Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nataša, dobrodošla. Ti si jedan od gostiju koji ima malo drugačiju priču nego što je uobičajeno. Zbog svega toga nećemo baš da počnemo onako kako obično počnemo. Mančemelou pitanje, će da dođe malo kasnije. Za početak, hajde ti nam objasni ko si ti i čime se baviš.

Čime se bavim

Natasa Kočiš: Hvala Ivane. Ja sam Nataša Kočiš i imam dve uloge. Jedna je ta da radim u Ministarstvu zdravlja Velike Britanije, a moj hobby i ono čime zaista najviše volim da se bavim je vođenje srpskog City kluba sa svojim prijateljima, Jelenom, Milošem, Ivanom i Slavijanom. To je neprofitna i nepolitička organizacija koju smo registrovali 2004. godine i koja na neki način ima misiju da okuplje naše profesionalce koji žive i rade na ostrvu i neka vrsta umrežavanja. Međutim, iako smo srpski City klub, srpski smo samo u imenu, zbog načina rada i onoga što pružamo članovima. Mi smo zapravo jedna mini Jugoslavija, ali imamo i dosta stranaca, naročito Engleze koji imaju neke veze sa Srbijom ili žele da uspostave neke veze sa Srbijom. Tako da smo mi tu da se nađemo ljudima koji iz Srbije ili drugih zemalja sveta žele da dođe u Veliku Britaniju ili povratnicima koji žele da se vrate u Srbiju i u region. Tako da im pomažemo savetima, kontaktima i na bilo koji način da razjasnimo sliku onoga u što oni žele da se upuste u budućnosti.

Ivan Minić: Pričaćemo vam o stvarima koje ste radili i kao klub i pojedinačno vi učestvujući na raznim projektima i ovde i tamo koji su bili vezani upravo za tu neku vrstu saradnje i izgradnje nekog mosta između, mislim malo je nezahvalno reći mosta između ostrva i Srbije, ali otprilike da. Ali hajde da posložimo stvari i da krenemo onim uobičajnim redom. Naše mančmelo pitanje, šta si htela budeš kad porasteš?

Šta sam htela da budem kad porastem?

Natasa Kočiš: Sećam se u prvom razredu osnovne škole da je došao neko da nas pita i da sam ja rekla da hoću budem odbojkašica. Odbojkom se bavim amaterski i dalje, volim je, mada sam rukometrenirala godinama. Moj tata je bio veliki ljubitelj naučne fantastike, tako da sam ja vrlo rano se upustila u svet Arthura Clarka i Dušana Belče i moj heroj je bio Mark Sillard, to jest avanture Marka Sillarda i ja sam bila opsednuta time da ja stalno moram da idem negde, da putujem negde. Ali sam takođe volela knjigu “Harijeta uhoda”. To je bila jedna dvojčica koja je volela da špijunira svoje prijatelje. I onda sam ja se pela na terase svojih prijatelja i pisala na terasi i vi ste večeras večerali pohovanu piletinu, recimo. Potpuno onako blesavo. Međutim, s druge strane sam jako volela da radim sa ljudima i sa decom i već sa 11 godina sam počela da volontiram u Zvečanskoj. I bila sam pionirski predvodnik, kako su to bili naslovi. Zapravo nikad nisam razlučila šta je to što želim da budem kad porastem. Možda i danas ne znam, ali ono što jeste uvek bila glavna slika da i dalje volim avanturu, obožavam da putujem, obožavam neobične stvari i jako puno volim da radim s ljudima, što je na neki način i dovelo je do toga da se ja uključim u rad srpskog City kluba.

Ivan Minić: A kaži mi, to sve što si sad pomenula su suštinski, da kažemo, neke neformalne, vannastavne i slične stvari. A šta se dešava kad je u pitanju škola i to neko profilisanje kroz ceo taj sistem gde si izložen gomili nekih informacija, senzacija, znanja, oblasti.

Natasa Kočiš: Iskreno nikada nisam mogla da odlučim šta hoću da budem kad porastem i kada sam završavala osnovnu školu, pošto nisam mogla da se otvučim šta je to što zapravo želim da budem, ja sam upisala gimnaziju. Jer sam sebi kupila četiri godine da razmišljam. Dvoumila sam se između prve i dvaneste, zato što sam bila vrlo dobra sa matematikom, išla na takmičenje i jako dobra sa istorijom. I tu išla na neke takmičenje. Ne sa nekim ogromnim uspesima, ali prosto su me zanimale i društvene i prirodne nauke relativno slično. Ali sam na kraju, ipak odišla u 12. jer mislim da sam po prirodi ipak društvenjak sa nekom logikom koja me vodi kroz čitav život. Kada sam završila 12. nisam znala šta ću da upišem jer sam htela da studiram i psihologiju, i filozofiju, i arheologiju, i istoriju, i jezike. I već, ne znam li, lista je bilo toliko dugačka da je moj jako pametni tata rekao “a zašto ti ne bi otišla na godinu dana negde da odlučiš šta je to što ti hoćeš, pa kada odlučiš da se time zapravo baviš.” I tako je došlo do toga da sam ja otišla u Veliku Britaniju da čuvam decu. Klasična opet priča. Ideja je bila da odem na šest meseci. Međutim, kad sam stigla porodica kod koje sam otišla, me zamolila da ostanem baram godinu dana, zato što su deca imala tada dve i pet godina, zbog to nekog kontinuiteta. Ja sam u školi učila ruski i engleski. Ruski sam odlično govorila, engleski sam isto da govorila, ali sam htela da ga usavršim, da bude na istom nivou. Međutim, ja sam otišla u decembru 1992. Tako da, ono što se kasnije dešavalo u našoj zemlji je jako uticalo na to šta ću ja dalje uraditi. I, znači, da se sada dolazi zima 1993. Na ekranima BBC-a naročito su bile scene koje su meni bile potpuno nepojmljive. Ja sad ne znam da li sam ja to tako zapamtila jer je toliko bilo strašno. Ja sam osećala da je to bio neki kamion iz kojeg su bacili hleb ljudima jer ljudi nisu mogli šta da jedu i ja nisam mogla to da spojim sa zemljom iz koje sam otišla. I onda su se desile dve stvari. Jedna da porodica sa kojom sam živela mi nije dozvolila da se vratim jer su rekli “mi ne možemo da te pustimo da ideš u taj haos, a moji roditelji su bukvalno uplakani, mene molili da se ne vratim. Tako da sam ja ostala u Velikoj Britaniji i onda prelomila i shvatila da su istorija i politika zapravo dve teme koje mene najviše interesuju, a opet zbog tih mojih sklonosti da radim i nešto drugo, ja sam onda završila istoriju i politiku sa malo filozofije. 

Ivan Minić: A kaži mi, taj trenutak kada ti odlučuješ, odnosno vi se dogovorate, da ti odeš i da tamo imaš svoje obaveze, ali da odlučiš šta hoćeš pa da vidiš šta ćeš i kako ćeš dalje. Kako izgleda, kažeš, otišla si iz neke zemlje koja je bila, mislim, sada je, idealizujemo često kada pričamo o njoj, i ja se sećam kao prilično lepe, bez obzira na to šta ljudi pričaju. Nisam ja imao mnogo godina, meni sve bilo lepo, jer smo svi bili mladi, zdravi i sve je bilo super, imali smo more. Ali voleo bih da probaš da napraviš neku vrstu paralele, jer često kada imamo goste koji su otišli, neki su se vratili, neki nisu, oni su uglavnom odlazili u nekoj dosta kasnije fazi, tamo, 2000-ih, u poslednjih 5, 7, 10 godina, svet je potpuno drugačiji. Ti kada odeš 2010. godine, i imaš FaceTime na telefonu. I u svakom trenutku možeš da budeš prisutan na svemu što se dešava ovde. Ja znam, često su to te varijante, pošto naravno svi prijatelji imaju rodbinu i najbliže po celom svetu. I onda ono, taj običaj mi nismo do skoro imali, ali evo sad imamo i mi ovde, ono otkrivanje pola deteta. I sad iz celog sveta se ljudi kače FaceTime-om i gledaju što se negde u Norveškoj otkriva pol deteta brata, ne znam, drugara. I kao, svi mi sedimo i to gledamo. I ti možeš da budeš prisutan na mnogo lakši način, možeš da budeš u redovnoj komunikaciji.  Hiljadu jednu opciju imaš. A mi pričamo o vremenu kada suštinski skoro ništa od toga nije bilo moguće. I vremenu gde prosto jedno i drugo društvo su bili potpuno drugačiji. Kako izgleda taj trenutak kad ti dolaziš na tlo Kraljevine i koji su neki prvi utisci koje ti pokupiš u tih nekoliko meseca?

Prvi utisci u Velikoj Britaniji

Natasa Kočiš: Pa, ja sam, kažem, došla ’92. Krajem ’92. i već tada su počinjali prvi znaci i inflacije u zemlji, bilo je artikala u prodavnici, ali sve manje i sve je bilo teže da se kupe neke stvari. I ja sam stigla u Britaniju nešto pre Božića, njihovog…

Ivan Minić: To sad za inflaciju pričaš za Srbiju i Jugoslaviju.

Natasa Kočiš: Za Srbiju, da, i za Jugoslaviju, da. To je iz razloga zato što kad sam otišla u u Britaniju. Ja sam jedna od tih srećnih ili čak nesrećnih koja čak vizu nije mogla da izvadi u Beogradu jer su ambasade sve bile zatvorene. Tako da sam ja odlučila da odam u Budimpeštu jer sam delom Mađarica i tamo imam rodbinu tako da je to bilo najlogičnije što se tiče toga gde ću da budem. Već tada smo mi čuli da su ljude masovno odbijali za vize. Imam jednu anekdotu vezano za to za tebe. Ja sam otišla 20. decembra iz Beograda i moje putovanje trebalo da bude autobusom, Cepterovim autobusom od Slavije do Budimpešte. I ti naravno nisi tada rodio, ali priča je bila, ili si bio jako mali. 

Ivan Minić: Bio sam mali, jako.

Natasa Kočiš: Tadašnja Mađarska vlada je rekla da ukoliko Milošević pobedi, oni će zatvoriti granice. Međutim, oni su granice zatvorili bez obzira. Znači, u pet ujutru mi smo na Slaviji-

Ivan Minić: Za svaki slučaj.

Natasa Kočiš: Za svaki slučaj i dobijamo informaciju da motorna vozila ne mogu da pređu granicu. I agencija preko koje sam ja išla, išla da budem oper, oni su se to organizovali, tako da su oni nas sve potrpali u voz. Tako da sam ja imala priliku da zapravo ni ne stignem da se pozdravim sa svojim roditeljima kako treba. To nije bilo onih mučnih, teških scena koje su mnogi drugi ljudi imali. Niti sam ja tada znala, niti su oni znali da se jedno, nekoliko godina sigurno nećemo videti, da će se desiti sve što se desilo. I što je meni mama govorila, “pustila sam te ko pile u maglu”, a ja sa 19 godina, užasno naivna, puna sebe, sve ja znam, sve ja mogu, zapravo nisam ni bila svesna što se dešava. Onda smo došli do granice i sa naše strane smo stali neko vreme i pustili su voz, a onda su sa Mađarske strane stali mnogo duže i pola voza su izbacili napolje. I ljudi su se vraćali nazdze Srbiju, tj. Jugoslaviju. Pošto smo čuli da će biti potencijalno odbijanje vize, ja sam kupila kartu recimo za sredu. Ja zakazana u ambasadi mi je bila u ponedeljak jer sam razmišljala ukoliko me odbiju da imam jedan, dva dana da se žalim. I kada sam došla u ambasadu, oni su primili sve moje papire i onda sam se ja nešto prebrojala, nisam imao dovoljno farinti, i onda su mi rekli samo da “idem da zamenim”. Kada sam se vratila, odmah su mi vratili pasoš i i rekli “Bon voyage”. Znači sam bila potpuno zbunjena jer sam bila šta, znači odbili ste me, oni kao “Ne, ne, ne, dobili ste vizu”. Navodno, tog dana sam bila jedna od dve osobe koje su dobili vizu. I ja i dan danas, mislim da je to zbog mog Mađarskog prezima, nemam drugo obišnjenje jer neki drugi ljudi koji su bili tu sa mnom iz istih razloga nisu dobili vizu tog dana. Dobili su je dan kasnije. Tako da, eto, ne znam, bila je jedna čudna atmosfera i onda sam stigla 23. decembra u Britaniju i tu me dočekala porodica. Ja nisam ni znala kako izgledaju jer smo jako brzo se dogovorili, trebala je da bude jedna, pa je bila druga i sad čeka me crnkinja koja je napisala moje ime žutim kreonom. I naravno, ja to nisam mogla pročitati dok smo se našli, mada je ona bila udata za belca, dvoje predivne dece, sa njima sam i dalje u kontaktu. I onda smo otešli u Tesko, veliku prodavnicu, i ja sam pala u nesvest. Ja nisam mogla da verujem šta sve ima i nisam mogla da verujem da postoji, ne znam, 20 vrsta belih čokolada. I onda sam išla i bukvalno uzimala od svake po jednu. I ona me gledala, “Jesi ti okej?” a ja rekla, “Pa šta ako nestane.” I ona gleda, “Kako misliš da tako nestane? Pa oni će kao sutra doneti novo.” Ja sam gledala, “Kako misliš da doneće.” 

Ivan Minić: Odakle? 

Natasa Kočiš:  Da. Jer nisam imala uopšte predstavu da to može tako. Jer meni je bilo normalno da nema stvari, meni je bilo normalno da mi na bonove kupujemo stvari, meni je bilo normalno, par-nepar. Jer smo tako odrastali kad su bile nestašice ulja, šećera i tako dalje. I sada odjednom se suočavaš sa obiljem svega. I ne znam šta ću pre, i naravno, posle dva dana mi bude muka, jer ne mogu više da jedem sve to. I onda shvatam da zapravo to jeste tako i da je to normalno i da to može da bude tako. To je bilo vreme kada nije bilo interneta. Ja sam sa svojima uspela da se čujem jednom nedeljno jer je bilo jako skupo zvati. Sa par prijatelja, pa čak i sa tatom, sam se dopisivala pismima. Ja te pisma i danas čuvam kao podsetnik na jedno vreme, nestalo vreme. I toliko su mi draga te pisma jer su mi nekako iskrenija nego bilo koje poruke danas koje šaljem bratu jer naravno možemo da se čuvamo u istog momenta i da se vidimo u istom trenutku. Ali ta pisma su za mene bila jedna, ne znam ni kako da objasnim, takva radost bila svaki put kad bi dobila. Pa je moja drugarica koja mi je godinama pisala, pravila razne koverte iz novina, pa sam mogla da vidim šta se dešava i kod kuće. Nije bilo mogućnosti da čuvate neke druge vesti sve što sam mogla da vidim je bilo što su Britanci prikazivali. 00:17:58 U toku ranih 90. Slika Srbije i ljudi iz Srbije je bila jako loša. I čak u jednom trenutku, kad sam prestala da radim sa porodicama, sam se preselila u London, uspela da upišem fakultet i krenula da radim u restoranu da bih mogla da otplatim i jelte, školu, jer moji nisu mogli da mi plate ništa. I u jednom trenutku se sećam samo da sam u restoranu krenula da se predstavljam kao Ruskinja jer nisam imala snage više da objašnjavam da nisu svi Srbi ubice, da mi nismo najgori ljudi na svetu i da zapravo i mi patimo. I pošto je moje ime dosta rusko i oni su svakako uvek mislili da jesam Ruskinja, a ruski sam dobro pričala, nije bio problem da kažem da se tako provučem. Naravno, vremenom čovek malo i ojača, ali je bilo jako teško biti iz Srbije u tom trenutku u Velikoj Britaniji, a meni lično je bilo jako teško da prihvatim novu realnost jer, i pričali smo malo o tome, raspad Jugoslavije za mene nije bio samo raspad zemlje. To je bio potpuni raspad mog identiteta. Ja sam dete iz mešanog braka, kod nas su tri religije, zastupljene čak tri nacije i ja sam odjednom bila spakovana u jednu kutiju. I to nije bilo da ja ne želim da sam Srpkinja ili da ne želim da sam neko iz Srbije, nego jednostavno sam shvatila da odjednom i jedan moj drugi identitet se zbija, taj mađarski, a već sam u trećoj zemlji koju pokušavam da se asimiliram i u kojoj pokušavam da stvorim neki svoj život. 00:19:55 Tako da mi je trebalo jako puno vremena i nekih terapija da se sada potpuno opustim i da budem vrlo srećna osoba koja je rođena u Srbiji, koja ima mađarsko poreklo i koja živi u Britaniji, da su mi sve tri strane potpuno jednake i da nemam problem sa tim ni ko sam, ni šta sam, ni šta zapravo predstavljam. 

Ivan Minić: A kaži mi taj moment, da kažem, ulaska u društvo. Mi imamo ovde svoje predrasude koje su verovatno u najvećem procentu slučajeva bazirane na nekim serijama, filmovima, retko na knjigama, pošto poznato je da mi baš i ne čitamo previše, bar ne ono što vredi. Kako je taj deo priče izgledao? Zato što prosto ti si jako mlada u tom trenutku i dolaziš negde gde nemaš nikog svog. Okej, imaš porodicu kod koje radiš, sa kojom funkcionišeš, ali to su neki novi ljudi, a ne može ceo svet da ti bude ta porodica. 

Adaptacija na novu okolinu

Natasa Kočiš: Bilo je jako interesantno. Ja kad sam došla u Britaniju, u porodicu koja sam bila, oni su naravno želeli da ja idem na engleski, jer je to bio jedan od uslova da prihvatim čuvanje dece, a prihvatila sam tu porodicu zato što su imali malu decu i nekako sam razmišljala da će mi uz njih biti mnogo lakše da naučim. A deca su dosta iskrena pa su me stalno ispravljala. Sećam se da sam govorila “pinapl” umesto “pajnapl”. I oni su mi rekli da postoji koledž tu u Amersham-u u kojem sam živela, ali i da postoji jedna privatna škola u kojoj je predavala jedna gospođa po standardima Cambridge-a, ali gde su dolazili ljudi koji su bili oper u tom mestu i u okolnim selima. Tako da sam ja tu zapravo prvi put srela druge ljude koji su bili u istoj situaciji kao i ja. I igrom čudnih okolnosti je tu baš u porodici te žene koja je držala časove bila je devojka sa kojom sam ja išla na izvidače. Mislim, jedna potpuno neverovatna scena i to se kreće ono kako ti u belom svetu odjednom nailaziš i nabasavaš na ljude iz svog kraja ili nekog iz bivše Jugoslavije. I šest meseci kasnije zapravo tu dolazi, moja i dan danas, jako dobra prijateljica Ivanka iz Zagreba, gde ja napokon, posle šest meseci, počinjem da pričam na srpskom. Jer do tada nemam nikakav, nikakvu vezu, sem što pričam sa mojima jednom nedeljno. I igrom slučaja, kada sam došla, zvali su me sa Radio Pingvina da dam intervju i to mi je bilo toliko drago, prošto sam ja njih obožavala. A opet eto, ja sam dala tu kao neku moju sliku viđenja zemlje u tom trenutku. Britanija je meni bila fascinantna kao zemlja. I ta porodica iz koje sam ja bila je bila jedno sidro meni za mnogo toga. I prema meni su se ukodili kao prema članu porodice. Tako da sam od njih dobila fantastične savete. Prvi je bio, ako želiš da budeš deo ovog društva, jer sam ja mislila da su Englezi hladni, mada sa druge strane ja sam Englesku videla kroz prizmu Monty Pythona, sam obožavala i dan-danas da gledam i Sherlock Holmes-a i Poirot-a i Alo-Alo, tako da- i Mućke naravno. Humor mi je bio, da kažemo, ja sam mislila blizak, a sam zapravo sve to razumela tek kad sam tamo otišla. I onda su oni predložili da ja odem u pub neki tu koji ima i da odlazim redovno kako bi ljudi mene polako prihvatili kao lokalca. 

Ivan Minić: Isti pub.

Natasa Kočiš:  Isti pub. Jer time njima daješ do znanja da dolaziš često, oni te primete i to se stvarno desilo. Posle nekoliko meseci su lokalci krenuli da mi se javljaju kada uđemo u pub. Znači, recimo bilo sreda, četvrtak, uveče, mi odemo na pićence, par nas iz ulice, ništa se tu specialno ne dešava, nema tu ni neke muzike, neki stari, relativno stari pub, ali je imao mladog menadžera koji je takođe posle određenog vremena krenuo nama da se javlja, krenuo da priča sa nama i da se zato ko smo mi i odakle smo. Tu su bile dosta devojaka iz Poljske, iz Italije, iz Francuske, iz Španije. Tako da je bio jedan super, supermešano društvo. I onda je on krenuo da pravi tematske večeri na osnovu zemalje s kojih smo. Tako da su mi tamo slavili 29. novembar. Mislim, potpuno ludo, ali normalno, jel te. I onda nam je čak dozvoljavao, ja sam mu donosila kasete da pušta našu muziku, eto šta sam imala tada kod sebe, par tih nekih recimo Idole ili ne mogu da se setim šta drugo, ali kao ta nekakva pop rok muzika. To baš kad je, jel te, 29. november, uz neizbežno Zabranjeno pušenje. I to je meni bilo fasinantno i ja sam imala možda tu sreću da ih tako upoznam, da sam shvatila da ne treba gurati, da im treba dati vremena, ali i da onog trenutka te prihvate to je to. Prihvatili su te za stalno i nema nekog vrdanja. I tu smo mi različiti da se mi na prvu loptu i grlimo, i ljubimo, i volimo, i sve ćemo zajedno da sređujemo, a oni su onako pažljivi, pravi ostrvljani, obazrivi i kad to onako onjuše i odluče da li je okej ili ne. Ili će samo nastaviti da ti se javi. I to je više nego što možete da očekujete od nekih ljudi. Kao u sadašnjem komišiluku, mislim, sedam godina i čovek kad me vidi spusti glavu. Ali ne zato što mu ja smetam, nego prosto on se nikom ne javlja jer je takav. Tako da je to jedno iskustvo i onda naravno, pošto sam radila i u restoranu i studirala, opet sam imala prilike da se upoznam sa domaćim ili sa domaćinima i nisam toliko bila izložena, da kažemo, našem svetu. Osim što u tom trenutku kad sam se preselila u London, nas četiri devojke smo živele u Griniču, jedna iz Novog Sada, jedna iz Ulcinja i još jedna iz Beograda. I to je bio neki naš mali mikrosvet. Nismo puno ljudi poznavali. Vremenom se to, naravno, promenilo i živeli smo u nekom čudnom paralelnom svetu. Jer ono što se dešavalo u Srbiji je bilo kao neki san. I meni je dugo godina trebalo da spojim te dve osobe. Jer ja sam kao na neki način se odvojila. Jedna Natasa je ostala, 1992. u Beogradu, a jedna druga je krenula svoj život u Londonu i tek nakon desetak godina su se te dve Natase ponovo spojile u jednu. Ja sam imala potpuno kao dvojnu ličnost. Nisam mogla da spojim ta dva sveta koja su bila slična, a potpuno različita. 

Ivan Minić: Mislim da je super što si kroz taj proces integracije u društvo prošla tako što si bila u porodici koja te je prihvatila, u malom mestu gde se ipak, verovatno, stvari odigravaju lakše i brže. I uz možda manje nekog pritiska koji definitivno u velikim gradovima postoji, ali kako je zapravo izgledalo to kada dolaziš u London da živiš i sve ostalo, ili makar da studiraš i radiš, pa je li dolaziš iz Griniča, jer moj prvi odlazak u London je bio za Olimpijske igre i mislim dosta je to specifičan trenutak u vremenu i neverovatna neka energia i kolorit i sve to. A bio sam ja u Londonu bez Olimpijskih igara i dalje je to jedan od najvećih melting potova na svetu. Svega i svačega i 24 sata i najneočekivanijih stvari i svega toga. Jednostavno, možda ti se svidi ili ti se ne svidi, ali ne može te ostaviti, ravnodušnim, ne postoji način. I ima toliko toga i gde god da kreneš, ne ići ćeš na nešto što nisi očekivao. Koliko god da si ti naučio napamet, onu mapu sa nacrtanih tih par nekoliko tih sajtova koje treba da obiđeš, između njih se dešavaju neverovatne stvari na koje nisi planirao, koje nisi očekivao. Kako je tebi to bilo?

O Londonu

Natasa Kočiš: Pa London je stvarno kao grad iz neke bajke. Meni je…Ja se sećam prvi odlazak u London jer sam imala spisak mesta koje sam htela da posetim. Prvo mesto je bilo muzej  Sherlock Holmes-a na Baker Street-u i to je bilo fenomenalno. Ja sam, pošto sam mislila tada da ću ostati samo u kratko vreme, trulila se da svakog vikenda koji mi je bio slobodan, da odem i da upoznam grad što je više moguće. Tada nije bilo toliko ljudi na ulicama kao sada. To je, recimo, jedna ogromna razlika koju vidim 30 godina kasnije, da čak i ponedeljkom uveče su gužve mnogo veće nego što su bile, recimo, subotom ujutru. Pogotovo u Oxford Street i starim i novim delom ulice. Bilo je, baš kao što kažeš, na svakom čošku je bilo nešto novo i onda odlučim sad ću da idem do Bakingem palate i onda pogrešim ulicu i izađem u neki park i kao šta je sad ovo. Odakle je sad ovo. Pa onda ne mogu da nađem posle sledeći put i ne mogu da se setim kako sam se izgubila ili nisam. I bilo je vrlo zanimljivo zapravo upoznavati grad dok je bio pristupačniji na neki način. Ono što je bilo aktualno u to vreme još uvek, to je bila IRA. I vrlo brzo sam naučila da treba hodati uz zgradu kada su neke uzbune jer je bilo par detonacija u vreme dok sam ja bila. I, pošto mi je bilo recimo neverovatno da nema kant iz đubre u metrou. I tek posle sam shvatila, to je se objasnili su mi da je to zbog bombi. Tako da je bilo čudna ta tranzicija na neki način. Ali grad kao grad mi je bio fascinantan. I vrlo često sam prolazila pored parlamenta, ni ne sanjujući da ću onda u jednom trenutku ja organizovati dešavanje u istom tom parlamentu i odlaziti tamo na posao. Tako da su te neke stvari u kojima sam ja sam gledala na TV-u postale realnost. A recimo dok sam radila u restoranu, isto imali smo stalne mušterije i to je bio jedan italijanski restoran u Blackheath-u, u jednom jako lepom selu nedaleko od Griniča, baš onako divno mesto koje je poznato, Blackheath kao ime, jer tu se zgrade nisu gradile zbog ljudi koji su sahranjeni posle crne smrti, jel te. I tu je dolazila vrlo interesanta i zanimljiva klijentela. U svakom slučaju, ja sam prepoznala jednog pevača jedne grupe – Thunder. I rekla sam mu da ga znam i da sam na MTV-u gledala neke njegove spotove. I onda je mene pitao “Pa dobro, koju muziku voliš. I onda se mi tako pomenula par imena i onda je on dovela Duran Duran. A eto kao došli smo na piće i ja samo što se nisam stropoštala otprilike. I sada ja gledam i ne mogu…sebe štipam sve vreme, da li ja ovo sanjam, ili on zaista doveo njih, a pošto je to lokalno mesto moja mama živi u kraju, on sedi sa druge strane i neki lokalni glumci.. .ja nisam mogla da verujem da sam u prilici da upoznajem ljude takvog kalibra koje sam samo mogla da vidim na TV-u, u nekom spotu, a čak nisam mogla ni da zamislim da ću ih videti u nekom koncertu, a ne da sede tu za istim barom u kojem ja služim da ja njima sipam piće. Tako da su bile te neke neverovatne scene baš kao u filmovima. Tako da je meni London ostao kao mesto koje ja i dalje istražujem. On je ogroman. I ima delova u kojim ja još uvek nisam uspela da istražim neke kutke, tako da naročito onda kad sam znala da…kad sam odlučila da probam da ostanem, onda sam tu moju listu nekako sklonila sa strane. Kao da otići ću ja jel te na to mesto. Na neko još nisam otišla, ali ima tu dražda, recimo ovde tu deo koje su normalne šume, prave šume, a opet ste deo Londona pa onda sam strogi centar, neke druge interesantne muzeje. Ima i fantastično pozorište. Uspela sam da odem na koncerte na koje sam samo mogla da sanjam pre toga. Da vidim neke bendove koji su tek počinjali kao Skankanas ili Riff, Ekobeli u tom trenutku. Uspela sam da odem u Markiji kad je Offspring imao koncert, da vidim Šabana Bajramovića u Astori. Čak i neke ljude iz bivše Jugoslavije na koncertima, više u Londonu nego da sam imala prilike da sam ostala. Tako da je meni i dalje ostalo magičan i pun inspiracije.

Ivan Minić: Ima taj moment kad sam bio to tokom Olimpijskih igara i posle kad sam odlazio par puta, šetaš Londonom, šetaš, šetaš, šetaš i naletiš na stadion. Ako ne gledaš mapu, ti šetaš i ne razmišljaš o tome. Šetaš, šetaš i naletiš na stadion. Šta je sad ovo. Kao, vidi Craven Cottage. Otkud ovde? I onda shvatiš gde si ti zapravo, jer ti šetaš i ne razmišljaš i samo te nosi grad. I onda tako kad prođeš par tih nekih lokacija koje nisi očekio uopšte da ćeš da naletiš, onda kažeš sebi možda bi mogao sledeći put planski ovo isto da probam. I onda tako vidiš neke potpuno neverovatne stvari. 

Natasa Kočiš: A ja inače obožavam da prijatelje koje dođu u London ili dolaze i često dolaze, ja obožavam da ih vodim po gradu. Zato što ih ja vodim na meste koje meni puno znače. I to njima isto puno znači da dobijaju sliku grada koja nije samo turistička. Mislim, ti možeš da odeš do parlamenta, ali ja onda mogu da ti možda ispričam neku anekdotu koja se meni desila, a da te onda sprovedem nekim uličicama i da ti ukažem na neke stvari za koje možda ne bi ni znao da te odvedem u kuću gde je Michael Caine rođen, recimo, kako bi ti znao ovo što se dođeš. Pa sam Blackheath koji sam pomenula, jako lepo mestašca i ljudi dođe do Griniča, ne popnu se gore, tu zapravo počinje maraton. Svake godine samo malo što kažu udesno i dođeš do jednog predivnog mestašca. I tako da on ima te divne dragulje koji meni, znači koji su mene oformili kao ličnost. Ja ovde kad dođem, odem obavezno na Kalemegdan i da vidim ulivanje Save u Dunav jer to mesto meni puno znači i tako ima par mesta na Temzi koje takođe puno znači i znači mi da imam reku na neki način koje me podseća pomalo na Beograd i onda sam kao svoj na svome.

Ivan Minić: Ima i taj moment, u tom trenutku, dakle pre 11 godina, ovde već postoji neki izbor strane hrane, to je sve u redu, možeš da jedeš kinesku klopu ima, meksičke, sve to u redu, ali generalno i dalje je to prilično zatvoreno. I onda ti šta mu je kao, dobro, šta ćemo da jedemo. Pa nećemo baš da jedemo u hotelu i u restoranima jer ne možemo to sebi da priuštimo. Pa šta ćemo da jedemo. Da probaš, da ne znam, u Sainsbury’s imaš gomilu onih gotovih stvari koje su sasvim okej i jeftine i to sve. Onda kreneš da pričaš i naletiš na nekog svojih godina i sve…I on ti kaže, tamo iza, videćeš, mali lokal, Indijici, idi uzmi, tika masala ili šta god. Ti kao odeš i ne izgleda baš bog zna šta i probaš i onda na narednih četiri dana ideš tamo, dok ti se ne smuči i tako redom ishvatiš da postoji čitav jedan svet koji je tebi nepoznat i koji nekako, ako ideš to default ono što je za turiste, to jeste impresivno. Bez daljnjeg. Ali to prođeš za 7 dana, 10 dana, 15 dana, a ove neke stvari su nešto što možeš da istražuješ baš, kao što ti kažeš, ceo život. 

Natasa Kočiš: Ja sam volela da se vozim autobusom ovde, pošto je ovako na dva nivoa, pa na vrh, pa onda napred skroz, kao pravi turista. To sam zapravo radila i u Beogradu, pre nego što sam otišla i maltretirala mog drugara Peđu Pivljenina iz gimnazije. A imamo sad Peđa u 59. pa do kraja, ne znam šta nisam bila, pa da vidim šta je to. To je taj avanturistički duh u meni. To sam stalno ovde radila. Volela da odem do poslednje stanice da vidim gde ću to završiti. I to sam radila po Londonu, tako da i ja sad dobro London poznajem po autobusima. Znam ako se zaglavim u nekom delu grada, ako metro zakaže ili tako nešto, znam kako da se snađem. I tako sam ga upoznavala. A ono što mi se sviđa kod Londona je što je dosta nizak grad, za razliku od recimo New Yorka u kome sam osećam kao onako mravić zbog zgrada koje su jako visoke. London se čini pristupačnijim. Nekako je kao da te poziva da budeš deo njega. I ja znam, to je grad koji melje i tamo ili uspeš ili što kažu, se slomiš. Ali ja nemam, bar mi ja nisam imala osećaj da me ne želi, ako mogu tako da kažem, nego sam ostala kao grad koji me prihvatio. Jer jeste multinacionalan i toliko ima izbora svega što kažeš, hrane, toliko jezika možeš da čuješ, toliko raznih novih stvari i možeš da naučiš o tim kulturama živeći pored, recimo, komšija koji su možda Indijci ili iz nekog drugog dela sveta, prijatelja sa Jamajke koji te nauča kako da praviš određenu hranu i zapravo shvatiš da…gospođa čiju decu sam čuvala, njena majka je došla, oni su došli sa Jamajke nekih 50tih godina, I ona je krenula da kuva i ja sam samo shvatila da je to vrlo slično onome što moja mama kuva. I onda smo tu upoređivali neke stvari, naravno njihova hrana je malo začinjenija, ali te neke osnovne supe i sve stvari. Ja sam rekala ovo je baš kao što mi pravimo ili neki drugi prijatelji iz Centralne Afričke Republike. Bilo mi je fascinantno da takve stvari vidim i da shvatim koliko svet mali. Zapravo i da, ok, možda imamo drugačiju boju kože i drugačije ime prezime i pričamo drugačijim akcentima ili jezicima, u suštini smo isti. Volimo isto, patimo isto, radujemo se isto. Tako da je u tom smislu London meni bio fantastičan jer me prizemio. Ja sam dosta nadmeno otišla u London. Bila sam jako, jako nadmena kako samo jedna tinejdžerka iz Beograda može da bude u tim godinama. I prizemio me na najlepši mogući način i omogućio me da prihvatim to nešto novo i da izrastem u malo širu osobu. 

Adaptacija na obrazovni sistem

Ivan Minić: A kaži mi obrazovni sistem, kako je taj deo priče izgledao? 

Natasa Kočiš: Pa, pošto sam ja očekivala da ću morati neki ispit da polažem, to se uopšte nije desilo.

Ivan Minić: Za jezik?

Natasa Kočiš: Ne, za fakultet.

Ivan Minić: A prijemni kao.

Natasa Kočiš: Prijemni, da. Za jezik sam išla na polaganje jezika. Eto, to je bilo dobro imati i zapravo pomoglo mi je jer sam to mogla da priložim fakultetu kao potvrdu da pričam. A kod njih je sistem takav da ti kada si u srednjoj školi što oni zovu A-levels, oni imaju ispite negde tu krajem maja, juna, meseca. I onda oni kažu fakultetu da oni očekuju da će dobiti određene ocene. I onda na osnovu toga oni dobijaju mesto na fakultetu i onda negda u avgustu oni dobijaju ocene. I onda u slučaju da su te ocene te, oni zadržavaju mesto na fakultetu, a ako su slabije, oni gube mesto i onda moraju da traže nešto drugo. I onda taj period od kraja avgusta do kraja septembra, skoro se to zove kao “clearing”, bar mi tako bilo u moje vreme. I onda fakulteti su objavljivali koliko mesta imaju zapravo, jer ti studenti koji su trebali da idu tamo, sada nemaju mesto, tako da ti fakulteti imaju upražnjena mesta na koje možeš da ideš. I onda sam ja otvorila novine i krenula, onako, ABCD. Prvi fakultet koji je nudio istoriju politike u ono što je mene zanimilo je bilo Goldsmiths. Kada sam ih pozvala, oni su rekli “nažalost puni smo”. Prvi sledeći je bio Gilhall koji se onda spojio sa Severno-Londonskim univerzitetom i sada je Metropolitan. I oni su rekli “da, imamo mesto. Šta vas zanima.” Znači, mi pričamo telefonom i ja kažem što hoću. I oni kao “odakle si?” ja kažem iz Beograda i on krene da se smeje. Jer kojih obično te “E-levels” kako se zove, oni 3, 4 do 5 imaju jer to svaki završeni predmet. A ja sa srednje škole dolazim sa 17. I za gimnaziju, znači sve od marksizma preko ne znam fizičkog, ruskog, engleskog i svih drugih predmeta koje smo učili. I on se nasmeje, imali su tu knjižicu koja im je objašnjavala za svaku zemlju što to znači. I onda su pogledali i rekli “aha, ti imaš dovoljno, jel te. I kako su ti bile ocena. Ja sam rekla i samo mi je, ta osoba rekla “aha, vidim da dobro koristiš jezik, možeš da pratiš. Dođi u ponedeljak sa prevedenim svedočanstvom iz srednje škole, koje je meni bilo poslato jer sam ja, jel tako kad smo odlučili, mama i tata su to poslali i otišla sam do ambasade da to overimo. Otišla u tu službu studensku na fakultetu i recimo to je bio petak, u ponedeljak sam krenula na predavanje. Ja sam očekivala testiranje kao u Srbiji, toga nije bilo. I drugačiji je nekako bio pristup. Jer su neki moji drugari iz srednje upisali istoriju prava razne fakultete i onda smo poredili. 00:45:48 Nekako je…najveća razlika što sam ja uvek govorila nekim prijateljima je to što ti u Britaniji zapravo naučiš kako da istražuješ. Ti naučiš gde trebaš da nađeš informacije, a ne da ih zapamtiš. Naravno, ti možeš da znaš datume, ali to nije toliko bitno. Ti zapravo treba da znaš gde trebaš da tražiš izvore, kako da dođeš do tih izvora i kako da objasniš kako si do toga došao. Znači, ono što se nas učili da ne budeš štreber da ne učiš napamet, već da naučiš da ispričaš svoju priču.00:46:30 I sećam se kad je bio taj prvi seminarski rad na uvudu za istoriju, obrađivali smo Evropu ranih 20ti vek i sad svako je dobio neku temu da radi i ja prijavila sam da ne budem prva već druga nedelja, rekao da ja to skinem sa dnevnog reda, ali da vidim kako to neko prvo radi da dobijem neku smernicu. I, dali su nam tako da budemo u parovima sa ljudima koji su bili tu u grupi. I, sećam se da te prve negde se niko ne pojavi. I ne bude to sad. Ja ne znam, jel te. Ja se spremam za to šta sam imala vezano za Nemačku i, ja mislim, rast fašizma. Mislim, to me zanimao u tom trenutku. koji to smo obrađivali i sada dogovorimo se, ta devojka i ja, ona će jedan deo, ja ću drugi deo. I sad, ja sam završila 12. za ljude koji su završili tu školu i imali Mitenovskog kao profesora istorije, vrlo dobro znaju što pričam. Ja sam se spremila da stojim ispred table, pričam 45 minuta sa mapom, da ja objašnjam jer to je bio njegov stil. i ja sam došla na to predavanje, sada ova devojka ustala i pročitala nešto što je napisala na papiru, posle dva minuta i sela. Ja sad onako, šta i ja sad krenem, ne mogu ja sada vama da pričam, jelte o Hitleru. Istorija je, moramo da se vratimo malo unazad, da vidimo uzroke, pa sad, ne znam, ona jedna ameba, dve ameba i tako dalje. Uvod u celu tu priču, pa šta se dešavalo u Italiji, Francuskoj i ne znam drugim zemljama, kako je tu uticalo sve to. I ja sad vidim da me gledaju svi kao da sam pala s Marsa. I profesor ono ako zaseo u fotelju i gleda me. Ja se zbunila, krenem na pravim greške na engleskom, zacrvenela se jer nemam nikakav osećaj zašto oni mene tako gledaju. Dal je zato što ja lupetam ili je nešto drugo u pitanju. I on posle nekih pola sata mi rekaže “dosta je”. I onda smo imali debatu vezanu za temu, jer iako ti nisi imao da održiš predavanje, ti si trebao da dođeš spreman da bi mogao da postaviš pitanja. I to je bilo jako zanimljivo. Ti si u suštini uvek trebao da budeš spreman na neki način. I kad se završio čas, kad smo mi izlazili, ja sam mu prišla i ja se sa onom izvinjavam, ali sam ja nešto pogrešila. On je onda krenuo da se smeje i rekao su “Jesi ti možda i s Srbije, to jest Jugoslavije”, ja rekoh jesam. On kaže “vaši su mi, jel te poznati kako se spremate za te časove”. Tako da sam naučila da ne mora baš sve da ide tako u detalje, ali sam naučila kako vrlo brzo da dođem do odgovora na određeno pitanje i da ne moram ja sve da znam, da treba da znam ljude koji znaju. I to mi je poslužilo kasnije i u poslu. Tako da mi se svideo taj njihov pristup da ti ne moraš da bubas činjenice, nego trebaš da misliš i da trebaš da znaš kako ćeš te činjenice da iskoristiš ili barem tematiku o kojoj se priča da razumeš dovoljno dobro da bi mogao da razgovaraš na bilo koju temu sa bilo kim. 

Ivan Minić: Ja sam bio jedan od onih koji su znali manje više sve što pročitaju zapamte, barem kratkoročno, srednjoročno. I najveći problem koji sam ja zapravo imao je što nije postojala nikakva sinteza između stvari koje smo učili. Ja sam znao fragmentarno, pojedinačno stvari. I bio mi je jako veliki problem, ja sam to posle uspeo da nekako posložim sebi, ali znam da je jako mnogo ljudi to nikada nije uspeo odradi. Taj moment gde, ok, mi pričamo o nečemu što se dešava kroz vreme i mi smo učili šta je bilo u Francuskoj, pad Bastilje i sve ostalo. I onda te neko pita “a šta se tad dešavalo u Nemačkoj, ti nemaš pojma”. Kad te pita “ispričaj mi šta je bilo u Nemačkoj u nekom kontekstu”, ti onda sedneš i pričaš ono što ti je bila ta lekcija. Ali ti nisi te stvari imao međusobno povezane. Ti ne možeš da povučeš liniju između toga šta se dešava u Nemačkoj, Srbiji, Francuskoj, nije bitno, Americi u tom trenutku. Ti znaš te stvari pojedinačno, ali niko ti ih nije složio. Kao što ti niko nije složio ono, ti znaš, mislim, to su ove stare priče, broj ovaca u Australiji, ali ne znaš zašto ih ima toliko. Ti znaš takvu gomilu nekih činjenica, ko je to pamtio, ko ima mozak takav da ne može da zaboravi takve gluposti, ali ne umeš da shvatiš zašto je to tako i kako se to onda odražava na neke druge stvari. Šta je tome prethodilo. Nemaš konteksta. Za mnoge stvari nemaš konteksta. I mislim da je zapravo u onom starom sistemu obrazovanja, koji se nije mnogo promenio za ovih 30-a godina. Mislim da je to možda najveći problem ovog ovde. Da je tebi ostavljeno da se snađeš sa svim tim podacima. A mi ne umemo tako nešto da radimo. 

Natasa Kočiš: To je jedino Mitenovski nama radio iz istorije. Ja sam bila, mislim, IV 1, a u IV 2 mislim da je bilo jedna druga devojka koja je isto imala mađarsko prezime i nas dve je stalno mešao. Ali ja sam znala da ako se radi bilo što vezano za Mađarsku, da ću ja to pitanje dobiti. Mislim, Kočiš ajde i onda kaže. 1928. Nemačka, Italija, Francuska uporedi. Kod njega nije moglo da se buba. I to je meni bilo odlična osnova za kasnije školovanje u Britaniji i njihov pristup. To je bio samo jedan premet u Srbiji koji je tako pristupao i po stvarima. Barem ono čega se ja sećam za neka druga, baš to što kažeš, bilo je dosta učenja, činjenica koje ne možeš da povežeš. A to je, uvek govorim da sam imala veliku sreću da sam osnovno i srednjoškolsko obrazovanje imala u Srbiji jer sam pokupila jako puno činjenica, a onda su me Britanci naučili šta sa njima da radimo. i to je bio fantastičan spoj za mene i koristilo mi je i koristi mi dalje u životu. 

Ivan Minić: Kaži mi, kako ti otprilike shvataš šta ćeš da radiš, kako ćeš da radiš. Dobro, znam šta si htela da budeš kad porasteš, ali sada si deo zapravo tog sistema i vidiš kako on funkcioniše i ti prolaziš kroz to obrazovanje i u nekom trenutku, ili restoran više nije, ne bi trebalo da bude tvoja opcija i tvoje opredeljenje. 

Početak radne karijere

Natasa Kočiš: Pa, restoran je bio odlična platforma i naravno omogućio mi je da platim školovanje i tu sam zapravo naučila neke jako važne lekcije vezane za međuljuske odnose. Tako da, ta restoran meni jeste pružio odličnu osnovu, ali je bilo velika frustracija. Zato što sam ja radila 40 sati nedeljno plus studiranje i mislim treba da se pripremiš za ispit, trebaš da si zapravo spreman i još si dovoljno mlad da hoćeš da izlaziš. Tako su bili to danima, odem na fakultetu na predavanje, onda radim u restoranu i onda posle restorana izađemo u grad. I onda mislim, mlad si, lud si, pa jel te uživaš. 00:54:30 I onda sam pokušavala da vidim gde ja mogu da nađem neki posao koji nije restoran i bila je ono kvaka 22, ako hoćeš negde da stažiraš ili da radiš, moraš da imaš neko iskustvo. A moje jedino iskustvo je bilo u restoranu. I onda smo kroz neke od gostiju koje su nama došli, oni su nam pružili neke prve šanse. I zapravo moj prvi direktor je bio redovni gost. Nedeljom sa svojom suprugom, njenom mamom, zapravo čitava porodica. Ja sam vrlo često volela da radim za barom, iako smo ovako u restoranu, kako smo govorili, jela sam i na podu, to je služila mušterije. I onda je jednog dana njegova supruga krenula da priča sa mnom. To je sada već ’98. Ja sam upisala master. I ona je bila, još uvek je živa, lingvist i nju su interesovali akcenti. A u tom restoranu je radilo nekoliko nas iz bivše Jugoslavije. I onda je nju privukao moj akcent, ako je bio malo drugačiji od ostalih. I onda sam ja rekla da sam iz Srbije, iz Beograda. I onda je ona rekla “pa moj suprug predaje na tu temu”. On je bio tu i ja sam onda, tako kako sam rekla, što ti ne bi došao ko me na fakultetu i održao predavanje. Jer sam on zapravo bavio tematikom NATO-a, koja je bila vrlo aktuelna tema i tadašnja SFRJ i da li mi treba da uđemo u NATO ili ne. I onda sam mu ja rekla, ja ću ti organizovati kod mene na fakultetu u predavanje i mogu da jednom mog bivšeg kolegu sa fakulteta da angažujem da bude drugi govornik. Ono, za i protiv, otprilike. I na tom se predavanju pojavljalo nekih 60-ak ljudi. Ja sam napravila postere, razglasila po fakultetu i kako to smo radili. Još uvek tada nije bilo interneta da može da se, da mogu pozivnice da se šalju. I to je jako lepo prošlo. I onda je on mene zvao da odem kod njega u kancelariju. Zapravo on nije bio profesor na fakultetu, kako sam ja mislila. njegov brat blizanac jeste – na Cambridge-u, a on je zapravo bio poslanik u britanskoj vladi, u penziji, koji je u tom trenutku preuzeo da bude direktor Atlantskog saveta Velike Britanije koji je objašnjavao rad NATO-a po školama. I onda je on mene zvao, znači u novembar 1998. sećam se, kod njega u kancelariju i rekao mu da mu se jako sviđam, da sam jako proaktivna, da mu se svidelo kako sam to vodila i da bi on meni pružio šansu.00:57:18 I da li bih i ja bila zainteresovana da stažiram kod njega, na šta sam ja rekla, naravno. I on je mi rekao, slušaj ja, ono što ja mogu da uradim za tebe je da ti otvorim vrata, a onda je na tebi sve ostalo. Ja sam rekla, meni samo treba da nađem prava vrata, pa ću ja onda lako sve ostalo. I bilo mi je zanimljivo takođe zato što sam završila istoriju i politiku i time sam se bavila i na masteru. Zašto pominjem novembar 1998. Znamo svi šta se desilo 99. Tako da sam ja u tom trenutku radila u organizaciji koja je sarađivala sa NATO. Znači, mi smo stalno slali poslanike britanske u NATO. Ja sam sa njima išla i u Mons i u vojnu bazu i u Brisel nakon bombardovanja i imala prilike da sedim sa Jamie Shea-om i da ga pitan, pa dobro, da li ste vi ljudi normalni. Šta radite. Znači, na tom nekom ljudskom nivou da izrazim svoje nezadovoljstvo. Imala sam na neki način ta moja naivnost nekada dobro dođe. Prvo ta porodica sa kojima sam živala, pa kasnije Alan za kojeg sam radila, koji se postavio kao mentor prema meni i onda kada ih upoznao moj roditelj, rekao “Ako nemate ništa protiv, ja bih joj bio njen engleski tata, da joj se nađem”, a tu se našao još jedan stari gospodin Ivan Aleksić koji je i dalje živ, koji je tokođe upoznao moje roditelja i rekao “Ja bih da budem srpski tata u Britaniji da ona ima nekog na koga može da se osloni” i koji su dosta uticali na mene kako sam ja nastavila kasnije svoju karijeru. 00:59:07 I sećam se, dan bombardovanja, ja sam otišla u kancelariju, Alan je rekao “moramo da pričamo ozbiljno” i rekao je “tvoja patriotska dužnost”- u stari, pitao me da li smo organizovali demonstracije. Ja sam rekla “jeste, znam, čula sam, idem kasnije”. On je rekao “tvoja patriotska dužnost je da si na ulicama”. Znači, ja ti to neću zameriti i ja želim da ti budeš na ulici jer ti ne možeš da da funkcionišeš u ovako, u ovakvoj  situaciji koja se dešava tebi i tvojima. Kaže, samo ću te zamoliti da ne napraviš nešto što ne bi trebalo, da to ne bi ostalo u dosijeu. 00:59:43 I onda rekao, sad ću ti reći šta Britanci rade, da preneseš svojoj grupi da znaju. I onda smo otišli na to mesto preko puta Downing Street-a. Bio si to je mesto gde ti organizuješ, ti najaviš demonstracije policiji. I mi smo bili tamo svih 78 dana. I onda je rekao “vidiš, sa onog prozora će vas fotografišu, to je najnormalnija stvar i zato se to ovde organizuje jer onda oni… Tamo vas snimaju, a ovde su mikrofoni. I kad sam ja to rekla jednom delu, onda su me proglasili špijunom. Pa to Harijeta Uhoda se ponovila, ali vrlo brzo su shvatili da ipak nisam. Tako da sam imala…to je bilo prvi od dva puta u životu da sam radila nešto, da sam bila u žiži nečega što je baš važno. Drugi put Brexit u okviru ministarstva. I to je bila jedna odlična lekcija u diplomatiji za mene u radu sa njim. Jer mi smo imali jako malu kancelariju. Ja sam sedela preko puta njega i tako da sam svaki dan imala besplatno da gledam kako se ponaša diplomata. On je bio i ministar u vladi i ambasador pri UN-u, tako da imao neverovatno iskustvo, neverovatne kontakte i zaista opet se prema meni poneo kao prema svojoj ćerki. Tako da sam imala divan uvod u poslovni svet koji nije bio nimalo lak s jedne strane i bilo sam isfrustrirana što se to nije desilo ranije, ali eto, desilo se na pravi način.

Ivan Minić: Iza ovoga što ti kažeš, a to je i neki moj utisak iz kontakta sa tim tipom ljudi, Naravno, ima i ovakih i onakih. I u svakom poslu, od obućara i pekara do diplomate, ima i jednih i drugih i različitih agenda i svega toga. Ali, nekako verujem da ti ljudi koji izgrade karijere koja su takve, da oni moraju u osnovi da budu jako ispravni. Jer dosta je teško da 40 godina nešto radiš i negde funkcionišeš, ukoliko nisi takav. Biti ispravan i biti u nekoj situaciji koja je potpuno suluda i koja se dešava mimo tebe. Ne možeš ti na svakog od tih stvari da utičeš, ti možeš da imaš mišljenje i ti s jedne strane imaš jednu vrstu obaveza, unutrašnji imaš drugu vrstu obaveza, a možda negde neku treću. Teško je sve to posložiti, napraviti neki koordinatni sistem, objasniti mladoj osobi koju sve to pogađa i na jednom ličnom nivou. To više nema veze sa tim. Mislim, tebe pogađa i ono što nema veze s tobom lično, a kamoli kada postoji nešto lično, uzmemo to. Šta su najvrednije stvari koje si naučila iz tog prvog takvog posla? Šta su stvari koje si shvatila? 

Natasa Kočiš: 01:03:10 Šta znači biti čovek. U pravom smislu te reči. Šta je to ljudskost. Iz toga kako sam on prema meni ponašao. Ja sam imala drugu situaciju u istoj toj u toj kancelariji gde je radila jedna gospođa koja mi je rekla da ja treba da promenim svoje prezime ako želim da uspem u životu. I onda sam ja morala da joj ukažem da moje prezime nije ni srpsko za početak, ali recimo imala sam takve situacije sa ljudima. Čak, znači u istoj kancelariji neko ko mi govori “ti nikada ništa nećeš u životu uspeti da uradiš jer deluješ kao stranac”, a ta osoba isto stranac u toj zemlji, samo što je ta osoba francuskinja, a ja iz Srbije. I zapravo onda Alan koji ima toliko životnog iskustva koji kaže to je apsolutno nebitno. Bitno je kako se ti poneseš i kako se ti predstavljaš. On me naučio kako razgovarati sa ljudima, kako uticati na ljude. Ne mislim to u negativnom smislu, nego prosto u životu dolazimo u situacije kada moramo da guramo neke ideje, kada moramo da predstavljamo neke stvari. Dao je mi jako puno mogućnosti da ja budem ta koja će da izlaže stvari, ali ono što sam zaboravila ti kažem na početku, znači kad mi je to predložio da budem stažista kod njega, rekao je “samo ću te zamoliti jednu stvar, jer naravno ja ću ti otvoriti vrata na tebi je sve ostalo, ali ono što tebe tražim u životu je da svaki put, kada budeš u prilici nekome da pomogneš kao što sam ja tebi, da to uradiš. I to je nešto što sam ja nastavila i kada god ljudima pomažem, ja to ponavljam. Znači, vrlo je lako reći “ne”. Nema vremena. Ja ne mogu da stignem. Ali lepa reč za nekoga u tim godinama u kojima sam ja bila, iz zemlje koja je nestabilna, gde neko u tebi vidi neku vrlinu i vidi tebe kao čoveka, a ne kao predstavnika neke nacije sa nekim pasošem, je bila ogromna lekcija.01:05:30 I kako se boriti za nekog ko je slabiji, ako si u situaciji da to možeš da uradiš, i kako dati nekome podstrek i dati mu šansu, čak i kad nema neko iskustvo, jer video si neku iskricu koja je bitna. I vrlo često mi se dešavalo da dam ljudima savete, pogledam jednom, dva puta i onda vidim da tu nema ništa, ali ja tu ne mogu ništa da promenim. Ali mnogo češće sam naletela na ljude koji su onda uspeli da urade nešto mnogo više, koji su i mnogo pametniji od mene i koji su napravili još fantastičnije karijere. Ali onda ostala ta mreža ljudi jer ti ćeš uvek zapamtiti nekoga koji ti nije pomogao. Ti ne moraš da se zahvaljuješ celog života osobi koja ti je pomogla, ali ti znaš da to može pomognuti nekom drugom. I ja to ne radim zato što ja želim da ljudi pamte da sam ja to radila. Ja to radim u čast Alanu jer je on meni to pomogao i samo nastavljam tu tradiciju kako treba biti čovek. Od njega sam naučila kako biti bezobrazan na fin i prefinjen način.

Ivan Minić: Ako neko ume.

Natasa Kočiš: To su Britanci. I kako ne dozvoliti da neko pokuša da me nipodaštava. Znači kako da stanem i da se borim za sebe. To su neke stvari koje je on uspeo da mi pokaže ili svojim primerom ili kroz neke stvari koje smo radili. I ja znači tada je bilo priča o otvaranju Atlanskog saveta, tada Jugoslavija i sada Srbije, koji dalje postoji, i da je bila neka konferencija u Beogradu i on je meni rekao “ti ćeš držati predavanje” i meni je to bilo sasvim okej. Mi smo vežbali, znači učim ja kako da vežbam i kako to da radim bez ikakvih zapisa. Znači, vraćamo se opet na moju srednju školu. Ja sad ustajem i pričam pred tablom, jel’ te. I nakon toga, ja sam, mislim, bila jedina ženska osoba koja je pričala na toj konferenciji. Ali sam uvek znala da je on tu, da može da uskoči, da mi pruži podršku ako je to potrebno. I ja tako radim sada sa kolegama, pogotovo sa onima koji nemaju iskustva, jer znam da je scenski nastup jako težak za veliki broj ljudi. Ali je meni posle te konferencije prišla masa devojaka koje su bile u publici i koje su rekle da su bile oduševljene ne time samo što sam im pričala, nego što sam pričala i da je njima to bio podstrak da ipak to može. A činjenica je da sam iz Srbije, da pričam u Srbiji i na engleskom i na srpskom bez problema i o temama u kojima samo pod znacima navoda samo muškarci pričaju i je njima dalo podstrek da možda probaju da proguraju nešto. Tako da su ti neki momenti meni opet obeležili život i kako ja to želim da radim i kako želim da predstavim sebe kao prvo, i drugo kako da predstavim svoju zemlju jer ja sam veliki zastupnik te ideje da smo mi svi ambasadori svojih zemalja i meni je vrlo lako da kukam na Britaniju i da ih krivim za sve i za svašta, ali je meni mnogo važnije da ja sa njima mogu da imam dialog i da ja na njih mogu da utičem, a da opet svojim primerom pokazujem da neko iz Srbije ili ako povezuju Mađarsku sa mnom, da ljudi iz tog dela sveta mogu da budu elokventni i vrlo poslovni i prijatni i dobri za razgovor i da komunikacija uvek može da bude da uvek može da bude pristojna, a da ne more da bude stalno napad na njih. 

Razlike u načinu ophođenja su bitne

Ivan Minić: Naš zajednički prijatelj, Lazar Džamić, se dosta bavi tom temom. Ja sam zapravo tek kroz razgovore sa njim shvatio koliko smo mi ovde hendikepirani, zapravo nerazumejući kako naša komunikacija izgleda nekom drugom. Kako one izgleda između nas, to je ono što je ovde normalno uobičajno ti ovde da se ponašaš drugačije, bilo bi vrlo teško. Verovatno bi bio ili izopšten, ili bi bio čudak, što, u princip, u meni nije baš nekako strano. Ali ne bi bilo prirodno, ne bi moglo da funkcioniše. Ali onda kada odeš tamo, i to mi je bila jako zanimljiva teza i sve, kad je on rekao mi smo njima užasno agresivni, i sirovi i u nekim situacijama je to jako simpatično. Mislim, ti ako si fudbaler, to je jako simpatično. Ali ako pokušavaš da napraviš neku promenu u društvu i da utičeš na ljude, ne doživljavaju oni tebe da si ti divljak zato što oni misle da smo mi divljaci, nego zato što je taj način ophođenja i taj način komunikacije, nešto što je jednostavno previše sirovo, previše energično i vrlo retko dopre gde treba. Taj način komunikacije aktivira odbrambene mehanizme kod normalnih ljudi. I to mi je potpuno bilo fascinantno, jer naravno, Laki to ispriča kroz neki primer. I ti onda u primeru shvatiš, od kolega izašao i rekao to, i tu je onako, pa dobro, šta je problem. E, sad ću ja ti objasniti kako su oni to shvatili i zašto su oni to tako shvatili. I ti gledaš i kažeš, pa dobro, i to je sasvim normalno. Znaš, kontekst taj koji je nama vrlo teško da svi čujemo. Okej, u tom trenutku ti tamo već duže živiš, ti si asimilovana i na neki način odrasla si sada već i formirala se uz tako nešto. Ali mi kada dođemo, mi nemamo taj osećaj, nemamo taj moment, mi smo samo nesnađeni. Mislim da to što si rekla, da to što ti nastavljaš taj dobar način otvaranja vrata i preporuka i povezivanja i svega toga, da to nije samo tvoja potreba da nastaviš nešto i odužiš se, nego si ti shvatila to tako treba. I da je u suštini to poenta. Ja najveći problem sa religijom imam iz razloga što ako mi kažeš da nešto ne treba da radim zato što će me sačekati kazna, onda mi to nije to. Ne treba to da radim, zato što ne treba. Zato što to nije dobro, zato što to nije kako valja. A ne zato što će me neko nekad kazniti. Pa nemam devet godina. Nisam…nije i da još moram da naučim šta se dešava kad pritisneš vruću ringu. Treba da izgradiš neki sistem koji ti valjda kroz unutrašnje vrednosti i kaže “Možda ovo ne treba ovako, možda ovo nije ono što ja želim da budem, jer ja sam ono što radim”. Naravno. No, u kom trenutku kreće da se formira uopšte ideja organizovanog udruživanja i networkinga? Vi ste se svakako bili upućeni jedni na druge i u neformalnom smislu, ali kako to izrasta u nešto ozbiljnije?

Natasa Kočiš:  Da, to je bio jedan splet okolnosti. Zapravo, samo sam treba kažem da se ja nisam toliko zanimala s Srbijom i nije mi toliko zanimalo da uđem u neko druženje, osim ljudi sa kojima sam se već družila, do bombardovanja. Bombardovanje je sve promenilo. I nekako je ukazalo da je meni, barem lično, bila kao poruka da ipak moram nešto da uradim. Ja ne mogu samo da sedim i da dozvoljavam da se neke stvari pričaju o mojoj zemlji na način na koji se pričaju. U tom trenutku, prvo kroz rad sa ljudima sa kojima sam imala prilike da radim i koje sam imala prilike da vidim, znači ja znam da je Jamie Shae jedan od najomraženijih i osoba u ovoj zemlji. Ja sam imala prilike sa njim da sedim više puta i da mu prenesem. Znam da je privatno, imao mnogo drugačijih mišljenja, ali to ništa ne znači ljudima koji su izgubili svoje najbliže i uopšte prijateljima i mojoj rodbini ovde koja je živela u jednom strahu 78 dana. Iz te perspektive, ja ne mogu to da razumem, a opet bilo mi je strašno teško što nisam ovde i bolelo me na nekom drugom nivou. 01:14:54 I onda sam zapravo tek počela da primećujem kako određene grupe iz zemlje iz koje dolazim pričaju i šta govore i kako razgovaraju sa Britancima. I zato sam pomenula to da mislim ja nemam ništa protiv, ne da nemam ništa protiv, mislim da treba da se 24. mart obeleži svake godine, ali ne mislim da treba da se uđe u parlament britanski i da se njima kaže da su oni fašisti. To je za mene bio pogrešan pristup. Ja sam htela sa njima da razgovaram i da vidim kako da do toga nikada više ne dođe. I šta će oni da urade da pomognu se da razvoju te zemlje. Znači, ako ja njima pristupim napadom, ja ništa drugo neću dobiti nego možda odbranu koja će mene možda povrediti. 01:15:43 A ako im pristupim na tom ljudskom nivou da im ukažem na emociju i zašto to mene boli i šta to znači za mene i za moje prijatelje. Kao što sam imala prilike za vreme demonstracije. Jedno veče je došla grupa britanskih vojnika da razgovara sa nama i niko nije hteo da priče sa njima. I oni su bili dosta onako bučni malo pripiti i imali su, ja mislim, neko iskustvo iz Bosne i Hercegovine i sa Kosova. Onda možeš misliti u kakvom stanju su došli i bili su agresivni. Tipa, šta se vi sad ovde došli. Ja sam imala, pa dobro, a šta vi mislite, zašto smo ovde. Pa ne, vi ste ovako i vi ste onake, jel te. Ja kažem, pa dobro, ove fotografije koje smo ovde stavili, ove, ja mislim, što vi zovete kolateralna šteta, a mi, mislim, ljudi, dece, samo želim da vam ukazujem da je i nama teško, da je i nas boli. Ne ulazimo u politiku šta i kako se dešava i da li treba da se dešava, nego i mi smo ljudi, nismo neka čudovivišta. Mene isto boli kao što boli i nekog drugog iz neke druge zemlje. Naravno, ne poredim kako je bilo u BiH u odnosu na Srbiju, ali bol je bol. I onda su oni smirili i na kraju smo se isplakali zajedno i izgrlili i izljubili. Ali meni, ja sam tu već videla, aha, znači ovo može. Oni će saslušati. I onda sam zapravo Miloša Stevanovića, kolegu, prvo upoznala. Nas dvoje smo živeli u Britaniji. Onda se desio splet okolnosti da su Slavijena Uf koje žive u Australiji, Jelena Kšenicki i Ivan Miletić koji su življi u Americi, došli u Britaniju i u jednom trenutku smo se mi svi našli. A pre toga smo Miloš i ja se nalazili sa par nekih drugih ljudi jer smo hteli da pokažemo neko drugo lice Srbije koje je bilo spremno na razgovor, koje jeste bilo ljuto, ali se opet asimiliralo u društvu i što ja uvek kažem ja sam velo ponosna na to odakle sam, ali sam i jako ponosna na to gde sam. Jedna zemlja mi je dala osnovu, a druga me nadogradila. I ja ne mogu da razlučim i da kažem jedna je bolja ili lošija.

Ivan Minić: Svaka dobra torta ima više sloja.

Početak i aktivnosti Srpskog City Club-a

Natasa Kočiš: Upravo to. I svaka ima i svoje mane, ali ima i svoje prednosti i jako lepe osobine. I onda zašto mi ne bi tražili te neke lepe osobine i da vidimo šta možemo da uradimo. Zapravo, Srpski City klub je svoju priču počeo pre 1999. Ekipom koju je Miloš okupio, ljude koji su radili u City tada i zato jeste City deo imena o tome. I, posle 2000. dosta njih se vratilo u Srbiju pod velikom naletom optimizma da će uspeti nešto do promene. Neki od njih su se ponovo vratili i više se nikad nisu vratili u Srbiju. I mi smo želili da to malo ponovo zaživi. Jelena kad je došla iz Amerike, ona je preuzela kormilo kao jedan odličan administrator i krenula da čisti pravi listu i da najavljuje. Mi smo imali ta kao druženja svakih 6 do 8 nedelja, kao pićenice da se upoznajemo. Međutim, velika prekretnica za nas za nas je bila 2008. i finansijska kriza. I kada su ljudi masovno krenuli do gube poslove, a pošto je Jana, to je Slavijena, rekruter po struciji, ljudi su se nama javljali u neviđenim brojkama i mi smo porasli recimo sa, ne znam, 150 na 900 ljudi u roku od par meseci. Jer smo mi sa svakim, s svakim, to jest Jana najviše, s svakim pojedinačno razgovarali i pokušali da pomognemo da se izvuku iz krize u kojoj su se našli. I tada smo zapravo mi došli na ideju da napravimo jednu mini anketu i da pitamo šta ti ljudi zapravo hoće. Mislim, da vidimo kako mi da usmerimo svoje aktivnosti vezane za njih. I postavili nekoliko pitanja od kojih jedno bilo da li vi razmišljate o povratku u Srbiju i u region, i ako da u kom vremenskom periodu. Bilo je nešto kao 12 meseci, par godina ili za 10-15 godina. I nas su rezultati potpuno iznenadili jer je najveći broj ljudi zapravo razmišao o povratku. A mi smo mislili da će biti potpuno obrnuto, da su svi digli ruki od Srbije i rekli “ne, nas to više ne interesuje”.

Ivan Minić: I to više nije uzorak. To je sad već ogroman broj ljudi. Znači, ti sad već znaš na jednoj masi. 

Natasa Kočiš: Imali smo, i tu su se stvorile te tri trećine kako mi volimo da ih predstavljamo. Znači, jedna trećina koja…to su bili generalno ljudi koji su tek došli ili nisu razmišljali o povratku i njih Srbija nije interesuje. Ja sam jedna od tih. Ne zato što ja ne volim Srbiju, naprotiv, i ja mislim da mogu više da joj pomognem iz Britanije nego iz Srbije i to je recimo jedan od mojih razloga, a svi smo mi različiti, imamo razloge zašto želimo ili ne želimo da se vratimo. I dve trećine koje su razmišljale, jedna je vrlo aktivna, imala je neke kontakte, a ta treća trećina koja je nama bila najinteresaniji su bili ljudi koji su već živeli van Srbije nekih 10, 15, 20 godina i pogubili kontakte. I nisu znali odakle da počnu. Ili nisu bili sigurni i onda smo mi sa njima, eto tako, znali da sednemo, da popričamo, da vidimo šta je to što oni zapravo žele. Neke čak i da odvrgnemo od ideje povratka jer smo mislili da su razloze bili pogrešni. Jer nama ideja povratka nikada nije bila u kvantitativnom smislu, već i u kvalitativnom smislu. Nama je bilo bitno da kada se ljudi vrate da ne odu ponovo. Znači, ako se vraćaju… i tu smo pokušavali da objasnimo da ne uzimaju sad ljudi sidro opet iz Britanije ili gdje god su već i spuštaju u Srbiju, nego da ti povratci mogu da budu različiti. Mogu da budu na par meseci, mogu da budu kroz neke projekte, mogu da budu tako što će biti deo nekog projekta u Srbiji, i pa će dolaziti da drže predavanja ili će otvoriti neku svoju firmu, uložiti novac u neku firmu. Znači, otvarali su se kanali i onda smo mi odlučili da krenemo da kucamo na vrata institucija u Srbiji, od privatnih do državnih. Znači, od ministarstva do ministarstva, “Kuc, kuc, dobar dan. Mi smo srpski City Club iz Londona. Mi ne tražimo ništa od vas, ne tražimo nikakve pare, ovo je što mi vama možemo da ponudimo”. I svi su nas gledali kao smo pali s Marsa.

Ivan Minić: Logično.

Natasa Kočiš: Otprilike i bilo je “A šta vi u stvari hoćete.” 

Ivan Minić: Šta je vaš agenda.

Natasa Kočiš: Da. I mi pa ne, mi hoćemo da pomognemo Srbiji i mi imamo pristup određenom broju ljudi koji bi vama potencijalno mogle da pomogne jer mi smo napravili neku računicu i neke velike svetske firme isto da u Srbiji u svakom trenutku fali ne znam hiljadu nekih CFO-ova i tako dalje. Mi ne kažemo da ćemo naći svih tih hiljadu, ali imamo pristup ljudima ako ništa drugo da vam omogućimo da razgovarate sa njima. I onda je kroz taj rad smo mi zapravo shvatili i kroz komentare ljudi koji su se nama sarađivali i koji su bili deo tih anketa, da je njima najveći problem u tom trenutku povratka u Srbiji nostrifikacija diploma. To jest priznavanje diploma stečenih u inostranstvu. Ja moram da priznam da nisam imala pojma da je to problem jer nisam razmišljala o povratku pa nisam ni sagledavala šta je to. Jer ja sam iz Srbije došla sa završenom srednjim školom, moje diplome su bile priznate odmah, niko mi nije tražio nikakve nostrifikacije. Ja sam to administrativno odradila što u ambasadi što se tiče prevoda i u tom Enik Narik centru pri fakultetu. Znači, to je bilo nešto 20 funti administrativne takse i to je bilo to. I onda smo kroz neke druge kontakte koje smo imali počeli budemo pozivani na razne konferencije i shvatili da je to boljka koja traje već neko vreme i da tu postoje neki drugi igrači koji su vezani za tu priču i koji pokušavaju nešto da urade, ali jednostavno ne ide jer država iz raznih razloga nije omogućavala neke promene ili nisu bili zainteresovani. I onda je bio opet splet nekih životnih okolnosti. i meni je tata nažalost preminuo 2012. i ja sam dobila priliku preko tadašnje organizacije, Međunarodne organizacije za migracije, koja je nudila program u sedam evropskih zemalja, uključujući i Veliku Britaniju, da dovedu eksperte iz određenih polja, da provedu do 2, 2,5 meseca u Srbiji i da prenesu neku znanje ili da urade neku vrstu istraživanja. I meni je bilo ponuđeno, to je, mi smo predložili na što mi ne bi uradili istraživanje na temu priznavanja diploma, to je, nostrifikacije. Šta je tu stvari problem i da li postoje neki… nešto što bi mi mogli da predložimo kao da se to reši. Tako da sam ja došla na dva meseca i tada je guverner bio Šoškić, koji mi je omogućio da u Narodnoj banci imam kancelariju. Dok sam ja bila tu, došla da promene, ali me nisu dirali, moram da kažem. Ja sam tada otišla u Hrvatsku da razgovaram sa njima jer su oni kroz to već prošli i to je bio deo onoga što su morali da urade pri ulasku u Evropsku zajnicu. I zbog mog porekla sam zapravo pričala sa udrženjem Mađara u Subotici da vidim kako su oni to organizovali za građane Srbije Mađarske nacionalnosti i sa nekim drugim organizacijama u Srbiji, čisto da mogu da uporedim i da vidimo šta možemo da predložimo. Tako da, tu je bilo jako puno organizacija koje su već radile, ali ono što meni tada bilo neshatljivo i dan danas mi je neshatljivo da su svi oni radili isto, ali u izolaciji. I da skoro niko nisam s kim nije razgovarao. I onda sam ja krenula njih da spajam. I kažem pa dobro, zašto mi ne bi iskoristili ovo što je recimo Grupa 484 već imala u ponudi, on je maltene bio gotov produkt, pa eto kao imamo nešto, zar ne. Kako ja ne znam da ovo postoji, i vi mi govorite, radite na ovome već godinama, a imamo već nešto što postoji. I onda smo uspeli da se udružimo i sa… uz pomoć nekih ljudi na terenu, uključujući pokojnog Miljaka Deretu, pokojnog Dušana Mašića, koji su nas povezivali sa ljudima, omogućili raspravu u Skupštini Srbije. Ne mi sami, naravno, već uz pomoć svih drugih organizacija taj zakon je promenjen. Tako da smo mi za nestrukovne fakultete uspeli da izborimo da ne postoji nostrifikacija, znači poređenje predmeta po predmet, već da bude priznavanje diploma stečnih u inostranstvu na osnovu toga da li su institucije akreditovane ili ne. I da ta administrativna taksa zaista bude tih nekih 30 ili 40 evra koliko je bila, a ne raspona u to vreme od 500 do 5000 evra, u zavisnosti od fakulteta. I do toga da je bilo ljudi recimo sa Cambridge-a i Oxford-a koji ne mogu svoje doktorate da nostrifikuju, koji su recimo završili ili završe osnovno studiju u Beogradu, odu na master u Britaniju i onda ne mogu da upišu doktorat u Beogradu jer im se ne priznaje taj master. Ali tu smo imali velikog navijača u liku Michael Davenport-a jer smo njemu predočili da vi znate da Britanija daje stipendije studentima, naročito iz javnih ustanova i da oni kada odu u Britaniju završate fakultet njima se to ne prizna. Na šta je on je kao “pa to je diplomatski incident”. Mi smo rekli “da” i onda se i on uključio i onda je Evropska…pazi sad, mi je govorili “mi ćemo ovo svakako morati da uradimo, ali da ne čekamo da nas Evropska unija tera”, kao što su nam Hrvati rekli iz njihovog iskustva, njima je trebalo preko deset godina, kao “ne morate vi da prolazite kroz agoniju koju smo mi prošli, evo vam savet šta da uradite da to sprovedete brže. Tako da je to bila jedna velika pobeda svih nas. Znam da to nije idealno i dalje kako funkcioniše, ali u odnosu onog kako je bilo, ovo je zaista veliki iskorak i nama bio signal da zapravo mogu stvari da se promene, ako postoji volja i ako ste dovoljno tvrdoglavi i gurate do kraja. Mi kao klub smo tu videli veliku prednost za ljude iz inostranstva, jer mi ne mislimo da će se svi odmah vratiti. Naravno, ta diploma i nostrifikacija, to jest priznavanje, nije potrebno za sve struke, ali zašto imati taj teg da ljudi ne mogu ni gde se prijave potencijalno na poslane oglase ukoliko ne mogu da prilože tako jedan papir. Tako da je to bila jedna velika stvar koja je nama dala podstrek da se angažujemo još više i da vidimo koje su sledeće teme. Pa počevši i od viza, falmoznih u Britaniji. Sad vidimo ima nova peticija koju smo podržali da se omogući građanima Srbije da dođu bez vize turistički do 90 dana, ali videćemo šta će biti. U svakom slučaju je jako bitno imati tu komunikaciju sa parlamentom i ukazivati da to nama ipak smeta. Pa do, recimo, toga kako se glasa u inostranstvu za nas koji imamo pravo i želimo da ga iskoristimo i koliko je to komplikovano i koliko to zapravo košta i Srbiju, a i sve nas, pa do tih nekih drugih ličnih kontakata da imamo prilike da razgovaramo sa raznim fondacijama, fakultetima, preduzetnicima i pojedincima koji žele da uspostave kontakt sa ljudima koji žive u inostranstvu, da li sa nama direktno ili sa nekim drugima, jer imamo dosta kontakata po celom svetu. 

Ivan Minić: Znači, ja mislim da je jako važno da to postoji kao jedan zajednički napor. Zato što niko zapravo nije svestan toga koliki je to problem, ako su to fragmentirani slučajevi, pa da ih je i mnogo, to znači da je taj službenik na koga je neko udario sreo pet takvih slučajeva te godine. Ali ima 500 službenika koji su sreli po pet. I onog trenutka kad je to hiljadu ljudi, dve hiljade ljudi, 2.000 ljudi koji su među najkvalitetnijima koje imamo i koji mogu najviše da doprinesu, onda je to jedan ozbiljan problem koji treba rešiti. A ne postoji racionalan razlog zašto je to problem. Nego jednostavno niko se nije bavio jer naravno nema vremena i uslova da se bavimo svim stvarima. I nije visoko na spisku prioriteta jer ga niko nije pogurao zato što je tako fragmentirano bilo. Mislim, znam nažalost da, kao što si i sama rekla, nisu svi problemi rešeni. Znam da je jedna od prvih stvari koja je inicijativa, čiji i Lazar bio deo Kreativna Srbija, jedna od prvih stvari bila zapravo bavljenje time da u kreativnim industrijama to baš i nije tako rešeno, zato što ne može baš ni da ga rešiš jer ne postoji pandan lokalni, ne može neko da razume da se ti školovao za nešto što ovde ne postoji. Ali postoji dobra volja i postoji inicijativa i postoji progres i iz iteracije u iteraciju je sve manje loše i lagano ide ka nečemu što je dobro za veliku većinu klasičnih studija i zanimanja koja postoje dugo, to sve funkcioniše jako dobro. Naravno, ima slučajeva i gde su ljudi završavali nešto na fakultetima koji nisu akreditovani ili su izvan onog nekog konvencionalnog sistema obrazovanja, pa to i dalje predstavlja problem. Ali ne možemo da rešimo 100% slučajeva. Nikad. Poenta je samo da onih 97 koje možemo da rešimo, rešimo na što bezbolniji način.

Natasa Kočiš: Pa mi smo svakako razmišljali o tome da to idemo korak po korak. I bili smo svesni da ne možemo sve da dobijemo, jer smo imali razne razgovore sa rektoratima. i to je bio jako dugotrajan proces. Apropos toga što si rekao, ja sam zapravo se obrazovala i stasala u Britaniji. Moje poimanje kako se stvari rešavaju u Srbiji nije realno i ja zapravo ne poznajem sistem. Malo ga bolje sada poznajem kroz sav rad sa City klubom, ali ni mi nismo znali od početka kako da guramo tu priču i na koji način. Mi to znamo u Britaniji kako treba da se radi jer jelte ovde tamo živimo i znamo kako sistemi institucije funkcionišu. Srbije nam je bila malo, mala misterija jer logički bi trebalo neke stvari da se rade, a ta logika nije bila uvek primenjena niti mogla da se primeni u određenim situacijama. I onda smo mi učili maltene što kažemo na poslu, kako da komuniciramo i kako da dođemo do određenih ljudi i zato su nam ti neki kontakti koji su nam otvarali vrata bili neprocenjivi. I ono što je bila velika prednost baš naše uloge u svemu tome je što smo mi iz Britanije. Jer nas u Srbiji nisu mogli da stave u jednu kutiju kao sve ostale druge organizacije koje su već bila aktivne u Srbiji. I onda je bilo “e sad ne može, oni nisu ljubičasti, ovi su narandžasti, ovi su zeleni ili koji god već epitete su im davali. A nas, sa nama, nisu znali šta. Ovi su neki čudni, samo se smeju i dolaze i ne traže ništa, nude nešto sad, da li su strani plaćenici ili državni izdajnici, još nismo odlučili. Ali, kao bore se za Srbiju. I pošto nisu mogli u tom nekom političkom smislu da nas obelaže, Mi smo vrlo jasno ne politički iz tih razloga jer svi naši članovi imaju različite mišljenja i poglede na svet. Ali ovo je bila jedna stvar koja je bio projekat koji je vezan za Srbiju, koji bi bio dobar za sve ljude i građane Srbije koji žive svugde po svetu, bez obzira da li su u Britaniji, znači neko koji je završio fakultet u Čileu ili negde u Singapuru, nebitno je znači da ima pogodnost, a koja bi opet i Srbiji doprinela jer bi mogla da zadrži ili da primami nekog pojedinca koja je sada svetskog glasa. I mi imamo neverovatno talentovane ljude van Srbije. Ali isto tako, recimo ovde se često pominje to odliv mozgova i ja dobijem nervni napad kad čujem taj izraz. Jer i meni na neki način to govori kao da u Srbiji nema mozgova. Naprotiv, Srbija ima neverovatno talentovane i pametne ljude. To se vidi i po start-upovima i po raznim, čak i gostima koje ti imaš, da li ljudi koji su otišli i vratili se ili su i dalje ovde. Znači, nepresušan izvor i ideja i talenata i tog snalaženja kad nemaš ništa. Koliko toga možeš da uradiš. I, sa druge strane, tog neprepoznavanja od strane države šta i kako da rade sa tim ljudima i kako da ih zadrže i kako da im ne budu prepreka pri povratku. I znam da često ljudi kažu “pa ne mogu ja tebi da dam platu koju ti imaš u Britaniji”. Kažem, pa nije poenta plata kad ti sagledaš sve i kvalitet života i za možda nešto manje para u Srbiji ti ćeš opet bolje živeti nego sa možda više para u Britaniji. I drugo, svi ljudi imaju veoma različit razlog zašto bi se vratili. Moje inicijalno kapisla je bio “Tata na smrti”, ja sam htela budem sa mamom. Stari roditelji ili jednostavno ne želim dece da mi odrastaju u stranoj zemlji, želim da nauče i jezik ili bilo koji razlog. Tako da ne treba blanko pristupati ni ljudima koji žive u inostranstvu, jer taj narativ koji se stvorio je, po meni čini se, napravio jedan veliki jaz. Tako da ljudi sad u Srbiji maltene su terani da misle loše ljudima koji su otišli. Ja sve češće vidim, a to mi je bilo jako jasno tokom protekle predizborne kampanje, da su ljudi izlazili i govorili “eto, ja sam ostao ili ostala”. I kao odjednom sad “pa šta to znači da ja koja sam otišla, nisam dovoljno veliki patriota ili ne volim svoju zemlju dovoljno, ne razumem poruku, šta je poruka time ja želim da ne odem”. Ja razumem kad neko kaže “ja hoću da ostajem u ovoj zemlji, u moje zemlji želim da imam sve uslove” i tako dalje, ali da se to napominje da “ja nisam otišao ili otišla” mi smeta. Jer čini se kao što taj odliv mozgova na neki način ljudima koji su ovde čini da se osećaju nelagodno, tako i ovo meni i nekim mojim prijateljima čini da se mi osećamo nelagodno. 

Ivan Minić: Pa mislim, evo ja ću da ti kažem, imamo u filmu “Munja” to kad kaže “Izdali ste hardkor. “

Natasa Kočiš: Da.

Ivan Minić: E, to je u suštini poenta. Samo problem je što, ok, u nekim slučajevima ljudi su odlazili na prilike, u nekim slučajeva ljudi su odlazili samo da odu, da pobegnu i sve to. Ali kada pričamo o tim najboljim izdancima koji su stvarno napravili nešto veličanstveno, ja te sportske metafore najviše volim. Ako hoćeš da igraš u Premijer ligi, moraš da odeš na ostrvo. Ne možeš da igraš u Premijer ligi iz Sevojina. Možeš da se rodiš u Sevojinu ili Užicu i da postaneš kapiten Manchester United-a. ali da bi postao kapitan Manchester United-a da mora prvo Manchester United se zainteresuje da te dovede. I moraš da budeš tamo. I isto tako ako želiš da se baviš bilo kojom vrstom naučnih istraživanja i da budeš najbolji u tome na svetu moraš da odeš na jedno od tri mesta koja su, ili pet, koja su najbolja za to na svetu. Ako hoćeš da budeš vanserijski naučnik na nekom institutu, pri nekom fakultetu, pa naravno ćeš otići na najbolji fakultet koji se time bavi. On će se boriti za tebe. To ti je…to je posledica izbora da želiš da to bude tako. Nisi ti otišao zato što možeš na univerzitetu u Beogradu da se baviš tim. Možda možeš da sarađuješ sa univerzitetom u Beogradu. Često možeš i toga ima dosta. Ali moraš da budeš na izboru. A izbor je negde tamo.

Natasa Kočiš:  Mislim da je problem nastaje kada odeš negde drugde i onda poželiš da vratiš nešto Srbiji. Tu je problem. Jer nije, ne kažem svi, naravno, ima vrlo časnih izuzetaka i nadam se sve više. Sve institucije nisu zainteresovane da prime nekog takvog jer postoji neka vrsta otpora “pa šta ćeš sa tim mene da naučiš kao da si ti popila svu pamet sveta”. Ja volim da koristim svoj primer tih dva meseca u Narodnoj banci jer ja nikada u Srbiji nisam radila jer sam otišla posle srednje škole, tako da nisam imala tu priliku. 

Ivan Minić: Sa terena iskustva.

Natasa Kočiš: Da. Ali je to meni bila odlična škola. Opet, ja sam rekla, vi ljudi ne znate koliko sam ja od vas naučila, kao što od mene može da naučiš. To što je meni bilo fascinantno da se svi svima javljaju. Ja na mom poslu, u ministarstvu, ja uđem, ja se portiru uvek javim jer je to meni normalno. I ta iskustva s Beogradom je samo dodatno utvrdilo da treba. Ja se svakom javim u liftu, mene tamo u engleskoj pogledaju me kao da sam pala s Marsa. Šta mi se javljaš. Ali portiri jako cene što im se javim. Znači su oni za mene časni ljudi koji rade svoj posao. To što su naše poslovi različiti, nebitno. Ja cenim to što je on tu i što on brine o meni, recimo. Neki malo opušteniji pristup određenim stvarima, da Englezi znaju da budu malo i uštogljeni i to mi je bilo interesantno. Kako iskoristiti neke situacije, to što mi imamo, iskustvo u zemlji, da nam se stano dešavaju neke čudne stvari i onda mi moramo da izmišljamo i da se snalazimo. To je nešto što sam ja mogla da prenesem i za svoj tim. Mi smo recimo pre dve godine u taj tim u koji sam došla i nije nas bilo dovoljno. I onda svi lupaju glavu šta da radimo razmišljamo konkurs, pitamo ljude koji imaju malo više slobodnog vremena, trenutno na pozicijama gde su i da to vreme provedu se nama. Ajmo ih mi obučimo oko nečeg novog, em, oni dobiju neku radnu iskustvu i ispuni im se kvote za rad. Naravno, u saglasnost njihovih menedžera. Mislim kao, pa to je idealna ideja. Da, i mi ja dobijem petoro ljudi odmah. Znači, nastavimo da radimo. Jeste, to malo ulaganje u početku, ali ti ljudi, onda ja im kažem, pa slušajte, dobićete te neke primere. Kad budete kasnije tražili posao, moćete da kažete da ste radili i ovo. Što je odlično iskustvo i naravno menadžerima bude super, kao u ovom trenutku nemamo puno posla, ne znamo što radimo sa njima. Divno, mislim i nemoguće mi je da razumem da neko nema dovoljno posla, ali ako je takva situacija, znači te neke stvari koje sam mogle da vidim na terenu ovde, da mogu da budu upremljenjive, da mogu da budu vrlo konstruktivne i dobre. I u tom smislu ne volim te neke izraze koji su isključivi i za jednu i za drugu stranu, jer zaista u Srbiji ima puno togo dobrog. Samo što, nažalost, nekada količina svega drugog što ga ovija deluje kao da su ljudi nesposobni, a nisu. 

Ivan Minić: Ima malo i u tome da to što ti kažeš, mi se snađemo. Ali ne možeš da se snađeš ceo život.

Natasa Kočiš: Da.

Ivan Minić: Znači u jednom trenutku treba i da se skrasiš. U jednom trenutku treba i da se napravi neka struktura. Skoro ono što pričam sa nekim prijateljima, kao kako se pravi zajednica, kako se pravi neka vrsta organizacije i sve ostalo. Pa pravi se na ludilo, naravno. Sve se pravi na ludilo. Ali onda kad ga napraviš, onda ga uzemljiš, onda izgradiš tu neku osnovu, napraviš neku armaturu, da bi mogao da zidaš nešto dalje. Jer ako konstantno radiš sve na ludilu, u jednom trenutku će sve da se uruši. Zato što nema strukturu, zato što sve zavisi od energije jedne osobe i nekih principa koji su samo u glavi jedne osobe, a ne u nekakvom jasno definisanom setu pravila, uslova čega god, na bazi koje se sve razvije. I mi smo super da se snađemo. Mi samo nikako da pređemo iz te faze u ovu u kojoj na tome što smo napravili inicijalno gradimo nešto dalje. Ali dobro, videćemo kako će se sve to razvijati. Kaži mi, šta su još aktivnosti koje vi redovno imate kroz City Club? I, posle toga hoću da pričamo malo još o onome čime se ti primarno zapravo baviš. Ali šta su te neke aktivnosti koje su, da kažem, redovna dešavanja koje radite nevezano za te velike akcije koje ste sprovodili, u kojima ste učestvovali.

Natasa Kočiš: Pa, ima život pre i posle korone.To nas je poremetilo, a zapravo omogućilo neke nove ideje i projekte. Mi imamo ta, to jest, imali smo redovna mesečna druženja pre korone, gde nikad ne znamo da će se pojaviti 55 ili 80 ljudi, raznih profila, da li tek pridošli studenti ili ljudi koji su tu već godinama, koji dođu ili zato da se upoznaju, ili im je potrebna neka vrsta podrške, ili jednostavno žele da se druže. Tako da je to lepo. To smo sada ponovo aktivirali. Malo ide sporije jer je korona uticala na to da li ljudi žele ili ne žele da izlaze iz kuće još uvek. I imali smo “Na kafi sa”. To je jedan serijal koji smo počeli gde smo želeli da našim članovima u Britaniji prikažemo neke ljude iz Srbije ili iz Britanije koji imaju veze sa Srbijom, a koji imaju nešto pametno da kažu. I to smo najčešće organizovali u ambasadi, koja nam je uvek vrlo rado ustupala prostor, a neke od tih događaja smo organizovali i u samom parlamentu. Pa smo recimo Zorana Kesića tamo imali i Olju Bećković, Sašu Janković, a u okviru Srpskog meseca koji ću posebno pomenuti, smo puštali filmove “Šišanje”, “Gde cveta limun žut”. I mislim da smo pustili i ovaj…bože, u Somboru što je sniman, setiću se, ne “Cigani lete u nebo” nego ovaj naš sa Bekimom, Fehmimom i…

Ivan Minić: Skupljači perja?

Natasa Kočiš: Jeste, hvala. Nisam mogla se setiti. I tako tih nekih raznih akcija. E onda je korona naravno to onesposobila zato što nismo mogli da se okupljamo u Britaniji. Jako dugo smo bili jako dugo zatvoreni, institucije su bile jako dugo zatvorene. Tako da smo mi to prebacili na online platformu. I sada imamo to kao podkast, to je dostupno i na YouTube-u. I zapravo je i mnogo bolje zato što ti video zapisi i audio zapisi postaju pristupačniji široj publici. I pošto radimo i na srpskom i na engleskom, jer imamo ljude koji žele da priču na jednom ili na drugom jeziku, pa čak i same Engleze koji su nam bili gosti. Onda je to nešto što možemo da pružimo članovima i da ih upoznamo sa nekim fantastičnim ljudima za koje nisu znali koji žive u Britaniji, pa čak i za neke ljude iz Srbije koje rade fantastične stvari za koje mi nismo znali pa smo tako saznavali preko kontakata koje smo imali. I jako puno smo radili na osposobljavanju učenja srpskog jezika kao nematernijeg u saradnji sa nekim drugim organizacijama, jer nam je to bilo jako bitno da za naše buduće naraštaje, pošto to povezujemo sa identitetom i pripadnošću, se ne zaboravi i osposobimo i online učenje, a ne samo starinski, samo u učionicama, jer opet korona je uradila svoje pa ljudi nisu mogli da idu u škole na taj način. Tako da nastavljamo i želimo sad uskoro da ponovo krenemo i uživo te razgove jer ipak je potpuno drugačija dinamika kad imate ljude u publici. I neki novi projekti na kojima radimo koji su vezani za glasanje u inostranstvu jer želimo da guramo tu priču. Kao i sa diplomama, mislimo da je jako važno za sve nas koji živimo u inostranstvu i da se zapravo napravi jedan dijalog na tu temu i da se razluči jednom za svagda da li kao u Australiji ljudi glasaju, bez obzira gde su u celom svetu do kraja svog života. Ili kao Britanci, da ako ne živite u zemlji duže 10-15 godina, vi nemate pravo glasa. A ako nam Ustav već to dozvoljava, onda da se to osposobi i da bude na jedan regularan način. Jer je potrebno, kao i u Srbiji, barim 100 glasača da se prijavi, a onda vi morate da dođete u to jedno mesto u Britaniji, često za celu ostrvu, uključujući Irsku, to je London, znači da ljudi iz Irske moraju da dolaze. A da ne pričamo o Americi ili, ja mislim u Južnoj Americi radila sam neko malo istraživanje. Ima samo pet diplomatsko-konzularnih mesta u čitvom kontinentu Južne Amerike. Znači, neko bi morao preći pet hiljada kilometara da bi glasao i to je pitanje da li bi se taj glas prihvatio. Tako da sagledavamo te neke elektronske pristupe. I zapravo malo više mi da se umrežimo sa ostalim organizacijama po svetu, što već radimo. I već imamo neke jako lepe kontakte i ljudi vole da čuju našu priču jer je ove godine 18 godina postojanja jednog jedinog srpskog city kluba u istom postavu od početka do kraja. Znači, što je, što kažem, mali presedan za nas, ali se držimo još uvek i volimo svoje iskustva da prenosimo drugima i da objašnjavamo kako je nama bilo, sa kojim iskušenjima smo se mi suočavali i koje savete mi želimo da dajemo drugima. Isto tako mislimo da je dijaspora veoma neiskorišćen resurs na raznim vojama, ne samo u finansijskom smislu i da želimo da je malo više animiramo jer je ona pravi predstavnik Srbije, sve što se dešava ovde dešava se i tamo. Apatija što je, što koja postoji ovde i tamo, podele koje su ovde su i tamo. Ali, recimo, u Britaniji, moram da priznam, sa oformljenjem okruglog stola u Britaniji, a koje pripadaju sve aktivne organizacije i pojedinci, neke od tih podela, bar jednogodišnje za vreme Srpskog meseca, ne postoje jer je glavni projekat svima nama, Srbija. To što mi politički uopšte ne slažemo je nebitno, ali svi imamo istu ljubav i imamo istu želju, a to je da sačuvamo naše vrednosti i da Srbiju predstavimo u što najboljem svetlu.

Ivan Minić: Kad je?

Natasa Kočiš: Srpski mesec je svaki godine u februaru mesecu. Krenulo je kao Nedelja Srpske kulture. I mi kad kažemo mesec, mislim zvanično mesec, ali obično barem jedno od šest, sedam nedelja, krene i imamo toliko toga. Prve, ja mislim prve tri godine je bilo nedelja, ili čak ne samo prve godine je bila nedelja, već drugi godine je bilo deset dana ili dvanaest dana i onda je bio mesec. Krenemo negde oko Svetosavskog, Svetog Save jer želimo da je, jako nam je bilo bitno da je crkva uključena i da je deo toga. 

Ivan Minić: Jer to je ipak jedno ono mesto koje je ostalo, mesto okupljanja. 

Natasa Kočiš: Jeste i oni svaki godine, svakako, imaju jedan jako lepo program koji uključuje deo naše tradicije, folklor i oni dovode često folklorne grupe iz ostatka sveta koje su takođe aktivne, a naša grupa koji jako divno igraju i stvarno su divni. I tu dečica koji idu u školu su deo toga. Onda je ceo februar i uđemo u mart. Nekada do trećeg, nekada ove godine do osmog jer smo obelažili dan žena kad je već tu. A Srpski mesec trenutno je podržan od strane okrugovog stola. Međutim, najveći deo posla i aktivnosti vodi jedan druga organizacija koja se zove Srpski savet i katalog koji smo krenuli da štampamo u poslednjih nekoliko godina koji je sada jedan pismeni zapis o našoj zajednici i u Velikoj Britaniji, ali i u Irskoj. Vodi Maja Džordan uz podršku Olge Stanojlović, ali i svih nas da li kroz participaciju u smislu nekih članaka, pa i Lazar je preložio svoj. Isto tako imamo spisak pojedinaca u raznim sferama koji su jako uspešni, da li akademija, sport, muzika, umetnost u širom smislu. I isto tako uz sagledavanje britanskih Srba koji su ostavili trag u naši, koji su jako puno uradili da naša zajednica uspe da uradi određene stvari. Mi smo pre nekoliko godina otvorili i Srpsku biblioteku na Fulhamu, što je veliki uspeh. Tako da te neke stvari ostavljaju nekog traga za nove generacije. Ono što nam je jako, jako drago je da svake godine sve više raste. 15. rođendan smo imali ove godine. Nastavljamo i sledeće i privlačimo sada sve više ljudi i iz Srbije jer nam oni dolaze kao gosti, ali i naših umetnika i ljudi koji žele iz inostranstva da budu deo programa jer je to odlična platforma i za razmenu nekih utisaka i iskustava, a i eto dobre volje i nekog jako zanimljivog zadržaja.

Ivan Minić: Dobro, malo smo prošli taj deo koji se odnosi na City klub i to šta sve radite, ali smo zanemarili potpuno to čime se ti baviš u životu, pošto ovo je suštinski jako važna stvar, ali je manje više hobi, odnosno ta neka sekundarna aktivnost. Ono nešto što radiš zato što imaš potrebu, a imaju onih prvih osam sati po drugu Lenjinu. Šta se dešavalo sa tvojom profesionalnom karijerom?

Pregled profesionalne karijere do danas

Natasa Kočiš:  Pa, ja sam krenula stažirom u Atlantskom savetu ’98. I, posle nekih šest, sedam meseci, zapravo oni su meni ponudili stalni posao, što sam ja prihvatila, mada plata je bila dosta niska, pa sam zadržala rad u restoranu još par godina vikendom, čisto da namirim sve potrebe, ali je bilo jedno neprocenjivo iskustvo koje mi je otvorilo ogromna vrata i uopšte razmišljanje o tome šta ja želim da budem kad porastem. I uz rad sa njima sam uspela da sagledam neke druge stvari o kojima nisam razmišljala. Mi smo dosta radili sa školama. Alanov brat, kao što rekoh, je profesor na Cambridge-u. Oni su dobijali studente iz Amerike svake godine i onda bi oni kod nas došli da stažiraju, pa sam onda ja njih vodila kao grupu i to mi je bilo odlično iskustvo za kasnije kada sam poslala menadžer ljudima u ministarstvu i u timovima koje sam vodila. I bila izložena tim nekim stvarima u jednom prostoru gde sam se ja osećala sigurno i gde sam mogla da postavljam pitanja i gde sam mogla da dobijem smernice na licu mesta kako se neke stvari rade ili ne rade i koje su bila jako dobro namerne. Nakon šest godina, na kraju rada sa njima, imala sam prilike, kao što sam rekla, jako često sam odlazila u Brisel i Mons i uspostavila jednu jako lepu saradnju sa vojnim i političkim odsecima u smislu šta se dešava na temu NATO-a, partnerstva za mir, ne samo u kontekstu Srbije ili Velike Britanije, i od svih ostalih zemalja koje su tu bile uključene. I Atlanski saveti postoje u jako velikom broju zemalja koje nisu članice NATO, ali su možda članice Partnerstva za mir i onda smo jedno godine organizovali konferenciju za sve njih u Edinburgu i to je bilo fantastično iskustvo. Imati 40 zemalja na licu mesta i kako sve to organizovati. i tu sam shvatila da zapravo ja jako dobro plovim u vodama organizacije i kako se organizuju stvari i što više ljudi ima i što je veći haos da se ja nekako bolje snalazim u tome.

Ivan Minić: Majka Srbije.

Natasa Kočiš: Baš tako. I da tu sam imala par situacija da sam čak morala i da povisim glas na neke od ljudi koji su bili učesnici i ne znajući da sam dobijala aplauze u pozadini, od drugih jer su se neki ponašali baš onako bahato. I ja nisam mogla da im ne ukažem da ne mogu sa mojim studentima i stažistima da se ponašaju na način na koji su se ponašali. I onda je Atlantski savet odlučio da se preseli van Londona i meni to nije odgovaralo. I onda sam u pauzi između se prijavila u jednoj agenciji gde vi radite kao temp i onda vas oni pošalju negde, dal na dan, dal na nedelju dana, koje su već potrebe. I prvo mesto na koje sam bila poslata je bilo Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite. Gde sam trebala da odem na jedan dan i mislim da sam tamo sa nekih sedamnaest godina nisam nikada otišla. Opet ta, pominjem moja, životna naivnost na neki način. Zapravo njima je trebao neko da radi za jednog direktora koji je sarađivao sa ljudima. On je bio pedijatar po struci, i radio je sa ljudima iz celog sveta i pripremili su neku publikaciju i trebalo je neko koji imao diplomatsko iskustvo kako sa svim tim drugim narodima da se dogovore. I onda je on meni posle tri dana rekao “vidi se da ti imaš iskustva, da li bi mogla da ostaneš minimum nedelju dana, to jest mesec dana”. I onda su mi rekli “pa što ti ne bi ostala tri meseca” i onda su mi prodlažili ugovor na još tri meseca i onda su mi rekli “Ti si sad prošla taj probni deo, možeš da postaneš deo ministarstva ako hoćeš”. Ja sam rekla “hoću”. Tako da je moj, taj život u Ministarstvu zdravlja tako krenuo. Tu sam imala i dalje imam neverovatne prilike da radim na temama koje me nisam i sanjala i bilo mi je prvo nespojivo pa kako ja sad istorija, politika, šta ja sad radim u Ministarstvu zdravlja, pa to su doktori, to su teme o kojima ja ništa ne znam. I onda se shvatila da sve te veštine koje sam ja naučila su jako primenjive i da meni bi ozazov svaka ta nova tema kojom sam se bavila bio kao novi predmet. Sam ja ušla u odeljak za žene, deco i porodicu i onda sam tu svašta radila. Od dojenja, od porođaja i razvoja deteta, nasilje u porodici, razne neke druge stvari, ubistvo, kako se zove, ono “base killing”, kada ih ubijaju iz časti i tako te neki teme koje, jesu teške, ali su mi omogućili da se upoznam opet sa nekim drugim delovima sistema za koje nisam znala da postoji. I onda sam u jednom trenutku završila u međunarodnom delu koji niko nije hteo da pokriva u tom trenutku, što je bilo jako interesantno, naročito deo koji se bavio Evropom, to jest evropskom zajednicom. Jer sam kolegu koji mi je i sada šef, ovaj sad treći put radimo zajedno, drugi put da mi je šef, toliko dobro sarađujemo. On mi je rekao, on se prebacio u međunarodni deo, rekao je mislim da će tebi ovo da se svidi. Onda se desilo referendum i tih prvih godinu dana jednog onako nerazumevanja šta se zapravo dešava i kada je cela ta priča krenula, ja sam- par nas koji je tu radilo, pošto sam vremenu mi naučila dosta što se tiče te regulative, postala jedan od eksperata. Iako sam u jednom trunutku izašla između međunarodnog dela i otišla da pokrivam socijalnu zaštitu. Vratili su me u žiži Brexita baš zbog te situacije i činjenice da sam znala toliko o tome i tako da sam imala drugi put u životu, jednu istorijsku priliku da budem u centru nečega što se dešavalo u zemlji i da osetim da sam zapravo deo istorije koja se ispisuje. I kad se to završilo, rekla sam im ja sad moram da idem nešto drugo da naučim, ako je moguće, i trenutno sam u odeljenju za zaštitu ličnih podataka. Kad to gledaš sa strane, deluje kako se ti možeš sa jednog na drugog, a zapravo je to ono moje što ja i dalje ne znam šta je to šta ja želim da radim, a zapravo obožavam da čitam, obožavam da učim nove stvari i samo time nadograđujem sve što radim. Ja volim da kažem da sam jedna samoćata, to jest državni službenik, ali zapravo je to mnogo kompleksnije i sve što sam radila me zaista ispunjavalo i naučilo puno toga o tome i o sebi samo i pogotovo kad sam se suočavala sa određenim situacijama koje su jako izazovne, to je zbog tema koje sam pokrivala. Ali, eto, život u ministarstvu, to jest rad u ministarstvu, meni isto pričinjava veliko zadovoljstvo i ja osetim čim idem na posao da ga odradim, vreme je da idem, neku drugu temu obrađujem, a za sada rado idem na posao. 

Ivan Minić: islim, sjajno je da je to takav sistem gde osoba može da kaže nešto tako i ok, možda se neće trenutno promeniti ništa, ali postoji svest u tome da radnik koji je dobar, treba da bude zadovoljan i da mu se na neki način, i neću kažem, izlazi u susret, ali da se prave neke vrste kompromisa jer ti si resurs koji može da se iskoristi na jako mnogo načina, a nema mnogo resursa koji su takvi, koji su prilagodljivi različitim situacijama i svuda donose svakakve neke, ceo jedan skillset koji je ozbiljan, ali i tu radoznalost. Mislim, to nije normalno. Da ti kažem. To ljudi ne rade. 

Natasa Kočiš: Ali ima samo jedan moment što se tiče ministarstva koji je meni bio zanimljiv i koji sam ja koristila kao argument tokom cele priče o priznavanju diploma jer sam stavno dobijala neke komentare. Eto, recimo, doktori su mene često oslovljali sa koleginicija. Ja sam stalno morala da ih ispravljam, da ja nemam veze sa zdravstvom, da sam ja samo u ministarstvu, da sam ja klasični državni službenik koji jedna država ima kao što je Velika Britanija, da imaju oni naravno i doktore koji se bave određenim temama, ali ja sam, kako oni zovu, neko generalist, znači neko ko zapravo može da se ubaci bilo gde, bilo kada i da uđe u tu materiju jako brzo da bi mogao da da pruži podršku i da donese to što je ono što ta osoba može da pruži što se tiče toga koje kvalifikacije ima. To jest šta je najbolje na CV-ju, u mom slučaju te organizacione sposobnosti, stvaranje velikih timova i rada u haosu jer Brexit i sada gde sam su dva haotična periode. I kad sam bila u socijalnoj zaštiti, zapravo je meni bilo dosadno jer je se ništa ništa nije…sve se dešavalo jako sporo i ja sam shvatila da to nije to, da to nisam ja. I to je super što ti vremenom naučiš. Ali ja sam u ministarstvu dobila posao pre nego što sam imala doživotnu vizu. Taj “indefinitely to remain”. Oni su naravno znali da ću ja to dobiti. I ja sam onda to stalno ovde govorila. Ja kao žensko, kao stranac, kao neko ko ne zna nikoga u sistemu, dobijam posao na osnovu u svojih kvalifikacija. I zato što sam ja uspela, pod znacima navoda, sebe da prodam. Znači, da im dovoljno dam do znanja da ja imam potencijal, to je oni su meni prepoznali neki potencijal i dali su mi šansu. I opet se vraćam i na Alana. Znači, i on je dao šansu i ja kada sada intervjujušem ljude, isto to tražim. Dajem šansu nekome jer ti moraš da proceniš nekada ne samo koliko neko zna, nego kako će taj s tim što ja vidim moći da se uklopi u moj tim. Kako ću ja moći da izvučem iz njih maksimum. Da li su oni suviše zatvoreni. Da li moj tim već ima suviši veliki broj zatvorenih ljudi. Meni treba neko malo otvorenije da se napravi neka ravnoteža. Tako da su to neke stvari koje ti vremenom naučiš i jeste čim sam dobila doživotnu doživotnu vizu, ja sam im priložila. I onda kada sam napokon uzela britanski pasoš, to ne zato što nisam mogla, nego zato što sam putovala non stop. I onda nikako nisam bila u zemlji dovoljno dugo da prođem taj proces. Onda sam im i to priložila i nikada mi niko nije ništa pitao vezano za to odakle dolazim. Dobro, znaju. Ovo evo sad što nam se desilo, nažalost, prošle nedelje. Znači, sve moje kolege su odmah sa mnom da provere da li sam ja u redu. Ta saosećajnost je tu, ta ljudskost je i dalje tu i ja sada delimično biram poslove koji me interesuju, ali isto biram poslove zbog timova i ljudi koji u njemu rade, jer ti provodiš najveći broj svog vremena sa tim ljudima. Tebi mora da je prijatno jer ako nije to je onda jako teško. I moj pristup jeste da ja ne volim nikome da budem CIS manager, ali ne u tom smislu da ih ja nešto makro nagledam, ali sve guram maksimalno jer vidim potencijal u svakome. I neće, naravno svako i ne ne voli da se eksponira, ali vidim da kada prevaziđu taj strah i kada shvati da zapravo mogu, koliko je to jedna predivna transformacija koja se desi pred vama, i vi onda kao ponosni roditelji možete da se povučete na neki način i da oni nastave dalje. I meni je to i dalje bitno. To što je Alan usadio u meni u smislu kako treba da se ponašam prema nekome, ja i dalje pokušavam da prenosim. Jer sam imala jako loše menadžere, ljude koji su me sputavili, a imala sam predivne menadžere i tako sam naučila za sebe šta ja mislim da je osoba koja treba da bude i da vodi i da ne bude sramežljiva u tom smislu i ono što kod nas u Srbiji to čujemo nemoj ti da se suviše eksponiraš, da mi nije problem da kažem “ne, ja ovo odlično radim”, jer je to činjenično stanje, a ne zato što ja, eto, mislim da treba da se hvalim na sva zvona, jer živimo u takvom svetu i tako se stvari nekada nameštaju, da biste bili viđeni, da biste bili zadržani. I to je prosto jedna normalna računica, a isto ne tek tako da druge gazim jer ja kao pojedinec znam koje su, znam i sve svoje mane, znam sve svoje prednosti, znam na čemu treba da radim, na čemu radim, ali isto tako kada vodim tim mi smo svi zajedno, ono što kažu svi za jedno, jedan za sve. Nema granica, nemato što sam ja, tri, četiri nivoje za njih. Mi smo svi jedan tim. Ja sam ta koja organizuje kada idemo na put, smeštaj i vozne karte. Nema veze što ja njih vodim. Ja to obožavam da radim. I oni to znaju. Stvarno, kad je frka, ja im to tražim. Jer meni je glupo od nekog koji je na najnižoj lestvici da ja očekujem da mi on stalno nešto štampa ili organizuje kalendar. Kad sam ja vrlo sposobna da radim, meni je mnogo bitnije da ja tu osposobim, da bude što bolje, da može da me zamenjuje u određenim situacijama. Tako da je to moj pristup u poslu. 

Ivan Minić: Za kraj bih voleo samo da te pitam da napraviš jedan recap. 30 godina u Velikoj Britaniji. Za tih 30 godina desilo se sve. Nekoliko puta. Šta je to što je tebi najjači utisak da se promenilo, ajde, možemo da kažemo i pre Brexita, a onda i šta je zapravo Brexit doneo i koliko su sada, nakon ipak malo vremena, ljudi zapravo svesni šta se jebeno desilo. 

Natasa Kočiš: Znaš, kad porediš, barem ja kad poredim Srbiju i Britaniju, i to su dva sveta jer su problemi jedne i druge zemlje potpuno različiti. Ovde su najveći problemi, problemi egzistencije. Da li ćeš ti imati dovoljno novca da platiš sve račune, ako je neka frka sa detetom ili sa nekim članom porodice, da li da nađeš neku vezu za bolnicu ako je to potrebno itd. U Britaniji su problemi da li ću ovog leta da idem u Španiju ili u Francusku. To su dva sveta koje ne mogu da se porede na neki način. Naravno, ne kažem da tamo nema nemaštine, ali ima i jaka socijalna služba i podrška tim ljudima, tako da ima beskućnika, ima problema sa alkoholom, sa drogom i tako dalje, ali to nije na nivou na kojem ja to vidim u Srbiji, recimo. I to ne ljudi koji su na ulici, već ljudi koji imaju neki stambeni prostor, pa opet preživljavaju radije nego da žive. I tamo ljudi zaista uživaju u velikom broju stvari, ali su zbog toga potpuno odsečeni od realnosti šta se zapravo dešava. I onda ti imaš situacije da ljudi ne shvataju šta se dešava u nekoj drugoj zemlji, pa čak i u njihovoj zemlji. I onda kada je bilo pitanje Brexita, s jedne strane da li si glasao za ili protiv, neki ljudi su bili mnogo jasni zašto, da ili protiv. Neki su išli tako nekom inercijom. Pa eto, mi mislimo da je Evropa i ovako i onako zrna jer su ostrvo i stvarno tako razmišljaju. Vrlo su odsečeni i izolovani u načinu na koji se ophode prema drugima. I oni, njima je normalno da oni vide sebe van Evropi, ako jesu geografski, ali to je sada druga priča. Tako da, mislim da dosta njih nije bilo svesno. i zapravo priče koje su njima bila plasirane, kako će Britanija i kako će Britanija biti nakon toga je bila dosta nerealna. Jer oni i dalje imaju svest veličine koje su nekada imali i kakva su one sila bili. I ne shvataju da oni to više nisu i to već jako dugi niz godina. To ne znači da su oni skroz propali i da je tamo situacija užasna, Ali definitivno nisu u prvih tri, recimo. I što se tiče ekonomije, a da se ne pričamo teritorijalno, koliko su ove šireli i tako dalje. I oni su zbog svih tih stvari otvorili granice i pustili dosta ljudi, a zapravo ne vole nikoga. I onda je to sad ta druga šizofrenija, kako sad živeti sa tim ljudima koji smo pustili, a mi zapravo ne želimo da su tu. A je li su ih doveli naravno kada su dovodili Indijce ili ljude iz sa Kariba da im radite neke najosnovnije poslove. Ti ljudi su iškolovali decu koja su postala hirurzi, doktori ili već neke druge struke. A nisu svi beli Britanci krenuli istim putem, tako da dolazi do tih malih razmera. I sada, pošto se korona završila, zapravo ljudi shvataju šta se desilo sa brexitom. Mislim, pomenula sam ti koleginica koja sad “jao, pa kako ću ja sad u Holandiju. Ističe mi je pasoš u avgustu”. Ja kažem “pa ne možeš, da ideš, nije sad u važnosti šest meseci.” Druga su pravila. Oni nisu svesni da time što su glasili za nešto, da je to sada novi set, da su pravila igre drugačije.

Ivan Minić: Pa sad to, nikad nisu aplicirali za vizu, gde god su išli.

Natasa Kočiš: Upravo to. I onda kada sada moraju da stanu u red, jer više ne izlazimo iz zemlje tamo gde EU je, jer ima drugi, ono kao svi ostali, i onda po Twitteru ili uopšte po društvenim mrežama kao “ovo je katastrofa, čekali smo redu po dva sata”, a mi svi koji smo prošli samo se nasmejemo i kao “Pa? Dobrodošli u realan svet.”

Ivan Minić: Dobrodošli među ostale.

Natasa Kočiš: Da. Ali mislim da će se sve to tek, da će se to klupko zapravo tek razviti u sledećih godinu, dve dana. I da još naravno izbog cele energetske krize nismo svesni šta se desilo, kako se desilo i šta sve još može da se desi. Jer ljudi odlaze u velikom broju sada iz Britanije. Veliki broj stručnjaka je otišao jer nisu i imigracioni uslovi sada isti za njih i zbog svega toga sad su krenuli malo da menjaju zakon, ta imigracija, oni da bi omogućili ljudima da dođu. To, recimo, zahvata i Srbiju. Oni sada na neki način postaju pristupačniji. I opet će se desiti, o što se desilo i s Evropskom zajednicom, da će male zemlje kao što je Srbija da budu na velikom gubitku jer će biti primamljivo otići negde drugde gde mogu da se zarade možda neke veće plate i da postoji sistem koji je malo uređeniji. Ali što se tiče samih Britanaca, mislim da iako polako se osvešćavaju, nisu još potpuno svesni šta se zapravo desilo u proteklih nekoliko godina.

Ivan Minić: Da, mislim, pomešalo se to i sa COVID-om i sa svim. Kad se desi i jedna stvar je mnogo, a kad se desi dve stvari koje su life-changing, to je baš velika stvar. Nataša, hvala ti. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da ispričamo ovu priču i da pokažemo zapravo kako neke stvari mogu, zato što smo mi skloni na osnovu iskustava da ne mogu i stvarno neke stvari ne mogu kad ideš sam, ali da mnogi stvari zapravo mogu ako nas ide više i ako smo jedinstveni u tome što želimo makuliko možda ispod haube ili različiti. Da postoje nekad veće i važnije stvari koje bi trebalo da nam budu dovoljna razlog da se ujedinimo. Hvala ti za sve što radiš sa svojim prijateljima kroz City Club, to je jedan od sadržaja koje ne propustim da ispratim kada nešto novo izbacite i nadam se da će toga biti još. Hvala vama što ste nas slušali ili gledali ko šta više voli. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ako imate neko pitanje ili neki predlog, možete to postaviti u komentarima na YouTube-u, a naravno možete Natašu naći i direktno i pitati je sve što vas zanima, jer verujem da dobar deo pitanja su lični i ljudi ne žele da ih baš pitaju, tek tako javno. Hvala ti još jednom, hvala vama. To bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.

Natasa Kočiš: Hvala i tebi na prilici da popričamo.