Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Do sad smo u podcastu imali različite profile ljudi. Imali smo i neke olimpijske šampione. Imali smo svašte nešto, ali u ovom trenutku, kada snimamo, a ne i kada ćemo emitovati, u gostima imamo aktuelnog NBA šampiona. 

Dejan Milojević: Još kratko vreme.

Ivan Minić: Dobro, još kratko vremena. 

Dejan Milojević: 15 dana još u akciji.

Ivan Minić: Ali nadamo se da će njegov pulen da ga nasledi.

Dejan Milojević: Nadamo se.

Ivan Minić: Deki, dobrodošao.

Dejan Milojević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Tvoja karijera košarkaška, a i sve ovo ostalo, a i sada trenerski posao, su potpuno van svakog šablona i standarda, barem onoga na što smo mi navikli ovde i što nam je, da kažemo, davalo rezultate prethodnih 50-ak godina, što se košarki tiče. Zato mi je posebno interesantno da si ovde, a i zbog toga što zajedno sa mojim, odnosno, zajedničkim prijateljima, Duletom Basalom, snimaš podcast za Talks and Folks, koji se zove Talks with Folks, gde pričate o nekim veoma interesantnim temama na jedan jako zanimljiv način, a gotovo uopšte nema veze s košarkom.

Dejan Milojević: Pa da budem iskren, kada me Dule kontaktirao za to, ja sam rekao, “vidi, nemoj samo košac i pričamo.” Znači, kao što sam i tebi rekao….da ako trebamo pričamo o košarci pričićemo, ali nemoj previše. To su onako, većina tih priče je ispričana i ponavlja se. I sada, ja sam čovek koji onako, da, kad je nešto novo želim to da ispričam, ali ne volim da se ponavljam. A pri tom, volim da poznam ljude, volim ljude i taj podcast mi daje da pričam na razne teme koje verovatno tokom dana uopše mi ne padne na pamet, a ovako saznam nešto novo i baš uživam u tom podcastu pravo da ti kažem.

Ivan Minić: I ja uživam slušajući i preporuka svima da overite to što Deki i Dule rade. Sa tobom razgovor počinje isto kao i sa svima ostalima, mančmelou pitanjem šta si teo da budeš kad porasteš? kako je to, mi vidimo u šta si porastao, ali kako je došlo do toga, pošto koliko znam, ni to baš nije bilo standardno.

Kad porastem biću

Dejan Milojević: Bio sam onako dobar đak i prvo neka maštenje je bilo vezano za neku nauku, matematiku, fiziku, onako to mi je išlo od ruke. Međutim, naglo sam rastao, već sam u 13. godini imao 186, ako mogu da se setim dobro. I volao sam košarku, bio sam po ceo dan. Znaš kakav je život bio klinaca tada. Znači, ujutru izađeš napolje i svim sportima se baviš do uveče, nije bilo 68 kanala i igrice i svega. Uglavnom su sva naša druženja i igranja vezana za napolje, neka dešavanja. Ja sam igrao u košarku, tamo u Padinjaku, sam iz Spajanske skele, iza škole, i drugar jedan, tu koji dolazio na koš, kao dal treniraš basket? Reko “ne treniram”,  ja 13 godina već, znači ja sam dosta, dosta kasno počeo. Kaže “ajde hoćeš samonom na trening, ja treniram basket, sad se formira nov tim, hoćeš?”, ja rekao, “hajde.” I odemo mi na trening, ja nisam znao ni u koji klub idu. Znači ja tada sam otišao na Tašmajdan i spostavilo se ono ključna stvar u mom životu. Ja sam išao u…. Belograd, ja nisam imao pojma, nisam čuo nikad za Tašmajdan, klub u košarkaški koji je bio, niža liga, stvarno nisam imao pojma. I dođem tamo i tamo pase kluba Miša Lakić koji dan danas klub, koji je promenio ime 90. u Beovuk. I dan danas Beovuk postoji, ali eto. Znači, za mene je verovatno sudbinski susred sam Mišom Lakićem, koji uvek ističem da je to moj košarkarski otac. Totalno neplanirano i slučajno, kao i mnogo stvari u mom životu spletom raznih okolnosti. Ali, uglavnom, sam sve te šanse koje su mi se ukazivale koristio i iskoristio na pravi način. Kašem košarkarski otac, zašto? On me je naučio volim košarku. Naučio me da imam pravi odnos prema sportu, prema igri, prema ljudima. Ne sada naučimo me levi i desni hororita, ne, ne, ne, naučimo me kako da se odnosim prema igri i prema ljudima. I to je ključna stvar u momu životu, bilo je vezano za košarku i dan danas kao trener pratim te stvari.

Ivan Minić: Je li bila neka priča sa atletikom? Ja se sećam neke priče sa atletikom?

Atletika

Dejan Milojević: Jesam znači, bio sam, otišao sam kod Novice Pantelića, koji mi je slučajno posle bio i kondicioner i trener. I on je bitna stavka u mom životu, ali ono, škola u Pajanskoj Skeli je sa opštine Parilova i OKK Beograd je, u stvari to je Omladinski atletski krug. Beograd je trenirao tamo na Ofkovom stadionu i oni imali su saradnju da sad iz škole dođu neki klinci da trče tamo, a iako bude neko talentovan onda ga nagovore da krene da trendira ovu atletiku. Međutim, atletika, uz izvinjenje svim atletičerima, meni malo zadvoljstva nije pružala. Nisam baš bio ni pretrado talentovan za to, ali probao sam. Trenao sam svašta pre košarki, borlačke sportove neke sam trenirao, ali to je sve bilo onako usput. Ovo je bilo prvo, ja sam znao momenta kada sam počeo treniram da je to to.

Ivan Minić: Ja znam iz razgovora sa nekim ljudima koji su imali prilike da igraju protiv tebe, a i neke koji su igrali sa tobom, da svi te opisuju kao predivnog, veselog, pozitivnog i sve to, i najjačeg čoveka protiv kojega su ikad igrali. Jer kao to je bukvalno kao da guraš zid. Sad ima i ovih što su imali prilike da guraju Šeka, pa kažu da je to dosta gore.

Dejan Milojević:   Iskreno to mi je žao što nisam se nikad pogurao sa šekom, jer stvarno sam i prirodno sam jak i dosta sam radio, I uvek sam voleo to da ne izgledaš jako, da budeš jak. Znači ti sad kad ideš u teretanu ti možeš da radiš, da se napumpaš i da budeš ne znam ovoliki, ali to ne znači da je tvoja relativna snaga, znači snaga u odnosu na težinu koju imaš, da je ekstremno jaka. A ja sam uvek više voleo da vidim ljude koji, prvi pogled onako, vidiš da je jak, ali nikada ne bih rekao da diže neke ekstreme težine, a ja sam u stvari bio taj. Jer i pri tom stvarno nikada nisam uzimao ništa od suplementa, jer baš bi bila fora – Čak sad ono negde mi je krivo što nisam one osnovne suplemente uzimao, pričam o ne znam kreatinu, ne znam o amnio kiselini, ništa nisam pio. Znači bukvalno, kruška, jabuka, šunka, slanina i to je to. To je bila moja ishrana tada. I ja sam na taj način, verovatno, po težinama kojima sam dizao, bio fizički najjači čovek možda i u Evropi. Jer sam i volao kroz zezanje sa društvom…. koliko šta, koliko ovo, koliko ono, to su bili ozbiljni brojevi, I  onako simptomatično je da, da li je to zbog toga što nisam nikada ništa uzimao ili ne, ja sam danas, ne radim puno teretanu, radim svremena na vreme, odem po neki put, ali me snaga ne pada. Znači, to je, pala je 30% odnosu na maksimum koji sam imao, ali ovo je i dalje onako dosta visoko. Ja sad imam 46 godina, to su i dalje neke težine koje mnogi ljudi teško mogu da… Ja sam uvek …. uzmeš, ne znam, bučice od 50, da to je 125 funti, znači, ja lagano mogu da radim po 50, znači da ljudi razumeju, meni to nije problem da radim. I onda kad vide ovi čekaj brate…To na prime….dan danas

Ivan Minić: Nečudi me.

Dejan Milojević:   Jedan banalan primer, Iako je moj biceps ništa specijalan.

Ivan Minić: E ti zapravo, ja sam tebe zamišljao još, sećam te se iz igračkih dana, ja sam tebe zamišljao sada krupnijeg. Kada si došao kao okej  

Dejan Milojević:   Upravo to. A sad ovakav ja imam 20 kilo više nego što sam imao kada sam igrao. E to je meni bila fora, ja sam baš voleo što sam bio izuzetno jak u jednom normalnom pakovanju.

Ivan Minić: Pominješ Beovuk, odnosno Taš i Mišu. Miša je za ljubitelje košarka vrlo poznato lice, za one koji ne prate dovoljno košarku, nego onako fenomenološki, pominje se tu i tamo, imaju one sve priče o tri puta doživotnoj suspenziji i sve ostalo. Ali, upravo to što si rekao, ja sam imao prilike da ga upoznam kao klinac, jer sam igrao protiv Beovuka i Beovuk je uvek bio kaznena na ekspedicije. i to je stvarno bilo strašno. Mislim, mi smo svi izgledali kao grupa građana u odnosu na te momke koji su bili selektirani za Beovuk. Ali sam imao taj jedan trenutak tokom univerzijade u Beogradu, gde sam u par navrata pričao sa njim jer smo mi bili one retke budale koje dođu gledati svoje utakmice. Znači, ok, Srbiju su gledali svi, posebno posle eliminacije. Ja sam, onesem laptop, odem ujutru, gledam od ženske košarke do svega što ima toku tog dana. I ono, kao, zgotivio sam se sa ljudima u areni. 

Dejan Milojević:  Ni ja to ne bi mogao…

Ivan Minić: A bilo mi nekako interesantno, I bilo mi, je li, spred kuće. I tad smo pričali o tim potpuno izmenjenim okonomostima, gde ne postoji, ne vodi ekipu, nema nikakav interes, nema ništa, I neke vrlo zanimljive uvide mi je dao. I onda sam skapirao to kada vi svi pričate o tome koliko je ta ljubav prema košarci i strast prema košarci kod njega jaka. I zašto je taj Beovuk iznedrio toliko fantastičnih igrača i sjajnih ljudi, što je dosta bitno.

Dejan Milojević:   To je po meni bitnije, na primer, izvini što te prekidam, ali moram da uskočim u ovom momentu. Znači, ja dan danas, moji najbolji prijatelji su iz Tašmajdana, iz Beovuka. Znači, mi smo ono kao klinci krenuli zajedno i ostali smo da se družimo, jer nekako on je to selektirao, da, po košarkarskim kvalitetima, ali i po ljudskim. Znači, to je… nije mogao, ko se nije uklapao da uopšte opstane tu. Posle smo i mi sami odstranjivali ljude koji nisu dobar ljudski fit, prvenstveno, i to nije moglo dugo da traje, ko nije bio fit sa nam.

Ivan Minić: Hoću da kažem, u tom nekom uzrastu, petnaš, šestnaš godina, što je u principu posljednje kad sam ja video neke ozbiljne košarke, BeoVuk je bio neverovatno dominantan i selekcijom i kvalitetom i načinom na koji su ti momci trenirali i tako dalje. Bio sam i na treninjama, znao sam celu tu moju generaciju. I sad, naravno, kako to obično biva, nije previše posle tih momaka napravilo senijorske karijere. To je kod nas, a mislim i na drugim mestima, da kažemo relativno često. Ali ono što mi je nekako bilo fascinantno je ta struktura i taj red, jer ja sam isto bio divljak sa ulice. Koji je, ok, trenirao neko vreme, igrao neke utakmice za neke klubove i sve to, ali ništa, ništa ozbiljno. I onda dolaziš da igraš protiv nekog koji je sa 15 godina profesionalac. Zna sve, imaju akcije, sve je kao da gledaš profesionalnu ekipu, samo su malo manji, ali ne mnogo. Kako si se ti, kao neko ko je isto divljak bez strukture, uklopio u to, jer tvoja seniorska karijera počinje relativno brzo?

Uklapanje u novo okruženje

Dejan Milojević: Mišo Lakić je tu stvarno imao… Imali smo talentovano…, ne, mi smo bili možda treća, četvrta ruka. Talentovani klinci nisu dolazili u Beovuk. Ali on je od onoga što je dobijao i što je dolazilo u Beovug, uspio da napravi takmičarske ekipe. Ja sam došao, rekao sam ti slučajno, nisam znao gde idem, u koji klub. I onda već kada sam krenuo da budem dominantan, krenuli su pozivi. Znaš, zove te Zvezda, zove te Partizan. U tom trenutku mega, koja je danas dominantna mlađim kategorijama, nije postojala imao si  Zvezdu i Partizan kao neke sinonime za najkvalitetniji rad sa mladim igračima. I oni su stvarni. Imali bolje ekipe od nas kada ih vidiš ovako. Ti kad pogledaš ta ekipa, 76-o, Partizana, to ta ekipa bila kada izređe na u teren, mislim prosek biooi 2,5, znači bio ne znam, Rašane Sterović – sećam se da je na play-u bio moj kum, sadašnji Mića Radovanović, on je na primer 195 6. Onda su imali dva beka…Robert Balgač, imao dva metra, on je u Americi, čini mi se završio, trojka je bio Stevan Milošević, 2,34, Glintić je bio na četvorci, to je ja mislim Glinta je 2,10 i Musi Rašane Sterović je 2,12. I sad ono, pritom imaju 16 godina, znači u tom trenutku. Ti onako, mi imamo BV-u, ja najviše sa 199. Izlazim i igramo sa njima. Al mi smo se borili, nismo nikome priznavali da je bolji. Ovo je ta naša generacija, ne znam, 76. i 77. ono, kažem, najviši igrač ja, posle je došao jedan malo više od 2-1. Znači, Nikola Radvanović, a svi smo bili ostalo, ne znam, koji… Davor Ristović, koji je posle bio GM zvezde, on je igrao sa nama i on je….I mi kao igramo sada protiv Partizana. Mi smo igrali, mi smo i pobeđivali po neki put. ’77. generacija je bila najdominantnija, mi smo tu poosvajali sve, gde je, osim mene, još jedan igrač se samo bavio posle košarkom, Bojan Barektarević. Svi ostali, to je… kada je bio prelaz u seniorsku neku košarku, to niko nije mogao igratt. Zato što jednostavno nisu bili dovoljno kvalitetni i doveli na viši nivou, ali u tom trenutku uz neki pritisak koji smo imali, agresivnost veliku, trenirali smo stvarno, smo bili utrenirani, trenirali smo izuzetno jako. Ja sam zezam Mišu, rekao sad bi ga uhapsili. Nevladina organizacija, kakav smo mi drill prolazili. Ali nije to samo Miša bio takav, bio je drugi sistem treninga koji je po meni bio pogrešan, odmah da se razumemo, ali je davao ti svi ludi treninzi sa satima, znači nekog fizičkog rada koji je verovatno bespotreban totalno, ali karakterno slabi ljudi nisu mogli da prođi. I ako je nešto dao, a to je mnogo bitna stavka, iselektirao je ko je kakav karakter, ko nije bio dovoljno mentalno jak, nije mogao da prođe. I onda taj sistem, inače u jugoslovenskoj tada košarci, je po meni tim treningom izselektirao ko je karakterno najjačiji jer nisu mogli – Ja sam siguran da Nikola Jokic ne bi sad bio najbolji igrač na svetu, da je –  presto bi da igra, tamo  treći trening bi rekao daj bre ljudi. Pri tome Joken nije neradnik, da se odmah razumemo. Ljudi njega doživljavaju kao malog debelog koji…Ne, ne, Joke je jedan profesionalac koji radi, ali…

Ivan Minić: Nije mašina.

Dejan Milojević: Nije mašina i neće da radi stvari koje nemaju smisla. Mi u tom trenutku nismo bre postavili pitanje da li nešto treba ili ne treba. Znaš ono, kad ja sad gledam, pripremime Miše Lakića, jedan dan trčiš 10 km za 40 minuta, znači naravno… košarka, a drugi dan radimo neke tribine, neke satima nešto skačemo gore-dola. Znači svako normalno bi rekao šesti dan bi rekao čemu bre? Znači, šta postižemo ovim? A mi smo bili ono, kao vojska, klimneš glavom, Yess sir i vozi. To nije imalo smisla, realno, znači da ti na betonu trčiš, skačeš, svaki dan i iste stvari radiš, apsolutno, evo sada kao trener, govorim i to neka, ovo je stvar kondicionog trenera, ali imam kondicione trenere vrhunske sa kojima radim i svi do jednog će ti kažu “čekaj broj, to se ne radi tako”, ali jednostavno mi smo posle toga imali snage, iako smo bili dosta umorni, ali smo opet imali neku volju kad ti je teško da ideš kroz neki, navikneš na bol, navikneš na napor neki. Ja kažem, ne podržavam to, ali ne mogu da kažem da nije dalo ništa toj mojoj generaciji. 

Ivan Minić: Pa i mnogim generacijama pre tvoje. To i jeste ono što kad pogledaš tu istoriju kao Jugoslovenske škole košarke i sve, uvek je tu bila beskonačna količina rada, i te pripreme od četiri meseca – za četiri meseca možeš od rekreativca da napraviš nekog ozbiljnog.

Dejan Milojević: Tako je, imao si vremena to da uradiš. I sada, ljudi, ti kad prođeš to, ne znam, budeš karakterno jak dođeš, iako ti karijera ne traje dugo, a ti sad kad pogledaš, ne znam, Stef Kari u 35. kako izgleda i kako igra, ali on kad završi sezonu, on odmori dva meseca, pa onda mesec lagano, pa dok se uvede, on i može. Lebron u 38. kako igra. Ja se u 32. raspao. Imao sam onako sistemski fejler. I to, uradim pregled, meni nije ništa. Meni lekari kažu da ti su oštećene hrskavice, ali ti nemaš povredu. Ja nisam imao povređa, ali ja jednostavno sam imao tolike bolove da to više nemalo smisla. Samo zagrevanje da omogućim sebi da odradim trening je trajalo predugo. I to je bio meni znak da to nije to i da moram da prestanem i ja sam prestao. Na sreću, opet si ispostavilo da je taj rani prestanak mi je otvorio posle trenerska mnoga vrata s pletom okolnosti. Ali hoću da kažem da taj sistem rada je verovatno uništio mnoge ljude koji su mogli da imaju jako dobre karijere, ali koji nisu bili mentalno sposobni to da prođu. Znači, u principu, po meni razvoj igrača treba, trebalo bi da bude da ti od grupe ljudi izvučeš najveći mogući potencijal, a ne da ubiješ deveti da deseti bude mega car. Znači, bar moj neki doživljaj razvoja igrača.

Ivan Minić: Pa mislim da taj moment gde to što kažeš od deset ljudi, deveti ne može da izdrže drill i onda onaj koji je izdržao drill prođe, to ne znači da je on u realnim okolnostima utakmice najbolji pojedinac od tih 10. 

Dejan Milojević: Tako je.

Ivan Minić: Jer, kao što smo videli posle u ovim generacijama koje su došle nakon tvoje, uglavnom smo imali te talente koje ne možeš da objasniš i opišeš onim nekim standardima. Znači, to je i sada tako, ali dobro. U kom trenutku si ti skapirao uopšte da košarka može da bude tvoja karijera?

Kada košarka postaje karijera

Dejan Milojević: To je bio moment, kada me zove Panateljković, mislim da sam imao 16 ili 17 godina, i tu je bilo onako, Miša me je stvarno rano gurno u prvi tim. I opet svaka mu čast na tome, fizički sam bio dovoljno jak da odgovorim na neke zahteve prvog tima već tada u tim nekim ranim godinama, ali ja se sećam da je dolazio Duda Ivković, vodio Panionijos. Tvoj stojic Loki je bio, čini mi se, pomoći tada. I dolaze u Beograd i zakazana utakmica BeoVuk, koja je tada, ne znam, prva Beja Liga, čini mi se, uvek krećeš sa nekim lakšim protivnikom da igraš, pa bolje pa bolje. I kao igramo pretekstku s njima. Ja sam tada dao nešto 16, 17, 20, znači u deti 16 godina i to sam igrao protiv ozbiljnih igrača, naravno koji me nisu ozbiljno shvatili, ali ti si već mogao da vidiš klinca koji nema problem da igra protiv bilo koga – da je igrao na mojoj poziciji, to je ovo Fanis Hristo Dulu, jedan od najboljih grčkih igrača ikada. Igrao je, mislim zvao je Toby Bailey, amerikanac, NBA igrač. Ja sam proti te dvojce, sa 16 godina – i sećam se Dudu mi prilazi posle i kaže “bravo sine” i onda tamo ono njegovu… “to je do talenta, ne bi vaše”. To je to, počnem da se smjem, ali sve u svemu tu je neki prvi moment i onda za mene su, poču ljudi je čuju jer dobro jer priča lako krene i mene je zvao tada Panate Nikos, i nudio mi je neki onako dugoročan ugovor. Nešto, šest godina, nemam pojma, neke pare u onom trenutku inflacije, znači je bilo je ono…čudo. I, naravno splet okolnosti je bio takav da ja nisam otišao, zato što je trebalo je da uzmem grčki pasoš, i način na koji je trebalo da se dobije pasaš je onako uopšte u mojoj kući nije dolazilo do diskusije. Znaš kako se uzimao pasaš?

Ivan Minić: Da da, pričali su neki, ali ispričaj pošto ne znaju ljudi

Dejan Milojević:  Pa evo, znači u principu tvoja majka potpiše da ti nisi sin tvoga oca, nego tamo neko ga…

Ivan Minić: Sa letovanja.

Dejan Milojević:  Fiktivno. Sad znači to uopšte…prvo to se nije dovoljno u pitanje da to uopšte dođe u razmatranje.  Sada da dovedem tadašnji menadžer ko pa nije, ali to je samo figurativno. Pa prijatelju, od toga nemaa, od  te opcije ništa. 

Ivan Minić: Je nadrealno, nadrealno. 

Dejan Milojević:  Nadrealno sve je bilo.

Ivan Minić: Gurke je pričao. Gurke je imao od svih tih ljudi, mislim da je Gurke imao najnadrealniju priču. Zato što ono, mislim, autobus jedne patike i sa 15 godina dole.

Dejan Milojević:  Tako je, apsolutno njemu svaka čast. Zamislite ti kako mora budeš mentalno jak da odeš u Grčku, ne znaš reći ni jednog jezika. Znači, osim srpskog, znači on nije znao ni engleski, ni Grčki.  I sad kao ti tamo živiš, treniraš, radiš. Tu bi se svako normalno vratio posle tri dana rekao “Mama, ja ovo ne mogu i idem nazad”, ali, evo, Gurke došao da je došao i kako, kapa dole za to.

Ivan Minić: Kako prelaziš, da kažem, u ozbiljnu takmičsku košarku?

Kako je Dejan počeo sa ozbiljnim takmičenjima

Dejan Milojević: Opet je tu bilo uspona i padova. Ostajem ja u tom Beovuku. Beovuk ulazi u prvu ligu tada, pravi jedan mlad, ambiciozan klub i to je bila ideja – To je bila preteča svih ovih posle i FNP i MEG-e, gde je tadašnji finansije… u dogovoru sa Mišlom Lakićem su napravili skroz mladu ekipu takmičarsku koji je najstariji igrač bio Sloba Šljevačen, to pričamo o 95. godini, Slobo je 72. godišnje, to je 23. godine. I on najstariji, pa ne znam, Branko Sindjelić, čini mi se, bio i Ivan Miladinović, 73. i 74. su bili. I onda mi je ono 6-7, znači mi u tom trenutku 18-19, 20-23 imamo ekipu koja igra, to je tad bilo onako avantgarda, i mi smo igrali super, I bila je sjajna sezona, ali na kraju oni odluče da se skrate lige. Mi bukvalno za jednu – mislim da nije bila ni pobeda razlike nego koš razlika, ulazi, skraćuje se liga sledećeg godina 16. Mi ne ulazimo u tih 16, nego smo 32 ekipe, bili  17. I sledećeg godina idemo u B ligu. Ostaje bez lova tadašnji vlasnik, klub ulazi u probleme i naravno kao šlag na tortu, ja se povredim, prednje ukrštene pokidam, gde su mi doktori rekli, doktor, moj prijatelj, veliki, sjajan doktor, znači Mića, profesor, on je sad u penziji, pozdravljam ga ovom prilikom, gde me rekao “deki, ti više ne možeš da igraš košarku”. Jer ja sam sve iskidao u kolenu. To je bilo otišlo i prednji ukrešteni, i lateralni, i meniskus,  svašta. Znači meni je noga bukvalno se dislocirala, kako sad noga ide ovako meni je otišla, pao mi je Zečić, mislim da se zove igrač, ja sam bio u stavu, on mi je sa strane saplao se, pao i…znači bukvalno… 

Ivan Minić: Ćao. 

Dejan Milojević: Ćao. I ovaj, kad je on vidio, doktor kad je vidio moju nogu, to mi je rek’o, i ono kući, znači sad ono šok. Zamisli da sad sruše ti se svi je snovi, znači u tom nekom trenutku i ono, ovaj, bio sam spreman, šta ako ne može, ne može, ništa, ovaj, menjam kurs i vraćam se nauci. Ali jer nije u Srbiji ne možeš da završaš fakultu, da treniraš šest sati dnevno, ne možeš. Jednostavno fizički ne možeš da postigneš to, da uradiš. Amerika je zato mnogo bolja za svu decu i svima preporučujem. Jer ti kad ideš na kolež, ti u isto vreme studiraš i igraš basket i onda makar imaš neko osiguranje, neku školu, ako se desi ovakav slučaj kao što se desio meni.

Ivan Minić: A često se dešava.

Dejan Milojević: A to je, promili su u pitanju, a možda i delovi promila ljudi koji nešto naprave od košarske, a koji uspeju da naprave sjajnu karijeru, to je…Skoro je bilo, ne znam, baš sam Bjelici pričao, gde je bio u šoku, u istoriji NBA ligie, pričamo o NBA-u, je igralo manje od 5.000 ljudi, 4.000 i nešto.

Ivan Minić: Za 70 godina.

Dejan Milojević:  Za 76 godina. I sad, koliko miliona godišnje pomisli da će da postanu NBA igrači i tako, znači šansa da postaneš NBA igrači – a uspešan NBA igrač. Tako da je škola mnogo bitna i deca ne trebaju zaposljivati u školu dok god mogu. Ja bih volao se u Srbiji uvede sistem da ti možeš, pogotovo sad pošto je ova naša domaća liga pola amaterska, bilo bi sjajno kad bi moglo nekako da se veže za fakultete i da ljudi završe fakultete uz igranje košarke. Da se vratim elem, ja sam bano rekao “ajde da probam da se vratim” u tom trenutku. Pri tom postojala je neka šansa da se uradi neka operacija koja je u ono vreme inflacije koštila sećam će se  3-4 hiljade maraka tada, znači mogao sam u tom trenutku i ja i moji iz familije po bubreg da prodamo da bi došli do tih para u momentu kad je plata 5-10 maraka tada, tako da je plan operacije otpala. Tako da je bilo daj da vidim šta možemo da uradimo da ja probam da se vratim. I ja sam godinu i nešto sam se vraćao, znači nikad više nisam atletski bio kao što sam bio, jer to je leva odrazna noga bila. Oni koji me znaju iz tih kliničkih dana znaju koliki sam odraza imao. Nikad to ni blizu nije bilo, ali sam siguran da ne bi postao to što sam postao, ni ovo što sam sada postao, da mi se ta povreda nije desila. Zašto? Zato što pod jedan, moraš da promeniš štili igre, moraš mnogo više da kreneš da razmišljaš, i mnogo sam razmišljao šta su sada moje prednosti, moje mana, šta mogu da popravim, šta ne mogu da popravim u odnosu na to što sad više ne mogu i nisam ni mogao. Ja sam mislio jedan fenomen, ja sam igrao bez prednjih ukreštenih ligamenata, sam igrao u profesionalnu košarku. Gde taj profesor Mića Stanojković dan danas kaže, Deki na predavanjama me je pominjao i kaže “ti po knjigama nisi mogao da se baviš profi sportom. Ti si me naučio da to što piše u knjigama nije uvek tako. Znači, negoda postoji šansa da neko ko ima,” on to zove svete trojstva, “može da…može nemoguće da napravi”. I sad onako, nije to bi išlo brzo, ali malo po malo po malo, ja sam odigrao sezonu, došao sam posle godinu ipo pauze skoro i tu je mnogo mi pomogao sadašnji terapeut Zvezde Mića Ćirić, znači naravno doktori za rehabilitaciju su mi pomogli, ali Mića je tu uradio najveći deo posla i kondicionitajni trener Novica Pantalić naravno. Ja sam uspeo da igram profi, posle godinu dana. Te godine kad sam vratio, tih pola godine sam se prilagođavao i onda sledećeg godine sam odigrao sjajno i bio sam MVP B Lige. To je 1997. – 1998. i kreću ponude, zovu me Zvezda, Partizan, FNP i Hemofarm. Zvezda, Partizan, ono, standardno dođi dokaži se. Kad ti kažu dođi dokaži se znači igraš nula. Ja sam uvek voleo da igram i nisam želao da sedim na klupi, a Hemofarme i FNP su mi nudili da igram, znači u startu je minutažu, s tim što mi FNP bio u Beogradu. To je bio realno glavni razlog što ja gde sad u Vršac da idem, ovde mi Beograd, i skličan je koncept, dobar je jedan tim, dobar drugi, oba imaju svoju halu.

Ivan Minić: I neki mladi ljudi isto.

Dejan Milojević: Jeste, znači, mladi ljudi oko tebe u oba kluba, novac bio isti, manje više, tako da idemo u FNP. I to je bio stvarno onako dobar, ali tu pričamo sad o spletu okolnosti. Evo situacija koja je opet promenila moju karijeru, svi su mislili u tom trenutku, pošto je jel te bila moda da, ne znam, da, ne znam, centar bude 2,68, a, znači, bar 2,10, ne znam, četvorka da bude barem 2,67-8, trojka je oko 2,2. Znači, ja sam sa mojom visinom od 199, znači tu bio 2 na 3. I onda su oni mene pokušali, kao, jel te ne može on da igra tu poziciju visokog sa tu neku četvorku. Ja sam više bio 4 na 5 nego 4 na 3, ali kao, ajde, kao, da probamo da ga iizvučemo na trojku. I ja sam tu nešto kao petljao na trojici, ovo ono, al realno, prosečan igrač bez nekog šuta, znači borim se ja tu nešto skačem, igram obrano, ali to realno nije ni blizu ovoga svega što je postalo posle. I odemo mi na neki turnir u Bugarsku, i u tom trenutku nešto, bolest, neka povreda, ono, povrede se svi koji su na četiri na dve, I nema bukvalno ko da igra četvorku. I ajd sad Petrović pokojni, tada je bio trener, on meni kaže “Deki, znaš ti….za četiri, jel možeš da igraš?” , “Može bre Aco ja četvorka čitav život, znači, jedva čekam da mi ovo kažeš.” I ja na tri utakmice, sve sam imao na tipa 20 puna, 20 kokova, znači nešto sam – Ide Aca meni kao “ti si mnogo bolji na četiri”, “pa to pričam svoje vreme!” I ja od tada više nikada nisam igrao na tri, nego je bilo četiri. Povremeno sam igrao ponekad u nekim kombinacijama na trojici, ali četvorka bila moja osnovna situacija. I ja sam, od Beovuka u maju, to je bila B liga, u decembru sam dobio poziv za reprezentaciju. Znači, i to A seniors. A i to je bilo… Mi smo tada imali neku intern foru, klinci, znači da se zezamo telefonom, okreneš nekoga, prestaviš se kao novinar i znači uradiš neki dobar intervju i onda zezamo ovaj drugara posle. I zvoni mene telefon i “Dobro veče ovde, Dragan Kićanović, Kića.” Ja vam biću neko me zeza. Znači i ja ono, sve onako, a važi, ćao, znači ja budem onako vrlo, ne, možda se Kića ovoga ni ne seća, ali veruj mi, ja se sećam. Ja onako sve na ler, kao mi, kao pratimo te i kao evo, za reprezentaciju, aaa, reko važi, reko nema i ja tu spustio slušalicu i to sve i dolazi meni Aca Petrović, ovaj, sutra, e, e, kaže, deki, sad sam pričao, kaže, ovaj, Kića te zvao, kao jučer, reko, Kića? Joj, reko, Aco, izvini se čoveku, reko, molim te, znaš, nisam ja rekao ništa loše, ali uopšte nisam bio ljubazno prijateljski kakav sam inače sa ljudima, znači ko me zna, nego sam mislio da me neki od drugara zezaju i bilo. Uopšte nisam mogao da poverujem da sad kaže, ti  zove te neko da ćeš biti, ne znam da te razmatraju za reprezentaciju u tom trenutku. Kakvi, meni to na pamet nije padalo. I od sutraden onako, kada sam čuo, ja vozim se u kolima kući, reko “auh, kako, šta sad?” Da, sad. Znači, to je neko… Te ’98. kada sam išao na pripreme… To je bilo ’98, ’99. Da, bilo su… Bilo je bombardovanje, ali bilo su neke pripreme, ne, bombardovanje je krenulo kasnije. Ne. Bombardovanje je krenulo, da li, ’99?

Ivan Minić: ’99, u martu. 

Dejan Milojević: U martu, da, da, da. Znači, mi smo imali neke pripreme, nešto početak, pa su oni trenirali van. Otišli su da li u Grčku… ali to je bio neki prvi moj kontakt sa reprezentacijom, čini mi se. Ne mogu se setim da li sam možda bio i ’98. Vidiš to je stvarno davno bilo, pa ne mogu da se setim, ali znam da onako, pre dve godine, ’96. kada je bilo Atlanta, sam tamo na trgu sa masom navijao za reprezentaciju, a sad sam bio sa tim istim ljudima u hotelu u karantini na treningu. Znači to je za mene bilo onako sam, taj čin da sam uopšte pozvan na te pripreme bio jedan veliki, veliki uspeh. A kažem, vrlo znači simpatično kako sam uopšte počeo da igra četri, splet okolnosti.

Ivan Minić: Kad sam gledao, slušao, čitao, skapirao sam da ti igrači koji su ostali zapamćeni kao izuzetno dominantni u odbrani, u skoku su uglavnom ljudi koji nisu imali atletske potencijale, kakvi su imali najbolji skakači. To nikad nisu bili ljudi koji mogu najviše da skoče od svih i uvek je to bilo čitanje situacija, pozicioniranje. Znaš, Rotman je blesav, ali on kad je pričao o tome kako je studirao šta se dešava, tebi je jasno zašto je on imao proseg 20 skokova. Barkley isto tako. Kao to, vrlo nekarakteristični igrače za tako neke pozicije. Naravno, imaš i ove koji su 2,20, pa kad raširi ruke, pokupi k’o kišobran, sve. Ali upravo taj moment, što si što si ti pomenuo negde, da moraš da razmišljaš, da moraš da budeš drugačiji, da moraš na neki način da se prilagodiš celoj situaciji, da nađiš svoje mesto i da iskoristiš tu, napraviš neku svoju prednost, znaš, to nije nešto što obično igrači rade.

Dejan Milojević: Jeste, ja kažem, zašto što je ta povreda za mene bila onako bitan preokret. Gde je ja, da sam kažem bio stvarno dominantan u nekim fizikalijama pre te povrede, i onako tu puno ne razmišljaš što činiš, ideš preko čoveka znaš da češ skočiš više od njega, gore završiš preko njega i to je to. I onda bi me, da sam takav ostao, stigli u seniorima fizički drugi ljudi, a ja ne bi imao kaunter da drugo rešenje za to. Međutim ta povreda mi je dala čekaj bre, ja sad više ne mogu da – nisam mogao zakucam. Zamisli da igraš kao 4-5, ne možeš zakucati, čekaj, šta mogu da uradim? I onda je bilo da ja mogu da ojačam, da budem najjačiji, znači, to sigurno. I onda sam, to je jedna od bitnih stvari, apropo skoka, to me i danas koristi, i koristi kao trener, kao treneru, bili smo ’97. u Americi je nekoj turneji, BeoVuk je organizao,gde smo išli i grali sa nekim koledžima i bili smo u Čikagu i gledali smo Čikagu Bulse protiv Orlanda, to je za nas sve tamo bio onako, gledaš Jordana uživo, znači nisam mogao da spavam tri dana, da dočekam tu takmicu. Međutim meni je Rodman ostavio jači utisak nego Jordan. Da, MJ je ono, fade away, tad je već krenuo da igra dole malo više leđima, primi loptu, oće levo, oće desno, skoči metar i pol, onako svi su mu dovde i da četrdeset nešto, to ga čuva Penihardove, koji je u tom trenutku bio zver, a nije ga osjećao MJ. Mislim stvarno čudo. Međutim, ja gledam sa Rodman, prvo onako zagrevanje njega nema zagrevanje, I on onako, izleće posle – pričaju da se on zagrevao u teretani, gde je dizao tegove pred utakmicu, izleće onako pun sprint, trči tamo u krug s onim nekim ludim trkom i to, hala delerijum. Ja sam snimao kako se on relocira i šta radi i kako radi, i onda sam krenuo ja to da radim. Znači, neke stvari, kako da se pozicioram, mnoge stvari sam sam zaključivao, jer ti ne možeš od jednog gledanju da skapiraš šta neko radi, ali sam video da nije to ono kao što smo do tada radili, znači, gde si se zadesio gledaš loptu, gledaš zagradiš svoga da uzmeš loptu. Ne, to nije radilo, nego je, ono, bukvalno krenula analiza i s moje strane, gde će, šta će, kako će lopta da se odbije, šta ja mogu, kako treba da zagradim. Zamisli sad, ti si niži, ja sam niži od ostalih, i sad ako zagradim lepo čoveka, veći će da uzme preko mene loptu, iako sam ga zagradio. I ti moraš da se onda sa strane zagrađuješ,  da jednu ruku imaš slobodnu. Ja sam tu tehniku posle razvijao, koju sam krenuo da prenosim na sve moje igrače. I tu sam bio najponosniji sada sa Lunijem, gde je Luni postao najbolji skakač Lige, Gde je čovek koji pre nego što smo krenuli da radimo, nije imao…bio je dobar skakač, ali, ono, prosek, ali nije bio, ali… I isto to je bila priča….sjajan tip. Znači, obožavam što sam uopšte imao rad sa njim, kako to funkcioniše rad sa njim. Nas ima šest asistenata, svako ima po dva ili tri igrača s kojima radi Individualno, plus toga radiš, ja sam asistent za napad, znači, iako učestvujem u odbrani i napadu, ali veća je mi odgovornost napada. Ja sam taj koji radi edić, šta se radi posle utakmice, znači uradiš analizu napada, onda izađeš pred trenerima igrača, “trebali smo ovo, trebali smo ono”, znači prvo s trenerima iščistimo, pa onda dođeš pred igračima i ono – smejem se….ne znam, Stefu i Klevi, “trebao si ovo i nisi trebao ovo.” Prelep mi je posao da budem iskren. A osim toga radiš i dva ili tri igrača, radiš i medijet posle utakmice, šta su mogli bolje, ovo ono. Sad ja u komunikaciji sa Lunijem, ja kažem “Vidi, to si što si, da vidimo šta možemo da popravimo, znači koji element igre možemo da popravimo, a da opet ne narušimo tvoju ulogu u ekipi” Jer on bi mogao biti mnogo bolji strelač nego što je, ali nama to ne treba… zato što imamo dva, tri vrhunska napadača. Stefi je jedan od najboljih ikada i ti želiš da ti što više lopta bude kod Stefi ili kod Kle. Znači, Luni je tu u funkciji igre, ali skok je jedna od stvari koja apsolunto ne možeš biti sebičan u skoku. I tu postoji šansa jer je građan, jak je, dugu raspun ruku i uz ovo što smo radili, on postoji šansa da postane elitni skakač. I to je onako, nije to sad ja mu kažem i pokažem i on krene da sutra skače, nego košarka je igra navika. Ti moraš da radiš, da radiš, da stičeš navike, da posle utakmice radiš, i da te neki kaže “vidi, mogo si ovoj situaciji, ovo, mogo si ono, ovde se nisi pozicionirao, ovde”. I to je trebalo jedno pola godine da legne i eksplodiralo je u play-offu prošle godine, gde je stvarno digao igru na više nivo prvenstva. Jer taj skok, a pogotovo omfazeni skok je to što ubija protivnika. Znači ti odigraš dobru obranu, sve zauradiš kako treba i onda ne uhvatiš loptu da neko iznese. Najveći procenat šuta za tri poena je posle omfazenog skoka. To je i analitički najprecizniji šut…

Ivan Minić: Ta energija je s jedne strane neverovatna, s druge strane imaš i taj moment da jednostavno imaš više pokušanja da uradiš iste stvari.

Dejan Milojević: Tako je, tako je, jedna od ključih stvari i to mu je posle dovelo i novi uguvor, a i rating sada koji ima. Sad je oborio neke silne rekorde, dao warriors i ne znam od kog igrača, imao je 3 ili 4 puta po 20 plus skokova u playoffu, što je fantastično. I kažem mnogo sam srećan zbog njega, jer to jedan divan čovek koji to zaslužuje.

Ivan Minić: Znaš kako, za razliku od ostalih članova ekipa, ja sam veliki fan Warriorsa. Stvarno uživam u tome što oni igraju, zato što mislim da ti je to jedan moment kada se desi nešto potpuno novo u košarci. Znači, pre toga nisi mogao da zamisliš da postoji ekipa koja igra na taj način, I onda gledaš i to je poezija. Gledao sam i uživo. Gledao sam do duše uživo utakmicu na kojoj su obojica bili povređeni.

Dejan Milojević: E sad možeš da zamisliš kako je meni lepo posao kada sam ja sad jedan od ljudi koji je deo toga.

Ivan Minić: Mislim, priča ćemo. Cela organizacija mi deluje neverovatno. Ali to kao, ako misliš da si znao da igraš košarku, gledaš trening Warriors-a. Ja sam gledao par dana nakon toga i trening onog potlanda sa CJ-om i Lillardom. I, znaš, ono posle toga ne poželiš nikada da šutneš više, jer zašto bi? Vidiš kako to ljudi rade, nema potrebe da bilo šta kvariš. Ali dobro. Nećemo da idemo u sitna treba sa tvojom karijerom, zato što, prvo, Luka i Kuzma su to već lepo uradili, bilo je divno slušati. 

Dejan Milojević: Pa bio je taj podkast jako lep, i sad evo sam se video s Kuzmom pre neki dana i on kao “Ej, Deki ajd hoćeš doći.” Ja kao “Neću.Čoveče, sve smo ispričali, ček bre malo vremena da prođe, samo može se ponavljamo”. I stvarno to mislim. Znači, tako da treba dozirati ono šta pričaš. Znači, ako je meni dosadno da ja pričam to ponovno, onda je dosadno i ljudima koji to slušaju, sto posto.

Ivan Minić: Mislim da grešiš, mislim da nema toliko ljudi koji su to čuli i koji to znaju, ali razumem. 

Dejan Milojević: Znači, opet, ako je meni dosadno…

Ivan Minić: Volio bih samo da u tom, da kažemo, delu tvoje igračke karijere, ostanemo, da prođemo kroz neke najvažnije tačke. Jer prosto mislim, opet, ti si imao lepu karijeru. Ona je mogla da bude i veća i tako dalje, ali tu je bila jedna lepa karijera sa nekim individualnim lepim.

Dejan Milojević: Nije sa mojom glavom. Znači, sad šta to znači? Ja sam čovek koji voli život, volim košarku, ja obožavam košarku. Ali ja volim lepo život. Ja nisam donosio odluke nikad ni kao igrač i kao trener, gde sam se pratio samo sport, šta će meni biti u sportu najbolje. Ja sam želao da i moja porodnica lepo živi i šta to znači? Evo, banalno.

Ivan Minić: Ne ide se u one ćoškove Rusije, recimo.

Dejan Milojević: Evo, znači, pazi, iz Partizanove zove CSKA stvarno i ja idem u Valencu. Znači, u tom trutku ne igram ništa, znači, nije igrala evropsko takmičenje uopšte. Ja bre, raspadam se, boli me sve živo, meni bi trebalo da malo odmorim. Tamo, sunce, dobar, ambiciozan klub, ne igraš tamo, u nekom bezveze klubu, ali ja sam odbio 50% više para u CSKA, Evroliga. Ja sam otišao u Valenciju da bi, prvo, volim da igram, igrao bi više, drugo, tamo bi….lepši život. Moja porodica je živela lepše, mi smo živeli lepše. Iako smo zaradili manje para i karijera, mi je verovatno, i kada odeš u CSKA, iz CSKA odeš, ne znam gde, a ja iz Valencije odem u Galatasaraj. Ali meni i Galatasaraj bio super, isto divan grad. Ja sam opet birao da živim lepo. Ja sam sad u San Francisku isto. To ne treba tako ako radite karijeru, ali mene nije bilo briga jer mi imamo jedan život i mi treba da gledamo da što više uživamo u svim aspektima života. Ja sam ubeđen da ti nećeš raditi dobro posao ako nisi zadovoljan svojem životom u van košarke. Ja duboko verujem, ja sam čovek koji ostao u Megi toliko godina, prvo što mi je bilo lepo, drugo što volim život u Beogradu, želao sam da budem sa svojom porodicom, da mi deca ne porastu u ovoj kući. Nije postalo – Znači, stvarno sam voleo svake, jer Mega je specifična bila za rad zato što se promeni ekipa na svake dve godine. Ja sam u osam godina Megi imao šest kompletno novih timova, jer kao na traci dolaze, odlaze ljudi. Retko je ko ostao duže od dve do tri…

Ivan Minić: Što se kaže razvojni tim.

Dejan Milojević: Razvojni tim, odlaze, dolaze igrači i ti non stop si sa svojim ljudima i nije to monotona ti osam ili deset godina treniraš iste ljude, iste face, iste probleme. I bilo bi super, ali kažem, pored toga sam želao da dok mi deca idu u školu, dok mi je sad sin otišlo na fakultet i to, ja sam želao da budem u Beogradu i imao sam strava život. Da li je to dobro bilo za moju trenersku karijeru? Da, ispostavilo se da je super, ali po svim nekim zakonima to nije trebalo da bude super. Ali splet okolnosti je ispao super da završimo u Warriorsima. Da, preko Mege sam upoznao mnoge ljude iz NBA lige i to, oni koji me znaju, ja stvarno volim ljude, volim da upoznam ljude, volim da razmenjujem mišljenja i iskustva sa njima. Pogotovo sad ti radiš u Megi, cilj ti je da napraviš nekog MBA igrača. Pa da, ja sam bukvalno ko god je došao iz Beograda. Znači, da li je to skaut, da li je to asistenc GM, da li je GM, ko god je došao iz NB lige, ja sam gledao da odemo na ručak, večeru, da sednemo, da popričamo. Da ja te ljudi prvo vidim, da poznam da vidim kako oni razmišljaju, šta oni tražu od igrača da vidim – Jer ja tek tako onda mogu da uradim moj posao dobro, jer moram, nije bitno šta ja hoću, nego je bitno šta njima treba. Ja mogu da razvijem igrača u jednom pravcu, ali ako to nije fit za NBA, ja onda ne radim svoj posao. Ja sam kroz tih milion nekih sastanaka i kontakata koje sam stekao, sam u principu, ljudi su dolazi gledaju treninge, i ja sam se svidio njima. Sećam se John Trillor iz Atlante, on je tamo neki direktor player personala, on kao meni “AJ dođi na letnju ligu kod nas” Ja kažem “Ne mogu”. On onako čovek u šoku, opet pričamo o mojoj glavi, mom životu. I on kaže “Čekaj bro, nas ljudi jure da odu na letnju ligu, da tu budu, ti ne možeš”. Ja kažem “Vidi reko, ja sam rekao bio profesionalac 15 godina. Znači, u Srbiji kad si profesionalac, ti ne ideš na more sa porodicom, pošto završiš sezonu, ideš u reprezentaciju, iz repreznetacije ideš u sezonu, ja nisam bio na odmuru nikad, znači sa familijom sam stvarno bio možda tri puta na letovanju”, ja rekao ” Ja sada da dođem kući i kažem mojoj ženi da ja ne idem na letovanje, nego da idem u letnu ligu, pa rekao ubila bi me.” I on počne se smeje i viče, “ajde napravimo da to bude tebi letovanje”. I ja kažem “Kako misliš?” “Vodiš porodicu sa sobom.” Atlanta meni organizuje da ja sa mojim supragom i dvoje dece idem na letnju ligu. To je verovatno ne postoji zabeležen slučaj. I to je moj prvi kontakt sa NBA ligom. I gde tamo opet upoznaš ljude koji su, ne znam, tada je glavni trener bio Taylor Jenkins, koji je sada glavni trener Memphisa. Tada je Charles Lane, njegov asistent koji je čovek glavni asistent u Bucksima i pominje se na sve moguće poslove sada trenutno. I tako se kontakti prave. I onda sam posle išao na letnju ligu i u Houston i u San Antonio, gde sam izupoznalo mnoge ljude i ostavio najbitni dobar utisak. I onda su krenule ponude. I kad su krenule ponovno, ja sam opet znao šta hoću. Ja nisam hteo da idem na mala vrata preko G-Lige, to me nije zanimao. Ja sam im rekao “Ljudi, ako hoćete mene kao asistenta ja dolazim, a da krećem player development i ovo” ja rekao “To ne želim”, tim rečima direktno. “Važi, važi”,  I splet okolnosti, izborio  sam se, nikoga nisam znao, pričamo o trenerskom stafu, u tom trenutku su dolazili u posetu Megi, Kosta Jankov je tada bio njihov interacionalni scout i bio je Kent Lakoff, on je sin od vlasnika, on je zadržan za G-League-u, za njihovu franšizu, oni su došli na trening i svidelo im se to što radim. I Kent Lakoff je mene predložio Steve Kennett. I to je bilo ono, prosto njima negde u glavi, nije se to desilo odmah. Međutim, kad se menjao staf pre dve godine, oni su promenili par trenera, JC je otišao u New Orleans, još dvojica su dobila otkaz i odjednom se otvorio prostor za tri trenera i Voris su napravili intervjue sa nekoliko trenera i zaposlili su Kenny Atkinsona, Jamo Malalewi i mene. Nas trojica smo tri nove asistenta bili i kažem, ja sam nikoga, ja nisam znao nikoga, ni GMA, ni asistanta GMA, ni Stiva. Ja sam im se dopao preko intervjuta koji sam dao, i dan danas sam tamo, evo sada ova treća sezona, i kažem uživam u saradnji, uživam u ulozi koje imam. Što je jako bitno, jer nije mi bilo svejedno kao head coach, znači koji u tom trenutku u budućnosti koji ima ispred sebe jednu lepu situaciju u Evropi, i uživao sam stvarno u budućnosti u tom trudku gde smo izgubili finale od Zvezde 3-2, ali smo imali sjajnu sezonu i svi su bili prezadovoljni. Zvezda je bila bolja u tom trenutku od naših ako smo imali sjajnu ekipu, ali ono uvek kad kažeš pogledaš strance koje je imala Zvezda, koje smo imali mi. Svi zvezdani stranaci tadašnji su igrali u Evro ligi sledeće godine. Ni jedan stranac u…nije igrao u Evroligu , niti igra sada. To je to. A ja sam ponosan što smo mi mogućnost napravili da i ti stranaci, i ti domaći igrači, budu jedan tim i koji igraju fantastično zajedno. I da smo tu petu utakmicu smo bili konkurentni, gde kada me pitaš ko bi volao da šutne u tom trutku kada se lomilo, to je bio Danilo Nikolić. On je imao dva otvorena šuta u zadnjem minutu na nešto, na minus dva ili nešto, on je promošio obe trojke i sad se zezamo nas dvojice da je on najzasluženiji za moju NBA karijeru. Verujem da smo osvojili tada titul i igrali Euroligu, ne verujem, znam da bi ostao, da ne bi otišao u NBA u tom momentu. Ali se otvorilo ovo i eto postao NMB šapinom. Tako da baš prošle godine kada smo se čuli, Nik i ja, kažem ja njemu rekao “da, dade ti one trojke ja ne bih bio sad ovde”….. ja se zezam ovaj, sad je ovo prsten Milojevića, ne bih ga imao da je Nik ubacio te dve trojke.

Ivan Minić: Kroz karijeru si imamo prilike da…

Dejan Milojević: I nije, samo izvini da… Znači apsolutno mi ne bi bilo žao, ni malo, da smo osvojili titulu i da nisam otišao dalje, da razjasnim. Ja sam pobednik, ja volim da pobedim, ovo je čisto interna šala, i zezanje.

Ivan Minić: Ma naravno.

Dejan Milojević: Znaš, jer ono, da ljudi ne shvate da mi je drago da nije ubacio, ne nije. Znači, ja bi više od svega volao da smo dobili zvezdu u prepunom Pioniru. Ustvari da, korona je bila, ali su uspeli da uđu.

Ivan Minić: Sećam se.

Dejan Milojević: Sve ti jasno. I da dobiješ u takvoj atmosferi, znači, veruj mi, nema tog NBA prstena koji bi meni to zadovoljstvo – da bi mi to zadovoljstvo bilo draže od toga. Da razjasnim samo stvari, da ne bude nekih nejasnoći.

Ivan Minić: Imao si prilike kroz karijeru da te treniraju i da sarađuješ kroz razne aktivnosti, sa nekim od najvećih trenera i sa ovih prostora i velikim trenerima mimo toga. Koliko je to bilo važno da ti skapiraš da hoćeš da budeš trener?

Efekat saradnje sa trenerima na odluku da Dejan postane jedan

Dejan Milojević: Pa nije. Ja nisam hteo da budem trener. Kad sam završio karijeru, mislio sam da nema šansa da budem trener, stvarno. Kakav trenerski posao, gde ću ja sad tu da se… Prvo, taj način života, da nonstop se seliš, putuješ ovo ono, to mi je onako dan danas se ne sviđa, a tada, kao igrač, bio sam par godina već u inostranstvu rekao sam “ne mogu, vraćam se kući, ne planiram uopšte da budem trener”. Godinu dana nisam radio ništa i Miško me zove i kaže “Ej, deki, ajde, hoćeš dođi da budiš GMEge? Praznilo se mesto, ti ne radiš ništa”. Ja vam imam tu neke biznise, neke planove, ali uglavnom to su ljudi rade, ne radim ja, Imao sam slobodog vremena, reko ajde šta imam veze, Beograd tu sam u kući, što da nemam neku zanimaciju. Imam šta da podalim sa ljudima iz nekog svog iskustva i krenem posao GMA… To je najdosadniji posao meni GMA koji postoji, jer ja sam čovek koji je aktivan, koji voli dešavanja na terenu. Ja kažem Miško, “ajde reko da ja budem GM koji radi s visokim igračima.” On počne se smeje “Ako baš voliš, ajde.” … I ja krećem da radim sa visokim igračima. Vlada glavni trener i to, i dalje ne planiram uopšte da se bavim trenerskim poslom, nego meni ovo sada odgovara. Nešto tu ja radim sa igračima, ja Vladi više dođem kao pomoćni trener u tom trenutku, nego što sam kao GM neki, jesmo se konsultovali oko svega i svačega. Vlada je sajan tip, sajan trener, znači obožavam tog čoveka. I kreće situacija gde Duda zove Vladu da bude pomoć u reprezentaciji, a naša dva pomoćnika koja smo imali dobijaju druge poslove i jedan put nema nikog u Megi u tom nekom periodu osim mene. I kaže meni Miško, ajde kaže dok ne nađemo neki, nemoj sad Vlada da ne ide u reprezentaciju, ne može to ni Vladi da učini, a ni Dudi, kada ga je već zvao. Ajde kao ti da se dogovoriš s Vladom i ti da odradiš pripreme. Znači, dok mi ne dođu neki pomoćnici, ovo ono, neki treneri. Pa ja rekao, ajde. Pritom, sad se u Megi takve stvari dešavaju, to je sve sada na mnogo višem nivou. Ja pričam u tom trutku Mega, onako, bio više protočni bojler, gde su igrači dolazili i odlazili tokom sezone, i nije bilo to što smo posle napravili od nege, svi zajedno. I ja krenem to da vodim i to onako meni postane interesantno, jer ti shvatiš da ti si taj koji boji celu atmosferu, šta se radi, kako se radi, koji odnos imaju ljudi jedni prema drugima, ti prema njima, sve to. I meni onako to krene da me onako radi. I Miško kakav je, znači on je pre vidio da ja mogu da budem trener dobar nego ja sam. On je to snimio i on meni… Međutim, negde je to ostalo i Vlada je dobio ponudu Zvezde i otišao je preuzeo je Zvezdu, i Miško je postavio mene za glavnog trenera. I ja znamo, ja kako sam ambiciozan uvek bio u životu, znači sad kažem… ja vićem “ući ćemo mi vama u ligu!”, a ova “Polako”, ja rekao. “Evo videćeš”. I stvarno se sklopi tim gde onako Bobby se vratio iz, iz, ovaj, bio je ne na dnu, nego onako bio ispod parketa u tom trenutku, gde je dobio otkaz vezano četiri puta. Znači on je onako kao mlad talentovan otišću CSKA, Duro Vršić ga je povukao. Iz CSKA je dobio otkaz, čim je se Žalgiris, Žalgiris nižni, nižni Radnički, znači on u Radničkom igrao. Znači, sad da li je nižni Žalgiris, a Žalgiris nižni, možda nije redosled tačan, ali sve o svemu je bilo tap, tap, tap, tap. Neigranje u radničkom, znači on, Bobbi dolazi iz neigranja u Radničkom. Samopuzdanje, ne nula, nego minus. I milion tu nekih pratećih problema koje je Bobi imao, i mi smo to uspeli malo po malo da rešavamo, da je Bobi postao najdominantnih igrača tada u domaćoj ligi. I mi uz Bobija smo imali jako talentovne klince, a pogodi se da se Novica još vratio iz Reala, I onda se još pogodi da imali smo neka dva, tri starija igrača, za KLS Gora Ćakić, koji je sada tamo direktor, je odigrao sjajano, mislim da je došao Luka Drča i mladi igrači, Vasa Micić, Nemanja Dangubić, Krstić, znači Luka i sada… i Jokić. Ali Joka je tad još bio klinac, imao je neke, neku ulogu i neke momente, ali nije u tom trenutku bio taj noseći.  Znači, Bobi je bio tada dominacija, Novica i ovi klinci s polja, Vasa Danguba, Ćebabs, Alev Avramović i ostali, Pavle Reljić je bio, čekaj, ko je još bio tu, Andrija Bojić, čini mi se da je bio. Imali smo, jako, jako, lepo, mlad, Nemanja Krstić, tog dečka mi je baš žao, taj dečka je završio – To je onako jedan od drastičnijih padova u karijeri. On je bio u reprezentaciji na na evropskom prvenstvu i onako, nestao je posle toga, a stvarno jako dobar igrač i sjajan momak. Ali to, u životu sportiste splet okolnosti, pravi izbor trenera, klubova je to što mnoge stvari u životu odlučuje. I mi uđemo u ABA ligu, posle jedne moje sezone smo ušli u ABA ligu. Prvo smo završili drugi u domaćem prvenstvu, Vojovodina je bila prva, imala je dobar ekipu, Kalenić je tada igrao za Vojovodinu. Oni su nas dobili u toj ključnoj utakmici u Kruševcu za prvo mesto, osvojili prvo mesto, mi smo bili drugi. Međutim u domaćem prvenstvu, posle u Superligi kad se priključili Zvezda, Partizan, Radnički, radnička igra finala ABA lige, izgubio finale od Zvezde te godine. Mi smo ih dobili dva puta i u gostima, i na strani, dobili smo Vojvodinu na strani i onda smo izborili ABA ligu i to je  bio – veći uspeh je to bio, čini mi se, nego posle osvajanja kupa koje je isto čudo da ti s Megom uspeš da osvajiš kup. I to kad pričamo koliko je tim osvojao kup, kad gledaš ono odeš na predstavljanje pred svakih kup, to je manja od deset ekipa osvojala u istoriji kup i eto, Mega je jedna od njih.

Ivan Minić: Mislim, cela ta priča od Avale, Ade, pa nadalje do onoga što je Mega danas je – tačno, imaš te periode gde jedan klub je razvojni centar. FNP je to bio, pa u jednom trenutku Hemo Farm to bio sa korom starijih igrača, ali gomilom talentovnih klinaca oko njih koji su pravili svašta nešto dobro. I onda imaš to sada da, posljednjih deset godina je to Mega bez izuzetka. I da je Mega zapravo jedina od svih tih klubova koja je to vremenom internacionalizovala jer sam prosto Miško ima igrača koji su talentovani i koji nisu samo sa ovih prostora. I kada vidiš onu statistiku pred draft

Dejan Milojević: Čudo.

Ivan Minić: Koledži sa najvećim brojem igrača da je Mega prva, to je prosto nevjerovatno. Ali taj moment gde tvoj zadatak je da…

Dejan Milojević: Pazi…četvrta Znači, postoje tri koledža koje su dala više od Mege, hrvatskih igrača, to su Kentucky, Duke i UCLA, Mega je 4. Prva je, ako stvorimo Ameriku, prva je u odnosu na ostatak sveta.

Ivan Minić: U jednom trenutku su prva četiri imala po 12.

Dejan Milojević: Da, da.

Ivan Minić: Možda pre par godine.

Dejan Milojević: Da, bukvalno tako i sad je Mega. Znači, oni daju, znači, svake godine. Ali kažem, ova tri koleđa su ispred Mege, a Mega 4. prva je za ovaj deo sveta ubedljivo. I to je neverovatna stvar stvarno. Ljudi misle da je to lako, znaš ljudi misle kao, Miško je toliko moćan, on će tamo zovne i kaže i oni će “da važi” i drafti. Ljudi, to ne funkcioniše tako. Znači, to jednostavno tako ne funkcioniše sa NBA itimovima. Ti moraš da… Jokić otvorio sva vrata tim igračima i ja se uvek zezam i kažem njima da moraju Jokinom sliku u novčaniku da nose. Joka je bio 40. i ne znam koji, prvi. Tvrdim da je Joka u tom trnutku kad je bio 41. bio bolji igrač nego što su bili ovi neki koji su bili u 17, 18, 19, 20. Ali niko u tom trenutku nije iz NBA lige nije verovao da neki igrač iz Mege može da odvede NBA ligu. To jednostavno nije bio taj put. Morao si da imaš malo zaobilazni put da odeš u neki veći klub, Zvezda, Partizan, neka Euroliga, pa onda da ideš takav je neki bio put do tada. Međutim, Joka je pokazao i naravno mi smo se borili da ubedimo igrače –  da ne pričamo o Jokiću i kako je to isto splet okolnosti bio, da je on mogao završiti u Barcelona i nije otišao u Denver. Da nije bilo Jokića koji je pokazao da igrač iz Mege može da ode direktno i da tamo igra, ne bi svi ovi ostali igrači posle bili plasirani. Oni su imali  nekoliko igrača u prvoj rundi, Joka u momentu kad je išao na NBA je bio MVP ABBA lige. Znči to ABBA lige koja je izuzetno jaka profesionalna liga, gde on ima 20 godina, gde on dominirao tom ligom. On je dao poslednje godine, primer Partizanu, koji uvek tu Urošević je bio trener, bio Mačman, bio je ne znam koji, 46 dao Partizanu to. Dete od 20 godina. I sad ono, znaš, malo se sad ovde romantizuje priča kakav je otišao, šta kako, ono. Čovek je otišao, čovek koji je došao u Megunu nije mogu da uradi dva skleka, čovek je otišao u NBA, da i dalje nije bio ni desetina ovoga što su oni napravili sada od njega, jer ja sam uvek zaznao, znači mi smo u Megi diamant radili grube radove, a oni su ga tamo ispolirali. I tu veliki kredit koji nikad nije dobio je Ogi Stojaković, koji radi sa Jokom od momenta kad je otišao tamo. Jer ljudi, nije to rad, šta ćeš ti njemu da pokažeš još jednom? Da, postoji šta ćeš njemu pokažeš, to je bitna stavka, ali mnogo bitnija stavka je taj neki psihološki deo, gde ste vi svaki dan zajedno, gde ti trebaš da ga probudiš kad mu je teško, da ga izmotivišeš, da ga posavetuješ, znači da, kroz gledanje filma, vidite koje je to pravac igranja, šta kako. Znači Ogi i Denver ceo su uradili mnogo za Joku, znači, kažem, oni su bili  fine tuning, mi smo ovde uradili grubo sačenje.

Ivan Minić: Taj moment gde se tvoj zadatak kao trenera i zadatak kluba u tom trenutku je da revitalizuje igrača koji već imaju karijere, ali su na silasku. Da li je povreda ili je samo loš set okolnosti u prethodnim klubovima, i da uz njih izgledate neke jako mlade igrače do nekog nivoa. I sad tu teško je pomiriti te dve stvari, gde ti imaš veterana i potpuno klinca u ekipi, i oni na neki način dele minute, i niko od njih neće tu da ostane trajno. Oni su došli sa idejom da idu dalje. Ali, znaš, taj moment gde svako ko je prošao kroz taj sistem, kao i svako ko je prošao kroz FNP i nosi neke lepe uspomene, se uvek vraća na neke ljude koji su mu tu u tom procesu, ok, i neke stvari pokazali, ali su i kroz neku motivaciju i jedan ljudski razgovor im objasnali da mogu nešto što su mislili da više ne mogu.

Dejan Milojević: Pričali smo pred ovaj podcast i sad, verovatno, mnogi treneri će reći da se ne služu sa mnom i apsolutno imaju pravo. Trenerski posao po mom mišljenju, je sastavljen iz, ajde da kažem, četiri dela, ali ajde, tri bitnija. Znači, 30 posto je, po mom mišljenu, xox, ne više. Znači xox je, znači pričamo o taktici. Znači šta ćeš, kako ćeš da radiš, znači pričamo o akcijama koje igraš, odbrani koju postavljaš. Ne više od 30 %, sad će verovatno 99%  trenera da kaže, šta ovaj priča? 30% je tvoj odnos sa igračima i vođenje utakmice. To je nevezano od toga šta igraš, jer imaš dosta trenera koji znaju šta treba da igraju, ali izmere šta se poziva, kada trebaš da reaguješ, da promeniš, tokom utakmice ne reaguje najsajnije. Znači 30% je taktika, 30% je tvoj odnos sa igračima i vođenjem utakmice, 30% je tvoj odnos sa upravom kluba. Šta to znači? Da ti imaš, da si na istoj talasnoj težini sa upravom kluba i da oni razumeju, shvate i podržavaju te, da imate zajedničke ideje, da budemo svi na istom. I 10% je sve ostalo. Šta sve ostalo? Jednostavno milion nekih faktora, ko kog je radio u bilo kojoj firmi zna da, mimo ovih 90% koji su krucijalni, imaš 10%, tvoi odnosi sa svim ostalima.

Ivan Minić: Dobro i tim treba da formiraš oko sebe, sarednici.

Dejan Milojević: Tako je, sve i svašta, tako je. Ali, ove tri stvari su tvoj odnos sa igračima, tvoj odnos sa upravom i tvoje taktičko znanje. Zašto to govorim? Ti moraš da imaš neku ideju sa nekim igračima, ali ti jednostavno uprava ne podržava, i one misle nešto drugačije. Znači, ti moraš da svi budete na jednom zadatku, da imate zajedničke planove, jer u principu ti si taj koji izvršava zamisli tima, tim je, znači pričamo, upravo vlasnik, on ima neku svoju neku ideju koji si ti tu…

Ivan Minić: I ciljeve.

Dejan Milojević: Ciljeve koje si ti tu da ispuniš. Znači, a sada način, jer šta je dobro u sportu? a ne misli da je to samo u sport, u životu, pa nema samo jedan put. Znači, ima toliko raznih načina na koji može da se ostvari neki cilj i nismo svi isti fit za iste stvari. I mnogo je bitno da ti imaš podršku svih.  I zašto sad to iznosim? Ja sam sve što sam u Legiji napravio imao absolutnu podršku uprave, prvenstavno Miška, a i ostalih ispod njega u klubu. Jel smo imali zajednički zadatak? Zašto bi moj cilj kao trenera bio drugačiji od vlasnih kluba? U budućnosti sa Draganom Bokanom, zašto bi moj cilj kao Dejana Milovića u klubu bio drugačiji od cilja Dragana Bokana? Cilja bilo koga u klubu. Isto tako u Orjersonu. Pa Čou Lejkov, Peter Buber, Lejkov kao većinski vlasnik, znači pa valjda mi imamo zajedničke ciljeve da osvojimo titulu. Što bi se mi razlikovali po bilo čemu? I to nekad treneri neshvataju misle da im je uprava protivnik. Znači, oni… Zašto bi bilo to?

Ivan Minić: Ima raznih uprava.

Dejan Milojević: Apsolutno. Znači, ja opet to ostavljam na trenera. Ti moraš da im objasniš i da ih ubediš. Zato kažem da je to bitan deo trenera, ti moraš da je ubediš da je to što radiš, da ima smisla da je prava stvar, a ne da, e, pustite, nemate pojma, ja ću da radim kako ja oću, bez da nnjima objasnim šta treba da se radi. Ja mislim da je svaki od ovih segmenta bitan i da imaš segmente, znači stvarno, uopšte ne želim da pomenjem imena, zašto ovo govorim? Iz nekog mog igračkog iskustva, imao sam trenere koji su stvarno jako loši taktički bi bili, jako loši. Znači, milion stvari je, to može ovako, može onako,  ništa izdefinisano, ali naprave dobru atmosferu u ekipi, mi se osećamo dobro, dobro podeljene uloge, koliko igraš takav. Mi smo dobili ozbiljne trenere i ozbiljne ekipe i to sam vidio, opet splet okolnosti sreća. U Galatasare, znači bio nam je trener Murat Ozir, koji je stvarno dobar trener. I posle njega dolazi Korem Iđunoz. Znači, taj čovek ne zna da li se bavi trenerskim poslom li ne – da je ovo sve što ću da ispričam istina,  Gurović je svedok bili smo zajedno tamo. Mi, znači, on je onako dobar tip, koji je onako, totalno je sve opušteno. Znači, sad odjedanpot dolaziš i mi nismo imali, evo nepreterujem nimalo, nismo imali ni jednu akciju, ništa, nula. Znači, kao kad se skupe ortacija na pikap da igraju ono tamo, ne znam, zajedno i sad ono, ajde, igramo, dođi…. Mi smo, bukvalno tako, ja šta god ga pitam, “e, znači, Koraj, šta bi mogli da…šta misliš o ovome, šta misliš ono?” On kaže “e, dogovorite se”. I bukvalno je bilo, mi smo se dogovarali šta radimo u odbrani, šta radimo u napadu između sebe. Imali smo jednu dobru ekipu, bio je Husein Bešov, tada.. reprezentativac, bilo je dugogodišnji NBA igrač Anthony Oliver, koji je igrao x godina posle toga u NBA ligi, bio je Quinton Hosley, stranac, bio je Anthony Graves, posle čak igrao malo ABBA ligu, bio je Rashid Atkins na play-offu. Mi smo se sami dogovarali…Ništa. Trenali smo sat vremena dnevno, kao fizičko profesor dođe da nam loptu, mi se pet na pet onako izigramo, ništa. I kreću utakmice. Kreću pobede. Znači, mi smo vezali sedamnaest pobeda za Ligu, u Turskoj Ligi. Gde nismo mi sad po imenima bili najbolji tim u Ligi. Izbacili smo Bešiktaš sa Atamanom tada. I dobio nas je  Efes u polofinalu koji je bio, znači četvrtfinala smo izbacili Bečektajš, a dobilo se i Efes, koji u tom trutku stvarno bio bolji od nas sa Rakočevićem, Charles Smithom, znači ta…Mario Kassom, koja je sve bio tamo, bili bolji ljudi. Znači, ali mi smo igrali vrhunski, stvarno, znači, sećam se. E Mersem, evo, ovo je živa istina, može, može, kažem, da, da, da, evo, Gurke da potvrdi, zove ga, pa ćeš da pitaš. Igramo, sećam se, sreda u Kijevu, Sala Bradović trener je bio u Kijevu, mi ih dobili. Dolazimo nazad, četvrtak slobodan dan, petak mi odlazimo u Mersin, tamo je isto bila lepa ekipa, igrao je Bome Kale posle ko je došao u Partizan, i bio je Chris Lofton, bio je najbolji šuter tada Turske lige, imao je skoro 60% za 3 poena, ludilo onako…. Mi u petak trebamo da idemo na trening, znači, subotna utakmica, dolazi nam Kore kaže “momci, danas nema treninga, team building, da idemo u bioskop”. MI onako u trenerci za trening, bus vozi nas u bioskop i sećam se mi gledamo sa Kijan Rivson film “End of days”, i sve je bilo u redu da film nema turski titul. Znači  pola ljudi ne zna turski i mi lepo kokice i gledamo film na Turskom. Znaš da u Turskoj je sihralizovano, da, da. – znači, turski jezik, sad mi gledamo film, znači nas, koliko stranaca je to bilo, ne mogu da se setim, jedemo kokice. I mi sad vrištimo od smeha, znači tebi ništa nije jasno. Sutru uvjutru pre podnem nema treninga, igramo utakmi uveće. Znači mi od srede do subote nismo radili ni jedan trening, I mi smo dobili mers. Ja i Gurke sedimo u svlačionici i kažem “Gurke bre mi ništa o košarci ne znamo” To je apsolutno bio splet okolnosti,  jer smo bili jako dobro utrenirani sa ovim Muratom, gde je on došao, Koraj malo nas tu pustio i mi smo igrali ono od Murata sami prozivali nešto ranije. Kora je tu bio čovek koji je tu bio dobra podrška, samo je vikao kao team pozitiv i bodrio nas sve i to sve. To je onako vrhunac, evo, opet, više svidoka imam. Ja ne igram, znači, prvu utakmicu, ne igram. Pri tome do tad sa stvarno dobro igrao. Ja ne uđem prvu utakmicu, drugu? Ne uđem. Treću, pet minuta. Ja sam uvek bio profesionalac, nikad se ja nisam bunio. U tom trenutku sam, gurke najplaćeni igrači, a ja sam u tom trenutku drugi najplaćeni, I do tada je igrao sjajno. I, pose četiri utakmice bio je Adis Bećiragić, isto sjajan tim pomoći trener je bio tada, Sarajllija. I kaže, Deki zove te Kore na sastanaku. I ja, Kora, ja i Adis, i on meni kaže, “e, Deki ja sam, kaže, se malo zeznao, kaže, ja nisam znao da si taj svjajan igrač, ovako nisi mi izgledao. Ja sam, kaže, posle malo pogledao, kaže, ti si odličan igrač.” Ja ovako Adisa, je li burazeru šta bre ovaj priča?… I on od tada, kreće da igra. Znači on nije imao pojma k’o sam ja, znači jer on je bio glumac pre toga, on je glumio u filmu, on nije bio ni trener. To je bio totalaj splet okolnosti i tada je on, mislim da se više nikad nije bavio posle trenerskim poslom, ali je on u tih par meseci kaže mi smo imali 17 pobeda za redom, zašto sam sve ovo ispričao? Apropo koliko je bitno da bude dobro uloga u ekipi i da imaš dobru pozitivnu atmosferu. Znači, da, ovo dugoračno ne bi obstalo. Sledeće godine bi već to bio kanal, jer ne možeš ti da, bez ikakve taktike, da napraviš ništa. Ali je ovo bilo bitnije nego da je došao neki super taktičar, koji je onako loš čovek, koji se loše odnosi prema ljudima, koji bi napravio lošu atmosferu, znači, ne bi to bilo sjajno. Mi smo imali vrhunsku sezonu. Bosa Tanjević je sjajan trener, jedan od najboljih koji me trenirao, ja Bošu mnogo volim. Igramo protiv Fenera. Znači, skautim naravno ne postoje. I on izlazi ovako na tablu, Koraj, i ovako napiše “Ra ra ra ro ro ro Galatasara je Jim Bon Bon”, to je navijačka pesma Galatasaraja. I ovako se okrečem ka..kaže “momci, danas igramo na krilima ove pesme, ajmo!” Mi, ja mislim da smo oborili rekord u broju posljednje trojke, znači nešto 20 nešto dali,  dobili Boš  20 razike. Ono, veselja, tamo je samo bitno… Galatasara i Fener, šta god radiš, treba Fener da se dobije.

Ivan Minić: Sve drugo manje više.

Dejan MIojević: Možeš da osvojiš Evroligu, ali ako si izgubio od Fenera, ne valja. Jer stvarno je to derbi, treba ga da živete. Mi smo lagano…imali da igramo na krilima pesme i mi dobi smo Fenera. Znači, ja sam zezao s Bošom posle,  rekao “Bošo, jesi skautirao ove akcije što smo igrali?” Ne znamo ni mi što igramo, i mi smo igrali super. Tako da ne možeš samo ovo da imaš što je imao Kora, a stvarno je umeo da napravi dobru atmosferu, i bi bile su dobro podeljene uloge u ekipi. Znalo se ko što radi, ko koliko igra, ali to dugoročno ne bi opstalo, ali je ovo jako, jako, bilo interesantno i bitno u tom momentu da sam se ja onako, koji sam uvijek imao sjajne trenere kroz karijeru, sam video koliko je bitan sada i ovaj deo. Znaš ono životno iskustvo te uči da može i na drugi neki način da se napravi rezultat, da ne moraš da budeš…

Ivan Minić: A šta bi bile neke najvažnije lekcije koje si pokupio od ostalih trenera kroz karijeru i trenuci neke koji su ti ono…?

Najvažnije lekcije pokupljene od strane trenera

Dejan Milojević: Svi su treneri različiti. Ja sam uzimao od ljudi ono što mi se sviđa. Svi treneri imaju svoje pluseve i minuse kao što i ja imam. Dobre i loše svoje strane. Moji igrači bolje znaju ovo od mene, jer mi svi želimo da radimo  najbolje moguće. Sigurno da postoji mojih milion mana, koje naravno pokušavam da ispravim, al ne možeš da ispraviš što šta. Ali sam želao uvek da budem svoj i rekao sam sebi kad sam postao trener “neću ništa da radim što mi se nije sviđalo kod trenera.” To ne mislim  samo, opet pričam na taktiku, nego i odnos prema ljudima. Moj odnos prema ljudima je, svi moji igrači će to moći da potvrde, vrlo direktan, vrlo iskren, kod mene što na umu to na drumu uvek bilo, i sa mnom si jasan kako si  – Uvek mogu da objasnim zašto neki igrač igra pre tebe ili ne igra pre tebe, zašto, šta mi je ideja s tim što si na klupi. Sve moje igrače sam uvek stvarno volao, imao sam i imam dan danas drugarski odnos. Gde ljudi se plaše, treneri se plaše da imaju drugarski odnos sa igračima misle da će izgubiti autoritet. Neće. Čak i ja mislim da je mnogo bolje jer što se družiš sa igračem, moćeš da čuješ šta razmišlja. Kada čuješ šta razmišlja možeš da ga ubediš u drugo, na jedan normalan način, kroz normalnu diskusiju, lakše ubediti nego si na distanci sa njim. To nisam imao sa mnogo trenera, ali sam uvek želeo. Imao sam sa nekima, naravno, i mislim da je to, na primer, stvar koja je onako moja. A uzimao sam taktički od mnogih, mnogo. Šta je zajednička za sve velike trenire koje sam imao je da insistiraju na detaljima. I sad ti detalji su naravno različiti, svako od nas ima drugačije taktičke zamisli, ali detalji prave razliku u svemu, tako i u košarci.

Ivan Minić: Ja se sećam te jedne priče koju mi je Milan pričao jednom prilikom, gde oni imaju neki način, on je imao neki način, gde nekim parametrima određuje, da kažem, snagu jedne, druge ekipu i koja je neka razlika. Sad ta razlika je u nekim poenima, da li poenima ili u nečem drugom, nebitno, ali kao ako je razlika ispod nekog broja, ako je razlika 8 poena, do 8 poena, može da ode na bilo koju stranu. Znači, to je samo stvar inspiracije jednog čoveka taj dan. I onda bukvalno ti gledaš na svaku sitnicu, na svaki detalj gde možeš da ukradeš jedan, dva, negde, i na to napraviš razliku. I tako, vrlo često, mislim, prisustovao sam u nekim od tih situacija, objektivno slabiji tim, po nekim statističkim parametrima, po kvalitetu igrača, gledano kroz ono igricu, kako bi gledao, pobedi tim koji je bolji, zato što u svakoj situaciji gde detalj može da odluči, 70% šansa da će otići na njihovu stranu.

Dejan Milojević:  Apsolutno se slažem, ti znaš da je Milan Minić Slovenac tvoj stric, znači moj veliki prijatelj i čovek, od kojeg se ja dosta ručam i ja obožavam da se raspravljam s njim, ono mene zeza….

Ivan Minić: I ono obožava se raspravlja.

Dejan Milojević:  Kakvo ne, znači i ja isto i onda nas dvojicu, i on mene stalno…. Bećković, ne mogu dođem do reči. Znači, ja volim da sa argumentima radim, mnogo sam nučio od njega, stvarno, i poštujem  tog čoveka. On je u pravu, ali… uvek sam uzio jednu Duletovo rečenicu koja je meni onako mnogo ostala u glavi, koja kaže “da bi razlika dva tima došla do Izražaja, ako je jedan bolji, jedan lošiji, moraš da imaš uložen isti napor, istu energiju” I tek onda, znači, sve to o čemu pričaš da možeš ovde, možeš onde je, ako se slabi, ti moraš da imaš ekstra efort u odnosu na svog protivnika. Sve drugo pada u vodu ako oni uspiju da odgovore tebi na energiju koju imaš. A često ne uspevaju. I zato je košarka jedan od sportova gde ne pobeđaju na papiru najbolji.

Ivan Minić: Mnogo je teško motivisati se iz nedelje u nedelju.

Dejan Milojević:  Tako je. I u principu zato je i ta motivacija bitna, a šta to znači? Ti tačno moraš da znaš koji igrač protiv koga je bolji. Znači match-upi su jedna od ključih stvari ko koga čuva i ko igra protiv koga. Jer imaš milion igrača koji nekome leže, nekome ne leže. Sad neko to provali, neko ne. Ja sam pričao, baš ovaj Luka i Kuzma show. Znači vidi od svih igrača, kada se videli koja ti najteži, I ja sam reko Jagla, pazi, i jedan Jagla koji je bio ništa specijalan, al meni nije ležao. I sad, neko koji je možda vrhunski igrač, meni leži, ja protiv njega lagano, a neko ti ne leži. Jednom me sećam se čuvao Freddy House, kad sam igrao u budućnosti, čuvao me  je Freddy u Partizanu… Nije mi ležalo da igram protiv njih. Bio je dobar mečup protivnik, iako da su postavili nekog drugog, ja bih možda ga razbio lagano. Ovu dvojicu nisam mogao, bili su jak i brzi, onda sam morao da menjam način. Ti čim nateraš igrača da promeni rutinu na koju je navikao, ti si već uspeo pola posla. I to su ti detalji o kojima ti je Sloki pričao, ko šta, kako, s kim, protiv koga, eto tu su uzmeš malo ovde, malo onda razbiješ mu neke navike, neku rutinu koju ima i…

Ivan Minić: Pa mislim, za nas, baš amatere i sve…

Dejan Milojević:  Zato sam pokušao da malo približim šta su ti… ti sad možeš generalno pričaš detalje. Dao sam par primera, ima milion drugih primera, da li nekoga teraš u levo, da li ga teraš u desno, da li ga teraš na prodoru uopšte, ako je neko dobar šuter. Znači, 300 nekih stvari postoji i to su ti detalje oko kojima…

Ivan Minić: Ono, bukvalno, nikad nisam igrao ozbiljno, igrao sam što volim i sve. Prvi put kad kao dešnjak treba da čuvaš šuter, levaka, tu se ubiješ. Nema nikakvog smisla to što on radi, ali njemu je savršeno. I tako je u svim sportovima. Ja se sećam iz moje odbojke koje sam toliko voleo, kao Sartoretti je bio najbolji server na svetu, zato što to što radio nije imalo nikakvog smisla. Ne možeš da se privikneš na nešto što je potpuno drugačije.

Dejan Milojević:  E, zato je Nikola Jokić….

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo. Ajde, taj deo tvog rada u MeG-i. Šta je potrebno da jednog formiranog igrača, mislim razne su situacije iz kojih oni dolaze i razne su situacije u koji oni odlaze nakon toga, ali šta je potrebno kada ti dođe jedan formiran igrač sa nekom karijerom koji je u problemu, kako to…?

Kako trenirati tek pridošlog formiranog igrača

Dejan Milojević: Prvo da budemo specifični. Prvo moraš da vidiš šta je problem. Znači, zašto on ima problem? Bobbi je imao problem iz više razloga, jer sada što kažeš, psihologija. Pa nije on pao psihološki bezveze, nego je pao psihološki jer ne igra dobro i stvari koje radi nisu efikasne. Ja sam uspeo, šta je nije bilo efikasno kod Bobbija? Prvo specifično ću da kažem, znači, Bobbi ako se okrene leđima, on je previsok, i ako uđeš u kontakt s njim, njemu je balans visok, to ga lako izbacis iz balansa i on gubi ravnotezu, pravi korake i praktično bude samo efikasan ako dobije loptu isključivo ispod koša. I šta sam ja uradio? Znači, ja sam ga okrenuo na stranu, jer čoveka od jedanput kad okrenaš na stranu on je drugačije izbalansiran, on ima bolji pregled igre, on ima fizički prednost da bude čvršći, a ti ne možeš guranjem čoveka na stranu da ga izbaciš tako lako iz balansa ako je u malo širom stavu kakav je posle Bobby bio. Znači samo to okretanje na stranu je Bobby-u promenilo karijeru posle. Gde Bobby uvek imao meku ruku, znači samo… 

Ivan Minić: Neverovatno.

Dejan Milojević: Tako je. Samo što smo suzili repertoar šuteva. Znači ne treba – evo pogledaj, analiziraj sve… Jokića koji je strašno raznovrstan, ali Joka ima prvu opciju, drugu opciju, treća, kaunter se radi kad ovo ništa ne prođe. Znači, ne radiš ti 68 šuteva različitih, ne, ti moraš da usavršiš par, a ovo ostalo je sve kao kaunter, ako ti ovo ne prođe prvo. I suzili smo par šuteva, gde je Bobby jako efikasan, gde smo videli šta mu leži. Šta razvega grača? Ljudi misle, dobro, sad će ovo raditi s Jokićem, ovo će raditi s Bobby, ne, svi su različiti.

Ivan Minić: Da sad si radio ovo sa Jokićem i sad to isto, ne postoji isto.

Dejan Milojević: Znaš kad postoji isto? Da si na strani. I Joka je na strani. Znači ti kad si na strani, i ja sam bio na strani. Znači to je stvar koja je univerzalna za sve, tvoj stav. A šta radiš posle iz tog stava je druga priča. Znači da Joka radi jedno, ovaj radi drugo…šta su i kako su. I sad, na primer pogledaš centre s kojima sa radio… ali centri su – uvatim zato što su – lakše ih je porediti jer su ista pozicija. Sad uvatiš, na primer Bobija, uvatiš Joku, Ivicu Supca i Gogumi Tadze. Znači četiri centra koja su u NBA ligi.

Ivan Minić: Ne postoji presek skupa.

Dejan Milojević: Znači, a imao sam pristup sa njima, e ponudiš im razne stvari, znači šta je unikatno za sve načine zagrađivanja, kako skaču, znači svi su dobri skakači, kako skaču, vrlo prosto, znači ti – opet isto pričamo o tom bočnom, ja pričam o tom stavu sa strane, ti kad si, ti si jači kad se guraš na skoku kada si u bočnom. Znači sad evo ja tebi kežem ajmo da pomerimo, ne znam, ovaj zid, nećemo da ga pomeramo ovako leđimo, nego ćemo da ga pomerimo –  jer čvršći smo i jači smo. Znači, svi su dobri skakači, svi imaju stav kada napadaju, znači kada ne napadaju u lice, nego kad igraju leđima, da su sa strane, e znaš, i svi imaju način gde drže loptu, kako drže loptu imaju  slično. Sve ostalo što rade, veze nema jedno s drugim. Znači, način kako šutira, tehnika šuta, šta kako, to je sve individualno od igrača do igrača. 

Ivan Minić: A kako je bilo za nekog ko je takav kao što si ti bio, kao igrač, raditi sa nekim nižim igračima?

Kako je bilo raditi sa nižim igračima

Dejan Milojević: Pa vidi, ja sam oduvek znao šta znam i znao šta ne znam. Momenta kada sam postao trener, rekao sam da sam radio sa igračima pre toga, imali smo neke talentovne klince, Orlovasavić, Zdangubić, Krstić, ta ekipa, Ja sam rekao Mišku ovako, vidi, nisam nikada radio sa bekovima, sa krilima, da se ja ne bi sad učio na njima. Daj da dovedemo nekoga ko već to sada zna, pa ću ja da se naučim od njih, pa ću onda naravno i sam, kroz svoje iskustvo da dodam još to šta. Miško kaže, važi, šta si mislio?Ja kažem Džile, rekao, Džile je tom trutku bio bez posla. Ajde rekao da ga zamolim, Džile i ja smo prijatelji, i ja mu kažem, zamoliću ja Džileta da mi pomogne, a Trifa i Miško su bili najbolji prijatelji i Miško je zamolio Trifu. I znaš koliko je meni bilo lepo da vidim dva vrhunska trenera, Trifu i Džileta, ujutru, koji jedan dan rade Trifa, jedan dan Džile, i rade totalno drugačije. Džile insistira na detaljima polasci ovo ono, a Trifa insistira na jako bitnim stvarima, pomaranje u odnosu na loptu, šta treba bekovi da rade, odnosno na igru i na loptu.Znači, totalno sam imao ispred sebe dva drugačija pristupa individualnom radu sa bekovima, oba jako dobra, koje koristim oba i dan danas. I naravno, to je trajalo možda nekih pola godine, nije ni celu sezonu, ali tako nešto, gde sam ja već to krenuo da radim od sledećeg godine. Ali sam naučio od dva vrhunska-  plus sam kažem, sad je takav izbor, ti na YouTube-u imaš hiljade seminara. Ja sam imao dugo praksu, sad sam je smanjio, ali i dalje to radim. Ujutru skuvam čaj, ustanem rano oko 6, pola 7, možda i ranije i pustim neko predavanje. I to uvjutru odslušam, i to mi je bilo, tada kad sam postao trener, to je bilo svakodnevno, a sada je jednom nedeljno. I dalje volim da čujem neko –  i onda, znaš sklopiš neku svoju sliku, vidiš od toga što oni su radili, šta radiš, šta ne radiš, onda dodaš nešto svoje i sada ja radim podjednako sa… i da li je playmaker ili center. Apsolutno mi nije bilo bitno. Ali nisam želeo, nisam imao sujetu, nisam imao problem da kažem da nešto ne znam i da kažem – jer ja sam želeo najbolje uvek igračima i sada da ja nisam, to jest da sam ja samo želeo sebe da zaštitim, ja bih rekao važi, ja bih radio nešto tamo petljao i ja bih snašao bih se ja. Znači, opet bih gledao neka predavanja, nešto, setio bih se šta se nešto radi, ali to nije to. Ta deca bi možda izgubila šest meseci kvalitetog rada koju su imala sa Gillettom i sa Triffom u tom momentu, a ja sam imao iz prve ruke da s njima pitam šta je ovo, šta je ono, da li si mogao ovo, da li si mogao ono, znači da vidim zašto to rade. Gde ja sam vrlo ljubopitljiv, ja nemam problem nika da pitam zašto neko nešto radi, jer volim da znam razlog zašto se nešto radi. Tako da, sada situacija da mi je sve jedno s kim radim, a sa centrima sam bliži, zato što je to moja pozicija bila. Ali to ne znači da sa bekovim ne mogu isto kvalitetno da radim.

Ivan Minić: Taj moment gde imaš ulog u klubu čiji cilj je da bude najbolje moguća za te igrače, gde nužno nije cilj osvajanje bilo čega. Naravno, niko neće se ljuti ako se nešto osvoji, ali nije prioritet da ti igrača potrošiš, dovedeš ga do povrede zato što ti je potreban 40 minuta da bi ti ostvario neku pobedu ili osvojao nešto. To opet nije nešto što je ovde, da kažemo, uobičajeno.

Dejan Milojević Vidi, to što si ti rekao, to je mantra, znači koja se ovde priča, kao, e, nije cilj da se osvoji. Jeste cilj da se osvoji, ali jel imaš kvaliteti da osvojiš kad igraš sa decom od 20 godina? Nemaš. Znači, mi želimo da osvojimo. I mi smo uvek igrali za stepenicu više odnosno na naš javni kvalitet. Jer ja sam uvek imao tu ludačku neku energiju gde ja ne priznajem nikom da je bolji dok me ne pobedi. I ja sam to uvek pokušavao da prenesem na igrača. I znaš kad kažu, e pa kao vi ne jurite da osvojite, da mi jurimo. Međutim, mi u tom trutku imamo devet igrača od 18 godina, imamo jednog u Ratka Vardu, ili posle, ne znam koga, i onda sad treba da pobedimo Zvezdu i Partizan, koji su uvek imali četiri, pet stranaca Evroligarskog kvaliteta, često ljudi iz NBA, i onda koji jel te mi ne osvojimo? Ali smo uspeli da osvojimo kup. Znači, ima – igrali smo finale dva puta i tri nam je zvezda izmakla, skoro sam se zezao sa Jokićem, znači da je…

Ivan Minić: Sećam se.

Dejan Milojević: Dal je to bila 2014. 

Ivan Minić: 2014, da.

Dejan Milojević: Tako je, u Pioniru pola koša za zvezdu, mi zadnji napad, Jokar Miljenovića ne vidi na ziceru, čovek najbolji dodavač na svetu, nije vidio Miljenovića na polaganju samog. Ali, znači, mi smo uspeli da budemo konkurentni i da igramo par puta finale sa klincima. Znači ti si u tom trenutku imao Ratka Vardu i svu decu, znači Joka je u tom trenutku 2014 19 godina ima. I znaš, i zato meni uvek nerviralo to kad ti kažu “a, znači vi ne igrate da osvojite”. Ne, mi želimo da osvojimo. Znači što ne kaže neko za Bora Čačak da ne želi da osvoji? Evo pitam, je li ne želi? je li osvojio Borac Čačak nešto?Uzimam namerno Bora Čačak jer je to grad košarka sa…Pa čak nikad nije uzeo kup, nikad nije uzeo ništa. Što niko ne govori za Borac i Čačka da nijih ne zanima ih rezultat ne žele da osvoje? Evo pitam. Zato mene, znaš, nervira ta priča o Megi kako je, je li te, Mega ne želi da osvoji. Mega želi da osvoji, samo nekad imaš čim, nekad nemaš čim. 2015. – 16. kad smo imali ekipu, opet se napravila dobra ekipa sa Timotelom, Vavovom, Kabovom, Nikolom Ivanovićom, mi smo osvojili kup, igrali finale, izbacili budućnost tada u polufinalu ABA Ligi, igrali sa Zvezdom, finale izgubili, al smo izbacili budućnost takmičarsku jednu ekipu izbacili iz play-off-a. Znači mi smo tada imali šćim, ali često imaš limitirane mogućnosti jer imaš decu. Ta deca posle postanu dobri igrači.

Ivan Minić: Ali u tom trenutku su deca.

Dejan Milojević:  Tako je.

Ivan Minić: A uloga veterana?

Dejan Milojević:  Volim ovo, da kontriraš… Vidi, čutiš, reko bi mi sad nešto kontra, ali ne možeš da nađeš dovoljno dobar…. Zašto ljudi ne govore da Bora Čačak nema rezultata? Ivan Minić: Zato što Borac Čačak nema posle toga od tih deset klinaca pet NBA igrača. Ali dalje… Ne, jasno je meni to sve, ali volim da ti objasniš. Zato što ti si taj koji u tom trenutku radi sa tim. 

Dejan Milojević:  Tako je. I znaš šta je velika razlika? Evo, to si jako lepo rekao. Nema posle toga pet NBA igrača. Talentovan igrač nije dobar igrač, nego može da postane dobar igrač.

Ivan Minić: Mali procent njih postane.

Dejan Milojević:  Tako je. Znači ako ti imaš u tom trnutku talentovane igrače, on ti ne garantuje ništa, osim da ako radiš s njim, on možda poklopi se štošta da on može da postane ovaj dobar igrač. I to je to. Ljudi često poistovećuju talentovan igrač sa dobar igrač. To nije to. On tek treba dapostane. 

Ivan Minić: On može bude dobar igrač u tom setu okolnosti, ali ne kad ga izmestiš u nešto ozbiljno. 

Dejan Milojević: Tako je.

Ivan Minić: E sad uloga veterana? Pošto si već pomenuo Novicu, Ratka…

Uloga veterana

Dejan Milojević: Pa jest, bio je Bane Ratkovica, bio je Boris Saović… stvorili, Peđa Samarđinski. Znači je bio uvek… Ja mislim da je to najveća mana sada što deca ne sastavaju uz neke veterane. Jer pre zbog novca prvenstvo, ljudi idu da igraju po inostranstvu, ti stari i dobri igrači, nekad su igrali više kod nas, jer bilo tada više para u sportu. Ima Zvezda i  Partizan koji imaju ekstremne budžete. Ali ovi drugi klubovi nemaju.

Ivan Minić: Mislim KLS je rekreativa.

Dejan Milojević:  A ti si nekad imao te klubove u KLS-u koji su plaćali dobro i onda si imao neke dobre igrače. Znači ja sam u tom kao klinac, pričamo u Tašmajdanu, Beovuku, Imao tri, četiri igrača, znači starija koja su bili nam ko mentori, bili su, znači bio je Jokanović, bio je Crkvota. To su igrači, bio je Žarevo Čurović. I ti onda uz njih, bio je Miki Mitrović je došao jedne godine. To su možda neki igrači, ljudi sada nemaju pojma ko su to ljudi. To je bilo pre mnogog godina, ali to su bili uz još nekoliko njih jako, jako kvalitetni igrači koji su onako, i vodiio nas je na mnogo sezona, mnogo raznih utamlica, ti si od njih mogao da naučiš – Mi kao klinci smo s ovolikim očima njih gledali s velikim poštovanjem i skupljali smo savete, ideje koje su oni namo davali. To sad imaš sve manje. Znači, ja mislim da je to najveća mana sadašnjeg odrastanja. Znaš, ne čeličiš se, ne igraš. Mene je formiralo moj karakter, to što sam morao da odem u bijelo polje tamo, da dobijem berane i ne znam, sećam se  Kosovo polje, odeš tamo, gledaš glavu da izvučeš. Znači, šta je, ali, i onda sećam se, odem, dolazim u Valenciju i oni kao e, kranke narija, kaže, tamo, kaže,

težak teren.

Ivan Minić: Jel ste igrali nekad protiv Lovća.

Dejan Milojević:  Znači, pazi i Lovćan je meni bio smešan kada odeš u Bjelopolje. Pa tamo, prvo cela atmosfera znači ulaziš u nečiji hangar, da svlačionica našta liči, da vidiš, znači, tri i po kvadrata gde treba se presvučeš ono ladno, izađeš, znači, gledaj, totalno ludilo. Gran Carrera, oni balone i kao, ole, ole. Znači, kao teška, teška atmosfera. Tako da, ovaj, to je nas formiralo kao ličnost tada. To sada nema, I tako je kako je. Znači moraš da izvučeš najbolje moguće iz ove situacije u kojoj si. I nikada nisam voleo poređenje era epoha vremena, znači bivših košarkaša i kako je bilo. To je tada bilo tako, nešto može da se prepiše na današnje vreme, nešto ne može. Mi moramo da živimo u današnjem vremenu i da iz ovoga u čemu smo sada izvlačimo najbolje stvari. To što sam ja tebi rekao da sam ceo dan bio na košu, da, to je tako vreme bilo. Sada toga nema i sad ne možemo kažemo “e, kad je bilo nekad kad smo igrali basket ceo dan”. Ja mislim da je to bilo jedna od ključih stvari za naš razlog igranja tog streetbola, gde si ti u tom trenutku igrao sa raznim profilima ljudi i igrača i trebao si da se snađeš u odnosu na sve to. Streetball basket je mnoge naše generacije formirao. Sada ga ima manje, ali dobro, sad da se prilagodimo, jer isti su uslovi za sve. Nekada se taj streetball igrao svugde, sad se ne igra nigde. Igra se ono, retko možeš nađeš neke klince koji ga igraju, ali nije bilo to kao nekada. Ti odeš na adu, svi tereni su bili puni. Turniri su bili tamo.

Ivan Minić: Pa mislim, u našem kraju, na terenu kad izgubiš ideš kući.

Dejan Milojević:  Ideš kući, tako je.

Ivan Minić: Nećeš da stojiš tri sata da čekaš.

Dejan Milojević:  To je bilo nekada i ti si na taj način razvijao neki pobednički duh, da želiš da pobediš da bi igrao. Vrlo prosto, ako ne pobediš ne igraš. I onda, čekaj, bolje mi da igram.Toga nema.

Ivan Minić: Baš par godina unazad, kad sam kao nešto krenuo ponovo da igram, x puta mi se dešavao da sad imam kola, pa sednem u kola, lopta i sve, i obeđem 10 terena i nema nikog. A renovirani su, tereni su novi, sve super. Izađeš ti i u nekom trenutku pa šutiraš jer je lepo novo.

Dejan Milojević:  Deca imaju veći izbor, znači igraju igrice, ja nisam protiv igrica, odmah da ti kažem. Ja lično igram igrace. Apsolutno volim igrice, ali lepše mi je da igram basket napolju sa društvom. Ali ako nije drugoj deca lepše, ako je lepše da se takmiće u igricama, pa nek se takmiće. Takvo je vreme došlo. Nemam ja tu problem sa tim. Samo što mi tada nismo imali drug izbor. Šta smo mi mogli da radimo tada? Kući dva kanala, treći se pojavio ono tamo ne znam ni koje više godine. Ti nisi imao, ti izađeš napolje. Znaš kako, moja dece sad ono ni nekapiraju nismo imali mobilne telefone, a nekako smo se uvek nalazili, nije bio problem, izlaziš, nađeš…

Ivan Minić: Znalo se gde si. 

Dejan Milojević:  Tako je.

Ivan Minić: A i mislim, znaš, kao x puta smo igrali i da nemamo loptu za košarku, nego šta, čime imaš igraš.  To je sve okej. 

Dejan Milojević:  Sada zaboravim telefon kući pa k’o da mi noga fali. Nema, ali takvo je vreme i uopšte ne želim da se vrati ono vreme, jer verovatno su i naši roditelji mislili da je njihovo vreme bilo bolje za odrastanje nego naše. Znači, oni nisu imali ni na dva kanala, imali su nula.

Ivan Minić: Kao neko ko je bio prisutan od samog početka i prati to svo ovo vreme, objasni mi, Nikolu Jokića.

Nikola Jokić

Dejan Milojević: Pa vidi, igra tipično i to je najbitnija stvar. Igra u drugoj brzini, igra sa zemlje, znači oni nisu navikli na te stvari. I pritom, on je izuzetno jak čovek, to ljudi… To je jedna od stvari, pored ove mantra za Megu, da ne joru rezultat, to je druga stvar koja mene nervira. Ljudi misle da Joka nije atleta, Joka nema odraz.

Ivan Minić: Nije atleta u onom smislu kako oni to zamišljaju, quaterback.

Dejan Milojević:  Tako je. Znači, on je ekstremno jak čovek. Ja vam tvrdim da je Nikola Jokić među pet ljudi najjačijih u NBA ligi fizički Njegov wingspan, raspon ruku je ogroman. Znači, pri tom njegova glava radi na brzini većoj od drugih. I onda kad spojiš, znači da… To sam njemu uvek govorio, znači ti, tebi fizička snaga će omogućiti da tvoja tehnika dođe do izražaja. Znači, jer ti… on da nije jak kao što je jak, ne bi mogao da primeni tu svu vištinu koj on ima. I onda kada spojiš te dve stvari, znači, da je čovek radom, teškim, znači, kada svi gledaju onu sliku njegovu kada je bio mali debeli i tamo, i onda kao “e, evo ga”, i onda misle da on je dalje mali debeli koji nije fizički izuzetno jak čovek. Tvrdim da je on savršena kombinacija jedne snage, onda on je ogroman čovek, on ima pravih 210 raspon ruku i svega. Sad naravno veštinom koja je van serijska i sa smislom i osjećajjem za igru koja je van serijska. I onda dobiješ to što dobiješ i on je već sada ubedljivo najbolji igrač kojeg smo ikada imali i to je jako teška reč. Ja sam to govorio još pre par godina, da je ono, s obzirom šta je Jugslavija nekadašnja i Crna Gora imala, to ljudi neće, nema šanse, to nije istina, bolji su ovi. Ja kažem, a dobro. Znaš kako ljudi gledaju? I u pravu su.

Gledaju kroz reprezentaciju. Znači da… 

Ivan Minić: Kroz tim.

Dejan Milojević: Nikola i za reprezentaciju ima već medalje. Znači ono ima dva srebra čini mi se da ima sa reprezentacijom. Znači sa olimpijade  i sa svetskom, ali tako nešto. Možda sam pogrešio za jedno, ali u principu ja verujem da će on i sa reprezentacijom još osvojiti. Da neće nikad stići, ne znam, Raša Radovanović, uzeo ne znam koliko olimpijada. Drugo vreme je bilo. Ali ovo što on radi u NBA ligi, nikom ni blizu, znači on je naš najbolji igrač u NBA. Pričamo samo u NBA ligi, je bio verovatno Peđa Stojković jer Divac je napravio, kao i Jokić što je otvorio vrata sadašnjim klincima, Divac je tad otvorio…

Ivan Minić: On je napravio proboj. Igrao je u ozbiljnom klubu, imao je ozbiljnu ulogu.

Dejan Milojević:  Jeste, jeste. I svi ga obožavaju tamo. Znači tamo ako pomeneš Divićevo ime, svi ga vole zato što je takva ličnost jednostavno. Ali bilo je mnogo, mnogo posle naših igrača je odlazilo, imali su pristojne karijere i to, ali niko, ni jedan, nije bio franchise igrač.  Nije bio ni Peđa Stojković u tom trenutku je bio Kris Weber, najbolji igrač Sakramenta. Peđa je osvojio titulu, ali osvojio je, Dejnovicki je bio…. Dalasu je osvojao titulu. Niko ni blizu nije napravio to što je napravio. Napravio MVP, da možda sad uzme titul, može će i osvojiti. Ali ljudi misle da je ova liga lakša, ne znam, to je nekada. To jednostavno nije, sad su samo treneri otvoreniji da to što dolazi iz Evrope, možda ima…možda može da igra u NBA ligi. To je pokazao prvo Novinski, koji je otvorio vrata svima. Dražen je pre toga počeo, Draženu nije bilo lako koji je otišao kao najdominantniji evropski igrač i otišao tamo I onda mu je trebalo vremena da se adaptira, da dobije neku pravu ulogu. I sad oni ne gledaju previše jer su i u pravu. Sad sam baš skoro pričao sa Vaso Visićem koji planira u NBA ligu. To što si bio ti ovde dva puta MVP, njih ne zanima to previše. Znači, to je kao sad ti meni da kažeš o Euroligi, kao “e, ima MVP KLS, odličan”, znači bio je dva puta MVP KLS i sad kao “e”. Vidi, mnogi MVP Eurolige su dolazili u NBA i ko je napravio neku ozbiljniju karijeru od njih? Ne mnogo njih. I zbog toga oni to nedoživljavaju, znači, kao neku veliku stvar. Ti trebaš da odeš tamo da se dokažeš, pa onda da stekneš jedan rating, znaš. 

Ivan Minić: A koliko je stvar u tome da oni žele da dobiju ne gotovog igrača, nego igrača koji ima potencijal, koji tek može da ostvari tu, koga će oni oblikovati prema onome što im treba?

Dejan Milojević:  Pa vidi, oni žele gotovog igrača ako mogu da ga dobiju, što ga ne bi dobili. Ali često je evropski treneri igraju sporu košarku koja je na pola terena, organizovanija i onda taj igrač ne može da se privikne na NBA. Zato sam ja u Megi…

Ivan Minić: Posebno u nekim zrelijim godinama.

Dejan Milojević: Rekao sam na početku, košarka je igra navika. Što više dobrih navika imaš, bićeš bolji igrač. Zato sam ja uvek želeo u Megi, pritom ne samo zbog toga, nego ja volim brzo košarku, ali je jedan razlog, što smo igrali brzo kako smo igrali je da lakše budu fit u NBA. <Lakše se uspori ako želiš nego što se ubrza čovek. Znači, mnogo je lakše da povučeš ručnu nego da kažeš “aj, ajmo sada da…” Jer donošenje odluka u brzini je u principu stvar koju treba vremena da se navikneš. A kad igraš malo sporije, malo organizavanije, onda i te odluke se lakše donose

Ivan Minić: Pa i one banalne stvari od kontrole lopte pa nadalje. Kada treba da radiš brže, mnogo su veće šanse za grešku, ako nisi navikao na to.

Dejan Milojević: Tako je, tako je i sve to.

Ivan Minić: Ali dolazi mali Nikola Jokić kod Dekija. I, brate, kako to izgleda?

Dejan Milojević:  Izgleda prvo da, posle prvog treninga, kažemo e vidi mali talent, on ne može da mrdne. Ajde da ga sklonimo sa strane. Marko je bio kondicioni trener, čujemo se naravno sa Miškom, dogovorimo se da on mesec dana sa strane trenira da postane sposoban da trenira profesionalno. To su klinci, imali smo u tom trenutku Bobija Ćaku i…da li je Novica počeo ili nije u tom trenutku, ne mogu da se setim.

Ivan Minić: Mislim da je malo kasnije Novica pričao kako ga je nervirao.

Dejan Milojević:  Da, ali ti imaš dete koje vidiš da fizički je on je trenirao samo sa juniorima Vojvodine, ja mislim jednom dnevno i to juniorski treninzi. I sad dolazi ovde, ja vidim to i mi ga istestiramo, on ne može da uradi dva skleka stvarno. Znači, sklek nije sad neka vežba koja je u krucijalnog značaju. Nije mogao ni Divac da uradi dva skleka. To znam pokojni Pera Zimunjić mi je pričao. To se uvek sećm, kaže “angažovao me divac”. Sad da li je istina, da li nije,  pokojni Pera pričao, ja mu verujem. Obožavao sam pokojnog Peru. Kaže, dolazi Divac i traže mi, kao da radimo s njim tokom leta i kaže Pera ” ja napravim program rada sve ovo” I sad preme nego što krećemo da izvršavamo program, ja uradim testiranje. Kad Divac, prvi, drugi, treći sklek, znači nije mogao pet da uradi. Kaže Pera, “ja onaj papir iscepam i ajmo izpočetka, pošto je došao totalno nespreman. Tako da nije ta dva skleka od krucijalnog značaja, ali stvarno nije navikao na ozbiljan rad.

Ivan Minić: Tako, fizički naporan.

Dejan Milojević:  I mi smo, mesec dana je on radio sa strane, spremio se. Znači naravno Miško je to podržao, stvarno je – imali smo uvek podršku, sad zamisli ti kažeš upravi ” E vidi ovaj što si mi doveo, on mora mesec dana sa strane da ne igra,” znaš, i… al naravno, uvek smo imali dobro saradnju, bila podrška, i momenta kada se vratio, ja sam ga odmah pustio da igra. Ja sam video, video sam u njemu.. znači vidiš da je talentovano dete.To ko kog  je bio na treningu, on je mogao to da ti kaže, da on kupi stvari brzo, čita igru dobro. Odmah smo mu našli prostor da i u toj jako dobroj ekipi sa 17 godinima neku ulogu minutažu. On je počinjao te godine, prvo je počeo petorku protiv Zvezde, u polufinalu playoffa je nama on počeo. I to smo Zvezdu dobili, znači igrali smo 1-1, pa smo treću izgubili, pa je Zvezda ušla u finale sa Partizanom. Mi smo uspeli da dobijemo tada zvezdu jednom. Ja sam uvek bio za to da se guraju klinci ako imaju smisla. Jednog možeš da guraš. Ne možeš šest da forsiraš, ali ako imaš nekoga koji je ekstremno talentovan, kao što Nikola jeste – Pričao ti je Novica, to mi je bila super fora da ja – pokazivao sam sad neke stvari, ja Nikoli pokažem basketašku jednu foru, gde onako probaciš kroz noge i ja im dam 1-1 i to je razlika Nikole i ostalih. Mnogi igrači mogu da pokupe stvari, ali dok to implementeraju u igru, treba mnogo vremena da prođe. A on to, znači, za tren, ja mu pokažem, u, kažem, ova dobra fora i oni Novica 1-1 i oni Novici probaci kroz noge. I ovaj krenu da ga juri posle po sali, ja počnem da se smijem. A sad zamisli sad dete i to ti govori, i pazi Novica u tom trenutku igračina, koji je s pletom okolosti povreda došao iz Real Madrida. Znači imamo čoveka koji je igrao u Real Madridu, povredio se, imao je tešku povredu kolena i došao je kod nas da se oporovi i da ode dalje. Otišao posle u Bamberg. I zato je on to što je danas. Znači sad dal on igrao on protiv Lebrona, on nema, nije impresioniran protivnikom, znači nego nadigrava se sa svakim. I to treba, poštuješ ljude van terena, na terenu, ih poštuješ, ali nema ono over-respect, nego ej, dokaži da si bolji. To je mnogo bitna stavka.

Ivan Minić: A sad, pošto je košarka, jeli, timski sport, imaš taj moment da imaš nekog ko je van svih standarda, ko treba da se uklopi u ekipu i ostale treba da razumeju šta on radi.

Dejan Milojević:  Ali nije individualac, velika razlika kad imaš timskog igrača ko je van standarda. On njemu je draže, ali to nije… da neko drugi da koš na njega, njemu je draže, asistencija… I to je lako uklopiti. 

Ivan Minić: Ali treba razumeti.

Dejan Milojević:  Dobro, slažem se, ali baš zato služi trener i ti prvo treba da postaviš igru da njegovo znanje dođe da izražaja. Znači mi lako možemo da pokvarimo. Nekad je veće mudrost ne pokvariti nego popraviti. I puno priče, puno analize, puno videa, puno svega.

Ivan Minić: Mi smo imali u trenutku kad je on otišao, mi smo manje više svake godine, svake druge godine imali nekog u drugoj rundi koja je draftao. Većina tih igrača nikada nisu otišla u NBA. Bilo je i oni koji su draftovani kao mlađi, bilo je i oni koji su draftovani u nekim zrenlijim godinama, ali većina nikada nije otišla. Da li ti misliš, sada sa ovee distance, prošlo je dovoljno sezone i svega, da je najbolja stvar koja je mogla da se desi da odeu Denveř?

Da li je za Jokića dobra odluka bila Denver

Dejan Milojević: Da li samo u Denver ili ne, ne znam. Ispostavilo se da jeste naravno, da je najlakše postao franšizni igrač. Ali trebalo je i njima vremena da se shvate koja je pozicija, da je pet. Jezik sam polomio od priče zašto je petica i da je petica, da su oni meni govorili “To nije atleta, ne može on pet”. Denver je pokušao da ga na 4 gura u paru sa Jusifom Nurkićem, pa su videli da to ne ide. Sad da ne objašnjavam zašto je 5, a ne 4. Oni su videli da je bolji na 5, i ono su Nurkića tradovali, njemu otvorili vrata i onda je on igrao šta je igrao. Bolje otići u manju sredinu, jer se lakše dokažeš. On i dan danas ima problem što je Denver marketinški nije, bog zna kako, bitan tim.

Ivan Minić: Najneinteresantniji u Ligi.

Dejan Milojević: Ali igro je toliko lepo da dobija kredit koji je zaslužen. Evo ja kažem šta me nervira strašno. Naši ovde novinari izvuku neku izjavu od jednog od deset koji kaže nešto lošo o Jokiću i ovde se kreira slika kao da on tamo nije dovoljno poštovan. Ja vam tvrdim, kao čovek koji je tamo, da njega svi izuzetno poštuju, da ga igrači obožavaju, pričam bar, evo, iskustvo moje… a znam i dosta igrača iz okolige. Znači i svi o njemu misle sve najbolje i da je zasluženo sve ovo što mu se dešava. Tako da, poruka novinarene, ne kreirajte  lažnu sliku o Nikoli i ignorišite. Jer postoje mnogi put ljudi koji će kažu nešto loše da bi bili u centru pažnje, da je jednostavno skrenu pažnju na sebe i da onda će naravno na devet dobrih komentara o Nikoli, neko da kaže nešto loše, da bi jednostavno mi pričali o njemu i on bio u centru pažnje. A naši novinari, ja nisam dao izjavu za novine ne pamtim, dao sam, znači, od budućnosti, znači, od kad sam otišao nisam dao… 

Ivan Minić: Gde ti je to bio posao.

Dejan Milojević: Bio sam, i do budućnosti, bio mi je posao, ali, sam se uglavnom javljao novinarima. Sad isto ja kulturno odgovorim “ne dajem izjave zbog toga i toga, jer ne sviđa mi se način koji se krejera uopšta atmosfera, oko bilo čega” Znači, novinari su ovde postali klubski opredeljeni i imaju agendu koja je ili ovako, ili onakva. Ja ne želim uopšte učestvovati u tome, ne moram. Tako da sam u poslednje dve godine dao sam jedan intervju i to za ćerku od prijatelja, znači zamolio me u redu, hoću da učinim, inače ovako, zbog toga, toga i toga ne dajem. Toliko je laži bilo u ovom sportu i u našem ludnom Balkanu, znači lako je zavaditi ljudi. I tada kada smo igrali to finale sa Zvezdom, igrači mi su bili super. Deo i ja smo prijatelji, nema jednog incidenta. A ovde u novinama kao dole kao čuvaju ih specijalci, ne smeju da izađu ovamo. Kreirea se atmosfera straha, najstrašnija, to je laž. Znači, onda sad ti to pišeš, onda ćeš “Ej, Deki, ajde da daš izjavu”, “Ne dam!, zbog toga, toga i toga, pitaj koga hoćeš” Znači, sad sigurno je dosta i dobrih novinara ostalo uskraćeno, nisu svi takvi. Ali vidi, lakše mi ovo što sam  preseko, uopšte ne želim da učestvujem u toj priči i čao. A kad vidim da postoji dobra namera ponovno da se priča o lepim stvarima u sportu, eto mene. A do tad sam ovako u podkastimaa zato što ovde je sve ovako free, nesečeno, neformalno i mogu da kažem šta mislim. I to radim isto sve vremena na vreme, znaš i sam, da sad pričamo, pa nećemo pričati neko vreme dok se ne pojavi nov razlog za priču, ne da ponavljamo iste stvari.

Ivan Minić: Kada vidiš onog igrača koji je otišao u NBA, i ovo danas, prošlo sad već dosta godina, njemu je ovo osmo sezona. Pričamo o ozbiljnom nekom razvoju, tačno da ako gledamo najjednostavnije, najseljačkije, statističke parametre, vrlo jasno se vidi kako to sve ide na gore.

Dejan Milojević: Ja svake godine mislim da ne može bolje da igra, on igra stavno sve bolje. Znači, i ovo mi sad kad pričamo, ja stvarno ne znam gde je granica, još jednom, svaka čast Obiju Stojkoviću i Melounu i svima u Denveru, znači uprave koje su

iza njega sve vreme i koji rade sa njim. Kapa dole. 

Ivan Minić: To sam hteo da čujem, zato što, znaš, i za to ima gomila kritika. Svi mi zamišljamo kako bi to trebalo da bude, a ne razumemo da ima 30 ekipa koje pokušavaju da osvoje titulu svake godine. I da imaš ekipe koje imaju tri offstar  igrača, tri holofejmera, koje ne uspeju da dođu nigde, a ne…

Dejan Milojević: Tako je, kapa dole.

Ivan Minić: Dobro, ja se nadam da kad ovo bude izašlo da ćemo slaviti titulu, ali ok.

Dejan Milojević: Ja se nadam.

Ivan Minić: Tvoj odlazak u NBA. Znači, ti si ovde bio u nekoliko ozbiljnih sistema kao igrač, posle si imao razne uloge kao trener, ali odlazak u NBA, odlaziš u, slobodno mogu da kažem po mom utisku, najlepši grad u Americi i klub koji je divan. Ja stvarno, imao sam prilike da upoznam te ljude vrlo površno, ali oni su toliko jedan pozitivan i topao ljudski efekat ostavili na mene da je to neverovatno. I mislim, ja i dalje tvrdim, to je najlepša košarka. Kako to se izgleda da ti dolaziš tamo, ok?

Dejan Milojević: Mora budeš, znači, bez lažne skromnosti. Ti moraš da znaš nešto što njima treba. Znači, nisu oni doveli Dekija Milojevića tamo.

Ivan Minić: Zato što je dobar dečko.

Dejan Milojević: To je dobar dečko, znači, pa eto, ajde kao da ga… Ili kao što neverovatno jedno 70% od Srbije misli, znaš, Miško je zvao tamo, siva i kaže, vidi imam jednog i on kaže važi, dobar dečko. Dobar je, samo ga tu guraj, znači to tako ne funkcioniše.  Znači, objasnio sam malopre, znači koja je ljuda sam znao iz Warriors-a, meni su prodložili Steva. Steve ja i Bob Myers i mislim da je bio i Magdan Livi, znači…na intervju, i oni me sada pitaju – vi tu pričate naredna dva sata.

Ivan Minić: A o čemu pričate?

Kako izgleda interviju za trenera

Dejan Milojević: Vidi, bukvalno o košarci, pogledu na  košarku, mom način razmišljanja, koju bih ja ulogu mogao da imam, da li bih ja mogao da prebacim, jer sam bio glavni trener u životu, nikada nisam bio – Bio sam pomćni Igoru u reprezentaciji, to je jedini moj kontakt – Mada sam im Vlade Ukočeviću više bio pomać nego GM, pričao sam to na početku, ali nisam bio pomaći trener. Sad da li ja mogu moj ego, moju situaciju da prilagodim da budem asistent. Ja nisam ni znao da li mogu, ja sam verovao da mogu s obzirom kada sam upoznao Stiva, kada sam video kakav je, šta je. Da sam ja njemu rekao, ja samo želim da imam pravo da kažem šta mislim, pa ne mora da me poslušaš kao glavni trener jednom, ali ja da znam da ja mogu da ti kažem sve šta mislim. Pa on meni kaže pa to meni i treba. Znači, meni ne treba neko ko će da mi klima glavom tamo i govori, e, sve je super, nego da imamo drugo mišljenje. I vrlo smo se brzo našli košarkaški, gde je on mene pitao šta bi mogli da implementiramo novo, šta kako, da sam ja tu njemu rekao neke ideje koje su njemu svidele. Da je onako dosta stvari smo mi ubacili prošle godine koje sam ja predložio. Gde to onako, radiš kao jedan tim i ti predložiš neko nešto na tu ideju doda nešto, doda nešto. Dosta stvari je tu bilo, onda me je isto pored pitao da li radim neki development igrača, ja sam rekao “naravno da radim, šta možeš da se uradi, šta kako”. Taj interviju traje 2 sata košarkarske priče, da je to bilo kroz upoznavanje jedan drugog, mi se nismo znali. Kroz upoznavanje i priča o košarci. I ja sam vidio da sam se ja njemu svideo odmah, da je to bilo onako vrlo jedna srdačna priča gde sam ja odmah dobio ponodu nedaleko posle tog intervjuta. Nekad se to čeka dugo, mene su oni bukvalno, ja mislim čak i sutra, prekosutra dali ponodu. I sad je onako meni u tom trenutku kažem ti, budućnosti sjajna sezona, svi u klubu prezadovoljni. Ja sam imao trogodišnji ugovor, ali sa opcijom da svake godine mogu da odem.

Ivan Minić: U NBA

Dejan Milojević:  Da, gde je budučnost ko…mi je ponudio novi ugovor. Znači, gde je ono, bolji ugovor – ja jednostavno nisam smeo i želeo da propustim šansu da radim sa Steve Kerom i da treniram Stefa Karija i ono sve. A to je ispostavilo se opet, to ti je život, i splet okolnosti, ja sam bio, prvi koji me zvao je Badna Hozer u Meloki. I bili smo, bio sam na intervju, otišao sam – sa Stivom sam imao Zoom call. A Bad me je pozvao u Milvoki, ja sam lepo avion u Milvoki, imali smo dva dana druženja, svega i svačega i to sve, i blidu sam bio posla, gde je u principu on zaposlio jednog drugog ortaka svog s kojim je radio već u San Antonio, kada je bio, i bukvalno mi je rekao, ono, “Deki, super, oduševljen sam, sve, samo ovoga znam šta može, a tebe tek treba da upoznam”, jer se još uvek znamo kroz par večera i priče, ali s ovim čovekom je radio. Znaš kad nekoga znaš sa kojim si radio, znaš šta pruža, ja sam možda bolji, možda gori, ali…

Ivan Minić: Ne mogu sad da probam.

Dejan Milojević: Tako je. I bukvalno je to bilo. Super mi je bilo za iskustvo, vidim kako izgleda intervju, priča…kako izgleda interviju? Taj s Badom je bio, oni su izgubili tada od Toronta, i on meni kaže “aj kao izanaliziraj utakmicu, da vidim šta smo mogli drugačije da radimo.” I ja, ono, sad je spremiš analizu, odeš ovaj tamo, gledamo sad utakvmicu protiv Toronta koju su igrali, sad ja objašnjam Badu šta je moglo ovako, šta je moglo onako. Eto, tako je izgledala moja priča sa Miloke. Onda se pojavi, ništa od Miloke, pojavi se Klipersi. Da je ovde bio, Frank Lorenz gledao…. koji je predstavnik tao kluba, njemu se to svidelo, on mene predloži tamo. Zubac je moj igrač tamo, i ja i Tyron Lue intervju. Gde on meni posle intervju kaže “svaka čast, ja oduševljen, imaš posao”. Ja rekao “to je to”. I nisam dobio posao. I dan-danas ne znam što. To je bilo tako. I posle toga se…. Tako da hvala što nisam dobio jedan i drugi posao, jer ovo je sve, znači, toliko dobro i lepo te ljude. Znači sve, kažeš, najbolje organizacije, organizaciju svaku čine ljudi. Znači Steve Care, Bob Meyer, Steve Care,Joe Lake, oni boje organizacije. Steph Curry kao glavni igrač. Steph je jedan divan, bre, normalan čovek, s kojim možeš da pričaš ovako, ko ti i ja sada što pričamo, koji uopšte nema nastupe  ja sam najbolji šortest svih vremena, I ja sam, ne znam, ovo i ono. Pa imao sam neke saigrače koji su, ono, ni blizu takvog igrača koji su bili nadmeniji nego što je on. I uživanjem mi je kažem, kada sad vidim, to je ono u životu, nikad ne znaš šta je šta, dobro. Gde je kada sam propustio Klipersce bilo mi je onako krivo. LA je super grad za život…dobar tip i odličan trener. I bilo mi je onako želje da radim sa njim. Tamo mi je moj igrač bivši Zubac, ekipa koja je konkurentna za titulu u tom trenutku. Želao sam da radim za Kliperse. Međutim, ovo je sve totalno, totalno ispalo mnogo, mnogo bolje. Apsolutno sam presrećan što se sve završilo kako se završilo.

Ivan Minić: Jedan deo koji je potpuno fascinantan u toj celoj priči je da ti sad kad gledaš roster Golden State-a, ti imaš tri allstar igrača u tom rosteru. Ali su sva trojica sa drafta. Znači oni su ih sve doveli tu kao decu, kao neke delove puzzla i to je trajalo godinama. I onda kad je sastavljeno, okej, imali su oni durenta, ali…

Dejan Milojević: Pa dobro, ali dve titule bez Durenta. A nema titula bez…

Ivan Minić: Ali ta neka hemija koja je između njih, znaš, to da tim čeka kleja da se vrati po drugi put i da svi veruju u njega i da jebi ga kad svi veruju u tebe i ti veruješ u sebe. Znaš,  neverovatno.

Dejan Milojević: Vidi, mnoge stvari sam tamo video i naučio. Znači, naravno, mnoge stvari sam i donao. Kao što sam rekao, nisu oni mene dovali tamo što sam dobar dečko, nego što sam nešto donao i što sam mogao da donesam.

Ivan Minić: Ali da nisi bio dobar dečko ne bi te doveli.

Dejan Milojević: Apsolutno. I pazi, znaš da si mi sad uzeo rečenicu. Ej, znači, jer šta je cela fora? Mnogo ljudi svašta znaju, ali tamo moraš da budeš personal fit, znači da budeš, da imaš određeni karakter da bi mogao da radiš tamo. Jer Steve je takav čovek i on traži takve, takve sarednike. Znači, želi da ima ekipu sa pozitivnom atmosferom i gde ljudi bodre i podržavaju jedni druge. Nije to lako naći, znaš, to apsolutno nije lako naći, gde imaš mnogo, mnogo znalaca, ali koji, onako, socijalna inteligencija nula i nisu pozitivni ljudi po prirodi. Poluprazna, polupuna čaša, stara priča, često im je poluprazna čaša.I uvek fali nešto.

Ivan Minić: Kako je izgledalo osvojiti titul?

Kako je izgledalo osvojiti titulu

Dejan Milojević: Onako, prvi utisak, onako je, kao i svaki put, ne znam šta drugi ljudi misle, ali moja svaka titula, kada god sam završio to, tako neko pražnjenje osjećaš. Onako, sediš, zadovoljan si sa onim što si napravio, al se osećaš prazan. Energetski ispražnjen totalno. I kao trener i igrač ti si glavom tamo, milion stvari razmišljaš. Kad igraš je jedna odgovornost, kada si glavni trener, druga odgovornost, kada si pomoći, treća odgovornost. Sve jedno, meni je emocija tu, ja isto imam emociju kao što imaju igrači, glavni trener, svi mi želimo zajedno da uspemo. Ja sam bio emotivno prazan totalno. I onako gledamo se Gelica i ja, znaš ono, postao si bre MBA šampion. Držim onaj pehar. Šta dalje? Došao sam u NBA ligu, to sam baš zezao mog prijatelja Kenny Edginsona, koji je 15 godina u ligi, nikad nije igrao finale. “Šta bi Kenny došao prve godine i odma titula, kako?” I on se smeje, viče pa reko, i naravno zbog Stefana i kompanije, ali vidi, uzeli smo prve godine odmah titulu. I samo mi znamo koliko je problema bilo da se dođe do tamo i koliko smo mi te probleme u hodu rešavali. I baš sam ponosan što sam onako bio mali delic toga.

Ivan Minić: Ima taj jedan moment iz prošle sezone, mislim, kako ti kažem, svi mi obožavamo Nemanju Bjelicu, zato što Nemanja Bjelica predstavlja sve ono što treba da bude košarka za sve nas. I jedan od mojih najboljih prijatelja, Nebojša Radović, je živeo u istoj zgradi. I dan nakon osvajanja titule je kupio majicu navato Bjelici, i eno mi je kući potpisana. Ali taj moment u polufinalnoj seriji, gde Beli igra to što igra, igra relativno malo, ima primarno defanzivnu ulogu, ali taj moment gde na konferenciji za štampu, nakon one utakmice, Steve Ker objašnjava koliko je on sjajan igrač.

Dejan Milojević: Znaš šta problem? Opet mentalitet naših ljudi? NBA je liga, a ne samo je liga svaka. Znači to je ono stara priča, lanac je jak koliko je karika jaka. Druga petorka pravi razliku. Mi ove godine i mi prošle godine, znači kažu meni ljudi, “Pa, vi imali ste istu  ekipu, kako prošle godine prvaci, a ove ste ispali u drugoj rundi.” Gle, mi nismo imali isti ekipu. Znači, ljudi pocenjuju ulogu Bjelice i ulogu Oto Porta juniora. Znači, njih dvojca su mnogo dobrih stvari doneli. Neka to ne treba da bude da li je dao koš na terenu. Nekad to može da bude šta je rekao saigrač na tajem autu, šta je rekao njemu u autobusu posle. To su stvari koje ljudi koji nisu bili deo tima, oni ne znaju. Koliko je bitno da ti imaš jedan kompaktan tim koji ove godine mi nismo imali. Uz milion nekih problema.

Ivan Minić: Da, ali taj moment gde ti igrača koji je 9-10…

Dejan Milojević: Znači, vi ste zezali, znaš da Bjelica statistički i najbolje čuva Tejtuma i Loku Dončića. Zašto? Zato što Pele ne reaguje na finte, oni pokušavaju da ga izbace fintom. On je tu i najbolji, procentalno najbolji ih je čuvao. I on je stvarno mnogo cenjen tamo dok širom NBA lige. Evo, govorim banalne stvari. Vi sad igrate na primjer Bostanom, ili, ne znam, pre toga sa Memphisom, I oni izaberu na koga će da stave bolje… s koga će više da pomažu. Oni su više puštali Otto Portera da šutira nego Bjelicu. Znači, pri tom, i Otto je sjajan šuter i sjajan igrač, ali bolji defanzivac je bio na Bjelici nego na… I oni su se više njega plašali, njegovih šuteva sa tri poena, iako on nije puno šutirao. Ali bilo je bolje da se…razigra, daj da mi čuvamo njega. Tako da, opet, to je ono što ne vidi prosečan navijač. Nekad, samim tim što imaš Belog na trenu, iako on ne da ništa, on će da napravi dobar spacing i da otvori prostor za druge igrače da daju nešto, jer niko neće pomaći sa njega.

Ivan Minić: Profesore, profesore.

Ivan Minić: Imao sam tu scenu u 2000.

Dejan Milojević: Izvini što te prekidam. Prvo Bjelica, moj prijatelj, ja sam ovo njemu rekao. Kada kažu “Bijeli mogao je da ima bolju karijeru u NBA League”, a ja kažem “Šta znači bolju karijeru u NBA League?” A reći mi ti, koliko naših igrača je imalo bolju karijeru od Bjeleca NBA League?

Ivan Minić: Zavisi šta gledaš kao parametar. 

Dejan Milojević: Tebe pitam, koliko je naših igrača imalo bolju karijeru od Bjelica NBA League?

Ivan Minić: Pa imalo je par igrača, zavisi šta gledaš. Da li je to dugovečnost karijere ili je to impact koji si napravio?

Dejan Milojević: I impakt i dugovečnost i sve.

Ivan Minić: Pa nema mnogo…

Dejan Milojević:Pa ima ih manje od deset.

Ivan Minić: Dobro, svakako. Možda manje od pet.

Dejan Milojević: Tako je. Zato ti kažem, ali ja kažem, ajde da se… manje od 5 po mom mišljenju. U pet ikada, sa ovih prostora koji su  košarkaški prostori. Beli je verovatno u pet ikada onih šta su uradili u NBA ligi. Je li to loša karijera? Znaš kao mogo je bolje, šta je mogao bolje? Šta da bude najbolji ikada, ne to je Jokić. Ali, pazi, jel loše biti u 5? jel loše biti u 10.? Jel loše biti, znaš kada ti neko keže mogao je bolje, a čovek je u 10 ikada naših, što su radili u Americi. Znaš kako, to je opet jedna od stvari koja mene nervira kod nas. Kod nas ili si najbolji ili nemaš pojma. Znači, ili onako, znaš, nema, nema, ne puštuju ljudi dobre karijere koje nisu najbolje. Znaš, pritom Bjelica nije u tom rangu da se odmah razumemo. Bjelica je MVP bio u Eurolige, igrao je strava u Evropi, igrao je stravo u… Ne, ne govorim to, govorim inače. Govorimo o… znaš ono, evo Dejan Milojević, dominiraš u jednoj ligi, super. Dominiraš u drugoj ligi, da, ali ne može u, ne znam… Bio je najbolji u KLS-u ili ne znam, MVP ….MVP nije uvek najbolji igrač, ali bio sam… MVP… Kao sve je dobro, ne može… a dobro ne može u Evoro ligi. Znači, onda sam bio MVP ovog regularnog dela Evorolige, a ne može u NBA. Dobro, ne mogu u NBA, šta je, jel to loše? Znaš, cela je fora što ljudi uvek, ej, samo jedan, najbolji može biti samo jedan. Ne, ljudi ne shvataju koliko je teško da ti uopšte napraviš neku značajniju karijeru i da živiš od…

Ivan Minić: Ja stvarno mislim da ima gomila ljudi koji su samo kreteni.

Dejan Milojević: Jeste, ali ja njihovo mišljenje ne uzimam za ozbiljno. Ja govorim, inače, ljudi koji se razumaju u košarku, koji znam da vola košarku. Znaš kada mi kažu “e, mogu da imam bolju karijeru”, ja znači, čekaj, kako?

Ivan Minić: Pa malo više sreće da je bilo.

Dejan Milojević: Vidi, o tome ti pričam, pritom, to mu se vratilo da je završio da bude u Warriorsima.

Ivan Minić: Slažem se.

Dejan Milojević: Da ne ode u workhorse, nego da bude iz Majava, gde je već otišao do ode, nemam pojma.

Ivan Minić: Ja samo mislim, nakon svih ovih godina i svega, da jednostavno niko ne treba da ode u Minasotu, nikad.

Dejan Milojević: Pa vidi… Peković je bilo dobro u Minesoti. I da nije bio povređen, on bi tamo da dominirao. Problem je bio, Bijelici, šta je problem…

Ivan Minić: Zato što je verovatno jedini  jači čovek od tebe.

Dejan Milojević: Šta može, da. Ali šta može da bude i Vasi problem? Evo, reći ću Bjelica je čovek koji je navikao da igra sa loptom. Zašto je Bjelica postao profesor?

Ivan Minić: Zato što je igrao od keca do petice.

Dejan Milojević: Tako je, ima loptu. I onda ti sad odeš u Minnesota, gde je tamo bio Bešer Wiggins, bio Zeklevin, i ko je bio treći? Znači imali su tri gače na lopti, a Bešer je bio Zeklevin tamo. Znači imali su tri igrača na lopti, daćeš Bjelici da loptu pored njih trojice, pa nećeš.

Ivan Minić: Samo ćeš da mu uvališ u nekom trenutku kad treba se pripali sa devet.

Dejan Milojević:Jeste. Ja stvarno mislim da je to mnogo bitno. Vasa….On treba da nađe klub gde će imati loptu u rukama. Jer ako bude otišao gde neko drug ima loptu u rukama, on neće igrati dobro. Jer nije navikao, mora da promeni i…

Ivan Minić: Ima četredeset minuta svojih. Ako nema četredeset minuta, on nije…

Dejan Milojević: Bjelica odlazi u Minasotu i odjedanputa od kreatora koji je čovek koji je na lopti, on igra s treću četvorku, koja čekalica dal će neko da mu da da šutne ili neće. Uglavnom neće da mu da. Da dodaju tamo kad moraju često neki igrači. I mnogo je bitno gde ćeš da završiš. 

Ivan Minić: Ima ta jedna scena, a pošto je tvoj bivši igrač, mislim da je lepo da  kažem. 2018. ja sam na Klippersi Orlando, u tom trenutku u Klippersima igraju Teo i Bobi, a u Orlando igraju Hezo i Vucević. I ja sam sa svima uradio intervju i sve je to bilo jako simpatično, jer kažem, sa našima sam se znao od ranije, a ovi momci su stvarno ispali predivni. I konferencija za štampu, I Doc Rivers. Onakav kakav je sa onim promuklim glasom i sve to. I sad kreće neka priča i u tom trenutku Bobi je relativno kratko tu, ali ga svi obožavaju, jer kako možeš da ne obožavaš Bobija. I kreće neko pitanje nekog novinara i sad ne postoji snimak toga, ali bio sam tamo. I novinar pita kao “Da li će te više igrati Marjanovića pošto ga publika želi?” I Rivers, koji se u trenutku…, sve su dobra atmosfera, samo se ozbiljni u trenutku i kao “šta vi mislite da je on klovan? Boban je predivan čovek i on je ovu organizaciju unapredio toliko” i priča sad to ono od toga kad dođe na trening da se pozdravi sa svima, ali se stvarno pozdravi, ne iz kurto-azije, nego stvarno, mislim, on je najdivniji na svetu. I onda kaže “vi ne razumete, on je bio MVP u Evropi, on je izuzetno ozbiljan igrač, samo je uz to i sjajan čovjek. I onda kaže kao “Ja sam u svojoj karijeri vodio razne timove, ali nikad nisam imao ovakvu grupu divnih ljudi na jednom mestu.”

Dejan Milojević: I to ti je za Bobija absolutno velika istina da ljudi, opet neki naši, koji ne mislim o kretenima, nego koji se razumiju, misle da oni tamo drže Bobija zato što je zabavljač i što je veseo i to,  ne. Bobbi je odličan igrač, Bobbi je vrhunski igrač. Bobbi u momentu kad je otišao je bio MVP. Bobbi kad je otišao tamo izborio se za ugovor o 27 milijon u Detroitu. Nije njemu dao Detroitu 27 milijona da bi Bobbi zabavio tamo. A to je opet, često ljudi nipodeštavaju uspeh ljudi. Znači to što je Bobby napravio tamo, to je izuzetno, izuzetno teško i kapa dole i Bobbiu za sve što je napravio tamo.

Ivan Minić: I imali smo isto, nekih par meseci kasnije, su igrali Klippersi protiv Hustona. I bila je neka vrlo nezgodna situacija u igri, neki faul, gde se igrač podvukao, ispod bobija pao, moglo je da bude jako zajebano, vrlo ozbiljna povreda i sve to. I ono, bila je dosta uzavrela atmosfera. Mislim, kod njih to nije kao ko kod nas, naravno, ali bila je onako neoprijatna situacija i posle svega, posle ispred slvlačionice, mi snimamo neki razgovor, sve, dolazi delegacija igrača iz prethodne ekipe da se izvine i da ga izgrle. I kao, brate, mislim da, znaš…

Dejan Milojević: To, na primer tamo je dovedeno na jedan nivo, a to stvarno mislim da je, znači igrači se jako poštuju između sebe i to mene nervira.  Imam i ja neku crtu karaktera kod tvojih tri slovenaca. To poštovanje između igrača, između trenera, je to što nedostaje srpskoj košarci, regionalnoj košarci i evropskoj košarci. Baš se poštoju treneri, baš lepo pričaju jedni od drugima, pohvalete. Kod nas je i taj koncept, kod nas ako si ti dobar, prva ideja je da ja ću da pokrene da ti nemaš pojma da bi ja bio bolji. A tamo je ideja, e, ti si dobar, ja ću da budem bolji da bi bio bolji. Znači, ne da tebe uništim da bi bio bolji. A meni se čini na ovim prostorima svi klubovi, a je većina igrača, da ako ja uništim njega, tek tad ću ja da budem bolji. I to je problem. To je problem klubova naših, a to se onda prenese često na igrača. Ti ne treba da uništiš nekog da bi bio bolji, treba da budeš bolji da bi bio bolji. I taj mentalitet ako budemo imali ne samo u sportu, nego uopšte u životu, to te tera napred, to društvo tera napred. Znači, ti si dobar, to ne znači da to što ti si dobar, ja ne mogu da budem bolji.

Ivan Minić: Ali je možda lakše da ja tebe sapletem, pa mi onda malo manje truda treba da ja budem trenutno bolji.

Dejan Milojević: Apsolutno, to nije dugoročno  održivo i nećemo biti…

Ivan Minić: Zato je dugoročno i nemamo rezultate.

Dejan Milojević: Pa jeste. Jeste i stvarno, i zato se ovo priča. Znači, ti moraš da promeniš mentalitet ljudi da poštoju nečiji uspeh, a onda da oni napreduju. Mada opet pričamo o društvu. Mnogi ljudi su ovde došli do nekih pozicija nezasluženo i onda, kada nemaš primere u društvu da si nekom nečim radom zaslužio, a ne, ne znam što je stranički obojen ili što zna Miku i Žiku i ovo, ono. Jer nije problem meni da neko dobije šansu nezasluženu, ali problem je ako…

Ivan Minić: Ostane, a nije opravdo. 

Dejan Milojević: Ostane neopravdano. Znači svugde se u svetu dobijaju šanse na različite načine. Nekad te neko izabire što mu sipatičan, pa da da šansu. Ali ne ostaju ljudi po svetu na funkcijama koje su, gde su dobili šansu, ako to ne opravdaju. A kod nas?

Ivan Minić: Za sam kraj, hoću da te pitam, dakle, kroz ovo što snimaš sa Duletom, kroz Talks with Fox podcast, vi se bavite upravo to, svim ostalim temama osim košarke. Mi smo se ovde primarno bavili košarkom, ali i nekim životnim vrednostima kroz to sve… 

Dejan Milojević: Košarka je život. Ja se šalim. Bavimo se svim osim košarke, ali uvek vučeš neka  paralele, iskustva – košarka je moj život,  ali košarkarski tim nema razlika u odnosu na bilo koju firmu i organizaciju. Ne znam s kim sam to pričao, juče mislim ili prekjuče pričamo o NBA ligi i kako NBA funkcioniše. Principu NBA ti je kao jedna firma, na primer sad uzmemo Delta, evo kod nas velika firma Delta, NBA Delta. A onda su klubovi Delta Agrar, Delta ovo, Delta ono. I ova velika firma želi da svi ovi klubi budu uspešni jer to bude jedan brend.

Ivan Minić: Da svi da budu što bolji.

Dejan Milojević: Što bolji. I između sebe da se podižu, da budu svaki sektor da bude bolji za sebe. Znači i to je razlog zašto je NBA liga uspešna. Vučem paralelu zato i stvari, sad to ja pričamo na velikom planu, a onda na malom planu i na mikrom nekom svetu su opet neki odnosi između nekih ljudi gde je glavni trener Steve Carey, a mi okolo smo njegovi pomoćnici,  gde svi mi gledamo u gledamo da budemo što bolji,  da bi napravili njega boljim, da bi on napravio sve ostalo još bolje. Znači, tako se funkcioniše.

Ivan Minić: Ali ima ta jedna stvar koju ima NBA, koji imaju neke lige u fudbalu. Većina ne, većina ne vodi računa o tome. Većina je u fazonu “ti si zaradio dovoljno para i tvoj problem”. Ali neki je zapravo vode računa i uvek im je zanimljiv primer, ono futbolski klub Bayern, koji se bavi time da svi igrači budu savršeno svesni i upravljanje novcem i sve ostalo, što je, kažem, retka stvar. U NBA-vi smo imali tu čitavu istoriju igrača koji su bili vrhunski igrači, offstar igrači i sve ostalo, koji su bankrotirali i nakon toga imali užasne životne priče, neki su se uspevali izvući, neki ne. I čini se da je organizacija jako puno radila na tome da svi učesnici u sistemu prvo osveste sve te stvari, onda dobiju adekvatan trening i sve ostalo, da ne bi za deset godina bili članovi društva koji ne mogu ničim da doprinesu ako su već toliko doprinili kroz sport. Ti si jedan od onih ljudi koji je vodio računa o tim stvarima, razmišljao o tim stvarima, bavio se i nečim izvan samog sporta jer si shvatio da karijera traje konačno, pa i trenerski posao je problematičan, promenljiv i sve ostalo. Neću previše vremena da ti oduzima,  ali hoću da te pitam šta bi negde savetovao svakome ko je u poziciji u kojoj si ti bio u nekim svojim zrelim godinama? Znači, stekao si neki kapital, ne znaš šta ćeš da radiš dalje, kako prosto treba razmišljati, kako si se ti vodio?

Kako nakon uspeha izbeći bankrot

Dejan Milojević: Prvo mislim da dok igrači igraju, ne treba da investiraju bog zna koliko. Znači, ima tačno, postoje fondovi koji mogu da ti sačuvaju propadanje novca i da malo zaradiš, znači to ono – Uložiš, ne znam, u S&P 500, 500 američkih kompanija, najvećih na…I oni u proseku posljednjih, ne znam, 100 godina, 10% godišnje skaču. I sada inflacija da jede, ali ti si uvek u nekom bagom plusu, nisu ti propale pare, i do momenta dok ne završiš karijeru. E onda trebaš, naravno, prvo se edukuješ, ali prvo moraš shvatiti da te pare koje si ti zarađivao, da se one kroz poslove tako lako ne zarađuju i da moraš da nađeš model investiranja gde, ne ono avioni, kamioni, jer ljudi su u principipu, ljudi su gramzivi.

Ivan Minić: Dobro nviklli su na neki standard koji više ne mogu sebi priuštiti. 

Dejan Milojević: Da, ali ne govorim samo o tome, ne mora da kažu da su ljudi gramzivi, nego govorim, inače, znači, kada ti dođu savetnici, i onda kada ti neko savetuje, znaš, kao kaže, ti “Deki zaradićeš, ne znam, 10%, ali ćeš da, ne znam, 5% će da te inflacija pojede ili 3%, pa će ustvari to biti 5%,” pa to ne izgleda super atraktivno tako. A onda ti dođe neki sa strane kaže “vidi, znači mi ćemo tu 30, 50%, ovo ono, to sigurno, to”, I onda oni ulože previše novca da bi zaradili te silne procente i ne znam šta, i to se u velikom, velikoj većini slučajeva završi, tako da i jao iskrsli su problem i ne može ovo ono…

Ivan Minić: Čak i da prođe jednom, dva put, u jednom trenutku neće proći i to će biti katastrofa.

Dejan Milojević: Tako je. I dugoročno, znači  – u principu šta je moj savet? Znači da tokom karijere da se investira, naravno preko ljudi koji to znaju, da se samo sačuva kapital, da se, da ne gubi vrednost, a onda da vidite odnosno na koje su vaša interesovanja, šta kako, da krenete da radite neke stvari koje vam, će vam davati određeni profit koji nije nerealan. Imate mnogo poslova koje mogu da se rade. Znači, neko je sada popularno da se građevina kod nas, znači mnogo gradi –  i to je realno jedan od sigurnih načina investiranja jer ako imaš dovoljno novca da napraviš zgradu, šta god da ti se desi, tebi ostaju stanovi. Znači ako padne cena nećeš izgubiti sve. Dakle, da, to je dobra priča, ali to ne mogu mnogi ljudi da rade, da bi ti napravio tu zgradu, to treba mnogo novca i to može da uradi 1% uspešnih sportista. Znači, a 99% nema dovoljno novca da napravi zgradu koja košta par miliona da se napravi. Znači, nema tih ljudi, ne znam koliko, koji mogu da daju miliona da naprave zgradu. Znači, mora da se shvati tada da se, naravno, prohtevi smanje, da se dugoročni planovi naprave, dugoročno… i da se diversifikuje. Ja stanalo pričam o toj diversifikaciji, tu sam dosadan ljudima, čim ne smeju da ti budu sve pare na jednom mesto, nego tri, četiri, pet manjih poslova je meni uvek bolji savet nego jedan veliki posao. Gde veliki poslovi nose veliku nervozu i veliki rizik. 

Ivan Minić: I vrlo često, kažem, ulozak u posao koji podrazumeva jako veliku investiciju u startu, a neizvestan ishod posle, jeste za neke ljude, ali vrlo verovatno nije za tebe ako ti to čini veliki procenat onoga što imaš.

Ivan Minić: Dobro, velika mi je čast što si bio ovde. Nikad nisam imao prilike da ugostim NBA šampiona i nadam se da to neće biti jedina NBA titula. Hvala ti što smo pričali o nekim stvarima koje su važne, a koje ja volim.

Dejan Milojević: Hvala tebi što mi je razgovor nije bio dosadan.

Ivan Minić: A nismo se ni mnogo svađali.

Dejan Milojević: Tako je, znači, iako si Minić, ovaj, ovaj, nisi pokazao Sloki ovaj karakter da si previše raspravljaš, bio si i ovaj uzoran domaćin. Ne, ovaj, sad, bez zezanja, stvarno, si mnogo lepo vodio razgovor i izvukao si iz mene neke stvari koje nigde nisam rekao. Znači, a to nije lako s obzirom koliko sam imao raznih, raznih, raznih intervjua, podkasta, svega i svaka čast.

Ivan Minić: Izvukao sam i neke stvari koje ja nisam znao, a to je meni negde najvažnije. Hvala ti puno, hvala Vama što ste nas slušali. Ispratite to što je Deki sa Duletom radio na Talks with Folks, siguran sam da će Vam biti zanimljivo, posebno što je format malo jednostavniji i lakši od ovog našeg, kraći, a teme su vrlo, vrlo zanimljive i o njima se priča na jedan vrlo pitak način, tako da svako i kome to nije blisko može kroz tih od pola sata do sat vremena razgovora da uđe u neku temu da ga dovoljno zainteresuje pa da onda krene dalje da kopa sam.

Dejan Milojević: Hvala vam.

Ivan Minić: Hvala što ste nas slušali. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.