Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi “Pojačalo” je gost moj dragi prijatelj Aleksandar Pavlović Pax iz Zrenjanina. Mi se znamo već nekih 6-7 godina i za to vreme bilo je izuzetno zanimljivo pratiti kako se razvijala njegova karijera. On se bavi nečim što bih nazvao umetničkim zanatom, odnosno radi ikone u duborezu, ali je i pored toga pravio razne druge interesantne komercijalne proizvode od drveta, kao što su reklamne table, nameštaj, maskice od drveta, odnosno furnira za telefone i sve to ostalo. Ali njegova lična priča je mnogo zanimljivija od onoga što sam ja sada vama ukratko rekao. I put do toga da se pronađe u ovom zanatu i da već više od 20 godina se njime bavi je bio sve samo ne linearan. Verujem da će epizode biti inspiracija za mnoge koji imaju neku potrebu da rade nešto rukama, a ja stvarno mislim da je to lepo i da je jako važno, a i za sve ostale, zato što govori o tome kako predan i posvećen rad, ali i to da ste spremni da stanete ispred onoga u šta verujete i na čemu radite, ne može da ostane neprimećeno i ne može da bude ignorisano. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Aleksandre, dobro mi došao. 

Aleksandar Pavlović: Hvala, bolje te našao, hvala na pozivu. 

Ivan Minić: Ja mnogo volim da pričam sa ljudima koji nešto rade rukama. Znaš, nekako mislim da, posebno mi IT-evci smo mnogo pobegli u to neko čukanje i sve je to lepo. 

Aleksandar Pavlović: Dobro, i vi radite rukama i glavom. 

Ivan Minić: Pa dobro, ali nije to to. Ti nikad zapravo ne možeš da opipaš to nešto što si radio. Lepo je, zašto možeš da praviš i svašta nešto kompleksno, a ne treba ti za to fabrika ili radionica. Ali ipak na kraju dana, kad treba da sedneš za sto neko treba da napravi tu stolicu i sve ostalo, i onda svako ko radi nešto zanimljivo od zanata mi je super interesantan, a mi smo svojevremeno i za moju firmu napravili jednu od prvih priča sa tobom. I tad mi je bilo fascinantno što si ti, što je to prvo jedna porodična priča, a drugo što si ti to razgranao na jedan vrlo interesantan način, da zapravo radiš nekoliko različitih stvari, da bi… ajd da pobrojimo šta je to što si radio u tom trenutku, to su bile ikone u Duborezu, što je porodična tradicija, ali što je proces koji traje jako dugo, da se napravi jedan proizvod i sve ostalo. Radio si tada, što je negde bilo i trend, mislim da i danas u nekoj meri, drvene reklamne table za etnorestorane, pivnice, slične stvari, ko god ima taj drveni interijer, to se uvek super uklapa. Što je opet neki miks i tu si radio varijantu koja je delom ručni rad, delom mašinski. 

Aleksandar Pavlović: Prvo je bilo ručni, da, ali da. 

Ivan Minić:  Ali opet kao slična stvar, mnogo manje vremena, ok, manje novca, ali može neka masovnija priča. 

Aleksandar Pavlović: Ali može da se napravi da se obrće.

Ivan Minić: I onda ono što je tada bilo retkost, ok, sad više nije ni toliko retko da čovek vidi, a ima i dosta ljudi koji su nešto probali po tom pitanju da rade. Ali tada je bilo baš retkost da neko pravi maskice za telefone i za laptopove, za tablete i za slične stvari, koje su, da kažem, sa furnirom, sa prirodnim materijalom, da ti u ruci, ok, držiš gumenu masku ali…

Aleksandar Pavlović: Da, radio sam što kažeš, te različite proizvode, kako se zove, ali sve je to bilo ono, znači ne znam, uvek se  baziralo na drvo, znaš. Znači, svi moji proizvodi ikada su bili drveni. Znaš, tako je. Ali dobro, to ide, kako se zove, još od ranog detinjstva, ono što sam ti pričao i u tom intervju za Moja firma kad se bio, kao što sam ti rekao, to su primarni proizvodi, uvek je bio kod ikona u duborezu. Mislim, uvek kod nas, ja govorim u množini zato što ja i dalje imam u glavi da ćale i ja. Tako da, drvene reklame, da, počeo sam to da radim, sasvim slučajno, iskreno. Ovaj, sad pričamo o tome ili šta? 

Ivan Minić: Ne, krećemo hronološki, kako je ovde običaj, krećemo od mancemlou pitanja, šta si hteo budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Aleksandar Pavlović: Šta sam hteo da budem kad porastem? Pa znaš kako, vidi, ja sam se rodio u porodici preduzetnika, znaš, i ovaj, imam, by the way, imam 36 kumova. 

Ivan Minić: Dobrooo.

Aleksandar Pavlović: I od 36 kumova njih 20 su preduzetnici. To su ljudi koji su svaki dan, ne znam, dolazili u moju kuću i mi smo išli kod njih. I ja sam tu non stop gledao, kako ti kažem, ja stvarno nisam bio okružen ljudima koji rade u nekom državnom sektoru i nisam to razumeo. Kapiraš, znaš, kad nemaš to, ti si dete, ti to ne kapiraš, da neko sad ono ima radno vreme. Znaš, kad mene nikad nije bilo radnog vremena. 

Ivan Minić: Dobro, i posebno što ti si, šta si mi rekao, 89. -88. Znači, ti kad si došao u te neke godine, kada krećeš da kapiraš šta se dešava, to su bile najgore godine. 

Aleksandar Pavlović: Pa da, to su bile najgore godine. E sad vidi najgore godine, ja kapiram stvarno, tada je bio haos u ovoj državi i sve to, a mislim, iskreno, nama sad nešto nije bio haos, nema pojma, znaš zašto, kada ja kažem preduzetnik, znaš, nije ti preduzetnik samo ti da imaš firmu, znaš, nego preduzetništvo ti je, by the way, ceo život. Razumeš? I taj čovek koji je, ne znam, čekao u redu za šećer, za brašno i… I on je bio preduzetničkog duha kad ga je nabavio. Razumeš? Znaš? Zato kad kažeš šta si hteo da budem kad porastem? Hteo sam da budem, ne znam, preduzetnik. Hteo sam nešto da napravim, hteo sam nešto da radim, da non stop stvaram, da bude to nešto. Znaš, nije bilo uvek tu kreativno, ali to je, znaš, ono da budem jednostavno, nisam imao sad neki san, hteo sam ne znam, da budem rock zvezda, eto. Na primer, znaš, to sam posle i ajde, što smo napravili bend, imali smo neki uspeh i tako nešto, ali uglavnom hteo sam da budem ovo što sam danas, mislim, nisam… 

Ivan Minić:  Pazi, većina ljudi koji se bave, a ja bih to nazvao tako, nekim umetničkim zanatima, su to kroz svoje formiranje, svoju kreativnost iskazivali na najrazličitije moguće načine. Pa su u nekom trenutku našli šta je to što im je primarno i što im je core. Ok, tebi je to došlo iz kuće, jer jednostavno, čak i da nisi vernik i da te ne lože takve stvari i sve ostalo, kada vidiš, ne možeš da ostaneš ravnodušan. Znači, ja kad sam gledao kako radiš, to je neverovatno prelepo. 

Aleksandar Pavlović: Da, hvala ti puno. Pa, znaš kako, ja sam uvek gledao, mislim i moj pokojni otac i ja, smo uvek bili u fazonu “ajde da napravimo nešto, nebitno koliko dugo radimo, ajde da ga radimo lupam i šest meseci da radimo, ali da to stvarno bude ono, da je to to”. Nikad nismo znali da uradimo posao na pola. I to danas, verovatno, i još uvek jako velika greška kod nekih ljudi koji urade ne znam posao do pola, i misle kao “kul je”, nije. Znači, gledaj… gledaj da ga uradiš do kraja, gledaj, znaš, idi ono što se kaže, ne znam, bio bi jedan predmet, ne znam, istraživanje tržišta, znaš, znači ti sad gledaš, ok, važi, ja sad hoću da radim ikone, ajde vidim kako te ikone izgledaju. Ajde, ajde, idi u crkvu, znaš, pogledaj kako…imaju zlatnu pozadu, znači, oni su u zlatu, znači… Mi smo krenuli tu da se ističemo dosta u farbanju Duboreza. I tu smo, ja mogu ti reći jedini u tom, ne znam, oslikavanju duboreza. I tu smo krenuli onako prvo suptilno, znaš, bilo je naravno ne znam, ćalo je ofarbao prvu ikonu kao da je uzeo tempere znaš, ne ide, jednostavno izgleda kao porcelan. Znači ti moraš da gledaš da uradiš to, da se vidi da je drvo da ostane težina drvet, e i to sad, kad to provališ onda onda je to to i onda posle samo ide nadogradnja.

Ivan Minić:  Ajde da te ja vratim malo još u detinjstvo. Imali smo par ovde ljudi, tvog komšiju Vladu, partnera i prijatelja Milovana, nekoliko ljudi koji su, da kažem, Zrenjaninci, koji su sličnih godina, plus minus nekoliko godina, koji su podelili kako je izgledalo odprilike njihovo odrastanje u toj sredini. Meni je uvek interesantno da prvo da svakog pitam kako je to izgledalo, jer čak i Beograd koji nije imao mnogo tih nekih lepih stvari koje možeš da imaš u nekoj manjoj sredini, je u nekim mikro sredinama to imao. Neki delovi Beograda, neke škole, neka mesta su imali jednu potpuno drugačiju atmosferu bez obzira na sve. Zrenjanin, pre 30 i više godina, je bio dosta drugačiji grad nego što je sad. A, baš smo pričali o tome pre nego što smo krenuli da snimamo, koliko je to zapravo jedna multikulturalna zajednica s jedne strane, a s druge strane koliko je sve prostrano. 

Aleksandar Pavlović: Da, da, da, jako velik. Površinski grad je ovaj ekstremno velik. 

Ivan Minić:  I, naravno, sve je ravno, tako da nije preterano teško da stigneš sa kraja na kraj. 

Aleksandar Pavlović: Nema uspona, nema uzbrdica. 

Ivan Minić:  Šta si ti radio kao klinac? Šta je tebe tu interesovalo? Ko su bili neki ljudi i u školi i u okruženju, osim naravno najbliže porodice, koji su ti ono “hajde probamo ovo, hajde probamo ono, ovo mi je interesantno, hajde da vidimo”? 

Aleksandar Pavlović: Pa vidi, Zrenjanin ti je grad, to što kažeš, puno se promenio u 30 godina, nešto baš i nije. Jeste, ajde, došli su možda neki novi ljudi. Jedino što se puno promenio što su mnogi ljudi otišli. Znači, evo sad ti pominješ, ne znam, Vlada Kovača, Vlada Kovač je živeo preko puta mene, on već u Zrenjanu nije već 20 godina. Znaš, to je jedna jako velika problematika, zato što to je grad koji je bio treći industrijski grad u staroj Jugoslaviji. Znaš, znači mi smo imali od fabrike lekova do fabrike sapuna. Sad da ti nabrojim 36 fabrika, to je ozbiljan grad bio. To je u stvari bio šljakerski grad. Znaš, i mnoga naselja su se izgradila na osnovu radnika, razumeš, znači, ne znam, baglješ i ovo ono. E sad to moje neko odrastanje, to je bio, to je neselj 4. juli. Mislim, ono, bilo je kul, bilo je baš dosta ovako različitih struktura, kako ti kažem, i ljudi, i shvatanje, i to sve, i mi smo se bazirali, i najviše se družili, ustvari u toj osnovnoj školi, Dositej Obradović gde sam i ja bio. I uglavnom sve je bilo bazirano na sportu. Znaš, znači ja nisam nikad bio nikakav sportista, Znaš, znači ja nisam nikad bio nikakav sportista, ali sam, ne znam trenirao i rukomet, i waterpolo, i znaš, mi smo se družili na terenu, brate. Mi nismo nikad bili u kući, razumeš? Mi smo igrali basket, da, mi smo bili na ulici, znaš. Ne znam da li je Janki Zulu dal je basket, da li su žmurke, ono, kad si bio klinac kliker i bla, bla, bla, ali mi smo se skladno svi jako lepo družili. I u stvari živeti u takvoj nekoj maloj sredini ti je neki vid odgovornosti, znaš, ako napraviš neki haos, bato, zvaće ti ćaleta.

Ivan Minić:  I svi ti znaju ćaleta.

Aleksandar Pavlović: Da, i svi ti znaju ćaleta. E, ovaj Minić tamo sa vračara,a ja živim, ne znam, na Novom Beogradu, pa kao ne znam ko mu je ćale jebiga, jer ovde u Beogradu ima dva miliona ljudi. Ne bato ovde se svi znaju, ovde nema zezanja. I onda si nekako, ja mislim da je mnogo bolje odrastati u tako nekoj maloj sredini, iskreno da ti kažem moje mišljenje, baš iz tog razloga gde moraš da paziš kakav si lik. Ne možeš da baš da budeš… 

Ivan Minić: Ne možeš da budeš kreten. 

Aleksandar Pavlović: Da, kako da kažem. I ovaj, tako da ne znam, meni je Zrenjanin super, ja sam i ostao u tom gradu i ok, meni odgovara i to je to. 

Ivan Minić: A škola? 

Školsko iskustvo

Aleksandar Pavlović: Škola? Pa škola je bila, da, ono, usputna stanica. Ništa, ništa posebno. Ovaj, jako velike prijatelje sam stekao u toj školi, da kažem, ajde još iz vrtića, ali kažem ti, ono, naselje, i to je zajednički grad, svi su prvo išli u vrtić, cela ta moja generacija, onda su se svi preselili u osnovnu školu, koja je dve ulice od vrtića razumeš. I učenik sam bio katastrofa, znaš, ovo je, da, ovo je, ono, znaš, bilo je, ne znam jel se sećaš onih godišnjaka, ono, kao na kraju, znaš, i bilo je sad moj razred je, pošto je bio najbolji razred u istoriji, Dostije Obradović škole,  ozbiljno, znaš, svi su bili Vukovci i upisali neke četverogodišnje ludačke škole i one pesničke štafete, sećaš se onog. I ovaj bio je… Svaki razred je imao kao nešto da napiše o svom razredu, a sad je moj razred napisao pesmu o svakom. I sad ovaj sad ću da ti kažem za mene, kaže “Pavlović, najveća luftika u školi, samo jedan nastavnik ga voli, od njega diže im se kosa na glavi, on je za njih mučitelj pravi”. Znaš, i to je… I to su pisali, ja sam ono pukao od smeha. A šta da radim, znaš? Uglavnom, da, nisam bio nešto dobar učenik, ali kapiram i ono, to mogu da kažem moji drugari, kumovi iz tog istog razloga, što se sada ukumili da sam bio dobar ortak, mogu da kažem. Znaš, znači, ne znam, ono, anegdote bile su, imali smo jednu drugaricu koja je igrala u školskom tom klubu odbojkaškom, pa to je bilo škole igraju između sebe, pa ako si dobar završiš u…. I ne znam, i ona volela sa mnom da puši, razumeš, bilo je u školi, kao gde idemo? idemo iza zida u Dositeju, tamo ne vide nastavnici, znaš, i pušimo. I ona malo malboro cepa, ja cepam laki, “Pazdrav za Čarnu, mog brata”. I sad pušimo tu, znaš, ono kao pričamo, pazi sedmi razred, znaš. Dolazi, dolazi nastavnik fizičkog znaš, ja uzimam jednu cigaru i stavim dve cigare u usta, znaš. I kaže kao “Čarna, šta ti radiš tu?” I sad ona plava kao barbika. Ja kažem “E čuva mi stražu čoveče ja pušim.” Kaže kao “šta ti pušiš dve cigare?” Ja kažem “ovo je malboro, ovo je laki, moram probam razliku.” “Aaa, Čarna, ulazi unutra, ti Pavloviću ukor”, dobro važi.” Dođem kući, kaže “Ćale, zvali su me iz škole, kretenčina si.” i ja reko pa dobro, misliš šta pušio sam, razumeš, kaže “pa dobro, ajde sad, ajde, ja sam pušio, šta spušio bre dve cigare?” rekoh “čoveče šta treba, bre da je navataju, ajde bre mene čoveče, mani mene, ja znam šta ću bre, šta će sa njom da je kod kuče izlomi ćale, a ona odbojkašica”. Kaže on “bravo, bravo.” Znaš i to je to, uvek je bilo kod nas ovaj da …ne znam, gledao sam da budem dobar ortak, budem dobar lik. Ja sad školu, mislim, nisam nešto uzimao za ozbiljno, koliko sam uzimao za ozbiljno te neke sekcije, razumeš, što su bile u školi. To što je meni interesovalo, znaš. Ja sam znao šta ja hoću da radim. Ivan Minić:  Koliko je bila velika škola? 

Aleksandar Pavlović: Pa ne znam, mislim, to je bilo, brate… 

Ivan Minić: Koliko je bilo odeljenja? 

Aleksandar Pavlović: Četiri odeljenja, bilo po 25-oro. 

Ivan Minić:  To je velika škola. 

Aleksandar Pavlović: Da, tada je to bilo, posle naše generacije, mislim, 89. isto je imalo četiri odeljenja i onda, brate, po tri. 

Ivan Minić:  Pazi, jedna od stvari recimo u mom detinjstvu koja je meni bila super, jer ja sam išao u Vladu Aksentijević, mi smo bili jako mala škola. Znači nas je bilo samo po dva odeljenja. I to je ukupno tristotinak učenika. To je to. Cela škola, tristotinak učenika. I onda, to je s jedne strane dobro, zato što ti znaš sve ljude koji idu u školu. Na hiljadu, hiljadu ipo ljudi nema šanse. I smo bili zajedno iz različitih gradova. I imali smo te situacije da su nas često stariji pazili u gradu kada imamo neki problem. Jer uvek ima neko. 300 je dovoljno da uvek ima neko…

Aleksandar Pavlović:  Da, ali mi smo imali to u gradu uopšte, znaš. Mi smo, to je dobro neka da…

Ivan Minić:  To je takvo okruženje. Ali recimo mi smo vrlo malo imali… Ok, par godina sam stariji, ali mi smo vrlo malo imali tih van-nastavnih aktivnosti, sekcija. Imali smo pripreme za takmičenja, jer je i tada školama bilo bitno da, ono, imaš nekog učenika koji je nešto osvojio negde, ali to recimo, osim profa likovnog koji je voleo ponekad da sa nama sedne, vrlo malo sekcija i onda mi je to super interesantno kad neko ima to iskustvo. Šta ste vi sve imali?

Koje su sve sekcije postojale u školama

Aleksandar Pavlović: Pa znaš šta, mi smo imali  na primer likovnu sekciju kod Jelene Vlajić. Ona je onako prva koja je izašla iz tog moda, kako da kažemo ajde matorog nastavničkog fazona, komunističkog. Ona je došla relativno kao klinka tu, znaš, čim je završila srednju i valjda akademiju, ne znam, ali ona je to jako to sve brzo odradila. Ona je bila skroz kul, ona se spuštala na naš nivo, mislin “Ajde vidimo, ej, šta hoćeš, šta ovo, šta ono”, i to je mene, odmah me, znaš, kupila me. Znaš, ja sam na svim časovima bio izuzetno nestašan, a kod nje sam bio miran kao bubica i kažem daj daj mi nešto da radim, daj mi nešto da uradim, da budem koristan u fazonu možda će ti nešto.. ona je bila kao ne znam, kaže, ja ne znam, keca iz hemije imam ludilo, dođem kod nje, žalim se, znaš, bežiš sa ostalih časova kao lažem da idem kao kod nje, znaš, da crtam. I oni me pustaju kao “ajde, idi samo nemoj mi praviš haos na času”, kao “ajde, kapija”. I ja odem tamo kod nje, i ja kažem, ovaj rekoh, “daj čoveče, ajde gledaj, da mi popraviš nekako tog keca bre iz hemije, da bi išao na popravni čoveče, znaš, pazite, to je suvi kec, znaš, to je ono kec sa prvog polugošta razumeš, koji nosiš, znaš, i u drugom imaš kec. A imali smo barbarićku koja je izuzetno žena strava ali brate, nije bilo zezanja. I ovaj, i ja kažem, daj bre nacrtaću ti celu učionicu, daj mi nešto da uradim, mani me bre, neću da učim one elektrone….88 krugova nacrtam na one mete. I ona kaže, dobro kao videću. I dolazi sledeći čas i ona kaže kao, kad krećeš u učionicu? ja kažem ma nemoguće da je ovo uradila… i ja pogledam dnevnik i sećam se zeleno, hemijskom tdvojka ovako. “Ovako, bato.” Daj mi farbu za matore, daj, znaš. I onda smo istok, ja ću ga zovem Ito u ovom podkastu, pošto je on za mene Ito. Mi smo išli tu zajedno u školu, mislim, znaš, ista generacija, sve samo što je on išao u četvorku, ja sam išao u dvojku. Ito, ja, Sonja i ne znam ko je još crtao s nama, mi smo oslikali ceo kabinet likovnog znaš, i ono, hodnike neke. I tako, kažem ti, bila je ta sekcija i izuzetno najviše u stvari što me interesuje, bilo ajde okej likovno, ali posle bilo je fotosekcija. 

Ivan Minić:  Ko je držao fotosekciju? 

Aleksandar Pavlović: Fotosekciju je držao jedan jako dobar lik, nastavnik opšte tehničkog obrazovanja, Jovica Keljački. To je čovek i kada si bio baraba, kod njega na času si bio jako fin, zato što je on bio jako dobar. Znaš, i prosto te je bilo jezivo sramota da budeš, znaš, jedino ono ko nema baš ništa, ili nema malo duše u sebi, on je bio bezobrazan prema njemu. I on je video da ja tu imam tu crtu neku kreativnu, i kao “E Pavloviću ajde ima neko takmičenje kao osnovnih škola, kao fotografi, kao “Hoćeš li?”  Da! Odmah. Samo da ne idem na časove, da imam nešto da radim. I ništa, i odem ja u taj fotostudio kod mojih kućnih prijatelja i ja kažem “Ok, dajte mi fotoaparat da slikam nešto” Kaže kao “Ne, ne, ne, ne mogu da ti dam fotoaparat, daću ti ga, ali moram te naučiti. Nemoj da ideš slikaš sa onim idiotom, kao automatski kao što sad imaš u telefonu “ Kao, ne, ne, kao idi idemo blenda, ISO, ovo, ono šta mora. Pa sećam se da mi je nalepio ovakvu nalepnicu iza na fotoaparatu. Sećaš se tih nalepnica? Ne znam, kad je tmurno, ISO je ovo, kad je ono. Dobro. I kaže, ajde sada idi slikaj. I ja odem prvo s njim jedan dan, ono kao nešto ufotkam, pokaže mi kako. I kaže, e okej  naučio si da koristiš aparat, kao, ajde ćao. “Pa hajde sa mnom” kaže “šta ću ti ja sa tobom druže? Si kreativan ili nisi?” Ok, i ništa, ja tu napravim jedno sto fotografija, to su oni negativi, oni široki, stari, pošto je to takmičenje crno-bele fotografije, kakve boje, mislim, znaš, o čemu pričamo. I tu smo, moj nastavnik Jovica i ja, pa jedno dve nedelje smo bili u toj komori. Znaš, meni je to stravo odgovaralo, nismo morali da idemo u časove. Znaš, kao Pavlović ide na takmičenje, kao “nemojte da ga dirate, on će da razvija”. U meni, ful znaš, ja ono, tehničko je bilo u prizemlju kod nas u tim školama. I ja druže pušim na prozoru kao razvijamo. I ništa, i on mi pokaže, ono kao, znaš, ovde su ti tri posude, ono mrak, znaš, srebrne soli. A ko u filmovima, to je stvarno tako. 

Ivan Minić: Znašm, radio sam sa Ćalatom. 

Aleksandar Pavlović: Ja govorim ljudima to je stvarno tako. 

Ivan Minić:  Ali naravno, kad nemaš učionicu, to je u kupatilu. 

Aleksandar Pavlović: I kada. I kako se zove, fora je što sad imaš tri posude, razumeš, imaš fotopapir, prvo nabavi taj fotopapir, to je bilo nenormalno, znaš. I, ne znam, onda imaš jednu veliku mašinu, razumeš, gde menjaš te neke boje i to. I sad osvetliš prvo taj fotopapir, znači čekaš ne znam…Ne mogu se setiti koliko, tipa 15-20 minuta, e onda ide razvijač, ti kad staviš taj papir u taj razvijač, i kad gledaš… 

Ivan Minić: Kako nastaje.

Aleksandar Pavlović: Ti si, brate, gotov. To je mene ložilo uvek. Znači, daj mi od ničega da naparim nešto. Znači, daj mi od jednog belog papira da ja naprim fotografiju. I, naravno, dođemo mi to odradimo, poređamo slike, slike se pola savile, ma katastrofa. Tipa Jovica to nije radio 40 godina. Znaš, i ovaj al ajde kao naš ima nekog… I odemo mi na takmičanje, pazi to je bilo opštinsko takmičanje, znači ono, Zrenjaninska opština i to je to. I ovaj, i kao sad mi treba napraviti pano. Kakav pano, druže ja idem po školi, čekaj, ovaj, ja nisam kupio hamer ništa. Dan takmičanja, ja ono zaboravan.. meni je samo bilo bitno da sam napravio fotografije.  Nađem ja neki stari stiropor, majke mi, stavim ta ta ta ta ta, stavim čiode, odem tamo, napišem markerom Pavlić Aleksandar i sad idem  žiri. Pazi to je bilo, to je bilo nas četrdeset, znači to nije bilo zezanje. I dolazi moja drugarica, Ćale joj drži fotografsku radnju u Zrenjaninu  i sad ono fotografije druže, ja kad sam vidio ja se uplašio. Pa ne znam, most ovako sve, ono top napravljeno, crni hamer, pan velik. I ja rekao Pavloviću druže.. blamčina..na stiroporu ovom. I uglavnom tu je bio žiri, jedan ozbiljan. I dolaze oni sad, idu gledaju, znaš, i okej, super sam ja, imao tu ideju, ja sam hteo uvek da napravim nešto da bude umetno, znaš ono, uvek sam išao na neku komediju. Znaš da se ti sad smeješ, što sam gledao, kako ti sad razumeš klinac od, ne znam, 14 godina, 13/14 godina, sad ćeš ti neke ozbiljne te… to su budalaštine. Daj brate idemo da slikamo neku zajebanciju i to će njima verovatno nešto biti zanimljivo. Sve u skladu sa svojim godinama. I ovaj… I dolazi ovaj lik do mene, taj glavni žiri, kao “Kako si radio te fotografije?” Ja kažem “Kako, kako? Sliko” Išao tamo uzeo ne znam, stanka i… uzeo aparat razumeš, sliko, razvijaš i kaže “Tako si radio.” “Jesam!” Kaže “Ok, važi prvo mesto, aj ćao.” “Ovo se prvo mesto, kako prvo mesto?” “Ovo se sve radili mašinama, šta ti tu nije jasno?” I onda sam shvatio ustvari, uvodu u celu ovu priču ručnog rada, onda sam shvatio šta znači, šta je ručni rad, koliko se to ustvari ceni. 

Ivan Minić: A dobro, pazi, mislim, celo iskustvo je neuporedivo dragocenije u trenutku kad proživiš sve to. 

Aleksandar Pavlović: Kako da ne. 

Ivan Minić: A to što kažeš ono kako se sve isavija, pa naravno se isavija kad je mokro. 

Aleksandar Pavlović: Ne, ne, da znam, ali kako ti kažem… 

Ivan Minić: Ne razmišljaš. 

Aleksandar Pavlović: Tako je, misliš, to je meni bio prvi put, čoveku taj koji je držao tu sekciju, razumiš, to nije radio, ne znam, lupio sam 40, nije radio 20 godina, razumeš? On je znao proces, ali nije se on time bavio. I onda smo mi otišli na to takmičenje čisto da ima neko iz te škole da ode,  zato što se održava takmičenje u toj školi. Znaš, pa sad ne budemo baš indijanci teški režim. 

Ivan Minić: Tako su mene slali na šah bez pripreme, jer kao u našoj školi, hajde ti bar nešto. Aleksandar Pavlović: Da, ali ja sam ja posle stigao i to je bilo okružno. Stigao sam do Republičkog, ovde u matematička gimnazija, bilo… Matematička gimnazija, da. Ili srednja škola, tako. 

Ivan Minić:Da, da, gimnazija. 

Aleksandar Pavlović: Tu je bilo takmičenje republičko. Tu sam bio, ne znam, drugi. Mislim što je ono okej. I na međunarodnom sam posle bio drugi. I to je to od fotografije. 

Ivan Minić: Dobro, ali to je mnogo lepo. 

Aleksandar Pavlović: Pa jaste, super je iskustvo znaš. Pa znaš šta uvek sam gledao, znaš, ono ako imaš nekog uspeha, ajde idemo dalje, idemo dalje, idemo dalje. Ili, na primer, uvek sam bio taj koji je bio gledan nekog uspeha. Znaš, verovatno to ide iz kuće. 

Ivan Minić: A posle osnovne škole, srednja? 

Aleksandar Pavlović: Posle osnovne škole, da. Posle osnovne škole, pošto smo imali jednu jako veliku stolarsku radionicu u planu. Mi smo to i napravili, sve to. Ja sam pričao i sa Ćaletom, znao je ono ustvari šta ću ja. Ja sam znao šta ću. I onda kao ajde hoćeš da upišeš za stolara. Pa reko ajde šta upišem za stolaraa. I upišem ja za stolara u srednjoj poljoprivrednoj u Zrenanjinu. Međutim, okej, to sve je iskustvo. Ta škola je negde zabačena u gradu, u nekom slepom crevu, tako da ti se ne isplati da pobegneš sa jednog časa, nego kada bežiš, bežiš ceo dan. Misliš šta ja ti kažem, razumeš, treba mi 45 minuta do centra, onda brate neću doći u školu, pa ću, znaš. I uglavnom tamo niko nikad ništa nije naučio, zato što jednostavno je taj ceo sistem učenja zanata u mojoj generaciji je ono, otešlo u minus. Znači ti ćeš tamo da završiš za stolara, i zaposlićeš se u nekoj firmi, ne daj bože stavićeš neki nož na neku mašinu gde taj nož nije baždaren za taj broj obrataja, što se i desilo i otkinuće ti šaku razumeš? A ti u toj školi učiš da čistiš radionicu i da nosiš daske. Mislim to mogu i kod kuće. I tako da, ovaj, nije bilo neko sad iskustva, da sam nešto tamo naučio, ali sam ja već tu kod kuće počeo ozbiljno da štrebam i da učem. Išao sam i na tu neku likovnu sekciju u srednjoj školi.kod Flore Viorella. To je naš zrenjski umetnik i to je i mogu da ti kažem da sam tamo baš dosta naučio, i ozbiljne drugare, mislim ortake, ono što kažu, iz klase oni su sada, ne znam, na primer Gala Čakija, ako si čuo za nju, ona je išla sa mnom. I to je tada nekad cela naša generacija te sekcije Flore Viorella.

Ivan Minić: A kad je muzika ušla?

Kad je muzika ušla u Pavlovićev život

Aleksandar Pavlović: Epa, muzika ti je od ranog detinjstva, bukvalno. Pošto je moj otac pravio, ne znam, gitare, Bori Đorđeviću i svim ovim poznatima. I bavio se tim razglasom. I ja sam odrastao u kući, gde je rock and roll. A s kevine strane su mi svi muzički obrazovani. Keva je završila muzičku, brat rođeni, sestra  akademiju, deda mi je bio, ne znam, prvak neke, one slavonije u primu i to, i imao sam tu neku crtu za muziku, a i ćale mi je svirao bas.

Ivan Minić: I kad si ti nešto krenuo da nadiš konkretno po tom pitanju?

Aleksandar Pavlović: Pa znaš kako, mi smo kao klinci jezivo slušali muziku. I dobro je što nas je udrio taj neki talas, kažem, talas rejča. Slušali smo, ne znam, Rage, Nirvanu, ovo ono. I sad su svi to moji ortaci svirali te neke gitare i to sve. Ja to nisam nikad, uvek sam, ne znam, od njih sam rekao “Daj malo da uzem gitaricu, malo sviramo, malo ovo ono” Ali šta je fora? Fora je u tome što sam ja stvarno pevao, znaš, uvek. Ja sam bio solist u horu, bio sam i u crkvenom horu Rafilo, I banatske iz Zrenjanina. I to je mene uvek ložilo. Ložilo me da budem na sceni, ložilo me da ne znam, ja sam ono proglašen za najveselijeg maturanta moje osnovne škole, što se pevo govedinu bez cenzure sa Tijanom Dapčević. Tako da uvek me ložila bina. Rekao “ajde, ok, nema problema, kakve kamere, to su meni budalaštine”. I uvek mi je to bilo, i onda smo ja i moji ortaci napravili bend, Ita, Istok, Ita Lubura, Berović, Zoki i Beca, tada je bio Pineconce. Beca je otišao iz benda, nije mogao više, nije ga to ložilo, bla, bla, bla. I kao nemaju pevača, mi smo se družili ono svaki dan, znaš. Ortaci iz vrtića ceo život, znaš. I otišli smo, svećam se bila neka svirka, Ita i ja, i ja tamo nešto krenem da pevam. “Kako to pevaš?” “Šta kako pevam, brate, ja tako pevam ceo život, znaš?” “Dođi malo”  i pusti mi pesmu “ U kavezu mašta” “Možeš li ti ovo da otpevaš?” “Nemoj me zajebavaš.” Kaže “ajde otpevaj.” Ja mu otpevam, kažem “Daj molim te, dođi sutra, molim te.” “Gde da dođem?” “Na probu”, kažem ja “Ajde”.Odem na probu, sutradan otpevam tu jednu pesmu….ajde molim te, čoveče imamo bre pesme imamo sve. Al oni su tad imali jednu jedinu pesmu na srpskom, a ostale su sve na engleskom. Ja kažem “alo drugari ja engleski nemam pojma, neću da pevam engleski. Daj da napravimo srpske tekstove”. Onda smo mi, onda smo preimenovali bend u Šišarke To je svimo bilo čudno, to je neka naša interna fora, zajebancija i bilo je zanimljivo, kao što da ne. I napravimo mi taj bend, oformimo se ponovno bla bla bla, i krenemo da radimo jednu pesmu. I mi smo tu pesmu radili četiri meseca. Ali pazi, pazi, mi smo to radili, ja sam rekao i složili su se svi, naravno, svi smo imali to mišljenje, kao ajde da uradimo jednu pesmu al da valja. Kaže “ajde”. I mi ne znam, pazi, nikad nismo imali sramotu, ja bar ne sam imao nikad sramotu da zovem nekog i da pitam nešto ako nekog, ako ti znaš sad nešto bolje od mene, druže, ja ću te smarati, vidi, tri dana, ali samo mi objasni kako, ja ću se podruditi da tako nešto odradim. I onda smo zvali Zrenjaninskog repera Citizen X-a Kesu, rekao “Ajde Keso daj neki tekst, nešto ovo, ti si dobar sa tim tekstovima”. Pazi druže on napiše pesmu 50 strofa, a nama je dve strofe problem. I mi tu napravimo kao “Ej, kao ajde Beco, šta ti misliš?” Pazi Beca bivši pevač, Itin burazer. “Probaj to ono na refrenu jeo, jeo, jeo, a” Tap, Nickelback, okej, da, to mi je u glavi.” Sačeš se? Na, na, na, na, na. I naravno, Bregojevićevi fazoni. I napravimo mi stvarno tu pesmu. I okej, ja reko “Ajde, nemoj da izdajemo tu pesmu, ajde da napravimo spot”. Kako? Druže mi 19 godina, love bez. Ajde bre, a stric tada imao neki studio, imao neke snimatelje. “E kao jel’ hoćeš da nam daš ovoh svog snimatelja?” Kaže “hoću.” I onda jedan dan, ja zovem, pazi ja klinac, odem u stari radijator, u radijator fabriku. I sad je bilo neka stara zgrada koja je napuštena već 70 godina odprilike znaš, ono, pacovi, reko idemo tamo da snimamo spot. “Pa ajde znaš idemo” i mi tamo ulozimo kolima, ja cimam burazera, on se bavi rasvetom, ono kao “daj donese mi te reflektore, donesi mi onu fog mašinu” sve, sve, sve, sve. I mi snimamo spot nas petorica sa drugarima. I taj spot ispadne brutalan, jako zanimljiv, imaju taj neki ludački koncept. Uglavnom to je bio sve playback, naravno, a pored je bila osnovna škola gde su prekinali nastavu i svi klincu su bili na prozorima. Aa kao došao je neko poznat, a ustvari mi ono katastrofa. I snimamo mi je taj spot, izbacimo tu pesmu kao single i to postane jezivo viralno. Zbog tog refrena, zbog tog rifa, zbog toga što su se mi razlikovali od stvari od drugih tih nekih zrenjaninskih bendova, zato što nismo teli da imamo natapirane kose, jebi ga i da nosimo zvoncare. Znaš to nije bio naš fazon, to je bio fazon mog ćaleta. Razumeš, znaš, znači to je bio jako veliki problem u rock n’ rollu kod nas zato što su svi radili iste stvari 40 godina.

Ivan Minić: Svi su ostali White Snake.

Aleksandar Pavlović: Da, svi su ostali, ništa loše od White Snake, pazi ja sam slušao White Snake.

Ivan Minić: I ja sam slušao i volim i sve to redu.

Aleksandar Pavlović: A brate, znaš ono, ne možeš nositi šimike i bele pantalone. Znaš? I havajsku košulju. Metalika druže, kako je napredovao s godinama, u stilu. I mi smo tu naravno odmah postali, mrzeli su nas, znaš? Zašto smo bili drugačiji, znaš. Mi smo voleli da slušammo limpe skit, koja se zove Korn, Limp, Rage. Ne znam, Audio Slave, posle. Sad da ti ne nabrajam, mislim, ono, “Fate no more”, razumiš? Tu, znaš čoveče ja volim da budem ispeglan, ja volim da imam znaš, ono… 

Ivan Minić: Uredan. 

Aleksandar Pavlović: Da, super star patike, puma. I, ovaj, naravno, to su sve moji drugari što su, ali oni su u tom fazonu, i muzika im je bila u tom fazonu, što je još gore. Mi smo, na primer, izbacivali, šta će mi solo na gitari? Kakav solo? Imaš limpo solo na gitari? Ne može, ne postoji, imaš u Rejdžu?…..Razumeš, prošlo je to doba, ajde idemo nešto novo, i mi tu ubacimo I to odmah, ovaj… on je uvek bio jezivo kreativan.

Ivan Minić: I dalje je. 

Aleksandar Pavlović: Da, jeste, jeste, znaš, kao, ej, ajde sampler, tap, ajde klavijatura, pa…nema pojma da svira klavijaturu. Znao je jedan ton da ubode i ćao. Ok razumeš, ali je znao taj ton da bude to, to..manje i više. I mi smo napravili, mi smo pravili ustvari takve pesme. I bilo je brutalno, pazi, mi smo tu…mi smo za taj jedan za tipa par dana imali po 20.000 pregleda na YouTube-u, što je tad bilo vidi…

Ivan Minić: Spektakl.

Aleksandar Pavlović: Ozbiljno, znači, pazi, to tad nije bilo tolko…tad je bio MySpace.

Ivan Minić: Pričamo 2007-2008. To tek počinje. Još uvek nemaju svi brzi internet.

Aleksandar Pavlović: Ma nisu imali Facebook bre ljudi znaš, kakav brzi internet. I mi tu krećemo da se ozbiljno zahuktavamo, znaš. Napravimo jedno, četiri, pet pesama, i zovu nas da sviramo na danima piva…ne, nisu bili Dani Piva, nego Guta je pravio neki skup na trgu i kao bili smo predviđeni da budemo predgrupa Kiki Lesendriću, znaš, koji je u to vreme bio jezivo viralan u državi.

Ivan Minić: Vratio se iz Grčke i celo to ludilo posle toga.

Aleksandar Pavlović: Vratio se iz Grčke, mlađa je svirao sa njim tad i to je bilo haos. I sad mi tu krećemo kao predgrupa, pazi to je bilo u 9 uveče, a on svira u 11. I ja se sećam, tada mi je ćaletov ortak ištampao na ceradi onako šišarke, jedan ogroman pano, i ja, ja sada odem kod..kažem “slušaj me, ja neću” ja se odmah postavio kao rockstar, “Znaš neću da sviram ako nema iza moj baner” “Daj”, kaže, “bre, Pavloviću si ti bre normalan, kakav baner, bre, imaš pet pesem”, rekao, “druže neću, hoću da sviram, iza da imo baner” dobro”, i ja on idem tamo, vezujem kanapom, ovi dišu kao šišarke, znaš, ovi…gledaju, kao šta je ovo, znaš

Ivan Minić: Koji su ovi ludaci.

Aleksandar Pavlović: Nebitno, znaš, okej, ali to ti je ono…sve ti je to predozetništvo. I ja kažem, “ajde, glupo je da izađemo tako na binu kao šabani, daj bre da se ofarbamo.” Kaže kao, “šta da se ofarbamo? Daj bre crnu boju neku.” Ja crnu boju, ja ofarbam ovako do pola facu, a ovaj ofarba do pola, neke zajebancije, svi se obučemo u crno i mi smo izgledali kao bend na binu. Stvarno, znaš, ono…

Ivan Minić: Kao pravi bend.

Aleksandar Pavlović: Tako je, pazi to naše vreme, slušanje muzike scenski nastup bio ozbiljna priča, sećaš se kad se pojavio slipnot. Znaš, oni su sa tim scenskim nastupom u stvari napravili haos. I mi tu odradimo tu svirku, ja ovaj gledam sedim ustvari u bašti crvenog zvona, a pored mene sedi Donac. Kiki kaže “Jeee, čeka nas sad još 30 svirki.” A meni ono 30 svirki. Dobro, čekam ja da oni završe to njihovo ono jelo, piće, i odem ja kod Kike. I ja kažem “Ej, ćao Kike, mi se sad svirali.” Kažem “Znam, slušao sam vas ekstra ste, super, kao mladi, samo tako nastavite.” Ja reko znaš ono samo tako nastavite…ne, ne ide to tako. Hajde ja tebe da pitam nešto, ajde mi tebi da budemo predgrupa na celoj turneji? Kaže on kao “Da, može.” Ja reko top! Ja odem kod ovih mojih i kažem znate šta ima novo?” Pazi mi 5 pesama, “šta ima novo?” “ja kažem brate, ja sam otišao kod Kikija, uzeo sam mu broj telefona” što je jako bitno, uvek, uzimajte ljudi brojeve telefona od svakog nikada ne znaš kad će ti trebati. I ovaj, “ja sam dogovorio da budemo predgrupa na turniji” “pa ti nisi normal! Tako si otišao, kao kod njega?” “šta čovek od krvi i mesa, što ne bi otišao?” I mi ti ugovorimo, sećam se prva svirka je bila Šabac. I ovaj, mi tu skupimo nekako lovu za kombi. Ja mislim da je bio kombi ili nas je vozio itin kum, mile. Nemam pojma. Uglavnom znam da smo mi krenuli u taj Šabac i da ja Kikija  nisam zvao uopšte dok nismo ušli u Šabac da se čovek ne predomisli. Jer je bilo, ono, znaš, “Ej Kiki, ja sam u Šabcu ispred hale, evo stigli smo na nastup. Da ga ne zovem dan ranije da kažem “Ej, mi kad da dođemo?” “ Ej nešto se je promenilo.” “Ne! Ja idem, gotovo, mi smo se dogovarili. I mi je otišli tamo. Uglavnom, ludilo, ti sad ono uđeš tamo a ono puno hala. I ja kažem ovim mojima “Vidi sad moraš da budeš najludji, ludji nego ikad.” I ja kažem, “Okej.” Mi to odradimo, full i dolazi Kiki posle koncerte “Ne, idemo, super, sledeća svirka, Subotica, Užice” E sad šta je tu bio problem kod nas što smo bili klici, nismo imali lovu…I ništa, dođemo  mi u Zrenjanin, ja kažem “Ok, ko može tu nas da sponzoriše?” Znaš kao Zrenjaninski band, rock and roll, vidi te firme, ko zna šta slušaju…kakav rock and roll? Šta da idem da ne znam reklamiram Matijevića na svirci da obučim njegovu majicu. Mislim, glupost. Odem ja bato u opštinu kod gradonačelnika. I ja mu kažem “Vidi ovako, mi smo ti i ti, svirali smo tu na tragu. Bilo bi lepo da naša opština sponzoriše samo kombi. Znači mi ćemo da jedemo, da pijemo spavanje, nebitno, samo kombi da idemo da sviramo s Kikijem na turneji kao Zrenjanski bend. Mi smo stvarno uvek predstavljali Zrenjanin. Ja sam u stvari i oni su ozbiljne lokal patriote. Mi volimo taj grad. I on kao, “ma ne, ajde, videćemo” znaš kako to već ide? I okej, ja odem kući i razmislim, i kažem “Pa Pavloviću, brate, s kim ti sviraš na bini brate?” I ja zovem Kikija i kažem, “Kiki, brate, daj mi mlađin broj.” kaže on “Ok.” I onda zovem i reko “brate mi hoćemo da idemo čuo si nas” kaže “jesam”, kaže “Neće uopšte da nas sponzoriše” kaže kao “molim?” pa druže on je ministar finansija, znaš..ja sam klinac od 20 godina. Kaže on “zašto kao pa to je zdrava muzika, normalna, normalni ste klinci”. Pazi nismo mi pravili da se razumemo, nismo mi motali… Znaš, kulturni klinci, jebiga, znaš, ovi svi upisali fakseve, ovo, ono, jasam…i kao nemoj da brinuš ništa. I on tu sve kao ladovina, znaš, kao nemoj da brineš ništa. Ja kažem, dobro, ja odem u garažu i kažem, kao, zvao sam, “Druže ti si debil, jel si ti normalan? Pa reko “brate ja ću da probam šta mene košta da probam, znaš?” Zvoni meni sutru ujutru telefonu pola osam gradonačelnik kaže “Pavloviću molim te dođi u kancelariju”. Ja došao, kaže “Jel si ti normalan?” “Šta šta jel sam normalan? Jel sam ja pitao lepo?” “Pa kažeš, koga da pitam?” “Ti on šef?” kaže on “Jeste” “Šta je rekao?” Kaže on “ Da idete” Kraj idemo! Znaš idemo, gotovo. I mi smo otišli, odradili tu turneju. Bilo nam je brutalno. Mi smo druže išli u Užice, sećam se bila je proglošena elementarna nepogoda. To je bilo ono 2000… ja mislim da je to bila 2009. zima.

Ivan Minić: Kada je bilo -40.

Aleksandar Pavlović: Majke mi, tada je bio minus tipa 25 dana, ledenice su odavde do plafona bile. Imam slike. Mi smo, meni ćale pokojni kaže “de ideš bre”, ja rekao idem u Užice.

Ivan Minić: Gde baš u Užice?

Aleksandar Pavlović: Bukvalna elementarna nepogoda. Ja kažem “Dobro, idemo.” “Ko te vozi?” Zrenjanin mali grad, ja kažem ne znam Koturica. I on zove i kao “ Ej bre pazi kako voziš decu” “Ne boj se.” A on ima onaj kombi Dodge. Onaj za američko tržište, imao je čak i one table. Ja sećam kada ga on uvezo, to je onaj ogroman kombi kao kamper. I ono kao rock starevi smo bili tih par dana i to je to. Znaš, ali bilo nam je ekstra. Ali to ti je ono iskustvo, razumeš? Ne treba nikada da te bude sromota, pitaj!

Ivan Minić: Ako ti je važno, moraš da pitaš.

Aleksandar Pavlović: Moraš da pitaš. 

Ivan Minić: Ne možeš da se kaješ ceo život što nisi pitao, to je mnogo strašno. 

Aleksandar Pavlović: Pa tako je, tako je. I posle smo bili…ne znam šta je bilo posle. I posle smo bili pozvani kod Kikija, koji je predivan čovek. Znači, bili smo i kod njega, i kod kuće i u kući i u studiju, znači on je stvarno dobar lik. I zove nas na promociju albuma na Kalemegdanskoj terasi. I mi sad idemo tamo i tad se prvi put susrećem sa nekim krem, mislim, krem društva, kako ti kažem. I dolaziš na vrata i kažeš kao šišarke, i kaže kao “Uđite”. I mi tu ulazimo i sad ovaj moj cirke, i sad ne znam Bjelogrlić, ja mislim da je bio Čola, Dink i cela kompanija, ono ludilo. I vidim, ne znam tu obezbeđenje…vidim neke snajpere, dolazi Tadić..on je bio predsetnik tad..reko šta je ovo de smo mi došli, znaš. I, ovoj, i sećam se jedan moment, bio ono, Dejan Cukić na bini, pevao, pušto su sve to znaš ortaci. To je stvarno ono, stvarno su se držali, ekstra i dan-dan se drže ti stari rokeri. Veliki pozdrav za njih. I kreće bato pesma parti brejkersa “Hoću da znam”. A ja sam, meni je Party Breakers, omiljeni bend ikada. Meni najbolji bend ikada u Srbiji. I dolazimo… 

Ivan Minić: A i sugrađanima je li?

Aleksandar Pavlović: To ću ti pričam posle. Da, da, da. 

Ivan Minić: Par puta sam šerovao bus sa njima do Zrenjanina to je…

Aleksandar Pavlović: Ne, ne, cajne jedan poseban lik koji hoda ovom zemljom i to je to. Haos. I uglavnom sad ću da skratim, neću više da dužim, Dejan Cukić na bini ludilo, kreće pesma. Ono, ta-daaam, znaš, gotovo, hoću da znam i Zoki je porad mene, bubnjar i samo je pogledao i kaže “hoćeš?” Ja rekao ” Naravno!”. I ja se penjam i daj mi mikrofon. I Dejan Cukić samo tap. I odpevamo zajedno tu pesmu. Sećam se, to mi posle pričao i kaže “ja cirke našto gledam, vidim Paks se penje na binu” Aaa šta je ovo, ovaj snajperom ovde, onaj ide beži tamo da pita koja je to puška..mi tad igrali kantere, mislim katastrofa. I uglavnom je to ti je neka era, eto, te muzike koja se završila, ovaj, onako za mene, to mi je ono što kažu jeziva rana. Zato što su, znaš kako svi su oni išli na faks, imali su to neko slobodno vreme, a ja sam tad učio dubores. Znaš, i tad sam morao da prelomim šta ću. Jer nismo mi bili bend koji je svirao, kako ti kažem, po klubovima cover pesma, nego smo mi bili bend koji su svirali autorske stvari i mi smo hteli da se probijemo sa tim. I Išli smo jako uspešno ka tome. Čak nas je bio i Galeb šerovo na MTV, Adrija..Zrenjanski bend druže, ti se vrtiš na MTV-u. Okej, znači to je nešto. I dolazimo do tog momenta kad ja dolazim kući, pošto su to bile probe, ja ne znam učim duborez od 8 ujutru do 3 popodne, a imam probe od 5 do 9 uveče. Dolazim kući i sad Ćale, pošto se družio sa svim tim ljudima sa rok cene kao klinac, video šta je to, i kaže “aj sedi malo” i kaže “aj vidio sam sad šta se ovde dešava i kako to ide,  ajde da ti nešto kažem, pa ti odluči” i kaže “ vidi našto da ti kažem, ti dva posla nemoš da radiš, pogotovo takva dva posla, ti u duborezu moraš biti prisutan non stop, a muzika je isto ok, od toga neće raditi nikad ništa u životu, pogotovo u rock’n’rollu, to odmah da ti kažem, ako to odlučiš ja stopiram sve u fazonu nemoj više da učiš duborez, idi radi, kupiću ti ozbiljnu opremu, ako hoćeš bavi se muzikom” i to je to. E sad vidi, ja sam već tad video šta je to, to ti je život na točkovima, porodica 0 bodova. Znači ono, okej, mi smo još i bili iskreno ti kažem i pametni i lepo vaspitani, pa nismo pravili haos što se tiče te droge i tog alkohola, ali to ti je to sve prisutno, znaš. I nažalost, znaš, to ti je neki dečački san koji samo može da bude san, znači ne može da bude java zato što nije realan u ovom sadatrenutnom vremu, čak i tad pre 15 godina. I on kaže ništa, moraš da odlučiš kao jebiga. I ja sad, pazi, ono, imaš najbolje ortake koji su, ne znam pored tebe, ono… ne znam, spavali u istom krevetu, lomili se, znojili u garaži, smišljali pesme, smišljali sve. Ja odpevao ceo album, druže u studiju, album trebao da izađe. Znači, odradili turneje, odradili sve. Ja stvarno seo razmisliio..kažem “ Ne, ček budi realan, ok, san, ali, ono…” To ti je dečija glava, to je 21-22 godine, to su…to je haos. Ja odem i kažem “Vidite drugari nemojte se ljutiti, ja neću da snimim s vama ovaj album.” Kaže, “Paks, brate, snimio si sve vokale.” Ja rekao, “Ok, imate sve, sve ću vam potpisati.” Kažem ovaj “Ja jednostavno neću da krenem nešto da radim ako ne mogu da radim do kraja.” I naravno, to mi je bio najteži moment iskreno ti kažem tad u tom periodu i sad mi je ono jako teško pričam o tome, zato što sam ja imao u glavi tada da ja stvarno sebi hoću najbolje, a volim njih. A ne mogu sad sebe da razbijem zbog njih. Znaš jer oni su tad išli na faks. Tad su bili treća godina faksa…

Ivan Minić: Dobro znaš, to je poluhobi u suštini. A ne može da bude hobi.

Aleksandar Pavlović: Ne može da bude hobi. To je posao, to nije zezanje. Znaš, ja sam njima rek’o, “Ok, ok, važi kao napusti ti pravni faks.” Razumeš? Znaš, nisam hteo to, nisam mog’o nikako drugače, ja sam kao klinec počeo da radim već.

Ivan Minić: U porodičnoj firmi.

Aleksandar Pavlović: U porodičnoj, pa mislim firmi, to tad nije bila ni firma. To je tad bilo, bukvalno, građanje nečega što je danas ovde. Znaš, znači ja sam morao te prve stepenice da prođem ozbiljnim krvavim radom da bi došao do ovoga. Jebiga, znaš, morao sam da odlučim i odlučio sam i ok, razumeli su me tad lapo-lapo, sad me kapiraju skroz. Znaš, ali šta je njima bilo teško? Njima je bilo teško što je otišao frontman, što je otišao vokal. Znaš, ode ti basista, ok, doći će neko drugi. A nek ode Hetfield iz Metallice. Ne poredim se s njim, nego sad ono. 

Ivan Minić: Nije baš lako naći takvu budalu. Ne, zato što to je ono, to je energija. Znaš, nije ni glas, nije ni zvuk, naći ćeš.

Aleksandar Pavlović: Ne, znaš, moraš da bude…Znaš kako, rock’n’roll se rađa. Rock’n’roll ne postaje. Ne može da postaneš.

Ivan Minić: E sad, ta cela priča sa drvetom je posebno interesantna, zato što upravo kao što si se nekako i dotakao toga, to zahteva neverovatnu posvećenost, razumevanje, to je živa stvar, tu moraš da razumeš materijal sa kojim radiš, moraš da imaš punu koncentraciju. Jedan pogrešan potez i možda si upropastio nešto na čemu si radio dugo. Ok, naravno, ne kada učiš, kada učiš, ti si u procesu i to sve traje, ali potpuno drugačiju energiju zahteva nego sve ono što je do tad bilo, osim možda te fotografije, ali, ajde.

Aleksandar Pavlović: Ne, ne, tako je, da. Ja sam to uspeo, kako da ti kažem, ja sam odrastao u kući gde su bili kreativni ljudi. Ćale je počeo da radi sasvim slučajno te ikone, mislim, bio je preduzetnik, ajde da kažem imao je proizvodnju, imao je, ne znam koliko radnika, znam da su bile tri smene. Mislim, iskreno da ti kažem jezivo je bilo. I on je počeo slučajno da radi to kad se razbolao, kad više nije mogao ništa drugo da radi fizički, ne ništa drugo, nego nije smeo ništa da radi. I mi smo otišli ustvari da kupimo ikonu. Mi smo otišli da kupimo ikonu svetog Arhanđela Mihajla. I otišli smo kod ljudi u Zrenjaninu, što se bavie isto doborezom vrhunskih majstora, baš ono, ozbiljne zanatlije. I on tu gleda, ovo ono, sećam se mi u kolima na putu ove kuće, pazi ja tada imam 13 godina. I kao, ej, Sale, ajde ovaj sutra idi kod ovog mog drugara, on će  zalepeti dasku, donesi ti..uradiće ćale ikonu. I kao dobro, ajde. Ja ono, znaš, u tom momentu, znaš, sad ti njemu nešto protivrećištu tu….imao balesno srce, ja sad tu njega nešto da zajebam, znaš, posle ću ja da se osećam loše. I okej, ajde odemo mi zalipimo dasku, donesemo, druže on uradi ikonu.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važno da imaš u takvim situacijama, da imaš nešto na šta ćeš da se fokusiraš, što će da te drži okupiranim, a što će da te drži mirnim. Jer ti moraš da budeš, naučiš da budeš miran.

Aleksandar Pavlović: On je bio jeziv temperament, on je morao da se smiri da bi preživeo.

Ivan Minić: Znam ja sam imao jednog takvog kući.

Aleksandar Pavlović: On je bio jedan od milionih što je preživao to. On je čekao tri meseca bre doktora iz švajcarske dođe da ga operiše. Znaš nije zezanje bilo. I uglavnom on to počeo uradi jednu, pa uradi drugu, uradi treću, uradi četvrtu.. odjednom kuća mi se puni ljudima koji su izuzetno kreativni. Znaš, tu je bio…lik koji je crto stripove u Zrenjaninu, bio ti je ovaj…

Ivan Minić: Subić. 

Aleksandar Pavlović: Subić ti bio, ne znam da li ga je spomenuo. Sukić ti je bio ozbiljan čovek ideja. I dolazi ćale počinje da uči zanat od Joške Firtena, koji je u Evropi number one, koji isto živi u Zrenjaninu lik. Number one za kundake, za puške, za duborez za… Znaš šta je taj lik radio? Po čoveka je dolazio privatan avion da ga vozi da radi lovačku sobu negde u Austriji.

Ivan Minić: Oni su baš po tom pitanju zaluđeni.

Aleksandar Pavlović: Nije zezanje. I on je počeo ćaleta da se uči, a ja vidim to ide, ide, ide u smislu, napreduje kao lepo radi. A ja, pošto sam već se bavio fotografijom, već se bavio išao sam i kod flore i za crtanje i slikanje, i kod ove moje Vlajićke, nastavnice osnovne škole, za ta takmičenja..I kao ajde ja tu nešto da probam. I uglavnom ja ti uradim, moj prvi rad je bio, sećam se kod kuće mi piše iza 1. decembra 2001. godine. Ja tad, u tom momentu, imam 13 godina. I ja tu krećem to da tako radim, lagano, lagano, polako. I onda je došao moment kad sam završio srednju školu, i pošto smo ćale i ja, ja sam ono baš ono preslikan on u smislu temperamenta i svega, i onda dva minusa ne mogu da idu zajedno, nema šanse. I on kaže znaš šta vidio ovaj ja ću te pošaljem kod jednog mog drugara kod od tog Joški Firtan rođeni brat. Isto radio duborez, pazi cela porodica je umetnička jezivo. I kaže “ali svaki dan moraš da putuješ” on je meni rekao “sada ćeš da počneš da učiš zanat kao što su ljudi pre učili zanat” pa to je stvarno najbolje, ja sam svaki dan, četiri godine sedam u auto u mogu belog Juga, koji molim boga da zimi upali one kablove i te platiska dugmadi, ako znaš koje su to problematike,  greješ fenom svećice i gluposti. I putujem bato 40 km, da budem tamo ujutru u 8, od 8 do 3, svaki dan, od 8 do 3 svaki dan i od 3 proba. I to ti, kako se zove, tako ti, u stvari, ja ispečem taj zanat. Prva moja ikona je bila Sveti Luka, ja sam to radio, ne znam sad koliko dana, znači, posle četiri godine sam to radio više nego duplo brže. Znaš? Ali stvarno je, taj čovek koji me je učio je bio ekstra, “aj sad ovako, aj da ovako, aj da onako”, tako četiri godine, svaki dan. 

Ivan Minić: Pazi, mislim, ja nisam imao tu situaciju da se ćale ozbiljno bavio time, ali smo mi imali te naše momente tokom leta, još od pete, šeste, moje godine, četvrete možda čak, gde je on meni pravio igračke. Ja sam te igračke najviše na svetu volio jer smo ih pravili zajedno. On ih napravi, ja ih ofarbam, onda ih on prelakira, onda… Tu je bilo svega i svačega, od mačeva, od nindža-kornjača kompletnog arsenala, pa nadalje. I onda kasnije, kad to više nije bilo, kad nisam ja više toliko igrao tim, on je pravio razne neke figure. Ja i dan danas to imam. Znači, to su mi neke od najlepših stvari iz detinstva. Jer znaš kao, sedimo i pokazuje mi, i objašnjava mi, i kaže ne znam, ovo je to i to drvo, ono je problematično za ove neke stvari, evo sad ćeš da… Pa smo išli gledali, ne znam, razne vrste lakova, sandolina, svega, i kao… Pazi ja sam znao te stvari, ono, kako, znaš. I dan danas mi je to super.

Aleksandar Pavlović: Pa jeste, ali šta ti je u stvari tu super, ovoj, kako se zove, najviše, što si provodio vreme sa svojim ocem?

Ivan Minić: Naravno.

Aleksandar Pavlović: Znaš, i to je danas jako velika greška koj ljudi zato što… Ja sam imao tu, kako da kažem, sreću u nesreći da je moj otac bio kod kuće non stop, zašto je bio ono bolestan, razumeš, nije radio nigde bio u penziji invalidskoj od 39. godine. Ja sam sa njim bio 24/7. razumeš, samo kad ono, ne znam odem u gradi ili na probu to ne, ali mi zajedno radimo, zajedno stvaramo, zajedno pričamo. To vreme koje ti možeš da provedeš sa detetom, to su ozbiljne stvari, i ljudi, provodite što više vremena sa svojim decom, igrajte s njima i kroz igru, krenite nešto da radite.

Ivan Minić: Kako ste vi razvijali tu priču nadalje? Odnosno, ok, jedna stvar je da ti naučiš zanatski deo posla koji je neophodan da bi mogao da izvedeš sve što treba.

Kako se porodični posao razvijao

Aleksandar Pavlović: Posle dolazi haos. Posle dolazi onih ostalih 50% koji je jako bitno.Da. Pa vidi, ja uvek to i govorim, koliko je bitno da ti napraviš to nešto, da bude autentično, u mom slučaju ikona u Dubarezu, toliko je bitno da to probiješ u smislu marketiški, da imaš neku ideju kako to da izgleda.Šta je bilo dobro kod nas? Kod nas je bilo dobro da mi nismo hteli da pravimo male formate nikada. Zašto? Zato što smo mi Srbi, I mi sve volimo da bude veliko. Znači, praviš ikonu u duborezu, praviš nešto što je tradicija, praviš nešto što je religija, pre svega, pa tradicija. Nešto što budi poseban osećaj kod ljudi. Znači, to ne možeš da se objasni, nema ti formulu za to, to se ne uči u knjizi. I mi smo onda došli na ideju da pravimo velike formate ikona. Zato što, prvo da ti otkrijem tajnu, veliki format detalji na ikoni su mnogo veći nego na malom formatu. I mnogo ti je lakše da napraviš veliku ikonu nego malu. A znaš kad možeš da prodaš malu ikonu kao veliku?

Ivan Minić: Nikad. 

Aleksandar Pavlović: Možeš, ali kad budeš ne znam tipa Uroš Predić. Znaš, ono, glupo sad, ne upoređaju se nego kažem jedino on može. I neki sada ozbiljni umetnici. Tako da ovaj, mi smo to odmah krenuli, znaš, i to odmah su se isticali po tome zašto pravimo velike ikone. Šta? Malo više materijala, ok, materijal je smešan.

Ivan Minić: Koji je to format, šta pričamo?

Aleksandar Pavlović: Mi pravimo, mi smo, znači najmanje ikone tad koje smo radili su 120×60. Pa to je za ikone da kažeš veliko.

Ivan Minić: Prilično.

Aleksandar Pavlović: Da. I ovaj, i radili smo na cele figure. Znači, ne zznam Sveti Nikola, ali sve sa nogama, sve normalno, cela figura. I kako se zove, tu smo krenuli da se ističemo odma. Drugi je bio fazon istraživanja boja, što je jako bitno u ovoj priči celoj, zato što je moj ćale napravio neke recepte tih prirodnih boja koje smo sami pravili od uvek, i te boje su ustvari donelo i ovo što je sad.

Ivan Minić: Kad to ima punoću boje, intenzitet, a i dalje ostaje tekstura, to je magija.

Aleksandar Pavlović: Tako je, to je magija i to je, ovaj, znaš, uvek smo gledali da to bude živopisnia ikona, da ti vidiš da to je to kao živ svetacda ti je tu, razumeš? Ovaj, sad, mnogi rade dduborez, znaš vrhunski su majstori, I bolji od mene, i od mog poklonog oca mnogo, ali, znaš, nema taj, taj finish. Znaš, ona kaže, daj sad, daj da uradi sad, da tu bude, a, ba. Nikad nismo hteli da napravimo tako, nego smo hteli stvarno ono da se to sve lepo ukombinuje sa zlatom, sa bojom, znaš kako ikona mora da budem bogata. Znači, mi smo odmah krenuli da pozlaćujemo ikone i da radimo to. Tako da ja mislim da je to bio najbitni moment što se tiče tog isticanja u samom tom radu, a što se tiče marketinga, tu je meni mnogo pomoglo te drvene reklame što sam krenuo da radim. Zašto? Zato što tad se ikone nisu puno prodavale, nije bilo toliko društvenih mreža. Bilo je, ali nije bilo toliko već popularno. I jedini je bio vid da se ti ispromovišeš preko izložbe ikona, ne znam. Ali daj da te sad pričamo o tim drugim reklamama, šta je uopšte…

Ivan Minić: Dobro, mislim, imaš i taj moment da, jel’i, da bi napravio deset ikona treba ti nekoliko godina. 

Aleksandar Pavlović: Ma ne, sad ću ti kažem, gledaj ovo. Taj moment je jako bitan, bitan je zašto sam ja od… Mi smo, znači, mi smo jedno šest godina radili, svaki dan, nas trojica. Znači, taj moj učitelj, ja i pokojni otac. Mi smo skupili, mislim, skupili, pazi, ja ne mogu da ti opišem, ja sam imao oko šestdeset gotovih ikona. Znaš šta je šestdeset gotovih ikona? Svaka ikona mesec dana. I dođem na ideju, meni nešto dune, odem u Narodni muzej i kažem, u stvari prvo izlužbu je moj ćale napravio, kao zbog mene da kao vidim da to ljudi interesuje, u jednom restoranu pera, u restoranu Beškere u Zrenjaninu, Pera to organizovao. I te ikone su bile tu jedno, dva, tri meseci i okej, ajde idemo. I to je uglavnom bilo, naravno, za uži krug ljudi. Sledeća izložba odlazi do Narodnog muzeja u Zrenjanin i kažem  “Ja bih ovde napravio izložbu” kaže kao “Ko si ti, znaš, akademski slikar?” Ja kažem “Ne, ja sam duborezec, Aleksandar Pavlović i moj tata radi kao zajedno sa mnom.” “Ne, ovde samo akademski” ja rekao “Dobro, važi” Odem ja kući, odem ja sutra ponovo. Ja kažem, ajde, makar da vidiš znaš, kao, ajde da vidi. I pokažem ja njemu fotografije, donesem jednu ikonu i on kaže kao, “okej, može mali salon” ja reku, neću mali salon hoću ovaj veliki salon. Pa kaže kao, “Kako, kako?Donesi kao pet ikona i to je otvoreno” ja reko “Ne, pa neću ja da pravim izlužbu zbog sebe, mislim, imam kod kuće mali salon. Koliko ovde ima u malom salonu, toliko ja i kod kuče imam prostora, ne, hoću veliki salon na ćošku, da se to vidi lepo. On kaže “Dobro, koliko možeš da doneseš ikona?” Sada je on mislio tipa 3, 4, 5. Ja kažem “Jel dosta 50?” I on druže padne se stolice, kaže “Odkud tebi druže 50 ikona?” To je on što ti kažeš… E to je ono, taj naš rad se tad isplatio jezivo.Mi smo naprali tu izložbu, odneli smo 45 ikona. I uglavnom sad po defaultu tamo bude mesec dana, znači tvoja izložba, tvoja postavka ti je mesec dana. Uglavnom naša ikone su ostale tamo šest meseci. Zašto? Zbog nenormalne posećanosti i zato što su veroučitelji dolazili da edukuju klince, što je jako lepo. To mi je stvarno jako drago da edukuju, ne znam, zašto je Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Vasilij Ostroški. Znaš, da naučiš ljude, da naučiš decu… njima bilo jezivo zanimljivo, zato što to nisu videli do sada. I to privuče jako veliku pažnju i to je to. Što se tiče te izložbe mislim da ću tu i da stanem, nema više vremena za izložbe.

Ivan Minić: A table?

Aleksandar Pavlović: Table, da. Table je bilo, to je iz neke žudnje, kako da ti kažem, iz neke žudnje za da…znaš, moraš zaradiš lovu neku. Znaš, kao što ste pričali ovi ortaci, šta je Futra išao na ulici autolakovi jel tako? I ja sam rekao “ajde, šta ja znam da radim?” Zvao me jedan prijatelj koji ima i dan danas, pa jednu od možda najvećih firmi u državi za svetleće reklame.I kaže “Sale, dobio sam neku, treba da pravim za neku vinariju, drvenu tablu, kao da piše vinarija.” “Šta da pišem? Dobro, ajde” Ja zalepim dasku tu i… sada kako sam ja to preradio, pazite, to je jeziva volja. Uzmeš stampač, razumeš, ištampaš slova, onda se sečeš makazama, bukvalno kameno doba, razumeš. I onda ređaš, indigo papir, precrtavaš i letima, tatatata. I seća se drugari kod meni, kao “Daj, kao paks, kako te ne mrzi to?” Reko “Ne, ne, ne, znaš, imam ja svoj cilj, znaš.” Džabe brate što ti radiš ikone koje su stvarno vredne, kad ti to ne prodaješ. Znaš, moraš od nečeg da živiš. Ja uradim tu jednu reklamu, vidim “top, super, bla bla bla” Ja kažem “okej, tu smo” Ekspanzija etno-restorana. Ekspanzija drveta odjednom. Ja reku “to je moja”.

Ivan Minić: Čak ne mora da bude ni etno. Znači sve one što su postale pivnice i slično, sve je u drvetu.

Aleksandar Pavlović: Tako je. I to je bilo jezivo koliko se otvaralo. Klasičan srpski sindrom. Neko nešto uradi, idemo.

Ivan Minić: Čim prođe jednom, svi gledaju. 

Aleksandar Pavlović: Tako je. I idemo ovaj… ja se sećam, prodao sam ikonu jednu i morao sam, rekao sam ovako sebi “moram da kupim laptop.” Tada smo svi imali telefone, možda Simbion bio sistem. Znači možda. Android, onako. I tu koji su bili Android bio je ekran tipa baby motorola. Zašto? Morao sam kupiti laptop i odmah sam uzeo sedamnaestoinčnim ekranom. Znaš, tada je bilo samo da, zašto? Da ja to mogu da pokažem. I ja kažem “Sad ću da idem da napravim posao.” I Ćale ćuti i kao okej, ajde. I sećam se tu neki ortaci, “kao jebote kako te neće, znaš ono, kako ti nije sramota da ideš sad ti..” Reko “šta? Jel sramota ovog ne znam, komercijalistu? Šta ima da me bude sramota imam svoj neki proizvod da promovišem, razumeš, da pokušam da prodam.” Ja, eto, od te njihove što kažu kako ti nije sramota, ja taj dan napravim 2 soma evra. Odem u Laze Telečkog u Novi Sad  sa laptopom, sa tim što sam radio, što radim u Duborezu, ovo ono i tamo odradim pola ulica. Dođem u Zrenjanin nazad, mislim to je ono tipa pose dve nedelje, pošto sam ja radio jezivo brzo…znaš ono kad treba da radim slova, bato, ja sam radio, ne znam koliko ikona sam odradio, meni sad to, to smejurija. I onda sam odradio, ne znam, drugaru, koji sad ima craft pivaru, Joks iz Zrenjanina, znaš o kome je reč. Uradio sam mu ceo pub. 

Ivan Minić: Znam i papu.

Aleksandar Pavlović: Da. I ja uradim tu 40 stolova. I tu krećem ne znam štekam lovu, kupujem prvi CNC. To mi skrati put jeziv. Znači, sve te fizikalije što ja kažem uradi mi CNC, nema više indiga papira, nema više, zašto? Zbog čega? Nema razlog, niko ti neće platiti reklamu sada četiri puta skuplje, zato što je tu ručno rađeno, šta njega briga, ono ćete videti kako to izgleda, ćao. I ovaj i ja tu uzem CNC, skupim neku lovu. Naravno ja preko tih reklama krećem ikone da pradajem više. Tačno ja vidim, ja vidim još šta čoveka interesuje, znaš, da li ja ovo dal je ono. Ja kažem “ Ajde pogledaj šta ja ovo radim, ovo mi gotovo.” I tako da, to je to ti neki put koji te reklame su mi donele u stvari ozbiljnu školu što se tiče marketinga i odnosa sa ljudima pored kuće što sam imao.

Ivan Minić: Ne, mislim, sećam se baš ekspanziju u tom periodu i posebno to što, ok, etno restorani imaju neku svoju priču. I vrlo često, nije baš bilo toliko često da ti sad imaš kompletno novi interijer. To su uglavnom bili restorani koji su imali neki interijer, pa nešto urade, neki detalj, nešto. Ali ljudi koji su otvarali pivnice kad je to počelo ponovo da raste, oni su shvatili da je to estetika koja ljudima prija. Da moraš da budeš u prirodnom koliko god možeš. Ok, ne mora samo drvo, mogu i cigle, može i sve to, ali neće da izgleda kao da je sve u betonu i neće se ljudi osećati u tome prijatno.

Aleksandar Pavlović: Pa znaš kako, viš da se sve sad vraća na taj neki tradicionalizam. Bukvalno sve, sad eto, od enterijera. Šta će drvo i cigla mi se podržaju, to se već 700 godina. Takve su ti kafane izgledale u doba kralja Artura, od prilike. I tu sam ja osetio da imam prođu, i iskreno da ti kažem odradio sam pola Srbije u reklamama. Ja ne znam kome nisam radio te drevene reklame i table. I ovaj…

Ivan Minić: Sećam se ja i nekog nameštaja. Nekih lepih stvari koje si pravio tu. 

Aleksandar Pavlović: Da, da, da, bio je jedan izazov. Al znaš šta sve to što izgleda lepo i što je jako zanimljivo, ne znači da ćeš zaraditi puno para od toga.

Ivan Minić: Naravno. 

Aleksandar Pavlović: Ali ok, to je bila moja neka lična satisfakcija. Ajde da… si video onaj kaseta sto što sam radio, to je, da. Pa to me zvao ovoj, znaš ko me to zvao bre, pevač banda, samostalni referent. Da. On me zva, kao, e, kao, možeš da uradiš, kao, sto u obliku audiokasete? Kao, znaš uopšte šta je to? I ono, pomislio sam u sebi, ne, brate, ti znaš šta je audiokaseta. Da, da, ok, da. I, ovoj, i rekao, dobra, ajde, mogu. I ništa, dolazim i ja gledam, upalim naravno YouTube. Mislim, čemu pričamo? Ljudi uče sve preko YouTube-a. Upalim, vidim, aha, dobro, dobro, dobro..ja napravim taj sto, sad da ti ne dužim i uglavnom taj sto, izbaci ga stranica na fejsu “The different type of fart” se zove ja mislim. Koja ima nenormalno mnogo pratilaca. I uglavnom taj moj sto ima preko 10.000 share-ova, nešto nenormalno, lajkova. Zato što ga je drugar okačio na onaj bord Panda. Ne znam ni šta je to, zašto ga on fotkao. I ovaj tu druže kreće ne znam, samo pitanja, pitanja, pitanja. Na kraju sam radio te stolove za Tajland, pa poslao poštom. Tako da, ali da, zanimljiv proizvod, jako. Zanimljiv i ispunio sam neki cilj. 

Ivan Minić: E sad, to su sve da kažemo kabasti proizvodi. Kako si došao do maskica? Jer zapravo ja sam do tebe došao preko maskica. To sam video, to je bilo masovno, I kao, hajde vidimo. Kada sam otešao na stranicu, vidio sam da radiš i sve ostalo, ali to mi je privuklo pažnju jer je bilo masovno i jer je bilo personalizovano.

Kako je došlo do maskica

Aleksandar Pavlović: Bilo je personalizovano, bilo je masovno i bilo je najzanimljivije mlađoj nekoj generaciji koja koristi net, što je jako bitno. Kako sam došao do Maskica? Pa, ja sam provalio neke amere tipa 2008. Ja sam non stop gledao te lasere i to sve, jer smo mi pravili drvene naučare prvi u državi, Prej. A znaš zašto se zove Prej? Nije ti to nikad niko rekao. Prej, zato što sam ja radio molitvene ruke, non stop i taj znak ustvari prej, je bio kao molitvene ruke, i kao molitva. Na kraju smo iskontrali da je Pavlović Radovanov, Aleksandar Irija. I mi smo napravili taj brand. I tu gledaš lasere, ovo, ono, gledam te amere i kao čoveče ja kupio laser, sećam se da sam skupio lovu, kupio odmah taj laser. I izašao iz tog preja, zato što je bio jako čudan tu koncept, kako da ti kažem, taj početak je bio veoma zanimljiv. Mi dok smo napravili te prve naočare, to je bio proces od godinu dana. Ajde, možda nije godinu dana… 

Ivan Minić: Ali imaš taj momenat da praviš jako čudan, tanak, trodimenzionalni objekat od presovanog furnira.

Aleksandar Pavlović: Dobro, znaš šta, vidi, dok smo mi to sve istražili, kako smo mi to u stvari…mi smo došli na tu ideju, sedali smo jedan dan bukvalno u kafiću, ja sam kupovao neke naučare od našeg zajedničkog drugara i kaže “Ito vidio sam neke drvene naočare”. “Kakve drevene naočare si video?” i mi videli ne znam..Ja govorim “koliko to košta?” “250 evra”. Ja kažem “šta? Daj da vidim. Sad ćemo mi to da napravimo?” I ja ono, kao bio sam u fazonu, kao napravimo za dva dana…druže kad bi vi videli šta je to. Mi smo to stvarno napravili i to je stvarno izgledalo brutalno, ali, tu imaš jedan moment, Imaš moment kad trebaš da odlučiš da li ćeš da budeš proizvođač unikata ili ćeš da budeš masovna proizvodnja. Znači, ti ne možeš jednostavno fizički da stigneš da radiš te naočare tako. Znači, zato što on ti je objašnjavao, optika traži ovo, distributer ovo,  na kraju ti dođe, ti od tih načara šta zaradiš, 10 evra. Pa neću to da radim. Ja tu izađem iz toga i vidim šta sve taj laser može, i kažem ti, vidio sam i kod tih mojih prijatelja što već rade reklame. Ja sam te lasere već kupio, a reko neću pravim drvene naočare, rade moji ortaci. Okej evo vam posao, radite, nastavite. Ja već radim, i nisam hteo, opet ti kažem, nisam hteo da zapostavim primarno ikone, jer sam znao da će jednog dana doći do toga da to bude ovo što je danas. I, kažem ti, gledam te Amere sa ortakom i reko daj da probam ovo, ovo. Aj nacraj mi par skica, znaš, kao leđa. Pa sam pre radio samo skinove, znaš. 

Ivan Minić:  Kao foliju od furnira. 

Aleksandar Pavlović: Kao foliju od furnira. I on mi druže nacrta i ja stavim na moj telefon vidim brutalno. “Jaa, sad će neko da mi naruči čoveče i da mu piše ne znam Ivan” I naruče mi da piše Ivan. I to ja ovo prodam odmah. Tap dolazim do ideje, drevene maske, super. Šta je fora? Personalizovana, drugačije, jeftina.

Ivan Minić: Masovna. 

Aleksandar Pavlović: Masovna, ćao. Ja kroz taj proizvod drevene maske počinjem da probijem ostale proizvode. I jako je bitan moment da budeš prvi u nečemu. Znači, ja sam u državi to počeo prvi da radim. Mi smo u državi počeli prvi da radimo naočare drevene. Posle su se pojavili ne znam koliko. Mi smo do tad prodali ne znam 500 komada, 1000 dok se nismo pojavili drugi. Šta sam naučio od tih naučara i uopšte? Pojavio se tad Instagram, tad je  Instagram bio onako tu sam, ali znaš još ga ne kapiraju svi kao Twitter i dan danas. I ovaj, moj drugarica Ivana Španović, ja sam s njom odrastao, išao sa njom u osnovnu školu, pratio je na treninge, moj ortak, moj brat, znači sve. I ja je nazovem i kažem “slušaj, imam drvene naočare, aj molim te, čoveče, imaš bre 200 hiljada ljudi na Instagramu, si normalna bre, ajde okači mi sliku.” I kaže ona kao, “ajde”  I odemo mi u kafić i ja kaže ona, ” šta je ovo?”

Ivan Minić: Lepa devojka lepe naočare. 

Aleksandar Pavlović: Da, nema dalje, ćao, gotovo. I ono okači i druže, ja doživim momenat da nas petoro sedimo i odgovaram na poruke pet dana, razumeš? Ja kažem “pa šta je ovo čoveče, kakva je ovo moć?” Tad su influenceri jezivo imali uticaj na biznis. Imaju i sad, ali sad je malo već drugačije.

Ivan Minić:Tad je sve prezasićeno, tad je sve bilo organski.

Aleksandar Pavlović: Ne, to je…  organski, tako je. “Kakav boost, o čemu pričaš? Nije bilo to. Okej, napravio mi to. Dobiju neki drugi ljudi poznati, i to krene da puca,naočare. Zašto si to pričao? Zbog mojih drvenih maskica. Ovaj, i ja to krenem da radim. Prvo šta sam uradio, uradio sam 150 komada za Zrenjanin džabe, odmah. Onda sam radio svim kafićima, svim drugarima, samo da nose. “Evo evo vam brate, nosite, ja ću da šta, preživeću, razumeš?” I odradim ja to, javim se, “E, može ovo, može ono, super, da.” I ja sad tu dolezim do jednog određenog, što kažeš, uspeha, i sad to lagano stoji, ali mi treba jedan ono što kažu neko da me, ono, znaš, kao…

Ivan Minić: Da odskoči. 

Aleksandar Pavlović: Da. Zovem Španovićku koja opet, ona “Okej, važi,” okej, ajde, može to i jače. I ja se tu penjem polako sa pratilacima, ovo ono, i ja…na plaži otšiao sa sadašnjom ženom, jel’ i ležim i gledam ko može da me malo pogura. Znači vidi, radim..pravim već maskice, pravim drvene reklame, pravio sam naočare, okej, neću više naočare…. oni ih rade, razumeš, skroz normalno. Dobro, treba mi nešto da to, znaš… Ok, idemo Instagram, gledamo ko ima koliko pratilaca. Prvo gledam profil ljudi, neću ja svako da mene reklamira, ne može. Znaš, mislim, ne ide, znaš, čovek radi ikone, ne mogu ja sada, brate, da mene reklamira ne znam neko, ko…

Ivan Minić: Da dobro, i nikad nisi išao sa tim motivima koji bi bili problematični, barem nisu bili javno objavljeni. Možda može čovek da pošalje šta želi, ali…

Aleksandar Pavlović: Ne, ne, pa ne može. To je isto drugi deo priče. I ovaj, neću da radim nešto ako ja to ne osećam kraj, znaš. I ovaj, ja odem na profil Seke Aleksić. Seka Aleksić u tom momentu ima milion pratilaca. Pazi Ivana 200.000, Seka milion. Ja kažem ako je meni bio odziv sa Ivanom tolko, i ja sad gledam dobro, i ja naravno on je moj metod

Ivan Minić: Suptilan.

Aleksandar Pavlović: Suptilan skroz, napišem poruku. Ćao Seko, ja sam taj taj pravim drevene maske, da li bi želala da uradim nešto tebi i tvojoj porodici, tvom suprugu, ne znam i pošaljem. I ja rekao okej, ništa poslao sam, probao sam, razumeš, znaš. i nikog drugog nisam, zašto? Gledao sam profil osobe koja misli stvarno da bi moju celoj i celokopnoj proizvodnji mog nekog tog brenda, kako da ti kažem, odgovarao. Seka je religijozan čovek, porodičan čovek.

Ivan Minić: Ti si shvatio da je Seka carica mnogo pre svih ostalih.

Aleksandar Pavlović: Da. 

Ivan Minić: Jer svi su to provalili u poslednjih šest meseci.

Aleksandar Pavlović: Mislim, pa sad ću ti pričam kakva je carica. Ja tu na plaži, zezanje, sećam se, ona parka, druže nikad više. Super, lepo je to sve, brate, ono, stepenica…ja iz ravnice….ne idem, kraj, gotovo, ćao. Dođem u sobu, kola, pljuga, kafa, reko ajde da vidim kakav je internet. Znaš, onaj internet imaš u sobi i marš, znaš, nema. I ustvari, imao sam na plaži tad, negde sam klepio od nekog restorana, znaš. I ovaj, dolazim, vidim…jedna nova poruka Seka Aleksić. “Ej, super! Strava! Baš mi se sviđa! Jel možeš ovo, jel možeš ono, jel možeš ovo da napišeš na maskici?Kad možeš da im pošalješ?” Ja spuštam telefon, druže ja četiri dana na moru, tad kažem Jovani “sutra idemo kući.” Kaže ona, “Pa ti nisi normalan, bre, kakva kuća, bre?” Ja kažem “Alo, brate, ma šta me briga za ovu Grčku, za pargu, idem, bre, zdravo, ende”. Kaže “Alo, bre imaš plaćenu avijonsku kartu, nemoj da si indijanac, bre, sedi, bre, petak je, ne možeš da pošalješ svakako pre ponedeljka” Dobro, dobro, ajde. I ja je tu napišem reko “Zbog velike proizvodnje, bla, bla, bla, to mora”, rekao, “jel odgovara petak da bude sledeći”. Kaže ono “Da, naravno”. Pazi, Seka u tom momentu trudna sa Jakovom, ne ide nigde, nema nastupa, sede kod kuće i samo na Instagramu. Znači ja bolji moment nisam mogao da ubodem, razumeš? Dolazim kući, naravno…ti li ideš u radionicu? Znaš, nema tu mene ceo, jer ja znam kakva je to moć, jer sam imao iskustva sa Ivanom pre toga. “Ok, napravim ja njoj maskice, pošeljem.” I sad, to je bio, mislim, četvrtak. Znaš, jer ako pošaljem u petak stiže joj u ponedeljak. Znaš kurirske službe kod nas. Kada ja vidio četvrtak, super, petak je tu i čekam. I sad dođe petak, ujutro, osam, ujutro. Pazi druže ja samo ćutim, ćutim nikom ništa ne govori, zna Jovana i ja. Šmirglam nešto, šmirglam, telefon mi na silent, il sam negde bio nema pojma, ja sam za tezgom šmirglam, nečujem razumeš, radio neku reklamu. I ja pogledam telefon, druža Instagram 5000 notifikacija. Gledam, 10 propuštenih poziva. I evo ti, i zove me Kocka i kaže “Jel sam ti rekao, gledaj ovaj” Ja rekao, “šta gledaj?” Kaže “Idi na Instagram” I ja druže na instagram, ono, pet hiljada je pratilaca, 700 poruka. E sad, šta je fora? Ja kad sam imao sedamsto poruka za naočare, te naučare su koštale 150 evra. A ja imam sedamsto poruka za drvenu masku, koja lupam koštala 1000 din.

Ivan Minić: To je 700 porudžbina.

Aleksandar Pavlović: Ona šta je meni tad uradila, iskreno ja ovo mogu da kažem, znači da je meni je, ok sve to što sam ja radio kvalitetno, ceo svoj život. I trudio se kao, ne znam, crnac. Ali, ako nemaš taj momenat, znači ne može da postoji momenat sramote u poslu. Može da te bude sramota ako radiš nešto sramotno. Znači, ako radiš nešto loše, jel’ ako nekom drugom radiš nešto loše, treba da te bude sramota. Ali da te bude sramota da pitaš…

Ivan Minić: A da staneš ispred onog što se ne prvi.

Aleksandar Pavlović: To nema, kako kažu? Pokucaj na vrata i otvoriće ti se. Ja da sam sedao u toj pargi, i da sam samo cevčio to pivo i pušio pljugu, ja ne bi došao do Seke Aleksić. Mislim znaš, zato je u ovom, ne u ovom, uopšte u svakom poslu mozak ti je 24 sata u poslu. Nažalost je tako. Ili, brate idi negde zaposli se i to je to. Išključi mozak posle tri ende. I ono je mene tako. I uglavnom šta, kako kreće naša priča? Naša priča kreće tako što je ona poručila od mene te maskice i zvala me i kao ti se baviš s drvetom, ovo, ono…pazi zvala me, znaš, gledam, dobro. Kao meni treba neka polica, ono, nije gledala baš profil puno da vidi da ja radim ikone kakve radim, ja sam nju baš smo toga izabrao razumeš. I da li možeš neku policu za knjige, i ja tu njoj uradim i reko kako sad čoveče videću dete, ono porodila se, prvi put mora nešto da… Šta da donesem? Pare? Znaš, daj budi nešto originalno. Ja napravim baby gym u drvetu, znaš šta je to? I to stvarno izgleda slatko, lepo, obojim se pastelnim bojama, napravim neke figurice, slonove, nosorog i uzem neke igračke plišine i ja to okačim i to je to. Ja i Veljko nosimo sad policu, ono polica  80 kila, ja ne znam da pravim…i ne znam poslala mi sliku police od iverica koja se savila ovako od knjiga.  Ja druže, okej, važi dvocelovna daska, ćao to ne možeš da saviješ. I nosim ono ja sad policu i ja uzem taj baby gym, i odnesem i odnesem nove maske. I ona okej je polica važi, kad ona videla taj baby gym “Ja odođi da te ljubim, ja dođi” Pazi, druže 4 daske, razumeš? E to je ona fora kad kažem koliko god da imaš, koliko god da si uspešan, ako izgubiš tu notu normalnosti o sebi, ti si bato gotov, tebe nema više. Znaš, evo ona je ostala normalna. Ona nikad nije zaboravila ko je bila pre Seke Aleksic, kako ti kažem, pre tog njenog uspeha. Ona se tako ponaša i dan danas kao što se ponašala. Oni ima iste prijatelje. Znaš? Ona je u stvari jedan car. I, ovaj, ona taj baby gym vidi super bla bla bla i ona mene pitala kao “Da li možeš da mi napraviš maskicu? Kakve su ti misli takv ti je život Otac Teodije?” Ja kažem “Da.” I ja joj napravim i to odnesem. I ona uglavnom okači tu maskicu, ta maskica druže doživi 5000 sharova. I tu ja u stvari skontram da to meni u stvari…to je to, znaš. Ti si, znaš, ja sam religiozan čovek, ne kažem da sam pobožan, ja sam religiozan. Znači, to su dve različite stvari skroz. Znači, praviš ikone, radiš to kako treba, praviš maskice, meni je sada na primer od 100% maskica, ja to i dan danas radim, i to hvala ti Bože dosta, posle 8 godina, ali meni je od ljudi od 100% maskica 95% verske. 

Ivan Minić: Ono, naši ljudi to zaista vole… 

Aleksandar Pavlović: Tako je, to je moja, što kažu, niša, znaš ono što kažu kao treba…to je to, gotovo. Znaš, volim, volim, bićeš voljen. I ja sam vidio da tu ima, mislim kad kažu ne da ima prolaze, nego ja stvarno volim to što radim i volim što radim te verske maske. Čak sam pitao sveštenika mog, “šta ti misliš o tome, je li to nešto sad..?” znaš, ono da ne bude, znaš, sad ja radim nešto kao samo da prodam, nisam u tom fazonu uopšte. Kao, ne, kao, čoveče, pa ti radiš ekstra stvar, ti još više širiš to, znaš. Mislim, u fazonu ljudi će videti…

Ivan Minić: A te poruke su sve lepe. 

Aleksandar Pavlović: Te poruke su ozbiljne poruke. Znači, to su da stvarno sedneš i da razmisliš kada pročitaš tako jedan citat patrijarha Pavla ili nekog svetog oca, razumeš. Stvarno lepo, to nekad može da te povede na ozbiljno razmišljanje, ne nekad, neg’ uvek te poveda na ozbiljno razmišljanje, a povede te na malo bolji put u životu. Tako da meni je to super i jako mi je drago što to radim. Prvo zbog sebe, a drugo što se ljudima to sviđa.

Ivan Minić: Ali sve te stvari, osim ikona, služe u suštini da podrže tu priču, da ti možeš da se posvetiš tome. Sve ovo ostalo su proizvodi koji su komercijalni, masovniji ili masovni, ali nisi ti zbog toga uzeo da se baviš drvetom.

Ljubav prema drvetu

Aleksandar Pavlović: Ne, tako je. Ja sam uzeo da se bavim drvetom, prvo zašto drvo, ceo život me okružuje to drvo, ceo život sam u kući sam proveo u stolarskoj radionici i bio sam ono od metlaša što kažu pa nadalje, što mislim da je jako dobro, znaš. Pošto dosta ljudi danas…ja sam imao jednu situaciju kad sam bio klinac, imao sam 5 godina i sad je ćale, ne znam, 30 radnika i mi smo svi voleli da sedimo i da jedemo ono na tezgi, razumeš, pak papir se ono raširi, razumeš, i dođe klopa iz kamela, iz lole tada i to, iz tih restorana i mi sedimo i jedemo. Znači, kakvi radnici, to je familija. Gle sad šta je tu bila, koji je to, šta je to odrastanje, to je bilo, ja sam bio tada, ja sam imao pet godina i seo sam u ćaletovu stolicu nešto i krenuo kao nešto se duvam, znaš, ovo ono, pazi pet godina, I kaže ćale meni kao šta radiš, znaš, kao šta glumiš? I ja kažem “pa ja sam gazda, znaš.” I on kaže “jel?” kaže dobro, sačekaj. I on je zvao 30 radnika i kaže kao “Sale ima nešto da vam kaže. Kaži, šta si meni rekao?” “Tata, rekao sam ti da sam ja gazda. I ja sad ono kao srećan, znaš, kao ja sam gazda. I on kaže, sine, izađi napolje, u ovu radionicu više nikad ne možeš da uđeš. Jer ovde možeš da uđeš samo ako si najveći radnik, I ako si najveći radnik, tad možeš da budeš gazda. A sve dok si tako, ti se tripuješ da se neki gazda kapija, napolje neću da te vidim. To je za mene bila kazna jeziva, ja sam posle molio, narednih mesec dana da mogu da uđem u tu radionicu samo da čistim. Znaš, jer to je ono, znaš, kad ti moraš da prođeš od nule pa do vrha je jako težak put. Ne znači sad to što je moj ćale imao 30 radnika, ja dođem sad i kao ja sam njih sve preskočio, ne. Oni su svi imali pravo da me peglaju, da me teraju u ćošak, da me teraju iz radionice. Tako se ustvari postoje čovek ja mislim. A ljubav prema drvetu je iz tog doba. 

Ivan Minić: Pa mislim, vidi, taj miris ko ga voli…

Aleksandar Pavlović: Da, pogotovo miris lipe, ima kao tamjan, znaš.

Ivan Minić: Znaš, jednostavno… ne možeš baš da se iskuliraš od toga tako lako. Pominjao si, da kažem, kako si naučio da radiš, kako ste zajedno radili i sve to, ali nisi pričao o tome ni kako to izgleda kada neko naruči nešto za sebe, kako to izgleda kada nekome odneseš to što je, jer on to čeka, to traje, ili odneseš ili pošalješ, nebitno, gde su sve te ikone stigle. Prosto ono, šta su neki najzanimljivi momenti u tom celom procesu, jer sve ovo ostalo služi da ta priča opstane i razvija se. 

Aleksandar Pavlović: Da to bude to. Pa zašto kad kažem, zašto kad ti kažem ono sad “to je to”, to kad ja kažem “to je to”, mislim na to kada, evo ti konkretno ta Seka Aleksić na primer, pravila prvi rođendan sinu i pozvala me, to jest pozvala nas, i sad opet, opet ide ono moje razmišljenje, šta odneti čoveku mislim, detetu koji…znaš, to materijalno i to znaš kao ima sve, šta znaš, medveda? Mislim, znaš, plišanog?  ja kažem Jovani mojoj “Vidi, ja ću da napravim ikonu Svetog Jakova.” E sad, to ti je ta priča, šta ljudi, kako to. Ja napravim ikonu Svetog Jakova, naručim da mi šivač kako kaže Pikać, da sašije od debelog pliša bordo, pošto to su ikone, znaš u pravoslavlju imaš par boja koja su, to ti je zlatna, crvena, bordo, plava, ljubičasta, ćao, Ima tu više, ali to su ustvari te vizantijske boje. Ja naručim bordo plišenu, od debelog pliša da se sašije baš po ikoni po meri, i vez ovako, ikone….okej. Pošto se ja na ikone ne podpisujem, na iko ne se ne podpisuje.

Ivan Minić: Da, da,  nije slika.

Aleksandar Pavlović: I ovo, da bi ona znala..mislim, znala bi, ali opet. I kaže meni ova… 

Ivan Minić: Nije isto ako si kupio i ako si napravio. Tako je, i kaže meni Jovana moja kao…i ja kažem razmišljao sam o posveti, sad ja ne mogu posvetu, mislim šta sad napišem “ E hvala ti Seko što si mi ne znam.” Ne, napiši nešto što ostaje tu. Jer ja iza ikone ako neko želi, to se napiše posveta. Jer to je najčešće otac i sin. Kada otac poklanja sinu ikonu, vidi to su neke ozbiljne relacije koje ne može svako da razume. Kaže meni Jovana “Ej, nešto sam ja videla i sačuvala sam u novčaniku, ajde pročitaj kao šta misliš o ovoj posveti.” I ja pročitam i posveta zvuči ovako, kaže “Čuda se događaju kada zameniš strah verom, a suze molitvom.” Ja sam rekao, to je to, gotovo. I ja to napišem iza i napišem od Aleksandra. Ustvari, porodice Pavlović. Odemo mi na rođendan, ludilo, 500 ljudi. Đani, Saša Matić, Zorica Brunclik, duže, sve ljude koje gledaš sada na televiziji, tamo su. I dolazi jedan Pavlović Aleksandar Duborezec iz Zrenjanina.

Ivan Minić: Bivši frontman.

Aleksandar Pavlović: To je strašno, ne, ali ok, sve je to jako zanimljivo ustvari. I sad oni tu pevaju, znaš, ovo, ono…Ceo taj rođendan bio strava organizovan. Jel ti možeš da zamisliš šta je ona…pazi, ti znaš da ona dugo nije mogla da ima dece, da se stvarno i trudila i sve to, i možeš zamisli ti koja je to bila njena sreća..znaš, ona je tu sreću bukvalno podelila sa nama da smo mi svi plakali tamo. I stvarno bilo sve lepo, strava, i dođem ja kući i gotovo. I ja razmišljam sad, jebote hoće li joj se svideti, šta će…dobro. Sutra popodne, pazi ti predaš poklon batleru, nema tu sad “Jee, poklon!” Ne, ne, ne, čovek, ne se… 

Ivan Minić: 500 ljudi 500 poklona.

Aleksandar Pavlović: 500 ljudi 500 poklona, ima posebnu sobu, ima posebnu salu za poklone. I ja sad kažem ovom što je preuze rekao, “Vidi, brate, nemoj, molim te, da uzmeš i da baciš, znači, moraš samo da staviš.” Pa kao ne reko, nemoj molim te, stvarno stavi polako. Dobro. Pijem kafu, u Laza baru, zvoni mi telefon, Seka Aleksić, plače. Ja reko, brate, šta je…znaš ono sad razmišljam, nisam napravio nikakav haos, nisam se oždrao šta je bilo? I sad ona plače, druže, i ja sad ne možem…ja kažem, pa dobro, šta je bilo? Kažem, vi ste se već tad združili, haos. I ona kaže, šta si ti to meni doneo, brate? I ja kažem, “pa vidi ako ti se ne sviđa, znaš, sad ja”…kaže,” Jesi ti normalan? Ti si meni doneo najdragoceniji i najlepši poklon za moje dete, kaže. Moje dete meni svetinja, moje dete meni sve.Ti si moj brat. Sada ćeš da vidiš šta će sestra da uradi za tebe.” Ja rekao “Nemoj bre, nisam ja.” Stvarno, pazi mi smo se družili godinu, a nije godinu, jedno par meseci, osam meseci, ja nju nikad nisam nameta “ja radim ikone, ja radim..” znaš, neću to da radim. Ti ćeš videti, polako. I kaže “sada ćeš da vidiš šta će tvoj Sestra da uradi”. I ja kažem “ma ne, nisam”. “Ne, ne, sad ćeš da vidiš”. Uglavnom sutra, kaže, budi prisutan na telefonu. Misliš da je ona izdržala da sutra, naravno da nije..za 15 minuta svaki portal, svake novine, bilo šta na svetu što ima veze sa njom što je ona mogla da zove je objavio kako je Seka Aleksić dobila na poklon od brata Aleksandra Ikonu u duborezu, kako je to najdragoceniji poklon. Od tada, meni Instagram krene da znači puca. To su poruke, to su poruke za Ikone. Desio mi se taj hajp sa maskicama mi se prevrnuo na Ikone. Nju prate ljudi koji to vole. “E to ti je ono, ležim na plaži, gledam koji profil ličnosti može da odgovara mojim proizvodima”. Posle smo mi postali prijatelji, hvala ti Bože. Ali, kako se zove, prvo gledaš ko odgovara. Ne može druže, ne znam, Milan Gurović ti reklamira štucne. Tako da, eto ti priča o tome. Znači, ja sam došao do tog nivoa, kad mi kažu “Kao, zašto radiš ikone?” “Zašto? Zato što sam juče, bukvalno, predao ikonu, danas je Sveti Patelejman 9. august, juče sam predao ikonu čoveku, mom drugaru, kome je otac umrao, koji je naručio sad ikonu nasledio je slavu.  On kad je video tu ikonu, druže njemu su suze krenule odmah. Ja nemam, nema mi boljeg dokaza da ja to radim kako treba. Znaš, ti usrećuješ ljude. Prvo, očuvavaš tu neku veru, tradiciju kod nas, religiju koja je čista, koja je toliko čista, koja širi ljubav, znaš, znači, radiš nešto kako treba.

Ivan Minić: I porodičnu tradiciju…

Aleksandar Pavlović: Ok, što je porodična tradicija. I to, ajde, i to isto država, i to lepo je. Ali meni je ovaj drugi deo, znaš, taj duhovni deo, to je meni mnogo jako. Znaš, imaš ti ljude koji mene zovu i kažu kao “hoću da kupim ikonu zato što mi se slaže uz nameštaj”. Ja kažem “vidi bato, ja tebi neću sada da prodam ikonu”. I to njima jako čudno. “Kako nećeš?” “Neću!”

Ivan Minić: Vidi, siguran sam da ima ljudi koji bi.

Aleksandar Pavlović: Okej, ja neću. Znaš, ja i dalje mojim klijentima, mušterijama, ukažem…Mogu da kažem sad da sam stvarno stvorio jedna jako velika prijateljstva zbog tih ikona što radim. Ja se trudim, možda nekog zaboravim. Možeš da zamisliš koliko sam ja ikona prodao, ja svakom čestitam slavu. Znaš, ti moraš da upoznaš čoveka od koga poručuješ ikonu. Ikona nije sto. Znaš, ikona je nešto što će neko da se krsti, 

Ivan Minić: Što će da ostane u porodici.

Aleksandar Pavlović: Što će dete da ti nasledi, što će bato da ostane u porodici, Bože zdravlja, hiljadu godina. E, to mi daje nešto, neki poseban osećaj odgovornosti, iskreno ti kažem, ozbiljan, kakav ti trebaš da budeš čovek, prvo to, kako ćeš ti da se ponašaš, ok, kako ćeš to, što kažu, da uradiš da se ljudima sviđa. Ali mislim da treba čovek isto da obrati ozbiljno na svoje ponašalje, i kad to radi, i kad to prodaje, i kad prima porudžbinu, i da ispoštoje rokove i svašta nešto.

Ivan Minić: E sad, pošto naših ljudi ima po celom svetu, i u suštini vrlo često imaš taj moment da što su dalje od matice, to se sve teže osećaju i sve više im treba nečega što ih vezuje za to. I uvek mi je bilo fascinantno kad sam putovao po svetu, pa i ovde po Evropi, a naročito u Americi, koliko su naši ljudi okrenuti ka tome da se okupljaju o praznicima, da znaju svog lokalnog, regionalnog sveštenika, da to čak i ako možda nisu veliki vernici, da im je to mesto koje ima neku toplu porodičnu atmosferu. 

Aleksandar Pavlović: Što kaže Baza.

Ivan Minić: Pa da. I samim tim mnogi od tih ljudi imaju potrebu da u svom domu imaju nešto, a na najrazličitim tačkama su sve. Gde su sve stigle tvoje ikone, da ti je onako nešto što je tebi drago posebno, da ti je interesantno?

Gde su sve u svetu stigle Aleksndrove ikone

Aleksandar Pavlović: Pa vidi svuda. Znači, ja sam slao…znači, Australija, Amerika, Kanada, Nemačka, Evropa..ja ne znam u koju državu nisam slao ikone. Mislim, iskreno ti kažem, to što si rekao jeste upravu si. Znači, vidi, tamo ti čovek klasika, ono, iz pidžame u pidžamu. Ako nemaš neki svoj biznis, druže ti tamo radiš od ujutru do uveče. Znaš, verovatno 90% njih da rade ovde tako nešto ne bi trebali da idu preko.

Ivan Minić: Sigurno.

Aleksandar Pavlović: Ali njih jedino što ih okupi je slava.

Ivan Minić: Božić, badnje veče, te stvari..

Aleksandar Pavlović: Dobro, ali slava i ti verski praznici, ok, rođendani to. I naravno da im je to… ili crkva, ko ide u crkvu, kome je blizu crkva, ok. Mislim, kome je blizu,  ili ko je baš religiozan. Imaš pobožnost i religiju, religioznost. I naravno da, ljudima je to više ih udara nostalgija, taj tradicionalizam. To se desio veliki bum devedesetih godina ovde kod nas, pa od komunizma odjenom su postali svi, znaš, ono, i onaj ko nije slavio slavu je počeo, hvala ti Bože, vratio se.

Ivan Minić: Ja stvarno to doživljavam pre svega kao jedan porodični praznik. Ti skupiš prijatelje, to naš…

Aleksandar Pavlović: Pa vidi, skupiš prijatelje, ali možeš i u duhu porodice…kako ti kažem, to je to što ti kažeš, porodični praznik, ti sad lmaš ljude za slavu. Naravno nisam ja tu da sudim, niti želim, niti mogu, niti smem. Imaš ti sad ljude prave slavu u kafani.

Ivan Minić: Ja znam ljude koji su slavili u McDonaldsu, ali sad, Bože moj. Mislim što je najgore za klince, to možda je najjednostavnije rešenje.

Aleksandar Pavlović: A vidi, okej, bitno je da, kako ti kažem, da obeleži, da zna, ali i da prenese to svojoj deci. Imaš ljude koji su u Australiji… gledaj, ja imam ljude u Zrenjaninu koji ne znaju srpski da pričaju, pričaju Mađarski. To što si rekao na početku razgora, Zrenjanin je multietnički grad. Imaš delove grada gde ljudi ne znaju Srpski. A dođe mi deta iz Australije koje nije videlo Srbiju u životu posle pet godina kad smo se tamo razumeš snašli roditelji priča Srpski bolje od mene. Koje se rodilo tamo, koje nije bilo u Srbiji u životu, dođe u Zrenjanin razumeš, i priča Srpski. Znaš, kod nas ima u našem narodu to ta tradicija koja se poštuje i to je jako dobro, znaš, meni.

Ivan Minić: Mnogo je lepo kad, mislim, to može da ima i svoje probleme, da se nikad ne asimiluješ u zemlju u koju si došao ako si okružen našim ljudima. Ali je lepo kad imaš lokalnu zajednicu da možeš da skupiš tu decu.

Aleksandar Pavlović: Jeste, da možeš da skupiš, da ih učiš, ti neke ajde što kažu “i lepo je da odu i do crkve”, razumiješ, to su neke porodične vrednosti, tamo te uče lepim stvarima, znaš.

Ivan Minić: Slušao sam ja dosta i moji prijatelji po Kanadi i po Americi, naravno taj ceo kraj oko Čikaga.

Aleksandar Pavlović: Ima nas jako mnogo.

Aleksandar Pavlović: Ali, znaš, i u Kanadi ima nekoliko mesta, gradova gde ima dosta naših ljudi, gde imaš to, našu školu, sve ostalo. Australija, Novi Zeland isto. Malo je, Novi Zeland naročito, ali imaš nešto.

Aleksandar Pavlović: Čak si mi tamo slao ikone.

Ivan Minić: Nije da nema nikoga. A s druge strane imaš i te situacije gde prosto ono u nekom mestu, u krugu od 500 km, nema ništa i onda to…

Aleksandar Pavlović: Pa ne, znaš šta je postalo danas? Znaš šta je, nežalost, postalo danas? Da neki ljudi, kako se zove, neki Srbi, kažem, koji žive u Srbiji se trude da budu Ameri, a Srbi koji žive u Americi se busuju da su ono, što se ponašaju ustvari kako treba da se ponašaju Srbi. Nažalost je tako.

Ivan Minić: Ima nas različitih. Ti si više od 20 godina u ovome što radiš.

Aleksandar Pavlović: Da, imam 35, jel?

Ivan Minić: To je dosta. Ako postoji neko, bez obzira na godine, obično kažemo ako ima neko mlad, ali ne mora da bude mlad, nije uopšte važno. Ko razmišlja o tome da nešto krene da radi tog tipa, šta bi mu posavetovao? Ne u smislu, ok, oko posla, pričao si kako je to kod tebe išlo, tu ima mnogo lekcije koje mogu i sami da primene, o čemu mogu da razmišljaju. Nego prosto, kako ti smatraš da bi oni trebali da se osjećaju i kako bi trebalo da naprave procenu da li je to za njih?

Aleksandar Pavlović: Da naprave procenu da li je to za njih?

Ivan Minić: Znaš, jer svako ima razne ideje, ali ovo o čemu smo pričali nije jednostavno, nije lako. To je težak posao, gde moraš da budeš predan, posvećen i treba mnogo vremena da naučiš čak i ako imaš smisla i talenta.

Koji bi savet dao mladima

Aleksandar Pavlović: Da, pa vidi, rad je tu presudan. Bilo je dosta ljudi i ovde kod tebe u emisiji, u stvari u ovim epizodama, podkastu kako, gde su, znači, nema, vidi, bez muke nema šanse. Znači, muka dalje… Znači, ako se ne potrodiš da u životu nešto stvarno… Ako imaš neki cilj, moraš da grebeš, moraš da kopaš. Neće uvek sve ići bajno. Ako hoćeš da nauči duborez, ja sam imao tu sreću da učim od starih majstora, koji su radili 40 godina. I svaki zanat, nebitno duborez, idite učite ga onako kako se učio pre. Ovo sada da ti ideš dva puta nedeljina na praksu u najboljem slučaju, od toga nema ništa. Ti moraš da ideš da živiš taj život. 

Ivan Minić: To mora ti uđe u prste.

Aleksandar Pavlović: Ne može da… Tako je. To ti je i slikarstvo je isto da znaš. Mislim, imaš…Ružica je pričala, šta kaže, ja sam počela najviše da slikam kad sam počela da slikam 8 sati dnevno.

Ivan Minić: To je posao. 

Aleksandar Pavlović: To je to, to je posao. Ti ne možeš da… Jedino ako si baš ono vanzemaljac… 

Ivan Minić: Ako si Nikola Jokić, ali ima jedan.

Aleksandar Pavlović:  Znaš kad je meni, kad sam ja tako bio poludeo na ćaleta jednom i…mi se svađali, haos, mislim nije to neka bajna priča bila. Ne! Mi smo se i gađali…

Ivan Minić: Pa kad ste isti, to hoće da bude popet.

Aleksandar Pavlović: Tako je. I ja mu kažem, dobra, šta bre ti hoćeš bre više, čoveče? Daj mi jednog iz moje generacije koji radi, koji hoće, koji je ovo, koji je ono.” Znaš šta bih rekao? Novak Đoković. Ja sad, ja sad ovaj, “čoveče ti si mene uporedio, bre, sa najboljim teniserom sveta, jesi ti normalan?” Kaže “Pa ti budi najbolji duborezac sveta.” Naravno, nisam najbolji duborezac sveta, ne. Ali, mogu da kažem da sam ti mojim nekim tom nenormalnom upornošću, znaš, kao to je inat, ne, inat je ružna stvar, upornost je to, mama. Znaš, inat kao ti sad nekom uzmeš pa teraš inat. Ja ne teram inat nikom, ja sam bio uporan.

Ivan Minić: Možda sebi malo.

Aleksandar Pavlović: Pa znaš šta, vidi, ok, imamo mi svi to, da se razumemo, ali upornost je najbitnija u svakom poslu. Da li hoćeš da budeš frizer? Gde ćeš da učiš? U knizi? Da budeš frizer, čitaš?

Ivan Minić: Ma ja samo mislim da ono, da nije, mada je možda dobro za motivaciju, ali da nije poenta u tome da nekom drugom dokažeš da nešto možeš da sebi dokažeš.

Aleksandar Pavlović: Ne, ja sam hteo sebi da dokažem. Ja sam sebi hteo da dokažem da ću ja od ovog posla moći jednog dana da živim. Kada kažem posao, ja ne idem na posao, da se razumemo. Ja ne imam posao. 

Ivan Minić: To je život.

Aleksandar Pavlović: To je meni život. Znaš, ja tako živim već od kada sam rođen, mislim, ajde od svoje 12. godine, kad je počeo otec to da mi radi. Al ja tako živem, ja drugačije ne umem. Znaš?

Ivan Minić: A i ne želiš?

Aleksandar Pavlović: Ne. Bože zdravlja da ovako i ostane, ja ću biti zadovoljan.

Ivan Minić: Kad sam pričao sa jednim dragim prijateljem koji je isto zanatlija, koji radi neke jako lepe stvari, malo više sa kožom i sa tim delom, on mi je rekao da je njegov cilj, kako se bude razvijao kao majstor, da ima listu čekanja, ali ne listu čekanja, nego da on zna narednih godinu dana šta će da radi. Ne da ima listu čekanja, jer lista čekanja zvuči ružno. Nego da on ima isplanirano narednih godinu dana da nema stres oko toga, da ima fokus na to što radi. I sada imam tu sreću da imam nekoliko prijatelja koji su svi u toj priči, da li, ne znam, Trkoljakovač, koji ima svoju priču sa noževima, koji isto ima godinu, godinu ipo dana se čeka. Skoro smo se nešto videli, mnogo lepo bilo druženje.

Aleksandar Pavlović: Da, odlično radi, gledao sam.

Ivan Minić: I, znaš, može, bre. Može. A, ovo, može, samo ne može odmah.

Aleksandar Pavlović: Ma to, meni je trebalo 20 godina do toga. To što kažeš, naša lista čekanja i meni je ružno, sad kad ne znam, zove me čovek, kaže “Ja bih da poručim ikonu”, ja kažem “Vidi, ok, ja moram da te stavim u svoj planer”.

Ivan Minić: Samo da otvorim Google kalendar. 

Aleksandar Pavlović: Ne, ne mogu.. kaže on kao “Pa kako, šta?” rekao, “Vidi, ja ikonu radim 15-20 dana svaku, ali trebaš da imaš obzir da ima i pre tebe ljudi koji su poručili. Znači, mi možemo da se dogovarimo šest meseci godinu dana. Pa mene Seka čekala godinu ipo dana za tajnu večeru. Mislim, znaš, tako se to ne može jednostavno, to se polako radi, ne može sve odma, mora da postoji jedan proces, I je li sve što je brzo je kuso. Brza kučka slepe kučiće rađa.

Ivan Minić: Paks hvala ti što si podelio ovo. Mnogo mi je drago što smo obnovili kontakt i viđanje i sve. Stajao si mi na spisku, ljudi. Ja sam svaki put kad sam dolazio u Zrenjenin planirao, ali naravno da se desi sve ostalo, pa ne stigam da te obiđujem. Jer jebiga, ja i dalje najviše volim da odem u radionicu. Sve ovo ostalo je super, znaš, ono kao odemo, snimamo, svašta nešto, ali kada dođeš u radionicu, to je prava stvar. Tako da neki naredni put obavezno svraćam. Ali mnogo mi je drago što si podelio ovu priču, zato što jebiga, brate, ja sam IT-ovac i sve to digitalno, sve je to super, I mi smo vremenom postali sami sebi mnogo važni, a ne kapiramo da toliko važni koliko smo uskoro nećemo imati šta da jedemo, neće imati ko da nam popravi bilo šta. Jer jebi ga, mi znamo ono što znamo. I to je sad na ceni.

Aleksandar Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: A ne shvatamo koliko je sve ono ostalo važno da bismo imali normalan život.

Aleksandar Pavlović: Hvala tebi što si me pozvao, prvo pre svega. I mislim da si me ranije pozvao da ne bi bilo ovakvog sada razgovora, zato što se sad nešto, jel, prošlo. Svaki dan se nešto prolazi novo i neka nova iskustva i… Dakle, ali da, to što si rekao, sada završimo sa tim, mislim da bi ljudi trebali samo da shvate, da uče klince, da nije sramota da budeš zanatlija, znaš? Jer neko treba da napravi to što ti kažeš o ovu stolicu, neko treba da napravi alat da se izlije ovaj mikrofon sada što pričaš. Neko treba ovu čašu da napravi alat isto za izlijivanje. A tu su i ti IT-evci, nije problem nikako. Ne može svako da bude, danas svako hoće bude IT-evac. Znaš, uopšte nije loše da se deca bave zanatom, ali bi stvarno voleo, stvarno, da taj koji predaje taj zanat se postavi onako kao što su se ljudi postavili pre 40 godina. Da svaki dan moraju da rade i naravno da bude jednom ili dva puta nedeljno neka teorija. Ali tipa teorija da bude, da ti možeš da naučiš kako posle taj proizvod da prodaš.

Ivan Minić: Ok, da to bude ceo biznis.  Znaš šta, ja sam jedan od onih ljudi koji, mislim da sam to rekao par puta u podcastu, ali nije važno. Moji dragi prijatelji i kolega Lazar Džamić, prvo uzor, a sada prijatelj i kolega, mi je udelio jedan od najvećih, jedan od najvećih komplementa u mojm životu, kada mi je rekao “majstore”.

Aleksandar Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: Zato što kada ti “majstor” kaže “majstore”, nema ništa dalje od toga.

Aleksandar Pavlović: Imao si pre titulu kažu “gospodin majstor”. To se sad izgubilo, nažalost.

Ivan Minić: Mislim da se vraća.

Aleksandar Pavlović: Bože, zdravlja videćemo.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. U svakom slučaju, siguran sam da ste neki od proizvoda o kojima smo ovde pričali viđali, da ste u nekim od njih uživali da su bili u vašem okruženju, pa evo da znate kako izgleda priča iza toga, kako je to sve nastalo. Hvala vam još jednom, sve komentare, sugestije imate za to polje za komentare na YouTube-u, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.