Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Miša Relić. Gradska faca, osnivač Bitef Art Cafe-a, Musicology festivala i Musicology sessions, osnivač restorana Enso i jedan od onih ljudi koji su oblikovali kulturnu scenu Beograda u prethodnih nešto više od 20 godina. Ispričali smo njegovu životnu priču i pokazali da kada radiš ono što voliš, možda neće uvek ishod biti idealan i možda nećeš uvek imati savršeno upeglane prihode i rashode, ali ćeš biti srećan i ponosan na to što radiš i samim tim ćeš imati mogućnost da oko sebe okupiš sjajne ljude koji takođe veruju u istu stvar u koju i ti veruješ i to onda može da traje i da ostane više od dve decenije koliko postoji Bitef Art Cafe. Mnoštvo anegdota, mnogo zanimljivih momenta, mnogo jako dobrih i mnogo veoma loših odluka koje nesebicno podelio sa svima nama, mogu da sigurno pomognu nekome ko razmišlja da uradi nešto slično, mnogi će reći, suludo, a to je da posluša neke svoje strasti, neke svoje interesovanje i proba da napravi nešto za što svi misle da je nemoguće, a on oseća da je preko potrebno. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Mišo, dobrodošao. 

Miša Relić: Bolje te našao!

Ivan Minić: Hvala ti što si došao. Znam da je trenutak osetljiv i to je jedan od razloga i što hoću da pričam o svemu ovome. Ishod situacije sa, kažem, Kalemegdanom ne znamo i dalje. Saznaćemo ga, verovatno u trenutku emitovanja će se već znati kakva će situacija biti. Ali kada ste prvi put objavili neku informaciju o tome da postoji problem sa tim lokalom, u kome su se desile razne magične stvari prethodnih godina, osetio sam potrebu da ispričamo malo više cele priče i kontekste i malo više o tebi svakako, zato što mislim da je Bitef Art Cafe, Musicology, ok, Enso, da su to neke kulturne tačke u modernoj istoriji, urbanoj istoriji Beograda, koje su izuzetno važne, zato što su jedinstvene po mnogo čemu, a pre svega po tome što su fiksne, što se nisu menjale i ukaljale 20 godina.

Miša Relić: 22 Bitef, Musicology nekih desetak, Enso 7 – 8.

Ivan Minić: Tako je. Ok, u jednom trenutku Bitef jeste promenio lokaciju, ali to je to, promenio je lokaciju i nastavio sa pričom.

Miša Relić: Dokle god smo mogli da zadržimo staru lokaciju držali smo je, a to je do posle korona, a onda smo dobili otkaz ugovora, odnosno istekao nam je ugovor i pored dogovora da ga produžimo, ga nekako nismo produžili. Nismo ni dobili opciju da ga produžimo, tako da više nismo u starom Bitefu, što je meni rana, jer je to ipak naša beba i odatle smo krenuli. Ali svakako ovaj novi klub po meni jedan veliki upgrade za nas i dao nam je moguće za naprivu Musicology i da odem u tom nekom pravcu koji me je uvek interesovao.

Ivan Minić: E sad, doći ćemo do Bitefa, ali krećemo hronološki kao i uvek, krećemo od našeg mančmelou pitanja, i prvog je li? Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Miša Relić: A pa teniser.

Ivan Minić: Dobro.

Miša Relić: Prvo sam hteo da budem teniser jer sam kao mali igrao tenis i trenirao. Mojom greškom sam trenirao u Partizanu, pa sam nešto kratko u Zvezi, pa sam se vratio u Partizan iako sam Zvezarš, i to svi znaju, verovatno. Hteo sam buden teniser i životna želja mi je tad bila da nastupim na vimbldonu…meni je vimbldon bio potpuno fascinantan.

Ivan Minić: Mislim da je svakome…

Miša Relić: U ono doba, nažalost, trenirati tenis i igrati tenis u Srbiji, tadašnjoj Jugoslaviji, je bilo na zaista niskom nivou. Znaš, kada ideš na neki turnir, posedamo u fiću nas petoro, i polako ka gradu gde se igra turnir, dok dođeš tamo već si izgubio pola snage i svega i naravno sve ti je mnogo teže. I onda u međuvremenu, pošto sam paralelno trenirao tenis i svirao klavir u osnovnoj muzičkoj školicVladimir Đorđević, kod najbolje profesorke svih vremena, Anice Bjelić, se rodila u meni ta želja za muzikom. I onda sam već negde tamo 14-15 godina počeo sebe da zamišljam kao veliku rok zvezdu, naravno. I to je moja druga želje bila, da budem rok muzičar. Ustvari, u stvari me je onaj moment na Wembley-u Queen-a, Radio Gaga, to mi je bilo ono…od dan-danas kad čujem Radio Gaga, ono, naježim se.

Ivan Minić: A da kažemo ovo standardno obrazovanje, je li bilo tu nekih stvari koje su te posebno interesovale, ili su ti vanškolske aktivnosti bile fokus, a ovo je bilo ispunjavanje kvote?

Miša Relić: Pa ovo je bilo ispunjavanje kvote, ono prvo polugodište kako tako, a onda drugo polugodište puna para da se dođe do odličnog, da me ne bi keva zapalila. Ćale se nije to mnogo bunio, ali znao sam koliko je kevi to bitno, pa sam ono gurao to dok je…na taj način sam završao  školu, bukvalno. Znači, učio sam kad je baš ono bilo da gori, onda uzem i naučim celu knjigu i to je to.

Ivan Minić: Ti si jedna od onih generacija koje je u suštini onaj naš nesrećni rat dočekao u najosjetljivijem periodu, kad si mogao ili kao baš klinac da odeš na ratište, što niko nije želao za sebe ili za svoje dete, ili da probaš da se u nekoj varijanti izvučeš, ali svakako to što gledaš oko sebe je užasno. Šta je bila opcija koju ste vi priveli? Kako ste, ono, razmišljali kao porodica u toj situaciji? Kako ste se organizovali?

Organizacija porodice u vreme rata

Miša Relić: Pa to je bila jedna ozbiljna dezorganizacija, ja da ti kažem. Prvo, ja sam nekako generacija koja je uspela da ćapi ono malo Jugoslavije, one zemlje koje je tada funkcionisala, kako je funkcionisala, i da uživamo u toj slobodi i toj širini i da putujemo i na more u Hrvatsku i da idemo u Sloveniju na skijanje, i Bosnu na skijanje itd. Ćale mi je bio kamerman u RTS, odnosno tadašnjoj Radio Televiziji Jugoslavije. I ste strane smo super prošli kao generacija. Ja sam 72. godište, znači, tada sam imao, ne znam, 17… do 18. godine sam živeo u toj nekoj Jugoslaviji. A onda je imao, pa nemao, dođeš u situaciju da posle sve te širine i putovanja po svetu, ja sam kao klinac mnogo putovao, ja sam kroz te teniske turnire putao i sam ponekad, ono u Englesku, ne znam, gde su me već slali ćale i keva. Iz te neke širine i slobode koje sam živao sam došao u situaciju da sam izbeglica na Kipru. Naime, kad je počeo haos ovde, s obzirom da moja baka je iz Zagreba, da mi je deda Srbin, ok, i drugi deda isto Srbin, itd. Ali ja sam nekako imao više porodice trenutno u Lovranu… nego što imam u Beogradu. Pošto mi je jedan brat u Beogradu od tetke, a drugi u Barceloni. Ovamo imam njih 15 oko Opatije. I onda za mene je bilo neprihvatljivo da idem u taj rat, zaista, mislim, besmislen potpuno. Naravno i za mog ćaleta. Ćale je onda otišao u Ameriku negde 91. a ja sam otišao na Kipar. Sa idejom da ću posle šest meseci godinu dana, kad ćale završit papire, da odem u Ameriku, onda da mi se keva eventualno pridruži i tako da njima su ondosi već tada ili narušeni. Međutim, kako god, ja sam na kraju ostao na Kipru dve ipo – tri godine, možda čak i tri ipo godine,više se ni ne sećam, i tako smo nekako prošli tu priču. 1995. sam se vratio u Beograd, 1996. uletao u studentski protest. To je to.

Ivan Minić: Kako je bilo na Kipru?

Miša Relić: Pa na Kipru je bilo ono ozbiljno odrastanje. Ako nisam išao u vojsku, u smislu vojske, jel, na Kipru sam prošao neku drugu vrstu vojske, neku…

Ivan Minić: Dril.

Miša Relić: Dril života, u stvari. Ja sam na Kiper otišao… Znaš, moje prve veče na Kipru nikad zaboraviti neću. Došao sam u…  Larnaku, neki vozač me je dovezao do apartmana naših prijatelja, koji su imeli apartman na Kipru. Ušao sam u tu, taj prelepi stan i sve je bilo pod čaršafima, belim čaršafima Ja u tom trenutku imam 17, 18, stvari nepunih 18 godina, napunio sam 18 godina mesec dana iza toga. I onako bilo je wow. A ja imam M1 Korg ispod miške, kao ću budem muzičnar, ništa me drugo ne interesuje i  bez korga i moga tarija nisam išao nigde. Znači imam jedan korg i moga tarija i imam kofer. I onda posle nekog vrlo kratkog perioda shvatiš da sad nema više mama, tata, ti sad moraš početi da radiš. S obzirom da sam trenirao tenis i da sam imao prilično dobro znanje iz svega toga i da je to na Kipru bilo deficitarno, vrlo brzo sam počeo da dajem časove tenisa, pre svega Srbima, onda i Rusima, onda i ko god da je hteo. I jednom momentu sam stvarno imao jako puno klijenata i radio sam po hotelima, po klubovima i sve je to išlo onako prilično dobro. I onda sam dobio čuvenu ponudu od keve da ili počnem da studiram, ili sam skinut sa bilo kakve pomoći, da ona neće da više ono… si ti svoj čovek radi i to je to. Ja kakav sam tvrdoglav, naravno, rekao sam ja neću studirati, ja sam muzičar, i počeo sam da radim. I presto sam nekih tri meseca nisam bio u kontaktu sa kevom. Naravno, ona je sve to monitoringovala sa preko prijatelja i tako dalje, ali ćale je bio u Americi i nije imao pojma ono, nije mogao da dopre šta se događa, pa je ono zvao kevu, keva mu je izveštavala, to je bila cela akcija. A ja sam onda, pošto sam ostao bez te opcije da mi keva plaća stan, počeo da radim i paralelno kao konobar, pa onda barmen, pa onda menadžer u Victoria House u Limasolu. Tako da sam od, ne znam, šest do devet držao časove tenisa i do deset, dok je sunce još dozvoljavalo. Pa onda po podne uradim dva, tri časa, pa onda odem na posao, pa radim uveče, pa onda opet i tako u krug. I to je trajalo, Boga mi, skoro sve vreme mog borovanja na Kipru. A onda sam izmeđuostalog godinu dana pred odlazak, konačno počeo da sviram. Možda i više, možda i dve godine nije ni bitno. I svirao sam po kafićima, pubovima, čak i restoranima. Moj omiljeni, omiljeno mesto za svirenje je bio jedan italijanski restoran, jer ja obožavam italijansku hranu. I onda je slatka priča, prvo večer oni meni donesu tanjir špageta i ja to pojedem vrlo lagano i…idemo na drugi blok. Drugo veče oni meni donose pojačani tanjir i ja pojedem vrlo lagano,  i pritom, pazi, ja radim tri posla u tom trenutku, i potpuno je logično da mogu da pojedem što god staviš ispred mene, jer ono, na ivici sam opstanka, što bi rekli. I naravno, to treće, četvrto veće ovi sad kapiraju da ja sam kapacitet. I jednog dana mi iznesu ovako jedan oval špageta, i ja počnem da jedem i provalim kuvere koji su ovako otvorili malo od kuhinje vrata, i gledaju ovako, njih dvojica stoje i gledaju šta će da se dogodi. I naravno pojep sam taj tanjir špegeta ovako, nisam trepnuo. I to mi bilo baš onako slatko i dobra ekipa bila u tom restoranu. A onda sam počeo svirati za Ujedine nacije, odnosno za bend koji je svirao po…kako se to kaže?

Ivan Minić: Prijemima događajima.

Miša Relić: Ne, nego ovo, za vojnike Ujedinih nacija koji su bili između Turaka i Grka tamo na Kipru. I to je bio jedan dobar period, tu je počeo da se ozbiljnije zarađuje od muzike, i onda sam ja u tom momentu odlučio da snimim prvu ploču. Tako što sam svu svoju lovu koju sam zaradio na Kipru uložio u tu ploču inteligentno. Nažalost, kad sam završio tu ploču, menedžerka koja me vodila i koja nameravala da me proda u Nemačkoj, za neku izdavačku kuću, je doživela srčani udar i poslala nam srceparajuće pismo da se povlači iz posla, da zdravlje to ne dozvoljava, prebacila me drugom menadžeru koji me nije poznavao i naravno to je tako olako otišlo. Moj album je bio na engleskom. To je već 96. godina, na primer. Tako da…je taj album ostao neobjavljen na harddisku. A sve što sam ja zaradio na Kipru je bilo u njemu. Počeli smo iz početka, što bi rekli.

Ivan Minić: I to su se već negde stvorili uslovi da se vratiš?

Miša Relić: Pa da, ja sam se praktično sa snimanjem tog albuma vratio u Beograd i sa Miško Plavim i Markom Milivojevićem, nekadašnjim bubnjarom EKV-a, snimio taj album, koji se na kraju nije objavio, međutim ja sam tu počeo da se pojavljujem po medijima i tako dalje. I onda sam u nekom momentu sa ekipom iz Mangus Benda tadašnjeg počeo da radim novi album koji je poznat javnosti, a to je onaj “Funky Groove”, Mislim da se album zvao “Inspiracija”, recimo. I sa tim sam u stvari počeo da radimo ono što sam najviše želeo da radimo u životu, a to je da budem muzičan. To je bilo 2000te recimo, isto nešto juni mesec. I taj je bom donao… je bio prvo šok za tadašnju situaciju muzičku i kulturnu u Srbiji jer nikom ništa slično tome nije radio. Meni je bilo jako nezgodno pevanje na srpskom, jer sam pevao fank koji na srpskom nije baš lako pevati, prelomiti, nemamo tu mekoću koju je engleski pruža. Međutim, napravimo veliki uspeh i taj funky groove i “Princeza” iza toga, i onda ono finalno “Ludi grad”, koji je bio jedan jako uspeli spot.

Ivan Minić: Ispred terazijskog tunela.

Miša Relić: A da, to je bio… To je bila spektakularna organizacija.

Ivan Minić: Ne, moraćeš da ispričaš nešto o tome, zato što ja to…meni ta slika je i dalje prva asociacija kad neko tebe pomene. Kako je čovek snimio noću ispred terazijskog tunela?

Miša Relić: Prvo je bila ideja da zaustavimo neku…da napravimo snimanje spota na nekoj raskrnici na Dorćolu. I onda sam ja zaključio da je to neće dovoljno…kao raskrnica na Dorćolu možda će biti i nikakva, ništa nismo uradili, nismo. I onda je nekom trenuutku neko iz ekipe dao fenomenalnu ideju da se to uradi ispred terazijskog tunela,  čime sam se ja naravno odoševio. I onda smo angažovali 20 manekenki preko Neše Klika, koji nam je mlade neke manekenke poslao, koje izgledaju prilično obično, preko dana, kada vidiš u farmirkama, majicama, to je sve cool. Kao da smo tu šetili i skočili. Organizovali smo dva automobila na Zelenom Vencu, dva automobila su bile kod Borbe i dva automobila su bile kod bivšeg Balkana, i na znak motorolom su svi krenuli, polako su vozili, jedan pored drugog, tako da kad dođe to crveno svetlo gde mi treba da izletimo, oni kao stanu otvore haube kao pokvario se auto i naprave, daju nam tih par minuta gde mi možemo uopšte da istrčimo na raskrsnicu. Još jedini problem bio što je na raskrsnici bio neki auto policijski, a to smo rešili tako što je moja drugarica Mira Tomić otišla kod načelnika policije sa ozbiljnim dekolteom i rekli mu da mi snimemo studenski film na… kod Terazijskog tunela, I ovaj je lupio pečat. Mira carica, davala mi je mir, kad se pojavi završiš šta hoćeš. I onda smo tako sa tih 20 devojaka i još 20 prijatelja po tim kolima uspeli da u jednom momentu uzustavimo taj saobraćaj da bi mi uspeli svi da istračimo sa svojim instrumentima i ozvučenjem i tako dalje. I imali smo jako puno kamera, jer smo znali da ćemo imati jednu, možda dve, možda tri puta da ponovimo numeru, ali nećemo moći da snimimo sad ono tri sata tu, razumeš. Mi smo toliko zakrčili taj saobrađaj da je, na primer, jedna novinarka ostala, i ako sam joj rekao “nemoj da kasniš slučajno, tad i tad će to da se dogodi, znači nemoj da kasniš.” I žena naravno zakasnila i ostala u tunelu u celosti…

Ivan Minić: U koliko sati je to svoj bilo?

Miša Relić: To je bila nedelja, bili smo dobri, znači nedelja, nismo baš u petak to uradili. U nedelji bilo je preko dana. Zaista ne znam koliko je sati bilo, ali bilo je u sred dana.  I napravili smo, ozbiljna haos smo napravili realno. Imali smo jednu kameru gore na krovu, imali smo 5-6 kamermana koji su šetali sa nama tu u svom tom haosu, a imali smo kameramane koji su…jedan je bio u tunelu i onda je prolazio pored automobila i ovako slikao da ga neko ne bi roknuo, razumeš? Tako da, morali smo sa puno kamera to da radimo, nismo znali koliko će vremena to da traje. Mi smo uspeli da opstanemo 25-60 minuta unutra, što je već 4-5 puštenja pesme. Mi smo imali toliko materijala da smo mogli da naprijemo 16 verzija spota. Verovatno da danas to uradim, verovatno bih radio 10 različitih verzija spotova, jer bi to bilo viralno da ljudi vide šta se sve izdogađalo u tih 25 minuta. Ili bi napravio, čitavih 25 minuta bi izmontirao ono, pa znaš da bude kao… 

Ivan Minić: Behind the scenes. Dobro, mislim u današnje vreme i snimiti nešto je mnogo jednostavnije i nisu više toliko kabaste ni kamere i možeš uvek da staviš nekde neki GoPro i nekim dronom da snimiš…

Miša Relić: Ali mislim da je malo teže  zatvoriti Terazijski tunel.

Ivan Minić: Mada sa takvom organizacijom deluje danas kao da je moguće. Kakav je osjećaj bio? Znači, ja se sećam tog perioda, ja sam dosta mlađi, ali sećam se tog nekog perioda kada je taj album izašao i on je bio lepo prihvaćen, bile su pozitivne reakcije, bio je prisutan u medijima, što je dosta bitno, jer je bio potpuno drugačiji, pa ako je bio manjem prisutan, ti si ga ipak primetio jer je drugačiji od svega ostalog.

Kakav je osećaj snimiti album koji je poseban

Miša Relić: Pa ja sam svesno izdao za PGP zbog toga. Znači, meni je ideja, ja sam tada imao opciju ili PGP ili City. City mi nije bio blizu u tom kontekstu nekom i onda sam izd za PGP, jedan od razloga je bio što sam znao da PGP nema ništa slično. Tad je PGP davao Zoricu Brunclik i eventualno neke rockere, a ništa, tog pop-funk, fazona, ništa mi je postojalo. I znao sam da će imati neki, ukoliko budem bio uporan, kao što jesam da ću imati neku ozbiljnu količinu reklame koje ću moći da se urade…

Ivan Minić: A kako je izgledalo uopšte dogovarati se sa jednim mastodontom od sistema i celom tom pričom tada?

Miša Relić: Pa, Kemiš je bio tada direktor PGP-a. Vlada Grajić je bio, Vlada Grajić je sada, ja mislim, direktor PGP-a. Njegov otec je radio sa mojim čaletom u RTS-u, pa smo se tako poznavali, on je bio urednik, na primer. I Vlada kad je čuo odmah je rekao fenomenalno ovo nemamo. I onda su bili pregovori sa PGP-o, gde sam ja shvatio da nećemo dobiti dinar za to, ali sam insistirao da dobijemo marketinšku kampanju, da dobijemo plakate, da dobijemo sve što su mogli da trašimo. E onda je bila varijanta da nam oni rade dizajn omota i tako dalje, što kad sam shvatio ko to treba da radi reko sam ljudii znači neće se dogoditi. Tako da sam o svom trošku radio i fotografisanje i dizajn plakata i sve što smo mogli da sami uradimo, sve smo sami uradili, samo njima dali gotovo da objave. I… smo zaista dobili veliki prostor u medijima. Dobili smo veliki prostor u ovim medijima koji su bili pod RTS-om. Znaš, ono, utakmica, pa u sred utakmice imaš parče spota. Nije loše. A imali smo i prolazi i na Pinku, preko Boška, pre svega, koji je tu bio city, se zvala emisija. I Bošku je tu bilo jako interesantno, on je super lik, gradski lik i uspeli smo zaista da napravimo ozbiljnu kampanju u medijima. Onda sam ja smislio posle dva meseca od izlaska Funky Groova, turneju po Srbiji. Sa sve bendom, naravno, i sa sve ozvučenjem. I ta turneja je bila nešto osam koncerata i potpuno suluda akcija. Znači, ja sam se pojavio pre tri meseca u Srbiji, niko me ne zna da postojim uopšte, ja čovjek idem na turneju. To je bilo ono prilično interesantno. Da bi, posle ludog rada, kad se već podigla popularnost i kad su ljudi već skapirali i “Princeza” je bilo među vremenom, čini mi se da je bila druga pesma “Princeza”, na primer nisam siguran, napravili ozbiljnu turneju što je za to vreme kad smo radili bila nemoguća misija. Znači, ja sam organizovao 24 koncerta u 24 mesta grada, kako god hoćeš. Išao sam sa celokopnim bendom, to je 9 ljudi, znači duvačka sekcija, to je bilo must. Išao sam sa ozvučenjem, rasvetom i ekipom koja je radila sve to. Tipa, mislim da je prošlo godinu dana od pojavljivanja mene u javnosti u ovom kontekstu. I onda smo imali, imali smo sponzora nekog koji nam je finansirao put, prigat sokovi. Koji su bili toliko slatki da to je posebna priča. I negde smo prošli fantastično, pamtim koncerte u Leskovcu, u Vladićinom Hanu, uopšte doli jug Srbije nas je fantastično prihvatio. Negde ovaj deo Užice, Bor, ta neka, da kažem, linija, onako, nije nešto prolazilo. U Vojvodiini smo super prolazili, u Novom Sadu smo lepo prolazili. I kad se to sve završilo, ja sam shvatio da sam posle stravičnog napora i ozbiljne turneje za jednu Srbiju i 24 grada, mislim to retko ko radi, pogotovo nizu tako da radi, u svojoj organizaciji i na prodaju karata, ja sam shvatio da sam posle svega toga zaradio polovnu vektu. Rekao sam “ovo je suludo”.

Ivan Minić: Ja samo mogu da kažem da mi je drago da je postojao plus.

Miša Relić: Da, da, postoja plus zbog prigate, jer su nam oni dali te sokove, pa smo onda prodavali te sokove nekoj filmi smo prodali, nekoj firmi koja je radila puteve smo prodali te sokove. Imali smo, imali smo ceo tanker, ne znam kako se to kaže, tanker, jel? Nemam pojma, imali smo nešto mnogo tih sokova i onda smo to prodali, nešto po nekoj nižoj ceni, pa smo kroz to praktično isplatili sve i ostao je neki kao profit u toj celoj priči. I ja sam kupio polovnu…, toga se sečem. I onda sam shvatio da je to malo suvudo i malo sam se tu povukao, međutim, ljudi iz benda, ustvari ljudi koji su činili deo kreativnog tima MR-a, taj MR, onostavno Miša Relić je činio “Vojno dizdr” Dejan Momčilović i Miša Relić. Obično Miša da neku ideju, neku nešto tu, odsvira klavir ili gitara, šta god, neku vokalnu liniju. Onda dođe Deki i napravi groove, napravi bubanj, bas. A onda dođe Vojno i rasturi sve što smo mi smisili i sa tim Dekijevim grooveom i sa svojim virtuoznošću i zaista pretalentovan čovek i dan-dan se viđamo i fale mi sviranje sa njim, napravimo neku finalnu varijantu pesme. Onda ja na kraju dođem i iseckam tamo gde su presviravali i napravimo pop pesmu, pop, punk, kako god hoćeš. I onda su me njih dvojica nagovorili da u stvari odemo korak dalje. Ja sam rekao “okej”, ali ako radimo, radimo varijantu gde nam je cilj da uspemo u inostranstvu i u Srbiji i u Jugoslaviji, kako god, ali da uspemo u inostranstvu i da sviramo po festivalima po inostranstvu, jer baviti se fankom u Srbiji 2005. godinu, potpuno sumanuto. Znači, danas, da je ova situacija danas, kao što je bila od 2005. godine, de bi mi kraj bio. Ti danas imaš, pre svega, nevrovatno količinu festivale gde možeš da sviraš. Gde 2005. nije bilo ničega, možda bi bio exit. Exit je počao.

Ivan Minić: Jeste postojao je neko vreme, ali…

Miša Relić: Da, ali kao to je bilo to, imao si exit i ništa više. Ti danas svaki grad ima svoj festival. Svaki region ima svoj festival u Srbiji. Gde ti možeš danas da nastupaš sa takvom muzikom. I ti danas muzičari danas praktično žive u togo što od, ne znam, 1. maja do 15. septembra sviraju po festivalima. A ti festivali, pošto nema milion izvođača koji imaju neki kvalitet, nego imaš, ne znam, imaš jednog Marka Lewisa, imaš jednog Van Gogha, imaš, ne znam, ničim izazvan, nešto… Jako je malo tih kvalitetnih bendova. Ti onda kapiraš da ti 70% festivala ima 70% istog programa. I oni zaista sviraju celo to leto sviraju te koncerte. I uopšte ne moraju zimi da rade ne znam koliko koncerata, nego mogu da odsviraju Beograd, Novi Sad, ne znam, Kruševac, Niš i toliko o tome, neke privatne žurke, neke privatne događaje i to je to. U 2005. to nije postajalo. I 2005. si morao sve da radiš na silu, na snagu, na upornost i tako dalje. I onda sam ih nagovorio i dogovorili smo da radimo taj album na engleskom, koji nažalost još uvek nije izašao. Negde se osjećam krivim, a negde… ali znam zašto je to tako. Elem, ja sam uspeo preko nekih kontakta da dođem do Majke Nilsena, koji je bio producent…prva dva albuma. I onda sam dogovorio sa njim neko probno snimanje u Engleskoj. Mi smo radili stalno te “Matrice” i pesme u Beogradu. On je preslušavao, onda ja odem u Engleskoj, onda tu našto s njim radim. To je trajalo jedno šest meseci. I onda smo tih 50-et i nešto pesma što smo mi napravili, i odebrali 10 pesema koje ćemo snimiti za album. Čovek je došao u Beograd, počelo je snimanje, sve je teklo super, dobili smo jako dobre uslove u tadašnjem jedinom SSL studiju u Beogradu, a to je studije TV Pink, jer je Željko Mitrović tada kupio taj SSL sto, koji je bio vau u to vreme. I dalje je odličan sto, ali mislim u tom momentu nije bilo ništa približno tome. I snimali smo taj album, jedno, tri meseca, ne znam koliko je sve to trajalo, da bi u jednom momentu on rekao kako je moment da napravimo pauzu i da moram da poradim na tome kako izgovorim “d” i “h”, na primer. I u stvari smo posle saznali da je mu je žena zatrudnila, da je bila komplikovana trudnoća i da je on tražio način kako da se isčupa i da bude uz ženu u tom periodu. Album je stajao jedno godinu, dve dana tako, mi smo čekali da se on vrati, čovek se nije vratio i na kraju se događa jako interesantna situacija. Ja mom prijatelju organizujem da Manu Kače mu svira na album. On radi neku instrumentalnu muziku i želje mu bila da Manu Kače svira kod njega na albumu. I pošto sam ja blizak sa Manu Kačeom, ja mu kažem…on prihvati da dođe i dođe čovek i krene da snima taj album, i na pola snimanja kaže “a šta je sa tvojim projektom?” Ja mu kažem “nismo završili, takva i takva situacija, on je otišlo, nemamo producenta, videćemo šta ćemo da radimo i pare su problem, već smo tad potrošili dosta para na sve to. I on kaže čekaj sekundu, otvori telefon i počne da priča sa nekim i kaže “slušaj, moj prijatelj treba završi album, završi mi to” I da mi telefon i kaže Kiper. Kiper je Stingo producent. Ja…ha dobar dan da, jeste ja, da, da, da, gde da dođem? Mogu da dođem. I završava se razgovor. I sad, da skratim priču, par meseci iza toga sam imao zakazano snimanje u Engleskoj u Farmazu, pored Londona. Probno snimanje u jendom studiju. Otišao sam tamo, čoveku je bilo sve korekto šta smo uradili, čak i bio oduševljen svirkom, pre svega, koji smo…time što smo odsvirali u stvari. I zakazali smo snimanje i od toga, od tog momenta kreću neke neverovatne stvari da se događaju. Znači producent nam je…producent snimanja nam je bio Mike Nielsen, koji je radio “Jameau Quiet” i još dosta poznatih izvođača. Producent albuma na kraju je Mark Edwards Kipper, Stingo producent. A kako dođemo do problema u snimanju u Engleskoj, tako neki deo Stingovog benda uleće da završi. I sad situacija je potpuno nadrenala, ja tog čoveka nisam…ja sam tog čoveka upravo upoznao. Znam čoveka tri meseca u životu. Ok, Manu i ja imamo neku dugu priču i tako dalje, to je neki drugi odnos. Ali je očigledno da je tu Manu imao ozbiljnu kontrolu nad celom situacijom. Jer, na primer, mi sad dođemo u situaciju i on kaže “Ne sviđaju mi se ovi prateći vokali, moramo da snimimo druge prateće vokale.” Ja sam sam u Londonu, bend je u Beogradu. “Pa dobro, šta ćemo sad?” “Sad ćemo to rešiti” “Samado Dona gdeste, dođite kod mene, kad možete? tad, može!” Dolaze stingovi prateći vokali i pevaju Miši Reliću album. Ne znam, onda je bila varijanta da radimo neku pesmu i ja kažem “Kako bi ovde sad prsti Dominik Milorak, da bi se ovde pojavili….” “Jebate, odlična ideja.” “Dom, desi!” I sad kreće njihov neki razgovor “slušaj, ne radite ništa, treba mi završiš nešto, šaljem ti na mail”,  i on mu  pošalje pesmu i posle dva dana pošalje nazad snimljenu gitaru. I to je jedna od najšokantnijih razgova za mene bio. Mi dobijamo nazad predlog domenika kako to treba da zvuči. Sada ja slušam, a ono sine kao da je Santana uletao u pesmu gde Santana ne treba da bude. Dom je istripovao, taj sound i to kao neka svirka. I sad, jebate, kako da mu kažem da mi se ne sviđa što je odsvirao Dominik. Mislim, potpuno nemoguća pozicija. I sad on kao, pa dobro, šta misliš? Pa ja sam to malo drugačije… Ma da bre, jede govna opet istripovao da je Santana, sad ću da ga zovem. I okrene ga i kaže, “Ej, sine, jel smo rekli akustara, šta sa tim Santana, daj molim te snimi mi to, nemoj me zajebavaš”. Paf, spusti telefon. Ja rekao “Jao jebote, ovo je kraj izgubio sam Dominic Millera 100%, neću biti na albumu.” Međutim, naravno, oni su mnogo dobri drugari i on je to snimio, tako da je mi Dominic Miller na albumu. Onda je bila neka bas gitara da se… onda je rekao “Ej, imam strašno basikin za tebe”. Koji svira sa ovim, kako se zove bre… sad imao koncert u Puli, Robbie Williams, Yolanda Charles. Idemo u kola, idemo sutra u London. Odlazimo u London, ulazimo u kuću te devojke žene, prolazimo kroz kuću, ulazimo u dvorište i sad u dvorištu je sadzidan mali studio, koji je bukvalno ono sobica koja je zvučno ono… spremljena, ima pet pojačala, šest bas gitara, ona kaže “kako sound hoćete?” Ja kažem “pa ajde da čujemo pesmu pa da popričamo o tomu”, ona pusti pesmu, ona kaže “najbolje ovo pojačalo i ova gitara, mada možda može i ova gitara. I to je tako izgleda. Tako da je i ona odsvirala 2 pesme, gde se Kiperu nije sviđao ovaj bas. Sve u svemu, taj čovek je rešavao magičnim štapićem sve što se u nas događalo i na kraju smo snimili ta album. Bila je još jedna fantastična scena. Kiper je u ekstazi, već sad završamo poslednju pesmu, “Dirty deed” i u ekstazi dolazimo kući, uzimamo njegovu ženu, idemo na klopu, veselja, gotovo snimili smo, sve je fenomenalno. I ja treba da putujem prekosutra. Što znači da mi sutra imamo jedan dan vremena da spakojemo sve što smo snimili, da dobro obeležimo sve, da ne bude iznenađenje, jer mix radimo u Beogradu. I dolazimo do “Dirty deeda” koji smo mi fantastično odpevali taj dan i ubiđeni da je sve bilo fenomenalno, međutim sve vreme smo nešto pijuckali kao zadnji dan, pesme fank, više dranje nego što je pevanje, znači nije nešto sad tu ne znam kako zahtevno vokalno, Kipper pušta, nije to taj tejk, nije to taj tejk. Ma nemoguće. I mi pustimo ma tipa 10 tekova, 12 tekova, ne zna se šta je gore. Da li je gore što ovaj urla sa druge strane, ili što sam ja potpuno u nekom svom filmu, nema veze s muzikom. Znači katastrofa. I ja govorim, “jebote mi imamo još par sati, ti sad ovo moraš da snimiš, mislim ti sutra putuješ” I onda smo tu pesmu snimili u sat vremena, moralo je da se snimi i prateći vokali, sve smo odredili u sat vremena. I tu smo Kiper i ja se baš zbrižili i dan-danas me zove telefonom i zezame, kaže “Ako ovako nastaviš, ja ću te završiti u wheelchairs, a ti još uvek nećeš objaviti album”

Ivan Minić: A što nećeš objaviti?

Zašto album nije objavljen

Miša Relić: Pa došla je 2000… Kad sam završio, to je bila 2010. I Kiper je došao u Beograd, napravili smo žurku i neku svirku baš na Kališu u nekom klubu. I kad se to završilo, ja sam bio na jednoj prekretnici. Bitefart Cafe je postao posao. Više nije bilo igranje koje je bilo od 2001-03-05te, nego smo sad i imali firmu, imali smo zaposlene, imali smo neku odgovornost, imali smo neku poziciju u gradu kao gradski kultni klub. A s druge strane sam imao ploču u kojoj sam uložio sve pare koje sam zaradio u životu, opet. I koji je fantastičan album, ali sam svestan da to u Srbiji nema ko da izde u tom momentu, pod jedan. Pod dva, i da neko hoće da izda, ne može da mi isplati ni 10% onoga što sam uložio. Pod tri za inostranstvo i neku ozbiljnu akciju inostranstvu treba neko ozbiljno vreme da bi se to pokrenulo i tako dalje. A ja sam u tih pet godina dogovaranja, snimanja, pauze, opet snimanja, završavanja svega toga i tako dalje, podigo taj biznis na taj nivou da sam morao da razmišljam da ću da se bavim nečime od čega živim ja i moji zaposleni, koji su sami i ti bendovi, i sve to što smo tamo napravili u Starom Biterfu. Ili ću to da opišem, jer ne mogu da budem na destovicu u tom momentu, više vremena moram provesti u inostranstvu nego u Beogradu da bi to moglo da funkcioniše. I da se bavim muzikom, znači treba da taj neki pop-funk disk, kako god hoćeš da ga nazoveš u momentu kad se to ni u svetu ne svira. To je bilo…Znači Bruno Mars je vratio tu priču deset godina kasnije, ili sedam, osam godina kasnije. I onda sam u vaganju toga shvatio da sam ja sam u svem u tome. Vojno i Deki mi pomažu i učestvovali su maksimalno u snimanju, I mi jesmo bend, ali u tom bendu sam ja penač, menadžer, finansijer, organizator, a najmanje ustvari pevač, sve ovo ostalo moram da odradim da bi došao u situaciju uopšte da pevam. Ja donosim odluku da to stavim onako sa strane, dok ne dođe pravi trenutak. Nastavljam da se bavim bitefArt Caffeom kao nečime od čega živim i od čega sam napravio nešto ozbiljno i tako dalje. Da me pitaš da li bi sad to opet uradio, sa ovim znanjem trenutne situacije u Srbiji što se tiče muzičara i muzike, verujem da ne. Jer da sam izdao taj album 2010. i da sam onda 2012. izdao još neki album, ja verujem da bih bio u situaciji da upravo to radim, da sviram 4-5 meseci leti festivale, da zimii odsviram kad treba, gde treba i tako dalje i živeo bih mnogo opuštenije i mnogo relaksiranije, radio bih ono što sam najviše volao da radim. Voleo sam i studio, voleo sam i te nastupe. Znaš, taj put u kombiju sa bendom to je…to je komedija. Ko to ne doživi, ne zna šta je dobro zezanje, šta je opuštenost i šta je rasulo mozga i ko je to dobar vibe. Bez obzira što se lomi kičma, bez obzira što… To je naporno. Mislim, mi kad smo radili tu turneju  2005./2006. znaš, ti putuješ Beograd, pa ne znam, sad lupiću Kragovevac, pa se vratiš za Beograd, pa onda Kruševac, pa se vratiš za Beograd. Ili eventualno uspeš da prespavaš negde ako imaš para, ako je previše blizu glupo je da se vraćaš u Beograd. To je svaki dan vožnja, svaki dan tonske probe, svaki dan se nešto događalo. Ja sam tri dana nedeljno bio u marketinškoj kampanji po tim gradovima. Ja i Sanja moja, Čanković, tadašnja Čanković, današnja Marić, koja mi je bila desna ruka u toj celoj priči. Sanja i ja odadimo ta tri dana marktiškoj kampanju po tim gradovima,  pa se vratimo u Beograd, a onda ja uđem u kombi i idem sa bendom da sviram tri dana. A Sanjica ili ide sa nama, ili je u klubu jer neko mora da ostane u klubu da stvari funkcionišu. I tako smo živili tri i po meseca.  I tako smo živeli tri ipo meseca. Neodrživo, bukvalno, ali stvarno sve čega se sećam iz tog perioda je bilo najlepše moguće. Bez obzira na sve probleme i sav haos kroz koji ti prolaziš,

kao neko ko se bavi muzikom u srbiji. Danas, sa ovom situacijom, sa festivalima bih verovatno drugačiju doneo odluku.

Ivan Minić: A kaže mi kako je uopšte nastao Bitef Art kafe i kad tačno je nastao?

Kad je nastao Bitef Art Caffe

Miša Relić: Bitef art kafe je nastao 2001. godine. S tim što je počeo da radi recimo bez mene i bez nas u maju mesecu, čini mi se. I onda sam ja u nekom trenutku u avgustu, u septembru sa našim prateićim vokalom Mirom Pašćem došao na piće u Bitef, jer je moj drug bio menedžer lokala i ni bilo nikog unutra. Znači, sedeo je Igor Majević, sedeo je Prele, Srđan Prelević koji je bio vlasnik starog Bitefa, prvi vlasnik starog Bitefa, posle Miloševića, Miloševićeve Marije, i još par drugara za istim stolom. Ja sam ušao unutra i rekao ljudi šta se događa i seli smo sa njima i postavio jedno, drugo, treće pitanje. Ja mu kažem treba bi da promeniš ovo, ono, tamo, ovamo i on kaže ja imam ozbiljan biznis, bavi se u kompijuterima čovek, jel si ti zainteresovan da preuzmeš klub? Sad ja u tom trutku sam upravo završio onih prvih osam koncerta o kojima sam ti pričao. Imam sanjicu koju ne bi da otpustim, koja mi treba, koju bi zaposlio za stalno, i to je fantastičan radnik i prijatelj i jedna divna osoba, i ja prihvatam da preuzmem da radim marketing i program za klub. Tako je nastao Bitef art Cafe. 9. novembra ja zakazujem otvaranje Bitef art Cafea. A pre toga radimo dve nedelje kampanju na crvenim flajerima na kojima piše “Belgrade, Bitef art Cafe, samo vaš”. Još uvek imam taj flajer. I, pošto je kao vraćeno od Marije Milošević i cele te priče, I, ovaj, zaista napravimo u roku tri meseca od jednog mrtvog prostora, napravimo najpopularniji mesto u gradu u tom trenutku. Znač kod nas su bili redovi za ulazak u Bitef, zimski stari. I mi smo radili utorak, sreda četvrtak, petak, sobota, nedelja, što je danas nezamislivo za bilo koji klub u gradu. Ok, bili smo relativno mani klub, primali smo 200 ljudi, 250 ljudi. Bili smo jedan od pet klubova u gradu u tom trenutku. I jedan od tri urbanih klubova u gradu u tom trenutku, tako da je verovatno to sve olakšalo. Nismo imali bendove. Mislim, sve je to bilo navrat nanos. Ja se sećam se pisao neku… Imaalli smo neke flajere koje smo delili muzičarima, po jazz festivalu, “Javite se ko imate bend da svirate u Bitefu”. Tako smo i došli do prvih velikih zvezda Bitef ar Caffea, a to je Mileće Opeze bend. I onda su slali razne diskove, pa smo to preslušavali pa sam ja birao ko mislim da može da svira u Bitefu, a ko ne može i tako. Tako je počela stvar. E onda je dve godine kasnije prele rekao da on sebe ne vidi u tom poslu, I pitao je da li bi ti otkupio njegovu deo, što bi rekli. Ja sam rekao da da. Prvo sam nešto bio partner pola pola u drugoj godini, pa u trećoj godini sam otkupio njegov deo. I onda smo napravili veliko renoviranje kluba i tu negde 2004. – 05 je počeo taj “finalny rise” Bitefa koji od 2005. do 2010.

bio neverovatno dobro organizovano za ono vreme. Imali smo odvojeno marketing, odvojeno organizaciju, sve je nekako bilo skockano, i radi smo zaista 5 dana nedeljno. Znači, mi smo u početku smo radili utorkom klasiku, nedeljom jazz, sredom bilo nešto, program koji se zvao “Kulturni čarter”. A “Kulturni čarter” smo organizovali uz pomoć jedne žene, Slavice Hinić, iz Bitef teatra, koja je dala ideju, pošto ona sarađuje sa ambasadama, da se svake srede neka ambasada predstavi. A predstavlja se kroz malo klope, malo nekog muzičnog programa, malo video i to je bio program koji je ono… tada smo krenuli trbušni ples, pošto smo imali par nekih zemalja tipa Turska, koja je među ostalom poznata po trbušnim plesačicama i to ljudima bilo fascinantno, i mi smo bili sredom krcati. A utork i nedelju i četvrtak smo izabrali da stavimo neki najteži program, jer je tim danima kod Marije Miloševića svirali neki najstrašniji narodnjaci. Imali smo situaciju da je svirao…mislim da je sivrao baš intermeco kvartet utorkom, tipa 20-30 ljudi u lokalu. Znači besmislen program, suicidan program. Ali program, kao ga sam to zvao, dekontaminacija. I onda dođu ti neki likovi i kao poruče tu flaše, to su neke ribe, to kao sve. Međutim, vrlo brzo skapiraju da je to stvarno klasična muzika. Četiri devojke, ono, na bini sviraju klasiku i ono, šokirani odu. I onda se pročulo po gradu da je Bitef sada potpuno druga priča i oni su ljdui jednostavno prestali da dolaze, a počeli su da dolaze Beograđani i uopšte ljudi koji vole dobru muziku i taj neki urban i tako dalje. To je bila taktika.

Ivan Minić: E sad šta se desilo na tom prelasku, odnosno kada se otvorila mogućnost za novi klub? Drugačije je, veće je, kompleksnije je, radiš od nule, manje je improvizacije, već imaš iskustvo, znaš šta negde funkcioniše, šta ti treba, ali ulaziš u prostor koji je potpuno drugačiji.

Otvaranje novog kluba 

Miša Relić: Postoji par stvari koje sam radio instinktivno na licu mesta i znao sam šta..ono bio sam siguro u to. Jedna stvar je bila kada smo napravili program za prvi Bitef, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja. To je urađeno za dve nedelje, ja sam 100% siguran u to. Druga stvar koja sam bio 100% siguran je kad sam ušao u prostor sadašnjeg Bitef, velikog Bitef Art Cafea, koji je bio skroz u betonu. Bio je šank od 7 metara koji je praktično ulazio u srce kluba i vraćao se nazad. Bili su betonski separeji sa desne strane, bila je ogromna galerija koja je praktično pola kluba, bilo je u situaciji kao u starom Bitefu što je nekad bilo, ali duplo veće sve. I ovaj, kad sam ušao unutra, bukvalno sam video današnji klub. Koliko god to sumunuto i prepotentno zvučalo, zaista je bilo tako. I onda sam doveo Đuru, moju desnu ruku i Tijanu, moju tadašnju devojku, a ne samo devojku nego i koleginicu koja je vodila marketing, PR itd. itd. I kad sam im ispričao šta ja nameram tu da uradim, rušimo ove separe, tu idu ovakvi separei, i precetamo Bitef ali pravimo ovde separe sa strane, tamo ide tonac, ovde otvaramo prozore, rušimo obe galerije. Đura je bukvalno kleko na pod i rekao “Molim te nemoj to da radiš, molim te. Tolike godine smo se borili da opstane Bitef, molim te, ono upropastićeš sve ”. A ja sam znao da sam poljubio zid sa Starim Bitefom. Došli smo do momenta da više ne može bolje, ne možemo više. Ne možeš ti da dovedeš…možeš da nastaviš sa cover bendovima još ne znam koliko. Možeš da menjaš te cover bendove donekle jer kvalitet bendova koji sviraju u Bitefu je toliko visok da… 

Ivan Minić: Nemam baš neki izbor.

Miša Relić: Baš nemaš izbor. Imaš 6-7 bendova maks i svake dve godine se pojavi neki bend ili tri godine se pojavi još neki bend i to je to. A visoki su standardi. I nisam mogao da razmišljam o tome da ću u starom Bitefu raditi koncete koje smo kasnije radili u ovom novom Bitefu. Ja sam znao da će ili Bitef pući, u smislu, sorozeće se, prestaće ljudi da dolaze, smoriće se u klubu od prostora itd. Pritom nemamo parking u tom starom Bitefu. Sad je već konkurencija tri puta veća nego ranije. Pojavio se Branko koji je uzeo naš program i tako dalje. Mnogo kluba se pojavilo. I ja sam znao da je nešto moram da promenim. I Tijana i  ja smo dugo razmišljali šta će to da bude, gde će to da bude. I onda se dogodila ta vožnja pored tadašnjeg plana B. Ja sam se spuštao ulicom odgore od Bogoslovije, video klub video da je zatvoren, zvao nekog prijatelja koji poznaje ljudi na opštini, našli smo ko je vlasnik kluba u tom trenutku, u roku od tri meseca vrlo čudnih pregovora, jer su oni očekivali neke sumunute sume, našta ja nisam mogao, nisam niti hteo da prihvatim, jer nismo imali taj novac. Onda smo na kraju uspeli da, pošto oni nešto dugvali rentu…prebilo se nešto njihovo… praktično je sada ustavu kulture vlasnik ventilacije, a ovi su time prebili dugove za rentu i sad su svi čisti i sve je to urađeno onako kako treba da je urađeno. Znao sam da nešto moram da uradim i taj potez mi je definitivno bio odličan potez. Mi smo uspeli da radimo u starom klubu Viktora Bejlija, Raul Midona i Dalatu, Manuka Čea i dogodio se Masimo Savić jer je Vule u nekom momentu zvao “E, imamo Rupu hoćeš da svira Masimo u zimskom klubu”. Ja kažem “Hoću” Znači, to je pet koncerta koje smo mi uspeli da odradimo za 14 godina Zimskog kluba, starog. Kad smo došli u novi klub, meni je jedina ideja bila da mi postanemo Rune Scott’s Blue Note Belgrada, Srbije, regiona. I tad se pojavila ta ideja o mizikolodžiju, koja nas misli u februaru mesecu 2014. da u junu mesecu radimo četvorodnevni festival na Kalemedanu. Recimo da Tića i Marijana nisu bile oduševljene idejom, bile su pretnje ubistvom i tako dalje. Međutim, izgurao sam to i sa njih dve i sa Đurom i sa uopšte celom Rašom i celom tom našom ekipom i Jocom toncem koji, ono, malo mi nije riknuo, ono, tamo, pošto on ima ozbiljno visok šećer i takvi stresovi mu baš i ne prijaju. Međutim, ja sam u roku od dva meseca bukirao festival i krenula je kampanja i sve to i sponsori su nešto uletili i to i mi smo taj festival nekako

uspeli da izvedemo. Tako da, ta tri događaja su bila ono, sad. 

Ivan Minić: A kaže mi, ceo taj koncept gde jedan klub, odnosno jedan brend, živi celu godinu. I živi pod istim imenom i ok, uz povremene intervencije, ali živi sezonama, što ovde nije bio slučaj. Znači, vrlo je mali broj klubova koji su preživeli više od pet sezona pod istim brandingom. Znamo mnogo mesta koja su, jel, ista ona od pre 15 godina, ali da su međuvremenu pomenili tri enterijera i deset imena. Ovde imamo jednu potpuno drugačiju priču i imamo to da postoji zimski i letnji, postoje, da kažemo, dve sezone sa različitim, na neki način, različitom nekom atmosferom, jer čim je pod otvorenim nebom priča je drugačija. 

Miša Relić: Kališ je čudo.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga i kao, kad je krenula priča sa Kališom, kako ste tamo koncipirali stvari? Jer opet zahvalnije je drugačiji je prostor, nuditi više mogućnosti, ali ima i hiljada pomičnih tačaka koje u zatvorenom prostoru nemaš.

Kako je krenula priča sa Kališem

Miša Relić: U stvari je problem nastao kad sam ja, 2005, 2006, 2007. godine, mi smo jako lepo radili tih godina. I shvatio sam da mi prvog juna, 15. juna, 10. juna, kako vreme već odluči, mi ostanemo bez osoblja. Celokupno osoblje nađe letnje poslove i sad 50% osoblja ostane na tim nekim drugim poslovima, 34% se vrati, 10% su tu, ali možda i nisu tu i tako dalje. I mi svake godine iznova učimo osoblje poslu, navikavamo se na nove ljude, pravimo novi tim i mi taman to kad dođe opet leto, mi opet ostanemo bez pola ekipe i tako iz godine u godinu.cI onda sam saznao da Pepe napušta tadašnji “Bazment” se zvao ja mislim, Bezment napušta Kališ, a ja sam kao mali 1989. – 1990. živeo na Kališu leti, mislim u klubu Zvezda tadašnjem. Zvao sam Pepea, dogovorili smo se da on to napušti, da ja uđem unutra i prihvatili su ovi iz Partizana to i tako je počelo. Počelo je praktično sa idejom da ne izgubimo osoblje. Da zadržimo ekipu, da zadržimo publiku i da nemomo prazan hod od jun, juli, avgusta, septembra, četiri meseca, kad realno ne možemo da radimo u zimskom Bitefu, jer je zimski Bitef bio i pored za ono vreme dobra ventilacija, ipak kada je 30 stepeni napalju ne možeš da radiš unutra. Eto, to je ono… 

Ivan Minić: A šta si radio da…

Miša Relić: Po meni je čak i greška što smo, a stalno smo to razmišljali da je probamo, to je neverovatno. Znači, mi smo na prelasku iz zimskog u letnji Bitef imali ideju da letnji Bitef zovemo drugačije. Neko potpuno drugo ime kluba. Međutim, to je neka ta ljubav prema Bitefu kao firme. To je porodična firma. Znaš, to su ljudi koji rade tu po 15-20 godina. Tijana je tamo već 16 valjda, Marijana je bila dobrih 10-12, Raša 21. godinu, Sule 21. godinu i Joca 21. godinu. Tu su ljudi koji i kad odu… Sad imamo čoveka koji je direktor jedne jako velike firme u Srbiji, ali i dan danas.. bio je konbar kod nas, njegova žena je prala sudove kod nas, završili su fakultet, zaposlili su se, sve vreme su raduckali nešto kod nas, a sad je on posao direktor jedne jako velike firme, ali i dalje insistira, i dalje nam o radi iT. Jer kao bitef, nekako smo svi ostali zajedno i dalje. Možda imam na prste jedne ruke mogu da nabrojim ljude koji nisu

welcome to come back u priču, na bilo koji način. Nama dolaze kao stare hostese, dolaze i stari konobari, dolaze i stari barmeni i nekako uvek ta repriza novogodišnja se pojavi neki 10-15 ljudi koje nismo videli ne znam koliko, ali to su naši drugari, to su naše kolege i taj neki porodičan odnos postoji. Tako da svaki put smo pokušali da promenimo ime. Pa kad smo otvorili novi klub, mi smo imali 360 ideja kako da se zove taj novi klub, da bi se na kraju nazvao “Novi Bitef Art Cafe”. Znaš kad ti nešto ne da da to. Ok, tu je bilo malo i frka, izlazimo iz Bitef teatra, imamo firmu koji se zove jedna reč BitefArtCafe, zaštitićena reč itd. Ali ila je frka jer napuštamo ovo, sad prelazimo ovamo, sad ako nazovemo drugo ime, a ono tamo ostane BitefArtCafe, jer smo mi zadržali prvih četiri godine ili pet godina, smo imali još uvek zimski Bitef, koji je umeđuvremenu promenio ime i postao je Soul Society. Ako tamo ostavimo BitefArtCafe, onda većina publike ostane tamo, a mi otvorimo ogroman klub gde nam treba masa, jer Bitef prima 400 ljudi. Govorim za neko klupsko veče. Nije mali broj ljudi. I onda sam rekao, najlakše nam je da se zovemo BitefArtCafe, jer će naša publika makar doći da overi taj BiterArtcafe. To je veliki broj ljudi. I tako smo i radili na kraju. I u tom nekom inicijalnom momentu je to bila dobra ideja. E sad, opet sa neke, sa neke distance, sad kad gledam da li bi bilo bolje da smo promenili ime, ne znam. Ali je činjica smo mi “BitefArtCafe, BitefArtCafe, BitefArtCafe, BitefArtCafe, “ I onda se dogodio u Soul Society da ne bi imali dva BitefArtCafea  u istom momentu. Naravno da je publika prvih dve, tri godine dolazila na koncerte u zimski stari BitefArtCafe, umesto u novi BitefArtCafe, jer nisu ni znali da postoji novi BitefArtCafe.I pored kampanje koja je bila prilično ozbiljna kada smo prelazili iz Kobukuta.

Ivan Minić: Vidi, ja se sećam jednog perioda kada je tek počela cela priča sa Savamalom, kad sam ja prvi put dobio poziv da dođem negde, da dođem na neki događaj u Kcgrad, ja sam naravno otišao u kulturni centra Beograda.

Miša Relić: jasno, jasno.

Ivan Minić: Kao, ovde nema nikog. A gde si ti? Evo, parkirao sam se na Obiliću i došetao sam. Zašto bi se parkirao na Obiliću? Pa gde drugo da se parkiram, došao sam ispred kulturnog centra Beograda. Ne, brate, kao nije to isto.

Miša Relić: Mi dan danas imamo to veruj mi

Ivan Minić: Više od 10 godina. 

Miša Relić: Evo sad je 9 godina novog Bitefa, ustvari biće 9 godina novog Bitefa za par meseci, 9. novembra, ne, 30. oktober, tako nešto. A mi dan danas nam se dogodi da naši stari gosti koji su ne znam nekada izlazili u Bitef, i sad, posle ne znam koliko godina su se dogovorili da opet izađu, pola ih je otišlo vamo, polo je došlo vamo.

Ivan Minić: A vidi, ja znam ljude koji su otišli i kad se vrate par puta godišnje, pitaju za neke mesta koje više ne postoje, restorane i slične stvari. Ali njihov, ono, gut feeling je da oni odu tamo, I onda shvate da je tu zgrada, znaš, kao nema, nema više…nekog restorana u kojem smo voleli da se sretnemo…

Miša Relić: Ja mislim da smo mi sve ove godine opstali zato što sam… Prvo zbog tog odnosa prema klubu kao nekoj porodičnoj priči, drugo zbog velike upornosti kad je problem u pitanju. Ja kažem često da sam ja najveći problem moje firme. Jer moja Tvrdoglavost kod izbora programa je ponekad zapanjujuća i moje insistiranje na nekim stvarima je stvarno da me neko prebije u ekipi, da me uhvate Tijana i Raša i da me roknu, ne bili bolje zarađivalii i tako dalje. Ali ja sam jednostavno nekako odlučio, kada smo već 21. godinu imali taj zakon, da tako kažem, da nema narodnjaka u klubu, da to neće biti ni na privatnim žurkama, ni na svadbama, ni na što god, a kod nas idu rock svadbe, rock privatne žurke, ono, naši bendovi i tako dalje. Potpuno sumanuto posle 21. godine takvog rada sad otići u nešto što će ti doneti više para, naravno, i da otići u IDG, ne znam, bilo šta tome slično, I nekako sam odlučio da bijem neku svoju bitku sa svime ovime što se danas događa u kulturi Srbije, jer nema ko. Mislim, ministarstvo se preterano ne angažuje oko toga. Ne vidimo da se pruža neka podraška mladim izvođačima. Ne vidim da se neko tangira, što je najveći festival trenutno u Srbiji pored EXIT-a, naravno IDG Music Week. Ne vidim da se neko tangira, što je na Scorpionsima bilo u areni 7000 ljudi, 3 matorih, a u areni bilo 30.000 klinaca na IDG Music Week-u. Tako da sam ja napravio neku svoju vrstnu kulturnu, privatnu kulturnu ustanovu, gde radi neka ekipa koja tu provodi jako mnogo vremena.

Ivan Minić: Komunu.

Miša Relić: Komunu, da, da. Pa Demonja, posebno iskoristiti u ovoj kampanji, Demonja je dao najbolji opis Bitefa i Ensa. Reko je BitefArtCafe,  i Ensa su paranali Beograd. Nešto smo sedeli na nekom ručku i u jednom trenutku rekao, šta se ti žališ? Klopaš u Ensu, znači ne možeš bolje da jedeš, Izlaziš u BitefArtCafe, ti odlučuješ ko će svirati u BitefArtCafeu, uvek je dobra muzika, dolaze ti neki normalni ljudi, šta se ti žališ? Znaš ti bre gde mi sve sviramo? Moramo da sviramo, živimo od toga jel? Ti čoveče živiš u paralelnom Beogradu? I zato mi sad uvek imamo taj hashtag paralelno Beograd kada kačimo neke programe.

Ivan Minić: Ima ta jedan moment, prvi put kad sam došao, opet sa Nebojšom kako drugačije, imao sam neki osjećaj da smo mi najmlađi ljudi u klubu. Možda nismo bili, ali bilo je relativno malo ljudi koji su u tom trenutku bili u tim nekim ranim 20-im u kojima smo mi bili, 20, 23, 24 godine. Međutim, sad, kad se pojavim to je moja generacija. To su ti ljudi koji su od 30 do 45, 50, ali ta neka moja generacija koja sad ima 37, 8, mi smo dominantni. A nigde drugo u gradu ne možeš da nađeš da je ta ekipa dominantna publika, otprilike.

Miša Relić: To je utisak mnogih i mi u gradu važimo za klub za stariju ekipu. Ali ja uopšte nemam tu percepciju. Da, u separeijma su starija ekipa, zato što su u separejima uglavnom, neki naši stari gosti, prijatelji, poznanici, poslovni partneri i tako dalje, onda su oni oko bine, onda su oni najvidljivi i onda ti kad sediš u separeu preko puta vidiš mene, a ja vidim tebe i onda taj trip imamo. Međutim, pogotovo u ovom novom klubu je prilično šaranolika ekipa. 

Ivan Minić: Da, ali nema klinaca u onom smislu da vidiš klinca od 14-15 godina.

Miša Relić: Pa ne, ne, ne, toga nema, ali recimo verovatno ima od 20 do 50 godina posetu.

Ivan Minić: Ok. Za pojam Beograda, to su sve stariji ljudi.

Miša Relić: Verovatno. Ja mislim još par klubova da je vrlo slična ekipa. Mislim da delimo, da na neki način delimo publiku sa kućicom, delimo publiku sa mladost ludost radost.

Ivan Minić: Da, da, ok, naravno, da. Ali to su sve manje priče.

Miša Relić: Pa mladost, ludost, radost, definitivno nije bila manja priča. Mislim, broj ljudi koji je prolaio kroz te lokale u jednoj večeri je sigurno veći nego broj ljudi koji prođe kroz BitefArtCafe.

Ivan Minić: Ali su oni imali i taj moment…

Miša Relić:anji su lokali…

Ivan Minić: ..Da su oni bili prolazna priča gde ti dođeš na neko vreme, pa odeš dalje.

Miša Relić:To je velika prednost, da.

Ivan Minić: Obiđeš tri mesta.

Miša Relić: To je velika prednost jer se tu grupisala ekipa Mladost Ludost Rados, Brankov, Transit, Kcgrad, Ben Akiba, jel? I tu se grupisao bio je i ovaj hype i…ne znaš šta nije bilo, ti možeš da izleziš u Sava Malu i gde god ne možeš da uđeš, uđeš u neki sledeći lokal.

Ivan Minić: I slično je negde.

Miša Relić: Ti kada dolaziš u BitefArtCafe prvo moraš da odeš na drugu stranu, znaš Bitef je ovde, mi smo na 2 km od trga. I ovi su na 2 km trga, ali ovi su svi zajedno na 2 km trga, a mi smo na supeotnoj strani. Ti kad dolaziš u Bited dolaziš u bitef da ostaneš od 11 do 3 i onda ko ima snage ide dalje, a ko nema snage ide kući. Ti kad dođeš u Mladost Ludost Radost promeniš 10 lokala za veče.

Ivan Minić: Ajmo da se vratimo na Musicology, zato što je to opet jedna paralelna priča koja je, verujem dodala ozbiljnu vrednost celom brandu, iako, ok, postoji kao nezavisni brand, ali svima je, prvo i ono, estetikom i negde mislim čak i da piše da je “Powered by”. Ali je znaš, ja sam nakon dve godine podcasta zapravo shvatio da mi nismo podcast koji se bavi preduzetništom, nego mi pričamo priče ljudi koji vole sebe u komplekuju život. Ima razloga što si ovde. Ali ja stvarno mislim da je to jedini način da napraviš neku promenu. Nije jedini način da se obogatiš, da e razumemo. Možeš ti apsolutno da ideš niz reku i da se obogatiš, ono, gađajući gde treba. Ali vrlo retko na taj način učiniš bilo šta dobro za društvo i za neku grupu ljudi koja je tebi važna. To što ste napravili sa Musicology-em je potpuno suludo, ali istovremeno i magija. I ono što je meni tu, naravno, neverovatno je taj moment da je to priča koja je uspela da izađe izvan granica. Jer jedna stvar je kad ti u kontrolisanim uslovima gde znaš sve, znaš svoje ljude, imaš svoj prostor, jedan, drugi, znaš otprilike šta ćeš da radiš. Da li će to biti festival, ok, festival, ili će posle biti pojedinačni koncerti pod isto negde brendom, ok.

ali sve ti je poznato. Znači, samo treba da dođu ljudi koje opet najčešće poznaješ, koji samo dođu, uštekaju se, odrade probu i onda znaš kako će da se završi cela priča. Ali izaći iz zone konfora i iz granica svog grada, pa i svoje zemlje, pa sve ostalo, to je baš onako heavy. Ali ajde da se vratimo, prvo, kako je nastao, sad smo čuli, ali kako se širio, kako je rastao, kako je došlo do onoga što je danas?

Kako je musicology došo do toga što je danas

Miša Relić: Taj prvi musicology 2014. je neverovatno odjeknuo. Znači, mi smo prvi put doživeli Bitef ko Bitef se uvek borio za neka sponsorstva, borio da nam podrže programe. Mi od grada nismo dobili dinara do 2021. dinara, nikad. Od grada, od republike, ni od koga. I onda smo 2021. dobili prvi put pomoć od CBF-a. A posle tog festivala su nas zvali razni da nam podrže festival, da učestvuju, da sponsorišu, da… grad naravno ne, ali… 

Ivan Minić: Komercijani brandovi.

Miša Relić: Komercijani brendovi. Meni je to bio potpuno neverovatno. Mnogo se dobar hajp napravio oko toga. Na koncertu Mario Biondi, koji je otvorio festival, sad je to bio drugi dan festivala, prvi dan je bio… Nikola Conti je bio prvi dan. Drugi dan je bio petak, Mario Biondi, treći dan Kezaja Jonesi, četvrti dan Drti Lups kad smo potonuli. Ali taj koncert Mario Biondi je tu, kogod da je nešto bio u gradu, ne u smislu bogataši, nego svaki bitan lik za grad Beograd

je bio na tom koncertu. Ja sam se osjećao kao na velikoj maturi.

Ivan Minić: Koliko je tu ljudi zapravo moglo da stane?

Miša Relić: 1500-300, 400, 500, ne mogu sad da ti kažem tačno, tako nešto odprilike. I stvarno je to tako odjeknulo da smo na talasu stoga sad sa već godinu dana vremena za pripremu. Odmah smo odlučili da radimo novi 

Ivan Minić: Ali ista varijanta?

Miša Relić: Ista varijanta, ista pozicija, isto vreme i tako dalje. Iako sam već tada shvatio, kad sam gledao…već sam tada shvatio da će jako nezgodno pasti ta nedelja kad mi održavamo festival. Jer mi održamo festival dve nedelje posle exit-a. A to je zaista period koji u Beogradu nema nikoga. Međutim, te godine kad smo prvi put radili festival, to je bio treći vikend u julu,

pa je još ljudi i bilo. A naredne godine sam vidio da taj festival pada 26. do 29. juli. To mi je već bilo onako malo zabrinjavajuće, ali kao imamo godinu dana vremena, kad smo sad ovo uradili, mislim…

Ivan Minić: Dobro, znaš šta, jeste u tom trenutku nema nikog u Beogradu, ali svi koji su tu baš i nemaju neki izbor.

Miša Relić: Nemaju pametnija posla. To je negde bila i moja logika. Bravo. To je bila negde bila i moja logika. I ja sad za sljedeći festival već imamo ozbiljniji budžet, odlučujem da uzmem dva teniska terena, da napravimo ozbiljniji lajn-up, veća bina, veće sve, megaloman, naravno, sve da bude wow. Pošto su se malo bunili oko backstage-a, da club bude, ceo klub da bude backstage, da imaju prostor za sebe izvođači, i da publika logično uđe odmah u publiku, a da ne moraju da prođu pored bine pa da uđu u polje.  I bukiram Brenjen Hevis, bukiram, a, bukiram, nažalost, pokojnog Duška Gojkovića. A, bukiram Lee Warfield i New Power Generation. Princov bend i njegovu miljenicu ženu kojoj je pisao album Lee Warfield. Zmaja, vokalni zmaj bukvalno. I pravimo ozbiljnu kampanju. Imamo sad već budžet da možemo uzeti billboarde. Pravimo ozbiljnu kampanju za taj Musicology. I to je verovatno jedno od najvećih razočaranja mojih. Prvo veče na Duško Gojkoviću, 500-600 ljudi, drugo veče, mislim da je bio Brainy Heavis, tu je već bilo soma ljudi, soma i nešto. I treće veče, gde ja očekujem, wow, Lee Wolf i The New Power Generation, e mislim da smo imali 350 ljudi na dva teniska terena. Znači to, sobzirom da bina zauzima trećinu prvog terena, mislim da nismo ni prvi teren ispunili. Bez ozira na sve štandove, sponzore koji su bili okolo i to je stvarno izgledalo onako stravična svirka, fenomenalno veče i svi se kao zahvaljuju što sam ih nagovorio da dođu, pazi ja sam ljude nagovarao da dođe na koncert i rekao ako vam se ne bude sviđalo vraćam pare. Par ljudi mi je posle toga prišlo i reklo “Hvala ti, da sam ovo propustio roknuo bih se” Međutim, mi na tom koncu tu jako puno para izgubimo. I dolazi Gregori Porter, naravno soma ipo ljudi sve je sad kako treba i tako dalje, ali ja van sebe, ono, bukvalno u srce, srce mi krvari, ne mogu da shvatim, da u mom gradu od milion ipo ljudi, nema soma ipol ljudi za takve programe. Meni je to potpuno neobjašnjivo. Ja to i dan danas ne mogu da sebe objasnim. Ne samo to, nego sad kad me na neki koncert, gde treba dođi 400 ljudi, ne bude 400 ljudi, ja sam razočaran. Nisam razočaran što sam izgubio novac ili zaradio malo ili šta god. Na to sam spreman, samim tim što radim to što radim, taj Musicology ne može da bude… ne znam kako profitabilan. Jednostavno imamo 400 mesta, ti bendovi koštaju 10, 12, 15 hiljada evra, znači moramo da damo sve karte, moramo da damo sponzorski deo para, da bi uopšte mogli da dovedemo te izvođače. I ja izlazim na binu i prva rečenica “Beograde šta nam se dogodilo?” Tijana stoji sa strane, kaže, “Nemoj, molim te.” Sećam se Biba iz…me isto gleda samo ovako.  Tako jedan lik stoji sa strane i kaže “ Sad će da bude svašta” Ja krenem “Šta nam se dogodilo, ljudi, vi znate da su svirali, ne znam, Duško Gojković, Premiju Hevica, da je svirao “Live off a new power generation”, da niko od vas nije došao. Da li je moguće da u ovom gradu ne postoji hiljada ljudi koji će doći na ovakav festival? Koji će nam vratiti za ono što pružamo, da bi mi mogli opet da pružimo.” I održim jedan govor koji je onako pola ljudi je bilo “tako je konačno neko to da kaže” a pola ljudi počeo da zviždi “Alo majmune došli smo na konci Gregora Portera, a ti nas tu maltene napušavaš sa bine” I sad mi odlazimo na odmor posle te, tog drugog Musicologija, ja mrtav čovek hoda. Mrtav čovek hoda. Ono, da li je moguće da je moj grad toliko propao, da smo toliko prsli, ne mogu da verujem. Jako sam vezan za Beograd, jer je to moj rodni grad. Jako sam vezan za Beograd. I odlazim i sečam se… i Tijana koja pokušava da me oraspoloži. Ja, ko šta radi, pišem sam sebi pisma, a u stvari želim da se obratim javnosti, želim da to okačim na Facebook. Znači, ne…hoću da izbacim iz sebe taj šok i nezdovoljstvo i tugu da se to uopšte dogodilo. To što smo mi pukli svoji 15-20 hiljada evra, to je potpuno u drugom planu. Ja sam razočaran, emotivac. I na kraju spreći mene Tijana, malo Biba, malo Tijana, ali uglavnom Tijana me spreči da to objavim i tako dalje. Međutim, ja shvatim da mi sledećeg godine ne možemo da radimo festival. Mnogo smo para pukli. Praktično sve što smo zaradili u sezoni Bitefa smo pukli na festival. Plate dolaze, mi treba platimo te plate i tako dalje. I mi praktično odustajemo od festivala. Pola sponzora se polako povuklo, nije bilo dobro, to nije dobro ispalo. I dan danas moram da primitim da je taj festival perfektno vreme, da je bilo preko 30°C svaki dan, teget nebo, kapica kiše nije pala, a mi smo lošije prošli sa jačim line-upom nego prve godine, sa jačom kampanjom. To mi je totalno neobjašnjivo bilo. Da li je zaista ta nedelja 21.3. do 26.9. i da li je to ta razlika kad ljudi jednostavno putuju? Ne znam. Ne znam. U svakom slučaju, u nekim razmišljenjima šta ćemo i kako ćemo Tijana ili ja, ili Tijana i ja, dolazimo na ideju, čak možda i Tijana ideja, to je bilo više nisam ne znam, da radimo festival u klubu, znači da radimo te koncerte u klubu. I onda ja dolazim na ideju da napravim Musicology Sessions. Međutim, i dalje nam trebaju pare za Musicology Sessions i mi tada…. i jedan fantastičan tip, Dejan Dukovski iz Bar Cafea, dolazi na večer u Enso i nekom trenutku ulazi u priču sa Tijanom i Tijana mi kaže “ovaj čovek hoće da sponzoriše Musicology”. Ja krenem priču, on kaže “Kako to mislite da nema više Musicologija? Pa reko  nemamo sponzore, nije realno.” On kaže “Moli vas da o tome razgovaramo.” I sad mi ulazimo u klub i on meni nastavlja da mi objašnjava kako će on da dovede menadžera ovog menadžera onog,  kako to mora da se spasi, a kako to je njegov omiljeni festival. Ja kažem “Da, naravno.” Mislim se još jedan ovaj koji će mi ispričati priču i da nestane. Međutim, čovek stvarno zove i kaže “Možemo utorak sastanak?” Ja kažem “Može utorak sastana” I sad ja sedim u Enssu, devojke su gore u kancelarji, i dolazi njih pet na primer, u odelima sve u ful. Ja zovem tijanu i kažem prvo našmikajte se, drugo, molim vas upristojite sve tri, i sad siđite dole, kao imamo sastanak, glupo je da sedim sam, moraju da vide da smo mi neka firma. Taj sastanak je trajao undogled,  to je trajalo ne znam, mi smo sedeli 5 sati sa njima na tom sastanku. Oni hoće da nas podrže sa nekom sumom para, koja je naravno nije dovojna za festival, ne možemo od toga da pravimo festival, i  u tom trutku je već maj, i mi prodamo priču i objašnjavamo priču u “Musicology Sessions”, oni to prihvataju. Međutim, mi smo potpisali ugovor tek po povratku sa Mora. Sve vreme mora stres, šta će biti, neće biti, šta će uraditi, kako će, uletili i odmori. Mi smo krajem maja, početkom septembra potpisali ugovor i onda sam ja postigao svetski rekord.

Ivan Minić: Krajem augusta, početkom septembra.

Miša Relić: Krajem augusta, početkom septembra i ja sam postigao svetski rekord, za dve nedelje sam bukirao sedam meseca i programa, za dve nedelje. I u isto vreme smo pripremili kampanju i sad smo već bili ušli u faznog toga, danas za sutra sve može. I radimo taj prvi Musicology Sessions, gde na pola sezone, negde u decembru mesecu nas zovu iz Bar Cafe i hoće ugovor na tri godine. Dupli budžet, mi joj, naravno oduševljeni. U nekom momentu se pojavljuje ideja da se ne radi samo Beograd, nego da se radi i Slovenija. Sad ne mogu da se setim da li smo to radili već 2015. ili 2016. Nemam pojma. U svakom slučaju, prvi koncert u Sloveniji bio Gregori Porter u sakarijevom domu. Ali te sljedeće sezone mi radimo paralelno  Beograd, 14 koncerata. I radimo pet tih izvedjača radimo i u Ljubljani. Ne, prvo je bilo tri, pa smo ga podelili na pet izvedjača u Ljubljani. Gde je sad hrvatska firma Atlantic Grupa, Barca Fest, zaista hrvatska firma i sada glupo je da budu u Beogradu u Ljubljani, da ne budu u Zagrebu.

Ivan Minić: Malo je i usput.

Miša Relić: Idemo u Zagreb. Kako ćemo sad i u Zagreb? Nas troje radimo sve. I sad mi u nekom momentu nalazimo devojku u Sloveniji, koja je fantastična, Nina Krećinović, ono šta bi dao da je u Belgradu da radi s nama stalno. Nažalost živi u Ljubljani i radi samo Ljubljanu sa nama. Uzimamo bivšu Masimovu menadžerku, Marino Cernohući, da nam radi Zagreb. I krećemo…opet juriš u nešto, ne znamo gde idemo, ne znamo šta radimo. Znamo da ćemo raditi u tvornici….A da, tražimo mesto gde ćemo da radimo festival u Zagrebu. I sad ima neki kongresni prostor, ima ne znamo ovo, ne znamo ono, nema prostora. Jer kao tvornica nije in, tvornica nije dobra, treba da se radi u laubi, lauba je kao sad in prostor, uđemo u laubu, urodimo ovo se ono… Shvatim da ne može da se namesti zvuk nikad. A meni ideja muzikolodžija je da mora da bude dobra ventilacija, mora da bude dobar zvuk, nesmemo da prekrcavamo, ljudi moraju da žive u muzici, pa onda eventualno svetlo ekran, ali muzika je fokus. Ja neću da radim laobi, kažem sebi daj da vidim tu tvornicu. Odem u tvornicu, oni srušili tvornicu. Stvarno srušili tvornicu. I pitam kad je ono gotovo, kaže otvora se tad i tad. Znači, biće renoviran, sve u cigli. Skockanije mnogo nego što je ranije bilo i ja to predložim Bar Cafe. Oni prihvataju, pokažem im projekat, znači vrlo korektno izgleda i biće super klub. Tako kreće Hrvatska. I sad ja, po ugledu na Runi Skoc i na Blue Note, uvek najavljam u Bitefu svakog izveđača tog tipa. Zahvalim se sponzorima. Što neki ljudi ne kapiraju, bez tih sponsora nema muzikolodžija. Mi ne možemo da naplatimo kartu 100 evra za koncert Roberta Glaspera, jer naša publika to ne može da plati ili neće da plati. Tako da sve to što se plaćaju karte, nekada 15, sada 25 ili 20, 27 ili 18 evra, to je zato što sponsori plate još toliko da bi mi mogli da držimo te koncerte. Ja se naravno zahvalim sponzorima, najavim izvođača. To sam radio i u Ljubljani, na nekom pokušaju slovenačkog… nikako mi ne ide, ali se trudim, trudim se. I sad ovaj, ja sad kao da izađem na binu i meni Martina kaže, “Baš moraš na čisto srpsko da se obraćaš.” Ja  reko, “Martina, ljudi koji dolaze na ove koncerte, to je druga publika, to nije ‘Bad Blue Boys’.” Mislim, to je publika koja je srećna što smo doveli ove izvedjače u Hrvatsku, jer ih niko ne bi doveo, kao što niko ne bi doveo i u Srbiju, a kao što ih niko ne bi doveo manje više ni u Ljubljani. Mada je tamo mnogo razvijenija ta koncertna scena. I ja naravno iizlazim na binu na čistom srpskom se obraćam publici. Ovi reaguju fantastično i dešava se ljubav na prvi pogled i Zagreb vrlo brzo ima svoj Musicology Sessions Zagreb. I mi 2019. godina zaista ovako idemo i klub i Musicology u tri države, planiramo Makedoniju, planiramo Trst, pošto je kao već tu. Proširimo da imamo pet gradova. Jer ako imamo pet gradova, mi praktično uzimamo nekome nedelju dana turneju, gde god da su, šta god da su, to je sedam dana gde ti sa jako malo vožnje, najduža vožnja je Beograd-Zagreb.

Ivan Minić: Četiri sata, što nije strašno.

Miša Relić: Nije strašno. Ljubljana-Zagreb je sat i nešto, Trst-Ljubljana je sat, Beograd, Skopje, opet nekih 4 sata. Znači, u jako malo cimanja imaš pet koncerata vezano sa istim Becklinom, sa istim čovekom pored tebe, sa mnom, jer ja putujem sa bendovima. Mnogo dobra priča. Vraćam se sa skijanja 2020. preko Italije, pošto bio sam na skijanju u fancuskoj, preko Italije se vraćam…i vidim neku frku u Italiji, ali još uvek ne kapiram COVID, korona i sve to ovo. Ovde naravno kakav COVID, kakav korona. Mesec, dana kasnije se događa što se događa. Naravno, sponzori blokiraju bilo kakve akcije, bilo kakva okupljanja i država blokira vrlo brzo sve to. Mi odkazujemo 19 koncerata, od kojih je, na primer, 7 rasprodatih koncerata, praktično odkazujemo i sve staje. 2020. smo delimično završili sezonu 19-20. Ono je neki period kad su nas malo pustili preko leta da radimo smo uspeli da odradimo 2-3 koncerta. I sad je opstanak Musicologija pod velikim pitanjem. Nemamo sponzora, ni jedan sponzor neće da uloži u nešto što će se možda dogoditi, možda se neće dogoditi jer Covid je uvek tu, i strah i panika. I događa se Cebef. Potpuno neplanirano, jer čak nismo ni aplikovali za Cebef, nego sam naleteo na Anu iz Cebefa i ona je pitao “što ti nas nikada ne zoveš?” i ja kažem “pa zvao sam vas tada i tad i dva puta ste mi rekli da ćete mi pomoći”, ne ona konkretno, nego njeni predhhodnici, “da će mi pomoći, a onda ste last minute nešto izašli napolje, a mi vas već stavili na bilborde, pravo da ti kažem odustao sam” “Daj kao da vidimo sutra na ručak da se ispričamo, da vidimo šta radiš,” I mi dobijemo prvi put pomoć od grada i praktično nam Cebef u tom momentu spasimo musickology jer ne bi mogli inače da radimo. Ostale su nam… ostao nam je Lenovo. To je to… gde i kako mogu pomognu. I taj Musikology već dve godine živi na aparatima i pokušavamo da se vratimo u ono što je bilo 2019.

Ivan Minić: Mislim da mnogo ljudi će propatiti još par godina da bi došlo do toga kako je bilo pre Covid-a. Posebno ljudi koji su u entertainmentu i u gostiteljstvu. Ali ono što uvek preletiš preko toga, ne baviš se time više, a voleo bi da kažemo malo više o svemu tome, jeste taj neki, prvo, poseban odnos koji postoji sa izvođačima, jer postoji razlog zašto se ti ljudi vraćaju, a taj razlog nisu pare. Tako da treba da objasnimo šta je taj razlog. A drugo, mi pričamo o nekim imenima koja su prilično ozbiljna. U smislu svirke izuzetno ozbiljna, u smislu nekog vizibilitija na globalu, neki su više, neki su manje vidljivi. Nije to baš onaj prvi je šalon da kažem mainstream izvođača. To je za ljude koji znaju šta slušaju, ali sto ozbiljni ljudi. vI, mislim, svakome od njih je prvo cimanje da dolazi na neko ovako mesto.

Miša Relić: Sve više i više.

Ivan Minić: Većina njih ne zna ništa o tome gde ih zovete. Pomogne što nekad čuju od kolega dobru priču i sve ostalo, pa ili kolega napravi možda i neki intro i sve, ali prosto volo bih da malo više kažeš o tome kako uopšte uspete da dovedete te ljude? Kako uspete da ih dovedete, kako uspete da ih dovedete pod uslovima koji su izdrživi?

Kako ste došli do izvođača

Miša Relić: Ovako, prvi festival Musicology je iz đene đene mogao da plati 60-70% cene koju su izvođači tražili. Jer smo imali samo ipo ljudi, pa kao na tu količinu ljudi ti možeš da dođeš do tih 15-20 hiljada evra, 25 hiljada evra, koliko koštaju ti izvedjači, 30. Drugo smo imali i jača sponsorstva pa smo mogli da platimo i 70% ono što oni traže. Musicology Sessions, kako sam bukirao pojma nemam. Prvi serijal Musicology Sessions, mi smo imali budžet presmešan, presmešan budžet smo imali. Veliko hvala svima koji su učestvovali u tome, ali za ono što smo mi uradili te godine to je bilo klasično Relić samobistvo. Idemo po svaku cenu da spasimo Musicology.

Ivan Minić: Samobistvo iz zasede.

Miša Relić: Samobistvo jer bio sam u fazonu, radimo to uturak, sredu, ili sredu, četvrtak, dane kad inače možda i ne bi radili. I ako smo u nuli, i ako smo malo u minusu, mi smo održali jedan brend koji će ne…valjda će se nešto dogoditi i dogodilo se. Mnogo mi pomože uvek Manu. Mnogo mi pomognu svi ljudi koje sam upoznao godinama baveći se muzikom, organizujući koncerte, a onda posle te prve sezone gde smo imali Hoze Jamesa, Incognito, Mišeljnego Cello, Hindi Zaro, čini mi se, ne znam ko je ste bili na tom prvom festivalu, prvom Musicology sessionu, smo počeli da dobijemo jako dobre ocene i dobre komentare u agenciji. I znaš kad se tebi vrati deset izvadjača u pet ili šest agencija i kažu “U Beogradu je bilo top”, a mi ih dočekamo sa velikim osmehom, sa najboljom klopom u gradu, sa perfektnom salom za svirku, perfektnim ozvučenjem, ozbiljnom ekipom za koji se vidi da nam je stalo. I vidi se da nam je stalo da je njima lepo i što kaže ovaj Blue iz “Incognita”, “znaš mi se ovde osećamo stvarno dobro. Ne osećamo se svuda dobro, ali ovde se osećamo kao što se osećamo.. u Tokiju. Tako nas paze u Tokiju i tako nas i vi pazite ovde.” Kad ti neko pohvali i stavite u rang sa japanskim gostoprinstvom..pritom, naravno, da svako drugo veče, pošto što oni uobičajeno sviraju dve noći, svako to, posle svake prve svirke mi napravimo after party, gde se ljudi potpuno prema njima ponašaju kao da su tu iz grada. Nema tu sad nešto kao “ohohoj”, kao družimo se. Oni se opuste, oni se ovde osećaju kao kod kuće. Ja sam ustvari ušao u neku priču sa svima njima tako što sam objasnio, ne znam, ako je njihova cena 20.000 EUR, kada su na turneji, ja im kažem ovako, ja ne mogu da isplatim 20.000 EUR, ali ja mogu da isplatim 20.000 EUR za dva koncerta, u dva dana. Imate najbolje mogući hosting, imate super publiku, super ozvučenje,

ne putujete, znači u istom ste gradu, praktično ta dva koncerta taj dan između, nema ni tonske probeđe, samo line chec, to je to, praktično taj dan između, možete da računate kao day off. Imate nastup od sat ipo vremena uveče ali nemaš put. I tako je počelo u stvari. I onda sam to počeo da pregovoram sa svima ostalima. I zato mi uvek imamo osam izveđača, ali imamo ne znam 14 koncernata. Tako da mislim da je to, tako je počelo, a onda se sad i pročulo. I mislim  ja sad kad bukiram, kada je nekog želim da bukiram, bukiram ga na jedan mail. Da li je slobodan taj i taj dan dobro, imamo taj i taj budžet, treba na tolko i tolko. Ja kažem ja mogu tolko i tolko. Pre, kada treba da bukiraš nekog razmenim 50 mailova, dok im objasnim k’o sam, šta sam, čime se bavamo.

Ivan Minić: Gde je taj Beograd?

Miša Relić: Pa sada već pošeljem listu ko je sve nastupao i tu se završi sva priča. Mislim oni lako provere “ E brate, jesi bio kod ovog u Beogradu? Bio sam ja, bilo je fantastično, slobodno idite.” Tako se završava priča. Tako smo doveli snark i papi. Meni je stravična želje bila da dovedem snark i papi. To je, pored Gregori Portera, bio moj veliki triumf, jer niko iz regiona ni mogao da ga dovede. I meni Mladen Dragović kaže, “slušaj, čuo sam da Majka Likovi…ima drugi bend koji mnogo voli koji se zove Bokante. A što mi njega ne bi zvali sa Bokante u Beograd i onda mi kao two hosting, ovo ono i nagovorimo ga?” Ja kažem, ajde, ali trebate mi ti, Vasil, Peđica, Pera, znači cela muzička ekipa u Beogradu, da poginemo svi, da prodamo makar 500 karata za taj Bokante, da makar ne puknemo na tom konceptu nekako. I mi stvarno organizujemo paklenu ekipu sa Vasinom i ovima na čelu da svi objave kako mora da se dođe bla, bla, bla, bla, i dođu svi muzičari grada Beograda. I odredimo bokante i njemu je stvarno bilo fenomenalo u Beogradu, i sprijateljili smo se i sesion, i svašta se tu nešto izdogađalo Ja mu kažem, aj sedamo pet minuta pred polazak nazad. Kaže, imam problem sa tvojim menadžerom, za Snark i Papi, traži mi sumanute pare koje ja ne mogu da platim. Ali ako hoćete svirati u ovom regionu, vi ne možete da dobijete te pare. Znači ne postoji šansa da neko plati Snark i Papi 50.000 eura jer jednostavno u regionu niko ne može da podnese 50.000 eura za fusion band. To što vi svirate je fusion. To nije ove popularna muzika i to nije tako jednostavno raditi. I on kaže šta možeš? Ja kažem mogu tolko i tolko. On kaže “Dobro, mogu i Sloveniju da ti završim jazz festival, pa da imate dva koncerta.” Pa kao “Jebiga, to je četiri sata vožnja, ali znaš.” I on kaže “Piši ti njemu mail i stavi mog glavnog menadžera da stavi cca.” Ja to uradim i ovo je nešto krene da tu talasa, opet iz James Wright, moja noćna mora iz United Talent Agency, koji drži odprilike sve izvođače koje želim da dovedem. I svaki put kad ga zovem, ako znam da izvođač košta 15.000, on kaže 35.000. Ali svaki put, to je ono… I ja napišem taj mail i stavim ovoga, Čedika, stavim u CC, i ovaj krene nešto da  talasa i tu se dogodi telefonski poziv, gde je ovo zvao i rekao “Majko, želi da svira u Beogradu, a kad smo već tu, možemo da dođemo i u Sloveniju”, i onda ovaj prihvati uslove. I praktično oni su svirali za nešto malo više od jednog koncerta, su svirali dva koncerta. I onda sam imao taj koncert u Ljubljani, gde smo mi izbukirali, pošto ovo iz Ljubljane nije moguo, iako su oni jako veliki i ozbiljna festival i rade fenomenalne stvari u Ljubljani. Imaju takvu podršku od države da taj jazz festival, ljubenski jazz festival je fenomenalan. Dovode, prvo dovode izvođače za koje niko nisi čuo, koji su odlični, drugo dovode velike zvezde muzičke i stvarno su top, fenomenalna organizacija. Bogdan Benigar to mnogo ozbiljno radi. I Bogdan Meniger nije uspeo da dovede Snark i Papi u Ljubljanu, Miša Relić je doveo Snark i Papi u Ljubljanu, kao “Wow”. I onda sam insistirao da mora da stoji pored Ljubavinsko jazz festivala i Music College Sessions, jer smo mi praktično bili partneri u tome. I onda je Bogdan to pokušao da stavi negde dole, pa smo na kraju ipak završili na bini kako smo se dogovorili. I to je čuvena priča, verovatno si čuo za to…Mi smo bili u Ljubljani i na dan koncerta je pala opet takva kiša da su neki ljudi posle pisali jazz fastivalu u Ljubljani, tražili pare nazad, zašto smo mi održali koncert. Toliko je padala kiša. Pritom oni su naviki na to, al kao možeš da zamisliš kolika kiša je padala kad su se Slovenci pobunili i tražili pare nazad. Nnjih pet, ali… I ja zovem iz Ljubljane i kažem ljudi, gledam radar, pošto stvarno radar RHMZ i to, mislim to, pratim konstantno, zbog letnje scene, kažem “ovo neće na dobro da izađe, moram promenimo lokaciju koncerta”. To je dan pred koncert. Dan pred, ili dva dana pred koncert. I ovaj… zovem tadašnjeg direktora hale sportova, Deki Petričić i kažem “Deki, šta imate sutra u hali?” Nemamo ništa, možemo održimo koncert? Možete da održite koncert ali morate da platite rentu. Ja kažem dobro, ali sad je petak, znači ne mogu ti platiti rentu, mogu samo da ti obećam da ću ti platiti rentu. Mogu da ti pošaljem pare u kešu da ću ti platiti, ali ne mogu fizički da ti platim unapred. I mi se to dogovorimo i stvarno dignemo celu tim sve, s kališa i nosi u halu sportova. Taj dan je takva kiša pala u Beogradu da nije mogu da se uđe u halu sportova. Znači ja imam video snimak kada izlazim iz hale sportova, skidam cipele i bos, idem do kola, a voda je stigla do onog momenta kad treba da mi uđe u auto, znači do vrata je stigla voda. Ceo grad je stao, ali mi sad znamo da sad ako ne uradimo snarke papine nikada ih uraditi nećemo. Znači ne da nema opcije odlaganja, nikad se više vratiti neće. Možemo samo da vratimo svima pare i da Beograd ne vidi Snark i Papi. Sad usput objašnjavam Majklu da je pakao u Belgradu, da moramo da da uđemo unutra, da baš hala nije idealna, ali da ćemo dati svoj maksimum i tako dalje. Sad mi ih dovodimo u halu sportu, a hala sportova zvono a ne hala. Međutim, monci su bili super, super su bili. Stvarno nismo imali nikakav problem sa njima. Malo nas je Rosen, njihova menežerka, turneje menežerka mučila, ali ona mora da bude takva i ona… Nju kad vidim, znam da će biti teško. I mi smo održali taj koncert, samo ću reći  da tokom tonske probe, kroz krov hale sportova padla je kiša na metar ipo od miks pulta. Dakle, tamo gde stoji mikser, metar ipo iza toga nijagarini vodopati. A ja i koleginica smo stavili velike kofe, pa smo oko kofa džogirom brisali vodu, dok se to sve događalo. I na kraju su ljudi ulazili kroz praktično backstage

u prostor, jer nije moglo da su uđe na glavni ulaz. Ali ono što je meni potpuno neverovatno, došli 2350 ljudi sa kupljenim kartama na koncert, kako su došli, ne znam. Čak su bili neki Turci, koji su doputovali dan ranije Beograd zbog koncerta. Bosanci, makedonci, hrvati, ovaj koji su muzičari iz okruženja, bugari. Kako su oni došli, ja nemam pojma. I koncert se održi, kraj koncerta idemo, bis, to je bis koji se zna, taj bis se održava. Silaze oni sa bine, urlaju svi u hali, znači to je delerijum u hali sportova. Neverovatna atmosfera, taj koncert je bio neverovatna atmosfera. Oni se vraćaju na drugi bis koji već nije planiran, ali vrate se ponekad na drugi bis. Silaze drugi put i Roze uzima ovako olovku i maše toncu, svetljiku i maše toncu da pusti muziku. Maki uhvati ovako za ruku i kaže “Ste vi normalni? Pa gledaj ove ludake ovde, ti vidiš da se ovde događa? Idemo nazad.” I vraćaju se na treći bis. Naravno, cela hala, horski, peva svaku frazu svakog instrumenta. Pazi, mi govorimo o instrumentonoj muzici gde publika peva tu muziku. Evo sad se ono naježim kad se setim tog koncerta. Završi se koncert, delilio se, super. Naravno, bilo je ljudi koji su bili ljuti što smo uopšte održali koncert opet, što eto, nije bio dobar zvuk, na određenim pozicijama u hali ako nisi bio u onom prostoru do miks pulta, naravno da nije bilo idealno, jer jebiga hala zvoni pa zvoni, ta hala je veća od toga što smo mislili. Mi smo imali 2350 ljudi, tamo na primer staje 5000. Znači nismo mogli, izukli smo maksimum koliko smo mogli i više od toga. I mi sad izlazimo iz hale, na zadnji izlaz, ne rade svetla u Beogradu, mrak totalni, izlazi Lenka, Miša i Majka Lig, hvala Bogu. Jednom moment Miše nema na slici. Ja upao u šaht. Pošto je mrak, neko je otvorio šaht, ja upadnem u šaht i sad, kako sam i popio i ekstaza i sav sam van sebe, nekako sam mu radio ovo i zustavio sam se da ne propadnem skroz, da se ne izlomim skroz, ali sam jak uderio u nogu. Međutim, meni je noga mokra, ja ne kapim uopšte šta se događa. Majka me izvlači iz šahta, Lenka vrišti od smeha. “Si dobro? Ma super sam, ajde idemo u Enso.” Odlazim u Enso da klopaju, da se opustimo, da ovo, ono. I dolazi ti jedna, “Ježe, šta radiš ti?” “Pe, mat, super bio koncert si videla ljubav i aaa.” “Pogledaj svoju nogu.” Ja pogledam ovako dole, a dole, ovako lokla krvi. Kaže “Ajde molim te pakuj se, idemo u urgentni” I naravno ja van sebe u ekstazi odlazim i u urgentni i dolazim na… Šta ste radili? Reko upo sam u šaht. Ajde na ušivanje. Tijana Ispred vrti Faceook, a ja kako sam popio, kako sam presrećen van sebe što se tu izdogađalo, radim live. Kada me čovek pita, kaže, hoćete anesteziju? Ja rekao, gospodine, ja sam anestezijer, možete slobodno da nastavite to što radite. Tako da imam lep Oželjak od Snark i Papija. Naravno, Tijana gleda i urla od napolje i kaže “Gasi taj live, roknuću te”. Ništa. Eto, to je bila priča Snark i Papija i kako smo sad nadalje nekako, naš sledeći put kad smo doveli Snark i Papija to je bukvalno bilo mail, mail, ćao. I ovaj, mnogo je to lepo. Lepo je što nas priznaju tamo. Lepo je što nas gledaju kao partnere. Naravno, sad se posle korone dogodilo nešto drugo, dogodilo se cene muzičara otišle u nebo, da mi ne možemo… 

Ivan Minić: Jer je mnogo manje svega. Moraju na manji broj stvari da izvuku celu priču.

Miša Relić: Ne, ne, ne. Ne znam šta se dogodilo. Uopšte ne mogu da objasnim. Znači…ja sam 2018. godine teo da dovedem Siela u Beograd. Sviraju u Puli godinu dve pre toga, mi smo bili na koncertu, raspitali smo se, cena je bila 55-75 hiljada eura. Sad sam teo da dovedem  na Tas Sila ovog leta, ppošto radio turneju i prva dva albuma svira, kao 30 godina albuma. Nikad nije bio u Srbiji. I zovem njegovog menadžera i kažem mu koja je situacija, toliko i toliko ljudi,

cena karta je takva i takva. On kaže, vidi, primam ponudu 200-250 najviše. Ja počnem da se smejem, si ti normalan, čovek nije izdao ploču 12 godina. Kaže, “Vidi, meni je smešno pravo da ti kažem al uzimam novac, ono, uzet ću novac. Ne zna šta se dogodilo, prvo, nenormalan je broj festivala koji se događa u svetu. Pogledaj samo Srbiju, koliko festivala imamo. Znači svaki grad u svetu ima neki festival. Ti festivali su podržani od strane grada, opštine, države i tako dalje u ozbiljnim novcima. Cene za te festivale su dnevne cene, 100 i najviše evra. 50.000 ljudi puta 100 evra ili 30.000 ljudi puta 100 evra, to je ozbiljen budžet za jedan festival, plus lova koju dobijaju od grada i tako dalje. Oni mogu da plate koliko hoće, koliko god muzičar traži, mi ne možemo. Pogotovo ne možemo da platimo na te ljudi na koje mi pretendojemo, jer to su ljudi koji ovde nisu mainstream. Oni su tamo mainstreamali, kod nas nisu mainstreamali, kod nas su maltene undergraund. Pa nisu mainstream, mainstreamu, u smislu, ne znam, ove, kako se zove, Taylor Swift, i Bruno Mars i tako dalje. Ali Bruno Mars sad košta 700 iljada, ako ne i više. Ali ti opet kažem, to su izvođači koji su tamo neka vrsta mainstreama. Ima dovoljno publike koje će da plate kartu za to.

Ivan Minić: Ali i dovoljno platažne moći.

Miša Relić: Naravno. I sve je to organizovano na jednom ozbiljno visokom nivou i tako dalje. Ne kao neke naši festivali. Ali mi to ne možemo i mi ne možemo da se borimo sa time. I ja sam došao sad u situaciju, posle dužeg vremena da jako teško bukiram izvođače, ne zato što oni neće da dođu u njegovu, nego jednostavno on je u Evropi 30 dana i on hoće svaki od tih 30 dana da proda najbolje moguće. To mu je posao buking agenta da to proda najbolje moguće. I džaba njemu što ja nudim 4 koncerta ili 5 koncerta u kombinaciji sa Skopljem, kada on ni u Skoplju, ni u Biogradu ne može da dobije punu cenu, u Zagrebu i Ljubljani može približno da dobije neku cenu, ali sve to zajedno njemu za toliko dana ne igra. Tako da smo sad u akciji traženja sponzora za muzikolođi generalnog. Jer mi sad nemamo generalnog sponzora, imamo rekao sam ti, CBF, Lenovo, Apatinsku pivaru pa neka ambasada, to je to. I sad tražimo generalnog sponzora da bi opet došli u situaciju da možemo da pokušamo da se takmičimo sa

inostranstvom. Znaš mi smo… Srbija je na neki način pod sankcijama. Pod kulturološkim, kulturnim sankcijama, kako da ih nazovemo. Ne znam kako da ih nazovemo. Ali mi smo pod sankcijama zbog love. Znači, ne moraju oni zvanično da nam lupe sankcije, ali pogledaj koja je svirao u Areni u poslednjih dve godine.

Ivan Minić: Pa mislim, kad pogledaš koja je svirao po regionu i kad shvatiš da su manje više svi ti ljudi nas zaobišli, a i oni koji nisu zaobišli, nisu baš sjajno prošli, tako da se verovatno vraćati neće.

Miša Relić: Neće.

Ivan Minić: Ovaj, onda je to onako malo upitno. I ti Skorpionsi koje si pomenuo, oni su četiri puta pomerali koncert i na kraju bili poluprazni. Mada koliko sam čuo, koncert je bio dobar.

Miša Relić: Ma to je ozbiljna produkcija, ozbiljna priča, ozbiljan muzičar i to, ne može da ne bude dobar koncert. Ali ti uzmeš arenu gde ti treba da prodaš 12.000 karata da bi bio je na nuli, a ti prodaš 17.000 karata, i to je ozbiljan gobitak. Drugo, ti Scorpionsi neće da dođe da se blamiraju i da sviraju pred polupraznom arenom, ne pada ni na kraj pameti, džaba pare. Znaš, tim izvođačima više pare nisu ni bitne oni će uvek naći 30 gradova gde će svirati, 50 gradova, 70 gradova će svirati.

Ivan Minić:I ako ne mogu da nađu, svirat ću u manje gradova.

Miša Relić:Jeeeeste. Nije problem da se svira u Francuskoj 30 koncerta, jer ima 30 mesta gde možeš da sviraš u arenama i to je potpuno okej.

Ivan Minić: Nismo se dotakli Enssa, voleo bih da se dotaknemo i Enssa. Jer to je opet jedna

suluda priča, koja je uspela da se izbori za svoje mesto. Iako je meni to apsolutno nije delovalo kao da će da se odvoji od zemlje. Uspela se izbori za svoje mesto, uspela da bude priznata i sa strane, da kažemo, neke stručne javnosti, ajde to taj deo je manji problem, ali i da bude priznata od strane ljudi koji su zapravo publika.

Miša Relić: Koji su standard.

Ivan Minić: Jer mi stalno pričamo o tome kao, znaš, ovo je grad od dva miliona ljudi, miliona i po, nebitno, dva, verovatno, bliže dva, ali je vrlo upitno kako ti ljudi žive i koliko njih ispunjava, da kažem, finansijske predoslove da može da živi neki život na nekom malo višom nivou, a da ih uopšte to interesuje, da ih sadržaj koji ti praviš, ili muzički ili u ovom smislu ugostiteljski, interesuje, da oni to razumeju. Jer kod nas, vrlo često ljudi koji imaju novac nisu ljudi koji bili nešto što bismo nazvali kulturnom elitom, ili prosto nemaju tu vrstu interesovanja. Ne moramo da pričamo o ljudima koji su futballeri, pevačice, estrada i sve ostalo. Jebiga brate, IT-evci nisu po defoltu publika za nešto tako. Oni su neka svoja opet priča. I ja, kada saberem sve unazad, najviše vremena sam proveo slušajući elektroniku. Slušao sam i svašta drugo. Najbolji koncerti u mom životu nisu iz tog domena, ali najviše vremena sam proveo slušajući to. I kao, nema baš tu toliko preklapanja i svega. Kako je Enso? Zašto pobogu?

Kako i zašto je nastao Enso

Miša Relić: Odmah da ti kažem najbolji deo priče sadašnje je što ja nisam kriv za to što Enso postao fin and diine restoran, molim lepo, to nisam ja krivi. Donekle jesam, ali nisam ja kriv. Moja ideja je bila da će Enso da bude…

Ivan Minić: Evo jedna stvar za koju nisi kriv.

Miša Relić: Nisam kriv molim lepo. Moja ideja je bila da Enso bude sofisticated tapas bar. Dakleda  napravimo sofistike, ono što je Toro napravio. Ja sam mislio da je to jako dobra biznis ideja i dalje mislim da je to jedna od najboljih biznis ideja u gradu. Ti tapasi su fenomenalne ideja. Em su interesantni, em ide uz piće…Ti jednostavno moraš da poručaš toga jako puno na kraju potrošiš više nego u nekom restoranu za neke biftik. ili ne znaš šta je skupo, jel? I moj ideja je bila da napravimo sophisticated tapas bar, da uradimo tapase koji će da budu stvarno dobri, drugačiji i da to bude u sklopu, dođeš na grickanje, neki DJ, onda uđeš u klub ili si iz kluba uđeš u ovo pa kao klopaš. I sad tražimo kuvare, u nekom momentu neka kombinacija bila sa nekim tajlanđaninom odnosno indonežaninom i nekim italijanom. Indonežanin dobio posao u Five Star hotelu.

Ivan Minić: Znam čoveka.

Miša Relić: Izlazimo, ispadamo iz kombinacije sa njim, ja nemam kuvare, a zidam restoran. To je već letnja scena 2015. Ja nemam kuvere, a zidam u restoran koji treba se otvori u mojoj glavi za dva meseca, otvorio se za tri, ali i dalje nemam kuvare. I jedan, onako, ozbiljno, gost koji je dobro popio, izlazi iz letnje scena i ja nešto pričam sa koleginacom sa hostesom u klubu i to on tu nešto s nama krenu da priča i mi pomenemo da imamo restoran i da tražimo kuvare. Najbolji kuvari u gradu su Uroš i Neđa, ja kažem, dobro, brate, ne, ne, ne, najbolji kuvari. I sad, to ozbiljno pijanstvo, ja sad, jebiga, iskuliram, gosta, sve u redu. Ode čovek, ja nastavim da pričam sa koleginicom i sutra ujutur se probudim i kažem sebi, šta imam da izgubim jebote? I okrenem koleginicu, ko je on je ludak juče? I ona rekaže “Ej, zname njega, Stefa on je na rezervaciji to i to, i mi nađemo rezervaciju, nađemo čoveka, ja kažem “Ko su Uroši i Neđa?” I on kaže “Radili smo, ne znam, u Homi, radili su 1.905 i trenutno su bez posla” Zovem ja njih na razgovor, mi se ispričamo. Kombinacija je sledeća, Uroš ima kosu do ovde, sluša, to nije heavy metal, to je neki hard rock, ja ne znam kako se zove taj pravac muzike, ali rokačina, vozi bicikl i jede slatko. Nedja sluša jazz, sluša poptpuno muziku kao ja, ja se bukvalno nekad konsultujem sa Neđom oko muzike, jer ono Neđa ima potpuno specifičan ukus. Ovaj je visok, a Neđa je nizak. Neđa je skroz kratko ošišan. Uroš ne govori, Neđa priča. Znači, ne mogu da ti objasnim kombinaciju, a oni su jedan s drugim ovako. I prvo jelo koje su mi napravili me upropastilo, tako da su oni krivi. Napravili su tog zeca sa sladoledom od banane i karija na kuli od spanača sa turšijom. E ja probam tog zeca i shvatam da sam prvi put u Beogradu osetio

prvo meso i to, slano meso, jel, taj terin, onda sam osetio slad od banane, I onda sam kako sam tom zagrižaju pregrizao šagrepu koja je kisala, dobio pik onako kiseline i kad sam sazvakao i pojao, onda se pojavio kari. Onako peckala me ljutina od karija. Jebote, četiri ukusua u jednom zalogaju “Wow, kakva vožnja!” I odem kući i kažem Tijani “Jebate, tićo ono, ne mogu da stavim Ronalda da igra beka nije realno.” I tako je nastao fine dining restoran Enso. Upropastiše me. Bilo je pakleno prve 3-4 godine, zaista. Imali smo onako uspone i padove. Tako da ne možeš da veruješ da dođe ti dve nedelje ti je pun restoran, dve nedelje ti niko ne uđe u restoran. Pa tri meseca radiš, pa tri meseca ne radiš. Mislim, ludnica. Pa naći konobara koji će da radi u takvom restoranu, koji mora da zna perfektan engleski. Najlakše je naći konobara koji će da radi u punom restoranu, u tom punom restoranu on ima jako puno posla, stalno je u nekoj ono, stano je nešto. To je kao kad braniš… United, nije lako. Imaćeš tri situacije da treba da odradiš i moraš biti koncentrisan, a 80 minuta ćeš sedeti na golu i češkati glavu. Kapiraš? Takve situacije sa konobarom u fine dining restoranu. Imaš pet stolova tu noć, ali tih pet stolova je mnogo teže nego 20 stolova u nekom običnom restoranu. Moraš sve da im objasniš, moraš da znaš do detalja sve da objasniš. Moraš da budeš tu, a da nisi tu, I moraš bit jako strpljiv. A to ubija svako konobara, je l? Odneseš klopu, ispričaš skloniš se, odneseš drugi gang, ispričaš, skloniš se. Nema akcije, nema tempa, razumeš? I stvarno je jako, jako, jako teška ova disciplina. I onog trena kad imali smo jako težak period tokom COVID-a, ne znam kako smo opstali tokom COVID-a. Opstali smo jer smo se u kolektivu dogovorili da ono to što napravimo, trošimo i to što dobijemo države trošimo i da nekako se uokviru toga krećemo. Da ja to dofinansiram koliko god mogu da dofinansiram, ali smo bili svesni da ćemo ili da zatvorimo restoran ili ćemo tako da funkcionišemo. I tu je celo osoblje, veći deo osoblja to podržalo i ostao je veći deo osoblja. I onda se dogodio Mišelin, i onda kako se dogodo Mišelin onda se sve promenilo. Mogli smo da budemo i slobodniji u pravilnju hrane, mogli smo i da podinemo ljudima plate konačno i da počnemo da funkcionišemo normalno. Ali te prve tri četiri godine su bile baš paklene.

Ivan Minić: Ali hajde da se vratimo na prvih par meseci, znaš, prodati Beogradu tu priču je bilo mnogo teško. Okej, u tom trenutku već postoje tragovi te scene ovde.

Miša Relić: Postoji Homa.

Ivan Minić: Postoji Homa koja postoji već pet godina, četiri, pet godina, ali Homa od starta

nije krenula…Ti si imao experience, ali nisi imao cene koje je to prate. Jeste ona bila skuplja od prosečnog restorana, ali nije bila preskupa. Bila ti je ako se slučajno zatekneš, nećeš izaći, nego ćeš ostati ručati.

Miša Relić: I imao si mogućnost da jedeš i neku jednostavniju hranu, ali su imali taj moment da su i uvek imali nešto što nije fine dining, ali za onu publiku koja baš ne bi da proba nešto potpuno suludo.

Ivan Minić: Salon se pojavio prvobitni.

Miša Relić: Da. Ali to je bilo… Da, da. Ustvari da. Oni su došli praktično kad se zatvorio prvi salon, prvi, oni Rodini i, Bože moj, Goranov salon, oni su tad ostili bez poslita došli u Ensso.

Ivan Minić: Bio je tu taj moment da postoji nešto.

Miša Relić: Neka fagma je počela da se stvara.

Ivan Minić: ali i dalje jako teško.

Miša Relić: Pa isto kao sa Bitefom, jel znaš, Bitef kad se dogodio 2001. godine, ko je bio naša konkurencija? Fest u Zemunu, neki Pepev DJ klub, jer ta publika gradska išla ili kod njega ili kod mene, i bio je neki lokal Gaucosi, koji su počeli da gore, ali oni su u početku koristili naše bendove pa su posle prešli na ovu lakšu priču. Tako da, ista priča je bila i sa “Find dining-om”. Mi smo prva tri, kad smo otvorili, prva tri meseca na talasu novog restorana u gradu, na talasu

marketinga BitefartCafe, mi imamo koncert, ljudi dođu na večeru, pa onda idu na koncert. Mnogo je zgodna ta priča. Ti ako hoćeš da izađeš sad u neki restoran u gradu, i posle da odeš negde u život.

Ivan Minić: To je proces.

Miša Relić: To je proces. Znači, moraš prvo doći na tu večeru, pa nešto da popiješ, pa onda da li da voziš ili da ideš taksijem? Pa onda ideš taksijem do nekog kluba. A ti u našoj kombinaciji Ensa i Bitefart Cafe, ti dođeš na Ensovu večeru, prođeš kroz jedna vrata i nastaviš provod u klubu. Jedno pored drugog bukvalno, sta zgrada. Tako da, ta prva tri meseca do aprila meseca smo mi radili fenomenalno. Znači, ja sam bio u fazonu, kako nisam ranije otvorio restoran. I tu ima fantastična priča. Dolazi Tana, koja je prijatelj mog ćaleta i keve,  sa ženom kod nas na ručak i donosi mi 100 eura. Ja u tom trenutku imam 40 i nešto godina i ono kažem “Daj bre Den, kao deka i baka kad ti ono daju znaš kao kad si klinac daju 50 eura, a on mi daje kao 100 eura. Daj Den, nemoj me blamiraš, šta ti je. Ne, ne, ne, to je tradicija u Americi, kad kolega u gostitelj dolazi u novi lokal kod kolega ugostitelja, to je kao u vidu podrške, kao svi ugostitelju

donesu po 100 dolara. Kao, nisam ti doneo 100 dolara, znam da ovde više euri idu, kao 100 evra. Ja ga kažem, daj ajde potpiši mi, to ću da uramim. On mi napiše, dobrodošao u najteži posao koji postoji, želim ti svu sreću Den Tano. Ja kažem Tijani Dejan prolupao kakav najteži posao čoveče, ono… Sazidaš estora, napraviš, uzmeš dobrog kuvara, dobra klopa i to je to, mi puni jebote….Poručili smo tendu sa baštu, tenda kasni mesec dana. I mi praktično iz zimskog prostora restorana treba da uđemo u baštu, ali ne možemo praktično da uđemo u baštu jer imamo neke odvratne suncobrane koji su potpuno na ispod nivoa svega što radimo. I nas ljudi tu skapiraju kao zimski restoran. Meni to još uvek nije jasno i to mi kaže konobarica koja je radila kod nas, kaže mi jebote skapirali su nas kao zimski restoran, pošto ima iskustvo žena, Vesna. Ja kažem daj bre Vesnu nemoj pričaš tu. Štiže konačno, tenda dozi, tenda, metar šira, metar duža. Oni kao vratićemo, nema problema, i ja kažem nećete da vraćate ništa. Postavićemo tako da to nekako…na kraju smo iskrivili stube, ovako krivo stoje stubovi, pa smo dole pravili neku konstrukciju koja drži te. Mislim, haos. I to leto je bilo zaista strašno, april, maj, juni, juli, avugust, ono…Bitef koji finansira ENSO i finansira rentu, letnji bitef koji finansira Ensso i finansira rentu bitefa zimskog, praktično suicidno. I tako smo radili zimi nešto radimo, oktober, novema, decembar, pa februar, mart, april nešto radimo. I onda polvinom aprila hreće kataklizma i onda preko leta kreće mučenje. Dođe korona, mi u toku korone, pošto smo mogli samo bašti da radimo, organizujemo da ja puštam muziku, ja pritom nisam DJ, nemam da puštam muziku, ali imam ploče pa kao naučio sam nešto sa dva gramofona, pa kao puštam jednu pa drugu. I tu uhvatim Cakija, DJ Cakija, uhvatim Stajkića, Coba je puštao Željko Kerleta, Čile,  Đole Vinarije bikinski. Pokrenemo baštu ustvari tokom korone pokrenemo baštu, jer kao ljudima je bilo interesantno da se nešto događa. Klopa je dobra pa je dobra, bašta je sad već lepa, skockana, ta tenda sad postoji, cveće itd. I tako smo tokom korone u stvari nekako razradili tu baštu. Koja je inače prelepa bašta sa sve parkingom koju imamo, a sa opcijom da budeš unutar, gde je ozbiljno klimatizovano. I sad je to potpuno neka druga priča. Ali tih prvih dve, tri godine, majko mila. 

Ivan Minić: I dobro, iz svega ovoga što si ti nama ispričao, u suštini čovek mora biti lud, da bi ušao umovako nešto.

Da li čovek mora biti lud da bi ušao u ovako nešto

Miša Relić: Pa vidi, postoje dva načina kako možeš da se baviš ugostiteljstvom, jedan način je biznis. Znači, ti to radiš kao posao, što bih rekao, “Jokić igram u košarku a više me interesuju konji.” I on je završio svoj posao u NBA i onda je otešao da…

Ivan Minić: Radi ono što voli.

Miša Relić: Se trka sa svojim konjima. I drugi način je da se baviš baš onime što voliš. Ako hoćeš da se baviš onime što voliš, velika je verovatnoća da čak i ako u nekom periodu to funkcioniše na duge staze će biti puno muke, krvi, znoja, lomljevina itd. Ja sam jedna rakić vaga koji ne ume da radi stvari koje ne voli, ne voli da se druži s ljudima s kojima ne voli da se druži. Učim godinama da budem..i posao me je naučio da komuniciram nekad sa nekim ljudima sa kojima baš ne bih komunicirao, jednostavno moram, to mi je opis posla, ali overall gledano radimo stvari koje mi hoćemo da radimo. Ne radimo stvari koje nećemo da radimo. Pa i po cenu da izgubimo neki novac, pa i po cenu sigurno smo izgubili u ovih 20 godina, ja ne znam, ono koliko žurki privatnih korporativnih svadbi koje sam odbio, iako je bila dobra zarada sam odbio jer su ti hteli da imaju narodnjački bend.Ja to nisam hteo da pustim u klub. Ali sam, mi živimo taj klub. Tijana, ja, do skoro Marijana koja je sad otišla na drugi posao, Neđa živi taj ENSO. Svi mi koji smo u toj nekoj grupaciji Enso, BitefArt, Coffee, Musicology, živimo taj život. Provodimo tamo pet, šest dana nedeljno, po pet, osam, deset, dvaneseti, kako kad. I to je jedna porodična udruga, privatni kulturni centar, paralelni Beograd,

kako hoćeš da ga nazoveš, koji je tu zbog nas i zbog ljudi koji misli kao mi. I svesni smo da ćemo manje zarađivati, i svi ti ljudi imaju manje plate nego što bi imali da se bavimo, ne znam, narodnjacima. Ali, da se bavimo narodnjacima, ja ne bih bio u klubu, ne bih mogao to da podnesem. Ne ja, ni Tijana ni niko od mojih zaposlenih ne bi hteo time da se bavi, razumeš. Ovako, ti bendoj koji sviraju koji nas, cover bendovi koji sviraju koji nas su prvo dobri muzičari, drugo, dobroj saradnici i sa njim imamo jako dobar odnos. Naravno da tu ima i svađa i problema i sve je to u jednoj porodici potpuno normalna stvar, ali jako dugo sa svima sarađujemo i očigledno da ima razloga zašto je to tako. Ako ništa drugo, pružamo tim bendovima da budu na pravoj bini, na ozbiljnom ozvučenju, da nastupuju na bini na kojoj sutradan nastupili, Gregori Porter, Robert Glasper, Kezae Jones, ne znam ja sve koje će da nastupi, jel? I to je neki naš put i naš način i sad je nekako kasno da se to promeni. Zarađuje se manje, a radi se više. Zadovoljstvo je nekako veće, lepše, bolje zadovoljstvo. Nije to sad kao dobio si neku svitnu lovu, pa kao super si dobio lovu, nego si nešto si zaradio, ali si se proveo fenomenalno, upoznao si nekog fenomenalnog, imao si neki experience, nešto si tvoje radio.

Ivan Minić: A deo si nečega što se…

Miša Relić: Deo si nečega drugačijeg, da. I to je moj način kako se ja bavim ugostiteljstvom i ovim poslom koji se bavim. Naravno, potpuno razumem kolege koje se bave nekim stvarima kojima se ne bi bavili, ali prave deset puta veći profit i potpuno…ono, njihova porodica bolje funkcionira nego moja.

Ivan Minić: Al oni nemaju porodicu. A oni nemaju porodicu?

Miša Relić: Pa oni imaju svoju privatnu porodicu koja funkcionira bolje, ali smo mi zaista, 20 godina su ljudi, Joca Raša, Tutun, Tijana, ja, Cule, to je ekipa koja je 20 godina tu. Ja ne znam, mnogo firmi gde ima ljudi koji rade 20 godina jedan posao. I nadam se da ćemo obstati i nadam se da ćemo opstati, i nadam se da ćemo uspeti da dobijemo generalnog sponzora koji će nam mnogo pomoći za Musicology. Jednostavno, taj Musicology mislim da je jako bitna društvena odgovorna stvar za ovaj grad. Mislim da je Musicology nešto što je neki put da se upoznaju neki ljudi koji je inače ne bi upoznao, da preko njih dođeš u situaciju da odeš na Berkelij, odeš na grad, da odeš ovamo-ovnamo, da ti otvore neki put. Imamo nekoliko takvih slučaja da se kroz workshopove koje organizuju u Musicology, pa znaš da radimo… kad god možemo, dogovorimo se sa izvođačima da na taj slobodan dan odrade workshop sa klincima. To su epski priče, to su epski momenti. Znači, Robert Laspev to nikad neću zaboraviti, njegov workshop, neću zaboraviti Angie Stone workshop koji je bio do suza. Kakav je to razvoj bio s nevojkama, došlo je do 30 pevačica. I sada NG priča o njenom životu i o kako se radi posao, koji su problemi u poslu i kako funkcioneše u stvari sve. Znači, ne mogu da ti objasnim kako je to izgledalo. Inače za Endži da napravim malo, da pomerim priču. Endži je bila najluđa priča svih vremena. Zvoni mi telefon, mi bukirali NG Stone za Beograd i Ljubljanu, i zvoni mi telefon i menadžer, Endži Stone me zove, kaže “Endži bi da se čuje s tobom”. Ja kažem “Dobro”. Prebaci on liniju, javlja se Endži kaže “Ej, ćao znaš, ja sam malo zabirnuta, moji prijatelji mi kažu da Jugoslavia je kao komunistička zemlja i da je tu prilično zeznuto što se tiče sekjuritija i to i ja bih htela da dobijem od američke ambasade garanciju da će oni garantovati moju bezbednost. A nama, Američka ambasada sponzorište delom taj koncert. I kažem “Endži pravo nismo Jugoslavia nego smo Srbija. Drugo, rekao, komunizam je na 30 godina, čao. Mislimo, demokratsku vlast, tako dalje, tako dalje, demokratske izbore, sigurnost je na najvišem mogućem nivou tako da je.” “Ja znam, ali, znaš, izbeglice, šta ćemo stim?”, ja kažem, rekao, “ Izbeglice, znači izbeglice samo proloze kroz Srbiju i idu dalje, ko je lud da živi u Srbiji, ne znam o čemu mi pričamo.” I sad neki razvoj totalno sumanut i sad Tijana pored mene  “šta se događa?” Sve u svemu ubedim ja, Engi kaže “Da, ali bih ja ipak htela da neko iz obezbeđenja bude 24 samnom” Ja kažem “ Endži ako bude trebalo, ja ću biti s tobom 24 sata. Stajaću na vratima celu noć.” I vrištim od smeha. Ne mogu da verujem šta priča.. komunistička zemlja. Na kraju ona došla i ona bila prvo skeptična u početku, naravno, posle Beograda se već potpuno opustila. Odemo u Ljubljanu, ja mislim da će padati kiša. Mi dođemo u Ljubljanu, 26 stepeni, teget nebo. Endin nadrda na, da me rokne, a mi pomereli koncert sa nekog parkinga u Ljubljani na klub, u Svetičarnu. Ja odazim po nju, 8 uveče, nebo kao tvoja majica crno. i kreće, poplava, svi sta… jedini auto koji vozi kroz Ljubljanu je moj auto da bi stigli na koncert, svi ostali pale sva 4 i staju sa strane. I Endži ovako “You are fucking god” I sad događa se koncert i u nekom momentu Tijana, Nina i ekipa iz organizacije sede u jednom delu, sad tu se događa koncert u tom klubu, a porad imaš kao bašticu gde sme da se puši. I pošto Nina mora da površi cigaru, oni sede tamo i ja se pojavljam na video beamu, na bini. I kaže Nina šta radim, Miša na bini. I sad njih 4 gledaju ovako, a mene zove tour manager, Andri Stojan, kaže “Ej, sad će tvoja stvar dođi da džuskamo”. I ja sad se penjam onako pored bine gde stoji tonac i krenem tu nešto s njom da đuskam, i ona kaže “Ej ljudi, samo moram da se upoznam s nekim” i mene ova ugurna na binu razumeš. I ja reko šta se ovo događa i on kaže morate upoznati ovog čoveka i sad ona celu priču kako je ona mene zvala, pa šta se tu do… pa kako jedva došla, pa kako sam je ja neogovorio, pa kako je mislila što sam lud što sam ubacio koncertu unutra. Ali da se koncert dogodio napolju ne bi se dogodio. I cela priča ide. I ja uzmem mikrofon, reko sad malo i ja da pričam. Ovo ludeča me zvala i rekla… I tako nastane haos i onda ostane naravno na bini sa njima i ođuskam tu pesmu sa njima i to je bio baš onako specifičan momenat. 

Ivan Minić: I onda kad ispričaš nešto tako, onda se čini kao da sve ovo ima smisla.

Miša Relić: Pa, vidi, emotivno nešto te ispunjuje, nešto što ostaje. Ja verujem da je BitefArtCafe ostavio svoj trag. I zato mi je teško padalo ovo što se događa u odbojkaškom klubu Partizan, jer sve što smo tamo radili, radili smo pozitivno. Od prvog dana kad smo došli, smo samo zidali i ništa nismo negativno rušili. Ako smo nešto srušili, što je moglo da se sruši, toga smo napravili nešto još lepše. Došli smo u situaciju da, kako je došla nova uprava od Odbojkaškog kluba Partizan da su odlučili da to izdaju nekom drugom, nekom svom drugaru, prijatelju, šta god. Probali su to da rade na neki način koji je meni bio neadekvatan, jer su rekli odprilike “Pali”

Ivan Minić: Pričamo o letnjem klubu.

Miša Relić: O letnjem klubu, o letnjem klubu pričamo. Kako ja nisam neko ko će tek tako da se pomeri sa crte, kao što se nisam pomerio ni vladi Srbije za vreme korone, kad sam tražio pomać, pa smo na kraju dobili pomać. Tako se nisam i ovaj put pomerio sa crte i izašli smo na sud dobili smo presudu u Republici Srbiji za mesec dana, Vau! 

Ivan Minić: Nadrealno, ok.

Miša Relić: Nadrealno. I sada smo konačno došli nazad na one prvi razgovor kada su oni meni sopštili da hoće da prekinu ugovor i došli smo na to da će nas ili isplatiti, pa ćemo mi od toga raditi nešto drugo, negde drugde ili šta god, ili ćemo produžiti ugovor pa od sledeće sezone opet imamo letnju scenu. Ne znam šta je bolje i ne znam šta će se dogoditi. Negde sam sebi objasnio šta god je da se u ta dva dogodi, je bolje od ovog status quo-a da mi praktično već mesec dana sedimo u kancelariji i nemamo šta da radimo, ne znamo šta da radimo.

Ivan Minić: Da, ne možeš ni da počneš bilo šta.

Miša Relić: Pa ne možeš da planiraš, znači, naredna dva meseca nemamo posla ni za koga. Ne možeš da otpustiš ljude jer to su ljudi koji previše dugo rade s tobom, kao što nismo otpuštali ni tokom korone. A ne možeš ni da dva meseca sediš, sa 20 ljudi i kao ne radite ništa, sedimo u kancelariji i družimo se. Znači, to je prva stvar. Druga stvar, s obzirom da nemamo generalnog sponzora ne možemo ne znam šta da planiramo sa Musicology jer nemamo budžet da planiramo,…Da, dolazi Nic Vest i doći će sigurno još izvođača, ali u ovom trenutku su to sve neki mekani pregovori, ispipavanje tržišta da vidimo šta ćemo da radimo, dal ćemo i koliki ćemo budžet imati i tako dalje. Tako da se nadam da će to danas, a to je ustvari sad već jučer, da dođe do nekog kako god pozitivnog rešenja i da ćemo moći da počnemo da planiramo nešto, neku budućnost. Zaista mislim da bi Musicology, da bi BitefArtCafe, DOO,

trebao da bude na platnom spisku grada i republike. Kad to kaže, mislim da bi trebao da imamo neku kontinuiranu podršku grada Beograda i Republike Srbije, jer sve što radimo je za dobrobit grada Beograda i Republike Srbije, odnosno nekog dela ljudi kojima se niko ne bavi. Pisali smo neki projekat za ministarstvo kulture, mislim da je bilo u pitanju, koji su nam odgovorili na kraju projekta, pa vi kao možete sami da se finansirate i tako su nas odbili. Kao super je projekat, sve je fenomenalno, vi možete sami da se finansirate. Nismo opet dobali ništa. Kažem, Cebef je jedini koji nas podržava. I nekako, znaš, dosta putujem i onda…Rooney Scott ima podršku Londona, Porky & Bess u Beću imaju neverovatnu podršku Beča, austrijske banke, znači nezamisliv budžet, neopisiv i nezamisliv budžet. Ja ne znam zašto mi nemamo podršku, konkretnu podršku grada Beograda i zašto nismo na neki način proglašeni nekom institucijom kulture od vrednosti za grad Beograda. Jer mislim da bi to trebalo tako da bude.

Ivan Minić: Ja se nadam da će nešto po tom pitanju da se promeni. Nadam se da će ova cela situacija sa letnim Bitefom da se reši na neki način koji je zadovoljavajući za sve. Zato što mislim da ukoliko ne budu obe strane zadovoljne, neće niko biti zadovoljan i prosto to je tako. Mislim da je jako, na neki način, dobar signal to što se ceo proces tako brzo rešio i rešio u vašu korist.

Miša Relić: Nevromatno, da.

Ivan Minić: Tako da videćemo. Tebi hvala što si podelio ovo, zato što ja volim da skupljam ludake Znači, niko ko je bio u ovih 220 i nešto epizoda nije baš pod 90. ali kad je neko običan napravio neku promenu koja je stvarno uticala na društvo, to ne funkcioniše tako. Znaš, kao što, ono, kao, sad ćemo mi kroz iteracije da činimo stvari 1% bolje. Okej, super, radićemo to tako, ali prava promena se desi onog trenutka kad neko dođe, baci bombu i kaže od sutra radimo ovako.

Miša Relić: A da li će se to ikad dogoditi? Ajde da pričamo, znači, nije sad više u pitanju

ni SNS-a, ni DS, ni SPS, da li će se ikad dogoditi da stvari krenu da se rade na pravi način u ovoj zemlji. Ne samo u pitanju..po pitanju, svi mogućimo ono da li mi sad vidimo tog nekog?

Ivan Minić: Ne znam. Ono što znam je da postoji određeni broj ludaka koji će da prave svoje paralelne univerzume i…

Miša Relić: I to je jedini način da opstanemo.

Ivan Minić: I svi mi u suštini…

Miša Relić: Uprko svemu.

Ivan Minić: Živimo u svojim bablovima. I nismo svesni toga gde živimo do trenutka dok ne pročitamo komentare na vesti ili komentare na YouTube-u na nešto što je masovo.

Miša Relić: Pa ja mislim da smo svesni, nego da jednostavno ja kad sam bio u inostranstvu vuklo me nešto nazad i nisam…nisam video sebe u inostranstvu, jednostavno sam uvek razmišljao o tome da ja u Beogradu ipak imam neku poziciju, imam svoj stan, ne moram da rentiram stan, zahvaljujući mom dedi. I nekako nisam želeo da odem iz grada tek tako. Meni Beograd mnogo znači, sam Beograd kao grad. Da li je to onaj grad koji ja volim? Ne, to više nije taj grad. Taj grad koji ja volim je umro devedesetih, pa se onda vratio u početku 2000. pa je onda opet ono vrlo brzo otišao u nekom pogrešnom pravcu. Ali sad sam već u godinama kad zaista želim da učim nešto društveno dobro i želim da sebi obezbedim da u tom mom paralelnom Beogradu zaista živim u onom mom Beogradu u kojem sam živio, gde sam rođen i gde su neki moji prijatelji funkcionisali. Ja bih voleo da imam još 20 Miša Relića u Beogradu,

koliko god to zvučalo prepatentno ili ovako ili onako neintesujeme, ja bih voleo da imam još 20 ludaka koji bi to…koji bi radili neke svoje stvari na ovaj način kako mi to radimo. po svaku cenu pa i uprkos svemu. I ono pozivam sve koji tako nešto žele da rade da me uvek kontaktiraju, da porazgovoramo, da im kažem sve zamke i probleme s kojima će se suočiti, jer imam dobro znanje kada su problemi u pitanju. I verujem da je to jedini način kako možemo da vratimo duh ovom gradu. Jer duh ovog grada nije milionipo ljudi, duh ovog grada je srce grada, I ta neka ekipa koja će ovaj grad da učini drugačijim od onoga što nas okružuje.

Ivan Minić: Slažim se. Slažim se i mislim da jedan deo tih ljudi su okupljeni oko onoga što si ti napravio, jedan deo oko nekih drugih priča, ali da ipak pričamo o jednom prilično malom i konačnom skupu ljudi koji u suštini šire te neke vrednosti na kojima je, ono, ovaj grad postao velegrad, a to nema veze sa brojem stanovnika.

Miša Relić: Nema veze sa brojem stanovnika, ali ima vrlo veze sa tim da nam zaista treba neki šerif na mestu ministra kulture. Znači, ne možemo da radimo…ne možemo ministarstvo kulture koja je ima u budžetu 0,00 budžeta. Nekoga će da lupi rukom o sto, da kaže “čekajte ljudi”, pa ne može tako. Treba pomoć roditeljima da podižu decu na neki kvalitetan pravi  kulturoški način i tako dalje.

Ivan Minić: Pre nekog vremena smo ovde pričali o kampanji “Lepše s kulturom”, koju svi pamtimo, I onda kad shvatiš da je to bilo pre skoro 30 godina… Ali da je to bilo pre skoro 30 godina, pre recimo 26.

Miša Relić: U vreme SPS-a, da.

Ivan Minić: Da, ali mislim, sama činjenica da se mi kad razmišljamo o tome, prisjećamo nečega što je bilo pred 27 godina, 26 godina, 25 godina, mislim, od stvari kojih se sećem iz tog perioda, sećem se te kampanje Saletove trojke i Mijetovog kanala. I to je otprilike to. Mislim, jedna je lepa, jedna je traumatična, jedna je interesantna.

Miša Relić: Ja se sjećam da smo tada bili u fazonu, šta se ovi foliraju, a onda kad malo bolje razmisliš to je posljednja takva kampanja, uz onu kampanju Tasovica za filharmoniju. Prva kampanja.

Ivan Minić: Koja je bila gerila?

Miša Relić: Jeste, bila gerila. Pa dobro, nije ni mogla da bude mainstream, jer je bila gerila,  nije nikako mogla da bude mainstream. Ono što su radili nije bilo mainstream, ali to su jedina dva jača pokušaja….Ja bih volao da zaista dođe na mesto ministra kulture, neko ko želi zaista nešto da promeni. Da se podrže male sredine, da se podrže mali privatni festivali, da se podrže svi kulturni i kulturološki projekti u zemlji. Da se ne bacaju milioni kamioni i avioni u neke drugarske projekte, da se ne troše sumenute pare, kako umeju da se troše kada je kultura u pitanju, iz ko zna kog, ditata i tako dalje, nego da se napravi zaista neki ozbiljan sistem kako će u stvari da funkcionišu.

Ivan Minić: Videćemo. Nadam se da će to biti tako. Hvala ti što si podijelio ovu priču.

Miša Relić: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Nadam se da će sve biti kako treba. U svakom slučaju, ako ništa drugo, a ono od septembra će biti kako treba.

Miša Relić: Od septembra sigurno.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Za sve komentare, pitanje, sugestije imate to polje na YouTube-u. Ja Vam se još jednom zahvaljujem i to bi bilo to za ovu nedelju.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Miša Relić

Miša Relić je beogradski sportista, muzičar i preduzetnik. Svoju uspešnu karijeru započeo je prvo kao teniser i teniski trener, da bi ubrzo prevagnula njegova ljubav prema muzici. Radio je i kao  muzičar na Kipru, kako bi obezbedio novac za izdavanje svoje prve muzičke ploče. Nakon prve ploče Miša se vraća u Beograd gde kreće da snima spotove i započinje muzičku karijeru na maternjem jeziku.

Miša Relić je danas vlasnik jednog od najpoznatijih noćnih klubova Bitef Art Cafea, vlasnik fine dining restorana Enso, osnivač muzičkog festivala Musicology i predsednik Udruženja noćnih barova i klubova Beograda.  

 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.