Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi pojačala moj gost je moj dragi kolega i prijatelj, Stefan Trkulja, čovek koga znam više od dve decenije, jedan od retkih ljudi koji su u tom periodu bili mlađi od mene, a i dalje radili neke jako cool stvari, čovek koji je pokrenuo Dizajn Zone, prvu zajednicu dizajnera, ali ne samo dizajnera na našoj internet sceni, koja je u mnogome oblikovala i, mogu da kažem, ubrzala razvoj i scene i brojnih pojedinaca koji su na njoj i danas aktivni. Pored toga, Stefan ima izuzetno zanimljiv put, razvojni put dizajnera od osobe koja je talentovan crtač, koji ima razna neka dodatna interesovanja, do toga da je danas partner u izuzetno interesantnom startupu i product dizajner u nečemu što, verujem, suštinski menja edukaciju onih najinteresantnijih i najnaprednijih članova IT zajednice. Divno je čuti kako je izgledao put od 20 godina koji je na kraju osobu doveo baš tamo gde treba da bude u trenutku kada može da da najviše od sebe. Siguran sam da ćete uživati.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemam često te situacije, ali povremeno imam da mi u goste dođe neko koga znam duže od 20 godina. I ko je još uz to mlađi od mene. I to ne baš tako malo. A ko je i krenuo pre mene da radi neke stvari, iako je mlađi od mene. Tako da, danas imam veliko zadovoljstvo da ugostim mog prijatelja Stefana Trakulju. Momka koji radi sjajne stvari već više od 20 godina i čiji će nam put siguran sam biti interesantan i inspirativan. Dobro mi došao.

Stefan Trkulja: Hvala, bolje te našao. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ajde, pričaćemo i kako smo došli do toga i da se upoznamo i sve, ali to dolazi u nekoj kasnijoj fazi, naravno. Kao i sa svim gostima, prvo pitanje, uvek mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Stefan Trkulja: Pazi, to je jako interesantno. Ja nisam imao ono klasično “e, kad porastem biću to i to”, jer nekako sam uvek ono što mi se radilo, radio sam tom trenutku i to me pratilo i kroz tinejdžerske godine i kasnije. I uvek sam imao neki momenat, e meni se sada, ne znam, ja sam bio jedan od onih klinaca što ono rastave igračke, aparate i ono, poneke sastave nazad, ali uglavnom ne. I bio je moment kao “okej, meni se trenutno ovo radi, ja želim da budem, ne znam, želim da vidim kako se prave video igrice”. I u tom trenutku sam, ne znam, imao sedam, osam godina. Nije ni bitno, hajde da vidimo koji je najbolji način da ja to naučim, gledam, ok imali smo neki komp i ja tamo gledam kroz neke source kodove, nemam pojma šta radim, čačkam i ceo život sam tako to što me zanima čačkao u suštini. Tako da nije neki klasičan, ne, nisam imao taj uopšte pojam kao ja sad kad porastem, ne, ja sam tu, ja sad radim te stvari i one mi se radi i to me jednostavno ne znam za bolje ili loše, ali pratilo me ono ceo život. I sad kad si me to pitao, ima interesantan moment gde sam ja pa ne znam da li sam imao 8 godina, tako nešto. Imao sam moment da “e ok, ja bih da čačkam te igračke igrice, meni se to sviđa, što ja ne bih mogao da napravim neki servis za popravljanje igračaka?” I onda smo tako u kraju, ja i drugar se organizovali i štampali neke flajere, nacrtali stvari neke flajere i otvorili servis za popravljanje igračaka. Imali smo možda dva klijenta za svo to vreme, ali kao eto, to je taj poenta je, ono, ja sam samo to radio, nisam nešto čekao, ajde da kažemo, kad je povoljan trenutak, kad ću ja porastem, nisam imao taj koncept, e, ja sam sad mali, neka ću da radim nešto, nego sam samo radio stvari. 

Ivan Minić: A šta je bilo sa školom? Znači, u trenutku kad smo se mi upoznali, ti si bio još u osnovnoj školi. I već tad si radio neke relativno ozbiljne stvari, pričaćemo i o tome, ali prosto ono, znaš, škola svima nama bila ne mogu kažem neko preterano veliko opterećenje, bar ja to nisam doživljavao tako, nekako organizacija vremena je bila takva da to nije bilo meni strašno opterećenje, ali jeste neka obaveza, jeste sad to neki nuisance za nešto što se tebi radi u tom trenutku. 

Stefan Trkulja: Da, da, da. Pa znaš šta, to se možda dobro nastavlja na u stvar koju sam malo pre rekao, eto, to je osnovna škola i kao i taj moment je za dosta ljudi kao “E, kad porastem, biću”. Meni je već taj moment bio “E, ja sam sada to i to i želim to i to da radim”. Škola mi nije predstavljala neku prepreku. Mislim, bio sam… Osnovi sam, ono, bio sam Vukovac, 5.0.0. Sve to, mali štreber i tako dalje. To je bilo jednostavno kao “okej, mora da se uradi”. Imamo taj, ono, socijalni moment što nas svi imaju u školi, kao prolaziš, ono, družiš se, blejiš, to je u stvari jedna od ono boljih stvari oko celog koncepta škole, srednje škole, fakulteta i tako dalje. Naučiš neke socijalne i soft skillove. Međutim, što se tiče, ne znam, ono, neke prepreke, nije mi bila prepreka. Više mi je bilo kao “E, mene ove stvari zanimaju, ova stvar je obaveza, kroz nju ću da prođem tako i tako, a svo slobodno vreme ili ono koje mi ostane ću da upotrebim da ovo što me zanima, unapredim, naučim” i tako dalje. 

NASTANAK DIZAJN ZONE

Ivan Minić: E, to što mi je tu posebno interesantno, znači, kažemo, u periodu kad se mi negde upoznajemo, svi smo mi klinci. I svi mi pokušavamo negde to, da iščačkamo nešto, da naučimo nešto. 

Stefan Trkulja: Ja sam baš klinac.

Ivan Minić: Da, ja sam klinac, ti si tri godine mlađi od mene. Znači, baš, ono, baš klinac. Ali kao svi mi čačkamo nešto, svi mi pokušavamo da naučimo nešto i svi mi gledamo, ono, ne znam, neko ima neku knjigu, pa onda ti odeš pa isfotokopiraš tu knjigu, pa kreneš odatle, pa ti neko, ono, jedna od dobrih stvari ovih roditelja, što su radili kod državnih firmi, ono uzme, pa odštampa na poslu nešto što ima negde da se uzme nešto, neki materijal. I ti imaš neke stvari iz kojih učiš, ali suštinski mi pričamo o vremenu pre nego što si zapravo nešto mogao da naučiš online. I mnogo je bilo više pokušaja i pogreške i te neke izvorne kreativnosti, gde nemaš da se osloniš na hiljadu stvari pa budeš derivat toga, nego, brate, ti moraš da smisliš neki način. I eventualno neko može da ti pokaže nešto, ali taj neko nema svo vreme u ovom svetu za tebe, nego će ti pokazati 15 minuta, pa ti onda narednih 5 dana se baviš tim. Kako je to izgledalo kod tebe?

00:06:38 

Stefan Trkulja: Da, pa, apsolutno si u pravu, to je bilo skroz drugačije tada i ja imam taj moment, ne volim…mnogi ljudi su govorili “E, znaš, sada sve mi morali da prođemo, danas klinci, ono sve online, sve je tu”. To je super što je sve tu. Mislim, ja bih voleo i nama da je bilo sve tu, ali nije, imali smo. Izgledalo kako je izgledalo. I jedna od stvari koju sam ja tada probao da uradim, a to je uvod u priču o celoj dizajn zoni i zajednici, je okej, kao što si rekao, ja nemam koga da pitam. Znači, ja sam u to vreme, živim u predgrađu Novog Sada, gde kao, ne znam, dvoje ljudi ima komp, od tih dvoje ljudi jedan igra igrice, drugi nešto, kao možda programira sa dizajnom i tim stvarima koje su mene zanimale, niko nema nikakve veze. I ok, stižeš na internet i kao “ajmo dalje”. I na internetu nema dovoljno resursa. I sledeći logičan korak je meni bio “ok, ajde da probam da skupim te ljude koji znaju sve te stvari na jedno mesto i onda da od njih naučim nešto i međusobno da učimo svi zajedno”. I tako je došla ta ideja. Ja sam…mislim to je bila 2011… 2001. pardon, gde ne znam tačno, oko 12-13 godina, sam ja bio “ok, ajde da napravim neku zajednicu gde će svi da dođu i da sigurno imaju ljudi kao ja. Nisam siguran da sam jedini koji se muči da sazna više o web dizajnu, o webu i generalno. I to je tako nekako organski išlo, znaš, skupio si te ljude po tim četovima, forumima, tako smo se ti i ja na kraju krajeva negde i prvi put videli na internetu, dok se nismo upoznali uživo i, ono, jedna osoba, druga, treća, peta i odjednom tu je ta neka zajednica gde svako zna po nešto, niko ne zna sve. 00:08:11 Znači, to su počeci ne samo web dizajna u svetu, web dizajna kod nas i koncepta uopšte kao e mi dizajniramo nešto, neki sajt, proizvod, bilo šta. I jednostavno sad svako dođe sa svojim nekim delom znanja, svi to…svi su delili znanja nesebično, to moram da kažem, znači stvarno bilo…nije bilo tih momenata kao “ne, ovo ipak čuvam za sebe da bi ja imao neku prednost”, ne. Svi su delili svoje znanje. Jednostavno ja sam, uz pomoć naravno drugih ljudi, napravio tu neku zajednicu gde sam ja mogao da učim i napravio sam sebi okruženje gde kao “okej… evo ga, ne treba mi” ne znam, tada nije bilo YouTube-a. Mislim, to sad zvuči bizarno ljudima. Nije postao YouTube, nije postao skoro ništa. To su neki usko specijalizovani forumi i to je to. Da ne kažem da na Srpskom ili u regiji, apsolutno ništa. I eto tako smo došli do te zajednice i to je izrodilo mnoge ljude koji su, ja mislim i tebi ovde, gosti bili u podcastu. 

Ivan Minić: Svakako, dizajn zona je, ono, koliko god da je možda, da kažem, poslednjih godina izgubila vidljivost i aktuelnost i tako dalje, kao u ostalom i svi forumi, da se razumemo, dizajn zona je u mnogim ljudima predstavljala veoma značajan deo njihovog života i njihove karijere i njihovih početaka, jer upravo to imali ste na jednom mestu gomilu fragmenta znanja različitih ljudi, gomilu tih situacija u kojima ste vi jedni i drugi challenge-ovali da nešto radite samo zbog toga da biste pokazali da li umete, da li možete, da li jednim i drugim odavali neki feedback. Ja sam to sve gledao sa strane, meni je to bilo maksimalno interesantno da gledam. Nisam sebe video u tome da bilo kako učestvujem jer I am not that good. 

Stefan Trkulja: Dobro, bio si ti tu, sećam se ja tebe, tu si, pomaljao si se.

Ivan Minić: Jesam, ali kažem, nisam sebe nikad doživljavao kao dizajnera. Ja sam radio to kao što sam radio i svašta nešto drugo. To je uslužna stvar koju odradiš. Ali neke stvari koje ste vi tada radili su meni bile fantastične. I znaš, ja sam mnoge stvari zapravo tamo pokupio, naučio, ili našao nešto što me je triggerovao da učim negde dalje, u onim kasnijim fazama kad je i bilo mnogo više materijala. Ali taj početak jeste jako značajan. Ja mislim da ono, postoji preteča toga. Preteča toga je da su se ljudi upoznavali kod ovih što su bili pirati i rezali CD-ova. Znači, dođeš tamo i čekaš svoj CD da ti nareže i upoznaš još pet ljudi koji čekaju istu stvar i onda se vi upoznate. Ili ti on kaže “Ej, je li ti treba za to, Evo ti broj dva čoveka koja su uzela isti set softvera. 

Stefan Trkulja: Ili ono, poneseš hard disk i ja je presnimim i šta ti imaš, ja ti dam šta ja imam i te razmene. 

Ivan Minić: I onda negde kao, znaš, to su bili prvi neki offline hub-ovi na neki način, onda sve ove ostale stvari koje su došle online. Ali kako je formirana ta inicijalna core ekipa, dizajn zona, voleo bih da joj damo malo prostora da prodiše, da se tu ispriča, jer kao, ok, ti si imao svoje interesovanje. Tvoje interesovanje su bila samo mali deo onoga što je tamo bilo, kroz vreme.

Tamo je zaista bilo mnogo podsekcija i mnogo interesantnih stvari o kojima se pričalo i fotografije kasnije i svega ostalog što je tu bilo zanimljivo. Nisi ti učestvovao u svemu. Nego su bili tu neki sjajni ljudi koji danas znamo, koji su svako gurao neki svoj deo. Pa malo da ispričaš kako je izgledalo to građenje.

Stefan Trkulja: Znaš šta je to jako interesantno? Sad dok si ti pričao o tome, ja sam se prisetio nekih ljudi koji su bili tu od početka i koji su bili ovde sedeli na ovoj stolici kod tebe. Ne znam, Uroš Banjašević, na primer, My Hat Games, on je držao taj game dizajn deo. Ja nisam imao pojma o tome kako napraviti igricu od nule i kako sve to uraditi. On je to, tada je i on je još učio, jel’ sad je čovek, znamo ko je i šta je. Bio je, ne znam, Ilija Studen koji je pravio, koji je što je bilo Active Collab, tada se isto zvalo da Active Collab, koji se bavio ono backend programiranjem, isto meni onako znam ponešto, ali manje više po strani. Ja sam više tad bio fokusiran grafički dizajn, web dizajn, dizajn interfejsa koji je tek bio u pomolu. I mislim da se desilo to da dizajn zona je bila jedino mesto gde si mogao da dođeš da vidiš i da učiš i da vidiš i da pošalješ neke kreativne radove. I jednostavno, bez obzira što smo mi bili u početku uže malo specijalizovani za web dizajn, jednostavno je to naraslo i mi smo samo stavili te neke kao “okej, šta bi mene kao web dizajnera uz put možda zanimalo?” To bi bila, ne znam, fotografija, ono da znaš neke osnove, kompozicije, likovnosti, svega toga. Mi smo tako te sekcije onako malo po malo otvarali kao, ono, neka stoji, mislim, besplatno je, znaš, kao ništa ne troši i ne jede, tako da neka ih…jednostavno su to ljudi onako redom dali taj SEO, dali ono word of mouth, šta je bilo, ljudi su to pronalazili i polako se stvarala neka…neke mini zajednice se stvarale unutra dizajn zone. Fotografski deo, kao što si sam rekao, je bio u jednom trenutku ono mogli su da se otcepe i da budu svoji. Potpuno, ono, potpuno su bili nevezani za sve što smo mi, čim smo se mi bavili. 

A sam početak, sam sam početak je vezan za to da smo mi… Bila je ta neka core ekipa i mi smo ti nekim četovima, forumima, ne znam što je bilo, tipa ono “Serbijan kafe” ili tako nešto, “Irci”, tako to su baš davna, davna, davna vremena. Svi smo tu negde kao i čačkamo nešto, pokušavamo, tražimo jedne i druge i onda sam ja sam negde inicirao tu ideju “E, hajde da se udružimo”, i onda sam poslao redom Damjana Stankovića, malo pre smo ga spominjali, i Toni Bijočić, ne znam ko je tu bio u startu više, Goran Bajazetov, Andrija Kovač. To su sve ljudi koji su sada ono vrhunski profesionalci u svom poslu. Daći Osa je bio tu u posle isto, i veliki deo je i on uradio. Jednostavno smo bili kao “E, ok, mi nemamo zapravo neko mesto gde mi možemo konstantno da kačimo naše radove, da nam ljudi komentarišu, da dobijemo feedback, da napravimo, da učimo i jednim drugima da ukazujemo to “E ok, ja sam nešto novo video, pogledaj ovo sada”, ono Damjan je recimo prednjačio u tome kao neki novi skill u Photoshopu, taj Photoshop je bio, ono, majka. I kao, znaš, konačno imamo mesto za takvo nešto i onda se to, taj model se preslikao na sve te druge sekcije. Mi smo u startu nismo imali game dizajn, mi smo imali lupam 3D modelovanje, što je kao bilo malo vezano za ovo što smo mi radili. Međutim, u 3D modelovanju su se pojavili ljudi koji su interesovani pravljenje igara. I kao “okej, aha, primetili smo to, ajde otvorimo novi forum, novi deo foruma koji se zove Game Design”, koji je tu prednjačio, pa Uroš Banjašević “okej, nek nam vodi taj deo, nek bude moderator” i tako on privlači neku svoju ekipu koja je tu dolazila. Jednostavno je to tako organski i na neki način viralno raslo. To su neki počeci. I naravno, kao što si rekao, forum i kao forum i malo su izgubili danas smisao, ali to je tada bilo jedina stvar. 

Ivan Minić: Pa, znaš, to je taj moment gde na jedno mesto imaš organizovano neko znanje i priliku da se zapravo družite na jedan lepi, uređen način. A naravno, svaki forum je imao svoj set pravila i svoj set problema i svega ostalog. Kapiram da i sa kreativcima je bilo uvek nekih trzavica i svega, ali zapravo, zahvaljujući tome, svi učesnici su postali mnogo bolji nego što bi bili bez toga. 

Stefan Trkulja: Da, da. Ja se slažem za to. 

Ivan Minić: Jednostavno, to je neophodno negde da imaš tu neku vrstu, neko će reći “peer pressure”, ali ne bih rekao da je to pritisak. Više bih rekao da je to inspiracija koju dobiješ od ljudi i kvalitet koju dobiješ od povratnih informacija od tih ljudi. 

Stefan Trkulja: Tako je. Mislim, “peer pressure” kao ima negativnu konotaciju, ali u nekom smislu i jeste. Znači guraju te svi ljudi oko tebe, vidi šta oni rade i u fazonu si kao “ha, ok, ovo zapravo može, ovo može kod nas, ovo može danas”. Znači ne za X godina, ne u inostranstvu, ne treba mi, ne znam, učitelj, instruktor bilo ko, ne, ovo mogu sada, tako da…

Ivan Minić: Znači, ja se sećam nekih, možda su banalne stvari, ali sećam se nekih momenata gde, ne znam, pojavi se to je vreme u kome su neke ozbiljnije 3D reklame ili bilo šta lokalno, da je trodimenzionalno, bile vrlo retke. I nisi ti to mogao ni da sretneš, što je bilo komplikovano, skupo, sećam se onih momenata, ono renderuješ cycle jednog dana i nestane struja četvrti dan i ćao. I onda kad se pojavi nešto, ljudi budu oduševljeni. I krenu na to da komentarišu i javi se čovek koji je to radio. Da ispriča nešto o tom. Znaš ja sam tako upoznao neke ljude sa kojima sam i danas u kontaktu, koji rade, danas rade nadrealne stvari. I u tom trenutku su radili nadrealne stvari za taj trenutak i to mesto. Ali, znaš, ne znam, Goran Ogljanović, koji je tada radio u kompaniji, ne znam, Parobe od Srbije i te stvari. Sada se da bavi i jebeno se da radi specijalni efekt u Hollywoodu.

Stefan Trkulja: Jeste, jeste, to je kul. 

KLJUČNE TAČKE 

Ivan Minić: Znaš kao. A upoznali smo se tako što smo još pre tog svega, jer kao, to što je radio kompanija nam je bilo genijalno. Kao brate, animirana špica za utakmicu. Nešto što ima grafiku koja nije samo statika neka nešto, nego kao nešto se dešava. Znaš, potpuno neverovatno za taj trenutak, to vreme i to mesto. Pa tako i sad, naravno, sa gomilom drugih ljudi. Šta bi ti negde u tom periodu formiranja i rasta i razvoja zajednice, šta bi ti negde odredio kao neke ključne tačke koje su se desile?

Stefan Trkulja: Bio je jedan moment gde smo prerasli iz kao “okej, ovo je sad neka skupina drugara koja bi napravila svoj neki forum, da kažemo svoj neko malo dvorište gde mi blejimo  i pričamo” i vrlo onako prošlo je neko vreme, znaš, to ide polako-polako i onda ide naglo odjednom. I onda se desila ta nagla ekspanzija i sa tom ekspanzijom dođeš do raznih nekih izazova, tipa “okej, da li želimo da ovo mesto bude… sad kad su prošle neke godine mi smo malo i bolji u svom poslu i već radimo neke malo ozbiljnije stvari, da li želiš da ovo mesto bude mesto za profesionalce gde će oni da razmenjuju svoja mišljenja? Da li želiš da ovo mesto bude apsolutno uvek za početnike koji će doći da traže informacije o tome kao kako da uradim X, Y, Z? I tu dolazi do interesantnog nekog konflikta svako ko… i ove ljude koje si spomenuo malo pre i sam spomenuo…svako ko krene u jednom trenutku da radi profesionalno na duže staze, prestane da dolazi u zajednicu, jer prosto vrednost koju je dobijao do tada počne da se smanjuje i smanjuje nivo na kom on radi, vrednost koju dobijao od zajednice, postane onako jako jako sve manje i manje, diminishing returns, otprilike, se dešavaju. I glavni izazov je bio “okej, kako ostaviti te ljude da im bude zanimljivo to što dolaze tu, da okače oni svoje radove, da ne sede svojim kućama i da ćute i da kao mi niko ne zna što oni rade, kako njih motivisati, a druga stvar je bila, ok, kako i dalje početnicima dati neki prostor gde oni mogu bez straha, bez ičega, što je meni mnogo bilo važnije od ovog prvog, jer znam kako sam ja počinjao, kako je meni bilo i želim svima da pružim tu mogućnost koliko ja mogu, da svako može da dođe, ok, ja ne znam ništa, uputite me, koji je prvi korak ako hoću da postanem šta god web dizajner kao ABC. I to su bili neki, da kažemo, ključni izazovi u toj nekoj većoj ekspanziji. Kako zadržati taj duh te zajednice i tu početnu ideju. Druga neka ideja u svemu tome je bila kako da podignemo svest o tome šta je dobar dizajn u Srbiji i šta je uopšte, jer jednostavno nismo imali tu, mislim, to su počeci generalno, a u Srbiji pogotovo nismo imali tu kulturu kao da neko razume. Bilo je svega nekoliko agencija. Ljudi nisu prosto znali ni šta je, kao šta meni taj dizajn treba, šta radi dizajner, šta radi web dizajner, za mene treba programer, on to sam uradi, završi i tako dalje.

I druga neka misija je bila kao da dignemo nivo svesti u Srbiji. Među klijentelom, ne samo među nama, nego među klijentelom šta to podrazumeva dobar dizajn, zašto je on značajan za biznis, kako on može da vam pomogne. I to bih rekao da su neke ključne tačke i ključni momenti gde je bilo “okej, ili ćemo onda napraviti od ovoga nešto jako zanimljivo, veliko i korisno, ili imamo potencijal da zatvaramo priču jer kao ovo nikoga ne zanima”. 

Ivan Minić: Imaš uvek taj moment da dosta tih ljudi koji su postali vrlo uspešni seniori i tako dalje, da i dalje odvajaju neko vreme da razgovaraju sa ljudima koji su tu ili na početku ili svakako na nekom nižem nivou od njih, ali naravno da što se život komplikuje, što smo stariji, što imamo više obaveza i drugačije prioritete u životu, naravno da se da se menja i to i da prosto u nekom trenutku više nemaš dovoljno vremena, a onda kad proceniš da nemaš dovoljno vremena, onda odsečaš jer kao ako ne mogu da se posvetim tome kako treba, onda neću uopšte i onda imaš tu situaciju gde ljudi jednostavno čak iako ne žele se povuku iz neke priče jer nisu oni zadovoljni načinom na koji mogu da doprinesu. Ali kako si se ti razvijao kroz taj proces? Zato što, znači, ajde kažemo, dizajn zona je počela 2001. mi smo se upoznali negde 2002. treće, kroz Elite Security i opet forum. Onu žurku koja je bila strašna, na mnogo načina. Nećemo pričati o njoj. Ali, znaš kako, u tom trenutku, brate, ja imam 17-18 godina, ti imaš 15 godina. Mi smo dvojica jedinih maloletnih ljudi u autobusu koji ide za Suboticu. I znaš kao, ja još mogu da prođem kao punoletan jer sam već ćelav, ali kao, znaš, ti si klinac. Ali ja u tom trenutku znam ko si ti, zato što te znam sa Elite Security-a, znam i šta si radio na dizajn zoni, i ja sam u fazonu, čekaj, stvarno imaš toliko godina i radiš ove stvari, kako ti znaš da radiš ove stvari? Kako je išla tvoja kriva učenja išla… Znaš, kao, ok, u jednom trenutku je to postao posao. Pre toga je to bio povremeni posao. Pre toga je to bilo “Baa, daj da vidimo nešto”. Ali kako su se te stvari dešavale i kristalizovale u tvom životu? Zato što već tada, sa 15. godina, ti si radio neke meni u tom trenutku veoma ozbiljne stvari, izuzetno kvalitetne stvari, a osim toga što si imao lepo osećaj za estetiku i sve ostalo, meni baš nije bilo jasno odakle to dolazi. Toga nije bilo. Mislim, bilo je kod drugih ljudi koji su tu, ne znam, Lupa, Gora Ratković, sećam se sad. Da, da, Goksija. U mojoj školi. Ali malo ljudi je bilo. Nije jednostavno bilo tu toliko načina da…uopšte ni prilike da radiš, a ni da pokažeš šta bi ti bilo interesantno. 

00:23:31

Stefan Trkulja: Jasno, jasno. Zapravo nemam pravi odgovor na tvoje pitanje. Mogu samo da pokušam onako kad jako je teško gledati unazad kao “E, koja je tačka bila gde si ti shvatio neke stvari, razumeo kako se radi posao, ne znam, prerastao iz početnika u šta god. Ajde, neću kažem profesionalca, ali za početak čoveka koji može da napravi sve što zamisli i da to ili izgleda ok. Jedna od stvari o kojoj dan danas jako često pričam je najbolji način da naučiš nešto, bilo šta, je da samo radiš tu stvar iznova i iznova i iznova. Znači, ako želiš da se baviš salesom, prodajom, ok, imaj pet poziva dnevno i prvih 50 će biti onako, 51. će biti već mnogo bolji. Ako ili imaš neko kritičko razmišljanje, gledaš unazad i napreduješ u svake pozive, gledaš da si pogrešio i šta je moglo bolje. Isto tako i bilo sa mnom i, ja mislim, sa većinom ljudi. Jedina stvar u tome je što sam ja možda malo ranije shvatio da to treba da radim i kako ti kažem, mojih prvih 50 sajtova ti nisi video. Ti si video moji tek 51. i ti si bio u fazonu ono “wow”. A pre toga 50 ili možda 100 čak su bili ono potpuno smeće, znaš, koje nisam nikom i pokazao. Pokazao sam ono mami i tati kao vidi sajt. “Jao, sine, super”, ali znam da nije super, znaš, to nije cool. Tako da taj moment to sam pričao i ranije, ali super su knjige, super je sve, treba da i pročitaš, treba da vidiš sve, svi tutorijali, sve to strava. Ali najbolji način da se savlada bilo šta je da ubaciš tu repeticiju u sebe. Znači ti ćeš, ne znam, kao i pisci, ne znam ko je pričao, da li Hemingway ovo, imaš Prvih 500 priča će ti biti loše, 500 prve će biti dobra. Prođi što pre kroz tih prvih 500 priča. 

00:25:11 Ono, kad gledaš samo matematički, logično je da samo što više radiš, dođeš do te 500 prve i onda će biti relativno ok. Tako da, sam rad i ono, pravljenje grešaka što pre, što ranije, je zapravo nešto što, čini mi se da sam ja mnogo rano shvatio, nisam ja ništa tu specijalan, poseban, talentovan, bilo šta. Samo sam, mislim da, malo ranije shvatio taj moment da kao “E, ok, ako ja budem radio jako puno, iznova i iznova, I vidim da napredujem. U jednom trenutku će doći do toga da možda i mogu da živim od ovoga, možda će obiti nešto ozbiljno, tako da mislim da je to glavna nit u odnosu na sve druge stvari i, naravno, srećne okolnosti, da sam uopšte imao internet. Mislim, mnogi ljudi nisu ni imali internet do ko zna kada. Ja sam imao kompjuter, ja sam imao roditelje koji su kao “e, ok, škola, sve super, ali slobodno radi i ovo” i tako da je… Znači mora da ne bude kao “E, imam sad momenat gde sam ja, ne znam ni ja, borio se sa ovim, sa onim i uspeo da se izborim”. Ne, jednostavno su okolnosti, ne smemo da ih ne spomenemo. Bile su takve da mi… 

Ivan Minić: Dobro, dozvolile su.

Stefan Trkulja: Dozvolile su, tako je, da. Tako je. Ne kažem da je to nekom drugom treba da budu izgovori, kao ja sad ne umem. Uvek može da se nađe način da se sve to prevaziđe, ali meni se nekako poklopilo tako da sam bio blizu računarima, da sam bio blizu internetu i da sam ravno shvatio taj moment što više radiš, to si bolji i jednostavno, to je to.

KOPIRANJEM DO VEŠTINE

Ivan Minić: Ja često, kada pričam sa ljudima koji žele da savladaju neki skill tog tipa, ja im kažem “sedi, kopiraj, kopiraj sve što vidiš”. Znači, to ne treba da izađe nigde. Kopiraj da naučiš da ga iskopiraš, da naučiš kako se to radi. A kad iskopiraš 500 stvari, ti ćeš doći do svoje originalne stvari. Ali ćeš znati tehnički kako se to izvodi. Jer to je najtragičnija stvar koja se, nažalost, danas povremeno dešava da imaš nekog koji ima sjajnu ideju, ali ne ume to tehnički da izvede, zato što nije prošao taj baseline nikad. Jer nije imalo potrebe zato što danas više, u mnogo slučajeva se dizajn ni ne radi, nego ti odmah to praviš u interfejsu, u nekom vizualnom editoru. I to je 95% onako kako treba. Ali tih pet posto prave razliku, kao što, znaš ono, kogod se ikad bavio dizajnom, u 97 od 100 slučajeva će prepoznati nešto što je crtan u kanvi. Jer čovek koji ga je crtao u kanvi, on ne zna da podesi kerning, on ne zna da podesi spacing, a ti vidiš te stvari. Prosečna osoba ne vidi ništa od toga, ali ti vidiš te da fizički boli ta stvar. 

Stefan Trkulja: Tako je. Ima primer, zaboravio sam tačno koja je moderni američki pisac, mislim kažeš moderni kasni 20. vek, on je uzeo i prepisivao, jednostavno uzeo je Veliki Gatsby-a, F. Scott Fitzgerald-a i prepisivao, znači išao redom rečenicu po rečenicu, ispisivao svaku rečenicu i ljudi su kao “čekaj, zašto to radiš?” On je dobio, to je zvao copywork, znači dobiješ uvid u to. Kad… isto ti je i sa ono pikselima, ideš piksel po piksel, imitiraš neki dizajn. Dok to radiš ti, prvo dobijaš tu neku muscle memory, znači mišićnu memoriju da radiš te stvari, drugo, shvatiš zašto, on kaže “ja pišem rečenicu, samo je prepisujem od Fitzgeralda i tačno vidim ritam rečenice, vidim zašto ovde nije ubacio dva prideva, u prošle rečenice je stavio dva, vidim te aliteracije, sve stvari koje nisam mogao da vidim kad sam samo čitao. 00:28:38 Tako da taj moment koji si malopre spomenuo je isto užasno, užasno bitan i odličan savet za svakoga isto ko želi da dođe na nivo nekoga, recimo sad gledam, e ovaj mi je super dizajner, ok, uzmi njegov najbolji dizajn, ubaci ga u Figmu, u Photoshop, čemu god radiš, nije ni bitno, ištampaj ga, šta god, i samo povlači linije, gledaj, i tako ćeš vremenom videti odnose, videćeš tipografiju, videćeš odnose veličina i ući će ti to u prste, 00:29:02 ući će ti u…ima taj moment. Znamo šta, imamo jednu veliku rupu između toga kad znamo šta je dobro, ali ne znamo to da uradimo. I najbolji način da se od toga “okej, sad imam ukus, znači imam dobar ukus, ali ne imam skill da dostignem taj ukus”, najbolji način da se taj ta rupa smanji je upravo ovo što si rekao, uzmi, kopiraj, kopiraj, kopiraj i kopiranjem ćeš shvatiti. Svi su uvek protiv kopiranja, ne, kopiranje je odličan savet. Kopiranjem ćeš najbolje shvatiti da zašto i kako je neko nešto uradio. Naravno, ne znači da treba da radiš plagijate i da to objavljuješ, ali… Ne treba da objavljuješ te radove, to pričamo o veštinama. Ali jasno je o čemu pričamo. 

Ivan Minić: Pričamo o treningu. 

Stefan Trkulja: Tako je. Na kraju dana. Čist trening. Na kraju dana. Čist trening. 

Ivan Minić: Priča sa dizajn zonom, dakle, ima mnogo nekih layera koji su se tu dešavali i naravno, dolazi digitalno fotografija 2002. 2003. 2004. Automatski to postaje jedna od vrlo interesantnih stvari kojim se ljudi bave, zato što čim imaš digitalnu fotografiju, onda imaš i nešto s čim možeš da radiš, nešto što možeš da manipulišeš. Photoshop je u tom trenutku to što jeste i pored toga što možeš da radiš dizajn, primarno, nikad nije ni bio namenjen dizajn, bio je namenjen fotografiji, obradi, manipulaciji i tom delu priče. I tu se počinju da se dešavaju neke interesantne stvari. Naravno, kako se priča usložnjava i taj deo se razvija. Ali u kom trenutku ti prvi put dolaziš u situaciju da kažeš “Okej, ovo je sad moj posao. Ja sad ovo radim, možda po projektu, ne još uvek nešto stalno i sve, ali kao evo došao je upit, ja bih to mogao da uradim, hajde da uradim ili u tom nekom kružooku prijatelja treba da se uradi stvar, pa ćemo se nas trojica dogovoriti da svako uradi svoj deo posla i da isporučimo kompletnu stvar. 

PRVI OZBILJAN ANGANŽMAN

Stefan Trkulja: Da. Bilo je nekoliko tih momenta koje pamtim. Imaš onaj klasičan moment, od drugara, ćale, stric, radi nešto, njima treba, on je čuo da mu treba neki sajt, ti tu kao nešto radiš neke sajtove, hajde ti njemu da uradiš neki sajt i to je sve super. I to je sve isto, to potpada pod vežbu u tom nekom periodu. Znači to i dalje ne uzimam kao… Iako je odlična vežba, sjajna vežba, ono imaš direkciju… 

Ivan Minić: Realna vežba. 

Stefan Trkulja: Realna vežba. Imaš direkciju, ono videoteka klijenta, evo ga sve. Iako je to sve ovaj, ili će ti dati jako malo para ili ti neće dati ništa, više radiš kao uslugu, odlična je vežba. Ono gde su stvari počele da budu onako ozbiljnije, ja sam bio… Bio sam srednja škola, mislim drugi srednje, recimo, možda i prvi, Kad sam dobio upit od nekog koga uopšte ne poznajem. Znači neko je mene našao na internetu, meni je stigao mejl, neko iz Novog Sada. Jedna organizacija je bila kao “E, okej, našli smo, videli smo da se ti baviš tim i tim”. Jednostavno nije bilo puno ljudi koji su se bavili tim, to je jedna od stvari koja je interesantna tada. I sad ti si kucao nešto web dizajn Srbija, ja sam izazivao na tim nekim listama i buno ljudi kao “Okej, ajde te kontaktiramo, tu si iz Novog Sada, mi smo tu”. Ja sam utišao na taj sastanak, ono, ne znam, posle škole, kao ranac na ramenu i sve. I kao oni svi sede, ono, board room neki, znaš, i ja ko “Dobar dan”, i ko “Dobar dan”, i kao pa ja došao za taj sastanak i oni kao “Web dizajn”, i kao “A, da, da, okej, ajde sedi”, i video sam odmah da… To je jedan od razloga zašto na internetu sam izbegavao da kažem svoje godine, jer odmah ti ljudi shvate ovo i ne, onako, nešto. I ok, i onda vremenom kako sam ja počeo tu na tom sastanku da pričam šta mislim da treba da se uradi, kako vidim ja taj sajt, arhitektura, informacija, ovo ono, tako su vremenom počeli ovaj na tom sastanku, aha, ok, ok, ok, i mi smo taj projekat ono doveli do kraja i to je bilo super. I to je neki moment koji mogu da, tačno da pinpointujem, onako, u prošlosti u fazonu, aha, ok, ovo su neki ljudi koji ja uopšte ne poznajem, oni su meni dali neki novac, to za mene je tada ludilo novac, za mnoge ljude verovatno, dali su meni neki novac, ja sam njima nešto uradio, oni su dobili neku vrednost iz toga. I oni su zadovoljni izašli iz cele te transakcije. 

Ivan Minić: Da li si ti izašao zadovoljan? 

Stefan Trkulja: Pa ja sam, zapravo jesam. Mislim kako je to izgledalo, kada? Ja sam otišao i kupio sam, ne znam šta je bilo, Sega Dreamcast ili tako nešto. Ja ti ne mogu da težim finansijski. Ja sam bio prezadovoljan, sam bio u tom smislu. 

Ivan Minić: Da li si ti bio zadovoljan sa tim poslom koji si uradio?

Stefan Trkulja: Da, da. Ja sam, zapravo jesam bio zadovoljan. I da li su mi… Ja sam… To se jako retko dešava, ali kao igrom slučaj, taj moj prvi klijent je bio veoma dobar klijent. Mi kad kažemo dobar klijent, znaš na što mislim. To je… 

Ivan Minić: Da ti slobodu i poverenje. 

Stefan Trkulja: Tako je. Poverenje, ključ. I sluša te na kraju krajeva. “Okej, unajmio sam te zato što mi treba pomoć. Ti si stručni u tome, hajde mi pomozi, uradi to i to.” A ne ono moment kao, e, unajmim te i onda ti si kao išao otprilike, kako ja kliknem, ovo stavi vamo, stavi tamo. Mora da im piksele po ekranu. Tako je, da. Tako da, imao sam tu ludu sreću da je taj jedan od mojih prvih klijenata bio zapravo skroz okej u tom smislu, dali su mi slobodu. Ja tad, koji sam imao iskustvo koje sam imao, sam izbacio projekat koji je za mene bio kao, evo, okej, mogu i da kažem da se ponosim ovim, ali mislim da to nije često slučaj, mislim da je to samo luda sreća. Ivan Minić: Da, ima raznih primera. Otprilike u isto vreme smo prolazili kroz to, s tim što sam ja imao nekoliko godina više, ali u slično vreme smo prolazili kroz to i ja sam sa to, često kažem, sa ono 17-18 godina presekao u sebi jer sam tad već radio sa klijentima iz inostranstva i to konkretno iz Amerike, iz Teksasa najviše, a oni ljudi su operisani od estetike. Da ću ja da ponudim rešenje za koje ja mislim da je najbolje, a da ću onda da uradim ono što vam kaže da treba da se uradi, zato što, a za njegove pare na kraju. Meni ako se ne sviđa, ja ga neću staviti u portfolio i nema veze, idemo dalje. I ja sam ih uradio mali milion. Možda je 30% bilo stvarno onako kako sam hteo. Možda je još 30% bilo na osnovi onoga što sam ja hteo, ali uz neki smislen feedback od klijenta koji je negde razumeo. Super je ovo što si ti nacrtao, ali naš glavni proizvod ima najmanje mesta, pa ako bi mogao malo da što ima smisla. Lepo je to što si ti nacrtao, ali znaš, ovo je bitno zato što prodaje, ne znam pojma šta, ali nešto prodaje. I kao, to je to, a 30% je bukvalno ono, gde ti gazda kaže, nešto što je ogavno ispalo na kraju, ali su oni bili presrećni. I kao “okej, ja mogu da živim sa tim, zato što ja to ne doživljavam kao sad nekakvo svoje umetničko delo, prvo, a drugo ne doživljavam ja to ni kao moje autorsko delo. Ima nekih stvari koje sam doživljavao gde mi je to bilo bitno, većinu stvari sam bio u fazonu “ja samo radim uslugu koju si ti platio”. 

Stefan Trkulja: Da, ima taj moment, još jedna stvar koja je vezana za to o čemu ti pričaš, jer što je dizajn, web dizajn, interfejs dizajn po prirodi je takav da ono, efemeralne prirode. Znači, to je stvar koja će da postoji u najboljem slučaju par godina, pet godina. Ako postoji pet godina znači da firma uopšte ne gleda više sajt i nije više relevantna. Poenta je u samo da… A to dolazi vremenom. Recimo, to mi je trebalo puno vremena da ja shvatim da okej, prvo ti nisi tvoj dizajn, nemoj da se vežeš za svoj dizajn, za svaku liniju koju povučeš da glasi kao “wow, ovo je fantastično” i taj prelazak u neki senior moment se dešava kada ti shvatiš da papir je jeftin, a ti artbordovi na ekranu oni su besplatni. Znači njih napraviš milion slobodno i od tih milion jedan će da izabere klijent i ta jedan će da potraje tu neko vreme i više ga neće biti. I nekako mislim da gomili dizajnera koji počinju imaju taj moment, mislim, svi to imaju. Svako ko radi iole, kreativno radu. Nema veze što to nije umetnost. To je ok, na neki način je primenjeno umetnost, ali ima taj moment da se identifikuješ jako sa svojim radom i da svaku kritiku ili bilo što tog tipa shvataš lično, zato što kao “Bože moj, ovo sam se ja pomučio, ovo je izašlo iz mene, iz mog kreativnog uma” i tako dalje. Vremenom kako vreme prolazi, shvatiš koliko je to zapravo… koliko te blokira takvo mišljenje. 

Ivan Minić: Znaš šta, moje mišljenje vremenom shvatiš ili vremenom prestaneš da se baviš time ako ne možeš da se pomiriš sa tim. Jer ja znam dosta ljudi, nažalost, koji su prestali jer nisu mogli da razumeju da je njihov posao da klijent bude zadovoljan. U bilo kojoj vrsti primenjene umetnosti, fotografiji, dizajnu, znam ljude koji su odustali od svoje karijere u slikarstvu jer nisu hteli da rade to šta su drugi spremni da plate, nego su hteli da rade ono što oni žele. Što je legit i super, ali onda se to zove hobi i ti si jako dobar u svom hobiju, ali onda imaš posao od 9 do 5 ili imaš mecenu ili šta god. 

Stefan Trkulja: I u našem slučaju i ti i ja smo imali neke lične projekte gde smo mogli da se razmašemo, da radimo šta hoćemo i da prosto znaš uvek možeš to oduzmeš da ti bude… 

Ivan Minić: I meni je uvek bilo značajno to što sam ja za gomilu stvari bio uvek spreman da kažem “okej, uradićemo ovo gratis, zato što ja verujem da ova priča kako treba, onda me pustite. Onda me pustite da ja to uradim kako mislim da treba” i to je prolazilo na neki način, mislim, prolazilo je u smislu pravilo je nekakav portfolio koji je meni bio zadovoljavajući za to što smo mi u tom trenutku radili što, da kažem, uglavnom su bili mali biznisi po Americi i po engleskom govornom području, gde ti nemaš previše prostora da praviš nešto kompleksno. Onda kasnije je to došlo, jer je sa svim onim što se desilo sa usložnjavanjem weba, sa e-commerce-om, sa svim ostalim. Dobro, pomenuo si prvi, da kažemo, veći projekat. Šta su još neki bitni trenuci do nekog prvog posla koji je full-time? 

FREELANCE VS ZAPOSLENJE

Stefan Trkulja: Pa interesantna stvar u tome je što sam ja jako dugo vremena mislio da nikad neću biti full-time zaposleni i to sam nekako odlagao što sam više mogao, što sad u retrospektivi nije najbolja odluka. 

Ivan Minić: U smislu da ćeš uvek biti freelancer.

Stefan Trkulja: Tako je. Ili će biti to neki moj biznis u jednom trenutku, a do tada ću biti kontraktor, freelancer, konsultant, nazovi to kako hoćeš. Ja volim više kažem konsultant, nego freelancer. Zvuči skuplje. 00:39:44 I onda sam mislio “okej, biću to dosta, dosta vremena”, međutim mislim da sada, kada pogledamo nazad, mislim da bih svima preporučio da rade obratno. Znači da prođu kroz neki veći sistem, da vidi kako to izgleda iznutra, nebitno da li je to agencija, da li je to neki proizvod, servis i tako dalje, korisno jako zaposliti se, jer vidiš sve stvari koje kao freelancer ti ne možeš da vidiš. Ti kao freelancer dobiješ onako otprilike preko zida ti neko prebaci neke zahteve, ti tu nestaneš na određeni broj, ono, sati dana i tako dalje, ti to vratiš preko tog zida i kao “ej, je li ovo okej?” i oni kažu “okej ili nije”. Kada si unutar sistema, nemaš izbora, jer moraš da vidiš prosto, moraš da vidiš šta marketing radi i šta tržište traži, ti ljudi su tu oko tebe, moraš da vidiš šta inženjeri rade, moraš da vidiš biznis kako funkcioniše 00:40:32 i to, kada imaš ceo taj, ajde da kažemo, jedan life cycle jednog biznisa u glavi, mnogo, mnogo, mnogo je korisno da onda shvatiš okej, ovaj moj dizajn će zapravo se koristi za te i te stvari, ti ljudi će tražiti to i to od njega, njegov zadatak je da uradi određene stvari sa biznisom i iz tog razloga mislim da je korisnije zaposliti se ranije, pa posle kada pohvataš malo kako to sve funkcioniše, onda može da izabereš da ideš svojim putima. Meni je to stiglo nešto kasnije. Ja sam već bio uveliko radio konsultantske projekte. Tad sam bio, ne znam, možda prva ili druga godina studija. Zaposlio sam se u jednoj agenciji u Beogradu, HALO agency, kod Vlade Narandžića. I to je funkcionisalo super i tu sam naučio… Ne mogu da kažem sam skill u smislu dizajna, čekaće “go front end”, sve sam to negde već znao, ali sam naučio mnogo o tome, tipa ne znam, kako komunicirati sa klijentom, kako uzeti te zahteve na najbolji mogući način, kako se koristi moj dizajn kad je deo jednog velikog sistema gde mi samo dolazimo i radimo jedan feature umesto da smo tu od nule i gomilu-gomilu stvari koje bih mogao sada potrošiti puno vremena da pričam u njima, ali poenta je ne sam skill, ali ti neki soft skill-ovi i sve oko toga se mnogo bolje nauči kada zapravo prođeš kroz neki sistem, kakav god on bio. Svaka agencija ili firma je sistem na kraju dana. 

Ivan Minić: I mislim da ima tu još jedna jako bitna stvar, zapravo. Posebno kad dođeš u takav sistem. Tad si ti radio na nekim projektima koji su super interesantni. Gde si imao veću ili manju slobodu, sad naravno zavisi. Ali ovde prvi put, u suštini, možda ne prvi, ali jedan od prvih puta, ti radiš sa nekim, sa klijentima koji su velike establirane firme. Koji imaju svoje standarde. 

Stefan Trkulja: Tako je. 

Ivan Minić: Gde se od tebe očekuje da napraviš nešto što je dobro, zanatski dobro, znači sad verovatno nema previše prostora za kreativnost, dobro, ali u skladu sa standardima. U roku koji je postavljen, u budžetu koji je postavljen, gde nema toliko više mrdanja, a i dalje se očekuje da to ispadne dobro. Jer, mislim, brendovi koji su dobri kod nas, su imali dobro rešen branding, pakovanje, sve ostale stvari, ako im treba web, sigurno neće ići na to da im web bude groblji. Stefan Trkulja: Tako je, sve su to bili veliki klijenti, jeste, tako je. 

Ivan Minić: I neke stvari koje ste vi izbacivali tad, znači pratio sam, sećam se, su za to vreme bile sjajne. Neke   od njih, iskreno, i danas kad vidim, sam u fazonu, ovo izgleda super. Promenili su se neke stvari u dizajnu, sada je sve mnogo minimalnije i ok, sve je prilagođeno mobilnom ekranu za početak, ali neke od tih stvari su stvarno bile jako, jako dobre. Ali mi je to bio dominantan osećaj, ono uvek kad pričaš sa ljudima koji su proveli neki duži vremenski period u ozbiljnim agencijama, radeći na ozbiljnim klijentima, koliko su zapravo naučili kroz proces rada sa velikim brendovima. Znaš, ja sam u nekom periodu radio dosta dizajna za neke banalne stvari, kao što su Facebook aplikacije i slične gluposti. Ali kad radiš Facebook aplikaciju za Samsung, ti dobiješ knjigu standarda koja je takva da ti kad završiš projekat, ti je još čitaš jedno deset dana, zato što je do jaja. Nije ti omiljeni brend, nije bitno. Znači, beskrajno je gotivno to kako su ljudi sve opisali i sve objasnili. A prvo moraš da je pročitaš kako treba da bi mogao da napraviš u skladu sa tim. I onda kroz gomilu takvih brandova ti naučiš neke super stvari. I kao “meni se ovo ne sviđa, ja bi ovo drugačije”, imaš objašnjeno zašto ne možeš tako. Jer se neko stvarno posvetio tome. Kod nas je to za naše brandove bilo relativno retko, ali bilo je slučajeva u kojima i to, da kažem, postoji. 

Stefan Trkulja: Da, mislim većinu tih, dobro, ne većinu, ali bar pola naših klijenata su bili internacionalni klijenti koji imaju ovde predstavništvo i onda je to izgledalo upravo onako kako si ti sada rekao i još, možda još i na većem nivou nego neke dobre kompanije kod nas koje se bave time. I da, nije bilo previše prostora. Bilo je prostora, ali nije bilo previše. Ako želiš da ideš mimo toga, moraš da imaš jako, jako dobre opravdanje i kad kažemo opravdanje, mislim u biznis smislu kao “Ej, ili će implementacija ovoga da traje mnogo, mnogo duže ako izaberemo ovo ili će, ne znam, uticati na konverziju na ovaj ili na ovaj način i moraš da napraviš ono bukvalno case study oko toga “e, hajde, ovu jednu stvar da uradimo na drugi način”. I to je, da, to je to iskustvo koje dobiješ u radu sa velikim klijentima koje je neprocenjivo.

KLJUČNO JE OSTATI U TOKU

Ivan Minić: Ono što je meni bitno je da se pozabavimo još jednom stvari koja suštinski, mislim da u tom periodu na jedan ozbiljniji način kreće da se pojavljuje. A to je zapravo taj moment, da kažem, UX-a, UI-a, podele svega toga jer do tog trenutka, mislim ja i dan danas to kažem tako, jel? Ja sam star čovek. A kao web dizajner, on radi, brate, sve što ima za web. E u tom trenutku, zapravo tamo 2007, 2008, 2009, 2010. ljudi počinju da zaista razmišljaju i bave se korisničkim iskustvom. Počinju i da mere neke stvari, počinju i da prate, počinju i da pišu o tome, da analiziraju, da razmišljaju, ali kao to prestaje da bude crtanje. I počinje da bude projektovanje. To su dve potpuno različita mindseta. Oni koji su zadržali ovaj prvi mindset su ostali u nekom grafičkom dizajnu, rade neki social danas, rade nešto tako. Oni koji su se prebacili u ovo drugo su mnogo više inženjeri nego što su dizajneri. I sad, znaš, kao kako pomiriti te stvari? Jer nije jednostavno. 

Stefan Trkulja: Da, to je, to dolazimo od onoga čime se ja bavim danas, a ta uloga se zove product dizajner ili dizajner digitalnih proizvoda. To, kao što si rekao, to tako 2006, 2007, 2008. pa nadalje krenulo, većim delom zbog ekspanzije smart telefona, zbog ekspanzije mobilnog interneta i svega što je to donelo. Jer ti kad pogledaš unazad, mislim, sve to mnogo mlado. Mislim, web je star koliko? 30 godina. Ok, smartphone 2007, ovo da kažeš da je krenula možda era. U pravom smislu. Da, i još App Store, još Apple nije ni pokrenuo u startu. Desio se moment da su ljudi do tada koristili… Ok, koristili smo računare, koristili smo neke specijalizovane programe. Svako ko je radio na računaru do tada je radio ili u kancelari ili u nekim kućnim uslovima gde su imali program za word editing, program za knjigovodstvo, Neki profesionalci su imali programe za grafički dizajn, 3D modelovanje i tako dalje i tako dalje. I to su… To i dalje nije consumer grade app. Consumer aplikacije su krenuli da se pojavljuju  zapravo prave consumer aplikacije, ako ne računamo operativne sisteme, su krenuli da se pojavljuju sa tom ekspanzijom i weba i iPhone-a i drugih smartfonova i prosto su ljudi uvideli u jednom trenutku kao “okej, ovo nije isto kao ovo pre”. Znači mi sad moramo da se pozabavimo o nekim drugim stvarima, moramo da razmišljamo o UX-u, moramo da razmišljamo o dizajnu interfejsa, uvek smo razmišljali, sad razmišljamo na drugi način. Razmišljamo u kontekstu da neko izvadi telefon, ima tri sekunde da nešto uradi, ima palac, ima tu određenu površinu koju treba da klikne i to treba da se završi jako brzo i da on izađe.  Gomila, gomila, gomila, gomila stvari i onda su ljudi krenuli “okej, šta nama treba?”. Pa prirodno je, ko se najviše bavi o time do tada, to su web dizajneri. Ajde da uzmemo web dizajnere, pa ćemo malo tu mi nešto da izmenimo, u hodu ćemo da smislimo neke uloge, pa je to postalo UI dizajner ili dizajner interfejsa. Pa su onda ljudi kao ok, da, super je to da mi imamo dobre dugmiće, da mi to sve, celo to, ali nas ipak zanima flow, odnosno kako će korisnik da ode od tačke A do tačke B, kako ćemo to nazovemo, to je UX, user experience dizajn, ok, super. I onda kako vreme prolazi i kako se aplikacije razvijaju i kako postaju, mislim, sad, trenutno, tech kompanije su najvrednije kompanije na svetu, kako to postaje rasprostranjeno, tako ljudi shvataju “čekaj, nama treba zapravo neko ko će da uzme da napravi, ovo je zapravo proizvod, ovo što mi prodajemo je proizvod, to nije više, ne zovemo ga sajt aplikacija, tamo vamo, to je proizvod, imamo naše korisnike”. 

Ivan Minić: I ono najčešće nije ni jedno od toga, odnosno sve od toga je u jednom. 

Stefan Trkulja: Apsolutno, apsolutno tako. I kao ok, ako je to proizvod, hajde da vidimo malo što su druge industrije radile kada prave proizvod. I sad ti imaš kao produkt dizajner, odnosno dizajner digitalnih proizvoda, možemo da napravimo pandan sa dizajnerom, industrijskim dizajnerima ili dizajnerima proizvoda, pravih proizvoda, na neki način, jer ok, sad uzmemo neki banalan primer, ne znam, Bosch ili Dyson, oni hoće da izbace novi fen. I oni zovu dizajnera u svojoj kompaniji koji pravi industrijski dizajn, koji im radi sve te fenove i šta on mora da zna? On mora da zna kako biznis funkcioniše, koja je ekonomija tog proizvoda, šta će sve da uđe u njega, koliko košta koliko koštaju te sirovine, koliko će na kraju to sve da izađe, da bi to imalo smisla, da li on može koristiti određeni materijali ili ne. Mora da zna kakva je tehnologija ispod toga. Ne može on samo da nacrta taj fen i kao evo ga, lep fen. Mora da zna koja je tehnologija, koja je tehnologija postoji unutra, šta to pokreće, koliko je jak taj motor, da li on ima prostora da napravi neki ludački dizajn ili nema, koja je publika koja se plasira, što je možda i najvažnije, kakav je market za taj proizvod. Pa tek onda kada sve te stvari negde skapira i ima svoju viziju kako taj fen treba da izgleda, ono treba da napravi, sad idemo ono malo niže na dizajn interfejsa, ono mora da napravi da taj fen bude intuitivan za korišćenje, da ti ne treba uputstvo, mislim, fen, žuriš, hoćeš da osušiš kosu, znaš imaš ono, onda mora pratiti neke konvencije, moraš ga upaliti, ugasiš, imaš ono, toplo, hladno, nekakve prekidače. 

Ivan Minić: A vidi, mislim, mora da bude bezbedan za početak. Da se vratimo i na taj deo.

Stefan Trkulja: Mora i to. I onda sve te stvari koje sam onda moram da priča sa, imaš fokus grupe, pa kao da vidimo kako ljudi reaguju na taj fen, pre nego što ga pustimo na tržište. Sve te stvari koje se negde u tim tradicionalnim proizvodima, u arhitekturi se isto to dosta dešava, ali aj sad da ostanemo na industrijskom dizajnu, sve te stvari su ljudi uvideli kao “okej, nama sve ovo treba za digitalne proizvode i treba nam profil čoveka koji je dizajner digitalnih proizvoda”. I to znači kao što si ti lepo primetio, to više nije čovek koji će samo da nacrta nešto, neki lepi interfejs, super je ako ima i to, ali to je čovek koji će dodati još, ili žena koja će dodati unazad i pogledati šta su ciljevi projekta, kako nam izgleda tržište, kako ćemo doći od tačke A do tačke B, kako ćemo konvertovati ove ljude, da koriste naš proizvod, šta radi konkurencija i gro stvari koje su vezane za biznis, za inženjersku stranu, za stranu istraživanja korisnika, pa tek onda na sam interfejs. I jednostavno došlo se do toga kao okej, profilisali smo, iako je to i dalje jako mlada uloga i nova uloga, profilisali smo šta od prilike znači produkt dizajner, iako zavisi od mnoštva faktora, od kompanije do kompanije, u kojoj fazi kompanija, da li praviš samo feature ili proizvod od nule, itd. 

RAD SA STARTUP-IMA

Ivan Minić: Da, dobro, mislim, imaš taj moment koji meni je jako lepa ilustracija. Iako je onaj nedavno izašli film o Lamborghiniju jako, jako loš, baš jako loš. Ima taj moment gde se, jeli, prepričava scena rada na prvom automobilu, jer oni su do tad proizvodili traktore i sve to, gde je čovek nacrtao i osmislio nešto jebeno prelepo. E sad samo treba da stanu unutra delovi sistema da bi to moglo da ima i adekvatne performanse i sve ostalo, i naravno ne mogu da stanu, zato što je on prenizak, premalo prostora ima, i sad to je bukvalno opisano kao budženje i siguran sam da je u tom trenutku bilo. I okej je prvi put kada nešto praviš da ga napraviš tako, jer mi pričamo i o nekom vremenu gde prototipiranje ne postoji. Prototipiranje postoji tako što uzmeš pa napraviš nešto. Ali kao da bi to došlo posle u serijsku neku proizvodnju, nešto slično, ti nakon što napraviš nešto što ne može, moraš da ga ubaciš u nekakav sistem, da ga prilagodiš kako god. Nakon što ga istestiraš u realnim uslovima vožnje, vidiš da li stvarno to može baš tako ili ne može baš tako kao što je nacrtano. Kao ono koncept automobila i crteža i ono koji su prelepi, super, brate, ali ovde nijedan čovek ne može da stane, tako da to otpada kao opcija. I negde ta vrsta budženja toga svega, koja je u tradicionalnim industrijama bila u trenucima kad su one bile mlade, i ovde je došla kad je industrija bila mlada, odnosno kada su firme mlade. I to je potpuno okej kad si ti u startupu. Ti, brate, gledaš da napraviš MVP koji je što jednostavniji, a da ono, okej, ima minimum funkcionalnosti, ok, ali minimum se potroši i na ovo ostalo. Da ljudi kad dođu znaju da koriste. Ne mora da bude najlepše na svetu, ali da bude dovoljno intuitivno i pismeno. Ti si imao iskustvo, da kažem, rada u različitim vrstama sistema na različitim projektima. Imao si iskustvo i rada sa startupima. Kako to izgleda? Zato što opet zahteva switch od onoga što si zamislio u prvom trenutku. 

Stefan Trkulja: To je dobro pitanje i to je ono negde gde sam ja shvatio da je ovo zapravo ono čime stvarno, stvarno želim da se bavim. 00:54:45 Ovaj moment, i kad kažeš klijenti usluge sa startup i proizvod i unutar toga ima gomila podkategorija, znaš. I ona koja je meni najzanimljivija kod start-upa je ta early stage, odnosno od 0 do 1 kategorija, gde mi apsolutno nemamo ništa, imamo neku osnovnu ideju šta bi trebalo da se uradi, imamo ideju kako bismo to trebali da napravimo, ali da li će to završiti stvarno tamo ili ćemo negde usput da skrenemo tako što istražimo, uradimo, čačkamo, budžimo, kao što ti kažeš. Ovo je jednostavno meni najuzbudljiviji i najzanimljiviji deo celog tog procesa. 00:55:18 Kada dođe do tog product market fit-a i kada to sve krene da, što mi svi čekamo da uvek da se desi, kada radimo za startup i kada to krene da eksplodira i krene rasti, krene sve to super, ti onda gledaš ono, u suštini da ne znaš što je. Znači gledaš da optimizuješ, gledaš da konverzije rade svoj posao, gledaš što radi konkurencija, da pratiš malo tržište i tako dalje i nekad moraš da pivotuješ baš oštro. Ali generalno, velika, velika je razlika u mindsetu dizajnera koji radi određeni projekat, određeni je samo jedan deo jednog projekta, uradi to, ide dalje ka sledećem klijentu i dizajnera koji tu sedi in house i pravi proizvod. Dizajner koji pravi proizvod je snalažljiv, pre svega. Koristi se svim i svačim, radi razne, razne uloge. Prosto nekom je to odgovara, nekom ne. Nekome specializacija mnogo više odgovara. Meni više odgovara taj neki moment generalizacije, a mislim i tebi, znajući tebe generalno, je “okej, ja moram sad da… mi nemamo, lupam, nemamo programera još uvek. Znači, mi smo tu, neki tim foundera unajmio mene, ja tu radim neke prototipe. Ne znam da li će ovo tehnički da bude moći da se izvede. Okej, ja uzmem i naučim na brzinu neke osnove, osnove tog nekog programskog jezika gde ću morati da… Evo recimo prvi startup za koji sam radio, koji se bavio u jednom trenutku augmented reality rešenjima, gde je tad to bilo potpuno novo. To nije postojalo uopšte. Sad, ok, neko vreme rast, pad, rast, sad opet tako ubacuje na mala vrata, međutim, ja sam se našao zbunjen, ok, ja 3D software jedva da poznajem, prototajping za to ne postoji. Ja sam imao momente, ok, mi pravimo augmented reality experience gde neki čovek u New Yorku, na primer, uđe u muzej, uzme telefon, uperi u neko umetničko delo tamo i dobije neku scenu oko tog umetničkog dela koja ga bolje objašnjava ili dođe u neki muzej, ne znam, egipatske istorije i uperi u kovčeg i može sa telefonu da vidi kroz kovčeg na neki način. I smo mi uradili 3D prikaz kako mumija izgleda unutra.  Sve te stvari ti ne možeš prosto da nacrtaš, dizajniraš, ti moraš… I nema nekih alata za prototajping, nema ničeg. Ja sam se našao u trenutku kao “okej, ja moram ovde da improvizujem”. I ta improvizacija u ranom produkt svetu je mnogo, mnogo bitna. Ja sam po stanu stavljao neke i bukvalo napisao na papiru ono koje je ovde, ova eksponata ovde, ona i pa sam išao telefonom i merio koliko mi treba vremena da prođem sve njih i da vidim koliko bi ta experience trajao, da li je zamoren za ljude da stalno drže telefon gore, moraju neka da ga spuste, koliko će to sve da… Jednostavno, to je sad možda ekstreman primer jer je bila potpuno nova tehnologija, ali u svakoj vrsti građenja start-upa od nule, postoji taj ogroman, ogroman moment improvizacije. Ne znamo tačno šta radimo, znamo otprilike gde treba da stignemo, ali možda ni to čak nije taj cilj ako uvidimo da postoji neki drugi put koji je mnogo, mnogo bolji i nije nam problem da se okrenemo, jer smo mali smo, okretni smo, agilni smo, nije nam problem da odemo na tu stranu. To je ono što mene lično privlači, nije, kažemo opet, nije za svakoga, ali mislim da se najuzbudljiviji dizajn posao zapravo dešava u takvim okruženjima i na takvim mestima. 

Ivan Minić: Pa sam taj moment gde ti u principu kroz svoj rad postavljaš neke hipoteze koje možeš da testiraš vrlo brzo i u vrlo nekim realnim okolnostima… 

Stefan Trkulja: Jako je zahvalno.

Ivan Minić: Jako je zahvalno i ni iz čega ne možeš da učiš toliko brzo kao iz tih stvari. Mislim, kažem, meni je dizajn uvek bio nekako bliži od programiranja, ali i programiranjem sam se bavio kao što sam se bavio svim i svačim. Dan danas, ja sam u suštini dobar da napišem brief. Ja ne treba da radim ni jedno od ta dva, ali ću ja da ti dam odličan brief zato što poznajem dovoljno i jedno i drugo, da mogu da ti dam brief koji će ti olakšati i posle odgovoriti ti na najvažnija pitanja. I to mi je, ako ćemo da pričamo o tome šta radim na projektima tog nekog tipa, to je ono što mislim da najviše mogu da doprinesem i to što nekada mogu da analiziram nešto na način koji nije standardni način razmišljanja. Mogu možda i da se stavim u cipele nekog koji je prosečan korisnik, ali mogu i da dam neku ideju koja je potpuno suluda zato što sam video beskonačno stvari i to vidim kao neke svoje vrednosti kad pričamo o svemu tome, ali ničega od toga ne bi bilo da nije urađeno milion stvari. I da nije probano milion stvari i da nisam isto bio taj lik koji kad vidi novu tehnologiju voli da čačka i da proba nešto. I jeste, to izgleda užasno. I alati koje koristiš u startu su groblje i to ne liči ni na šta. Ali prvog trenutka kada ti uspeš da uradiš nešto, prvog trenutka kada ti, ono, sa web kamere koje je 320×240 uradiš neki facetracking i nalepiš nešto na to lice. 

Stefan Trkulja: Osećaj je ludilo.

Ivan Minić: Znači ti si kralj sveta. 

Stefan Trkulja: Jeste, jeste, jeste. To je jako, jako, jako zahvalno. 

Ivan Minić: A sad imaš gomilu besplatnih i gotovih alata da isklikćeš to i samo se dešava. Stefan Trkulja: Nikad bolji trenutak nije za takve neke stvari i za eksperimente tog tipa. Samo da se nadovežem na ono što si rekao kada si rekao “ja sam majstor da napišem brief”, zato što si video od svega pomalo, znaš sve kako od prilike funkcioniše, ne moraš ti nužno da budeš sposoban da, ne znam, isprogramiraš aplikaciju od nule koja će da eskalira tamo, vamo, ali ti znaš šta stoji tu iza. Kao, da sam samo vratim na čitavu ovu analogiju sa fenom i sa svim tim, samo da završim, da poentiram tu, kao što si tamo morao da znaš kakva je tehnologija, kao što su ovi u prvi automobil, Lamborghini, znaš, morali da znaju kakav je motor, tako i ti ovde kao dizajner digitalnih proizvoda moraš da znaš koji su limiti te tehnologije sa kojim radiš, koje su prednosti te tehnologije sa kojom radiš, moraš da znaš sve te neke stvari, bar pomalo. I mislim da taj proces produkt dizajna i uloga produkt dizajnera, nekako taj neki amalgam svih tih, kao što si ti rekao, ne znam da uradim na možda na najboljem mogućem nivou, ali znam šta je, znam kako se radi, znam da postavim neki prototip ili neke osnove. Ljudi koji puno toga znaju na taj način, koji volju da čačkaju, isprobavaju nove tehnologije, nove stvari, oni su po meni idealni kandidati za dobre product dizajnere i za karijeru u product dizajnu. Idealni kandidati. 

KADA SE GUBI FLEKSIBILNOST

Ivan Minić: E sad imaš i taj jedan moment koji isto mislim da je tu interesantan, baš konkretno na tom iskustvu o kome pričaš, je što, dakle, kako prolazi vreme, kako prolaze iteracije, tako treba osvežavati stvari. i treba pratiti nekakav trend koji se pojavljuje, koji, kažemo, vizualno menja stvari. Sad, postoji onaj jedan ekstremni moment kad je sve prešlo iz realističnog dizajna u minimalistički. I dan-danas mi je žao zbog svega toga i ja i dalje kad vidim onaj stari interfejs iPhone-a se rasplačem od sreće.

Stefan Trkulja: Da, ima dva kampa, jedni žale, drugi su u zoni Mekova sad. 

Ivan Minić: Mislim, jeste ovo, da se razumemo, jeste ovo bolje. Ali ja sam emotivno vezan za neke ikonice. I nikad me neće proći. Znači kao to je to. “Ali, taj moment gde ti prosto to imaš nešto, to kreće da raste, kreće da ima neki userbase. I sad ti ne možeš da praviš više krupne izmene. Ok, možda neke stvari možeš da testiraš na jako malom uzorku. Na 5% ljudi ćemo probamo nešto trudno pa, ako sjebemo, sjebali smo 5%. Ali kako izgleda zapravo raditi to u tim kasnijim fazama? I koliko je tebi to bilo interesantno gde ti u suštini cediš svoju drenovinu? Da. Pokušavaš da izvučeš 1% više negde? 

Stefan Trkulja: Da, sad to je u suštini trenutak gde ja izlazim iz kompanije i tražim sledeći izazov. Ne znači da je to ispravno, ali jednostavno to je meni…ne znam. U tim iterativnim procesima gde kao inkrementalno menjamo, što ti kažeš, za 5%, za 7%, za 6% neke stvari, u stvari to su veliki procenti zapravo, je mnogo manje posto kada napraviš nešto što radi, kao što sam rekao, ne diraj, sve je super. U tim momentima, da, jako je teško promeniti jednu jako veliku stvar koju si napravio, ta mašina radi, plaše se stakeholderi zapravo da diraju puno toga. Ja sad prolazim kroz neki ogroman redizajn interno i tu je sad gomila strahova koje ono moramo da namirimo, podmirimo i tako dalje. I taj moment, iako mi nismo još dostigli product market fit i meni je ovo super interesantno još uvek što sad radim, ranije sam imao moment gde jesmo dostigli i gde smo došli do te tačke da sad, ok, ja nemam, ja kao product dizajner koji voli da radi na novim rešenjima i inovativnim rešenjima , ja nemam baš previše prostora tu da se igram. Postoje kompanije kada dođu u neku kasniju, kasniju fazu, startupi konkretno iz Silikonske doline koji postanu unicorn, što je svima cilj, oni zapravo u tom trenutku već imaju neki R&D department. Ti možeš tamo da ideš i da se zezaš do mile volje, da praviš neke stand-alone projekte. 

Ivan Minić: Što se kaže mrdalica. 

Stefan Trkulja: Tako je. Google, ne znam, Gmail je nastao kao jedan od takvih projekata. Google uopšte nije planirao da pravi Gmail, jedan od inženjera je otišao i kao, znaš, u tih svojih, njihovih čuvenih, ono, 20% vremena za zajebanciju, on je kao, ono, napravio email klijent, znaš, neki ovih, ono, ok, strava. Sad imamo email, znaš. I to su momenti, ali to je u jako malom broju kompanija i u fazama gde prosto imaju sredstava za takvo nešto. Sad sam otišao, sam otišao u digresiju, ali na tvoje originalno pitanje, da se vratim, drugačiji je posao. Znači, to su dva, meni nekad potpuno različita posla, rane faze i kasniji moment. 

Ivan Minić: Da, mislim da u tom trenutku negde, ono, posao prelazi u ruke analitičara, a ljudi koji treba da ga izvršavaju su crtači. Ljudi koji crtaju taj interfejs, ali ne moraju da znaju širu sliku. 

Stefan Trkulja: Postoji neki moment kao što se sada dešava, gde desi se recimo nova tehnologija se pojavi i ovi svi startupi i velike kompanije koje su lagane, sve super, idemo polako, imamo mi ovo svoje, nećemo, znaš, kao povećavamo conversion rate, imamo growth, to je sve strava, pojavi se ono chat GPT, pojave se ti large language models i svi su u fazonu ‘okej, čekaj malo, stani, možda mi treba da nešto radimo s ovim’ i onda krene. Krenula bogami i koliko vidim sada i blaga panika širom kompanija, kao ‘e kako bi mogli ovo da ubacimo’, da jedan gigant poput Google-a, ono nema, retko ko je veći, dođe i kaže ‘okej, linkovali su neki interni memo gde ljudi su kao u fazonu ‘aj pravimo hackatone, samo da izbacimo nešto sa AI, otićiće nam search business’, kao možda, kreće panika malo. Tako da ti neki inflection points u tehnologiji, to je nešto što može da ponovo pokrene kompaniju da inovira na taj način ili neka konkurencija koja to radi na potpuno drugačiji način i sad ok, moramo da se prilagodimo jer kradu nam tržište. 

Ivan Minić: Ili ako kompanija krene u to da razvija neki dalji proizvod koji se naslanja na ovo, što je retko slučaj, uglavnom kompanije ostanu fokusiraju na jedan, mislim, postoje naravno… Stefan Trkulja: Pokušavaju, pokušavaju. Airbnb ima gomilu takvih akcija, ne znam, Amazon se širi na sve strane. Ali to je sve, kako bih rekao, kad imaš tu mogućnost, kad si već na tom nivou da kao ‘e, ok, što ne bih smo probali ovo, šta imamo da izgubimo par miliona ili par desetina miliona, to je ono grand scale, a potencijalno možemo dobijemo milijarde, tu da povećamo vrednost naše kompanije”, to je ok kocka. 

SINGLE POINT OF FAILURE

Ivan Minić: I ono, znaš, kad gledaš tu celu priču sa Amazonom, meni je baš prezanimljiv ceo taj switch iz toga da ok, mi smo e-commerce business u osnovi. Gde sad ok, oni su e-commerce business u osnovi najveći na svetu, ogroman broj zaposlenih i sve ostalo. Ali kao, ti kad shvatiš da je njihova infrastruktura ono, drži četvrtinu interneta, nije ti sve jedno. 

Stefan Trkulja: Tako je. 

Ivan Minić: I nikad, znaš, ono, moj prvi osećaj, kod većine ljudi koji nemaju tu 30 godina sedenja i čukanja na tom internetu, njihov osećaj je ‘e, pa super’, kao znaš. Moj osećaj nikad nije bio dobar kad su takve stvari o pitanju, kao znaš, 25% svega je u rukama nekog pojedinca ili pojedinačne kompanije. Meni se to ne sviđa zato što to je, ono, single point of failure. Ok, neće se desiti, najverovatnije i sve ostalo, kao znaš, imali smo ne radi pola interneta, zato što je neko u Google, u DNS rekordu pisao nešto što ne treba. 

Stefan Trkulja: Da, da, ili presečen kabel AVS-a u Amsterdamu i kao evo, nema nas. 

Ivan Minić: Može. Što su stvari koje ne bi trebalo da mogu da se dogode, ali u realnosti se događaju, a tebi život zavisi od toga, to ti je žila kucavica ti, ako nemaš. Mislim, skoro sam baš imao razgovor sa jednim klijentom na tu temu gde kao ulaze u nešto što je malo više nuđenje infrastrukture, a malo manje bavljenje njihovim privatnim, njihovim biznisom koji je uspešan. I ja im kažem, kao, ljudi, mislim, imate li neku garanciju za infrastrukturu koju nudite? Što god je u pitanju. Cloud, optika, nije važno. Pa on kao “pa imam”, kao, ne, ne, ne razumete. Jel’ vama jasno da, ono, kao, kad ne radi ovo što je vaš osnovni biznis, ljudi će da se naljute? Kad ne radi ovo, neko će doći i vas ubije. Zato što 400 ljudi taj dan ne mogu da rade ništa zato što im ne radi ništa na čemu treba da rade. Tih 400 ljudi, taj jedan dan, košta više nego vaš ugovor za narednih 20 godina. To ne može da ne radi. E pa kao, nismo razmišljali tako. Da. Probleme, kada je infrastruktura, te stvari su problem. Problem. I naravno, tu ti je uvek ono pitanje, šta se dešava ako nešto ne radi u baš onom trenutku kad treba da radi. To je uvek bio problem skaliranja sa sajtovima. Znaš, kao, danas je, ne znam, izašao na nacionalnoj televiziji i naravno sajt ne radi zato što je na shared hostingu jer što hosting ne bi koštao 50 evra godišnje. 

Stefan Trkulja: Mi smo imali moment sad baš skoro, imali smo jedan veliki demo sa velikim, velikim, velikim corporate enterprise klijentom i trebalo je da da im ponudimo nešto što je baš napravljeno za tog klijenta i GitHub ne radi. I ne radi pet… I sad možemo mi da se prebacimo sa GitHuba da uradimo nešto, ali to je sad… 

Ivan Minić: Ne, ne može. 

Stefan Trkulja: Ne može. Jednostavno za to kratko vreme, ne može. I onda smo samo kao ‘okej, šta ćemo da radimo? Pomeramo sastanak.’ Pomerili sastanak, gde su vice presidents of ovoga ili onoga, nemamo demo, jednostavno nemamo demo. I to je baš ovo o čemu si ti pričao, to je jedna neminovnost, nažalost, danas i tako je kako je. 

Ivan Minić: Imaš neke fiksne tačke od koje prosto ne možeš da odustaneš, tek tako to je. Kao što kad bi rekao sad, ‘Auto mi je na diesel, ali dizela više nema, može da se konvertuje na benzin.’ Može, brate, ali nemaš tako jednostavno. E, nakon tog iskustva u startupu, ti si se vratio tome da budeš konsultant, odnosno da radiš projekte i po projektu da budeš angažovan. I tad smo negde ono kao ponovo krenuli da se čujemo i da pričamo i tad sam ja nešto sa Dakijem stalno čuo i pričao i baš je bila priča o tome kako realno sazreli ste da više ne želite da radite stvari koje su, koje nisu ono što vas zaista zanima. Što mislim da je jako važno da čovek osvesti kod sebe nakon neke ozbiljne kilometraže i karijere. Možeš ti da radiš, naći ćeš bez problema posao koji je jako dobro plaćen sa svojim referencama i CV-em i portfolijom, nikakav problem. Ali ono što, da banalizujemo, neću raditi sranja više. Znači, ne zanima me više da štancujem, ne zanima me više da, ono, želim da koristim sve ono što sam naučio, da dam celog sebe nečemu. Pa okej, u međuvremenu ću raditi projekte, jer okej je da i održavaš kondiciju i prihode i sve ostalo, ali meni se čini nekako da si ti sad zapravo krenuo da tragaš za tim što ćeš da radiš. 

Stefan Trkulja: Tako je. 

Ivan Minić: Kako si razmišljao u tom trenutku? 

RAD TREBA I DA ISPUNJAVA

Stefan Trkulja: Bukvalno ovako, kao što si ti opisao, dobro si me pročitao na neki način. To je bukvalno bilo to. To mi je prolazilo kroz glavu kao ‘okej, ja sam sad, da li sam ja to, da li je to stvarno tako ili nije, ali ja sam imao viziju da jeste. Ja sam sad došao u neku situaciju gde ja mogu da…ne samo da mogu da biram, nego hoću da biram sa kim radim, šta radim i čime se bavim.’ I bio sam u fazonu, sad ću samo da sačekam dok ne vidim šta je taj idealan, idealan, idealno okruženje za mene. Imao sam neke…onako, seo sam otvorio notepad i krenuo da kucam šta su stvari koje meni u ovoj godini, posle ovoliko godina iskustva i svega. Vidiš, imaš te neke referentne tačke unazad, znaš šta voliš, šta ne voliš, šta su stvari koje ja želim. Od toga kakav je tim, znači sa kim radim na dnevnom nivou, kako izgleda taj proces, preko toga šta moja uloga podrazumeva, koliko ću u stvari da radim, koliko neću, do toga, ono malo pre što sam pričao, u kojoj fazi kompanija, da li je ta branša, odnosno vertikala u kojoj oni operišu, da li je meni bliska. I jednostavno sam tako napisao šta volim, šta ne volim, šta hoću, šta neću i ne znam, u tim, znači, konkretno vertikalama. Edukacija mi je bio prostor gde uvek obožavam da se nađem. Šta nisam hteo? Nisam hteo kripto, na primer, u tom trenutku je to meni bilo respekt svima, ali to je kao… Nije moj fazon tada. Šta god. I tako sam napravio tu neku listicu i bio sam u fazonu kao ‘Ja ću sad da čekam.’ Gledao sam oglase, gledao sam ovo, ono. I u međuvremenu sam radio te homerun projekte kao… I to sam kao samo product dizajn lead kome treba ‘Ok, napravi se tim.’ Trebao neko MVP da se napravi što pre. Ja sam video kako se to radi mnogo puta pre toga. Organizujemo se ja vodim, nekad sam product owner, nekad product manager, iako se to zove kao product dizajner, sve i svašta, i tako sam to raduckao u međuvremenu, napravim pauzu, mesec dana ne radim ništa, pa mesec dana dva projekta i tako dalje, dok ne iskoči nešto što mi se sviđa. I to je trajalo… Skoro godinu dana sam ja čekao, tražio i tako dalje. Zanimljiva stvar koja se desila u međuvremenu, koja imala ono užasne posledice na ceo svet, ali imala neke, moram da kažem prosto okej posledice na ovaj deo sveta u smislu posla i remote work-a. Desio se moment da je kao okej, stigao je covid, svi rade od kuće, i onda su kompanije krenule da razmišlja kao ‘okej, ako svi rade od kuće, zašto ja ne bi unajmio onoga tamo koji je jeftini. Možda neko je čak i bolji, neko je jednako dobar, ali generalno. 

Ivan Minić: Zašto ne bih dobio više za taj novac? 

Stefan Trkulja: Tako je. Ili na kraju krajeva samo to. I jednostavno mi, kad kažem mi, mislim, ono, ljudi koji sede ovde u Evropi ili u konkretno i u Srbiji, smo se našli u situaciji da ‘okej, sad mi možemo da zarađujemo neki mnogo veći novac, da ne moramo da sedimo u kancelariji’. Postoji ta vremenske zone i ta cela razlika, malo moraš da se prilagodiš, ali nije ni to na kraju dana, ima način da se to u Slacku uz tu async komunikaciju. Jednostavno se je napravila onako neka savršena oluja da ja zapravo dobijem posao kakav želim, a ne kakav se nudi u tom trenutku ili kakav moram i tako dalje i tako dalje. Ja sam onako intervjuisao sam, ja mislim, deset puta. Od tih deset puta, samo za jednu kompaniju sam stvarno hteo da radim, nismo se nešto uspeli dogovoriti i idem dalje, idem dalje i desi se jedna interesantna situacija gde na Twitteru Figma account, znači Figma za ljude koji ne znaju software za dizajniranje interfejsa, Figma account u Twitteru je kao ‘Ej, aj kao, okačite svoj portfolio’, kao svoje radove u odgovore novi tweet. Ja sam baš skoro nešto konačno, znaš svi dizajeri, niko nikad nema svoju portfoliju, to je ono klasično. I kao, konačno sam ga nešto, kao, ajde malo sam ga spakovao sredio, kao ajde šta ima veze, poslaću. Ja sam postao taj tweet, meni je ono DM mi se upalio od prilike sledeći dan. Nisu to bile odmah ponude, ali su bili ljudi u fazonu ‘ej, ajde da pričamo, ajde da pričamo, ajde da pričamo’. 90% su bile američke kompanije, start-up ili ranije, ili koji tek treba da budu start-up. I jedna od tih, sa kojima sam pričao, krenu odjednom u prvom razgovoru, krenu da mi čekiraju sve ove moje neke stvari koje sam bio napravio u toj listi, kao ‘okej, edukacija, okej, deluju mi kao super ljudi, okej, nemaju ništa, znači trebaju im od nula do jedan, samo onako ček, ček, ček’. I onda je to bilo onako ozbiljno, ozbiljno pregovaranje dok mi nismo došli zapravo do toga da ja krenem da radim sa tim i ono, Ameri su potpuno okej sa tim, to se negde i očekuje, mi smo se tu ono, ja sam bio ovde, oni su bili ovde, našli smo se negde tu i kao svi srećni, sve super. I jednostavno taj moment gde je, ne znam, posao, na neki način našao mene, gde sam ja došao do te situacije, kao što si ti rekao, imam sad već ozbiljniju malu kilometražu i mogu bar malo više da biram gde ću, šta ću i kako ću, je doveo do toga da ja sad sedim u Srbiji, vodim product dizajn za kompaniju u Americi koja je dobila seed round od ne znam koliko im je, 12 miliona, koja čeka da dobije series A i koja ide dalje i koja…gde sam ja od početka tu sa njima, od priča koju smo pravili za investitora do prvih prototipa, do sada već biznisa koji se razvija i pravi neki novac i tako dalje. Jednostavno, mislim da je jako dobra prilika, bez obzira na trenutni downturn ekonomski koji se dešava i na otpuštanje, i na sve živo, i dalje je… I dalje se nešto tu otvorilo i mislim da ima mnogo, mnogo, mnogo više prostora nego pre za nekoga iz Srbije, konkretno, da radi ove stvari koje ja sad radim. 

GDE OMAŠUJE ONLINE EDUKACIJA

Ivan Minić: Bio si na našoj konferenciji u Zrenjaninu, držao predavanje o, da kažem, tome šta si naučio kroz ovaj proces rade na konkretno ovakvom proizvodu. Taj segment je bio negde posvećen na različite načine edukaciji i meni je, da kažem, posebno interesantno što, da, postoji ekspanzija prodaje znanja online na sve moguće načine, u svim mogućim količinama i za sve moguće cene, ali moj neki dominantni utisak je uvek bio za većinu tih stvari, da ako pričamo o onome što je najmasovnije, čega ima najviše. To su kursevi, e-bookovi, slično. Da je to mahom đubre. I uvek sam imao problem sa tim da mi neko e-book nakucan u Wordu  i spakovan u Wordu prodaje za, ne znam, 79 dolara, a vrhunska knjiga na tu temu na Amazonu košta 29. I kao, ok, možda dobiješ elektronsku ako baš hoćeš, ali ja sam taj što volim da imam u papiru. I nekako mi to uvek bilo problematično. S druge strane, cela ta industrija sa kursevima, ne pričam sad toliko ni lokalno, koliko i globalno, ekspanzija toga gde si suštinski došao do toga da sa izuzetkom par nekih sistema vrednost koju ti dobiješ je zaista sve manja i manja. Ok, i cene su sve manje i manje, ali ja nemam vremena. Ja kad hoću da slušam nešto zanimljivo, ja slušam podcast, ne kupim kurs da bi slušao nešto zanimljivo. Kurs kupim da bi naučio nešto brže nego što bih naučio samostalno. Znači da mi ti skratiš neke korake, da me provedeš kroz neke stvari, da ne lutam ja sad, nego kao walkthrough za igricu. E, zato iz mog ugla služi kurs. Sad naravno postoje različite vrste kurseva, različite nivoe znanja koje želiš da stegneš. Neki izuzetno visoki nivoi znanja imaju kurseve sa standardizacijama, sa sertifikacijama i sve ostalo, oni se nisu menjali 20 godina u nas. Za mrežne, admine, kursevi isto funkcionišu 20 godina unazad. A tu znaš da postoji nekakva standardizacija svega, to je skupo jer ti kad imaš taj papir, on vredi mnogo više nego 90% drugih papira koje negde možeš da skupiš. I kao u tom celom zamešateljstvu gde na što više načina gledaš da navučeš ljude besplatnim sadržajem, ovim onim, optimizuješ, banalizuješ znanje, banalizuješ na mnogo polja znanje. Kad si mi rekao, odnosno kad sam video gde si počeo da radiš, pa smo posle pričali, to što sam video tamo mi je bilo do jaja. Što kažeš odrasli ljudi. Ne, neki odrasli ljudi koji su vrh u onome što rade, rade sa nekim, kažemo, relativno malim grupama neke jako ozbiljne stvari na jedan jako dobar način. Znaš kao, ne znam, svi smo u nekom trenutku, ako ništa, za Novu godinu ili kupili ili dobili masterclass. I super je. Ali ja ništa nisam naučio. Ja sam se samo mnogo dobro zabavio gledajući to, posmatrajući to kao dokumentarac. Jer u velikom procentu slučajeva jesu. Ok, bilo je i nekih stvari koje su tangible, koliko toliko. 

Stefan Trkulja: Da, to su neki nuggeti onako koji su… 

Ivan Minić: Ali to je pre svega ti slušaš, brate, ono, podcast od 20 epizoda sa kim god, nebitno. Ono, nećeš naučiti da igraš poker slušajući Feel Live-ija sigurno. Neke stvari ćeš možda da pokapiraš i počećeš da razmišljaš drugačije, fine. Nećeš naučiti da šutiraš trojke gledajući TFK-arija, ali ćeš da počneš da razmišljaš o tome kako mehanika funkcioniše. Sve je to super, ali to nije znanje. I ja jako imam problem sa tim kada se to brendira kao znanje. Naučite pregovaranje od čoveka koji pregovara za FBI sa consultantima. Ne, ne, ne, nećeš naučiti ništa. Možeš da pokupiš neki gimmick za sastanak, ali nećeš naučiti ništa. Ovde pričamo o potpuno drugačijem principu koji ne insistira na masovnosti, ne insistira na svim tim stvarima. I ima tu jednu divnu osobinu koja gotovo da u toj industriji ne postoji, a to je da kada pogledaš broj kupljenih kurseva i završenih kurseva, neko ko je odslušao do kraja preko trećeg ili petog poglavlja, taj broj je smešan, taj procenat je smešan. I onome ko prodaje kurs, to nije bitno. Najčešće. I ja s tim imam problem. Ja bih svakom od ljudi koji nisu odslušali nešto, to sam ja pravio vratio novac, zato što nije u tome poenta. E sad, super mi je interesantno bilo predavanje, ko je bio tamo, imao je prilike da ga odsluša, ali bih voleo, znaš, da malo pričamo o proizvodu i o tim nekim principima na kojima je proizvod zasnovan, idejama na kojima je proizvod građen i kako je došao do faze u kojoj je sad, ok, bit će, kao što si rekao, redizajn, ali i ovo sad o čemu pričamo meni je sjajno i mnogo mi je drago da te posle 20 godina karijere vidim u nečemu takvom. Stefan Trkulja: Jasno, jasno. Sve što si rekao je apsolutno tačno i ne mogu da kažem, nisam u fazonu sad, ja osuđujem ljude koji prodaju, jel te, mislim, ono, prodaju teretane, prodaju članstva- 

Ivan Minić: Sa idejom da nećeš, sa nadanjem da nećeš. 

Stefan Trkulja: Tako, tako. Znači to su sve neki aspirativni momenti gde mi sebe vidimo kao da, ja ću da naučim programiram, ja ću da napravimo ove mišiće, ja ću ovo, ja ću ono’ i kao ‘ne’. I tako da momenat gde smo mi uvideli, odnosno osnivače kompanije, oni su… Svo troje su iz Korsere. U jednom trenutku su bili rano-rano u Korseri, posle su otišli svojim putem i ponovo su se udružili jer ih je prosto svrbelo to o čemu ti sada pričaš, a to je da je 4% ljudi koji kupe te kurseve, ali samo 4% ljudi završi. Znači, ono, 100 ljudi koji kupi, četvorica, četvoro završi i kao to je mizeran, mizeran, mizeran procenat i to je super biznis, ali, kao što si rekao, to nije znanje. Nije prosto… Kurs kao takav je… Ako nema te neke elemente o kojima ću sad ukratko pričati, nisam ovde prosto da pitch-ujem kompaniju, nije ni bitna kompanija za koju ja radim. Bitno je samo da ljudi razlikuju šta je zapravo učenje i kako se učenje dešava od pukog, ne znam, kao što si ti rekao, iz animacije, gledanja nečega ili momenta gde se uopšte to ni ne otvori, pročitaš ono prvo poglavlje kao ‘ma da, hoću’, ali nikad ne urodiš aspirativnog momenta. Kurs mora da bude uživo, znači, deo kursa mora da bude uživo, on mora da ima svoj početak, kraj.  Projekti moraju da postoje. Ono što smo pričali malo pre, kako najbolje naučiti nešto, tako što radiš to nešto. Ako te kurs ne treba nešto da radiš, ti jednostavno nikad nećeš savladati to i projekti su nama onako osnova svega. Znači ti kad dođeš, ne znam, učiš kod nas kurs o computer visionu, ono lupam kako prepoznati automobile za i to razvijaju kompanije, ne znam, u Tesla se razvija jedan engine za computer vision, vam drugi, treći i ljudi koji to predaju kod nas, to je sad već neki treći, ajde da kažemo, pilar, stub svega toga je, moraš da čuješ to od eksperata. Znači ljudi koji to predaju kod nas su ljudi koji su imali iskustva u tome ili trenutno imaju iskustva u tome i kažu ti “e, evo ga, ovo real world, ovo mi sada radimo, ovo Facebook sada radi, ovo Tesla sada radi, ovo meta u VR-u trenutno radi i mi te učimo kako se to radi u pravom životu”. Ne teorija, ne kako bi to bilo idealno, ne primeri kao imaš ono tri jabuke, četiri jabuke, sabiraj, ne. Nego imaš čoveče ono kao bazu podataka sa tim i tim automobilima, imaš ovo, imaš ono, evo kako se to konkretno radi. Znači, konkretni projekti, uživo kurs, momenat gde stručnjaci ti govore o tome i momena gde ti možeš da tražiš pomoć, kao što si ti rekao, da povučeš nekog za rukav i kažeš “e, čekaj, pa ne razumem ovaj koncept, možeš malo bolje da mi objasniš”. 

Ivan Minić: Jel postoji- mislim, pošto koliko sam ja shvatio postoji, pa čisto da i to objasnimo. Ti moraš na neki način da se kvalifikuješ da bi uopšte ušao to. Da moraš da imaš određeni set znanja da bi to za tebe imalo smisla. 

Stefan Trkulja: Tako je. I evo spomenuli smo onu cifru od 4% ljudi koji završe kurseve. Kod nas je ta cifra u proseku, širom svih kurseva, trenutno na 80%. I to je koliko ja znam, ono, ili najveće ili jedno od najvećih trenutno u industriji. I tu cifru smo dostigli sad ko je bio na tom predavanju u Zrenjaninu zna o čemu pričam, ali dostigli smo svim ovim stvarima koje sam ti rekao, između ostalog i selekcijom, jer nije svako spreman za svaki kurs u svakom trenutku. Jednostavno, ljudi se nekad precene. Ne mogu ja sad da dođem, ne znam neke osnove kompjuter science-a i hoću da uzmem da se bavim. Ne znam čime, da pravim kompajlere, razumeš, iz procesora da napravim nešto. Ne mogu, jednostavno, nije to taj nivo. Okej, mi imamo neki formular na početku koji ti popuniš. I sad, ako se kvalifikuješ, da, možeš. Što je meni bilo potpuno strano, ja sam kao dizajner i kao product dizajner, pričali smo o konverzijama. Ja samo, ceo život su me učili što više ljudi, sa što manje frikcije, da što pre uđu. Da, trpaj, trpaj, znaš, nek ulaze. A sad sam u fazonu ne, ne, ne. Nije poenta da svi uđu. Poenta je da uđe samo ljudi kojima će ovo zapravo da koristi i koji će da povećaju i taj nama procent i onda su svi srećni i srećan je korisnik koji je to završio. Mi imamo zadovoljne ljude, imamo kurseve koji zapravo rade i to je neki moment gde smo mi to kao malo okrenuli naopako. Koliko je to… Koliko će to biti uspešno kao biznis model ostaje da se vidi. Mi smo na jako dobroj putanji, rast je tu, sve je tu, ali naravno nikad ne znamo dok ne dođemo do tog, ipak je to VC funded business i očekuju se milijarde i tako dalje. Ali jednostavno taj koncept kada se tako malo okrene na glavačke, dobiju se jako, jako interesantni rezultati. Dobiješ ljude koji koji posle tih kurseva napravi se zajednica. Pričali smo o zajednici na početku. Nekako u ovoj kompaniji gde sad radim i na ovom proizvodu sve ovo o čemu smo pričali ranije se spojilo i došlo je na jedno. I edukacija i zajednica i sve te stvari o kojima sam ja pričao ova zadnja sat i po dva koliko, je moment gde sve to se skuplja na jednom mestu i ja vidim, ne znam, imamo ljudi koji “E, mi smo otprilike klasa, generacija ta i ta, završili smo drugi kohort ovog kursa, E, ajde dođi kod nas da radiš” ili “Ajde ovo, ajde ono”. Znači ljudi se i dalje pomažu, postoji taj neki community koji traje daleko posle završetka tog kursa, što je meni izuzetno drago. Tako da sve te stvari u kojima sam sad pričao su kulminirale time da ja baš na ovom mestu radim baš ovu stvar i eto, to je ono što mogu da kažem o celom putu kako od klinca sa web dizajn u osnovnoj školi, pravimo neke zajebancije, do momenta da sva ta iskustva se spoje u startup gde ti vodiš priču onako kako misliš da treba i gde ljudi to prepoznaju i sve za sada funkcioniše super. 

Ivan Minić: Ima tu jedan moment koji isto mislim da je jako važan. Ti si ga pomenuo donekle, ali hajde da malo još uđemo u to. A to je da ti te ‘cutting edge’ stvari, ok, ne mora da bude ‘cutting edge’, ali mora da bude malo dublje od nekog nivoa koji je dostupan svima. Ti to samo možeš da dobiješ od vrlo malog broja ljudi koji pod jedan to znaju, pod dva umeju to da prenesu ili dobiju neku metodologiju na način na koji bi to trebalo da rade. Zato što vrlo, vrlo često sjajni ljudi ne umeju da nauče druge. Ne mogu prenesu znanje, tako je. Mislim, i sami smo prošli sigurno u nekom trenutku kroz taj moment da ne možeš da objasniš drugoj osobi kojoj mozak, radi potpuno drugačije zašto si ti tako smislio nešto. Kao što ti ne razumeš zašto on razmišlja na taj način i ovo ne razume zašto ti razmišljaš na taj način. E sad, spojiti te stvari i dovesti te zaista top ljude da o tome svemu pričaju, to nije moguće bez toga da ti ili ‘founderi’ ili investitori budu ljudi koji imaju konekcije. A opet te konekcije samo služe da otvore vrata, iako ti tim ljudima koji treba da posvete svoje vreme, jer mi ovde pričamo o tome ne da nešto snime i to je to, stoji super, nego zaista da se bave time. 

Stefan Trkulja: Da, veoma je aktivan proces, da. 

Ivan Minić: To je dosta cimanje. Jeste. Za ljudi koji su ozbiljni. Ljudi koji su ozbiljni imaju previše obaveza i ovako. Moraju da budu vrlo jako motivisani da dođu dotle. E sad, voleo bih malo da pričamo o tome kako ti uspeš da regrutuješ, mislim, kako firma uspe da regrutuje, sjajne ljude da uđu u tako nešto u ranoj fazi. 

Stefan Trkulja: Tako je. Apsolutno, regrutujemo, dobro si rekao. Jedan od prvih ‘hajera’ kod nas je bio čovek koji se zove Steve i on je, služi samo za to, pronalazi eksperte koji su pod brojem jedan voljni i imaju vremena da se bave time, žele da se bave time. Interesantno im je, okej, tu je finansijski model svakako, znači mi delimo profit sa svim tim instruktorima. Ti ne možeš da dobiješ ono, ajde da kažemo, ‘VP of engineering’, neće ti doći. Ali će doći možda ‘lead’ ili samo jedan nivo ispod, što je nekada i bolje jer ‘VP’ se ne prlja ruke. A ovaj ispod je onaj koji ti zapravo treba, znaš. On će ti kaže kako dobićeš ‘hard skill’ od njega. I nama je ceo taj ‘recruiting’ ili ‘outreach’ moment jako, jako, jako bitan i to čini celu stvar dosta komplikovanom. Jer imamo kao, imamo studente, imamo instruktore, imamo investitore i to su sve te sprege, opet da se vratim što radi ‘Product Dizajner’. ‘Product Dizajner’ je neka komunikacija između svih tih sprega, koja treba da ih pomiri. Odlično si primetio da nisu svi ljudi koji su uspešni u svom poslu, ne znaju da prenesu znanje tek tako, pa smo mi pravili razne neke metodologije kako bismo mi njima pomogli zapravo da naprave taj kurs. I tu se isto malo razlikujemo od nekih drugih sličnih kompanija koje su ‘e, evo ti, naša platforma, ti tu napravi neki kurs, prodaj ga’ i tako dalje. Ne. Mi radimo zajedno sa instruktorima da napravimo taj kurs što bolje, jer znamo šta prolazi, šta ne prolazi, imamo iskustva, videli smo na šta korisnici reaguju, kako se najbrže uči, da sad ne ulazimo u metodologiju aktivnog i brzog učenja i svega toga. I ljudi prosto to, kada predstavimo to sve tako, kada vide kakav je Community iza toga, bitan je ‘brand’ iza toga, neće svako da dođe da priča i da stavi svoje imena na bilo šta. Jednostavno smo morali da se bavimo i ‘brendom’ i svim tim stvarima, gde sada imamo situaciju interesantnu, da 70% naših instruktora zapravo na ‘LinkedInu’ stavi kao da su naši zaposleni, niti smo im to tražili, niti si što od toga zahtevalo. Oni su jednostavno sami stavili kao ‘educator@corise’ ili ‘instructor@corise’ i ljudi žele da budu u tome sa nama i to su ljudi, ja mislim poput mene, tebe i nekih nama bliskih ljudi koji žele da dele svoje znanja. I ok, imaju oni tu ekonomski interes, definitivno, ali ako ne žele to da rade, prva neka linija fronta je kao da li ti stvarno želiš da podeliš to svoje znanje i ako želiš, zašto smo mi najbolja platforma da ti to uradiš, pogledaj naš ‘community’, pogledaj kako to izgleda. “Inače, na kraju krajeva, imaš i neke, nekad postoji tu neki sebični interesi, pa ti ljudi regrutuju ljude koji nauče posao. Jel’ ta i kao ‘onda mi je najlakše’? Aha, ok. A ovi su opet u interesu svih? Svih, apsolutno. Niko ne gubi na tome. Znači, ok, ovi studenti su mi bili tu, znam tačno kako rade, ovi su super, aj ti kod nas ili na praksu ili odmah da radiš, ako si na tom nivou i tako da teško je i izazovno je, ali je definitivno nešto o čemu mnogo, mnogo, mnogo pažnje pridajemo. Trenutni projekat veliki na kojem ja radim, odnosno feature je kako da instruktorima bude što lakše da naprave zapravo taj kurs kod nas i radimo tu neke super zanimljive, napredne stvari koristeći AI, koristeći sve i svašta. I to su jednostavno stvari koje mi moramo, mi ne možemo samo, naši korisnici jesu ljudi koji žele da nauče, ali su takođe i instruktori. To su isto na neki način naši korisnici. Mi pravimo interfejs i za njih i proizvod za njih i onda je to sve dodatno zanimljivo sa tim spregama. 

Ivan Minić: Da, mislim da je tu posebno značajna stvar kad ulaziš u neku takvu priču ko je tu pre tebe. Jer ti kad vidiš imena koja su tu pre tebe, kad vidiš pozicije tih ljudi koji su instruktori već tu, ti želiš da budeš u tom društvu. Ako možeš, želiš da budeš u tom društvu. 

Stefan Trkulja: Moram samo još jednu stvar koju si dobro primetio. Prvi instruktori, apsolutno je tako, prvi instruktori su bili prijatelji, kolege, ‘e, ajde, molim te, mi učiniš uslugu, mogu da dođeš ovde da predaješ ovaj kurs, nosi sve pare šta god, nije bitno, platićemo ti još preko koliko treba’, samo da bismo dobili taj moment od stamp of approval i taj neki social proof i tu dolazi ta neka konekcija i svi ti momenti koji ti daju investitori i naši co-founderi i tako dalje, gde je ipak bitno koga znaš i kakve su ti te socijalne krugove u kojima se krećeš tamo i da ti možeš nekoga da zoveš, da staviš svoje ime iza nečega što ti radiš, jer on zna tebe i zna da će to biti kvalitetno i ono, ne možeš, mislim, jasno ti je kako to funkcioniše u startu. E, onda sve dalje se, kad to produktizujemo, to je sve mnogo lakše, ali taj prvi, kao i sve u životu, e, prijatelji, braćo, kumovi, ajmo. 

SVE JE STVAR PERSPEKTIVE

Ivan Minić: Mnogo mi je drago što si sada u ovoj karijernoj fazi. Mislim da je značajna stvar za svakog da bude deo nečega što ima ozbiljan potencijal od početka, iako naravno ne znaš kakav će krajnji ishod svega toga biti, jer to se nikad ne zna. Ja ne vidim scenario, iskreno, u kome to propada, ali ne vidim isto tako ni šta je nekakva plata od toga svega, jer zapravo publika nije prevelika ako pričamo o tim kompleksnim stvarima. Pitanje je da li je dovoljno velika. Meni se čini da jeste, jer je dovoljno široko i može da se širi. Iako imaš metodologiju ona može da, odnosno jednu ili više metodologija kako se to radi, one mogu da se šire u različitim smerovima, a hvala Bogu dovoljno se novih stvari u industriji dešava da će stalno ljudi imati potrebu da neke stvari nauče brže nego što bi naučili samostalno. Ljudi koji žele da nauče samostalno nešto, će to raditi, bez obzira na to što postoji platforma. Ako ima vremena da nešto čačka, kao što smo mi čačkali pre 20 godina, a i sad čačkamo, volimo čačkamo, ljudi će to raditi. Ali ovo je neko ko to vidi kao opportunity, i taj ko vidi to kao opportunity, a već radi neki posao ili je na studijama postdiplomskim ili kako god, on nema vremena za to. Njemu treba neko ko će da mu skrati taj put i da ga provede kroz najbitnije tačke i da mu sumira to nešto što bi trebalo da pročita iz 200 knjiga. Tako da mislim da je to vrlo, da kažem, potentna priča na duge staze, a svakako je neverovatno iskustvo i za tebe učenja u celom tom procesu. E sad, kakav je osećaj kad si ti po prvi put deo nečega što je toliko veliko i što ima toliki potencijal? Jer okej, od prve stvari koju si radio, ti si bio deo nečega što radiš. Ali ovo je sad priča za odrasle. 

Stefan Trkulja: Da, da, da. Pa, dobar je osećaj. Prvo, svaka je baš dobar osećaj. Jer toliko puta si čuo priče o tome kako to sve izgleda i nekako si daleko od toga, osim ako ne odeš u tu Silikonsku dolinu i sve to uradiš tamo na licu mesta, nekako imaš osećaj da. Teško da ćeš ti moći da uđeš u srž toga i start-up kultura kao takva ni u Evropi nije mnogo velika, a kod nas da ne pričam, mislim, znaš i sam kako to sve funkcioniše. I jednostavno, sama prilika da, ne znam, da sedim na pozivima sa Reid Hoffmanom, sa tim nekim investitorima, sa ljudima koji su bili u produktu i koje sam ja samo ono što kažu, čitao u novinama, znaš, gledao na TV-u, da sad da sediš sa njima i pričaš o tim nekim stvarima, da co-founder OpenAI-a je isto jedan od naših angel investora i da čuješ od njega neke stvari koje tek treba da se pojave i ovaj, jako je, jako sam zahvalan jednostavno. Znači, baš sam zahvalan što sam tu i što mogu to sve da čujem i dodatno sam, mislim, sve ovo pričam ne da bih rekao kako je meni super, nego da kažem ljudima da “okej, evo, možeš to i u Srbiji da radiš”. Znači, odem ja tamo s vremena na vreme, mi imamo sajt, evo sad idem za 20 dana ponovo. Ali ti možeš da sediš u Srbiji, da radiš stvari o kojima si do juče čitao. Ja sam živi primer toga, još par prijatelja koji tu stvar rade. Jednostavno, tu si na izvoru nečega o čemu si ceo život onako gledao, gledao sa strane, čitao. Sad si došao do izvora, nema bliže od toga. Jednostavno, tu si. i neprocenjivo je iskustvo da vidiš kako jedna kompanija od nule, kako taj startup od nule kreće, stvara se od ideje od tog MVP-a koji ono… Mi smo napravili neki notion kurs na brzinu oko JavaScript, upustili ljudima da vidimo sa našom metodologijom kako bi to išlo, dobili validaciju, aha, ovo radi, ajmo dalje. Do momenta gde ti intervjuišeš korisnike i vidiš onako na sve moguće načine kako to može da ode naopako i kako ti sa samo jednim, ono ne znam, jednom promenom u dizajnu, pogledaš metriku i vidiš sve ovako ide, ovako, na gore. To je jako, jako zahvalan osećaj , da to radiš na nekoj većoj skali i da imaš tu slobodu zapravo i odgovornost, ali i slobodu da to radiš, trenutno je neprocenjivo. I zato kažem, ovo sve pričam iz razloga da možda neko negde ovo čuje, dobije neku motivaciju, inspiraciju i da čuje da je moguće da sedi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu nije bitno, i radi jako zanimljive stvari na nivou sveta odavde. 

Ivan Minić: Mislim, naravno, znamo mnogo takvih slučajeva i firmi koje su radile sjajne projekte i pojedinaca koji su bili delovi takvih projekata, ali znaš, taj moment, ono, za svakog od nas, ja svakom ko je u ovoj industriji dovoljno dugo da ima viška para, što u principu često ne treba previše vremena, ja svakom preporučujem da ode u Kaliforniju i da obiđe Palo Alto, Cupertino, San Francisco, San Diego, da vidi sve te stvari, da popriča sa ljudima koji su tamo, a eto mi imamo sreću da su nam prijatelji tamo, bliski prijatelji tamo, i da skapira da, kao, znaš ono, kada nama kažeš “čovek, čovek radi u Facebooku, to je do jaja”, ne, brate, to je ono, kao, znaš, ono, zastava. Ne znam, valjaonica bakra. Da. Taj nivo, jednostavno, firma koja ima beskonačno zaposlenih i koga briga? Mislim, okej, ali, znaš, da, radi on i još 30.000 ljudi, koga briga? I onda za gomilu tako stvari potpuno ti razveje tu ideju kako je to do jaja. Jeste u nekom trenutku, jeste ako imaš određeni tip planova i želja u svom životu. Ja sam uvek u fazonu, je li hoćeš da se smiriš, da imaš porodicu, da trčiš za decom, pa verovatno treba raditi u nekom velikom sistemu od 9 do 5 i da te u 5 baš briga, jer ako ćeš da juriš za decom, ne možeš da budeš na Slacku u tom trenutku. Al’ kao, to nije nešto čemu neko ko stvarno ima težnje da napravi nešto veliko, treba da teži. Možda u jednoj fazi, ali mislim, ti ako dođeš sad da radiš u firmi, nećeš postati VP nikad. Kao što, ono, znači imali smo do skora situaciju, evo, on više nije deo te priče, ali kao jedini VP u Microsoftu u krugu od ne znam koliko hiljadu kilometara, sedi u Beogradu, Dragan. Ali, brate, Dragan je 30 godina u Microsoftu. 30 godina! Što znači, sad ako kreneš, za 30 godina, mislim… Da, da, da, apsolutno. Dobro, nije mu trebalo 30, ali mu je trebalo 25. Neće se desiti za manje od toga i to nije nešto gde ti stvarno… i velika većina tih kompanija će vrlo retko biti na ivici inovacije, na ivici novih stvari. Da, ako imaš sreću da te pozovu da budeš u njihovom R&D labu, radićeš na beskrajno kul stvarima. Da. Ali mnogo je teško kvalifikovati se da ti upadneš u tu laboratoriju. Da, da. To je baš za ludake. 

Stefan Trkulja: Da, zanimljivo je to što si ti sad rekao, jer mi odavde, baš to što si rekao, treba otići tamo i videti kako to sve izgleda izbliza. Ovde imamo neku predstavu kao “wow, ona ili on radi za Facebook”, kao to je ono vrhunac, nema dalje i tako dalje, dok je u Kaliforniji u jednom trenutku, u San Francisco, bar što ja znam, u jednom trenutku je bilo onako. Da, u startu je to bilo i tamo super, ali u jednom trenutku pogotovo kada je, ne samo što je postao masivan i tako dalje, što ti kažeš da je to sad ono desetine hiljada ljudi radi. Nego jednostavno kompanija je postala u jednom, kada je bilo ono Cambridge Analytica, Cion-e skandal, na neki način je bilo i malo sramota, reći je, da radiš u Facebooku. I onda imamo taj moment gde smo mi ovde kao “Wow”, uz dužno poštovanje svima koji su i tada radili i sad rade u Facebooku, imam prijatelja, sjajne ljude koji rade tamo, ali bio je taj neki period gde je to bilo kao ono tamo maltene pase, kao znaš kao… Imaš i taj moment… I kao bezveze, kao radiš u Facebooku, a odavde to uzmemo “Ja radim u Facebooku”, kada znaš kao nema bolje stvari. Tako da da, definitivno, kogod ima priliku, mogućnost, treba da ode tamo. Najlakši način da odeš tamo je da, kao što možeš, možeš da uzmeš vizu turističku izblejiš tamo, ali najbolje je ako imaš nekoga, super, ako nemaš, zaposli se malo radi za neku od kompanije koja su tamo, pa ćete oni zvati da dolaziš povremeno i jednostavno doživi to. 

Ivan Minić: Treba da vidiš sve stvari. Znaš, i Googleplex. Da, da. Kao, brate, ne ložim se na Androide, a slikao sam se. Kao i ja. Jer super je. Da, da. I sve to što ima okolo, te beskrene količine bicikala koja stvarno zabrinjava. Ali, kao, dobar je osećaj. Dobar je osećaj da prođeš pored onih prvih Facebook-ova iz grada koja su beše i IBM, ili tako naši. Microsystems. Da, san, tako je. Gde još uvek sa zadnje strane je san o reklama. Kad ti vidiš kako to izgleda, jer to je soc. Do uopšte nije cool. Uopšte nije. Znaš kako, meni je najjači moment bio kad smo se to vozili, jedan od posljednjih dana kad smo bili tamo pre pet godina, baš smo se sa Dakijem vozili i otišli smo to da obiđemo Novu Epo zgradu, onu radnju koja je otvorena pored zgrade i sve ostalo. u jednom trenutku prolazimo pored nečega, što izgleda, brate, mislim, ono, kao upravna zgrada milicije, nešto, ništa. Znači on kao, šta je ovo? A, to je headquarters Tesla. Da. Eko, a? Da. Da, da, kao, to je headquarters Tesla. Vrate, sociorealizam, ono kao, vrate, na šta ovo liči. Ali ti onda shvatiš da to tako izgleda. Neke stvari, znači, kao nova firma radi, u tom trenutku, sad više nije nova, prošlo je 5 godina, izgleda kao frankfurtski aerodrom. Super. Ali većina stvari i većina toga odakle je nešto poteklo, uopšte nije toliko wow. 

Stefan Trkulja: Da, da, nije toliko glamurozno koliko ga pravimo. 

Ivan Minić: I kao, lepo je kad ti slegnu takve stvari. Lep je osećaj kad se šetaš ulicom i kao, e ovde je Airbnb, headquarters, ovde je Zinkina zgrada, evo ga Twitter, evo ga Twitter, evo ga Foursquare tamo, a ti se šetaš ulicom. I kao, znaš, mnogo je dobar osećaj da se sve to tu dešava. Ali dobar osećaj je da shvatiš kad sedneš na piće sa tom bar našom ekipom koja je tamo, jer oni imaju te neke svoje koktele kada, jednom nedeljno, petkom ili kako već. Kad sedneš i shvatiš da ti ljudi nisu vanzemaljci. Oni nemaju četiri glave, osam ruku i sve ostalo. Neki su na nekim višim pozicijama, neki su na nekim nižim, ima ih na najrazličitijim pozicijama. Oni su se zatekli u pravom trenutku, na pravom mestu, dobili priliku, iskoristili, which is a big deal, of course. Ali kao, oni su ljudi, brate, kao i ti, samo što su oni bili tamo u tom trenutku, kad je trebalo da budu tamo, najčešće jer su možda i studirali tamo, što dosta pomaže. To je odličan, to je običan put. Otvara vrata i sve. Ali nisu vanzemaljci. I tek kad skapiraš da nisu vanzemaljci, mislim da negde osvestiš da možeš i ti. Da. Da li ćeš ili nećeš, to je druga stvar, ali, znaš. 

Stefan Trkulja: Da, i mislim da nisu to samo naši ljudi koji su tamo, nego ima jedan moment koji je meni bio interesantan ako za njih, ono, 4, 5, 6 godina u celom tom startup svetu je, baš to što sam više ljudi upoznao, ne pričam sad o našima, nego kao ljudima koji žive i rade. 

Ivan Minić: Ja ne mislim, kad kažem ovo, ne mislim samo na naše, nego ljude koji rade tamo. 

Stefan Trkulja: I vidiš da oni bukvalno nisu ništa pametniji, bolji, interesantniji od ljudi sa kojima sam imao prilike da radim ovde. I isto bih voleo to da onako podvučem, znaš, svako ko ovo gleda, da ne misli da kao ‘ma šta ću ja tamo’, znaš, kao to su. Ne, nisu. I ti si dobar ili dobra. Jednostavno, nije to ta razlika koju mi pravimo. Ima razlika u mindsetu, dosta, ali u samom tom momentu šta ko može da uradi, šta je sposoban, apsolutno nema razlike. Čak iz moga… To su sad… To je sad anegdotalni dokaz, ja nemam nikakvu statistiku da ovo potvrdim, ali jednostavno gomila ljudi koji super rade svoj posao, koji su odavde, šiju gomilu ljudi koji rade tamo u skilu i u jednostavno lepezi stvari koje znaju i kako znaju da urade. To će ti reći dosta ljudi naših koji tamo rade da su se iznenadili koliko zapravo njihovi ili njihovi nadređeni ili ljudi oko njih, koliko je njihov mali zapravo skillset, koliko mi opet kažem, anegdotalni dokaz ne znači da je istinit, ali zanimljivo je i to.  

Ivan Minić: Vidi, mogu i ja da potvrdim iz razgovora sa gomilom prijatelja tamo koji su došli na visoke pozicije, koliko je mi zapravo značilo to što su ovde proveli pet, sedam, deset godina snalazeći se. Jer, znaš, taj što je naučio da optimizuje sa malim budžetom, taj će sa velikim budžetom da napravi čudo. Onaj što ne ume da radi sa manjim budžetom od milion ili pet miliona, njemu ako daš 500.000, on s time ne može da napravi ništa. Našem čoveku, kad daš 500.000, može da napravi sve. Da, da, da. Sve zavisi šta ti treba i u mnogim situacijama što je bio negde kamen spoticanja za dosta naših firmi ovde koje su radile super stvari, to što nisu bile prisutne tamo je bio problem da preskoče taj stepenik koji jednostavno ono super si ti, brate, ali ako hoćeš da igraš u NBA ligi moraš da budeš u Americi ili u onom jednom timu iz Kanade. Ne možeš da igraš u Realu i da igraš u NBA-ju. Ne biva. Koliko god je dobar. Ono, moraš da imaš osobu tamo. Da li si ti ta osoba ili je neko drugi ta osoba, ali ti moraš da imaš svoje pravo prisustvo tamo. Većina ljudi ne mora i može da dolazi povremeno i po potrebi i slično, ali kao, ako ćeš da igraš tržišnu utakmicu na tom tržištu, moraš da budeš na tom tržištu. Što je značajan izdatak, veliki problem i vrlo često, znaš, kao to, pošalješ našeg čoveka tamo i kažeš mu ‘ajde si ti, snađi i nađi kontakte i sve ostalo’, to će mnogo teško da ide. Ali nađeš čoveka tamo, nađeš co-foundera, nađeš partnera koji će da se bavi tim delom posla, koji može da ti pomogne, ako već nisi u priči koja je delom odande. 

Stefan Trkulja: Ne, mislim, i to je da se razumemo pored svega što se priča danas i kako to sve ide i kako izgleda ekonomija trenutno i te kompanije, to je i dalje najbolje mesto na planeti Zemlji za stvaranje startupa i to je prosto činjenica. Mislim, ne verujem da će se promeniti u skorije vreme i ko god ima ambicije za tako nešto, da via VC funding, da ovo da ono, mora da ode tamo. To je već biznis i o tome kad pričamo, tu već ne važe ove neke stvari koje sam rekao, da ti kao samo radiš za nekoga ili sa nekim. Ako hoćeš da praviš nešto svoje od nule i hoćeš da to bude na tom nivou, moraš odići tamo. 

Ivan Minić: Ima naravno primera uspešnih priča iz Evrope. Velika većina tih priča je takođe u jednom trenutku morala da napravi taj iskorak. Tako da mislim da je to negde važno da pomenemo i nije to samo kapital, to su i druge stvari, i prisustvo, i negde, znaš, kao ulazak na to tržište koje je po mnogo čemu najvrednije na svetu. Možda nije u svim industrijama, znaš ono Nebojša i Top Eleven, j*bi ga, brate, oni ljudi ne igraju fudbal. Ok, ima publike za tako nešto, ali ona je mnogo manja nego što je u nekim zemljama kao što je, ne znam, Brazil ili Argentina ili nešto slično. Oni su manje platno sposobni, ali su ludi za tim. Ali u velikoj većini ostalih stvari to je jedino pravo tržište o kome ima smisla pričati. A ako tu napraviš rezultat, pa ceo engleski, govorni svet je u suštini tvoj. Naravno, svako bira na šta će da se fokusira i šta može da uradi i šta hoće da uradi. Super su i te priče ljudi koji su odavde napravili super stvari, poput, ne znam, Vukana sa Fishing Bookerom. Da ti probaš na nečemu malom. Probaš, ono, kao radimo bookiranju pecanja, ali evo, na ova četiri ostrva, jer tu možemo da probamo, tu smo napravili dogovore, pa ćemo da ga skaliramo vremenom na ceo svet jer nam treba vremena i kapitala i svega. 

Stefan Trkulja: Tako je. Mislim, isti momenat, ovamo ti si pričao o vertikalama u kojima mi radimo u moje kompanije u smislu učenja. Da, to jesu trenutno cutting edge tehnologije, ali to je samo zato što mi tu imamo najviše ljudi, prosto, co-founder i VP inženjeringa je dobar u tome i kontakti su nam najviše u tome i bilo je sasvim prirodno da ćemo tu da krenemo. Mi definitivno imamo planove da širimo na razne druge, od dizajna preko svega i svačega, tako da da, to tako funkcioniše. 

Ivan Minić: Stefane, mnogo je lepo bilo prisetiti se nekih stvari za ovih dvadeset godina i mnogo mi je drago što si jedan od retkih ljudi za koje mogu da kažem da duboko osećam da su na mestu na kom treba da budu, u trenutku u kojem treba da budu na tom mestu, ja kao ‘ti imaš 35. Sad i narednih deset godina možeš da daš najviše. I sad treba da budeš na mestu gde to stvarno može da napravi ozbiljan impakt, a mislim da sa ovim što radite sa CoRise, to može da bude tako’. Mnogo mi je drago što si tu priču podelio na konferenciji, zato što je na dosta ljudi ostavila vrlo jak utisak, jer si pričao o stvarima koje su vrlo konkretne. Znači, mi smo i ovde sad pričali uglavnom o stvarima koje su vrlo konkretne, vrlo životne, vrlo racionalne, a vrlo često se u toj industriji sve priča u nekakvim rukavicama i izostavljaju se ti detalji koji su negde ključni. I, naravno, ima uvek taj moment da svi naši ljudi koji nešto uspeju ne žele previše da pričaju o tome kako su počinjali. Pa počinjali smo svi tako što smo radili loše razne stvari, pa smo vremenom postali dobri. Hvala ti što si bio, hvala ti što si podelio priču, duboko verujem u nju i u tebe u celoj toj priči i nadam se da ćeš dugo ostati u tome i da će ti dugo biti zabavno da radiš na tom proizvodu. Kroz različite uloge, možda vremenom, ali mislim da je to baš ono što ti je trebalo. Hvala vama što ste naslušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Za sva pitanja, sugestije, komentare imate, je li polje za komentare na YouTube-u. To bi bilo to. Mi se ponovno vidimo naredne nedelje.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Stefan Trkulja

Stefan Trkulja, trenutno Founding Product Designer u kompaniji CoRise koja se bavi online edukacijom, jedna je od onih osoba koje su odrastale sa internetom, prateći svaki njegov korak i stepen razvoja. 

Još kao dečak od 15 godina, Stefan je pokazao interest ka svemu što je internet imao da ponudi njemu i njegovoj sredini, iako je i sam internet tada bio veoma mlad koncept u povoju. Tada je Stefan pokrenuo osnivanje “Dizajn Zone”, tada prve zajednice dizajnera i drugih aktera na našoj internet sceni, koja je bila pionir u okupljanju znanja i stručnosti u internet sferi u jedan kolektiv radi podele znanja i razmene iskustava. 

Tokom svoje karijere, Stefan se bavio brojnim poslovima u domenu dizajna i mnogih drugih oblasti, ali u srži svih njegovih poduhvata uvek je bila potraga za znanjem, informacijama i načinima na koje se dostupni resursi sa interneta mogu uobličiti i iskoristiti na nove i neistražene načine. 

Zahvaljujući tome i posle bogate karijere u izradi efikasnih rešenja za klijente iz najrazličitijih profila, Stefan je pronašao mesto u kompaniji CoRise kojoj se pridružio od samih njenih početaka. Cilj CoRise je da zainteresovanima ponudi kvalitetne i efikasne kurseve putem interneta, gde se fokus stavlja na to da najveći mogući broj klijenata zaista kompletira kurs koji su odabrali i steknu u toj oblasti što je moguće iscrpnije praktično znanje.  

 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.