Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi moj gost je Mihajlo Popesku. Jedan od naših ljudi koji već 15 godina živi u Velikoj Britaniji, i radi neke jako interesantne stvari. E sad, ako vam je ime poznato, verovatno vam je poznato zato što je dovođen u vezu sa Cambridge Analyticom, gde je bio head of research, odnosno, da kažemo, ključni istraživač. Pričali smo o tome, ali to je jedan mali deo i ne preterano značajan. Ipak mislim da će vam biti interesantan jer o tome se ovde nikada nije pričalo na ovakav način i većina stvari koje su bile iznite u medijima su bile vrlo pogrešne. Ono o čemu ćemo zapravo pričati je kako jedan momak koji ima inženjerska interesovanja se zaljubi u marketing, onda shvati da marketing nije sve ono što je on zamišljao, ali ostane privržen toj ideji da pokuša da razume ljude, njihove porive, njihove potrebe i da postane naučnik u marketingu i postane osoba koja na osnovu podataka, uvida, oblikuje modele koji nam prave predikcije kako će se neko ponašati na jedan mnogo napredniji i kompleksniji način radi istraživanje tržišta koje zaista daje rezultate. Njegova priče je vrlo interesantna, jer polazi iz akademije, ulazi u nešto što je, recimo, korporativno, a onda se na kraju okreće jednom potpuno drugačijem modelu koji je prodakt, koji je startup u kome i on je jedan od suvlasnika, a koji zaista može da promeni način na koji ciljamo publike i razmišljamo o tome kako da nađemo pravu publiku za ono što želimo da oglasimo. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nastavljamo sa serijalom ove gostovanja ljudi s kojima se dugo dogovaram, samo nikako da se dogovorim jer jebiga, ne žive ovde pa je sad potrebno malo napraviti neki malo duži plan, previše obaveza i previše svega, ali konačno Mihajlo Popesku u Pojačalu, dobro mi došao.

Mihajlo Popesku: Hvala Ivane, bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si neko ko ima izuzetno neobičnu karijeru, o kojoj se, da kažemo, ajde, u nekim našim krugovima, krugovima struke, šire posmatrano, zna ponešto, ali to što se zna je zapravo vrlo mali deo onoga što si ti radio. I meni je jako važno da mi ispičamo tvoj put, zato što je to još jedan od čudnih, nestandardnih puteva ljudi koji su dolazili ovde, ali zato što sa sobom nosi mnogo nekih vrlo korisnih uvida, jer zaista verujem da svako ko je dovoljno i dalje povezan sa sovim ovde, a živi negde u nekom normalnom uređenom sistemu gde postoje neka neke vrednosti, neka lična odgovornost prema sopstvenom životu i rezultatu na neki način u tom životu, može možda da nas nauči tome kako da i mi počnemo malo više da razmišljamo šta je do nas, a šta jeste nešto što bi možda sistem trebalo da obezbedi i kako do toga da dođemo. Ali, o tome ćemo posle. Ono od čega moramo da počnemo, to kad pričam sa ljudima koji su slične generacije, kao ja stvarno to pitanje obožavam i s razlogom je to prvo pitanje i mančmelou pitanje, mnogo mi govori. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Mihajlo Popesku: Pa hteo sam da budem mikrobiolog. I tu ljubav prema biologiji i prema prirodnim naukam u meni je probudio sada, nažalost, pokojni nastavnik Mića Stefanović iz Prve proletarske brigade, osnovne škole, Prva Preleptarska Brigada, sada u stvari ta sada škola više ne postoji, promenila je naziv u Stari Grad i možda ste čitali pre par godina je ona zatvorena i tu je sada mislim sportska gimnazija smeštena na Dorćule, na Dorćulu. On je čovek bio koji je unosio čitavo svoje biće i sav svoj duh da oživi neke teorije iz biologije ili neke koncepte. Sećam ga se često, dok bi svi nastavnici išli da popiju kafu na pauzi, on je uzimao krede u raznim bojama i crtao paramecijum, crtao meduzu i crtao, ne znam, centralni nevni sistem i tako dalje. Ta strast koju je on imao dok je pričao o tome, za mene je otvarala neke nove horizonte i ja sam verovao da je to najlepša stvar koja postoji na svetu, ta biologija. I upravo tada je moj tata kupio neki mikroskop na buvljaku i ja sam počeo da gledam, eto, ne znam, da kažem, onu pokoricu od luka, pa neki.

Ivan Minić: Naravno, sa tim je se počinje.

Mihajlo Popesku: Sa tim je se počinje. I to je bila ta prva ljubav. Međutim, tu prvu ljubav mi je iz pameti izbila cela situacija koja se dešavala u zemlji. Što bi se reklo real politik na nemačkom, kada je jednostavno postalo jasno da ljudi koji idu za naukom i idu, ne znam, u medicinu i tako dalje, žive teškim životom. Jednostavno to kao dete, kao teenager koji sam bio tada, jednostavno mi je nekako davalo signal da bi ja možda trebalo da gledam nešto što je praktičnije, nešto što će da me spremi za život, možda da jednostavno ne nailazim na takve teškoće kao ti ljudi koji su proveli ceo život u nekim, da kažemo, ozbiljnim disciplinama, a sada se bore za goli opstanak. Nažalost, to je bio deo naše ružne prošlosti i istorije koje su.

Ivan Minić: Ima tu taj jedan moment koji je meni tu posebno strašan. Nikome nije lako u tom trenutku, ali da bi ostvario neki rezultat u tim oblastima, to je užasno teško. I ti užasno težak put pređeš i na kraju nemaš.

Mihajlo Popesku: Ništa. Nemaš feedback.

Ivan Minić: Nemaš feedback koji ti omogućava da možeš sebi da kažeš “Ok, ja mogu da živim jedan pristojan život, ja sad mogu da planiram porodicu, ja mogu da šta god, bez nekih ekstravagantnih želja, ali samo da, eto, mogu živeti neki život dostojan čoveka, dostojan akademskog radđenina u najmanju ruku. I to je ono što je meni bilo potpuno užasavajuće, kad ti neko kaže, imam par ljudi koji su u svom okruženju, koji su studirali biologiju, kojima je to stvarno bila velika ljubav, bili vrhunski studenti i sve, i kao “koje opcije imaš?” pa kao kakve opcije? Šta pričaš? I to je meni bilo prestrašno. Znam neke slučaje koji su radili na istitutu pri fakultetu i na nekim drugim istitutima gde su trebali biolozi za neke specifične stvari. Znam neke koji su, zato što su bili zaista među najboljim studentima, dobili priliku da odu na neki postdiplomski uinostranstvo i sve. Ali najviše ih znam koji se zapravo uopšte više ni na koji način ne bave time i znam da jako pate zbog toga. Našli su, sve vredni, pametni ljudi koji su našli način da funkcioniš i opstanu, nađu dobar posao, sve to. Ali nisi dobio ono zašto si toliko radio, zbog čega ti je toliko bilo stalo. U najboljem slučaju, kad se skupe deca na rođendanu, ako su deca takva da ih zanima takva nešto, možeš da im pričaš sat vremena o tome i da one budu srećni. Ali to je to. A to to nije to. I kako onda teče misleni proces i donošenje odluke?

Mihajlo Popesku: Pa dobro, bio sam dobar učenik. Odnosno, ja sam napravio, da kažem, jedan totalni preokret. Prvo, da četvrtog razreda sam ja bio jedan od loših đaka u razredu, I onda kada sam došao u peti razred, desila se jedna transformacija gde sam ja postao jedan od najboljih učenika u razredu. I mislim da je toj transformaciji pomoglo to što je moja pokojna baka kupila jednu ogromnu kolekciju enciklopedija koju sam ja gutao kod kuće. I jednostavno, da kažemo, moja opšta informisanost se podizala iz dana u dan, tako da kada je nastupila, da kažemo, ta raznolikost predmeta, Ja sam uspeo da iskažem i neke drugačije talente. Al to je sad veliki problem, kad ste vi dobri u 12-13 predmeta, to je u suštini problem kako da vi nađete šta vas to tačno zanima. Ja sam posle toga otišao u Prvu  Beogradsku gimnaziju, na prirodno-matematički smer. Ti moji snovi o mikrobiologiji su malo, da kažemo, otišli u neki drugi plan. I tamo otkrivam ogromnu ljubav prema računarima, spajam se sa nekim, ono što bi se reklo, gikovima, Imamo tu informatičku sekciju, prva Beogradska imala dobro opremljen kabinet. I ja se sećam da sam neke 96, 97. napravio prvi website, koji je bio katastrofa. To sad kad se pogledaju nazad, ne znam, imao sam neke banere od gifova koji su bili preteški da se učitaju itd. I sećam se da sam bio jedan među prvima koji je imao email adresu, mislim handle mi je bio mihailo@infosky.net I ovaj I tada mi je tata kupio prvi PC računar. Pre toga sam ja imao neke one računare Commodore 64 itd. što naravno nije pravi računar u tom smislu, ali sam dobio prvi ono PC. I sećam se da sam ja to krenuo da čačkam, da rasturam, da vidim kako to funkcioniše, da razdvojim, ne znam, procesor od matične ploče i… Onda kad sam ja skontao kako to funkcioniše, ja sam počeo računare da popravljam i da sklapam I da konfigurišem za drugi ljude i da u jednom trenutku zarađujem više nego što su moji roditelji, koji su oboje imali, da kažemo, neke pristojne poslove, zarađivali. Tada su se komponente uvozile iz Kine, iz Vijetnama, sa Tajvana i ja sam kao klinac postao diler opreme pri Intelu na Novom Beogradu. Imao sam te liste povlašćene cene i gomili ljudi sam ja tako sklopio neke računare. Nije to bilo samo da vi odete i da kupite, nego treba neko da vam kaže šta ti treba da uzmeš za te svoje potrebe, kakva grafička karta, koji procesor, koja ploča, to sve, znaš i da to na kraju krajeva neko instalira. I ovaj, nekako zbog cele te priče moje sklonnosti ka računarima, donosim odloku u gimnaziji, naravno vrlo infantilno, da upišem najteži fakultet. Pošto sam i u gimnaziji bio jako dobar, opet jedan od najboljih, ne najbolji, ali jedan od najboljih, da ja upišem ETF, i to vrlo nepromišljeno. I ja odlazim na ETF i u roku od godinu dana ja dam tri ispita i ostvarim uslov za drugu godinu i tada napravim jedno prvo ozbiljno sučeljavanje sa samim sobom, vrlo pragmatično, i sad mislim iz ove perspektive da je to bila bolna, ali dobra odluka. Ja sam sebe rekao “okej, za godinu dana tri ispita, imaš 48 do kraja, studiraći još 16 godina. Ispisnica! Otac, koji je navikao, moj otac je inače iz Crne Gore, malo ima to spartanski, moraju sve petice da se imaju, sin mora da bude najljepši, najprvi, najbolji i tako dalje. Njemu je to jako teško palo, mama je tu imala malo više podrške i ja rešim da pređem na fon. Klasično, ono, nisi uspeo na ETF, ajde na fon. Upadnem tu na budžet i taj faks, ono, završim u roku, tamo sam bio opet, ne najbolji, ali sam bio tipa u top 5-6. Isad tu se isto desilo jedna – ja sam na fond naravno došao zbog IT-a i tada smo mi birali na trećoj godini smer. Ja sam drugoj godini otkrio marketing koji me super stimulisao, jer ja eto volim da znamo od svačega pomalo, a marketing mi je bio tako ta neka disciplina gde sam ja bukvalno mogao da iskoristim ta moja svakakva znanja. I to je bilo znači jedan aspekt odluke, a drugi aspekt odluke, ja sam u tom trenutku pomislio toliko brzo napreduje tehnologija, toliko se brzo, ne znam, menja tekstak, toliko se razvijaju brzo ti programski jezici, da ja shvatam da ja u jednom trenutku, verovatno, više neću moći da pratim, ili neću imati snage da pratim, da će u jednom trenutku da me pregazi vremena. Imali smo neke profesore koji su se držali tada paskala, znači desili su se umeđu vremena u neki novi jezici i tako dalje. I sad ono, profa i dalje priča o paskalu, a ti znaš da ono, imaš ono, imaš PHP, imaš mnogo interesantnije jezike koje možeš da koristiš, al on je, ne on, nego konkretno, shvatio sam da je u jednom trenutku taj upgrade biva sve teži i teži. I ja se odlučim za management I to završim. Interesantno je bilo, ja sam bio jedan, mene sad na fonu zovu “proto-kejser”. Mene je jako privlačilo da ja za neke kompanije rešim neki neki izazov. I sa tim nekim mojim timom sa fona mi smo osvojili te prve nagrade na državnom planu, na međunarodnom plano i tako dalje. Onda je to profesorka Vesna Damjanović, čuvena sada, preuzela je neku tu tehniku od nas i krenula je da razvija i sad je to ozbiljna priča. Isto sam osnovao STM iz frustracije što tada tih 2000tih, mi nismo mogli da putujemo nigde, trebala je viza i jednostavno mislio sam čakaj, ja sam neki mladi čovek, studiram, ono, hoću da čujem šta studira onaj  tamo u Portugalu i onaj u Finskoj i da pokušam da ono se povežem sa ljudima, da čujem neke druge ideje. I zbog toga je nastao, između ostalog, i STM, jer je on imao mrežu širom Evrope, mogli smo da putujemo. Znači to STM je ono European Association of Students of Technical Engineering and Management, znači to je ono povezuje ljude iz te naše oblasti. I uspeo sam to da dovedem na fon i onda sam diplomirao i put me vodi dalje. Vodi me konkretno u Veliku Britaniju na master.

Ivan Minić: A kaži mi, dok se sve to dešava, jer znači pričamo o nekim stvarima gde na svakom koraku tebi se otvaraju neke nove vidici. Sad, ok, ti si, kao što si sam rekao, znaš svašta. Ja što volim da kažem, znaš glomilu gluposti.

Mihajlo Popesku:Da, da.

Ivan MInić: Kad se upotrebe nisu gluposti, a kad se ne upotrebe to je ono kao, znaš, master of useless knowledge. A nekako se uvek ispostave da to ima svoje, ali dobro. Ali prosto kroz svaki korak tebi se otvaraju neki novi vidci, ti vidiš neke nove mogućnosti, svašta nešto se tu dešava, i neću reći ništa novo i neću reći prvi put da meni fon nije omiljeni fakultet. Ja uopšte nemam problem sa tim šta se uči na fonu. Ja imam problem sa tim što mnogo klinaca izađe sa fona sa jako pogrešnim mindsetom. Mindsetom da su bogom dani. Što mogu da razumem nekog ko završi ETF, jer ako je uspeo da završi i da ostane živ, mislim, za početak mu treba dati orden, a onda videti sve ostalo. Ali ono što je meni jeste sjajno uvek bilo kod Fona, jeste ta aktuelnost, u mnogim sučajima neka životnost toga što učiš nešto, što ti učiš, pa možeš ga primeniš prekosutra u nekoj situaciji. Dosta ti ih prilika za prakse u različitim oblicima. Prakse, prakse, prakse, a prakse i da prosto imaš negde neki kontakt, imaš negde neku priliku da projektno radiš nešto i slično. I mislim da je Fon za ljude koji hoće nešto više u životu nakon osnovnih studija, jedno sjajno mesto da prikupe gomilu informacija, gomilu kontakata, da se jako dobro orijentišu u tome šta može i da onda oda da urede nešto smisleno. Jer realno sa tim korpusom znanja ti možeš da radiš nešto, nikakav problem. Bilo gde u marketingu, bilo gde u neki junior management, pa lagano…Ali nije sad da si ti neko koja je neophoden negde šraf i da svi samo čekaju da si ti pojaviš, ti još trista istih ste ti još tri ste istih, osim ako baš se ne ističeš. I uvek mi je taj moment kao kad tokom fakulteta ti počinjaš da kapiraš tu neke stvari, vidiš, razmišljaš šta ti se sviđa, razmišljaš u kom smeru dalje, i ta odluka šta dalje je kod vas koji ste otišli na nešto konkretno. Znaš ima mnogo ljudi koji završe, pa bude im to sve super, relativno lako završe, bude im dobare ocene, pa ostanu tu na masteru, pa onda ostavljamo doktorski, pa I? Šta? Ti si otišao među odrasle.

Mihajlo Popesku:Pa vidiš, to je vrlo interesantno pitanje. Ja moram da priznam da bilo je odluka u mom životu, u koje sam ja uskočio bez predomišljaja. Otvorila se prilika i ja sam procenio da u tom trenutku ja bolju priliku i alternativu nemam i ajmo da to teramo. Znači, uvek mi je bio prioritet da ja uradim što više u datom vremenu, nego da čekam da se sad nekako –  ili da radim na tome da se savršeno poklope zvezde, što bih se rekao. Šta se desilo? Znači, te 2006. godine kada sam ja diplomirao, čuo sam negde na hodnicima da se govori o tome da ljudi idu na Univerzitetu Nottinghamu preko Fundacije Karađorđević. Međutim, nigde nisam našao ništa o tome napisano, dok jednog dana jedan moj kolega kaže “E, kao zvali su me iz studijenske službe, kao ide se u Nottingham”. I sad ja, mislim on je meni dobar bio drugar, ali ja sam bio, na primer u top 10 diplomaca, bio sam pod prosek u toj godini šesti na listi. A on je bio daleko, mislim on je bio, ono, dobar student, ali prosečan. I sad je kao “Zašto su tebe zvali a ne mene, uzmem ja slušalicu, nazovem studijensku službu”, reko “Čuo sam da pozivate ljude da se prijeve na te master studije na univerzitetu u Nottinghamu, kako to radite po kom principu?” Pa kaže “mi zovemo nasumično”, pa reko “Jel mogu ja da se prijavim?” Odlično, možeš. I sećam se ovaj, nas je bilo nekih 30. sa fona i nama su oni rekli na fakultetu “Mi vas sve podržavamo, imate naš blagoslov, nećemo mi nikoga da selektiramo. Kad dođu ljudi iz Nottinghama, neka oni proberu koga će oni da vode.” I sećam se ljudi sa Nottinghama, kada kažem ljudi sa Nottinghama, znači ti saradnici tamo na univerzitetu koji se bave regrutacijom studenta iz inostranstva, oni su došli na univerzitet u Beogradu i imali smo tu intervjue, I nikada mi ta slika neće iščeznuti, a to je mi smo u sali na rektoratu I ta gospodja, ili gospodjica Aleksandra Brokema, predstavnica univerziteta u Nottinghamu, pokazuje šta nam je sve potrebno dokumentacije da bismo mi uopšte aplicirali. I u tom trenutku, pola sale, bilo nas je od klike možda 130, pola sale ustaje i napušta odmah. I ja se razmišljam, ljudi, ono, zašto? Ovo je 3-4 dana cimanja kroz administraciju, ovo se sakuplja, a neko je došao da vam ovde da školarinu i stipendiju koje zajedno vrede u tom trenutku 30.000 eur.

Ivan Minić: A šta, recimo, šta je od papira?

Mihajlo Popesku: Pa od papira, na primer, ne znam, prevod, ne znam, izvoda sa fakulteta o vašem, znači, ono, prepis sredočanstva, prevod na engleski od sudskog tumača, ne znam, onda da uradite sken pluća i tako dalje. Bilo tih nekih dve, tri preporuke, ne znam, potvrde o finansijskim sredstvima koje naravno.

Ivan Minić: Ništa što nije….

Mihajlo Popesku: Ništa, pa to je sve ono, to će da se sakupi, ali mnogim ljudima je to cimanje. I ja sam shvatio da gomilu puta, mislim, mogu da ti ispričam x slučajeva gde sam ja kroz administraciju prošao super, samo zato što sam bio uporan. Naoružaš se time da ono, administracija to je ono.

Ivan Minić: Biološki neprijatelji.

Mihajlo Popesku: Neprijatelj, ali ti ćeš da ono, da sakupiš te podatke, sakupit ćeš uredno to što ti treba i prolaziš. I onda sam posle pričao s nekim ljudima koji su odustali i bio je taj stav “ne mogu ja da se cimam za to.” Znači ono šta hoćeš da te neko uhvati za ruke, da te stavi ono ovio, znači moraš i ti jedan deo priče da odradiš. I ono, gomilu puta mi je u životu pomoglo to što sam bio spreman da istrpim neke stvari koje nisu baš najprijatnije da bi došao do velike nagrade. I na kraju to imao sam sreću, bio sam izabran u tih, ne znam, pet studenta koji su oni, koji su odlazili na tu poslovnu školu ili biznis školu na Universtetu u Nottinghamu i tamo odlazim ponovo da studiram marketing koji sam studirao na FON-u. I tu dolazi, u te prve dve, tri nedelje na FON-u dolazi do smaka moga sveta.

Ivan Minić: Prve dve, tri nedelje u Nottinghamu?

Mihajlo Popesku: U Nottinghamu dolazi do jednog smaka moga sveta gde se ja sećam da sam ja, ja sam bio u suzama. Zato što, ovo što si ti malo prerekao, ti sa fona izađeš sa jednim stavom koji nije koristan. A ovaj, izađeš prvo, ako izađeš sa nekim velikim prosekom, kao što sam ja izašao, ti imaš stav da ti sve znaš. A onda druga stvar, način na koji se marketing, barem studirao u to vreme, je bio isuviše dogmatski. Znači ti neke teorije i neke koncepte iz marketinga shvataš kao aksijon, što nije tačno, I onda kad sam ja počeo da studiram marketing na univerzitetu u Nottinghamu, shvatio sam da marketing nema jakih teorija. Da je sve što se u marketingu zove teorija, u stvari više pedagoški koncept koji ti pomaže da shvatiš tu neku kompleksnost. Na primer 4P. Svećam  se kada se profesor pitao “Ok, 4P, ali kako su ljudi do toga došli?” I onda nam je čovek pokazao da je neki baja 1950. godine napravio listu od nekih 17 elementa koji su važni za marketing, a onda rekao “ma ta je lista previše dugo, ja ću to da spakujem u 4 itema” i tako je nastao 4P.

Ivan Minić:I šta bi moglo da bude jednostavno, da se lako pamti.

Mihajlo Popesku: Za mene je 4P bilo sveto pismo. I sad odjednom ti dolaziš u situaciju kad shvataš, i sad bilo je tu gomila primera gde su oni pokazivali da to što mi verujemo da je ono kao solid koncept, da je čvrs koncept u marketingu, da ne radi ovde u praksi, ne radi je onde u praksi, da na to ne možeš da se osloniš. I ja onda u tom trenutku shvatam, ja ne mogu ni ništa da se oslonim, ni na jedan od tih koncepta koje sam naučio ranije. I onda šta ćemo sad? Znači moraš da sebe izgradiš od nule. I  tu u toj školi sam naučio da u principu, da bi došao do nekih informisanih odluka u marketingu, ti moraš da se baziraš na podacima, na istraživanjima, i da ti ta istraživanja i ti podaci objašnjavaju fenomen u nekom trenutku i da će to, verovatno što sada znaš o potrašačima i tržištu, kroz par meseci, godinu ili dve, da bude “outdated”, da ćeš ti morati ponovo da pogledaš da li je došlo do neke promene. Tu već ulazim u taj, da kažemo, pristup gde ja shvatam da u stvari meni je jedina bezbedna luka ili “stronghold”, znači da se ja uhvatim za podatke i da na osnovu podataka ja eto, radim tu svoju disciplinu i da jednostavno na osnovu toga pomažem kompanijama ili da jednostavno ja sam sprovodim neke aktivnosti. Tako da je, da mi je Univerzitetu otvorio vidike što se tiče podataka, a Univerzitetu u Beogradu konkretno fon mi je pomogao u inženjerskom razmišljenju. Da u suštini tražim strukture, dok sam ovamo dobio ipak neki ono, malo drugačiji, komplementaran set veštine.

Ivan Minić: Koje godine pričamo?

Mihajlo Popesku: Pričamo o 2007/08.

Ivan Minić:  To je tada već realno trenutak kada počinje da se javlja izobilje podataka u raznim domenima marketinga. Znači, počinju već da budu mnogi stvari merljive, u odnosu na to kako je sad neuporedivo, ali nije to više na nivou štampe ili outdoora ili tako nečega. Nego ti zapravo počinješ da znaš sve više, ima sve više alata, ima sve više podataka i samim tim što se ti podaci pojavljuju, ljudi počinju da razmišljaju šta bi sa tim moglo da se radi. Pa je trebalo neko vreme dok se nisu ustanovile neke dobre prakse, neki način modeliranja posle toga svega, pravljanja od toga nekih konkretnih stvari, platformi koje utilizuju neke od tih stvari. Jer kao, mislim, šta tebi znači i da znaš nešto ako ne možeš da kastomizuješ experience korisnika. Ti znaš ko čita tvoje novina, ali ti jedino što možeš je da prikažeš flat banner pa ako se uklapa u to šta ona publika dominantno da odgovora, onda super. Ali počinju da se pojavljaju masovne platforme koje znaju ko si ti, I znaju samim tim šta bi trebalo da ti serviraju, odnosno daju mogućnost nekome da preciznije gađa ono ko konzumira nekakav sadržaj u kome ima prostor za ovlasne poruke. I, ok, tebi je faks značio jer ti je srušio sneška, pa ti pomogao da izgradiš većeg i lepšeg, ali kako si ti video svoj profesionalni put? Šta ćeš da radiš sad sa tim?

Vizija profesionalnog puta

Mihajlo Popesku: To je super pitanje. Pa u tom trenutku ja se vraćam nazad za Beograd i dolazi vreme da ja služim vojsku.

Ivan Minić: Divno.

Mihajlo Popesku: I pošto sam po prirodi savestan nisam hteo da me sada niko poziva, ja sam već, približavala se moja famazna 27. godina, ja sam se lepo prijavio u, prijavio sam se tamo u regrutni centar i oni su me rasporedili u komandu Vojnog okruga Beograd. Ja sam tu imao prilike da razmišljam o tome šta ću ja dalje sa sobom. Jednu stvar koju sam uradio, to je palo mi je na pamet da bih mogao da radim neki biznis i taj biznis je bio da ja u Srbiji uvezem jednu vagu koja meri telesne parametre. To sam video na univerzitetu u Nottinghamu i sa jednim drugarom iz vojske koji inače bio fitness trener, ja njemu objasnim to i on kaže “pa to je super ideja, ajde to da radimo”. I sad ja rekao bih “ja bih mogao to da istražim, da vidim ja da li postoji tražnja za tim u Beogradu i koliko bi ljudi platili”. I sad iz ove perspektive sprovedem jedno istraživanje na jako loš način, koje će da me navede na odluku, na pogrešnu odluku da je to dobra ideja. I ništa, ja uradim to, znači sprovedem istraživanje na podesnom uzorku, odnosno ljude koje znam, kažem “Ej, ja pokričim firmu” naravno, svi će drugari da te podrže. Znači, unosim taj bajas i ja sam imao ideju da će to da bude super.

Ivan Minić: Ti to pričaš, a Robert Fitzpatrick se krsti.

Mihajlo Popesku: E sad, druga fatalna greška, druga fatalna greška, ja se nisam dobro informisao šta znači konkretno ako ti uvezeš mašinu koja između ostalog ima i merač pritiska na sebi. A u tom trenutku to je spadalo u medicinsku opremu. Ja naravno, pošto sam bio tad u vojsci, nisam imao pare, od oca mog najboljeg drugara poznamim 4.000 evra i mi kupimo tu prvu vagu i ona dođe i oni nama kažu “Gospodo, ovo je medicinska oprema, da li vi imate prostor magazinski od 200 kvadrata, da li vi imate kombi, da li vi imate lekara koji radi kod vas, da li vi imate odobrenje da trgujete s ovim?” Što mi naravno ništa nismo imali, mi krećemo iz podruma, de facto. I mi uspemo da nađemo neku vezu na granici, da oni to proguraju i tako dalje, i ta vaga stigne. I sad, ideja je bila da ja tu vagu postavim u Delta City. Tad još uvek tržni centar Ušće nije bio tu. I bila mi ideja da ja ću zakupim četvrt metra kvadratnih, zaposliću nekoga da naplaćuje te etikete za merenje, pošto ta mašina je radila na evre.  A kod nas je papirni novac, odnosno kovani novac je bio beznačajan. I sada, ništa, stigla je vaga, ja sam srećan, opet fatalna greška, naivnost i nezrlost, ja odlazim u Delta City da pregovaram za zakup jednog kvadratnog metra.

Ivan Minić: Treba mi jedna pločica.

Mihajlo Popesku: Jednog kvadratnog metra na hodniku gde oni meni kažu to je 3.000 evra mesečno, I ja ono kao, ja mislim – ovo sad iz ove priče, to je ono, čitav niz glupih i neinformisanih odluka, i ništa, mi smo na kraju rešili da promenimo biznis model i da te vage prodamo  hotelima itd. I uspeli smo da prodamo nekih 4-5 vaga i mi nismo izgubili tu novac, mi smo zaradili nešto sitno, ali vreme je prošlo među vremenom. I onda, sećam se tada, mene su te moje profesorki sa univerziteta u Nottinghamu pitala su me kao “Ej, kao čime se ti baviš sada?Hoćeš da se vratiš nazad na doktorat.” i meni je u tom trenutku bio ono kao “Da, daj, vodi me odavde odma. Šta ja radim sa svojim životom.”.

Ivan Minić: Jel’ vam treba bibliotekar. 

Mihajlo Popesku: I sad, to je bilo 2010. godine, a sad, evo, da ono vrlo otvorno ti kažem, znaš, kad tebe neko dovede na Univerzitet u Nottinghamu, odnosno kad te dovede na studije, na stipendiju, to je vrlo fino, jer tebi su plaćene, plaćene su ti te studije, učiš nešto, radiš nešto što voliš, ištražuješ neku temu koja te zanima i oni ti plaćaju, ja sam tada mislio da je to super lova, plaćaju ti tipa 1200 funti. Mislim, ti od toga, ja sam od toga komotno živeo u Nottinghamu. I ništa, 2010. – od 2010. pa do sada ja živim u Britaniji, završio sam taj doktorat, posle toga sam bio profesor na Liverpool Business School i onda sam prešao na tamu stranu, tamo u 2017. 

Ivan Minić: Učiti o marketingu je, ako te takva stvar zanima, uvek zabavna. I gde god da učiš, šta god da učiš ako si tabula raza, od kog god suvoparnog materijala da kreneš, to vrlo brzo postane zanimljivo, zato što je sama oblast takva.

Mihajlo Popesku: I za starilo.

Ivan Minić: Ok, ali kao, znaš, od nečega treba da kreneš. Ja duboko verujem u to da bi svako trebalo da zna šta je prethodilo o ovome što je danas. Jer možda na osnovu toga možeš da predpostaviš šta će dođi sledeće, a možda možeš i da shvatiš da je neka tvoja genijalna ideja da je neko već probao pre 100 godina. Da ta vrsta konteksta je bitna. Nema toga beskonačno, treba imati ideju. Ali, mislim postoje dva mesta na svetu gde je marketing marketing, a to su London, odnosno, okej, UK i New York. Sve drugo je okej, ali nije Liga šampiona. To je Liga šampiona i to je ono, Liga šampiona i NBA, pa sad šta te više loži. Imam par prijatelja koji su prošli i iskustvo studiranja tamo, obično klasičnih studija, retko ko na ovim doktorskim ili postdokovim i sl. I oni su uglavnom nakon toga imali neko agencijsko iskustvo, jer naravno san je bio da se radi u agenciji, jer agencije iz Londona rade najmagičnije stvari na svetu. Pa onda shvatiš da rade, ali imaju jako mnogo ovih glupih i dosadnih, jer to je deo posla. Ali svi o tome pričaju kao o nečemu što ti jednostavno beskrajno proširi vidike i kapacitete. Prvo vidike, a onda shvatiš da da bi imao šta da tražiš tu, ti moraš da dorasteš mesto na kome si. Jer ti ovde, ako te zanima, ti si relativno lako u top 5% najboljih u svemu, jer jednostavno, ljudi se ne cimaju. Mnogo je to ređe, mnogo lakše se dolazi do nekog statusa. A tamo su svi došli da se cimaju. Možda i nisu svi došli da se cimaju, ali ih ima mnogo više. Ima ispred tebe 100.000 njih koji se cimaju, a ne 300. i prosto ono, kakav je osjećaj biti deo tog, biti u tom loncu i tražiti neko svoje mesto, razmišljati šta kako, eksperimentisati i dolaziti u kontakt sa svim tim? Znaš, mislim da je mnogo važna stvar kada si dovoljno dugo tamo da na neki način uspeš da se adaptiraš, ne asimiliraš, ali adaptiraš, da te prihvate na neki način, što možeš da čuješ od ljudi i da shvatiš možda šta ne želiš. Ako već ne znaš, baš jasno, šta hoćeš da skapiraš šta nije za tebe. Kako je to u tvom slučaju izgledalo? Ok, akademija jeste bila neki najlogičniji put, ali sa mnogo ljudi sa kojima sam pričao, akademija nije održiva.

Iskustvo iz Londona

Mihajlo Popesku: Slažem se. Ja sam otišao nazad u akademiju sa predumišljajem da produbim to moje znanje iz istraživačkih metoda i da naučim neke tehnike koje oni zovu “druge generacije”. I na tome sam dosta insistirao i to sam uspeo da uredim. To je moja misija. Moja misija nije bila konkretno da ja sad budem doktor nauka, nego da baš to naučim i meni je taj doktorski trening mi je omogućio to da radim. A s druge strane, ja sam paralelno sa doktoratom imao jednu malu istraživačku agenciju ovde u Beogradu, koju smo ja i tadašnji moj partner od nule doveli do nekog šestocifrenog obrata u evrima, što nije loše kad ti počinješ kao no name i, ne znam, nama su bili klijenti kompanije poput Nisa i tako dalje. Znači ja sve vreme imam, da kažemo, izloženost realnim problemima, onda, odnosno konsaltingu, znači hands-on rad sa podacima, istraživanjem i tako dalje, a onda s druge strane, na univerzitetu tamo u Nottinghamu, bilo je nešto što se zvalo KTP ili Knowledge Transfer Partnership, Univerzitet bi dovodio lokalne kompanije iz regiona, tamo oko Nottinghama, kojima je potrebno da se sprovede neko istraživanje i onda bi neko od studenta to dobio. Ali naravno prolazi se kroz ceo taj proces intervjuisanja i tako dalje, da sam ja ustanovio, znači nisam ja ustanovio, nego su meni rekli sa univerziteta, kaže “ti si dobio za vreme tih 4 godine doktorskih uvija sve projekte koji su se titicali istraživanje tržišta”. što je meni bilo ono, naravno, jako zadovoljavajuće. Ja sam tu dosta nabio, kako se zove, iskustva i moja želja je bila da ja sad počnem da radim u industriji istraživanja tržišta i ispitivanja potrošača u Britaniji, zato što je to drugo najveće tržište na svetu posle Sjedinih američkih država, a prvo po koncentraciji istraživačkih agencija na svetu. I tada se sečem da mi je bio veliki problem to što Britanija je tada bila u Europskoj Uniji i sad ja sa srpskim pasošem ne mogu ništa da uradim. Nisam konkurenta na tržištu rada, makoliko ja znao, zato što neko ko bi teo mene da zaposli mora da čeka na mene 3-4 meseca dok se meni završi viza i tako dalje, to su dodatni troškovi, a onda se ne zna da li ćeš se ti primiti u tom novom okruženju i to je svima malo rizik, ljudi hoće ta brza rešenja, tako da moj jedini izlaz u tom trenutku, iako sam želao da ostanem tamo u Britaniji, bio je da počnem da radim na univerzitetu. I, znači, moja prva, prvo uloga bi bio sam docent ili senior lecturer na Liverpool Business School. Tako da je to isto bilo neko interesantno iskustvo i moja jedno oko je uvek pratilo šta se dešava u industriji, da li ja mogu da dobijem neku poziciju i ta prva pozicija je bila čuvena Cambridge Analytica.

Ivan Minić: Pričat  ćemo o tome. Mislim, jeste to nešto po čemu se tvoje ime najviše ovde pojavljivalo. Volao bih da pričamo o tome, zato što kontekst kako je to ovde predstavljeno je meni, mislim, šarlatanski i malo ovako idiotski, ali okej. Zato i hoću da to bude jedna tema. Ali istraživanje tržište je meni veoma zanimljiva tema, zato što moj inženjarski mozak stalno ima potrebu da objasni ljudima da postavljanje nekih hipoteza, iznošanje nekih pretpostavki i ponašanje, kada ih postaviš kao da je to tako, je užasno pogrešna stvar. Znači, i ono što isto ono stalno, jeli, pričamo to je da korelacija, ne znači, kao zaost. Gde prostračna osoba to ne može da razume, jednostavno ne može da razume. Nema potrebnu širinu, nema kontekst i jako je teško objasniti. Ja sam to mnogo puta pokušavao da objasnim ljudima, da kao ne znam, kao imaš – kod nas imaš, uglavnom, tradicionalne, iz nekog prethodnog vremena, pa sad i ove, sad su ove sve manje više brendirane u globalne brendove, ali agencije koje su radili istraživanje tržišta koje su bile jako ozbiljne, jako ozbiljne. I sad, kao urade istraživanja tržišta za šta god, najviše se o tome pričalo pred izbore, ali generalno bilo i nekih drugih stvari. Ja sam, zahvaljajući nekim porodičnim okolnostima i to s vremena na vreme dobio da čitam tako neke stvari, bilo mi zanimljivo. I kao, ne, oni su radili nezavisna istraživanje tržišta pred izbore, nemaju oni pojma. Ne, ne, ne razumeš, znači, postoji procenat greški, I to će se desiti u tom procentu greški. Za neke, taj procenat greški može biti katastrofalan, jer ako je procena da će da bude 6%, a završi se na 4.5%, cenzus je na 5. Ali desiće se tako. I kao, istorijski gledano, naravno, uvek, sada, pred svake izbore imaš šest različitih opcija istraživanja kako kome šta odgovara, ali si imao te neke ljude koji kao, vidi, ovi ne greše, jer poštuju metodologiju koja postoji jako dugo. E sad, to je jako old school, šta je to što si ti tamo dobio? Mislim, pojednostavljeno tako da mogu svi da razumeju, računamo da publika koja ovo sluša nije baš prosečna. Šta je to što je level up?

Šta je to level up

Mihajlo Popesku: Pa ono što je level up je razumevanje da mnogi fenomeni koje želimo da proučavamo u marketingu su latentni fenomeni. To su fenomeni koji ne mogu direktno da se posmatraju, nego se posmatraju na osnovu nekih manifestacionih promenljivih. E sad, postoje dve vrste latentnih fenomena, jedni su formativni, a drugi su reflektivni. Formativni znači da te manifestacione promenljive objašnjavaju deovarijanse tog latentnog fenomena, a reflektivne su one gde latentni fenomen utiče da te manifestacione promenljive koreliraju.

Ivan Minić: Daj primer.

Mihajlo Popesku: Na primer, stres. Ja tvoj stres ne mogu da izmerim direktno, ali mogu da vidim, na primer, da ti se znoje dlanovi, da si pocrveneo u licu, da se znojiš, da imaš hiperventilaciju.

Ivan Minić: Mogu da ti izmerim parametre…..

Mihajlo Popesku: Ako mogu da ti izmerim parametre, ja ne mogu da znam da li si ti sad, na primer, seksualno uzbuđen, ili si srećan, ili si pod stresom. Kad bi ti uzeo, na primer malo krvi, mogao bi da vidim da tu ima adrenalin, pa mogu da kažem ok, ali dajem plastičan primjer.

Ivan Minić: Vrlo često, ako sam ja to dobro razumio i kad sam ja to nešto čitao, vrlo često ti zapravo kroz to mnogo više možeš da odbaciš mogućnosti nego što možeš da odrediš mogućnosti.

Mihajlo Popesku: Da.

Ivan Minić: Ok, ovo nije, ovo nije, ovo nije, ostaju ove tri stvari, ali to je dobro zato što smo imali osam, pa je procena šanse za grešku manji.

Mihajlo Popesku: Na primer, u marketingu neki od tih latentnih fenomena su lojalnost brendu, pa onda, na primer, reputacija nekog brenda i tako dalje. Iz psihologije mi dosta pozajemljujemo stvari, na primer, crte ličnosti. Sad se tu vodi polemika da li je to koristno, onaj čuveni ocean, onih pet velikih crta ličnosti, sad postoje neki okvir ideja gde se govori o šest crta ličnosti i tako dalje. Tu, znači, postoje neke baterije koje su psiholozi na osnovu nekih svojih studija odredili, da – na primer imaš te ono kao te neke stavove koje ti rangiraš na osnovu nekih likirtovih skala i onda one određuju, na osnovu njih merim neku tvoju crtu ličnosti i tako dalje. I sad šta je interesantno, nije nama nikada u interesu da mi sad merimo jednu latentnu promenljivu, nego da mi napravimo jednu šemu čitavog niza latentnih promenljivih koji su međusobno povezani i da dokazujemo šta utiče na šta. Tako na primer, pominjao sam, na primer, reputaciju neke zemlje, znaš, koji su to faktori koji utiču zašto ćeš ti na primer, ne znam, Meksiko da posmatraš na jedan način, a, ne znam, tvoj kolega, kamerman na drugi način. Šta je dovelo do toga? Šta je obojilo tvoj utisak? Kognitivni i afektivni, I kako se posle te tvoje brze i spore reakcije što bih rekao, Kahneman, kako se to posle preliva u tvoje namere da tamo putuješ, da možda konzumiraš neke proizvode iz Meksika, da možda, na primer, čitaš nešto o Meksiku ili nešto šeruješ na internetu. Tako da ovaj kad mi kao marketari znamo šta dovodi, ne znam, do tvoje namere, da putuješ tamo ili šta te sprečava, mi tačno znamo koje su to poluge koje možemo da koristimo da te podstaknemo na takve –  naravno, ne možeš ti nikome da ispereš mozak, ali možeš da podstičeš neko željeno ponašanje ili da neko neželjeno ponašanje suzbijaš. Tako, na primer, imao sam jednu studiju u Makedoniji nedavno, koja je pratila, na primjer, koja je posmatrala šta to utiče na to da ljude da se opredele ili ne opredele za COVID vakcinu ili za booster. I onda posmatramo te faktore i onda možemo da dajemo predloge onima koji sprovode policy, kako da postaknu ljude koji baš nisu sigurni da li bi trebalo da se vakcinišu. To je sad, da kažemo, kontroverzna tema malo, pošto deli javnost, ali je bilo interesantno u tom smislu da jednostavno možeš kroz razumevanje šta utiče na neko ponašanje ili neki stav da savetuješ donosioce odluka kako da se postave u komunikaciji prema određenim grupama koji, na primer, odbijaju ili nisu sigurne ili im treba nekih podsticaj ili nekih reassurance da, na primer, uzmu neku vakcinu.

Ivan Minić: Dobar primer. Aktuelan. E sad, šta radiš sa tim? Odnosno, na koji način ti dolaziš do takvih uvida? Jer, u suštini, ono što se najčešće meri jesu realno odgovori na pitanja i na setove pitanja, pa onda možda kroz neki set pitanja možeš da eliminišeš nekog zato što je nelogično, ali to sve je vrlo bazično, to je sve vrlo bazično na nivou, da ja to često kažem, ok, možda ne treba svako da radi istraživanje, ali ono neko najbazičnije da proveriš da li uopšte ima smisla ili nema smisla, Google Forma i uradiš ga sam i ti imaš neki indikator. Bitno je da ne kažeš najboljim prijateljima da počinješ nešto jer ćete oni voleti,  a neće biti kritički nastrojeni, ali napraviš kampanju od 50 evra, pustiš na neku publiku i vidiš kako publika reaguje i ti imaš sasvim korektan indikator za neki početak. Ali ovde pričamo o ozbiljnim stvarima, ovde pričamo o nečemu što stvarno može da napravi neku ozbiljniju razliku, što automatski nekako zvuči kao nešto za što bi neki ozbiljni ljudi bili spremni da daju neki ozbiljni novac. Znači, prostor da to ne bude šljakarska stvar, ono, anketari, ulica, telefon, sve ostalo, nego nešto gde mozak, nauka, metodologija, način zaključivanja, gde možeš i lično, a ne mora samo individualno, možda i kroz tim, da si istakneš time što si pametniji, a ne time što možeš da okreneš više telefonova u jednom dnau.

Mihajlo Popesku: Pa ovo što si ti sad spomenuo, prosečan čovek koji ima neku informisanost o istraživanju tržišta, on zamišlja to kao onaj izveštaj gde se vide, ne znam, ono pie charts i gde se vide histogrami i tako dalje, gde se daje pregled nalaza ili saznanja na nekom uzorku i onda se kaže “uzorak ima toliko i toliko greška” itd. To je ono standardno čemu smo mi izloženi. To je ono što ja zovem “istraživanje prve generacije”, to je ono “deskriptivna statistika” itd. Istraživanja koje ja najčešće radim su postavljena tako da ja korisnicima mog istraživanja pokažem kako sve promenljive u istraživanju govore, kako komuniciraju. Ja najčešće moja saznanja mogu da ti pokažem na jednom slajdu gde se vide kako su svi ti fenomi medjusobno povezani. Šta utiče na šta, šta objašnjava koliko varijanci i tako dalje. Gde bukvalno ti gotovo sve podatke iz toga istraživanja staviš u jednu šemu.

Ivan Minić: Ti u prvom slučaju, realno, najčešće i najdalje što može da se ide je da staviš tu pitu koja kaže 20, 30, 50%, a onda ispod toga kažeš, E, ali od ovih 20 koji su se predelili za ovo, oni su po ostalim parametrami, ti ih možeš da ukrštaš. Ali to je to, to je i dalje jako bazično.

Mihajlo Popesku: Da, ti možeš da radiš ta ukrštanje i to sve, ali ono što je interesantno, ja kada dizajniram neku studiju, moj dizajn studije je vođen nekom teorijom.

Ili vođen nekim nizom teorija koje ja zajedno dovedem u, da kažem, komunikaciju. Na primer, imao sam u prošlosti dve studije za dve različite zemlje, koje su htele da modeluju turizam. Kad kažem turizam, hteli su da modeluju šta dovodi do toga da neki putnik dođe u baš tu zemlju. I sada, na primer, da bih objasnio taj fenomen koji je prilično kompleksan, kako neko donosi odluku zašto u Egipat, a ne, ne znam, u Marokovi.

Ivan Minić: Samo jedno pitanje, znači, tebe su angažavale te zemlje da ti njima kažeš zašto ljudi kod njih dolaze, a ne da im kažeš, pošto mi smo slični sa, ne znam, zašto kod njih, a ne kod nas.

Mihajlo Popesku: Znači, zašto dolaze konkretno, na primer, u tu zemlju, šta su “behavioralni driveri”. I sad, na primer, vi tu možete iskoristiti “Theory of planned behavior”, znači teorija planiranog ponašanja. Pa onda imam Kahnemanov “System 1, System 2”, ono “Thinking fast, thinking slow”. Pa onda ima, na primer, zove se Plog, to je autor koji je napravio jednu psihometrijsku skalu putnika, koji je objasnio da postoje različiti psihološki profili. Gde imate jedan ekstrem, to su ljudi koji idu isključivo na turističke destinacije koje su strukturirane, gde je turizam razvijen, gde je sve konvinijen, gde imate drugi ekstrem, to su ljudi koji idu ono off track. Znači, on ide na neku destinaciju koju još niko nije našao, ide gde nema nikakve infrastrukture zato što njih uzbuđuje. A većina ljudi je negde u sredini, bukvalno se formira. I tako vi onda pokušate da, ne znam, pomirite tih par teorija da biste napravili, da kažemo, taj strukturni model. I poenta cele priče je da ja objasnim taj neki cidni fenomen. Znači u ovom trenutku odluka da se ide, na primer, u Egipat, Ili namera da se putuje u Egipat, i poenta mi je da objasnim veliki deo varianse tog fenomena. Kad kažem varianse znači to je, da kažemo, Disperzije rezultata tu. Poenta mi je, znači, da ja objasnim preko 50% varijansa, da većinu tog fenomena uspem da objasnim. I šta se onda dešava? Ja onda klijentu kažem ovako “Okej, evo ti kompleksnost tog fenomena na jednom slajdu” i onda kažem “Ali, bilo bi suludo ukoliko bismo mi sve ljude na svetu posmatrali na jedan način”, I onda šta uradim? Onda im pokažem segmentaciju i objasnim kako različite grupe ljudi imaju različiti mehanizam kako donose odluke. Na primer, radio sam jedno takvo modelovanje za reputaciju jedne jako bogate biliskoistočne zemlje. Naravno njima je tamo, koji su bogati s naftom, jako stalo kako ih vidi  Velika Britanija, kako ih vidi Amerika, da bi mogli da upravljaju tom reputacijom. I onda, na primer, bilo je interesantno jedan segment, to su bili, da kažemo, mladi ljudi koji su imali jako pozitivan stav prema da kažemo, toj zemlji sad, te neki drajveri poput toga koliko je zemlja – Ti neki aspekti reputacije, kao što su, na primer, Infrastruktura te zemlje ili bogatstvo te zemlje, su bila dva parametra koje uopšte nisu uticala na reputaciju, na percepciju reputacije te zemlje, zato što su ljudi već jako imali visoko mišljenje o tome. Znači, to je bogata zemlja koja ima ekonomske prilike i nema potrebe da komuniciraš o tome toj grupi. Zato što nećeš napraviti nikakav pomak. Ti ljudi znaju da je to, dobro su informisani. Tu je, da kažemo, zasićenje informacijom velikom. Međutim, postojali su neki drugi elementi gde si mogao da dovedeš do neke druge poluge koje si mogao da pritisneš da bi tu reputacija u toj grupi bila još veća. A, na primer, to je bilo šta je turistička ponuda te zemlje. Znači, turistika apeal, šta je night life. Znači, taj deo, tu je moglo da se komunicira više da se poveća ercepcija zemlje. I onda je bio jedan segment, na primer, gde ukoliko bi ti komunicirao, ne znam, infrastrukturni razvoj te zemlje ili bogatstvo, to bi dovelo do negativnog uticaja na reputaciju, zato što je taj segment, njih je zanimala održivosti. Ti sad kad nekom pokažeš ono skyscraper od sto, ne znam, spratova koji je sagrađeno od, ne znam, betona i čelika, ta osoba odmah pomisli na ono CO2 footprint. Znači, tu je poenta više da pričaš o tome, ne znam, kako tvoja zemlja ima šume mangrova, kako se bavite, ne znam, zaštitom vašeg pustinskog ekosistema, imate oaze, bavite se zaštitom ono morskog ekosistema, tako da to onda dovodi do neke bolje, kako se zove, neke bolje percepcije. Tako da to je vrlo interesantno, tu postoji sad gomila mogućnosti na koje podaci mogu da se, da kažemo, ono na koje podaci mogu da se posmatraju. Tako da te bogate zemlje onda znaju ka kome da komuniciraju, kako da komuniciraju i šta će da dovede do nekog, da kažemo, do nekog poboljšanja u percepciji i imeđu zemlje.

Ivan Minić: Mislim, sada smo napravili dovoljan intro. Aj sad objasni životati Cambridge Analytica. Zato što to je prosto tema o kojoj se jako mnogo pričalo.

Mihajlo Popesku: Da.

Ivan Minić: Sa vrlo malo smislenih informacija.

Mihajlo Popesku: Da.

Ivan Minić: Sa jako puno nekih senzacionalističkih i prilično besmislenih informacija koje su ovde došle. A posebno je postalo interesantno kada je rečeno da je jedan od ključnih ljudi u priči naš čovek. Šta je zapravo bila Cambridge analitika, koja je bila tvoja uloga tu, šta je tačno, šta nije tačn?

Cambridge analitika

Mihajlo Popesku: Prvo, Imao sam jednu lekciju na svom predmetu na Liverpool Business School koja se zva Digital Business Intelligence i tu smo pričali o tome da li je to što Cambridge Analytica tvrdi da može da uradi stvarno moguće. Priča je bila o tome da oni poseduju alate i tehnike da se potršačima i glasačima obrate na ličnom nivou tako kao da ih neko duboko i intimno poznaje. I meni je na osnovu onoga što sam znao iz te moje struke to bilo nekako prejak statement. Imao sam te debate sa studentima da li je to moguće ili nije. I desio se oglas za poziciju tamo za Head of research, to je kao, ne znam, direktor sektora za istraživanje Ispitivanja potrašača, istraživanja tržišta. Ja pogledam taj opis posla, deluje mi da sam ovo kao “ovo je neko poput mene”, i rekao “ajde, ako ništa drugo, barem ono iz šale da odem da vidim ko su ti ljudi”, jer u to vreme Cambridge Analytica, nema ko ne zna, to je ono staple brand, znači svi iz discipline znaju. Naravno, tu se provlači priča o Trumpu, to je naravno malo toksično, pa onda nejasno će da li su radili bregezit ili nisu, ali mene sada kopa  da ja vidim ko je to. I sad, s druge strane, ja već par godina, samo da dam kontekst, ja već par godina pokušavam da iz akademije, koja je spora i tako dalje, radiš sa studentima, da pređem u industriju, da probam ono “real thing”, što bi se rekao.

Ivan Minić: Hands on.

Mihajlo Popesku: Da. I ništa, pozivaju oni mene na taj intervju, to je bio jako interesantan intervju. Nekoliko tu ono, interesantnih likova doktora nauka koji mi sada ono daju mi neke ozbiljne statističke probleme koje ono, olovka papira, ajde reši ono, centralna granična teorema, izvedi to, čemu to služi i tako dalje. I meni je to bilo vrlo interesantno. Video sam da su to neki ljudi koji otprilike tehnički su potkovani i tako dalje i na tom intervju ja saznajem da oni jesu radili kampanju za Trumpa, a da nisu radili kampanju za Brexit, iako se to veruje u tom trenutku. I ništa, ja dobijam taj posao i odlučujem se da pređem za London i da počnem da tu radim i ubrzo dobijem odgovore na to veliko pitanje koje sam imao, da li stvarno oni mogu da pričaju na tom individualnom nivou, ne mogu. Znači, oni mogu da komuniciraju ka nekom segmentu sa nekom porukom koja je podesna za taj segment.

Ivan Minić: Ali ako dovoljno isegmentiraš, ta poruka može da deluje kao da je.

Mihajlo Popesku: Da, ali na primer, u toj firmi ja nikada nisam video rešenja koje su išla na ne znam, na više od še sedam segmenta. To je opet ono….

Ivan Minić: Ali imaš taj moment, mislim, ono, imaš te priče, ako pričamo iz ugla storytellinga, imaš te priče koje kada pročita 80% ljudi u fazonu ” ovo je moj život”, Zato što žele da veruju. To je moguće kad radiš to, ali je malo drugačije kad treba neku konkretnu poruku da preneseš.

Mihajlo Popesku: E sada, ovaj, ja sam jako dobro radio te segmentacije i, ovaj, pošto ja sam bio ono što se zove full stack researcher, znači ja jako dobro poznajem statistiku, poznajam istraživačke metode, Izlupao sam se na svom slučaju sa svojom lovom, znam kako ne treba –  U među vremenu sam stekao dosta praktičnog iskustva, što kroz univerzitet, što kroz tu neku agenciju koju sam ranije imao u Srbiji, I ja sam radio sa jako ozbiljnim kompanijama na spajanju, znači, ono, transakcionih podataka. Pričam o svom prethodnom iskustvu, znači kombinacija transakcionih podataka sa podacima iz ankete i tako dalje i tako dalje, sa nekim od najvećih gejmerskih kompanija ovde u Srbiji. To je bilo vrlo uspešno i to je mene na neki način prodalo u Cambridge analitici. To je bilo njima oduševljenje zato što sam ja već Imao te elemente koji su se njima dopadali. I onda ja dolazim tamo i na moje veliko razočarenje vidim da se te segmentacije rade na jedan ono suboptimalan način, nema nikakvih podataka koje sam i ja slušao da se koriste. Znači ono, bila je priča Cambridge Analytica ima pristup Facebook podacima na česmu i tako dalje. Mislim, svi podaci koji su dolazili tu bili su podaci koje smo mi sakupljali kroz istraživanje, ja sam bio za to zadužen. A u nekim slučajima kada bi imao klijenta koji ima first party data, koji ima svoje podatke, tada i te podatke analiziraš. I ovaj ništa kompanija je na kraju nakon šest meseci  je nestala pod pritiskom javnosti, zato što se pojavio visl blower koji je rekao da Facebook, Cambridge Analytica koristi Facebook podatke. A šta je tu bila istina? Cambridge Analytica je uvek eksperimentisala, I znam da je 2016. – 17. postojala je ta ideja da bi Facebook podaci mogli da budu interesantni. Jedan profesor sa univerziteta u Cambridgeu koji se zvao Aleksandar Kogan, on je imao aplikaciju koja je radila onaj test vaših pet velikih crta ličnosti i to tada je, pošto to su rani-nani, da kažemo, Facebooka, vi ste tada mogli na osnovu te aplikacije da saznate ko, znači neko ko je pustio taj test u opticaj, a da vidite onda ko su drugari onih koji su popunili i tako dalje, da ti bukvalno imaš snowballing tih podataka. I Cambridge Analytica je kupila 26 miliona profila i igrala se s tim profilima, ali je shvatila da im je to beskorisno, jer to je snapshot nečijeg Facebook profila u jednom trenutku, a ti kao čovek evolviraš. Tvoje se interesovanja menjaju, ne tako preko noći, ali jednostavno zanimaju te drugi stvari, počinješ da koristiš neke nove brendove ili da slušaš neku drugačiju muziku ili neke nove.

Ivan Minić: Imaš svakako taj momenat da su podaci s vremenom sve lošiji.

Mihajlo Popesku:Da. I od toga se odustalo. I onda naravno taj Chris Wiley se u jednom trenutku setio da bi to moglo iz nekih njegovih, ne znam, ličnih možda interesa, da to možda bude interesantno i on je postao whistleblower, na primer, tri ili četiri godine, ne, tri godine nakon što su se ti Facebook podaci bili koristili. I ništa, ja nisam vidio Facebook podatke, ali sam vidio, na primer, da je taj šef u Cambridge Analytica, taj Aleksander Nix, koji je bio vlasnik, da je on ono jedan čovek koji je malo izgubio kompas, I pošto je Cambridge Analytica radila i sa političkim partijama i sa brendovima, on je umeo da tako radi overselling, da uvećava neke stvari koje su tehnički neizvodljive ili nemoguće, i onda se desio taj snimak gde je on jednom novinaru koji se predstavljao kao politički klijent iz Sri Lanka, je obećao da on može da namesti seks-aferu jednom, kako se zove, političaru i da ga onda kompanija snimi i da se onda on ucenjuje na osnovu toga. Naravno, to, mislim, to u teoriji u njegove glavi zvuči da je moguća, u kompaniji to niko ne bi radio. A sad druga stvar, ono što ja stalno govorim ljudima i, a ljudi mi ne veruju, da je Cambridge Analytica imala mnogo veći bazz nego što je ona stvarno mogla da urodi nešto. Ona jeste pomogla Trumpovoj kampanji, ali sad ne može niko da dokaže da je Cambridge Analytica tu bila ključna, iako je to, Aleksandar Nix tvrdio da je Cambridge Analytica bio taj agent koji je pomogao Trumpu, jeste pomogao u tome da kroz statističke analize, izlaznosti i načine na koje razne države u Sjedinijim američkim državama glasaju, da im kaže “E, postoje ono, three swing states”, znači države koje menjaju svoju poziciju, “Na to se fokusiraj i gledaj da tu ljudi glasaju za tebe”, što se na kraju desilo. Znači, Trump je dobio ono swing states i postao je predsednik sa manji glasove nego Hillary Clinton, zato što je on dobio glasove tamo gde treba.Da da, generalno, ceo taj njihov sistem je jako čudan, iz ugla nekog koji ima prost sistem.

Mihajlo Popesku: Kao mi.

Ivan Minić: Elektorski sistem i omogućava da ti neki glas na kraju dana vredi više, a neki manje, Iako bi trebali da budu jednaki. Zato što svaka država, mislim, pričam za one koji ne znaju, svaka država nosi određeni broj elektorskih glasova i naravno najbogatije i najveće nose najveći i nekada to nije srazmedno broju stanovnika. I tu može da dođe do te diskrepance da ti realno imaš milion glasova više, ali da imaš 2% manje.

Mihajlo Popesku:Da. Za mene je konkretno, za mene je Cambridge Analytica u stvari bilo probijanje tog plafona od stakla. Jer mene je godinama tamo frustriralo, ja ne mogu da uđem u industriju, ne mogu da se probijem i ne mogu da ljudima pokažem šta znam, I tu se, u toj Cambridge Analytici za mene desilo to probijanje stakla, uspeo sam za kratko vreme da demonstriram šta mogu i da ljudi steknu u mene profesionalno poverenje. I onda kad se ta kompanija raspala, što je isto jedna, da kažemo u tom trenutku činilo se zastrašujuće, ali za mene je profesionalno i u raznim drugim smislovima bilo korisno kad je ta kompanija nestala, I onda smo se nas par ljudi iz te kompanije odružili i krenuli u neke nove poduhvate.

Ivan Minić: U trenutku kad si ti došao, znači to je već ono…

Mihajlo Popesku: Decembar 2017.

Ivan Minić: Pozni, pozni deo. Koliko ljudi je uopšte bilo u firmi?

Mihajlo Popesku:U firmi je bilo oko 130 ljudi. Znači mi smo imali, kada kažem mi, kompanija imala, da kažemo, više – to je bio kao holding neki. Ja sam radio u ćerki firme koja se zvala SEL Elections. To je, da kažemo, deo Cambridge Analytica u Britaniji, a prava Cambridge Analytica, u smislu entitet koji je stvarno nosio ime Cambridge Analytica, on se nalazio u Sjedinjavim američkim državama. I tu je bio i jedan ogranak, na primer, SEL Defense, koji se bavio vojskom i komuniciranjem u ratnim situacijama. To je, znate, ono kada vam padaju leci sa neba i tako dalje. Znači, bio je SEL Elections, bio je SEL Commercial. SEL Commercial je radio samo sa kompanijama, SEL Elections naravno radio je izbore. I bila je takva emnridž analitika kao ogranak u sjedinu američkim državama. I preko, znači između tih 4-5 firmi, bilo je nas oprilike oko 130. U Londonu, gde sam ja radio, na Oxford Streetu, tu je nas bilo 65.

Ivan Minić: Kaže mi, kada je to sve otišlo dođavola.

Mihajlo Popesku: Da.

Ivan Minić: ti si već bio neko ko je prepoznato u industriji sad, na nekoj ne baš idealnoj poziciji, jer ono, kao, radio si za, ne bad guys, ali problematične, ali opet postojala je percepcija, posebno iz ugla nekog ko možda nije dovoljno duboko u industriji, da je to state of the art, da je to nešto najbolje što postoji u tom poslu. Ti sam kažeš da to baš i nije bilo tako, ali nije bitno.

Mihajlo Popesku: Percepcija je –  Ono što je bitno, bitno je kako je javnost to doživela, I ti, ja šta god da kažem, ja ne mogu to da promenim, jer jednostavno formiranje takav stavi, to je to.

Ivan Minić: Šta je bila ideja i, mislim, na koji način ste se vi udružili i sa kojim ciljem ste se udružili?

Kako je došlo do formiranja novog tima 

Mihajlo Popesku: Pa ovako bukvalno par meseci pre nego što se desio kolaps, došla su dva investitora, jedan iz Emirata, jedan iz Hongkonga, koji su uložili nekoliko miliona dolara i oni su dva meseca nakon tog ulaganja u Cambridge Analyticu pukli. Znači, ostali su bez tog uloga. I onda su razmišljali šta da rade, zato što svidila im se ideja da imaju jednu tako modernu tech kompaniju koja radi taj marketing vođen podacima. I onda je jedan od tih investitora, mlad momak iz Emirata, Ahmed se zove, Ahmed Al-Hatib, on je u tom kriznom trenutku išao je kroz kompaniju, kad smo mi bili odsečeni, kad više nismo mogli ništa da radimo, i ja sam ga uhvatio i rekao mu “slušaj, ako ovo hoćeš da spasiš, jedini način ti je da uhvatiš ključne ljude, znači stručnjake koji nemaju nikakve repove, koji nisu bili upleteni ni u Trumpa, niti u bilo kakvim razgovorima oko Brexita i da kreneš u novu priču.” Što je ono radio. I on je pokupio nas nekoliko, osnovao je kompaniju koja se zvala Auspex International. I mi smo tu svi dobili neki mali šer i krenuli smo da radimo isključivo političke projekte. To jest da radimo kampanje,  da kažemo etički način, transparentan način. Međutim, kao što možete da zamislite, to je bilo isuviše vruće odmah posle Cambridge Analytica i naravno onda su krenuli da se nižu teorije zavre “Evo je nova Cambridge Analytica, oni su se samo rebrandirali, oni kradu naše podatke, ovo su ne znam, bad guys” i tako dalje. Mislim, pojavljivali su se ti članci u kojima sam ja tako ono predstavljen kao ono bad guy i tako dalje i tako dalje. I ništa, mi smo onda nastavili da radimo kampanje, do nekog trenutka kada je počela korona, tada jednostavno više nismo mogli da putujemo. I meni je sinula neka ideja koju sam imao već par godina, da napravimo neki SAS proizvod, koji sam ja predstavio tomom šefu Ahmedu i onda smo mi rešili da napravimo novu kompaniju koja će isključivo da radi komercijalne projekte i koja će malo da se skloni iz te političke arene. Ne malo, nego da se skloni potpuno iz te političke arene.

Ivan Minić: Ja mislim da je to odlična stvar. Mislim da je to jako dobra odluka u tom trenutku, jer kao, iako su ovde projekti najveći, najznačajniji, mogući i najinteresantniji vrlo verovatno, jer zapravo možeš da menjaš svet. Sad, da li treba da ga menjaš ti, to je pitanje, ali imaš poluge kojima to možeš da uradiš. Komercionalni sektor je mnogo zdraviji tu, jednostavno, ako nešto umeš, ti vrlo egzaktno vidiš svoje rezultate i ti rezultati su kada radiš sa brendovima koji su dobri, za koje veruješ da su ok, da su kompanije dobre etične, nemaš problem sa tim. Ne postoji ništa loše što možeš da ostvariš u celoj priči. I, naravno, izbor je mnogo veći, I mnogo različitih stvari tu može da se radi, koje nisu samo vremenski oročene na “do izbora” i “onda ćao”. E sad, to su različite stvari, jednostavno, metodologija znanje jeste u osnovi isto, ali mislim ja ću napraviti opet sportsku metaforu jer jebi ga, jedna je košarka, druga je tri na tri. To je skoro isto, samo nije. Kako izgleda menjanje tog mindseta? Kako izgleda sada i menjanje mindseta i oblikovanje nečega što je proizvod a ne usluga, i traženje ljudi koji će to da koriste jer do tog trenutka svi dođu jer im ti trebaš, a sad ti treba da im objasniš da im trebaš.

Kako prebaciti mindset da radi istu al ne baš istu stvar

Mihajlo Popesku: Prvo, promena mindseta za mene je nastupila onda kada sam došao u Cambridge Analyticu, to je kada sam prvi put bio izložen političkim istraživanjima. To se u principu mnogo brže savlada nego istraživanja koja se baziraju na ono marketing nauci. Realno ograničen je niz alata koji se tu koristi i to posle nekog trenuka kreće da se vrti. Međutim, ono što je meni bilo jako zadovoljavajuće u političkim istraživanjima, zato što vi znate da dolazi dan kada ćeš da vidiš da li su ta istraživanja koja si radio, da li imaju smisla, da li si bio blizu rezultata. I to je meni donosilo ogromnu satisfakciju, zato što su moji rezultati bili jako dobri i zato što sam ja, kroz inovaciju načina na koji se uzima uzorak i načina na koji se ponderiš rezultati, jako, jako precizne rezultate dobijao. Šta više, kod klijenata koji su već imali sprovođeno istraživanje, ja sam uspevao da, uz pomoć nekog ponderisanja na osnovu ponašanja glasača, sklonim neku grešku ili smanjim neku grešku i dešavale su mi se scene da kažem klijentu “vi mislite da dobijate 10%, a ja vidim da vi nećete proći cenzus i da mi nemamo vremena ovde bilo što da uradimo”. I dešavalo mi se da klijent se toliko naljuti da je na ivici da mi izbaci, ja kažem “don’t shoot the messenger”. Ja vam kažem, kad primenim ovo panderisanje, mislim da je vaš polster do sada farbao jednu ružičastu sliku koja nema utemeljenja u podacima. Ali posle nekog vremena, pošto ja sam tu dobio tu, da kažem, povratnu informaciju, da znam precizno da uradim ta istraživanja, nakon nekog vremena ta politička istraživanja su mi postala dosadna. Izigrao sam se i sad “ajmo nazad na industriju”, jer tu su problemi toliko raznoliki, I ja već sada imam, da kažemo, i profesionalno samopouzdanje i da ja znam da, da u principu, postavljam, da kažemo, dobro istraživanje i istraživanje koje će dati precizni rezultate, ako je to, ako je to cilj. Međutim, Lakši je prelazak iz marketinga u politiku i nazad, nego prelazak iz agencijskog mindseta u product mindset. To je nešto što još uvek usavršavamo, barimo u ovoj firmi u kojoj sam ja sada, to je firma koja trenutno počiva na dva modela. Jedan je SAS model, koji još uvek traži svoje noge, a drugi je kombinacija agencije i SAS-a koji radi dobro. Međutim, mi da bismo došli do naredne runde investicije, SAS deo priče mora da generiše mnogo prihoda da bi to bilo interesantno za venture capital kompanije.

Ivan Minić: Ako mogu da probam na neki način da to malo proširim. Dakle, sa jedne strane biste napravili alat koji je dobar. Zato što kad ga vi koristite, on kida, ali sad treba da ga napravite tako da može sam da raste, tako što će ga ljudi direktno koristiti, neće biti potrebno da vi tu budete neka vrsta spone. I naravno da to nije jednostavno, jer ti ako pitaš glupo pitanje, dobit ćeš glup odgovor i to je, jel’i, naravno problem. Sjajno je da ste uspeli da napravite alat koji vama olakšava, ubrzava proces i daje vam neki breathing room u celom tom slučaju, ali upravo taj moment je meni tu jako interesantan, znači, ok, generalno klima za investiranje u tu vrstu alata, prekupljenih sredstava za razvijanje takve vrste alara je dobara. Ljudima to jeste sve interesantnije, zato što postoji beskonačna količina podataka s kojima nemamo predstavu što da radimo. I ti sada možeš, za mnoge stvari ne moraš ništa ni da pitaš, samo treba da uzmeš i ukrstiš na neki smislen način, pa možda eventualno da onda nešto dodatno pitaš, ali to je ono, kad uđeš u kuhinju na nekom TV šou u kojoj ima sve, to je problem.

Mihajlo Popesku:Da.

Ivan Minić: Zašto onda, šta radiš kada imaš sve. Mnogo je lakše kada imaš izbor tri stvari, pa ćeš oti da zabereš ono koje ti se najviše sviđa. Ovaj, praviljanje prodakta je kompleksno, koliko ste vi u prethodnim iskustvima bili oslonjeni na nekakve alate koje ste sami pravili ili adaptirali, a koliko ste koristili ono što je, pa kažemo, dostupno, komercijalno, postoji, tuđe?

Mihajlo Popesku: Ovako, mi smo uglavnom koristili off-the-shelf alate, znači gotove software-ske pakete, ili programske jezike poput Pythona da radimo analize. Tajni sos svega je u stvari bilo istraživanje. Znači, istraživanje u smislu da ja, vođen teorijom, posmatram neke fenomene za koje znam da će mi biti kasnije korisni u aktivaciji. Sad ovo hoću da objasnim, pošto pričam o tome o marketingu, da sam ja marketing naučnik, ta marketing kao oblast je prvo jako velika i heterogena oblast i ima nejasne granice, ne zna se baš šta joj je domen. Ja najčešće moj studente marketinga, kad pitan, ranije dok sam bio na Nurem Urizitetima, kad im kažem “Da li možete sa jednom rečiju da mi sumirate domen psihologije?” oni kažu “dobro, to je čovekova psiha, sociologije, pa to je društvo, a marketinga?” I onda tu kreću svakakvi odgovori.

Ivan Minić: Pa to je marketing.

Mihajlo Popesku: Da. I kreću svakakvi odgovori. E sad, da ja ne dužim previše, srž marketinga, kad bi sve mogao da svedem na jednu stvar, marketari se bave povezivanjem svoje kompanije, brenda, proizvoda, usluge sa tržištem. I to se radi kroz jedan proces koji se zove segmentacija, targetiranje, pozicioniranje. Izuzev u slučajima kada kao kompanija posmatraš celo tržište kao homogen, homogen skup, što se dešava jako retko. Znači, većina kompanija posmatra tržište kao sačinjeno od različitih grupa potrošača i onda se biraju grupe i za njih se, da kažemo, optimizuje neka ponuda. Zašto ovo pričam? Naš proizvod, koji se zove platforma za preciznu digitalnu aktivaciju, ona marketare vodi kroz ceo taj proces na osnovu podataka. I tu ideju gde se sa podacima prelazi i segmentaciju, i targetiranje sam ja upravo vidio u Cambridge Analytici. I to je ono na čemu sam ja zahvalen. Ja sam do dolaska u Cambridge Analytica, moj se proces istraživanja završio kad ja isporučim izveštaj  segmentacije. Mene onda ne zanima šta se dalje dešava, onda nastaje horor za marketara koji uzima izveštaj i segmentaciju i gleda segmente i kako ćeš ti sad te segmente da nađeš. A mi sada ovde imamo sistem gde je na osnovu podataka koje sam saznao iz istraživanja, koji su apsolutno anonimni. Znači ja ne znam da si ti Ivan Minić, ne znam tvoj broj telefona, ne znam tvoj email, ali znam šta voliš, znam šta radiš, znam šta jedeš, znam ne znam šta gledaš, jer si mi to rekao.

Ivan Minić: Samo ne znam da si to ti.

Mihajlo Popesku: Da, ne znam. Ja sam vas grupisao u neku grupu sličnih ljudi poput tebe i ja onda znam na osnovu tih tvojih preferencija da te na osnovu toga targetiram na Facebooku, na TikToku, na Google. Naravno svaki od tih kanala ima različiti set kriterijuma, ali ti, da kažemo, algoritmi koji smo mi napravili, osim te segmentacije, izdvajaju te recepte kako da se kako da se potrošači targetiraju.

Ivan Minić: I tu je ustvar jako važna stvar, jer kada se baviš time na teorijskom nivou, ti napraviš segmentaciju koja je idealna, a ovde moraš da napraviš segmentaciju koja je moguća na osnovu onoga što ti je dostupno. I ta segmentacija kroz četiri različita kanala je različita. Mislim, iste stvari do njih se dolazi na različit način jer postoje različiti set ovih kriterijuma koji su ti dostupni. I ono što je pa kao, mislim, svoja priča, a kod mene, u mom slučaju, najčešće je na meti, jer tu se najviše i bavim negde time fenomenološki, da se ti setovi kriterijuma koji su ti dostupni stalno jebeno menjaju.

Mihajlo Popesku: Tako je.

Ivan Minić: I ti moraš to da ispratiš, i ti napraviš nešto što savršeno radi tri meseca, i onda ti neko kaže “E, ovo što tebi super radi, to od sledećeg petka ćao.”I šta ja sad da radim sa tim? I onda nađeš neko rešenje, ali kad to radiš individualno, ti imaš vremeno, nema toga mnogo, a ti ćeš to – a ovde to treba da funkcioniše na sistemskom nivou

Mihajlo Popesku: Da. Nama su ti kriterijumi targetiranja mapirani trenutno ručno i ono što mi hoćemo da uradimo je da napravimo da to bude mašinsko mapiranje.

I sad kad kažem, da objasnim šta je mapiranje. Na primer, ako te pitam u upitniku, ne znam, šta voliš da radiš u slobodno vreme, I ti kažeš, ne znam, “Volim da idem na planinarenje”, ja automatski znam da ti voliš aktivnosti u prirodi, da voliš planinu, da verovatno ti treba šator, da ti verovatno trebaju čizme, da verovatno ti treba, možda, ne znam, neki solarni panel da puniš svoje baterije kad si u planini, tako dalje. Tako da ja, na osnovu tog jednog odgovora, imam, na primjer, nekih 5-6 kriterijuma targetiranja s kojim mogu da te, na primer, nađem na Facebooku.

Ivan Minić: A to nije 100%, ali je dovoljno mnogo da bude kvalitetnije.

Mihajlo Popesku: Tako je. Šta mi kažemo? Znači, ja prihvatam da imam neki nivo greške i šuma i da imam neki nivo gubitka te grupe tog segmenta iz prelaska u targetiranje, a da očuvam tvoju privatnost, da ne koristim. Zašto je to bitno? To je bitno pre svega jer smo mi nešto naučili iz prethodne priče, to jest, ne želim da apsolutno diram bilo čije lične podatke, ne želim da moji korisnici imaju pristup bilo kakvim podacima od mene, nego šta oni dobijaju od nas? Oni od nas dobijaju uvide i recepte za targetiranje i to je to. Svi su u lancu, da kažemo, u lancu vrednosti i svi su srećni. Ispitanici koji su dobili neku kompenzaciju zato što su voljno podelili neki podatak o sebi, mi koji uspevamo da, da kažemo, zaradimo na ostavu agregiranja tih uvida I naši korisnici koji imaju mnogo bolje marketing performanse kad koriste našu platformu nego kad koriste svoje tradicionalne načine targetiranja i engeđmenta sa nekom publikum.

Ivan Minić: E sad, kad kažeš da imaju bolje rezultate, ajmo malo konkretnije.

Mihajlo Popesku: Konkretnije. Na primer, pričamo o konverziji koja je 3 do 4 puta bolja. Imali smo jednu, jednu studiju ovde u Srbiji, pre nekih godinu i pol dana, jedna od vodićih banaka, imala je online cash credit i oni su, znajući mene ko sam ja, zamolili su me “Jel možemo da uradimo jedan pilot?” i tako dalje, sa tom vašom platformom, koja još uvek nije bila gotova i ja rekao što da ne ajmo neka rana alfa da probamo kako to sve funkcioniše. I, na primer, njihovom tradicionalnom kampanjom, kad kažem tradicionalnom kampanjom, njihovom kampanjom, po principu ja mislim da je ovaj segment dobar.

Ivan Minić: Nema to kud.

Mihajlo Popesku: Da. Konverzija ljudi je bila 25%. Kad kažem konverzija, mislim ljudi koji dođu na stranicu za aplikaciju kredita, kad obave aplikaciju, kad unosu sve podatke, jedan od četiri bude odobren za kredit. Kod nas je to bilo tri od četiri. E sad, da budem apsolutno transporentan, ta banka nije bila zadovoljna. Rekli su nam “vi ste nama doveli pogrešnu publiku, zato što od vaše publike koja je bila odobrena kredit, svega jedan ili dva kandidata su povukli taj kredit, a u našem slučaju mnogo više. Nas ne zanima što vi nama dajte veći engažment, nama je prodaja loša.” I mi smo onda hteli da vidimo da li u njihovom CRM sistemu možemo da dođemo do tih ljudi koji su bili odobreni za kredit da saznamo šta se to desilo da oni ne povuku taj novac. Međutim, nismo uspeli da to saznamo, zbog raznoraznih regulacija, došli smo sad u situaciju da mi kažemo “vaša prodaja je kiksnula”, a da oni kažu “vaš marketing je kiksnula”. Naravno, to je ono, marketing i prodaja uvek okrivljuje jedni druge. Mi imamo niz studija slučaja kasnije koji je pokazao da i prodaja postoji, isto na mnogo većem nivou i to čisto da objasnim, ali samo sam ovo hteo da kažem. Zamisli situaciju koja je, na primer, recimo da si ti sad single i ti meni kažeš “Ej, znaš, mogu li da me spojiš sa nekim tvojim drugaricama. Vidim tu na tvojim profilima imaš baš interesantno društvo”,  i ja ti organizujem dejt sa jedno, tri, četiri predivne devojke koje baš zagrejem onako da izađu na sastanak sa tobom i one provedu sa tobom večer i to sve, i ti mene zoveš posle par dana i kažeš “E, znaš šta, ja sam se vidio sa svim ovim devojkama koji si namestio kao neću bre ni jedna da se poljubi sa mnom”. I sad ja onda tebe pitanem “Čakaj, čiji je to greška?

Je li to moj problem ili tvoj problem?” Znači, ako marketing tebi dovodi neku publiku, iako postoji interesovanje, iako je neko spreman da odvoji 30 minuta, da popuni tu aplikaciju i bude odobren kredita, a na kraju ga ne uzme, znači mi onda moramo da se zapitamo koliki je trošak tog kredita, kako ti stojiš u odnosu na konkurenciju. Znaš, mi ne poslujemo u vakumu. I rezultat krajenji je kookreacija, ili sinergija između nas i našeg klijenta. Mi ne možemo da uradimo magiju. Znači, ja mogu da ti obećam da ću da ti uvozim neki trafik. Daću ti sad drugi primer. Kada smo radili SID rundu investiranja, trebalo nam je oko 3,5 miliona dolara, pojavio nam se jedan potencijalni potencijalni investitor iz Hong Konga koji je imao online betting platform u Indiji za kriket. I oni su namo rekli ovako, “Ajde ti sad sprovedi tu taj tvoj proces i ako ja budem video da ljudi stavljaju više etiketa i tako dalje, meni je to onda jasan signal da to vaše radi i ja ću da uložim.” I sad, naravno, nije nam bilo drago što je to.

Ivan Minić: Uslov.

Mihajlo Popesku: Prvo nije nam bilo drago što je to betting kompanija. Prvo ja na ličnom nivou to baš ne volim, a onda ništa o Indiji ne znam, ništa o kriketu ne znam. Znači imamo super poziciju, tri nepoznate i tako dalje. I mi sprovedemo istraživanje u Indiji i napravimo tu segmentaciju i kroz tu našu platformu krene to targetiranje i to razbije kod njih po svim parametrima i čovek kaže, evo, tri i po miliona i mi smo tu investiciju dobili. I skoro smo imali isto jedan – mi još uvek smo u procesu validacije, ja moram da imam jedan čitav niz case stadija da kažem.

Ivan Minić: U različitim situacijama.

Mihajlo Popesku: Imali smo sad situaciju u Maroku, na primer kao njihova super kartica, ali u vidu aplikacije. I sad njihova ta tradicionalna digitalna kampanja nije davala nikakve rezultate, jako slabe rezultate, jako mali broj preuzimanja aplikacije. I mi smo sad uradili to istraživanje, segmentaciju, sproveli, da kažemo, to targetiranje uz pomoći naše platforme i sad u proseku, pošto ima čitav niz segmentata, engažment je veći tri do četiri puta. Ali ima segmentata na kojima smo videli i hiljedu puta veći engažment, što je sad sramota da kažem hiljedu puta, ko će to da veruje. Ali kad kažem engažment, to znači preuzimanje aplikacije. I onda nam je taj klijent, kad je video rezultate, doveo je naftnu kompaniju sa kojim radi I rekao “E, ljudi, ovi rade magiju”, i onda sad mi imamo taj agencijski deo priče gde pričamo o jako velikim ugovorima koji iznose pola miliona, milion dolara i tako dalje. Ali to nije skalabilne deo priče, mi želimo SAS, gde je ono do it yourself, da ti damo neke već gotove podatke koje ti možeš onda da koristiš za svoje digitalne kampanje.

Ivan Minić: Mislim da je ovo što si pričao jako značajno i tu samo vidim jedan problem koji je relativno čest, a odnosi se na problem komunikacije sa klijentom i narazumevanja sa klijentom u smislu realno nisi mi dao dobre KPI-eve.

Mihajlo Popesku:Da.

Ivan Minić: Dao si mi KPI-eve koje sam ja ostvario, ali ti nisi dobio rezultat koji si hteo, jer mi nisi rekao šta je rezultat koji hoćeš. Jel’ hoćeš da ti telefon non-stop zvoni, ili hoćeš da imaš najviše kredita ili hoćeš da uzmeš, da izdaš najveći iznos novca? Jer to su potpuno različite stvari, to su potpuno, na različit način, ćeš modelirati tu priču u jednom, drugom i trećem slučaju. Ima ona stara priča iz nekog malog gradićća u Americiji, gde je u toj saveznoj državi uvedeno da se volontarskim vatrogasnim društvima, oni neki novac koji opština, grad, doniraju i splaćuju svake godine, isplaćuju na osnovu broja telefonskih poziva. Što znači da nemaš nikakav interes da se javiš kad te neko zove, Ili se javiš iz petog puta, ali pustiš prvo da se ispuni kvota. I to je ono, kao, pogrešan KPI. Ima još jedan primer koji mi je interesantan, jer govori koliko daleko su ljudi spravni da odu zbog nauce i sad ok, to je pre, ne znam, 80 godina, ali je i dalje vrlo indikativno, da je katolička crkva u Kanadi u jednom periodu veliki broj siročadi koje, prirodno je, ali crkva se brinula o njima, prijavljivala kao psihičke bolesnike, zato što je subvencija, ne subvencija, nego donacija države bila veća. I ti imaš celu jednu generaciju deca koja ima u nekom dosijevu da su mentalno bolesni, a nema nikakve veze sa tim. Ali jebi ga, pet puta više para.

Mihajlo Popesku: Mislim, ja pričam o tome samo da u tom marketingu levku ili prodajnom levku mi smo prisutni do neke mere, ali na tim nižim nivoima levka, kad je neko već ušao, da kažemo, u tvoju radnju, gde ga ti preuzimaš, ja više nemam kontrolu. Ja više tu ne znam što se dešava.

Ivan Minić: E sad, da li, da li, ti možeš da – nećeš imati kontrolu, zato što to jeste u tuđem vorištu, ali da li ti možeš da kažeš “E, okej, ja ću biti tu sa vama da ispratim i ja ću vam reći moje mišljenje, ja ću vam dati moj uvid sa strane, gde mislim da možemo da napravimo razliku u tome”. U SAS modelu, logično, ne, ali u ovom, da kažem, full package modelu, tako nešto može da ima smisla.

Mihajlo Popesku: Može u smislu kada ja tog nekog – kada ja deo te neke publike koje usmeravam Na tvoj sajt ili na tvoju aplikaciju i tako dalje, onda mogu da pratim. A ja u principu – mislim, meni treba klijent da kaže. Klijent često nema infrastrukturu da to isprati. Na primer, isto smo videli u slučaju ove banke. Znači, mi smo hteli da vidimo ko su ti ljudi. Daj mi brojeve telefona da mi probamo da uradimo neki intervju, da saznamo, da dobijemo, da saznamo zašto ne kredit. Znači šta je šta je bilo ono faktor koji je jednostavno pokvario priču? Tako da nismo to uspeli, ali to je banka. Znaš šta je interesantno? To je bio jedini slučaj gde je bilo bittersweet. Ovo sve ostalo je bilo uspeh, uspeh, uspeh, uspeh, pa nama u principu nije ni bilo bitno mnogo da ulazimo. Ali to je interesantno da se da se radi kada imamo taj problem da se ne zna šta tačno kiksa.

Ivan Minić: Znaš šta je tu sad situacija, ja mislim da je to stvar i dalje vrlo nerazvijenog tržišta, odnosno tržišta koji je i dalje na nekom jako niskom nivou svesti i razumevanja. To su ti oni momenti gde, kada izgledaš odnos sa svojim čovekom u banci, onim koji je zadužen za tvoju firmu, ajde pričam konkretno iz ugla biznisa, to vrlo često znači da ti pišeš njemu direktno mail kad ti nešto treba, ili ga zoveš telefonom ako ti je nešto stvarno bitno i vi imate jedan odnos koji može da bude sljajan. Kad najdeš na dobru osobu u nekoj banci ovde, ti ne menjaš banku po cenu života. Jer takvih osoba nema mnogo. I to je ono, razlika je da ne postoji ni jedna dobra banka, ali postoji banka gde znaš nekog kome je stalo i ko će da se cima. Ima on interes zašto to radi, ali – I onda ti on dođe i kaže “Brate, ajde apliciraj molim te, za ovaj kredit, I kad dobiješ, reci ti ne treba.” Ali meni treba da bih ispunio neki KPI, da si ti ušao u proceduru, ili da kad ti pošaljem ono pre-approved, da kažeš da si zainteresovan za sastanak, pa jebi ga, posle na sastanku šta se desi, nije važno. I sad, ja sam par puta dolazio u situacije gde nemam te, nemam mogućnost da bilo šta tu ozbiljno modeliram, nego kao “ajde polivamo pa da vidimo šta će da bude, malo da probamo makar kroz neko bazično targetiranje vizuale poruke da nešto uradimo”. I par puta mi se desila situacija gde, pošto ako pričamo o SM i EV-ima, ja to tržište mnogo dobro znam, ja znam mnogo ljudi koji imaju male firme i vrlo često kad naleti nešto što je posebno, interesantno, a ima nekad takvih ponuda, gde banke dobijaju neke subvencije evropskih banaka i tako dalje, i ja onda kad se tako nešto desi, ja prosledim neku informaciju nekim ljudima i onda me oni pozovu i kažu “što mi šalješ ovo, brate, ja sam ispunio sve što ovde piše” i oni su mi rekli da ne može. Ja kažem “ko ti je rekao da ne može.” i on mi da osobu, ja prosledim šefu, pošto znam šefa, ne kažem ko je, samo kažem, “e, meni ovo deluje sve, ne znam, znači možda postoji neki, ali ajde vidi šta je ovo” I dobiješ odgovor mrzelo kolegu da se cima.  Znaš imao jedano vreme posebno interesantan moment, imao si u jednoj relativno maloj banci, si imao taj moment da, pošto je banka mala, ima mali broj zaposlenih, ima mali broj filijala, ali je jako zanimljiv kao kejs ovo. Oni kredite pođa prirodnicima odobravaju tako što dođe službenih banke sa tabletom, sedne popriča s tobom i isklikćete na tabletu i ti dobiješ šta ti treba, ali mora da dođe. I ti ako ga sad pozoveš iz Mokrina, njemu je to dva i po sata vožnje i njega mrzi. Njemu je sve to plaćeno, ima on to gorivo i samo će izgubiti ceo dan. I neće on to da radi, on će da odradi Umku, Obrenovac i možda da ode do Sremskih Karlovaca i da se vrati i završio četiri klijenta, pet. Neće da ode do Mokrina. I ti onda shvatiš, pa dobro, a što mi onda uopšte targetiramo van ono tri lokacije gde su centrale, gde su on zaposleni, gde stavimo radius 50 km ili 30 km i ove ostalo uopšte ne tizujemo zato što, brate, ako te cima, treba mu. Znači, mnogo je loše da mu daš negativan odgovor. I to je problem jebiga sa klijentima ovde. Kako je kad radiš na nekom normalnom tržištu?

Kako je kad radiš na normalnom tržištu

Mihajlo Popesku: Pa mi često umemo da, ne znam, često imam utisak da mi malo i podcenjujemo sebe, daa mi mislimo da to samo ima u Srbiji.

Ivan Minić: Ne, ne, ne mislimo.

Mihajlo Popesku: Ima svuda haosa i ono, ljudskog faktora i racionalnosti. Mi radimo sa raznim tržištima. Radimo i sa tržištima iz Severne Afrike, Bliskog Istoka i..Radimo i s ovim tržištima odavde, znači i Balkan i tako dalje. Mislim, mi smo neko siromašno tržište, ali volimo da eksperimentišemo, na primer. A onda imamo bogate klijente koji se, ono, pomeraju jako sporo i tako dalje i tako dalje. Tržište u Britaniji je karakteristično po tome što će klijent pokušati da izvuče svaku moguću korist iz tebe pre nego što bude bio prinuđen da nešto krene da kupuje. I imamo slučajeve kad pričamo o toj kombinaciji našeg agencijskog rada i Sasa, gde nas klijent propituje kako biste dizajnirali ovo istraživanje, šta biste uradili ovde, I sad ono vidim, pričamo o marketing agenciji i na kraju shvatiš da on u stvari harvestuje ideje od tebe i da ti ono trošiš – U jednom trenutku moraš da staviš neki stop da kažeš ok, “Hoćeš da radiš sa mnom, pilot? Ovo je predlog, ajmo da uradimo to, pa da onda pričamo o ovim drugim idejama” Ali što znam, sve ima svoje prednosti i mane. Britanija i Amerika su bogata tržišta. U Britaniji se u principu ti dilovi pregovaraju nešto duže, ali onda klijent ostaje sa tobom mnogo duže, dok u Americi to ide mnogo brže, ali i lojalnost klijenata je manje. Mi smo pak siromašno tržište, volimo da eksperimentišemo, dobićeš ono carte blanche. Često će ovde biti ono leap of faith, da će klijent čak i kad ne razume nešto dovoljno da kaže “ajde ti, verujem ja da ti to možeš da uradiš, ti to uradi”, dok u Britaniji ipak tražu da ti sve raščivijaš, da sve objasniš, zašto to tako funkcioniš, zašto si ti siguran u tvojoj metodologiji i tako dalje i tako dalje.

Ivan Minić: A koliko je problem ta zasićenost i konkurencija koja postoji na tim najvećim tržištima?

Koliki je problem zasićenost na velikim tržištima

Mihajlo Popesku: Pa veliki je problem. Nama je problem, pošto mi sebe smatramo za MarTech rešenje koje je vođeno podacima, koncentracija MarTech rešenja je ogromna. Mi pričamo o hiljadama i hiljadama platformi koji svi žele, ne samo share of wallet, na primer, Marketara u finansijskoj industriji koje mi sad targetiramo, nego žele pre svega share of attention. Znači ne možeš ti da dođeš do share of wallet ako ne dobiješ share of attention.I mi trenutno imamo veliki problem da se probijemo kroz taj klater, digitalnim kanalima. Zato idemo na lični kontakt, idemo na konferencije, u nadi da ćemo da tako podstaknemo Marketare iz finansijske industrije. Ali to je nama bio stepping stone za taj SAS, za taj SAS model. Mi sada dodajemo još sedam industrija, dodajemo food and beverage, technology, travel and leisure, entertainment i tako dalje i tako dalje. Sve te neke ono potrošački intenzivne industrije. I mi sprovodimo kvartalno istraživanje u Britaniji i Americi, i onda, da kažemo, te podatke kombinujemo tokom perioda o 12 meseci. Tako da na kraju godine Ti imaš, na primer, u nekoj industriji četiri puta po četiri hiljade ispitanika, što je šestnesih hiljada, i onda imaš detaljne segmentacije, I tim segmentacijama pristupaš instant.Šta je moja hipoteza? Moja hipoteza je da sa nastankom chat-GPTA i masovnom adopcijom, da ljudi sada imaju drugačija očekivanja od softvera koji pružaju neke uvide. A to je da je želja sada ljudi da interaguju sa softwareom uz pomoć prirodnog jezika, da ti postaviš pitanje i da….

Ivan Minić: Da ti pričaš sa softwareom.

Mihajlo Popesku: Da, da pričaš sa softwareom. Odnosno, šta mi pokušavamo sada da implementiramo, mi pokušavamo da implementiramo da ljudi kroz chat program pričaju sa našim podacima. I evo zašto je to važno? Nama se, na primer, javio Nike pre dva meseca i rekli su “E, ovo nam se sviđa što vi radite.

Šta znate o ljudima koji trče?” Ja sam u tom trenutku, mi smo u tom trenutku samo imali istraživanje vezano za, da kažemo, retail finansije.

Ivan Minić: Ajde samo pojasni u par stvari, šta konkretno, kad kažeš retail finansije, na što se to odnosi?

Mihajlo Popesku: Pa da, to je istraživanje gde ja pitam, na primer, jedan reprezentativni uzorak u Britaniji, ne znam, u kojoj si banci? ne znam, koje vrste računa imaš? da li imaš štedni račun? kolika ti je štednja? da li imaš kreditne kartice? Ne znam, da li imaš kredit za stan? da li investiraš, u šta investiraš?  da li imaš neke polise osiguranja? da li razmišljaš o promeni banke? kako gledaš na novac, kako raspolažeš sa novcem? kakav si šoper, da li si impulsivan ili si štediša? da li, ne znam, koristiš ove nove da kažemo platforme koje ti omogoćavaju da nešto kupiš na rate, ono, buy now, pay later i tako dalje. Ti bukvalno razumeš kompleksnost tržišta, kako se ljudi, kakav im je mindset. I sad, ako dođe neko iz banke ko, na primer, plasira kredite, mi ti odmah damo uvidu u to kakve kakve su potrebe na tržištu. I naći ćeš, na primer, neku grupu ljudi koje treba, ne znam, refinansiranje morgidža i tako dalje. Znači ti odmah bukvalno vidiš taj segment i to po ponašanju segmentira. Znači bukvalno možeš po potrebama i ponašanju odmah da targetiraš te ljude, znači nemaš potrebe da čekaš da neko sakopi podatke. Međutim, kad je došao Nike, ja sam njima rekao “Mi nemamo trenutnu studiju koja je gleda konkretno za trkače, možemo mi da dizajniramo jednu za vas i da sprovedemo”, na šta je odgovor bio “Ne, treba nam odma uvid”. I onda sam li rekao “Ček, ček, da pogledam ja u ovim mojim podacima vezanim za financije” tu vidim da imam šest trkača. I onda kažem “Ljudi, imam šest trkača, ali to nije bila studija koja je gledala konkretno na to, nego ovo je by-product, ovo je news product”, kaže “nema veze, isprofiliši to”. I mi to isprofilišamo i oni se odušave sa tim saznanjima i uvidima koje nisu mogli da dobiju iz drugih platformi. Jer mi pitamo isto u tim našim Istraživanjima ljude malo o psihografiji, ne znam, šta su im vrednosti, ne znam, nadanja, strahovi i tako dalje i tako dalje, sad da ne ulazim baš u mnogo detalja tu. I onda sam ja shvatio, ok, desio se chat GPT, ljudi sada žele da na jedan intuitivan način komuniciraju sa softwareima, niko neće da uči sada, ne znam, ono, UI nekog novog proizvoda, gde da kliknem i tako dalje, tako dalje. A s druge strane, ta moja istraživanja koja je sakupljaju čitav niz podataka, pa ona su korisna mnogo većem broju marketara nego, na primer, sad samo ovima iz financije. Zašto ja ne bi otvorio floodgates i da pustim ljude da postave bilo koje pitanje našim podacima i da ti onda sistem kaže “e, nemam, na primer, pitanje za pet food, znači za hranu za pse, ali iz ovog i ovog i ovog seta podataka vidim da ovde imam, na primer, ovoliko stotina ljudi koji to kupuju, da li hoćeš to da ti isprofilišim?” i ti onda kažeš da ili ne. Tako da možeš da napraviš tu konverzaciju sa podacima i mislim da smo, na primer, na neke dve nedelje od tog feature-a.

Ivan Minić: Dobro, u trenutku kad izlezi epizoda  već će ga imati, suštinski. Ali taj moment, ja čak mislim da vrlo često ti posredno dobijeni podaci mogu da budu mnogo interesantniji uvidi nego kada gađaš u glavu nešto. Zato što ti oni daju iz mog ugla, a ja sam polupismin, ti si čovek stručnjak, pa objasni kako ti to smatraš, oni mogu da ti daju uvide koje nećeš dobiti od ljudi koji su realni konzumenti. Ljudi koji trče su ljudi koji su trkači i oni su ti takvi, njih ima toliko, ljudi koji navedu to usput kao još jednu stvar možda nisu pasionirani u tome, ali oni kupuju patike. I oni imaju potrebe, možda ne četiri puta godišnje, ali jednom. A broj ljudi koji su pasionirani u nečemu je vrlo konačan i vrlo teško će ti dati priliku da sada na neki način rasteš i razviješ nešto. On neće kupiti peti put patike, ali ovaj što kupuje jednom ili jednom u dve godine, njega možda možeš da konvertuješ u nekog ko kupuje dva put godišnje. 

Mihajlo Popesku: Da, ono što je interesantno, na primer, ta podgrupa trkača u toj studiji vezanoj za finansiju i za ono raspolaganje nvcem, ona naravno nije reprezentativna za trkače u Britaniji, ali možda je korisna.To je bitna stvar. Ja uvek govorim o tome, da li je to istraživanje korisno? Da li ćeš ti na osnovu toga uspeti da uđeš u neku publiku gde ćeš da ostvariš neki traction, gde ćeš da ostvariš neki engagement, gde ćeš da vidiš da ta grupa ljudi možda kupuje te patike ili dolazi na tvoj sajt ili se subscribeuje na tvoj newsletter, šta god da ti je cilj te kampanje. Tako da ima tu tih, da kažemo tih, ono, side insajta interesantnih, ali tehnički ispravno da ti uradiš studiju konkretno za to, tako da ovde uvek daš ono exclamation, kako se zove, da je to ipak by-product.

Ivan Minić: Dobro, začin nekad ume da bude važan.

Mihajlo Popesku: Da, može da bude koristan, da, slatko.

Ivan Minić: Za kraj ovog razgovora, a mislim da ćemo imati još neke kako se bude ova priča tvoja razvijela dalje, ali za kraj hoću da te vratim 30 godina u nazad. E zašto hoću da te vratim? Zato što ti si jedan od ljudi koje ja znam, koje je tekvondo dosta oblikovao kao ljude u tom nekom periodu detenjstva i svega. I ne znam lično mnogo vas koji ste posle postali izuzetno uspešni takmičari, ali iz nekog razloga znam da su svi postali sjajni ljudi. A zahvaljujući, opet, poznacima, imao sam prilike pre godinu i pol dana da pričam sa Galetom pred auditorijumom i znao sam ja priču o njemu i znao sam iz iskustava ljudi kako to se…, nije to sve isto dok ti ne sedneš sa osobom prvi put u životu i posle tri minuta razgovora ti bude jasno zašto. Mi pričamo o čoveku koji je najuspešniji tekvondo trener u istoriji olimpijskih igara.

Mihajlo Popesku: Sporta tekvonda.

Ivan Minić: Čija takmičarska priča je skromna upoređenja sa svim mojim ostalim, što se posle desilo. Čija lična priča je onako jako neobična. Bože zdravlja pričat će i on jednom ovde, ali prvi uspeh, kada su svi počeli da pričaju o tome, se desio 2012.godine. Ovo o čemu mi sad pričamo se dešava mnogo pre toga. I ta količina pionirskog entuzijazma i svega i načina na koji je ono radio sa tom decom je nešto što ne može nikog da ostavi ravnotušnim i jednostavno razoružava u svakom smislu. I sad, ja sam bio jedan od retkih ljudi koji je znao ko je Milica Mandić pre odlaska na Olimpijska igre u Londonu. Zašto sam to znao? Zato što sam radio sa Telenorom, Telenor je tad bio sponsor Generalnih olimpijskog komiteta, i desila se ta situacija da smo nekoliko puta imali neka druženja, da su dolazili olimpici, ja sam neke od tih ljudi znao od ranije, neke nisam, ali se pojavila jedna potpuno predivna devojka koja je neverovatno prirodna, skromna i sve ostalo i ja sam pitao “ko je ovo dete?” i onda su mi objasnili da dete u tom trenutku ima neki track record koji je onako prilično impresivan i kao “pa dobro, šta mislite, je li može nešto?” a oni kao to se nikad ne zna, ali ja bih gledao. E, ja sam bio u Londonu i ja sam gledao, nisam gledao uživo jer je bilo nemoguće doći, ali smo trčali kao kreteni sa olimpijskog stadiona gde smo gledali bolta, da stignemo u hotel, da negde uhvatimo, jer ti tokom dana dobiješ informacije šta se dešava, to takmičenje traje jedan dan. I ti tokom dana dobiješ informacije da.

Mihajlo Popesku: Da nam prolaze krugove polako.

Ivan Minić: Da kao, mislim, jebote, imamo medalju, sad šta će da bude, ali kao, znaš. Bože, kako smo se lepo napili to veče, jer generalno taj London je bio užasno traumatičan za sve ljubitelje sporta, jer ništa nije išlo kako treba, pa je onda počelo malo. Ali hoću da ispričaš tvoju priču sa tekvondoom.

Tekvodno

Mihajlo Popesku: Pa prvo da čestitamo Galetu rođendan. Njemu je jučer bio rođendan. Gale je čovek institucije, kako ja volim da kažem. Ti si spomenuo da je on najuspešniji olimpijski trener u Srbiji. On je tri puta bio proglašavan za najboljeg trenera tekvondoa na svetu. Ja se sećam, imao sam jednu večeru sa Galetom, kada je on 2016. se vratio sa srebrnom medaljem. Tada Milica nije uzela, sa Tijanom je uzeo srebrnu medalju.

Ivan Minić: Podbacila je time što je u četvrtfinalu.

Mihajlo Popesku Mislim, nijansa je delila

Ivan Minić:  Ali taj moment podbacila je, kao zašto? Kad počinjemo da podrazumiramo.

Mihajlo Popesku I ja se sećam, Gale nije bio zadovoljen što je to bila srebrna medalja. I njemu kažem, ja razumem, nakon prethodne zlatne medalje sad si doneo srebrnu, I tebi je to.

Ivan Minić: Sad sam donao samo srebrnu.

Mihajlo Popesku Tebi je to razočarenje, ali Gale, to ti pokazuje da ona prethodna medalja nije bila slučajnost, da ti imaš sistem. A ovo je, splet okolnosti je bilo da ne bude zlato, nego da bude srebro. I ja sam rekao, ti sad imaš takav kredit, da više niko ne može da kaže “Aaa, ovo te usralo 2012. nikad više neće”, pošto naravno naši ljudi, umeju neki ljudi da budu tako malo.

Ivan Minić: Dobro, imaš i te priče gde je neko postao veliki trener tako što je slučajno ubrao čudo.

Mihajlo Popesku Da, da, da.

Ivan Minić:  I samo je pustio da čudo bude čudo.

Mihajlo Popesku Tako je, tako je, tako je. I ovaj, na kraju znamo šta se desilo u Tokiju, gde je Gale donio dve medalje i sada je taekwondo naš najuspešniji olimpijski sport u zemlji. Znači, najviše medalja zlatnih imamo u tom sportu. I to je bila prva zlatna medalja za Srbiju nakon osamostaljenja. Ali moja priča ide tako, ja sam kao dete jako voleo kungfu i karate filmove. Jako me privlačilo kako oni tako skoče visoko, lete kroz nebo I onda sam ja u školi išao na karate, međutim, nikako da se odlepim od zemlje. Kada ću ja bre da krenem da letim? I onda je to mene, ta me ljubav napustila za borilačke sportove, dok negde u sedmom razredu osnovne škole nije došao jedan momak iz Nemačke, koji je tamo vežbao tekvondo, i onda je on tu pronašao galeta i on je meni pokazao par tih udaraca iz okrta i skoka i ja sam rekao “To je letenje, to hoću.” I onda sam krenuo u Galebu, pritom ja sam kao dete bio malo debeljuca, imao sam, ne znam, lošiju motoriku, u fudbalu sam bio ono očaj, u košarci još gori, kad se trči na 800 metara ja umrem poslednjih 300 metara i tako dalje. Međutim to su bila neke godine ono puberteta kada već ti moraš malo da povedaš računa o sebi i tako dalje. Ja sam, bukvalno ja to kažem, ja sam u Galebu naučio da hodam. Znači, motorika mi se popravila, izgubio sam taj višak kilograma, tu su se javile neke ono, neka drugarstvo, neke ljubavi. Znači, sad, ajde opet fast forward, ja se sećam, ja sam u Nottinghamu u svom stanu gledao prenos iz Londona, I to uzimanje zlatne medalje, ja počinjem da pla – ja vrištim, ono, i ja počinjem da plačem u tom trenutku. Zato što mi kroz kroz moje sećanje mi prolazi to sa galetom u ovaj u fiskulturnoj sali Nikola Tesle, u Narodnog fronta, gde nismo imali grejanje, smrzavanje na hladnim pločicama, prolazak kroz gaz suzavac da dođemo na trening, restrikcije, vežbe, taj entuzijazam, bilo mi je drago što je na kraju svemir posložio da se tom čoveku koji je ono uložio sve, vrati, jer da se ne lažemo, nije tu bilo love u tom sportu. To nije futbal, to nije košarka, to je ono sport gde ti imaš jedan broj zaljubljenika Taj sport se stalno mučio da se popularizuje. Interesantan je, dinamičan je, za razliku od karatea je mnogo, ovako da kažemo, meni lično to je sad subjektivno lepši.

Ivan Minić: Atraktivnije.

Mihajlo Popesku Atraktivniji u svakom slučaju. Znači jednostavno nas su ljudi mešali sa Ken Doom, kao jeste vi oni što se bijete sa motkama. Tako da Nije tu bilo mogućnost i za neku promociju i da se na kraju desi da imamo prvo jednu zlatnu medalju, pa sad i još jednu i bronzanu i srebrnu, to je – I da to sve dođe od Galeta. To je ono Velika inspiracija i pokazatelj šta može da se desi ako jako dugo guraš u jednom smeru i trudiš se. Znači, verovatno će se kockice posložiti, ako si vredan i pametan, i do nekog uspeha se mora doći ka tad. Meni je jako drago što je on doživio taj uspeh i što je klub doživio taj uspeh, jer znam kro šta se je prošlo, tako da ono, veliki pozov za Galata, on je.

Ivan Minić: Mislim, od svih ljudi sa kojima sam pričao, svi pričaju o toj neverovatnoj količini ljubavi za tu decu koja dođu, jer realno oni dolaze i ne znaju na šta su došli. Oni su došli i to su neka čudna deca, jer, mislim, normalna deca, stavljam navodnike, ne idu na tekmondo. Idu na sve ono nešto ostalo, pa ako je neko tepanje, onda idu na, ili na karate, ili odu na judo ili odu na nešto, to što ima tradiciju kod nas. I onda shvatiš da se pojavila ta jedna neverovatna generacija mladih ljudi, ono iz nekih osamdesetih godina rođenih, osamdesetih početkom devedesetih i sve koje, ti iz razgovora sa njima vidiš da su to neki ljudi koji imaju – Kao što kod džudista ima jako karakterističan način hoda, kako oni hodaju i oni se prepoznaju u celom svetu, nebitno gde su, na plaži se prepoznaju, e tako ima nešto u tim ljudima koji su se bavili tekvondom duže, ima nešto u hodu i ima nešto u tom stavu, ima nešto u toj nekoj iskrenosti, otvorenosti i nekoj sposobnosti za komunikaciju, pošto mi baš nismo ovde poznati po tome da umemo da komuniciramo bez pasivne ili aktivne agresije. To mi je potpuno fantastično. Znaš, jedna stvar je biti dobar sportski trener, mnogi jako dobri sportski treneri nisu dobri ljudi, Ili možda i jesu dobri ljudi, ali su previše okrenuti ka rezultatu po svaku cenu. Ovde pričamo o vaspitnoj ulozi koja je jako značena, I tome da, znaš, jedan bucko sa lošom motorikom ima svoje mesto tu. To mesto nije “aj budi ti to 2 meseca, a ne možeš ništa o tebe bude, ajd ćao”. Ne, nego ti si deo ovoga.

Mihajlo Popesku Mislim, prvo, atmosfera tamo je uvek bila porodična. Klub je i Gale, pre svega, imali su tu vaspitnu komponentu, Gale jeste bio topao, ali i strog. Tako da se znalo do koje ti mere možeš – Ja se sećam treninga sa kojih me on izbacio zbog nediscipline. Znači, još uvek mi ta sramota negde što me Gale izbacio sa treninga, ja se sećam tog oseća, ja mogu da ga prizovem. Znači nije mi bilo drago i posveđali smo se, ali taj osećaj sramote što me Gala izbacio jednom ili dva puta u životu, znaš to, to te prati. Što se tiče te vaspitne komponente, tu se komuniciralo šta su vrednosti, šta mi smatramo da je prihvatljivo ponašanje, šta nije. Na primer, Gala je tražio, podrazumevalo se da nema poroka, alkohola i tako dalje, to se apsolutno nije tolerisalo, ali, na primer, tražilo se da se bude u školi solidan ili dobar. Da nemaš jedinicu, da nemaš – Gale je u stvari insistirao da mi budemo pre svega dobri učenici. Da te obaveze ne pate, pa da onda ide sve ovo ostalo. Ja sam imao tu privilegiju da budem i njegov pomoćni trener neko vreme, da, na primer, vodim zagrevanje ili da mi on, u tom trenutku ako sam najstariji u sali, on mi prepusti da nešto vodim. Nisam bio neki takmičar, nije me to u principu zanimalo, ali to vreme je fenomenalno i kažem još jednom, jako mi je drago, jako mi je puno srce što je taj čovek ipak ostavio neki veliki vaspitni uticaj na mene, uspeo da da dobije nagradu u univerzuma, da mu se vrati to sve što je uložio. Ja sam jemu napisao jedno pismo kad je on osvojio prvu medalju, rekao ovu medalju što si sad dobio sa Milicom, reko to je ti je svaki dan od nas koji smo prošli kroz tvoju školu da dajemo ti medalje koje ti ne vidiš. Mi te kitimo svaki dan, što si nas ispravio, što smo dobri, što smo ovakvi, što smo onaki, tako da tekvondo je super sport i Gale….

Ivan Minić: I mnogo je lepo što je se dovoljno omasovio da sada iz te neke široke baze ti možeš da imaš deset vrhunskih takmičara. Specifično je, olimpijske igre imaju vrlo specifičan način plasmana i svega je komplikovano, nije baš lako stići tamo, ali ti sada imaš – Ja se sećam i tada pred London, mi smo imali, ako se dobro sećam, 4 ili 5 takmičara o kojima se pričalo da imaju šanse da odu, mislim da je dvoje ili troje otišlo. I imaš lica koje se ponavljaju, a imaš i stalno neka nova lica koja ostvaraju nešto na Grand prijevima, pa ti onda čuješ za njih, pa dovoljno uspeha na Grand prijevima neminovno vodi na Evropsko, Svetsko, Olimpijske igre i sve ostalo. Dobro, da rezumiramo. Ovo što sada radiš je prvi ozbiljni iskorak u startup biznis svet gde je to i tvoj.

Mihajlo Popesku Da.

Ivan Minić: U kojoj ste vi sada fazi i šta je nešto što ti priželjkuješ i očekuješ da se desi u narednom periodu?

Vizija i plan za naredni period

Mihajlo Popesku:  Pa mi smo u fazi da tražimo noge za taj naš SaS proizvod, da pokušavamo da taj proizvod nađe, da kažemo, jedan organski rast na tržištu, da ljudi počnu spontano da preuzimaju i da koristete tu aplikaciju. Kao što sam rekao, naš hibridni model usluga plus SAS lepo radi, ali sam SAS Ima nekih izazova koje mi želimo da prevaziđemo. Moj idealni scenarijo je da mi pogodimo sve te svoje KPI-eve i da krene ono traction i da krene annual recurring revenue, tako da smo mi za nekih 16 meseci spremni da idemo u Series A i da, na primer, dobijemo novu rundu investiranja, ne znam, 10-12 miliona. To je sam snova. Međutim, s druge strane, gledajući kako nam je išlo u prethodne dve i po godine, gde smo mi imali mnogo slepih ulica, nekih pogrešnih odluka, nekih pogrešnih kadrova i tako dalje, plan bi bio da nas, na primer, za godinu dana kupi neko kome smo mi komplementari. Na primer, da nas kupi Ipsos, Nilsen, Kantari, da napravimo early exit i da ono to bude neka uspešna priča. Tako da jedan od ta dva scenarija bi bio idealan ishod za nas. Sve ostalo je neuspeh.. Što je isto okej, jer mi smo ušli u predumišljaj da najveći broj start-upa, naravno, bude, ono, da kažemo, bude priča koja propadne, to je jasno. Znači, najveći procenat start-upa će nestati, tako da radimo najbolje što možemo, pa dok li da bacimo.

Ivan Minić: Pa dobro, naravno, imate neki prostor za pivot, ako bude bilo potrebno. To neće biti ono što želite, ali može da bude ono što može da opstane. Paćemo vidjeti. Mihajlo, hvala ti. Meni je bilo zadovojstvo što si bio i što si podelio sve ovo. I najiskrenije se nadam da će ovo u čemu ste sad da evoluire na način na koji zaslužuje. Jer mislim da znanje, iskustvo i strast koju ste uložili u praviljenje tog proizvoda zavređuje pažnju da da makar dobije realnu šansu da se bori u tržištnoj utakmici. A vama koji ste naslušali hvala na pažnji, ako imate neko pitanje možete ga postaviti na YouTube-u u komentarima. I moja preporuka pratite Mihaila na Twitteru zato što stalno ima neke vrlo zanimljive komentare i Uvide, a ja dosta cenim uvide ljudi kao što je on, koji sa dovoljno distance mogu da posmatruje neke stvari ovde i možda u nekim situacijama mogu malo bolje da nam rasvetle šta se dešava. Hvala vam na pažnji, vidimo se naredne nedelje!

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Mihajlo Popesku

Mihajlo Popesku je marketinški naučnik rođen u Srbiji, tehnološki preduzetnik i kripto evangelista. Suosnivač je i glavni istraživač u Qudou, start-upu sa sjedištem u Londonu s misijom uklanjanja složenosti istraživanja i ciljanja korišćenjem veštačke inteligencije, i jedan od osnivača AVentures DAO, kripto VC fonda na Avalanche blockchainu.

Pre nego što se pridružio industriji, Mihajlo je predavao primenjenu statistiku, metode istraživanja i strateški marketing na nekoliko univerziteta u Velikoj Britaniji i inostranstvu. Radeći kao voditelj istraživanja u nekoliko svetski poznatih kompanija, pomaže korporacijama i vladama da razumeju, modeliraju i kvantifikuju različite društvene složenosti i daju pozitivne rezultate. 

Sa svojim kolegama u AVentures DAO, Mihajlo podržava i ulaže u kripto-projekte u ranoj fazi iz Avalanch-a. Tvrdi da je kriptomaksista, verujući da će DeFi protokoli uništiti bankarske/finansijske sisteme i da zabava tek počinje.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.