si hteo da se čekiraš, gde si to radio, na Govali ili na Foursquare-u. Ako si hteo da, ne znam, proveriš kakva je vremenska prognoza, imao si aplikaciju na telefonu, ali si išao na neki od sajtova. Ako si hteo brzo komunikaciju, imao si Twitter, ok, ali i dalje smo imali messengere, dedicated messengere. Ne Whatsapp i sve ono, nego Messenger, čaber, ICQ, MSN, ne daj Bože nikom. Sve te neke stvari. Google Talk, onaj originalni, predivni, na kojem nije bilo ništa, koji je najlepši tu da se vrati i ja bih plaćao subscription za to. Ali nema stikere. Da. I ne treba da ima stikere. I naravno IRC. IRC na kome smo svi živjeli, koja ja se sećam, ja sam imao telnet klijent, FTP klijent, IRC, SSH-a i tekst editor, da li mogu da izmenim nešto kad se nakačim.

Branko Đurković:To je to.

Ivan Minić: Kao 4 MB memory imao je sve na njemu što treba da možeš da zamisliš. Ti si, pored toga što si bio tu, da kažemo, tehničko lice, ti si bio jedan od tih koji su bili vrlo aktivni u toj celoj priči i na neki način jedan od onih koji se i pitaju za neki savet i kako tu da se pristupi. Meni je recimo zanimljivo, znam da si ti bio uključen u to i ja sam u nekoj meri, bio je taj moment kada je klubing industrija skapirala da postoji online kao jako dobar kanal za komunikaciju i sve ostalo, jer pre toga to nije postalo. Postali su flajeri i posteri i to je to. Odjednom se sve prebacuje i gomila brendova počinje da kapira online i svašta nešto se dešava. Šta je tu bilo zanimljivo da si radio?

Branko Đurković: Pa, pored mojih ličnih projekata, jedan koji sam radio sa prijateljima, sa Banetom i sa ostatkom ekipe, je bio Pulse One. Mi smo počeli da organizujemo prvo žurke, a onda i internet radio koji je puštao muziku, i onda na kraju kao internet festival koji smo jednom godišnje imali i u stvarnosti, IRL, što bi rekli, gde smo dovodili svetski DJ-evi koji su puštili elektronsku muziku kod nas kao gosti. I, pored toga, to je živelo x godina i bilo jako popularno. Oni su sad nastavili da rade kao neke rejv žurke po Srbiji, po nekim egzotičnim mestima, jedna je bila ovog vikenda, ali to je pokrenulo, to je deo tog prvog talasa gde su brendovi počeli da zapravo sponzorišu i da budu prisutni.  Ja sam tada još uvijek radio u executive grupu i naši klijenti su tada isto počeli da organizuju jako puno tih nekih događaja, što na adi, što virtualno, što u stvarnosti. I to je bilo i meni isto lično, dosta drugačije, zato što kao što sam već spomenuo, to je bio taj period gde se virtualni povezuje sa stvarnim svetom i nešto se tu dešava. I iz jednog smjera i iz drugog. Recimo kad smo radili za X Factor, bilo je da ljudi glasaju tweetove ili da tweetuju, da se tu realnom vremenu pokazuje na ekranu neki grafikon glasanja, neke stvari i da to odlučuje pobednika na kraju u nekoj emisiji ili makar deo bodova, što je bilo jako interesantno, ali jako naporno, zato što nismo imali radno vreme. Mi smo bili 24h sata available i u 11 sati uveče i u tri ujutru kad pukne, svi te zovu i sve, a mi to radimo zato što nam je interesantno, jer što uvek nema tu nekih ozbiljnih para. I tad sam skontao zapravo da ako hoću time da se bavim, a hoću, želim, bavi ću se u nekoj IT firmi. Za IT platu, jer radio sam u marketinškoj agenciji koja je super, jako puno pozitivnih ljudi, jako puno ekipe, pola komjunitija je bilo tamo, odlični proizvodi, odlični projekti, kolege i sve, ali nije to IT firma i nikada neće imati plate  ko IT firma i ne mogu da napredujem.

Ivan Minić: I nemaš nekog, ti si jedini koji suštinski radi taj deo priče.

Branko Đurković:Tu sam i ginem sa svim tim i kao to je to i moram biti available sve vreme. I sad sam rešio da zapravo hoću da pređem da radim kao pravi programer kad porastem u IT firmi I to je isto promenilo mene lično, zato što sam krenuo da se bavim zapravo ITjem, ne eksperimentima koji su možda prošli, možda ne.

Ivan Minić: A šta je bilo s faksom.

Branko Đurković: Faks je isto u to neko vreme morao da pati. I pošto sam počeo da radim kao full-time i imao svoje projekte, naravno, pored toga, sad sam manjio vremena za faks i u međuvremenu je bila bolonja, promene akreditacija, svih te nekih stvari. Došao sam u situaciju da ja, pošto sam upisao po starom, taj program nije akreditovan i ja ne mogu da preuzmem diplomu jer je ona sad po novom, a ako hoću novu moram sve da platim i da čekam i da na kraju možda dobijem, možda ne. I to je bio užasno komplekstan proces koji sam ja samo digao ruke u nekom trenutku i nikad nisam podigao diplomu.

Ivan Minić: A ostao ti je jedan ispit.

Branko Đurković: Jedan i dva možda. Jedan ili dva. I što najgore nisam jedini, jako puno kolega sa faksa isto u nekom trenutku samo da kažem, popizdelo i otišlo jer nije mi taj faks trebao. Znanje je bilo tu, ali zbog administracije, formalnosti i svih tih glupih nekih stvari jednostavno nisu mogli da dobiju papir da su to završili jer se sve promenilo. I samo su onako let it go i ostali na tom.

Ivan Minić: Nadam se da će u nekom trenutku to da se reši jer generalno postoji taj problem tranzicije gde ok, prelozak sa našeg sistema na bolonju je jedno, ali onda ti imaš promenu bolonje koja u suštini pravi pakao, zato što objašnjavao si mi i ti, ali i par ljudi mi je objašnjavalo da kao to, možeš sa jednog na sledeći, ali ne možeš na neki između, neki naredni, jer ne postoji procedura za tako našto.

Branko Đurković: Da, pa to je kao i sve drugo kod nas kada se zakoni poloprepisuju, pa neki su kompatibili, neki nisu sami sa sobom. Kad god se menja taj statut fakulteta, to se menja sve na fakultetu. I program i sve. I ako se promeni dva, tri puta, da bi se nešto… Kao da kad imate software imate patch i ne možete patch na patch, nego može samo jedan na drugi, ne može na prethodnu verziju. I tako su nas stavili u ono dead end, gde ne može tamo niti vamo.

Ivan Minić: Nemate backfront compatibility.

Branko Đurković: Da, ne postoji. I onda sam ja imao jedini… Iako sam platio sve na kraju školarine za to posljednji deo, oni su mi rekli kao jedino što možemo da uradimo je da upišeš ti ponovo sve od početka, pa ti mi sve priznamo, ali kao ne možeš da upišeš više nego koliko jedna godina može, pa ti kao platiš, sve ti priznamo, ti iskudraš godinu dana, pa sljedeće godine platiš ponovo, pa ti mi opanovo priznamo i tako četiri godine, i onda ti pete godine mi damo diplomu i ja sam rekao “ajde, doviđenja”. Tako da imam ideju da sada nastavim master studije možda u Berlinu, ako budem imao vremena, Tako da kao nešto od toga bude na kraju, da prenesem te ispite koje sam dao i da učim neke nove stvari, jer tamo je mnogo veći izbor tih savremenih stvari oko AI-a i drugih machine learning stvari koje su mi interesantne. Krenuo sam ih učim na fakultetu, to je bilo pre 15-a godine, dosta toga se promenilo, pa kao da spojim lepo i korisno jer kao nikada ne znaš kad će ti trebati.

Ivan Minić: Kaži mi, taj ulazak u industriju pravo inženjerstvo, informatičko pravo, softwaresko inženjerstvo, Kako je taj deo priče tekao? Prvo, od čega si krenuo i pošto si ti uvek bio nekako ok, par tehnologija njima vlada stvarno, a ovo ostalo sve voli da čačka. Što je mnogo lepo kad imaš nekoga ko ume da čačka i ima klik jer nešto će da isčačka, ali nije baš zahvalno za neki sistem.

Branko Đurković: Da. To sam ja uvek gledao kao manu, kao neke weakness, zato što sam imao uvek jednu stvar koju radim i sve drugo mi je bilo interesantno. I zbog toga što uvijek imao jednu stvar glavnu, ja sam morao za tu glavnu stvar sve odlučiti, mi je, pošto sam radio ranije i Java, i C, i sve što, ja sam se prevacio samo na PHP, zato što je tu imalo posla najviše, jer kada sam freelance’ovo, jednostavno gledao sam šta je trežište diktiralo. I samim tim, posljednjih desetak godina, radim samo PHP od tih tehnologija, sve drugo mi je sa strane, eto, kao eksperimentalno nekih pet projekti, ali kao glavna stvar mi je, ja radim kao full stack web developer, ali PHP mi je glavna stvar. I uvijek sam to gledao kao manu, zato što uglavnom ljudi traže neku osobu koja ima 8 godina iskustva u Node js ili što god, a ja sam ga znamo čačnuo i znam kako radi, mogu da se snađem, imam dovoljno inženjerske osnove da mogu u bilo šta da uđem za tipa par nedelja i da znam zašto radi, a ne da kopiram sa Stack Overflow-a i kao “aha, ovo nešto ne redi”, makar znam zbog čega ne redi. Nikad nisam imao dovoljno tih stvari, osim PHP-a, da kažem “ok, radim sa 18 stvari”. Sad kada stavim u sivu koliko bih nabrojao sve, to je bilo kao “ovo je sve nabrojao”. S druge strane, nisam se profesivno time bavio x godina, nego sam samo čačnuo. Sve dok nisam dobio ponuda na prethodnom poslu, gde im je baš trebala osoba sa takvim specifikacijama znanja kao ja.

Ivan Minić: Šizofreničan.

Branko Đurković: Bukvalno. Treba im je web developer koji je radio u marketingu, jer na kraju dana mora da priča sa marketing ljudima i da razume njihov jezik, jer kao svi mi pričamo iste reči, ali druge su stvari, znače tebi i meni. Trebala im je IT osoba, full stack, koji zna marketing jezik, a ima još dodatnih tačaka sa veštačkom inteligencijom, što kroz igrice u prethodnoj kompaniji gde sam radio, što sa faksa. Kao, ne mora da radi to, ali kao da zna šta može i šta su mogućnosti. I bukvalno sam dobio posao zato što sam imao, ono, lepezu nekih stvari stvari koje ni ja nisam znao da su povezane, a njihovom slučaju je baš to trebalo. Tako da nema pravila. Posle toga, kad sam konkurisao za drugi posao, to je bila mana, zato što uviek se traži osoba koja zna tu specifičnu stvar za to. S druge strane, kad si rekao inženjerski pristup svemu, jako puno programera ima taj problem da uradi sve tikete s jedne strane na drugu i kao to je to. Međutim, kada sam radio u svojoj firmi i radio svoje proizvode, ceo proizvod, finalni proizvod nikad nije skup svih tiketa. Nego je, ok, sve smo uradili, to je 98%, ali fali 2% da to zapravo radi i da to bude kako treba. Ali da bi to znao mora da ima širu sliku koja je više od developmenta, a manje od project managementa. I onda sam ja uvek morao da gledam širu sliku i da vidim šta fali, one kao tanke line između koje služe da zapravo to sve proradi kako treba. Jer ako svako radi svoj deo, možda radi, možda ne. 

Ivan Minić: Neko mora da bude taj.

Branko Đurković: Da. Ili neka stvar jednostavno nije napisana, ali kao vidiš da očigledno fali, da novim vratima CEM kvake mora da se otvara, kao ne da ima sve delove. Tako da, taj inženjerski pristup je bio next level je bio to kao sezrevanje kao u karijeri. Da nisam više kao senior developer, nego da moram da jedan korak iznad toga gledam širu sliku i da razumem proizvod više nego programiranje. Kao svako će naći kako si to da uradi, Izgooglati ćeš ga na kraju dana, pitaće ćeš nekoga, ali ako znaš zbog čega to radiš, naći si način kako se to rešava i kako to dođe do klijenta. I ta cela šira slika je zapravo taj inžinjerski deo koji je jedan stepen više od samih inžinjerskih ticketa koje postojaju u sistemu. 

Ivan Minić: To ćemo proći, proći ćemo celo ovo iskustvo sa Nemačkom i odlazak i sve, ali mene najviše zanima sad taj početak. Jer je to iskorak iz nečega gde realno u agenciji 90% vremena rešavaš jednostavne probleme. Nekada uzmeš pa radiš nešto čudno, ali uglavnom radiš vrlo jednostavne stvari kojih ima dosta. A sad, ne bi to baš trebalo da bude tek takav slučaj.

Branko Đurković: Skroz se razlikuje princip rada u agenciji, u start-upu i u korporaciji. Ja sam prošao kroz sva tri, pa mogu da napravim paralelu. U agenciji je bilo ludilo. Svašta smo unaučili, super je bilo zezanje i sve, ali kao.

Ivan Minić:Ali neka.

Branko Đurković: To super je na početku karijere, ali kao u nekom trenutku hoće da spustim loptu. Start-up je i dalje ludilo, ne zna se ko šta radi, svako radi sve, ali su ozbiljnije stvari, radi se nešto konkretno, malo se istražuje, malo se primenjuje i već postoji neka forma i postoji neki proces i procedure, ne baš toliko, ali radi se. Dok u agencijama, u korporacijama, na primer, je skroz druga stvar. Tu si deo sistema, jedan zupčanik koji radi svoje, u pet svih idu u kući. Nikog ne interesuje da li je zapravo nešto urađeno ili ne, bitno je da se ti tiketi prebacuju, da li to ima svrhu ili nema, nikoga ne interesuje. U korporaciji najčešće pet nekih departmenta rad istu stvar paralelno, troše se budž<ti, sve se nešto ocenjuje. Ja kad sam krenuo da radim u početku, bilo je kao: “Koliko ti treba vremena za ovaj task”. I ja kao “po dobro, to mi treba pola sata”, kao “radio sam to hiljadu puta i treba mi sat vremena ako baš nešto iskrsne”. Druge kolege kažu “dva dana”. I ja kao u fazonu vidi kao muzu za platu, znaš, kao čemu se radi, onda skontaš kao da je to pola sata rada, ali moraš da se sinhronizuješ sa još pet ljudi iz drugih departmenta, koji moraju zakazati od sastanke i svega, da bi ti to, da saznaš da ti je ovo… I to traje dva dana. I dok se mentalno prebaciš u taj mod, skroz je druga dinamika dana, druga je dinamika učenja, sve drugačije. I meni to nije odgovaralo, mislim, odgovaralo mi neko vreme dok sam malo spustio loptu, ali dosadilo mi je, htao sam više, htao sam našto drugačije. Tu si u tom sistemu, ako hoćeš da napraduješ, to je već politika. Znači, nema napravu da im više kao inženjer, nego hoćeš da napraduješ, to je već politika u kompaniji, kako prezentuješ svoj rad, s kim si dobar, blablabla, skupljaš poene, to je neka druga stvar koja nije inženjerstvo.

Ivan Minić: Ali prvi put tu imaš priliku da zapravo radiš sa ljudima koji su tebi slični. Ne svi, naravno, jer već tad je počelo to uvlačenje svega i svačega u IT, ali zapravo ono, među marketarima ti si jedini koji nešto može da uradi, eventualno neki freelancer koji je tu povremeno. Ovde si ti deo nekog tima i deo kolektiva u kome ima veliki broj inženjera, od kojih neki znaju mnogo više od tebe, neki ne znaju ništa. Neki su tu negde i vi svi zajedno trebate da uradite neke stvari, drugačija organizacija posla, sve što se toga tiče je, da kažemo, mnogo kompleksnije. Sa jedne i druge strane ima mnogo više prilika da ti pričaš sa nekim o tome što te zanima, a da je to u okviru posla, a ne u slobodno vreme sa prijateljima.

Branko Đurković: Jeste i to je deo koji… U svakom delu mojeg karijere sam rastao u nekom drugim smerovima, ali tu sam možda najviše porastao u tome gde sam sada, zato što sam prošao kroz te procese, kroz pregovaranje sa ljudima, kroz razumevanje requirements-a, šta ko želi, šta zapravo misli, pa da ti pitaš “Ali da nije slučajno ovo.“  Što ili kao oni su te zaposlili zbog togo iskustva i onda očekuju od tebe da im kažeš “E ovo, može ovo, ne može” ili “Imam bolje varijante od toga” ili je da je ceo proces komunikacije sa product ownerom, scram masterom, šta god je setup. Takođe smo naučili puno tih stvari kroz saradnje između dva tima. Mislim, na primer, mi smo krenuli kao trojica, pa je tim rastlo, pa smo se podelili u dva tima, pa smo onda prolazili kroz izmišljenje točka iznova, iznova, iznova. Da li će jedan tim biti frontend, drugi backend, da li će biti vertikalno, pa smo probali jednu, drugu, treću i varijantu. Posle dve, tri godine smo mi to sve naučili i što mi dan danas je korisno. Ali kao učenje svih tih stvari je bilo dosta bolno, ali nekako je išlo lagano zato što nije bilo kažnjavanja ako se nešto ne postigne. Ali suve kao “Nismo uradili ovaj sprint, uradićemo sledeći”, što je bilo neko zdravo okruženje da se raste, da se uči. I puno tih stvari koje sam tu stekao  i naučio su mi ostale identične ili uz neke manje izmjene u ostataku karijere i pomoglo mi je da se kroz tu tranziciju u drugoj zemlji, zato što smo nastavili da radimo s istim scam principom, ista terminologija, isti princip, isto osjenjivanje. Znači kao 80% stvari je isto. Ja kad sam prešao tamo nastavili smo da pričamo na engleskom i kao okruženje je bilo manje više isto. Bila je druga kultura kompanije i sve to, ali kao rad je bio 80% isti kao u toj kompaniji. I onda skontraš kako ne može sve da bude “ajmo, ortački, da nešto radimo”, nego mora da postoje neki princip i neki proces i postoji razloga što postoji i maltene 80% IT sveta funkcionira u nisti način zato što ima razlog zašto je to tako.

Ivan Minić: A kako si uopšte došao do toga da želiš da ideš odavde i zašto baš Berlin?

Kako je došlo do preseljenja

Branko Đurković: Ok, ja sam ranije bio u fazonu “neću nikad otići iz Srbije, ovde je super, ovde je najbolje” i kao svi drugi koji odu pa kukaju u fazonu “što se ne vratiš, ako ti je tamo bolje, a ja kao oni igrajuu igricu na easy modu” i bla bla bla sve druge osvete, dok nisam zapravo krenuo da putujem i upoznao druge ljude i druge kulture. Što preporučujem svima od srca. Što više putuj ete, više učite o životu i o funkcionisanju svega. Zvuči kao kliše, ali puno ljudi u Srbiji ne vidi to. 

Ivan Minić: Nema predstavu kako bilo što funkcioniše jer nije bilo deo toga. 

Branko Đurković: Nije bilo mogućnosti. Kada odeš na more, odeđ u od Crnu Gora i to je realnost, Ono kao, evetualno Grčkica, i kao to je realnost Srbija, da jednostavno smo zatvoreni i nema ljudi para.

Ivan Minić: A baš smo izabrali dve lokacije na kojima se ljudi ne pretržu da rade nešto.

Branko Đurković: Bukvalno. Jer, ono, kao, ne moraju. Zašto Berlin? Od uvek sam nekako maštao o tome da odem negde, ali da ne budem. Da provedem neko vreme. Da budem minimum tri meseca ili, recimo, šest meseci negde. Da malo osetim kulturu, vajb, ljude, sve to. I ne da odem da radim u firmi, nego da budem baš ona kao među ljudima i da živim tu. I ideja mi je bila i ovo nekom svom idealnom svetu sam hteo da budem ne znam 6 meseci u Londonu, pa 6 meseci u Berlinu, pa u Skandinaviju, pa u Španiji. Ako krenem od u Španije, verovatno neću ići u hladno gore, nego kao odozgo na dole. Ali to nije realno, zato što ne možeš da odeš na prvo 6 meseci u neku drugu državu. Drugo, moraš da nađeš posao sve, niko neće te zaposliti na 6 meseci pa ti zapališ. hajde, Kao tri meseca sad već može, ali to nije tako lako izvodljivo. I onda sam rešio kao okej, ajmo nešto realnije, da nađem negde gde mogu da zaposlim na godinu dana, pa vidim ako ide i ide, ako ne uvek mogu nazavd na isto kao što sam bio. S druge strane sam hteo da promenim okruženje, da malo upoznam neku drugu kulturu, da vežbam jezik, da upoznam druge ljude. U isto vreme je malo dosadilo u Srbiji, jer se je počelo isto da se dešava u krug, I samo sam hteo da promenim okruženje, a Berlin igrom slučaja mi je bio u top 2 pika u Evropi. U tom trenutku sam smanjio na listu na London i na Berlin. Drugar je imao startup za neke jeftine aviokarte i svaki put kad otvoreš laptop on ti pokaže jednu destinaciju gde je jeftina karta. Izašao mi je Berlin za 9,99 EUR, a ja sam bio u fazonu okej za te pare, uzimam čak i da ne odem. Otišao sam na nedelju dana, svidelo mi se, rekao sam dajem otkaz, selim se ovde. Što se i desilo par meseci kasnije dok sam završio projekte, našao posao, dobio vizu i bukvalno sam hteo reboot u životu, pošao sam s jednim koferom hteo sam da kupim nove majice, nove gaće, nove peškire, sve novo, kao kad kad odem da imam osjećaj novog što se i desilo i nisam išao s idejom da tamo ostanem, nego sam išao s idejom kao ok, biću tamo neko vreme, videću kako ide, pa kao možda idem dalje, možda da idem negde drugde, možda se vratim. Međutim, posle kako vreme prolazi, meni se više sviđa. Na sreću ili na žalost, sve više ljudi se seli takođe, jako puno društva se seli tamo. Više drugara sad imam tamo nego ovde. Ovde ostalo pare, ono kao stare ekipe koji su još uvek, u Srbiji, svi su negde. I dobar deo u Berlinu. Tako da. Za sada ostajem tamo, zadovoljan sam, završam papire, to i završio sam papire, sve i to. Planiram da rebutujem svoj entrepreneurship posao i sve. Tako da sam zadovoljan i igrom slučaje se tako desilo i spontano je išlo i svidelo mi se. I pitaju me ljudi šta ti se najviše svidelo. Kao ništa, mislim nije mi se jedna stvar svidela, sve zajedno mi se svidelo. Od toga da čekaš bus da na papiru piše u 12:02 i on dođe u 12:02

Ivan Minić: Njemačka.

Branko Đurković: Ono, nije uvek slučaj, ali kao meni se to desilo.

Ivan Minić: Desi se ponekad dođe u 12.03.

Branko Đurković: Da, desi se, ali kao. Ali sve to zajedno mi svidelo i vibe mi je kao u BGD-u. Sve je dobro što u BGu je i tamo. Većina stvari koja se dobra u BGu je i tamo, samo bez gužve, gradske, bez ludila i svega toga. A opet imam deo grada koje je kao Vračar i imam deo grada koja je kao Savamala. Bukvalno ono, vibe iz BGa.

Ivan Minić:Mislim, jedna stvar koju ljudi koji nisu deo te priče, ne razumeju vrlo često, to je da ljudi iz IT-a koji odlaze, oni odlaze sa dobrog. Znači, oni ne idu zato što im je frka. Neki idu zato što neke stvari ne možeš da uradiš ovde. Ako hoćeš da igraš u NBA, moraš da odeš u Ameriku ili Kanadu, jel. Ali tako isto i ovo, za neke stvari ne postoji opcije da ti to odavde radiš, ili možda možeš da budeš stacioniran ovde, a da stalno ideš, a to je prilično naporno. Ali da, suština jeste da skoro svi ljudi odlaze sa vrlo dobrih pozicija ovde na nešto što misle da je bolje. Pa sad, neki se predomisle, neki odu na drugo, treće, četvrto mesto dok ne nađu nešto što im odgovara, ali ne idu iz muke.

Branko Đurković: To je tačno. Postoji stvar koja se zove kvalitet života, o kojoj mi nikad ne pričamo u Srbiji, ali koja je jako bitna stvar u životu, jel’ te. I to su se neke male stvari koje čine život. Ono, kao ja sam kada sam preašao odavde tamo, nije bilo zbog para uopšte, zato što sam tamo imao manju platu u početnu nego ovde koju sam imao, što zvuče neverovatno, ali kao ja sam hteo da odem. I sa tih manje para sam mogao da priuštim manje stvari. Znači mogao sam da biram da li hoću da imam auto ili hoću da imam stan bez cimera. Jer kao nije mala stvar kada ti živiš 10 godina sam i odjednom moraš ponovno se sa nekim da deliš prostor i da kao koegzistuješ. I morao sam da dođem do nekih kompromisa koje sam kao birao svesno zato što znam da ću i za x godina doći na to gde želim. S jedne strane sam u Srbiji osetio da imam, da sam dotakao maksimum, ne fizički, ali jako malo mogu da napredujem. Mogu da napredujem da imam više para koje trošim na stvari koje mi ne podižu kvalitet života. Mogu da vozim bolje auto, da uzmem bolji stan.

Ivan Minić: Po lošim putima.

Branko Đurković: Da, ali ništa drastično se neće promeniti. Došao sam u situaciju da mesečno potrošim 100 evra na igrice za Playstation koju nisam ni uključio, nego bile su na akciji, pa sam kupio. A u isto vreme ljudi oko mene žive sa 200, 250 evra, iako mogu da se pravim lud, živim u svom bablu, ili mogu da vidim realnost. Mogu kad me pandur zustavi na ulici i treba da mi ću tražiti 2.000 dinara, mogu da ga podmitim i da budem deo tog sistema korumpiranog ili da ga ne podmitim pa da platim ili onda budem idiot ko je platio kaznu. I kao obrni okreni, ne valja. I sad ne kažem da je Srbija loša, najgora, ali kao postoje stvari koje nisu dobre, kao što svugde postoje stvari koje nisu dobre i i kao hteo sam malo da promenim okruženje. S druge strane, nisam otišao zbog para. Kao što sam pomenuo, tamo sam imao manje para u startu nego ovde. Ali neke stvari utiču na kvalitet života na različiti način. Recimo, ovde sam svakog dana provodio dva sata u prevozu i o tome nisam razmišljao uopšte kao to je realnost da ti kao gužva je i ti sediš i nerviraš u prevozu i to je to. Možeš eventualno, ako ti je posao na Novom Beogradu, da nađeš stan u Novom Beogradu ili sad kad remote-a nađeš neko manje mesto i rešiš si pola, delimično jedan problem, ali tona takvih stvari postoji. Ovde se nikad ne priča o kvalitetu vazduha, sad, poslije vreme počnete pričati o kvalitetu vazduha, ali ne priča se o nivou buke u gradu, o, ne znam, tona nekih stvari energetskim efikasnostima. Sada zvuči kao neki science fiction, ali tamo kao svaki stan kad uzimaš imaš procenat koliko ti je gubitaka struje, da li su stare instalacije, jer je ta struja skupa, pa je velika razlika da li ti plaćaš pedeset evra više mesečno ili manje zbog lošne struje ili ne. Ili ako kupiš frižider pa ono A, B, C kategorija, kod nas to niko i ne gleda, tamo ako kupiš jeftiniji, to te godišnji košta pedeset evra više ili te košta više koliko taj frižider košta jer si kupio u štedu kao start. To su neke stvari koje svako tamo gleda. Nije kao geek-ovi, nego kao to je stvar koju gledaš. I tona neke stvari koja utiče na kvalitet života, jednostavno sam se pronašao tamo da mi tamo više odgovara. Fale mi neke stvari odavde, burek i jogurt, ali većina stvari, kao ja sam takva ličnost da mogu da se uklopim bilo gde i ako već mogu, uklopiću se tamo gde mi odgovara i volim da dođem, volim da sam tamo, mislim, rešio sam da ostanem u Berlinu i sve, ali razlikuju se stvari i nije uvek do plate. I opet s druge strane i sve isto, ako pričamo samo o količini para, nije isto 500 eur ovde i 500 eur na nekom drugom mestu, jer negde je život jevtiniji, negde možeš više da kupiš za manje para i sve. Sve to treba da se uzme u obzir, nije samo kao “oni zarađuju više, a drugačiji troškovi”, nego kao drugačije su stvari. Jednom na kraju dana kad povučeš crtu imaš kako ja živim sa tim. To se kod nas ne vidi toliko, ali recimo kolege Indijci koji su došli, ovi koji su došli u Nemačku, oni su imali kućne pomoćnice i sluge i sve i svašta, ovde nemaju. I to je njima drastična razlika u životu. A sve košta mnogo puta više. I kao ako njima je ovo nešto bolje nego da su imali tamo da ih služe i sve, znači da tu ima neke razlike. Opet kažem, treba svako da putuje da prođe vremena, pa da vidi šta mu odgovara šta ne. Nije za svakog i nije kao svakome isto, ali treba ljudi da putuju, da znaju ako ništa drugo, da znaju šta neće.

Ivan Minić: Na samom početku spomenuo to da, ono, i generalno, feedback od ljudi, moja lična iskustvo je da je Berlin sve tu malo, da je, onako, nije, ne može da se poredi ni sa jednim velikim gradom u Nemačkoj, bio sam u dosta njih i, ono, meni je Minchen fantastičan, ja ga obožavam, ali da dođem u posvetu, ne bih volao da živim tamo. Možda bi mi odgovaralo, ne znam, ali ne deluje mi da bi bilo tako. Berlin mi je ostavio super utisak, ali opet mi ne deluje da bi meni bilo prijatno, da bih ja voleo da živim tamo. Posebno što postoje različiti delovi grada koji su za različiti profil ljudi i tako dalje. Dosta mladih ljudi jako dobro reaguje na to. Vidjećemo koliko vas će ostati u nekim starijim godinama na tako energičnom mestu. Tvoj odrazak tamo prati i to da smo negde svi mi se upoznali sa Berlinom onog trenuta kad si ti otišao. Da si ti šerovao dosta informacije o tome. Bilo je tamo ljudi, oni bi ponešto rekli, tu i tamo, a ti si se prilično posvetio tome da i nama koje to interesuje i ostalim ljudima koje zanima da odu tamo da žive, nas interesuje turistički, da nam negde približe tu celu priču. I sad, voleo bi da na neki način iz svog ugla, posebno s ovih pet godina, oslikaš malo kako to sve funkcioniše. Mi primarno pričamo ovde ljudima koji su u našem poslu, dakle, ok, neki digitalni whatever ili softerski inženjeri i srodna zanimanja dizajnera i sve ostalo.

Branko Đurković: Pa prva stvar koju si rekao je apsolutno tačno da je Berlin svet za sebe, posebno u odnosu na Nemačku. Nemci generalno ne vole Berlin iz punog razloga. Njima je to prljavo, Mi plaćamo, oni troše pare, bla bla bla, ali Berlin sam po sebi je jedan hipi komjuniti. Ne, nije samo to, ali ako bi morao da izaberem jedan opis, to bi bilo kao hipi državica od grada za sebe sa tri po miliona ljudi, gde bukvalno svako može da pronađe nešto za sebe. I sad, meni je možda to bilo interesantno zato što smo mi ovde na Balkanu uvek bili između dva sveta, istok zapada, ćirilica, latinica, pravoslavlje, katoličanstvo, šta god. Uvek smo bili između dva sveta i oni su nekako bili između dva sveta i to se oseti. To se dan danas oseti. Znači taj Berlinski zid je ne postoji 30 godina i dalje se oseti. Znači ja kao stranac.

Ivan Minić: Po zgradama, po svemu.

Branko Đurković: Ja kao stranac dođem i vidim, ajde kao zgrade drugo, ali mentalitet ljudi je različit. Znači mentalitet. Oseti se. I to je i dobro i loše. Dosta je polarizujući grad. Nekome je ekstra, nekome je katastrofa. I to treba doživeti da bi znao šta je kako. I sad kao s jedne strane imaš istok gde je, sve kao prljavo, ali su svi, sve je jeftino i svude grafiti, umetnici su i prodaju ručne radi, sviraju i bla, bla, bla. I voze se Opel Astra i Moskviči i ono svega. Dok na zapadu imaš G-klace, Porsche, Lamborghini, Mercedesa i to, i sve je čisto i uredno i dosadno. I sad kome se šta svidi. Isto je za sve druge sfere života. Znači ako si umetnik imaš delove koje su ti zanimljivi, delove koje nisu. Ako si aktivac imaš puno događaja, eventova. Uglavnom je to glavna prednost.

Ivan Minić: Super mi je taj moment da postoje veliki događaji. Ok, za to svi znamo, ali ono što mi je posebno bilo interesantno je što postoji beskonačno malih događaja za specifične grupe ljudi. Da se skupi 20 ljudi koji rade nešto jako specifično.

Branko Đurković: Svi znamo za velike događaje, konferencije koje se dešavaju jednom godišnje, ali bukvalno se svake nedelje na meetupu ili na Facebooku.

Ivan Minić: Craft pivo i sve ostalo i sede čudni ljudi pričaju o nečem čudnom.

Branko Đurković: O šta god, svašta, znači svakakve radionice. Ja kad sam se preselio, to mi je bila glavna aktivnost. Ja sam svakog dana i posle posla išao na nešto, šta god, na sve. Na sve sam išao. Jer kao, putovo sam da upoznam community, da upoznam ljude, da se povežem, napravim konekcije, jer kao treba će mi to posle kada budem pokrenuo svoj posao. I puno tih stvari je bullshit, ali puno stvari je dobro. Imaš ljude koji su svi nesnađeni, od nekud došli, 80% ljudi je sa strane, svi pričaju engleski i lako se povežeš sa ljudima, što nije slučaj za ostatak Nemačke. I kad god imaš ljude koji cirkulišu, tu cirkulišu ideje i nekad može nešto se desiti. Dok nisi promiješao sve u jednom šerpi, nije se skuvao ručak. Ono što bih ja izdvojio je da to, kao ima jako puno malih događaja na različnim nivoima, različnim platformama i svako može da nađe nešto zanimljivo i ima jako puno komjunitija što naših ljudi, što tematskih, što IT-evaca, što van IT-a gde možeš da upoznaš svake neke ljude sa kojima možeš da sarađuješ ili ujednostavno ono kao da se poznate da pričaš o čemu god. I to je neka glavna prednost Berlina zato što je BG u jednom trenutku postao takav. Imali smo twitt-upove, pa smo imali bla bla i sve šta nešto se dešavalo. I onda je to malo zamrlo, ali je iz toga se rodilo puno nekih drugih eventova. Događaja, eventova, bože. Puno nekih događaja i stvari koje se dešavaju. Što se tamo neprestano dešava i ono stalno vri sa nekim novim idejima, novim ljudima. I zanimljivo je da je prose godina 26 i 27 u celom Berlinu, zato što ima jako puno mladih ljudi i studenta. Uglavnom dođu umetnici koji se ne snađuju, prvo budu tu, ono, ne mogu da izdrže jer skupe su rente i sve, i onda odu. Ili studenti koji čim nešto, uđu u neku kombinaciju, odu u druge gradove gdje ima više para. Tako da je Berlin dosta specifičan i taj influks novih ideja i novih ljudi je, ono, kao rezultat toga je sve drugo što se dešava i što se baš na tom mestu sve dešava.

Ivan Minić: A kako je sa strane birokratije, odnosno jedan od razloga ti si razmišljao o Londonu i Berlinu. U Londonu je, čini mi se, mnogo kompleksnije završiti papire, posebno sada, ali i pre je bilo. A ovde se nekako čini iz razgovora sa ljudima da su oni dosta otvoreniji, i ako ne sad baš oduševljeni, ali otvoreniji.

Branko Đurković: Istina. U Londonu je dosta komplikovano, posebno posle Brexit-a, ali nije se mnogo razlikovalo ni pre. Ja, recimo, još uvek nikad nisam bio u Londonu, zato što viza i sve druge komplikacije, jednostavno, nije mi nikad bilo od cimanja da ponovno otići ću nekada, ali kao volim da odim i onda šta tamo. Ali činjenica je da još uvek nisam otišao i postoji ta frikcija koja te jednostavno onemogućiva da radiš stvari.

Ivan Minić: Ima razlog zašto su oni ostrvo.

Branko Đurković: Bukvalno, da. A Nemačka je sama po sebi unutar Evropske unije, treba im radne snage, posebno visoko kvalifikovane, lakše se dolazi do vize, lakše do svega. Postoje procesi, postoje procedure, oni su izmislili birokratiju, ali kao zna se kad uradiš proces da ćeš na kraju nešto dobići. I to traje, i traje dugo, i čeka se, ali kao zna se ako uradiš ABC da ćeš da dobiješ D. I kao to je to. Sve traje, posebno na našoj strani, recimo kad se ljudi sele, najveći problem je termin u ambasadi i vize i sve to, to je srpski problem, ne nemački problem. Ali tamo isto, čeka se i postoje procedure i se sve završava. Bukvalno, sve se radi papirom, sve se šalje faksom, ali na kraju dana ti to završiš.

Ivan Minić: Ja znam da je dosta ljudi otišlo na Blaukart koji im je bio vezan za taj posao koji su dobili. Sa jedne strane nije loše zato što firma ti reši dobar deo toga svega i garantuje za tebe i sve ostalo, ali je loše što ako si nisi baš dobro opredelio, onda si vezan za tu firmu i ne možeš baš to tako da promeniš neko vreme, obično ne dve godine.

Branko Đurković: Da, to je sve i jeste. Uvek ima ali. To se meni desilo. Ja sam prešao, firma mi je sve završila, ja sam bio super srećan što sam dobio priliku da odem i oni će, očekali su me pet meseci da ja dobijem vizu i kao sve je super. Kao s moje strane izdržaću dve godine da se rešim te klauzule i vize i da posle mogu da raidim šta hoću. Problem je bio, što zbog fakulteta ponovno, što sam ja morao da radim to što sam ja studirao i za šta sam imao iskustva, tako da od svega sam morao da radim kao back-end inženjer i onda sam ja bio u fazonu ne mogu da radim svoj posao, ne mogu da freelansujem, ne mogu ništa, moram u toj firmi da budem dve godine i da radim back-end. Ja sam se pomirio s tim, ok, kao znam da će biti dve godine, ali posle toga mogu bilo šta. Na kraju dobijam ponov do druge firme koja je dosta bila bolja i onda sam kalkulirala, uvek je kalkulacija u životu kao A ili B, A ili B, pros and cons. I skonto sam da mi je mnogo bolje da pređem u drugu firmu za 40% veću platu, nego da čekam tu dve godine na manjoj plati da bi možda prešao dalje. I kao procedura je moraš biti dve godine, osim ako ne dobiješ ponovo taj isti papir. Ali sad sam ga dobio iz Nemačke i to je trvalo dva dana. Aplicirao, dobio sam novu vizu, plavu kartu, gde sam morao da budem vezan dve godine za novu firmu. Kao, resetovao se tajmer od početka, ali sam makar na boljim uslovima, koje ne bi dobio da nisam bio tamo. I to je neka realnost. Kao, jednu stvar mi vidimo odavde, mi odavde vidimo samo LinkedIn i neke oglase. Kad si tamo, mnogo toga se dešava offline i bez interneta, iako je IT u pitanju. Pričali smo o tome da, kao, zašto bi one tražili radnost na oku od nas, sve to su neke teme koje su dosta interesantne i specifične za Nemačku, ali je skroz druga priča kad si tamo, a druga priča kada apliciraš odavde. I ja svima kažem, kog god ima neku ideju, samo odete, drugačije je kad ste tamo na terenu, kad se smestite i sve te neke stresne stvari, i posle toga sve ide lakše. U najgorem slučaju možeš da se vratiš na staro, ali ne može da ide na gore, uvek možeš da se vratiš, ili kao da ostaneš na istom. Ali uglavnom, kao da šta vam ide, samo na bolje. I to se dosta promenilo pre korone i posle korone, i sada i posebno ova kriza od prošle godine i sve drastično se tržište promenilo i ponude i potražnje i šta se traži i koja je profesija i sve i procesi. I ja sam par puta menjao posodavce tako da sam lično prošao kroz to i puno stvari se promenilo u proteklih nekih pet godina.

Ivan Minić: Pojednostavljeno je.

Branko Đurković: Neke stvari da, neke stvari ne. Procesi da, ali recimo ja ko IT-jevac, kada sam se prijavio prvi put, ja sam otvorio LinkedIn, kada sam i to dobio ideju da hoću da se selim. Otvorao sam LinkedIn, upisao Berlin PHP, otvorio sam prve dve strane, Easy Apply, Easy Apply, gde god sam otvorio novi tab da ja moram što popunjavam, Close, i to je to. Posle dva meseca sam dobio posao. Drugi put kad je bilo Apply, samo sam stavio range za platu malo veći i dobio sam posao. Treći put isto, međutim sada, nisam mogao to da uradim, nego sam morao tri meseca da idem kroz intervjue, da se vratim na faks, da učim one stvari iz faksa i one stvari, i pitanje za intervjue, da ponovim tehnologiju, da ponovim stvari koje su izašle u međuvremenu, da doučim par nekih novih tehnologija, frameworka i svega, pa kada odem na sastanak da budem spreman. Ja igrom slučaje i kada sam zaposlen, prijavim se povremeno na intervjue za posao, čisto da ostanem u toku, čak i kada nemam nameru da menjem. Ali kad sam počeo prvih par intervjua je bila malo frkica, pa sam posle ušao u štos. Na kraju sam tačno znao šta će oni mene da pitaju, šta će im reći. Proučio sam njihove LinkedInove i njihove Instagrame, ono kao da znam s kim mogu da budem opušteni i da bacim neku foru protiv protivničke kompanije s kime moraš da budeš malo umereniji. I kao, tražiš postupak je, moraš da se da cimaš. I kao, tri meseca sam tražio posao i nisam nalazio ponudu koju. Ja sam u glavi zato što šta hoću, ali nisam to nalazio. Nalazio sam u najboljem slučaju, na isto kao što sam imao. I kad sam već pomirio, kao dobro, preći ću makar na isto, da ne bude gore, pojavljaju se par ponuda koji su ono. Ali morao sam da prođem kroz proces da bih dobio ponudu od njih. Ranije sam, ako mi ne kažu odmah u startu koja je plata, onako malo bahato kao kod nas, u mahu, kao “Ćao”. Sad sam morao da prođem kroz proces i da se dokazujem svaki put i da prođem, iako sam senior, morao sam da prođem kroz intervjue i kroz taskove i kroz sve da bi došao do toga i došao sam, ali sam morao da radim na tome Dok recimo pre par godina je bilo Apply, ako oni nisu, ako vidim neko cimanje je Close kao.

Ivan Minić: Evo, bilo je više opcija i možda je bilo malo manje selektivno.

Branko Đurković: Jeste, jer sada je tržište prezasićeno, imamo to da svakako se radi uglavnom remote, samim tim si konkurencija sa puno ljudi iz ostatka sveta. Drugačije. I dalje ima posla, ima posla za svakog, samo moraš malo da se potrudiš da bi došao toga što želiš. Ako samo hoćeš da radiš bilo šta, što kaže moj bivši kolega za budalu, uvek ima posla, moraš naći posla, ali ako imaš čeklistu šta želiš, mora na tome da se radi.

Ivan Minić: Kako je tebi bilo kad si došao tamo prosto rad u tom okruženju, u tom sistemu. Promenio si nekoliko poslova, svaki je karakterističan za sebe, ali prosto ono, mi imamo neke dožilje to kako je Nemačka velika zemlja i ovako vrlo strukturirana i organizovana.

Iskustvo i doživljaj Nemačkoj

Branko Đurković: Da, prva stvar je, sve što mi romantizujemo u Njemačkoj nije istina. To, u ovome, nije istina. Puno stvari se radi ofrlje, kvalitet za puno stvari je dosta loš. Od gluposti tipa front-end, ono kao, svari koje ovdje u agenciji ne bi prošle, tamo su, ma šta god. I ja sam opet počekivao best of the best of the best. Izgleda da imam previše visoke standarde, zato što kao ja sam pixel perfect i to je, ako mi nije ja vrćam dizajneru, a ne on meni. I tamo sve prolazi. I s jedne strane razmišljaš kao kako ova država funkcioniše sa toliko grešaka, a u drugom skontraš ima je jako puno para i to sve, moraš baš nešto da zeznaš puno puta za redom, puno loše i sve da bi te otpustili. I onda kao, zakoni su drugačiji, otkazni rok je tri meseca, čak i ako ti nešto zajebeš oni ti daju, plaćaju ti tri meseca da ne moraš da radiš. I ono što kao, to je ono neke stvari koje su nezamislive kod nas i znam to ljudi tamo eksploatišu naravno kao i sve drugo, pa onda otkažu stan i putuju tri meseca po svetu i onda se vrati i traže posao. Ali kao drugačije su stvari. Ono što bih mogao da izdvojim kao specifično za sva radna mesta gde sam bio. Ja sam ovde kao većina ITjeveca bio preduzetnik. Što znači ako ja danas sam na poslu, ja čardžujem taj dan. Ako nisam, ne čardžujem i kao to je to. Ako sam bolestan, ne zarađujem tog dana i kao nisam bolestan. Nisam razmišljao šta je bilo da žena hoće da se porodi pa je ITjevec pa hoće da ode. Znaš kao komplikacija je životna, znaš kao to kod nas edge caseivi. Tamo je sve to uređeno i kao, ako si frilenser, ne možeš da radiš za istu firmu više od šest meseci u dve godine, ako radiš više, mora da te zaposle. Tona nekih stvari koje sprečavaju sve to. Pazi i kod nas je bilo dosta promena po poslenje vreme, ali kao, u moje vreme je bilo ti si pa ušalac i kao, to je to. Penzija i sve drugo ne postoji, kredit za stan ne postoji. Tamo je sve to uređeno I kad si bolestan, bolestan si. Ja sam jednog dana znao da ću biti bolestan, napio sam se jer je bila žurka i ja sam spremio se da budem bolestan. Nikad pre toga nisam bio bolestan. U Srbiji sam dva puta bio bolestan u pet godina. Dva dana sam bio bolestan. Kad ti nije dobro, gutaš ono i ideš na posao i praviš se lud. Tamo sam bio bolestan, poneo sam laptop i napisao sam javio sam se ujutro kao “E, znate, ne osećam se baš najoblje ali poneo sam laptop, sve okej, nemojte da brinete, bla bla bla.” I oni su bili u fazonu “ne, nemoj da radiš, moraš da odmoriš, ne smeš da radiš”. “It’s forbidden, it’s impossible”. “What?“ I to su neke stvari koje u Srbiji nisam doživeo. A to je nešto što bi trebalo da bude najnormalnije. A s druge strane, kada sam dao posao u pasošu, imao sam nalepnicu gde piše “mogu da radim 40 sati nedeljeno”. I kao to je to, ne smeš da radiš više. Ja sam bio ovde, sam radio u jednoj firmi, pa sam filantsovao pored toga, ili sam predavao na faksu, pa sam radio i frilensovao, i kad dođe vikend radim svoje projekte, tamo je bilo “ne smeš da radiš više”. Kao, zabranjeno ti da radiš. Osim ako si, ne znam, policajac ili doktor, nešto zakonski, ako ti je firma tera da radiš, njima je veći proces da dobiju, problem da dobiju to, nego što će tebi da plate. To su neke, onako, mindset razlike koje ja, ono, kao u startu mi je bilo “Vau, kakva zemlja, zapad”, ono. Mislim, nije sve tako, ali to su bili primeri koji su meni bili neverovatni. I tek smo onda počeli da ulazimo u to šta je zapravo kultura kompanije. Kod nas je kultura kompanije, vidiš na reklami, da imaju, stoni tenis, jabuke i soni. I onda te cede svaki minut da izgubi zvuku iz tebe jer su te platili već više nego deset puta u prosek u državi i naravno onda hoće da te iskoriste. I kao, kad izgoriš posle dve godine, sam se leči, kao, baš nas zbriga, uzećemo drugog. Teško je naći dobre programere, mislim generalni inženjere bilo koje vrste, spremni su da čekaju i po x meseci iz druge države, osim ako im je nešto treba za odmah, ako treba za odmah, oni su spremni to i da plate, ako si već tamo ne more da čekaju vizu, ali drugačiji su. I to se oseti. I sad kad pričamo o kulturi, to su tamo neke stvari koje kod nas čitamo u knjigama kao HR, pa oni pokušaju da uvedu neke KPI-e, bla, bla, i to ništa, samo radiš nešto bezveze, nikakvu svrhu na kraju nema, i da se to vidi neka razlika, tamo se to radi iz više uglova. I ovo je, recimo, primer samo. Radio sam u dr. Etkeru i mi smo jednom nedeljno imali neka predavanja koja su opciona, ali su predavanja u smislu, na primer, kako se kaže kod nas, sad sam postao, postao sam taj čovek, jel’ te kažem. Unconscious bias.

Ivan Minić: Dobro. Nesvesna pristrastnost.

Branko Đurković: Kad znaš da si pristrastan i nepristrastan prema nečemu, ne znam, prema ljudima drugih religija ili državnosti, to je kao ok. Ali kad ne znaš, to je problematično. I postoji testovi kako da jer kao svi smo mi biased za neke stvari, ali jako često ni ne znamo. I sad bio ovaj primer sa ženom koja je direktorka koja kaže “Ja prva nisam biased za žene na posao. Ja sam primjer suprotnog i kolega nemica mi je dala i njen rivju, ja sam rekla, pogledaću do kraja nedelje, kolega mi je dao riviju, ja sam rekla “Evo, evo, odmah kao to sređim”, i onda sam skontala kako sam drugačije pristupila prema njima dvoje, samo zato što je muškarac. I kao, uhvatila sebe u tome. Ali kao, postoje puno testova koje može da uradiš sam sebi, i od preda postaviš pitanju odgovor i dođeš do toga. I kao, to su neke opšte firma, se ne bavi tim, IT firma je. Ono, ali imamo takve stvari na poslu. i meni je to bilo fascinantno, ja vam volim to i sociologiju, i filozofiju i sve te stvari, tako da je meni bilo jako interesantno da, pored posla, te neke druge komponente života i karijere se uključuju u sam posao. Nije kao da te forsiraju, ali kao imaš mogućnost. Ja, kao što dobro znamo, volim po svim tim događima da idem i ja sam sve to išao i jako puno je bilo korisnih stvari. I to je sve deo jednog kolektiva i radnog mesta što u Srbiji ne postoji. Mislim, ja bar nisam doživao, radim sam ovde u puno firmi, ali ovde kao radi se kad se radi, kad se ono kao play hard, party harder i kao to je to. Tamo je se opet sve umerenije i postoji ipak taj life-work balance. Opet ne važi za sve industrije i za sve onako, ako neko radi na grđevini, naravno da neće to ništa od toga da doživi, ali u većini firmi i kao kad kažemo, ako nas ITjevac, to ti si ovde, pa doktor je u manjoj plati od tebe, pa profesor što je besmisleno, pa kao od drugih ljudi, tamo su manje više svi tu negde. Kao ako radiš u autoindustriji, nemaš manju platu nego programeri. Šta goda radiš. Ako si na univerzitetu i početna plata ti je veća od programerske, manje napreduješ, ali kao sve ima svoj svoj, svoje pozicije u sistemu. I kao kasirka u Lidlu ima 2400 euro platu, što kao nije neka rajd plata, ali nije ni mala plata koja sam imao toliko kad sam prešao. Što je manje nego što sam imao u Srbiji pre nego što sam se preselio sa manjim standardom. I skroz je dolažen drugačiji sistem vrednosti, drugačije sve.

Ivan Minić: A ono, van nastavne aktivnosti.

Branko Đurković: Klubbing.

Ivan Minić: Pa ne samo klubbing, nego prosto taj moment, recimo, vrlo čest, primer, kada sam pričao sa ljudima u Americi, naravno zavisi od dela Amerike i sve ostalo, ali da osim San Francisca, koji jeste jedna takođe komuna, da u većini ostalih dela ono, ne postoji taj običaj da se posla ode na pivo. Da ono, imaš prijatelje sa posla koji su ti stvarno prijatelji, pa ideš i sedite i ne pričate o poslu.

Branko Đurković: Da. Pa zavisi od firme, od tima do tima, od firme do firme. Imao sam situacije gde posle posla odemo na pivo svi zajedno i družemo se, imao sam situacije gde posle posla ne poznajemo se kao tu smo super, ali kao ne idemo na rođendan nekada niko drugih. Imam kolege sa bivših poslova koje danas zovem na rođendan, imam kolege sa sadrašnjeg posla koje verovatno nikada neću pozvati. Tako, zavisi sve individualno, ali generalno je slično kao u BG-u. To mi se sviđa, kao, dešava se svašta, posle posla, većina, ko nema porodicu, tako to kao zableji zajedno i sve. I još jedna stvar, to je sad počelo i kod nas da budu aktuelno, svakog vikenda se ide na neku prirodu, nešto se dešava, i to je meni bilo fascinantno. Tamo svakog četvrtka me Nemci pitiju, kao, “Any plans for a weekend.“ kao šta si planirao ovog vikenda.  Ja sam ono kao ebo te što si toliki nemac, idi napij se, što mora sve da isplaniraš svaki trenutak, ali onda sam skontao da zapravo oni putuju u svakog vikenda, jer pored svega toga što je Berlin hub, on je hub za avioletove u Evropi.

Kao za vanevropske je, ne znam, Frankfurt, München, ali kao. Da, ali za po Evropi, sad je malo gore posle korone, ali jedno vraća se. Iz Berlina imaš za 20 evra kartu do Milana, do Soluna, do Portugal je malo više, ali do Kopenhagena je na 20 evra karta. I kao leti petak, posle posla, vraća se nedelja, uveče. I oni su svakog vikenda negde, negde putuju, negde idu ili hajkuju, ili po šumi, ili voze bajs i to veće.

Ivan Minić: Plus kad živiđ u takvoj zemlji, taj odlazak nije preskup.

Branko Đurković: Jeftinije ti nekada i nego da ostaneš u gradu. Što je ono, nevrovatno, ali ima mogućnosti i svi su jako aktivni. Mislim, kao kod nas, kad kažemo ono kao life expectancy, kako koliko si, kad si bio penziju i sve to, Kad kažeš neko ima 70 godina, kao “ovo živo je on, tamo babu u ulici ima 90 godina, svakog dana pričamo, kad šetimo kući pa se sretemo, pričamo nešto svoje, ja samo klima glavom i kao “ja ja, gledam”. Ali kao, živohni su ljudi, mi 100 godina idu voze bajs, voze kola. Znaš, kao… Drugačiji, drugačiji je doživljaj svi su kao aktivni i imaju, bar u Berlinu, imaju život posle posla. Baš zbog toga se ono fokusira i posle na to što vikendom ne radi ništa, tj nedeljom ništa ne radi. Poenta je da namo to zvuči neverovatno. Ja sam ovde na Novom Beogradu imao u krugu 200 metara brzu hranu, dva supermarketa, apoteku, autodelovi.

Ivan Minić: Trafiku koja radi 24 sata.

Branko Đurković: Sve radi 24 sata. Autodelove koja radi 24 sata. Znaš, šta god ti padne na pamet. Tamo nemaš. To što Berlin radi do dužime, kao špetije koja rade do duže, to je neosporna  stavka Nemačke. Ni to nije 24 sata uglavnom. Nedeljom ne radi ništa i meni je to smetalo u startu, jer kao ne radi ništa, ništa nisam kupio i jedem kebab ko turščina prvih šest meseci, ali onda skontaš da taj dan služi da se iskuliraš, da prolaziš sa prijateljima, sa porodićom, na kampovanju, na jezeru, imaš 3000 jezera pa možeš što god hoćeš i nekako upadneš u taj štos i ima smisla na kraju dana. Znači drugačije kad tamo si prolaziš neko vreme pa to proživiš, drugačije kad samo čuješ. Ja kad sam čuo prve put, ma jeste, kao šta radimo.

Ivan Minić: Svi mi kada putujemo negde, a ne putujemo dovoljno često i ne ostajemo dovoljno dugo, mi kada odemo, mi gledamo da što više doživimo za tih 3-4 dana. Potpuno je drugačije kada nemaš pritisak da moraš da obiđeš sve za ovih 5 dana. Nego možeš narednih dve godine da obilaziš muzeje, svake dve nedelje po jedan.

Branko Đurković: Da, ja još uvijek nisam obišao sve muzeje, iz razloga što tamo postoji muzeji za sve, muzij za karivust.

Ivan Minić: Molim, šta?

Branko Đurković: Bio sam u muzeju prasiće, by the way. To je jako puno prasića, ali na kraju skontraš i umetnička dela sa prasićima, ali na kraju skontraš koliko je to jako dobar restoran. Na kraju ide ti, izgladiš dok to gledaš, pa ti one daju šniclu.

Ivan Minić: Tehnički muzej. Tehnički muzej je ludilo. I onaj, kako se to zove, Museum of Natural Science.

Branko Đurković: Da.

Ivan Minić: Prirodnječki muzej.

Branko Đurković: Muzej filma je isto fenomenalan. On u Sony centru. Ima stvarno jako puno dobrih.

Ivan Minić: Baš, ali znaš kao, A šta je to toliko sjajno? Brate, odeš i vidiš. Znači, ne mogu ti objasniti to.

Branko Đurković: S druge strane, različiti ljudi imaju različita interesovanja, kao našto je tebi zanimljivo, meni nije i sve. I kao to je okej, ali postoje stvari koje su univezirane.

Ivan Minić: Tako kao te bilušta, zanimljivost, tehnike, naći ćeš mnogo toga ovdje. Znači i one radionice gde možeš u realnom vremenu da vidiš kako ljudi rade sa zlatom, sa onim, možeš da učestvuješ u nekim workshopovima i sl. Ti gledaš, ništa ti nije jasno.

Branko Đurković: S druge strane, verovatno je samo Londonski muzej pokrao oviše stvari sveta nego berlinski, ali imaš celu išler kapiju koju su preneli iz delova, kao piše super, oberaženo sve kako se sklapaju kocike kao lego, kao da mi kad smo je pribavili 1934 i 1938. kao da smo mogli da je sklopimo. I kao puno tih stvari možeš da vidiš o različnim kulturama, bez da skročiš van grada.

Ivan Minić:Tako je. Mislim, kažem, meni je taj tehnički muzej zaista razvalio me najviše iz razloga što neke stvari koje možeš fragmentarno da sretneš, tamo kad gledaš ono istoriju računarstva, plus njihovu lokalniku, nije kako od nas. Imali smo par računara koji su se pravili, ne neka, ali tamo se pravilo svašta, ali ti zaista imaš od svega po jedan primerak i dokumentarac koji to prati i dosta nekog pisanog štiva i imaš katalog koji možeš da poneseš i sve ostalo, znači stvarno.

Branko Đurković: Raj za gikove.

Ivan Minić: Stvarno, wow. E sad, dotakli smo sa toga negde u prethodnom delu razgovora kad si ti počeo da pričaš o tome kako si se ti suštinski profesionalno razvijao od toga da nisi više samo programer, developer, nego si postao prodakt čovek, odnosno u nekoj si tranziciji, ali na dobrom putu. Kako dođe do toga? Mislim, osetiš ti potrebu, vidiš da je to prilika za napredovanje i sve ostalo, međutim, mi u našoj industriji imamo jako ozbiljan problem s tim da nemamo prodakt ljudi. U najboljem slučaju produkt dolazi tako što je ono, proizvod genialnosti jednog čoveka ili tako što je produkt čoveku uvezan. Ali mi ih ne pravimo dovoljno. Kako je tebe usmerilo i, neću kažem iznedrilo, ali idemo ka tome, to okruženje tamo.

Product čovek

Branko Đurković: Pa kao i većina stvari, okruženje me je primoralo da dođem do tog mesta. Mislim primoralo, ja sam mogao to da ne uradim.

Ivan Minić: Stimulisalo.

Branko Đurković: Da, stimulisalo. Kod programera generalno postoje neke dve grupacije. Jedna, imam kolege s faksa koju su naučili jedno i oni isto rade dan danas. Hejtuju PHP jer su probali 5.4 i ono kao ja kad sam probao JavaScripta sam ga hejtovao, u međuvremenu se je desilo svašta, pa kad sam probao bilo kao aha, ovo ima smisla. Kao oni su ostali u jednom i primenjuju istu stvar godinama, jer kao primaju platu i to je to. S druge strane ima ljude koji su stalno, ono, gladni novog znanja i stalno uče neke nove stvari, neke gluposti, ali svega toga ostaju ti neki koncepti koje primeniš kod sebe. I to isto recimo vratiću se na temu, kada sam konkurisao za posao, pitali su me na jednom mjestu, kao koje ti je očekivanja za platu, minimalna i maksimalna. I kao nikada nisam čuo za maksimalnu, mi smo kao, što više daš, ja ću više da radim, to je cela poenta da više zaradim. I ja odgovorim onako šaljivo, kao minimum toliko, a maksimum is undefined variable, my friend. I pitam posle Nemca koja je fora, o čemu se radi. I on kaže “pa, znaš, kao veća plata, veća odgovornost, veći stres i veće sve, ali ja sa ovom platom i mogu da kupim kola, da odem na more i da lepo živim”. I meni je kao, meni je to okej. Ja radim u pet idem kući i ja kao nemam nikakav stres. I mi to nemamo kao koncept. I onda imaš jako puno ljudi koji su zadovoljni s ovom pozicijom, ili neki su lenji, neki su samo zadovoljni i ostanu na tome. A imaš ljude koji gledaju imaju taj problem u glavi da moraju da budu bolji u nečemu i da gledaju. I meni je igran slučaja to stimulisalo tako što kao vidim da fali jedan delić i onda niko ne vidi te delići koji fali i onda kao ja “e, a šta je s ovim.“ Skontam i to povežem. I posebno kad sam imao svoju firmu pa sam dok ne šipujem krajnji proizvod, nije gotovo kada se svi taskovi urade, ja moram da razumem ceo proces i ovog što je naručio i da li si stvarno to mislili, samo to rekao, evo ti prototip pre nego što trošimo vreme na pravljenje, cao ceo proces inženjerski i nekako je mi se sve ja sam se pronašao u tome. S jedne strane ja volim problem solving, volim programiranje i meni je dan danas interesantno raditi sa bitovima u 4KB memorije i sve to, i assembler, a ne ono kao skinem na primjer HoloVolt koji je 70MB, meni je to bespotrebno, ali ako klijent to traži veži konja gde ti gazda kaže, to je jedno, sa svojom projektima radim neke druge stvari. I to je mi interesantno i verovatno nikad neću otići iz kodiranja, ali želim i da radim više i tako sam nekako došao prema tom product poziciji. U jednom trutku sam se razmišljao, pošto generalno postoje neke dve grane odakle se developeri, gde se developeri razbijaju. Jedna je kao lead i više tehnička, a druga je više menadžerska. Opet ta menadžerska može biti na više načina. I ja u startu sam bio pojedno drugo kao “kako mogu da radim.“ I jedno drugo mi je zanimljivo, ne imam predstavu, dok nisam probao. Pa sam kao razmišljao o “staff engineer”, pa sam to radio, čak sam se i prijavio na jedan posao. I tu je “chat gtp” bio super stvar, zato što sam jedno vreme počeo da ga koristitim za sve. Dajem otkaz. Daj mi primer otkaznog pisma. I on kao da je “dear manager name company name”, i ja kao “replace” bla bla bla. I to sam pismo poslao kao takvo, bukvalno, “chat gtp”. dok sam počeo čak i da pliciram za posao, pošto već kao morao sam da se bavim tome, post tri meseca sam malo smorio, a nije više kao apply, apply. Ja sam kopirao tekstove iz ona job descriptiona u chat gtp i kao “ajde daj mi šta da pošaljem njima”. I prepravim ga, naravno ja sam nekim svojim, ono final touch, ali kao krenuo sam da koristim chat gtp za te neke manualne, glupe stvari. I dobio sam poziciju za staff engineer i kao ja kažem nikako, nikada to nisam radio, ali mi zvuči interesantno, imam iskustvo u tome, ali nikad ni to nije bio glavni posao, samo sam to morao da radim. I kao, da li postoji nešto, otišao sam chat GPT i pitam kao šta ta pozicija podrazumeva. Dobio deset stvari i pitam je, reko, da postoji nešto osim tih deset očiglednih stvari da kao nije tu, kao npr. ne znam, budžetiranje, reporti, koliko to ima Excel-a, koliko ima svega. I kao, to bi me verovatno smorilo. Mogu da ga radim, ali nisam srećan. Ako već imam mogućnost da dobijem da sam i srećan i volim, kao, pre bi to radio nego drugo. i to mi isto je bilo interesantno, ali sam nekako na kraju opet probao jedno, probao drugo i završio više ka produkt. Jer tu opet nešto što mene ispunjeviše kao i moj mozak tako funkcioniše i što je, kao vidim šta je, šta treba se uradi i idem ka tome.

Ivan Minić: Probijaš.

Branko Đurković: Da.

Ivan Minić: Pet godina si u Berlinu. Šta se promenilo za ovih pet godina, osim činjenica da smo imali tih nedefinisani vremenski period korone.

Branko Đurković: Šta se je promenilo u Srbiji ili generalno.

Ivan Minić: Ne, šta se je promenilo u Berlinu, kako je tamo teklo stvarno.

Branko Đurković: Pa tamo se nije mnogo stvari promenilo. Ranije su bile veće gužve u gradu, bilo više turista, još uvek nije možda na tom nivou kao što je bilo. U Covidu je sve bilo mrtvo. Sve te prednosti Berlina su nestale. Znači imaš kao građevene i sve to, ali se sem toga grad je mrtav. I kao sve to što je bilo dobro u Berlinu, ti događa i eventovi, sve to je nestalo. Igrom slučaja mogli smo da radimo remote pa smo to kompenzovali tako što smo putovali i sve, sad se polako vraća tako da vraća se na staro. Nije se pogoršalo, nije se poboljšalo, manje su gužve ali, vraća se na staro, odprilike je to to. Stvar koja se drastično promenila je taj rad od kuće, koji nije više samo za programere nego je za dobar deo kompanija, ali to sad znači da cela kompanija je kultura i procesi te treba da prate, pošto jedno je kao remote friendly, a drugo je kada je kompanija remote. I u jednoj kompaniji smo imali kao sastanake, pa kada je neko remote on se nakači na remote, a mi sedimo u sali i pričamo. I onda nekad ja sam taj koji je remote, oni zaborave da se uključe i čekam pola sata da počne sastanak, oni pričaju, ja kad ih cimnem, oni kao “a, zaboravili smo, izvini”. A imamo kompanije gde jedan je vani i svi sedimo u firmi i svi držamo slušalice, iako smo jedno pod drugog i kao retardi smo u chatu u jednom s drugim, što je kao druga krajnost. Ali kao jedna remote friendly kompanija, remote enabled, a drugo je remote native. Čak i kad se desili smo svi u kompaniji, nekada nekog mrze svi da se sprata pa se mi uključimo u meetu. I sve više ide ka tome da su više inkluziv, da zapravo se bolje funkcioniše sa asinkronom komunikacijom, sa drugim alatima, bla bla. I to je dobro, zato što nam otvara mogućnost da, fleksibilnost i da možemo da budemo na drugoj lokaciji, i da mi radno vreme nije od 8 do 5, do 9, do 6, kakav god, nego da mogu da isplaniram kao “aha, imam sastanke pre podne, posle podne smo samo kao meeting free i ja mogu da završam po gradu nešto da iskoristim do lepo vreme, odem na kafu, pa uveče ću završiti ili šta god i bez da to moram da se krijem da sam online, offline, kao “okej, tako su se dogovorili, svako završao svoj deo”. To je mnogo lakše nego ranije. I to mislim da nije samo u Berlinu, da je to globalna stvar. Sad našto specifično, baš u Berlinu da se promenilo, nisam nešto primetio. Osim što se sad možda lakše dolazi do vize nego ranije. Puno stvari su formalizovali što ranije bilo možda može, možda ne može, sada sada postoji pravilo. I kraći je proces možda nego ranije.

Ivan Minić: Pet godina kasnije, to je bila dobra odluka. To smo to negdje pohvatali svi.

Branko Đurković: Da, ja sam zadovoljan.

Ivan Minić: E sad, šta dalje?

Branko Đurković: Uvek imam puno planova i više ideja nego što imam vremena u danu. Za sada, znam da ću ostati tamo, planiram porodicu i sve te stvari tamo. Što se tiče karijere, od uvek sam imao želju da rebootem svoju entrepreneurship karijeru tamo, što će se desiti u nekom trenutku skoro. Već sam počeo da radim kao konsultant i ono kao sa strane, ali nisam se.

Ivan Minić: nisi preduzetnik dok se 100% ne ubaciš u to.

Branko Đurković: I nisam bio psihički spreman, zato što moraš kao prvo u glavi biti spreman. Sad sam konočno sredio sve papire i sve i idem ka tome da hoću tim da se bavim. Imam par ideja za neke poslove, za neke start-upove. To ću uskoro verotno da sa papira bacim u realnost, da nekog da istestiram koliko to sve ima smisla. Tako da to su prvi neki koraci.

Ivan Minić: Ali definitivno sebe na duže staze vidiš tamo.

Branko Đurković:nDa, definitivno. I čak razmišljam o nekretnini i te neke stvari, ali o tom potom.

Ivan Minić: Koliko su sve te stvari zapravo dostupne.

Branko Đurković: Pa jesu. Jesu. Što tiče start-upova, i dalje ima više novca nego dobrih ideja. Što zvuči nevratno, ali jeste. Sve se lako je dostupno. Fondovi su lako dostupni, ali dobri fondovi se do njih se teže dolazi. Opet kao i za posao, kao ima posla, ali dobrih poslova ima ih, ali se teže nalaze. Lakši se dolazi do klijenata tamo. Opet i tržište je veće, a kod nas kada napraviš uspešan proizvod, jako malo, relativno malo ljudi, i platežna na moć je dosta manja. Tako da kada uspeš u nečemu i dalje, to nije na istom nivou kao tamo, 80 miliona ljudi u Nemačkoj i plus ceo dah region sa Austrijom i Švajcarskom, plus globalno, ali to je neka druga priča, ali generalno čak i lokalno je mnogo veće tržište i u Americi prodaš milion knjiga, dolar da zaradiš od svake to je milion dolara. Kod nas da prodaš milion. Prvo ne možeš prodaš milion knjiga, ali da prodaš milion knjiga to je ono. Ne ostane ti ništa na kraju. Mislim, karikiram, ali. Tako da, dostupnije je sve tamo i moguće je. Znači, bukvalno čak i neko ko ne živi u Nemečkoj može dobiti startup vizu da dođe tamo da pokrene svoj startup. Što je super ideja za naše ljude, posebo ako neko hoće da bude malo tamo, malo vamo.

Ivan Minić: A taj deo oko registrovanja firme, oko uzimanja nekih kredita za stan, za auto.

Branko Đurković: Neke stvari su užasno komplikovane, neke stvari su užasno jednostavne. Primer. Kada sam se preselio tamo, nisam imao taj kao kreditni skor, taj šufak, kako oni zovu. I nisam mogao, recimo, hoću da kupim TV na rate, ono 500 eura TV, da kupim na 6 rata, ne može. Jer nemam kreditni skor. Kad sam se preselio tamo dobio semm atični broj i kao prvi put sam se ispilio, nemam nikakvu istoriju, nemam telefon, nisam plaćao internet, bla bla. Ako si rođen tamo i sve je bilo gde u Evropskoj uniji, to sve funkcioniraše. Pošto sam i kao spavnovali na jednom mestu. Krećeš od nule. I onda sam tako igraom slučaja, jedno po jedno uspeo sam nešto da kupim na rate. I to je bilo to. I onda sam kad počela korona, gledao sam i sve je počelo sa koronom. Tad su dosta olabavili tih stvari jer kao sve je palo i moralo su nešto da rade.

Ivan Minić: Ekonomija mora nekako da funkcioniše.

Branko Đurković: Ja sam skonto kako sam krenuo da kupujem patike. Ja sam u Srbiji uvek imao jedan par patika. Imao sam jedan par patika, kad se je pocepaju kupim druge. Bukvalno nisam imao potrebu da imam više patika. I onda kad je počela korona ja sam krenuo da kupem patike. I onda sam skontao kako. I dan danas imam patike koje sam kupio koje nisam otpakovao. Nisam imao više gde da ih stavljam jer kad kupiš jedan dobiješ popust, na sledeću kupovinu 40%. Pa ti kupiš ponovo, pa dobiješ novi kupon, za sledeću kupovinu 40-50% i ti onda naručašuješ patike. I onda sam ja sebi rekao, okaj, ajde da batalim ovo, pošto nema smisla, ajde gledam našto nerealno, stanovi kola, kao nova kola, kao šta Srbiji rade, polovne automobile.

Ivan Minić: Mobile.de.

Branko Đurković: Da. Ja odem, ono, mobile.de i to, ali ajde kao nova kola, ajde, polovna možda čak su i realna, ali nova kola su nerealna. Izađe mi ponuda za BMW X2 koja je jeftina od Opel Corse. I ja iz zajebancije apliciram online. I završim sve online i dobijem auto. Nov iz fabrike, iskliktao sam onaj konfigurator i kao da sam auto novi fabrike na lizing. I koja je jeftina od Opel Corse. Kad sam to dobio, otplatni rok je duži nego što meni traje viza. Ja njima kažem kao “moja viza se završava ovde”, ono “ne, nije problem, ništa, sve može”. Kad sam to dobio, odjednom sam počeo da dobijem ponude i za cash credite, i za belu tehniku, sve može. 0% kamate, 1% kamate, to je bilo tada, sada je 7-8% iskočilo, ali kao od jednom sve može. Kaj jednom uđeš u sistem, sve može. I onda sam ja krenao da kupim stvari neke bezveze, tipa patike, jednom sam se da ih platim odjednom i ja kupim neke rate samo da bih gadio rating. I pošto sam imao firmu i bio sam preduzetnik u Srbiji, trebalo sam da platim porez za ovde i bila je malo veća svoja novca, ja digao tamo u cash credit da to podmirim, Ja pitam, kao mogu tim parama da platim kredit, da platim tamo u poreskoj, kao može i to sve završaju bez problema, i sve online. Tako da te stvari mogu i bez problema, jednom dok se uđe u sistem je malo komplikovanije, ali jednom kad se uđe u sistem sve može i većina stvari može online, čak i bez Nemačkog. Za stan je malo komplikovanije, iz više razloga. Prvo je, mnogo su bolji uslovi koji ima neograničeno boravište ili državljanstvo i to, ali kao generalno može.Za stan je malo komplikovanije, iz više razloga. Prvo je, mnogo su bolji uslovi koji ima neograničeno boravište ili državljanstvo i to, ali kao generalno može. Još uvek nisam zašao skroz u dubinu problema, ali sam pričao sa nekim konsultantima za to i oni su mi rekli kao “najbolje sačekaj još godinu, dve da dobiješ trajno boravište, pa onda su ti mnogo bolji uslovi. Tako da sve to može i postoje procedure i imaš online kalkulator za sve i to što vidiš to je.

Ivan Minić: A što se tiče rente stanova, kakva je tu situacija? pošto čuo sam da je problematičan.

Renta stanova u Nemačkoj

Branko Đurković: Pa, skupo je, mislim, skupo je nama. Kad dođu Amerikanci ili kad dođu, ne znam, iz Londona, oni kažu “pa nije skupo”, mislim, njima opet zavisi kako ko gleda. Nama je skupo, Nemcima je skupo, ako je Nemcima skupo, automatski i nama je skupo. Ali nije to glavni problem, glavni problem je što se, ne može se nađe stan, znači, bukvalno je to ono, ali ne karikiram. Znači, ja sam imao listu, višu listu kao šta hoću i da ima stan, da ima, na kraju sam tražio bilo kakav stan, bilo kakav, i van od svernovnog range-a i sve. Jedva sam našao. I to to nije samo ja, su svi tako. Znači, uglavnom su stanovi ako znaš da neko izlazi, pa ti uđeš umesto njega i te kombine. Ja sam mislio da se u Beogradu teško nalazi stan. U Beogradu samo platiš i nađeš stan. Tamo ne postoji, ja sam stavio kao 500 EUR za nekog ko zna nekog ko izlazi stana, da mu na ruke…. Znači ponuda je mnogo slaba, zato što jako puno ljudi dolazi, ne može filički toliko stanova da se izgradi. To su milioni ljudi u pitanju, tako da ne možeš da napraviš 100.000 stanova za kratak vremski rok. Berlin je u 90. imao taj boom. Pre toga su stanovi bili 200, 250 evra.  90.tih je imao taj boom. Desetak godina je trajalo da se to prenalo kod nas da mi romantizujemo Berlin kao jeftina, ono kao “poor but sexy” bla bla bla. Ništa to više nije tako. Mi i dalje zamješljamo Nemačka, Merkel, bla, bla, niti ona više tamo, niti to ta Nemačka, niti to je Berlin. Sve kasni desetak godina, ono, vesti i lifestyle i sve to. Tako da svaki godine je sve skuplji i puno stranaca, kao što kod nas dođe puno rusa, pa skoncate kako za iste pare mogu da žive u Španiji, možda bolje, pa kao kad skapiraš da tamo bolje. Slična stvar se dešava i u Berlinu, postoji jeftinih mesta, postoji lepših mesta, postoji mesta sa više sunca, postoji mesta sa plažom, sa boljom hranom, sa svime, nije idealno. Meni je to bilo, taj deo okoline za život mi je bio bitniji nego da imam plažu i šta. Tako da ja sam samo pronišao. Nije za svakog, puno ljudi ide. Kao što rekoh puno ima mladih ljudi koji ne mogu tu dugo da ostanu, ali puno ljudi koji su živeli i žive tu par godina, uđu u neke kontrakte i to pa idu dalje. To se promenilo, stanovi se jako teško nalaze, skupi su. Još je problem jedno što je po zakonu legalno ti smeš da plaćaš stan trećinu od svoje plate. Znači ne možeš, ako imaš 1500 e platu, ne možeš da plaćaš 1500e stan. I to je problem zato što su plate za većinu ljudi, osim IT-ovica, relativno manje, a stanovi su skuplji. I da nema toga da može se raditi remote pod prvo mesto pored Berlina, već kao 600 eura stan ovde i 1200. Problematično je sa stanom, to je najveći problem je naći stan. Prvo je, za Srbe je najveći problem dobiti vizu, sledeći je naći stan. Za sve druge je stan i tečka.

Ivan Minić:  Znam da je i u nekim drugim delovima Nemačke slično, da je Minhen još skupniji, da je još manji izbor. Da je moja prijateljica dobila bilo posao, super uslovi, sve jednostavno na kraju nije otišlo, da je bukvalno 4 meseca nisu uspeli da nađu stan i odustali. Da se to dešavalo pre godinu dana, možda bi radila remote, pa u nekom trenutku otišla.

Branko Đurković:  Postoji puno lifehackova koje sam ja hteo na blogu da objašnjavam. Tipa, ti kada dođeš moraš da primaš platu. Da bi prijavio platu moraš da imaš račun u banci, da imaš račun u banci moraš da imaš adresu na prijavnici, da si prijavljen, a ne možeš da se prijaviš dok ne platiš pare koje nemaš na računu na banci, kao kokoske jaje. I puno tih stvari, postoje rešenja, kao uzmeš priveremeni smeštaj na AirBnB-u, pa se tu prijaviš, ne može opet na svakom, nego negde si prijaviš, dobiješ banku, pa onda posle tri plate dobiješ izvod, prosek tri plate, pa onda možeš da apliciraš za stan. I postoji tonu nekih stvari koje su kao life hacks, ali generalno jako komplikovano sve. Postoji procedura kad se uradi to kao može, ali dosta je komplikovano. Za neke stvari je bitan jezik. U Berlinu ne toliko, za život ne, ali za administraciju, za sve sa opštinom. Posebno ko’ hoće registruje firmu, sve je na Nemočkom. Čak i Nemci ne razumeju te reči pravne i sve to. I dosta je komplikovano i to ćemo, verovatno pričati kasnije, jako se teško dolazi do tih tax advisora i svih tih stručnih ljudi.

Ivan Minić:  To sam hteo da te pitam u principu za sam kraj taj moment, činjenica da si ti tamo pet godina i da ti Nemački nije savašen. Ok, razumeš sve što ti je neophodno i sve to, ali treba funkcionisati u jednoj zemlji. Grad je takav kakav jeste, ali zemlja je takva kakva jeste. Šta se tu dešava? Kako premošćavaš tu vrstu problema? Gde si imao te sudare sa birokratijom? gde kao prosto nema rešenja.

Sudari sa birokratijom

Branko Đurković: Kad sam se preselio, igrom slučaja su svi u svim institucijima pričali engleski. I ja sam bio … I onda je, u isto vreme kad sam ja predavao za vizu, da mogu da budem tu, bila neka Japanka koja je bila 8 godina u Nemačkoj, koja nije znala da kaže ono “gutentag”. Mi makar znamo iz partizanskih filmova, ono kao “Hiržika Pavlović” i to. E, nije znala da kaže “gutentag” i oni su rekli kao “okej, ne možeš da prodružiš posle šest godina boravišta, ako ne znaš minimum A1, da kažeš da se preseliš i sve to. I meni je to bilo onako strašno, kako je tu 6 godina, a ne zna ništa. Jer sam ja krenuo da učim jezik pre nego što sam se preselio, i nije bilo čak i toliko teško. Kao, okej, učio sam engleski, slično i nije isto, ali kao učiš i naučiš. Onda sam bio u fazonu, okej, nastaviću kada se preselim. Kad sam se preselio, to je malo stagniralo, kao nije mi trebalo, ali sam kao svejedno krenuo. Sad sam na B1. Što zvuči puno, ali i dalje je to, zvučim kao Tarzan, tarzanski jezik. I snalazim se i sve mogu da završim, ali par puta sam imao to u opštinama i tako nešto gde ti samo na nemočkom. Ili recimo kada sam hteo da se registrujem kao freelencer preduzetnik dobijem svoj IP i sve to, sve na nemačkom. I čak i kad hoćeš da pričaš sa nekim ljudima koji su tekst advajzori ili se bave time, sve na nemačkom. I kao prvo, kao drugo, ne možeš da dođeš do njih. Znači, bukvalno, Nemci funkcionišu tako što zove telefonom, ne postoji email. Email ako pošalješ možda dobiješ odgovor za nedelju/2. Telefonom ako ih dobiješ jave se i objasne ti. Postoji lifehack gde im šalješ faks. Na faks odgovaraju u roku od 24 sata, jer većina državnih institucija ima zakonsku obavezu da odgovaraju na faks. To su sami sebi uhvatili. Tako da teško se dolazi do njih i kad dođeš moraš na nemačkom ili ako oni pričaju engleski super, onda ti oni to kao “man in the middle” prevode. Ali generalno ako hoćeš da se registruješ ili nešto, da radiš, ako samo hoćeš da si tamo i da postojiš i da živiš, ne treba ti ništa. Ako hoćeš da se baviš nečim, onda ti već treba jer si deo sistema i ne možeš da kažeš “e, nisam znao zakon, nisam znao da ovo treba, to je tvoja obaveza”, ali moraš da se informišeš. Ja sad učim kao B1, hoću da dođem do B2, mislim ideja mi je da mogu da čitam nemačke klasike, braću Grim. To kao kontom za decu, jer to nije toliko komplikovno i da mogu da funkcionišem. Već sam kao mogu da preživim, ne treba mi, ali ako hoću da ostanem tamo, glupo je da ne znam jezik. Tako da radim i dalje, učim svakog dana. Ko hoće samo da živi tamo, nije neophodno, ali ko hoće da se bavi bilo čime, itekako je korisno.

Ivan Minić:  Taj moment, ovaj, jel je, multikulturalnosti celog tog grada, sećam se da mi je skoro drugarica jedna pričala da u njenoj firmi ima 28 nacija, a firma je tipa stotinak ljudi. To je baš fascinantno. Ok, da ima 7, 8, 10. U redu, nije to satrašno. Ali kao, znaš, bukvalno ljudi iz celog sveta, koliko taj uplev svih tih ljudi, ono, te obogati kulturološki. Zato što oni svi donose nešto sa sobom. Ok, moraju da se prilagode, naravno, ali donesu nešto sa sobom. Ne putuješ, ali dolaze ono.

Branko Đurković:  Jako je dobro. I to je čak i mali broj. Mi smo sa 100 nešto ljudi imali 46 ili 47 nacija. Ima Nemaca generalno, ali jako puno ima drugih ljudi sa strane. I jako je dobro i za kompaniju i privatno, na našem nivou, zato što diversity uvek stvara kvalitet. Ali onako što ja mogu da kažem iz svog ugla, opet vracam se na paralel kad imao sam prvi promenu u životu kad sam krenuo na Faks, kad sam se krenuo sam da živim u drugom gradu, pa ponovo kad sam krenuo sam da živim u drugoj državi. I čak i u Srbiji kad dođu ljudi iz različitih krajeva, različiti mentaliteti, pa je to cela čar Beograda što imaš od svega. Ista stvar se dešava tamo. I igrom slučaja se družim polovinu vremena sa našim ljudima, ali se družim i sa svim ostalima. I među ostalim najmanje nemaca imamo kao svih drugih od pomalo. Ali to se možda najbolje vidi kroz hranu. Mi volimo to da radimo. Mi je ono kao, kad me kod pita neko kad dođe za Berlin neke preporuke, ja sam u Srbiji, odrastao na domaćoj kuhinji, ono kao 12 jela i to je to, i kao mogu da živim na kompiru i na mesu. A tamo sam prvih šest meseci svakog dana probao drugo jelo. Ponovio sam sushi i burgere, jer kao Berlin je evrposka predstavnica jednog i drugog, ali kao svakog dana sam probao različita jela, iz različitih dela sveta od afričkih do ono kao azijskih i svega. Sve je bilo dobro. Sada nije vrhunski, nije kao Mediteran, Italija, ali ništa nije bilo loše. Znači sve je bilo dobro i zanimljivo jer je drugačije. I onda skontraš da ima jako puno azijskih hrana, to mislim su vijetnamske, mnogo više nego recimo kineske. I onda skontaš da zapravo ima više vijetnamaca nego kineza. I to nekako uvek hrana i prodavnice, to preslikava komuniti ljudi koji tu žive i šta su oni doneli i samim tim to je manifestacija svega što se desi. I onda kao nekako uvek uz tu klopu ispredi ćeš, pričaš ljudima pa dolaziš i razmenjuješ ideje. I jako je bilo korisno. Mislim, meni je lično to jedna od najpozitivnijih stvari, taj fuzion svega toga. Blago prilagođeno, europizovano. Ono, lupam, indijska hrana nije toliko spicy, sve je to, ali je zanimljivo. I opet imam jako puno kolega indijaca s kojima, kada pričam, to su skroz, mislim, Indija je ogromna država, maltene kao ceo kontinent, sa jako puno regija. I svi od njih su različiti na neki svoj uvrnuti način i jako su interesantni sad kao te ljude nikad ne bi ni upozno, verovatno se ne bi ni družio s njima da ih nisam srela na poslu, ali ovako smo nekako našli neki svoj vibe. I jako interesantno. Posebno, recimo što ja iz sprednje, možda nije politički korektno, ali kažem “My Asian friends” i za Ruse, i za Turke, i za Indijice, i svi su oni “My Asian friends”. I ovaj, to ono, fuzija svega je, nevjerovatno je, zato što svega ima, svega može da se čovek upozna sa svima i sve. Imentaliteti drugih ljudi, navike, šta je nekom cool, šta nekom nije cool, šta su cultural šokovi nama, njima, bla, bla, bla. Ali ovo je isto druga neka dimenzija, treba doživeti.

Ivan Minić:  Ali čini mi se da je malo pristupačnija, možda u tom nekom smislu. Bliže je, veći je miks. Jednostavno, ono, San Francisco koliko god bio impresivan, preskupo je i predaleko je. Branko, hvala ti. Nadam se da ti je bilo interesantno.Siguran sam da je ljudima bilo interesantno. Videćemo koliko ćete ljudi sad smarati sa rešenjima za to kako se šta radi. Hvala vam što ste naslušali i gledali. Za sva pitanja, a pitaćete vi već njega, ali mislim za sve komentare i pitanja imate za to predviđeno meste na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovno u naredne.