Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dragan Ilić, deo čuvenog “dvojca Dragan i Gorica“, psiholog, medijska ličnost, radijski voditelj, jedan zaista, zaista divan čovek. Pričali smo o njegovom životu, koji je veoma neobičan, njegovom putu koji je svakako jako nestandardan i pričali smo o tome šta je on naučio učeći psihologiju i kako je onda živeo u skladu sa tim što je naučio i kako je, slobodno mogu da kažem, ovaj svet svaki dan činio boljim mestom, i dalje to radi. Ja sam jedan od onih kojima veoma zahvala na tome i siguran sam da među vama ima nas mnogo. A i oni koji zapravo ne znate šta radi i niste to sve pratili, poslušajte ovaj podcast jer ovo je možda jedna od najvažnijih epizoda koje sam snimio.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dugo želim da te dovedem u podcast zato što dugo želim da imam ovaj razgovor sa tobom. Ti si jedan od ljudi koji su potpuno posredno i nesvesno mnogo uticali na moj život i oplemenili ga na mnogo načina. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog mnogo nekog smeha u periodu kad mi je to trebalo i mnogo neke dobre energije i inspiracije u nekim teškim momentima i teškim jutrim. Dragane, dobrodošao!

Dragan Ilić: E, hvala, znaš šta, zvučalo je ko ćale, kad sam ga pitao u četvrtom, stvarno, ono, kako to s bebama?  “Znaš, slušaj, ti si jedan ozbiljan dečko, znaš, s tobom mogu otvorno da razgovaram”. To smo mi zvali, ono, razgovor dva vinjaka, to su sudbinski razgovori u životu, znaš, tako si počeo, kao, brate, ovo je dva vinjaka, morao sam da budem ozbiljan, ali ne mogu,  potpuno sam se vratio. Hvala ti! Evo, evo, tu smo i sad, znaš, kad kažeš to za neki životni period, prvo što sam ja, nekako to sve išlo spontano i ta profesionalna karijera i školovanje i kao poslovi koji smo radili i meni se čini da je to bio jedini mogući ishod, nekako, po izborima. I, znaš, na ono, preispitivanje, kad dođeš u ove godine, sad kao ja imam 54, i kao da li bi nešto radio drugačije, prosto ne bi, i nemam ono osećaj da mi sad klavir padne na glavu, da li bi, da li se zbog nečeg kao kajem što sam uradio, mislim da sam u tom trenutku to uradio što sam mislio da tako treba…E pritom ne mislim da su to uvek bili najbolji ni najpametniji izbori, nisam daleko od toga, ni najbolji ni najpametniji, nego je to u tom trenutku bio, ja sam želeo da uradim to i uradio sam sad, i nekako sam živao s posledicama tih odluka.

Ivan Minić: Ne znam, teško je uvek, ali mislim da je taj moment kada prelomiš, nekako skupiš hrabrosti u sebi da prelomiš i da kažeš da ćeš, da će se kaješ zbog stvari koje si uradio, a ne zbog stvari koje nisi uradio, da je to dosta bitan trenutak u životu. Jer ako provedeš ono 20 godina pitajući se “A šta bi bilo?”  To je razarajuće. Ne, brate, uradiću ga pa i ako pogrešim, nema veze. Kao i sa svim gostima, razgovor će da teče hronološki, jer ja moram napraviti neki uvod, da posložimo neke stvari, jer zapravo, osim kroz neke fragmente, ne zna se baš previše kako je došlo do svega ovoga što je danas, I samim ti prvo pitanje, naše mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Dragan ilić: Hteo sam da budem, a ne znam da li sam to pominjao, hteo sam da budem onaj što pere ulicu. Kad sam bio mali, i sad ono uveče te stave da pogledaš crtani film u 7 i 15, kao ajde Dnevnik, to gledaju matori, i onda kao idem u krevet, a tad, ono, vidiš na ulici, neki šmekeri kao idu kamionom, prskaju u ulicu, dobro, to sad može da tumačiš različito psihološki,  to je sad neka falusna faza,  zapišavanja ulice, i to mi se činilo mnogo cool, kao, radno vreme ti je noću, i onda je bila fora, devojke se spremaju za izlazak u grad i onako, dotrane, kao, prolaze, a onda oni kao džentelmeni spuste crevo kao da one prođu, znaš, ili tako im operu put pred njima. I kao ssuper si za ribe. I još mi je bilo mnogo, mnogo zanimljivo kad sam provalio da komuniciraju zviždanjem. I znaš, kao on zvizde majstoru, ovaj kao skapira, treba da krene dalje kamionom, pa onda krenu dalje. To mi je nešto bilo ono, izgledalo mi je baš onako kao cool ono posao. I radiš mimo – i sad kad posle ovoliko godina vratim film, taj landara pišora element je ja mislim prisutan manje više kod svih koji vole da se pojavljuju na radio i televiziji, taj ono ekspožer potreba. Drugo, ceo život radim mimo radnog vremena, ili previše kasno uveče ili ujutro  mnogo rano, kad isto nema nikog, i manje više mi je vreme to đubretarsko, komunalno ostalo, znaš, što bi rekli, mimo sveta, ono, nekako nije u tom, ono, uobičajenom terminu, u svakom smislu, od 9 do 5 ili od 7 do 2. I tu s devojkom i dalje, samo posle nekog vremena, znaš, jedno ti se malo više dopodne, posle ne zanimujete baš sve devojke, nego samo ta tvoja.

Ivan Minić: Ono što znam je da ti kroz, da kažem, te neke formativne godine povezuješ neke tri lokacije, Prištinu, Banja Luku i na kraju Beograd sa fakultetom, ali nemam nikakav širi kontekst, osim da su to tri jako koloritna mesta.

Dragan Ilić: Jeste, jeste, jako koloritna. I sad, pošto kad – To je vrlo zanimljivo kad, recimo, ti nešto neki neki miris kad te okine, setiš se nečega, znaš, neko mirisa kolača, mirisa nekog doma, ne znam, neke atmosfere. Moje najranije detinjstvo, prve 3-4 godine su bile u Prištini. Moj otac je bio ono klasično, tehnička inteligencija, bivše Jugoslavije, radio je u termoelektralni Obilić i upoznao  moju majku u Prištini i tu je ta ljubav nastala i rodili smo se tamo, brati ja, mlađi brat i ja. I sad kad imaš neke snove vezane za Prištinu, to znači da mi je referenca na neko vrlo rano iskustvo. Znači, kad sanjam baku, Prištinu i tetku, porodičnu kuću tamo, u kojoj smo živeli, to je znači nešto što je vrlo, vrlo rano. Dakle, u mojim snovima, ako se pojavljaju toponimi, mogu da ih lociram u vremenskom periodu razvoja. Zato zgodno kad živiš, kao kad menjaš to kod nomadskog načina života. I onda smo negde sa četiri godine preselili u Banja Luku, jer je moj ćale bio u fuzonu na Kosovu će da bude političko sranje, idemo mi u Banja Luku, tamo je super, kao bratstvo, jedinstvo, sve je kul. I stvarno je bilo tako tokom moje osnovne,  srednje škole. E, onda sam naravno poželeo da studiram psihologiju, onda došao u Beograd i sad ta moja neka… To kažu da ljudi koji su u za vreme bivše Jugoslavije tako bili menjali mesta stanovanja, to su bila ili deca vojnih lica, ili te naše te kao tehničke inteligencije,  ko ono ljubavni život Budimira Trajkovića. I onda naučiš da, recimo, da može da se kaže riža ili pirinač, da se kaže tuta ili noša, a ovde ništa. Da bi znao gde ćeš, brate, da piškiš i kakiš, moraš da skapiraš šta je tuta, šta je noša, da dotada ti je bila noša, onda postoje tuta. I ovaj, ili ako hoćeš da jedeš da kažeš šta je mrkva, šta je šargarepa i tako dalje. I onda nekako, znaš, naučiš da se, da,… U stvari naučiš da ti je dom tamo gde si sa dragim ljudima i prijateljima. I kad se valjda tad kad smo se otisnuli, jel, onda, onda ti je lakše. Ja znam neke ljude koje takođe – razumem ih, moji prijatelji, koji su dramatično shvatili preseljenje, recimo, iz 70. u 62. blok. Na nivou, znaš, kao prelaska okeana, tu pređeš Jurija Gagarina na drugu stranu, mislim, ali to je stvarno onako kao promena, bila je tektonska. E, kad tako menjaš sredine i upoznaješ ljude. Nešto slično se desilo i sa mojom supragom koja je dete vojnog lica, jer isto tako Dalmacija menjala te adrese od Visa, Šibenika, Zadra, onda se, bukvalno, kao desi taj trenutak da onda na kraju u Beogradu na radiju B92, tu pozna svoog budućeh supruga i tako, tako. Mislim da sve te nekako vodi ka tome. I naučiš da to, da upoznaješ i da ti bude zanimljiva svaka nova sredina i kad negde putuješ ili kad negde prolaziš pokušaš da razumeš ljude, da vidiš kako oni žive, šta je, kako izgleda glavna ulica, kako izgleda. Ranije je to bila fotografska radnja u glavnoj ulici. Tako da, to su ono neki trenutci gde kao upoznaš tu novu sredinu. Moraš da se adaptiraš, da pokušaš da razumeš gde si došao, Inače si onako, znaš –  A sa druge strane, malo si apatrid, onda si orijentisan na to, malo na svoje misli, svoje planove i tako. Tako da ja strašno volim … sad baš nedavno sam razmišljao, u Beogradu živim najduže, u Beogradu živim od 89. Najduži period svog života. I mislim da je zbog prijatelja, porodice, to trenutno moj grad, tako ga ja doživljavam. Ali sam živeo i na različitim krajevima Beograda, znaš. Bilo mi je zanimljivo kad neki ljudi koji, gledaju manijaka, slušaju radio,  pa misle da sam iz Beograda, znaš, i onda, kao da sam rođen tu, i onda pokušavaju da me lociraju, po kraju, znaš. “Jesi ti kao, jesi iz Fontane?” “Jesi išao u Gundulić? Deca su mi išla u Gundulić” “A znam taj kraj, živeo sam tu“.  Živeo sam i u paviljonima, znam i tu priču. Onda, jedan studentski period, jedan dug period sam živao na Slaviji, u Beogradskoj. Tako da sam upozno različite krajeve i ekipe, bilo mi je zanimljivo da osetiš malo neku sredinu. Ali na kraju na Novom Beogradu mi najprijatnije. To je prostor u Beogradu gde vidiš horizont najveći. Meni je prelep Beograd i ovaj stari deo grada, ali mi fali perspektive, fali mi ono, da ti pukne pogled. A na Novom Beogradu to je moguće. Bilo je moguće sad, malo je sad.

Ivan Minić: Sad je sve manje moguće.

Dragan Ilić: Malo je sad krenuo taj pojačan urbanizm, ali opet, kao imaš prostor. I ja mislim da je to važno i zbog onog, to ti je malo kao ono nova zemlja, terra inkognita. Tu su svi došli, tu smo svi neki opatri. Niko nije, mislim, jeste rođen je, imaš sad generacije novogbelgrađana, ali tu je sve još uvek dosta izmešano.

Ivan Minić: I ja se sećam tog nekog perioda ’89, ’90, ’91, ’92, dok je Novi Beograd još uvek bio relativno nov. U smislu, te zgrade su.

Dragan Ilić: Prva generacija onih što su se useli u zgrade, prvi, pa Slovenci, Makedonci.

Ivan Minić: Ali to su kao bila vojna lica, to je sve održavano, to je, ono, travnjak ispred zgrade bio.

Dragan Ilić: Sad su ja mislim već unuci u tim stanovima.

Ivan MInić: Da, i to više nije ono – Ali, kao, bilo je uvek ta priča kao ovi iz starog dela grada nikad nisu voleli Novi Beograd iz spavaonica ovo ono, meni je Novi Beograd bio prelep, zato što je neko zapravo planirao, ok, imaš veće ili manje betonske zgrade, sve je ok, ali između njih je uvek park. Između njih je uvek igralište i dečije, i za one malo starije.

Dragan Ilić: I dealer u parku. Mislim, tako je izgledao.

Ivan Minić:  Ja se sećam, između svakog bloka zgrada, a bilo je nekoliko blokova u okviru jednog bloka, naravno, ti imaš brdašce za sankanje. I kao, ovde je sad gužva, ali sto metara dalje je sledeći i tamo nije gužva i ti ideš i sankraš se. Dok u starom delu grada smo morali da se stalazimo da nalazimo neke ulice koje će neko da zatvori.

Dragan Ilić: Pa, pazi to nije slučajno. Ta ekipa koja je projektovala je mnogo, za razliku od današnjih neimara, zadružbinara, investitore, kako hoćeš, oni su stvarno razmišljali. Ti sad imaš Beogradsku školu urbanizma, koja je najbolji primeri su, imaš Cerak koji je ono isto posebna priča kako je celo naselje pravljeno, ali na Novom Beogradu oni nisu pratili način arhitekture i razmišljenje životu koji je bio u istočnoevropskim zemljama. De, također imaš te kao projekte, te blokove. Oni su bili inspirisani skandinavskim načinom života. Mislim, mi smo imali Ikeju pre Ikeje, u smislu arhitekture, da bi se stvorila jedna mikroklima gde ćeš imati jedan mikroidentitet. I to stvarno funkcioniše, znaš, kao to, kao zašto su i fontanjerosi, ovi iz paviljona, ovi tamo iz blokova, ovakvih i onakvih. I oni uspeli su da ti sa svakom tom mikrosredinom dobiješ i neki mikroidentitet, jer ti si doveo ljude na pesak, I sad, teško to je kao kad su kolonizovali i Bosance, imam i deo familije u Vojvodini, pa su ovi prebacivali ćilime preko ograde da znaju koja je njihova kuća, da su došli da bi prepoznali u šoru. Ovde si ti mogao sad da stvoriš taj mikroidentitet. I to je, eto u mom ulazu, u Studentskoj, gde smo bili, iza mene je bila TKV koja nam je zgradu ukrasila stencilima, a tu je bila još i Jovana koja je radi onaj  brutalizmu i renesansu, taj projekat koji slika fenomenalno i našla je neku liriku ustvari u tom betonu. Jer ja mislim da je Novi Beograd danas kad gledam, to je, to pričali smo o tome, to je san u betonu. Tako su ljudi zamišljali neku bolju budućnost, neke proletere ovde, neke radničke klase, da imaju sve te svoje, da imaju ona 8 sati rada, 8 sati odmora, kulturnog uzdizanja. Na kulturnom uzdizanju smo malo kaskali, nema pozorišta, nije bilo, bioskopa jeste. Tako da je ono, to je san u betonu i ti sad kada živiš tamo vidiš da je to, ti živiš u nekoj viziji, ili živeli smo u viziji neke sretne budućnosti. On je imao neki učitan optimizam. Bez obzira na to što mu se podsmevali, kao spavaonice i to, došlo naše vreme, najskuplji kvadrat na NBG.

Ivan Minić: Jedan, taj moment koji je meni dominantan, je često imam u blokovima deo rodbine i sve, i ja sad živim na Novom Beogradu već 20 godina, je taj moment da ja te zgrade pamtim kao bele.

Dragan ilić: Da, da, da.

Ivan Minić: Ili svetlo-sive. Kao što, ne znam, Skojevsku, pamtim kao ogromne bele zgrade. Meni su one bile prelepe, jer su bile bele. E, samo nisu više bele.

Dragan Ilić: Nisu više bele, da. E pa viš’ to je zanimljivo, recimo, kad je, kad je, ja sam, recimo, pazite, to je sad lodilo, Edija Ramu smo mi upoznali tako što je 90. godina, on postao gradonačanak Tirane. I Darka Radosavljić, urednica kulture, koja je mene pozvala da radim na 92. je radila sa umetnicima iz regiona tada, mislim, u sredu, najmračnijeg perioda, ono, 90. rata i svega. Edi Rama je nama svima bio ovde zanimljiv, kao pojavio se lik – to je bilo kao da je recimo Uđup, postao gradonačelnik Beograda, i prva stvar koju je on uradio je farbao te sive zgrade u Tirani, napravio dil sa nekom fabrikom boja i oni su krenuli da ih farbaju crveno, zeleno, i kao “U, ovaj lik ima nešto”, znaš, i oni su počeli da se menju, prva stvar koju je hteo da promeni to je ta vizura, da im vrati tu boju u život. Tako da, mislim, ja ga pametim iz tog vremena. Ovoj kasniji period, opus politički mi je mnogo manje zanimljiv. Ali iz tog kreativnog, on je stvarno napravio neki promene u toj zemlji, u smislu to, te promjene koje je najteže u stvari izvesti,  promena nekako duha, načina razmišljanja, perspektive, vizije, nade, kako god hoćeš.

Ivan Minić: Dominantan osećaj meni, nekoliko leta sam proveo u Albaniji, imam i nekih prijatelje u Tiraniji. Sad Tirana je već ozbiljan veliki grad. Sa svim traumama koji je ozbiljan veliki grad, koji nije planski građen donosi,  to znamo vrlo dobro, jel. Ali kad izađeš iz Tirane i kad kreneš malo južnije i sve ostalo, imaš nove puteve koji su dobri i sve to, ali sve oko tebe je.

Dragan Ilić: Ostalo u onu vremenu, da.

Ivan Minić: Pusto, tužno, bedno, ne u smislu, nego imaš taj neki osećaj beznađa i bede i dalje. I kad pričaš sa tim ljudima,

Dragan ilić: Pustoši, da.

Ivan Minić: Oni su zapravo jako otvoreni i prijateljski nastrojeni. Taj južni deo ima i gomilu crkava još iz vremena Vizantije, ima dosta pravoslavaca i svi vrlo su otvoreni, prema svima nama lepo pričaju. Oni kad pričaju o tome kolika su oni zapravo bili sirotinja pre 30 godina, mi to ne možemo da pojmimo. Mislim, mi smo imali užasne periode, ali nekako jedna stvar je kad je to period koji nekako na ludilo pobediš i prevaziđeš, a druga stvar je kad si se rodio u tome, živiš u tome godinama i nema nade da će to da bude drugačije. 

Dragan Ilić: Da, jeste. E sad, nesreća naše generacije je to što se nama mnogo stvari desilo –  znači, u mojim formativnim godinama, ono, adolescencije, sam u osamdesetih godina osećalo se u vazduhu da će nešto da se desi, nismo baš bili sigurni šta, ali, prosto, kao, mislim, mene je zanimala pank muzika, ali ti se već tad imao, ono, frku sa omladinom, sa ne znam ne znam, onakim građanskim pokretima, sa nekom opozicijom, koja je uglavnom u to vreme dolazila iz oblasti kulture, što je bila naj, mislim, zlatna doba, kao jer tad su nekako u opoziciji bili ljudi koji su bili književnici, pesnici, ne znam, slikari. Mislim, kad pomisliš da je vođa opozicije ovde bio Mića Popović, razumeš, ili Mihiz, ili znaš, kao to su ljudi, ili ne znam, sad da ne nabrajam Pekića i tako dalje. Znači ovde su ljudi koji su želeli da promene nešto, dolazili iz krugova kulture i u to vreme su čak i ovi iz SPS-a nekako cenili nekog ko dolazi iz tog miljea kao, iako je Sloba jednom svojim izmenom rekao da njemu reči akademika znači isto kao i reči nekog radnika ili seljaka, nije ni bitno, obraćali su pažnju. Znači nekako se vrednovalo znanje, obrazovanje, kultura. E sad, ja mislim da je najveći udarac koji se desio to što danas toga više nema. Znači sada prosto nema više težinu neko ko govori iz tog, iz te vizure. I nama se desilo, smo mi gledali to propadanje, propast Jugoslavije, taj rat devedesetih, tranziciju iz tog socijalizma u ono brutalni kapitalizam, taj ono prvobitnu akumulaciju kapitala. Jer evo sad, juče sam se nešto šetao, ne znam, zaludan pa kao idemo lepo šetnju, protežemo noge – Imao sam, kao uvek imaš neki cilj, to kaže, to dobro, moj mlađi brat je filozof i rekao je “ostavljam besciljne šetnje za penzionerske dane”. Ja još uvek nominalno imam neki, kao idemo nešto da uradimo, idem po maslinovo ulje u Lidl, znaš, na Tošin bunar, nemam pojma… ali kao okolo. Znači još uvek imam privid smisla to. Kad dođeš do tog trenutka da staviš ruke na guzicu i seješ po Novom Beogradu, uš’o si onaj, to je sad, to je sad sledeći level jednog dana, ne znam.

Ivan minić: To je tunel.

Dragan Ilić: Videćemo, da, da, da. Imaju italijani ime za te ljude, zovu ih Gljivice. Znaš, uvek imaš to, sede i gledaju, ali to je poseban nivo svesti, još nisam stigo dotle, taj zen. I gledam, prošao sam pored one fabrike, industrije motora i traktora, I sad pogledaš, već vidim ozbiljnu količinu stambeno-poslovnog prostora tu. I danas kad prođeš tu i vidiš one hale I sve ti kažeš, čoveče, ovde su ljudi pravili traktore koje su stizali do Indije, znaš, kao okej, znaš, šta je dovelo do toga da ti i 2023. godine imaš taj kostur koji tu stoji, to ti je kao neki nasukan kit na obali koji trune, ono, 30 godina, sa tim prividom, ono, kao kupili neki indusi pa će da obnove proizvodnju, ne znam, čekaju pet godina i onda će da niknu zgrade. I ti vidiš da smo to sve prošli. Juče sam baš bio pod tim utiskom koliko ovakvih lešina bilo po bivšoj Jugoslaviji, a neko je na tome zaradio ogromne pare u toj tranziciji. I nama je u toj priči ko je ko, ko je gori, ko je prvi počeo, ko je klao, ko nije, sve vreme iza leđa neka ekipa naručila te nekretnine kvadrate, građevinsko i drugo zemljište i kao naši nas pokrali samo tako. I ti sad prolaziš i kažeš da da, evo sad 2023. i to sad, da li smo odmakli malo od ono, od tih pitanja iz početka devedesetih, ono Ustaše, Četnici, Balije i tako dalje, a ono širom Jugoslavije neko ono, uze velike pare.

Ivan Minić: I najstrašniji meni moment je što sam u par navrata imao prilike zbog nekih snimanja i sl. stvari da uđem u te komplekse koji su zatvoreni. I sad, okej, ja se sećam kako je recimo to izgledalo u BIP-u jer su moje luka generalno.

Dragan Ilić: Da, tako je, da.

Ivan Minić: Pa se ja sećam i menze i svega toga.

Dragan Ilić: Tako je, jer mene kad je odveo moj drug Boban koji radi u tom marketingu u BIP-u, ja sam ono išo sam k’o da gledaš ono znaš, ulaziš u znaš, BIP je to osmina pavrek.

Ivan minić: Postrojenje za flaširanje, za ovo za ono.

Dragan ilić: Pa me učio šurak, koji je to studirao, da na pivu prepozneš koji je pogon. Jel Skadarlija, Mostar, Čačak ili ne znam koja je bila, Krnjača negde.

Ivan Minić: Krnjača je za sokove.

Dragan Ilić: E, sokove. Znači, to kao, to tajno znanje, znaš, kao. I od svega toga vidiš šta ostane, ono, kao.

Ivan Minić: A pazi, recimo u BIPu, kažemo, relativno mali bio. Bilo je veliki, veliki bio deo fabrike, ali ovo kancelariski deo i sve, relativno mali bio. I onda odeš tako u neki IMT i uđeš u svečanu salu sa 300 mesta, sa foteljama koje izgledaju kao da su sad iz fabrike izašle, samo je deset godina pršine na njemu – 30 godina prašine na njema. Ali ti gledaš ono i bukvalno, kao post-apokalipsa.

Dragan Ilić: Kao šta je trebalo da se desi da ovo dođe u ovo stanje da prsne. Moj brat je nešto kao, radio neke predstave u Bosti, živi u Banjaluci, i kao, radili su predstavu u Zenici. Zenica u Železari ima pozorište koje kao nivoa, koje ima ono, publika, sala. Mislim, ono kad sam video slike, imaju pozorište koje još jedno narodno. Unutar fabrike, gde su radnici dolazili na predstave, i to sve sa tapaciranim sedištima. I ti kažeš to – Moj otec je ta generacija koja je stvarno to kao dizu zemlju. I sad kad pomisliš, oni su napravili termoelektranu Kosovo A i B, koja je ono davala struje ne za Srbiju, nego je postavila pola Evrope. Onda odatle Rudi Čajevac, firma koja je bilo jednom trenutku, ja mislim, 15-16 hiljada zaposlenih, koja je pravila gitarska pojačala, što smo nabavljali za bend, televizore, pacemakere i naravno sve ono vojno što se izvozilo na Bliski Istok i Nesvrstanoj braći, ali mene on kad je rekao da su jedne godine u onim aranžmanima, da su to bili ugovori vredni par milijardi dolara, to ti je kao godišnji prihod sad u Srbiji investicija. Jer oni su imali kao opremu vojinu i sve drugu. I onda sam ga razumeo kad prođe sad pored te fabrike koje i dalje, ono, u Banja Luci, ono, na delove rastaču,  – to je bilo nešto 14 pogona, oni su radili za Fiat, ono, auto delove. Sećaš se one famozne razvodne kape i onih, kako se zove, platinastih dugmadi,  brisača za Fiat i ne znam ja šta sve oni nisu radili. I onda znaš, meni je zanimljivo da je moj oćale kao socialistički biznismen, mašinski inženjer, odlazio i oni kao razgovaraju sa Bijelim Dugmetom, da Bijelo Dugme na turneji stavi par ono čajavačkih pojačala. Oni sviraju na “Marshala”, al stoji im par “čajki”, ono kobajagi, kao sviramo na Čajavačkim pojačalima. Čajavačka pojačala su, zahvaljujući Čajavačkim pojačalima i bili su Riz, Zagreb, je nastala ono kao alternativna punk muzika u ovoj zemlji, jer si ti mogao da kupiš ovde gitare, melodi, amengeš, takton, bubnjeve i pojačala Riz, Zagreb i Rudi Čajavac. Kao čoveče ti si mogao u Beograđanku da odeš i kao uštediš ono za bend. Ne mora ceo, nego deo po deo kupiš. I sad, mislim, ja kad danas to razmisliš, to je potpuna abstrakcija.

Ivan Minić: I ceo taj moment odlaska u Belgrađanku, ja to nikom ne mogu da objasnim, niko ga nije doživeo. Pa kako misliš izgubiš?. Izgubiš se, izgubiš se zato što tamo ima sve.

Dragan Ilić: E sad, iz tog nekog stanja izubilja smo mi to u toj tranziciji došli do svih ovih drugih stvari. Tako da je to zeznuto jer smo mi generacija koja je zapamtila i jedan i drugi sistem te četiri varijante ove zemlje gde si živeo, zapamtio si kako izgledao ne samo život, nego to putovanje –  i sad nije to samo u pitanju nostalgija, nego to je u pitanju jedan kulturni prostor koji si ti doživljavao kao jedinstven. Jer ovde si ti mogao da odeš na koncert, ne znam, sviraju sećam se u UK i SAB su u Ljubljani, ti sedniš na voz, odeš kao na koncert, završi se koncert, onda, ono, kuntaš ili pojedeš nešto na njihovoj železiničkoj stanici, sedniš na voz vraćaš se kući, kao to je bilo nešto što je moguće, jel kao. I  ako je koncert negde, Zagrebu, Ljubljani, Belgradu, ti možeš da to vidiš, isto stvar i sa svim drugim. I prosto smo jednog trenutka morali to sad da nešto – neki ljudi, jel to redukuju u glavi pa da kažu da ovde je naše, odavde nije naše, kao i s naše koji su njihovi.

Ivan Minić: I tamo ne možeš.

Dragan Ilić: Da, i tamo ne možeš. E, onda je to sad kao – to, mislim, meni je to prvo počelo sa fakultetom i to mi je bio odluka.

Ivan minić: Voleo bi da mi negde objasniš kako si došao uopšte do toga da hoćeš da studiraš psihologiju, kako se to iskristalisao, kada si to skapirao i zašto?

Zašto baš psihologija

Dragan ilić: Pa ja sam skapirao relativno brzo u srednjoj školi, ali na moju nesreću je to doba usmrenog obrazovanja, ono, kad više nisi imao onu klasičnu gimnaziju, nego ja sam završio elektrotehničku školu za ufučače, to je zanimanje iz onog šuvarog vremena, elektroničar, tehničar za računarsku tehniku i automatiku, znaš, ono. I sad kao, to imaš zvanje, ne, ne seri da si to, I onda ti iz toga valjda sledi ono kao elektrotehnički fakultet i to i neki moji prijatelji su ono, išli tom, tom putanjom.  A  ja sam ono, kao mene, to kao više, mnogo više zanimao taj društveni deo, I ja sam s tom diplomom, čak i mislim da sam jednu godinu, jer si morao da upišiš fakultet pre vojske, ja sam jednu godinu i završio tamo na elektrotehnici i onda donao papire ovde i ispetin se, ova naša je bila fenomenalna sekretarica na psihologiji, na filozofskom, kad sam doneo papire i ono za prijemni i položio, da se upišeš za indeks, ona je pogledala one papire elektrotehnički fakultet  – to je ono  da ti priznaju socijalizam,  marksizam i odbranu i zaštitu, to nisi morao da polaži dva puta, to je prednost, I ona se rekla, samo si nam još ti falio. Kao, to je tako izgledalo, znači, super je bilo. Znači, ono, mrgud. I mene su zanimali ljudi i zanimalo me to kao ljudsko ponašanje. I mislim, kad mi je, samo da izračuram, 20 i 30 godina kasnije, kad je moj stari sin i mene iznenadio rekao da će dopiše psihologiju, namerava, onda sam ja isto imao to dva vinjaka razgovor. I samo sam ga pitao to, da li  je svestam da je to jedno zanimanje koje se bavi ljudima, karitativno zanimanje, jel voliš ljude? ako ne voliš nemoj da upisuješ, ako te ne zanima ljudska priroda, psiha, ponašanje, jer to razumevanje takođe služi da bi bio od koristi, od pomaći ljudima. Pošto, nažalost, psihologija je kao i atomska energia, ima svoju zloupotrebu, kao i sve na ovom svetu, kao i mediji. Jer ako ti je cilj da razumeš ljude da bi lakše manipulisao njima, onda batali, ima k’o će to da radi.  Ali ja i dalje mislim da psihologija u suštini mora da bude humanistička nauka i da mora da vodi računa o čoveku, njegovi dobrobiti njega, društvene zajednice i tako dalje, da objasni neke pojave i da popravi stvari, da leči nekako, a ne da olakšava manipulaciju, a vidiš, mislim, mnogo je primera gde se zlopotrebljava, ali to je sudbina svih znanja, jel? na koji način ga koristiš,  i to sad to je sad znanje i tvoja etika i taj spoj, čini mi se, već dugo nekako u psihologiji nema svoje ime, ali mislim da se približamo, pošto psihologija je imala to kao ne znam, prvo to inteligencija, ponašanje, pa te psihoterapija, pa, ne znam, kognicija, pa, znaš, procesi mišljenja, sve, sve šta je sve zanimalo u određeno vreme psihologe. Pa smo onda stigli do ono emocionalne inteligencije, smo shvatili da to isto nešto ima posebno, pa socijalna inteligencija čoveka kao društveno biće i tako dalje. I ja mislim da smo sve bliže onom konceptu mudrosti, koje je možda teško da će psiholozi da prihvate zato što je možda onako i kuteričan je možda, teško je merljiv. Ali ja mislim da čovek ono, samo obrazovanje, jer mi smo imali ono obrazovanje i vaspitanje, obrazovanje i vaspitanje ima nameru da od tebe stvori čoveka, da te obrazuje i vaspita. Znači da te nekako formira, gradi. To je bila i osnovna ideja obrazovanja još od antike, da pravi nekako ljude koji će budu bolji ljudi. A to nije nužno ako ti samo skupiš neko znanje da će to da se desi. I onda mi u stvari se vraćamo tome da to kažeš danas za nekog čoveka, kad ga slušaš pa si fasciniran, onda shvatiš da je sve – Ja mislim da je to sve bliže i bliže tome da kažeš da je to mudar čovek, da je to  – ništa ja nisam otkrio novo, to je znanje od uvek, ovo je prisutno, ljudi su tako i nazivali neke ljude. To može da bude sa godinama, iskustva – znači, to treba da bude tvoje obrazovanje, tvoje životno iskustvo i tvoja neka duhovna strana. Da li će ona biti ono klasično, onako, crkvena, teološka ili je to neka tvoja, onako, da si ti u sebi objedinio sve to, to je možda najbliže onom konceptu Junga o razvoju individuacije čoveka i njegovom razvoju, gde ti moraš da postaneš svestan svih svojih  aspekata, samo obrazovanje, bubanje nas nigde nije dovelo. Mislim, savremena civilizacija to pokazuje da to nije dovoljno da tebe da te suštinski promeni, treba još nešto.

Ivan minić: Pa, mislim….

Dragan Ilić: I to je u stvari bila i meni ideja. Ja sam s tom idejom otišao na studije psihologije. Za mene je to bila nekako sveobuhvatna priča koja je vezana i za – jer psihologija je malo pola riba, pola devojka, ima i prirodni, društveni aspekt kao nauka, Ima one deo koji je i biologija i statistika i koji predviđa, ali ima i nešto što dolazi iz filozofije, iz teologije, iz religije, iz neke naše, mislim etnologije na kraju, antropologije, sve su to stvari koje nisu u toj meri merljive, i s književnosti i umetnosti također. I sad tek kao kad dobiješ neku širu sliku, onda možda možeš da razumeš nešto što se dešava sa nekim čovekom, društvenom grupom, društvom, tako. I to mi je bila nekako namera. I kad sam mojoj babi u Bosni…dok je živela baba mara, me pitala kao “sine, šta ti si to upisao?“, kažem “psihologiju”, I kao “šta ti je to?“ I sad ja kažem “ono, pa to sad ja ovako njoj pričam, pričam, pričam, bla, bla, bla”, ona kaže “pa to ti je kao pop, samo nemaš mantil, je li tako?“ Ja reko “pa jeste, to je to”. Mislim, da razumeš ljude, kao da im nekako pomožeš. 

Ivan Minić: Ti studiraš u trenutku koji je izuzetno komplikovan.

Dragan Ilić:Pa to je uvek za psihologiju, mislim…

Ivan Minić: mao si materijala

Dragan Ilić: Da, ok, 

Ivan Minić: Ali kako je bilo studirati i kada uzmeš u obzir u kom vremenskom razdoblju se to dešava, a i drugo, kako, u odnosu na tvoje očekivanja i želje, šta ćeš tamo dobiti, šta si je zapravo dobio? Koliko si ti na neki način bio zadovoljan, ispunio ta neka svoja očekivanja koja si imao od fakulteta?

Iskustvo tokom fakulteta

Dragan Ilić: Pa dobro, ja sam stvarno nekako došao na taj fakultec jednim strahopoštovanjem za tu tradiciju koju on imao, prvenstveno mislim na praksis, mislim trenutke kada je i naša filozofija imala te kao najveće uzlete. To je onaj deo, kažem, koji je suštinski, humanistički, pa ajde da  kažem i levičarski i ta priča o socijalnoj pravdi, o spoju teorije prakse, to što bi rekli danas ono mladi Marks, I jedna kritička, ali možda pre svega jedna kritička svest koja se razvijala kod studenta. i ja sam preko svojih profesora tada iz te generacije osetio, prenali su na nas, osim znanja i tu energiju, to je taj drago mi je što danas ljudi koji tamo rade, to su iz moje generacije, su nastavili, i osjećam da je to jedno mesto gde se i dalje onako živa je polemička ta svest, i da se ta neka kritička ili pobune, koja neguje, još nekad je jača, nekad slabija. Na tom fakultetu su nikle i ove  desničarske organizacije poput Dveri i tako dalje, to je isto bilo mesto gde se i ta struja, koja je bila više vezana za istoriju i razvijala. Ali smo mi nekako – Fakultet je to mesto gde treba da sučeljavaš stavove i da raspravljaš u neko – er od toga zavisi budućnost ove zemlje. Tu obrazujemo intelektualnu neku budućnost Srbije. Mislim, ja sam bio u generaciji sa Jovom Bakićim, zajedno smo fizičko radili,  pošto nema baš puno dečaka, onda svi zajedno radimo fizičko.

I to sam dobio, ali sam dobio u jednom vrlo mračnom periodu, kao što si rekao, za društvo, I onda smo mi, recimo, gledali u tom rastakanju tih svih, ono, institucija, sistema vrednosti, mi smo gledali to kao jedan eksperiment in vivo koji bi u svakoj zemlji bio nedopustiv, znaš, jer kao utičena ispitanike. Mi smo gledali kako se ta patologija stvara, ta društvena patologija i tu sam onako i dobio nekako interes za tu socijalnu patologiju u različitim formama. Ali isto tako i onda sam imao jedan neprijatan susret s realnošću tokom vrlo, vrlo kvalitetne prakse u Palmutećev ulici i u institutu za mentalno zdravlje, a to je da postaneš svestan i istinitosti one činjenice Frojdove je da ne možda se radi terapija s gladnom čovekom, i da je potrebna neka vrsta, ono, opet Markson materijalna baza pa duhovna nadgradnja. To je bio jedan trenutak gde sam trebao da odlučim da li ću ostati na 92., gde u to vreme, kao već smo počeli da radimo, i u to vreme psiholog nije baš mnogo mogao da pomogne u Palmotićevoj. Sećem se perioda kada i ovi u bolnici, u dnevnoj nisu imali lekove pa su vezivali pacijente, nije bilo lekova za smirenje, kao prosto nema sankcije. I onda je to vreme i ti shvatiš da ćeš biti mnogo više od koristi  – i u stvari, ja sam to tako sebi rekao, u stvari sam tražio smisao, jer to je takođe isto bitno zašto nešto radiš. Nekako je mnogo više smisla imalo to što sam radio na 92. već tad u redakciji za kulturu i onda sam nekako ostao tamo, ali sam dobio to znanje i način posmatranja fenomena i pojava u kojem mi je psihologija donela, ti studije su mi donele. I onda sam nastavio da se time bavim kroz medije. I ja mislim da sve što sam radio je preispitivanje ili pokušaj da ja sebi objasnim,  pa onda i onim ljudima koji to gledaju šta se to u stvari dešava s nama. Samo u tom odnosu medija i ove naše sokodnevice.

Ivan Minić:  Kako je uopšte došlo do toga da stigneš na 92.

Kako je došlo do 92

Dragan Ilić: Pa znaš kako, to vreme stvarno, kako kažem, pa znaš i sam, ono, u dva koraka, ti si sigurno znao pet ljudi koji su na neki način se muvali ko 92. oko doma omladine. Meni je to bilo u drugom koraku. Ja, znači, 93. godine sam pobedio sa ekipom u krizu velike rock’n’roll prevara koju su Miško i Kosta radili. Junsko super finale 93. Kao pobedili smo, dobili smo kao poklon mikrobovu masku. Došli smo tamo da primemo nagradu, upoznati smo tada Miško Kostu mikroba, Sašo Marković mikroba, dvojica, njih trajica više nisu živi. I onda smo se kao onako pričali, kao oni su nešto bili zainteresovani, I ja sam sa dva prijatelja imao jedan, kako kažem, umetnički pokret koji se zvao Trivia. Mi smo pokušali do tom trenutku, kroz umetničke projekte i izložbe 93. godina, pisali smo svi kao mladi autori u časopisu “New moment”. U kom su bili, mislim, Branko Včićević, Tirke, mislim, to je bila onako baš prva postava u prostorijama gde je bio Sači u Hilandarskoj. Tamo su mi pozveli, – tamo je bio i moj profesor Ivan Štajmberger sa fakulteta i nekako nam je bilo samo nekako čast da sedimo tamo i da razgovaramo s njima ili da daš tekst uredniku Branku Včićeviću koji ti da predloge u tekstu i govori ti “Dragi kolega”, a ja sam onako kao “To je to”. Mislim, ako sam mogao u Srbiji ili Jgoslaviji da kao dođeš u ruke zanimljivijoj ekipi i ljudima čiji rad izuzetno ceniš. Muvali su se tamo već i šaper i beba, mislim, videlo se tu koga zanima umetnost, koga zanima lova, već tada, okej, ali mi smo napravili jednu veliku izložbu u Kulturnom centru Beograda koja se zvala Trivija. Imali smo radijski prilog koji se zvao Glas Trivije. To sam čitao manifeste svakog utorka kod Arke Radosavljevića, ona nas je i pozvala. I imali smo, sakupljali smo primere te ratne estetike, recimo, i tog prodora primitivnog u svakodnevicu, na primer, tada su se pojavile flaše piva sa belim anđelom, ako se seća/?  Slavskog piva sa belim manđelom, onda smo napravili od toga jednu instalaciju. Onda su se pojavile flašice za rakiju u obliku ručne bombe, a zatvarać je gola ženska, ono, ko oni otvaraći, oni seksi, znaš. Onda smo našli primere tog našeg podivljalog nacionalizma sa svih strana na primer, Sejd Memic Vajta na svom albumu, gde je zlatna ribica pokazuje ovako tri. Pa smo tražili ili Roketo Raša Ramons takođe isto ima, drži panker Jaša Raketu i pokazuje ovako znaš, kao, eto kad je počelo znaš. Prosto smo se našli u jednom galimatijusu i onda je Darka napravila jednu izložbu, tada stvarno hrabru,  ona je odvela te mlade umetnike iz Beograda celu jednu generaciju, zvalo se Dibidon, to je bilo gostavanje naših umetnika u Ljubljani, domaćeni su bili nove….ja sam tada dobio onaj Pasoš, 14k, ali nisam mogao da putujem jer više nisam imao važeći Pasoš, raspala se država čim sam pasoš imao. Onda su išli ova druga dvojica iz benda, Stefan Vuković i moj kolega s fakulteta Vlada, koji isto tako više nije među živima. I prosto zamisli sad tu u autobusu 93. odavde, znaš, svi, cela ta postava koja je kasnije bila u Reksu, ide tamo, ide predstavlja umetničku scenu Beograda koji je onako, kažem, u ratu. I to je stvarno bio jedan onako prodor energije. To je stvarno istorijska stvar koji Darko uradila, da ništa nije drugo uradila, a uradila je mnogo drugih stvari. To je bio stvarno trenutak kada su oni shvatili da ovde je ključa, da ovde ljudi stvarno nekako i u tom najgorem vremenu kroz umetničke kreacije pokušavaju da se izbore sa smislom ili bez smislom. I onda tu kao redakcija za kulturu, tako, od 1993. kasno, kraja godine sam tu na 92. ostao, onda sam radio redakciji,  pa onda ono kao urednih redakcija za kulturu, pa ne znam, jutarnjeg programa, pa sve dalje, onda teme manjak, 96. – 97. Pa smo radili te večarnje emisije o domaćoj muzici, koja je radila pre meni isto Živana.  Pisao sam recenzije za domaće izdanje, to mi je bilo fantastično jer mi je ona bila šefica. Morao sam da preslušam sva kasetna izdanja domaćeg rock’n’rolla, koji je bilo nevrovatno produktivan tada. Iz malih mesta u Srbiji su dolazili bendovi koji su svirali fenomenalno. To je sad Šabac veliki centar, Bečej veliki centar, iz Novog Sada, iz Subotice, iz Kruševca, mislim iz Niša gomila bendova. Tako da sam tako upoznao tu muzičku scenu dosta dobro, I onda dalje sve po redu, jel. Alic taj dolazak je nekako bio logičan, jer smo mi samo iz Hilandarske prešli u Dom omladine, vazdušnom linijom  par stotina metara.

Ivan Minić:  Nekoliko ljudi je pričalo o tome i o Sačiju, i o tome šta se dešavalo na ’92.

Dragan Ilić: Pa pazi, izvini, sad kad je bila godišnjica Sačija, new moment ustvari bio je rođendan, i tamo sam sreo Rosu, on je napisao jedan tekst koji je ono, možda dobro opisao situaciju, kad malo vratim film, možda i jeste, on je ono, on je rekao ako je postojalo to od devedesetih  Manhattan,  ono men  kao u Srbiji, to je bilo tu, jer tu su stvarno dolazili ljudi koji su bili kreativni, ali na nekakav drugačiji ili nov način, sa razumevanjem i novih medija i marketinga i uopšte. I sad, mislim, jedan primer koji je danas nezamisliv, znači, tada je recimo Nada Popović-Perišić koja je bila ministarka kulture, koja je došla sa Svrbone u Slobinu vladu, što je danas, mislim, onako kao – Mislim, mi nju naravno tada nismo volili, bila je deo od Slobine vlade, ali žena bila možda i previše obrazovna. I ona je tada, ako se sećaš, one velike kampanje, ono “Lepši s kulturom”? Ona je došla i tu kampanju donela u Sači da oni to rade. To bi značilo kada bi sad Maja Gojković došla, to stavno pričam kao paralelu koja danas ne zamisliva, kad bi recimo Maja Gojković dala Kesiću ili nama četiri ipo muškarca da radimo kampanju za neki projekat veliki, nacionalni iz kulture u Srbiji. I sečam se, posle sam i predavao na fakultetu za mediju i komunikaciju, analizu medija i onda sam pitao Nadu, “Nado jesi ti imala zbog toga frku?“ Ona kaže, a, pa kaže odmah bi mene na sledećoj sednici vlade Sloba pitao, kaže, on je zvao krompirko, onu figuru vinčanca. i rekla, ovoj, “Šta ti tamo njima, znaš.“ Ali ona je imala toliki integritet da je mogla da kaže “to su ljud koji će to da naprave najbolje u Srbiji”, jer je to nešto što nije – I tad je bila svest o tome da je to nešto iznad interesa jedne stranke, jedne vlade ili jedne ministarke. To danas, ja mislim, da je nezamisljivo, da je ta vrsta širine bila prisutna. Ili da je uopšte bilo bitno nešto iz kulture do te mere da se o tome raspravlja na sednici vlade. Mislim da je to sad ono, to je ono pod raznu.

Ivan Minić:  Svi ti projekti koji su radili, ok, komercijalni projekti su svi bili dobri, sve je to bilo tehnički kako treba, mnogo se radilo i za inostranstvo, pa si i kroz to negde učio i, da kažem, usavršavao se i dokazivao se i sve. Ali ti projekti, ti koji nisu klasični komercijalni projekti za ono nekog šta god, ono prašak za veš, ti projekti su bili neverovatnii. Te stvari pamtiš 25 godina kasnije. Ja i dan danas mogu da zamislim svaku od onih spotova i svega što je išlo u “Lepša se kulturom”, i da je nekom palo na pamet da Krompirko, neće ostati Krompirko zauvek, da priča u tom trenutku. I sam mi pričao pred 25 godina.

Dragan Ilić: Da, to je meni dosta pomoglo u shvatanju koliko je važno da nađeš način da to što nameravaš da kažeš, kažeš u formi koju će ljudi razumeti. E to je ono što sam ja naučio iz tog iskustva sa marketingom. Jer, realno, mislim, marketing kad smo radili  i taj marketing na ’92. to je bio sve gerila marketing i to je bilo više vezano za nekakvu promociju ideja i projekata manje komercijalnih sadržaja, ali nas je naučio da to možda bude i etički i da možda i da ima neki smisao, da nije nešto kao –  prosto, znaš  pare nisu bitne, pare nema i to je fenomenalno kad radiš projekat i ne razmišljaš u novcu. To je kasnije luksuz koji sebi nismo mogli da priuštimo, jer kao od 2000. kasnije više nije bilo Slobe policije i onih što seku kablove, nego su došli oni sa tašnama, koji su mnogo zeznutiji igrači.

Ivan Minić:  Mislim da je on taj moment gde, ok, nemaš para, ali radiš to zato što veruješ.

Dragan Ilić: Tako je.

Ivan Minić:  I važno ti je da ima rezultat.

Dragan Ilić:Tako je.

Ivan Minić:  Znači, nije sad to kao, dobro, jebi ga, kao nema veze, nema od čega, pa šta god napravimo. Ne, ne, i važno ti je, ti to radiš zato što ti je važno. E sad, taj ceo sistem, pre nego što je došla televizija, televizija je, mislim, baš onako veliki switch, ali ti si proveo godine u tom sistemu i pre nego što se to desilo i menjao si pozicije, kažeš i sad kako si ih menjao, šta ti je to donosiilo, šta ti je davalo, koliko si se ti tu šetao, a koliko je to bilo neko proviđenje, neko ko je rekao “ajde, sada probaš”?

Poslovne pozicije kroz život

Dragan Ilić: Ono što je najljepše od svega što sam radio, samo ono što me zanimalo, I što je isto jedan luksuz. A s druge strane, bilo je toliko, jedna kreativna atmosfera. Malo anarchična, ali to nekako bilo još dodatni element, i sad, znači, ti si –  ja sam u svakom trenutku imao, ono, tri ideje za tri različite emisije u glavi, I samo je bilo pitanje koju ćemo sad da realizujemo. Da li imamo ljude, resurse, vreme, i kako,  u programu, gde bi to bilo. Ali je važno da je to sad išlo nekako, išlo je korak po korak. I ja sam tu prošao sve, ono, stavke, to je važno, nije bilo preskakanja. Meni je bilo fantastično što sam sa motorolom ’96 i ’97 radio proteste kao reporter su ulice. To mi je bilo fantastično, Imaš onom motorolu sa onom nalepnicom B92 i pratiš šetnje. I pored ide kec, i uključuje svoju na našoj frekvenciji i čekaju da se ja uključim, a slušaju ’92. Kada ja pričam, onda me oni drndaju. Oni idu za mnom…smetnju. To tako izgleda.  I prosto naučiš da budeš reporter, naučiš kako funkcioniše radio, naučiš, prosto prođeš sve te, pa onda kao urednik postaješ kad si ne najstariji, nego kad imaš najviše iskustva. I to te nešto naročito ne izdvaja od ljudi sa kojima radiš. To je često bila više obaveza nego privilegija, uglavnom više obaveza.

Ivan Minić:  Da su to dobijeli ovi odgovorniji.

Dragan Ilić: Da, da, da, odgovorniji, da, ovi što možeš, Da, sad kad pomisliš da smo mi napravili jutarnji program koji je počinjao u 10 ili 11 ujutro i kao mi, kao, “Dobro jutro”, i ovi svi, da izvineš ono pizde penzioneri, kako bre jutro 11 sati, a mi nismo mogli ranije, jer kao od 10 do 11 se snimaju reklame, i onda kao na radiju oni snimaju reklame i brzo moraju da završe, da se ne pregrejem mixeta, pa da mi kao krenemo s programom. Znači to su sada ono stvari koje ti sad ne možeš da objašnjavaš ljudima, ali kao, ne može ranije. Veče pre toga čekaš onu listu na MTV-u da se snime ono nove pesme, i to na VHS, kao to kad snimaš audio na VHS, to je super kvalitet. I sad kao imaš, ono, sećam se, čekamo ono Nirvana, ono unplugged, to je tako snimljeno i puštano na 92. sa klasičnom piraterijom. I onda nam taj MTV kao da nagradu. Tako da, mislim, to je stvarno vreme kad je tolika energija bila da ti se čini da je sve bilo moguće, I da je to sad kao, to je stvarno neka energija koja je imala,  – a naravno sad, ovo stvarno ne treba da zvuči sad ovom trenutku ću da stanem,  da ne bude kao  “During the war” partizanske priče, ono prezirem te prvoboračke, nikakve zasluge, ništa ne očekujem, nego je to sad kao bila jedna pozitivna enerija i kažem da je bilo mnogo više od programa. To što sam kažeš, ono u dva koraka, bilo da je neko objavljivo muziku, da je, znaš, gomila bendova je kao tu prošla kroz emisiju, Fleka imao svoju, sa Šišmiš radio, što je bio čini mi se nekako to je bilo ono kao srce 92. Ako bi hteo da kažem, svi smo mi znali da je okao taj ono čovek kad dođe – a to je nevrovtno zato što je to jedna emisija, nedeljno.

I ti kad čuješ tu njegovu emisiju uveče, ti shvatiš da je to sve ono što smo mi radili tokom cele  nedelje komprimovano u jednu, kao u grudvu, kao od katrana u facu i to možda počne samo u ponoć i sa muzikom kako je išla i to je to. Fleka je bio nekako, znaš, kao u Batmanu, on je, znaš, kao Glotam, fenomenalno taj Šišmiš radio. I to je, naravno, imalo i svoje pogrešne stvari. Nešto što je meni smetalo je, jeste i taj povremeno hermetizam, autizam, to taj utisak da kao nekog ovaj – Ja sam želeo da program ne zvuči tako kao što imaš ekipu ljudi koja se super zeza, ali nekako niko drugi ne može da dođe u to društvo, to je bila velika greška, ta neka vrsta,  elitizma, koja je bila upravo suprotna tom populizmu uopšte vladajućim, pa je onda otišla u drugu krajnost. i ja sam toga bio svestan, to je nešto što je meni smetilo. Zato smo, recimo, Gorica i ja pokrenuli one turneje. Da nekako izađemo iz studija i da odimo po Srbiji. Sad nisu baš svi bili spremni za to vrstu, kažem, komunikacije ili otvaranja ka drugim ljudima, drugim gradovima. Prosto malo da se izađe iz nekog, onoga što se zove okrug dvojke, ali to je ono što spočitavali u 92. Sad mi je jako čudno zato što i dalje imaš tu frekvenciju koja izgleda kao zombij, iskopani leš  ima taj znak, neverovatno.  A s druge strane, predsednik, imam utisak, predsednik Vučić, evo pre par nedelja, 15. maja, rođendan ’92. koji smo slavili, i Gorićin rođendan. I tu je onda, znaš, ono, Veran održi govor, i onda se posle svi napiju i kao, super je, zezanje, samo je bilo pitanje gde ćemo da pravimo to kao žurku. I sećam se koliko je nam je bilo bitno što i ti panduri što su išli za mnom kolima su slušali 92. Ovi su svi u vladi slušali, meni je bilo fantastično što su ovi koji su po dužnosti slušali 92. jer ih je zanimalo šta mi pričamo, šta govori opozicija, šta – I sad ti možeš misliti muku nekog slobinog, ono – ne znam već u nekim službama, gde se to sluša, koji su morali da slušaju muziku. Oni su to nam posle i rekli, kao, majko, majko. I to  je odigrao Božević u Crnom Bombarderu, to su opasne frekvencije, ali to je istina. To je autentično. Ja sam sreo ljude sreo sam čoveka mnogo, mnogo kasnije, 20 godina kasnije, I on mi je rekao, “E, kao, sorry, ja se bavim tim instaliranjem ove emisione tehnike.“ Kaže, “Ja sam pravio smetnje, ja sam to radio, pokazujem, jebiga.

Ivan Minić:  To, to je posao.

Dragan Ilić: Ali to je bilo, recimo, već 2015, 16,  – mnogo, mnogo kasnije, kažem “O ti si voda u kablu?“ kaže, “Ma ne, to voda u kablo, to je kao se…. Znaš, ono, postaviš predajnik sa istom frekvencijom, baciš u – drndaš, onako. I kažem “pa dobro, mislim, šta da kažem“  Znaš ono to ti je ono, ej jebiga…. Pa mislim da je mnogo ljudi na ovim prostorima u prethodnih 30 godina nekoliko puta sebi reklo za takvu stvar i “ej jebiga”. Kako se priča uozbiljava, odnosno kako izgleda iznutra taj trenutak kad shvatate da okej, ovo više nije vesela komuna, nego će ovo sad da postane nešto ozbiljno i mi sad moramo svi da budemo odgovorni i sve što uz to ide i kreće priča o televiziji, pokreće se televizija, postoje neka jako velika očekivanja u tom trenutku o televiziji jer ono, u tom trenutku već, da kažem, pet, šest godina postoje privatne televizije od kojih su neke jako ozbiljne. Znaš ja i dalje, ok, posle je to otišlo u nekom jako čudnom smeru, ali ja i dalje pamtim originalni BK kao nešto jebeno fantastično. Znači, koliko sjajnih ljudi iz neke originalne ekipe.

sa komercijalnim medijima.

Ivan Minić:  Da, da tržišnu utakmicu.

Dragan Ilić: Da. Za koju mi nismo imali leđa, ni politička. Druga stvar koju sad uopšte neću da umanjujem odgovornost manadžmenta, nas, svih koji smo bili tamo, desila se još jedna stvar, mislim, nas to nije iznenadilo, ali to je bila onako surova stvarnost, u tom trenutku kada je televizija do 2003. ili ne znam, prosto imala taj duh 90-te – I onda kad smo se ozbiljili, kad je Goran, moj kum je Goran Dimitrijević, kad su mu stavili kravatu, a moji ženi poravnali one šiške, jer kako izgleda naš studio je bio narandžast. Nisu imali kravate, bili su u košuljama i majici, to prosto tad, vau, kao tako izgledaju vesti. Onog trenutka kad smo mi trebali da uđemo u tu komercijalnu trku,  a tadašnji DOS je tad već onako se malo tabliro, govorimo do 2003. I oni su, ja sam sad kao čuo i vrlo tada otvoreno nama stavili do znanja, to je ono vreme kada je Đinđić s pravom rekao “možete da dobijete orden”, ali kao za frekvenciju moraju svi u red. Što je bilo u redu, ali mi smo tada shvatili da je i toj vlasti mnogo važnije kakve će odnose da ima s Pinkom, nego s nama. Mi smo se nekako podrazumevali. I odluka da će oni preko Pinka da se obraćaju svojim biračima, je za nas bila porožavajuća. I to je u stvari možda objašnjenje, sad da kažem, malo u odbranu, te stalno kažu kako su kod nas kritikovali Đinđića, to što je bila kritika je bila kritika zbog toga što smo mi shvatili da smo mi nekako rasli i pomagali tu poziciju i stvarno niko od nas nije očekivao prvoborački stažni spomenice. Nego smo očekivali neku vrstu – mi smo došli sad na neku startnu liniju gde smo mi bili u Jugićima, bukvalno ali i metaforično, nasuprot Mitrovića koji je već odvezao dva kruga u nekom Ferrari-u. I sad mi treba stanemo na crtu u jednim i drugim. To nije bilo realno. A još je i taj Ferrari od pozadi gurala vlast, jer je želela da sebe vidi u tom Ferrari-u, a ne u ovom našem Jugiću.

Ivan Minić:  Mislim, pazi, i da se razumemo bez obzira na to što je to bio Pink tada i sve, nije bilo kao danas. Generalno medijska scena nije izgledala kao danas. Koliko god bili jedni, ovakvi drugi, onakvi treći, generalno je to i dalje delovalo pristojno sve, prilično.

Dragan Ilić: Pa dobro, mi smo tad već, pazi, već 7 godina radili teme manjaka, ja sam najviše, priloga Imo s Pinka i Palme, politike i lokalnih medija. Znači, samo da te podsetim, to je vreme kad i Pink je – znači, mene fascinira brzina transformacije Željke Mitrovića i sad ja kad god razgovaram s ljudima koji, ne bi sad baš stvarno da rušim sneška ljudima, ali ja znam da ukoliko – to sam gledao svojim očima, znači, prava promena će se desiti onda kada, recimo, na sledećoj promeni vlasti Pink koji je bio uz Borisa Tadića i uz Demokratsku stranku dok su bili na vlasti, tada im je Vesić bio sve i svija, dok je bio u Demokratskoj stranici, on se hvalio da uređuje njima program i tako. I kada je došlo do promene, one su se ono odmah privo – plašim se da će u sledećoj nekoj promeni ljubimac vlasti uvek biti taj koji je ono, kao kažem, propagandista, a neko dolazi sa nekom kritičnom – Jer pazi, zamisli ti sad situaciju DOS-a, Imaš kritički medij, kao što je B92, televizija B92, kojeg na svakom intervju Vučića imaš upaljenog Vesti u četiri u kadru iza njega, kada daje izjavu. Znači, oni su obsesivno gledali, oni su znali da je B92 taj, kako da kažem, barametar kao društvene svesti i ponašanja. Tijanić mi je rekao mnogo kasnije da mu je bilo jako važno da postoji mediji kao što je B92, jer on probije led, pa popije negativnu u otvaranju važnih društvenih tema, e onda RTS gospodski dođe kad je već prtina napravljena, znaš, pa onda oni krenu bagerom. Znači njima je bilo važno da ima neko ko prvi pokreće važne društvene teme. Nećeš videti inicijativu ni za boru protiv nasilja, ni za, znaš, sigurne kuće, sigurne kuće smo mi –  deset godina kasnije ti se pojavi reklama za sigurnu kuću na RTS-u. Oni sačekaju, znaš, ono, mirno. Ali hoću kažem da je vlast pomislila – mi smo im nudili, ako vas kritikujemo, kritikujemo vas ne iz nekog sad kao interesa da nekog drugog kao promovišemo, nego je to, mediji su kritika režima, oni prate, ta kritika se podrazumava i morate da se naučite da će vas neko kritikovati. Ovo što pokušavaju ljudi da objasne i aktuelnoj vlasti. Znači, prirodno je da morate da shvatite da će te, vi ste tu, vaša odgovornost je najveća. A s druge strane ti nude ružičasto carstvo, opijuma za proste. I, znaš, ko će sad da se aka i bakće sa 92-kom kad ti ovde čovek nudi, ono znaš.

Ivan Minić: Sve može.

Dragan Ilić: Plesom do snova, idemo. I onda su oni izabrali to. I mislim da im se to kasnije obilo u glavu, jer kao, čim se promenilo, sad na Pinku se govori o žutim, u tom prošlom režimu, u kojem je taj pink igrao vrlo važnu medijsku ulogu, vrlavatno najvažniju. Tako da, mislim, to su neke lekcije koje sam ja pomislio da smo ih naučili i da smo došli u razvoju društva do toga, prošli smo taj kao ” u turn”, kao ne, međutim, izgleda da nismo.I bit će tako sve dok tu lekciju ne naučimo. Da je prirodno da budeš izlažen kritici upravo zato da bi, da bi kao u interesu društva, ne nekog partikularnog interesa neke društvene grupe.

Ivan Minić: A, mislim, kod nas se to sve doživljava vrlo lično.

Dragan Ilić: Pa da, da, da, i upravu si. Još je to bila, to je sad govorimo o zrelosti političkog sistema, a postoji i zrelost političara, sad ovo na individualnom nivou slažem se, to do toga da su isti ti ljudi iz DOS-a zvali vesti pa se žali što  mu je ružna slika. To kad čuješ onda ti shvatiš čekaj bre, a znamo ono, gledali kad ste lepili plakate..

Ivan Minić: Bilo je neki kojima je baš bilo stalo da imaju lepu sliku.

Dragan Ilić: Da, da imaju lepu sliku. A sad, pazi, a na Pinku su svi lepi. Tako da tamo ne može se desiti da imaš ružnu sliku. Čak i ako si ružan prelepšaćete, razumeš, da…

Ivan Minić: To je jedan, moj drugar prokomentarisao kao, pa to je ta Raj i Uno estetika.

Dragan Ilić: Da, da, da “Chin-chin girls”, da, sve skupa, show fantastiko, pa da. Eto, to je bila ta priča oko ’92. I taj trenutak u koji si ti sad nekako samo, ono, kao kad je, kad je? Tu je u stvari, taj ključni trenutak za televiziju se desio tad, to je ta 2003. kada se desilo ubistvu premijera, I kad se desila jedna promena, ne zato što je tad prestao da ide TV manijak na televiziji, nego je prosto koncept televizije B92 postao komercijalni. Znači mi smo tada, samo smo sad onako… ja sam ti rekao u tom trenutku kada smo montirali emisiju za vikend, taj slot vikendom, Miško Bilbe bio je urednik filmskog i serijskog programa, znači ta neka ideja koja se čak i danas negde, kroz dva i pol muškarca, Sundjer Boba i sve ono što su oni tad postavili, ostala, mi smo u tom trenutku za vikend imali teme manijaka, pored nas Maja Uzelac montira “Kulturni nokaut”, tu je pored Kesić koji svoju emisiju radi, “Low-fi video”, dakle, to je ono kao što bi danas bilo zahvaljujući društvenim mrežama, internetu, nepresušeni izvor materijala,  i Olja koja je radila “Utisak nedelje”, znači to ti je onako, I danas bi bilo kao respektabilan program. A to, recimo, bio slot za vikend. Ono što smo zvali plus filmovi, onom neon terminu koje je Miško postavio, mi smo bili stvarno dobar program, ljudi su to gledali. U tom trenutku je I ja se svećam da me je pozvao Jugoslav Ćosić koji je tad počeo da radi na 92. i on je meni rekao te godine je Gorica bila urednica radija, ja sam bio ono kao s njom tu kao koordinator, mi smo bili najslušanija radio stanica u Srbiji i to je ono trenutak – On kada je meni rekao – nekako smo mi to podrazumevali isto kao mi smo iz ’92.kao s radija, i ovi kao pa normalno, mi smo najbolji, znaš, i kad smo se čuli samo ono dve ulice okolo i kad se čujemo u celoj Srbiji. Ali on je rekao on ima iskustvo, radio i na Radiu Beogradu, kaže da cela ta mašinerija koja je kasnije, da vidiš koliki je to sistem, kojeg su prešišali ono, klinci u Domu Omladine, kasnije na Novom Beogradu, tamo, to je bio stvarno veliki uspeh i to je bio  trenutak nešto onako, čini mi se i televize i radio i net, baš smo onako kao došli – I tog trenutka je bilo potrebno ustvari strateški razmisliti o budućnosti razvoja tog medija. Ja sam imao priliku, recimo, da odem u Poljsku, tad u Gdańsku i vidim šta se desilo – gledali smo mi šta se dešavao sa “Feralom”, “Riječkim novim listom”, sa tim medijima koji su nekako iz devedesetih ratih došli u tu mirnooddupsku, vrlo malo ih je preživalo na Balkanu. U Poljskoj gazetavi “Vorša”, koja je bila takav medij, još od solidarnosti, je uspela da kao izgradi i da sačuva tu, zahvaljujući dobro manadžmentu. Oni su prosto samo jednog trenutka skapirali da treba da zadrže tu svoju, da ne treba da budu komercijalni mediji, ali da kao ograde tu svoju priču. Ja sam siguran da je  ta odluka o nekoj komercijalizaciji bila pogrešna, ne zbog samo zbog programa koji su tada emitovani,  tada je počeo, ne znam, veliki brat, pa Liga šampiona, pa sve to, ti veliki zalogaji  medijski, nego ja mislim, budućnost medija išla ka internetu, išla ka  drugačijoj vrsti televizije i medija, koja je sve bliža, kasnije ćemo uvedeti  i društvenim mrežama različitima, i da je 92. ostala u tom svom  street levelu sa emisijama koje su apsolutno za svaki ono – Mi smo imali program koji se bavi o svim bitnim aspektima života, uključujući i život penzionera,…emisiju o penzionerima. I onda kada odem tamo u London i kao pričamo i radimo prezentaciju našeg programa i onda sad recimo neki veliki fondovi, su penzionerski fondovi, ovi koji su kasnije s Alford i ovi dolazili ovde… To je lova penzionera u Britaniji. I onda te pita čovek mrtav ozbiljan kaže “Jel imate na B92 neki program posvećen penzionerima,  ljudima starijeg doba?“ “Ja kažem imamo i Urbracus i pustimo i oni u fazonu “vau”.

Ivan Minić: Ceo taj autorski program koji je u suštini bio noseći.

Dragan Ilić: Da ili kao “Imate li vi program koji se bavi kao komun?” Znaš, to su ti pitanja koje ti postavljaju različiti ljudi tamo. Dođe čovek i kaže “Jel imate nekih pograma koji se bave kao kulturom življenja, zajednicama različitim.?“ Ja kažem “Da, imamo“ i sad, to je Čirilo, on je radio Predgrađe. On je čovek obradio, ja mislim, na najbolji način, do sad ne prevažiđen, svaki deo Beograda, I opisao atmosferu kako izgleda život u beogradskim nasiljima.

Ivan Minić: I plus, imaš taj moment, ono, koliko god danas svi govorili da su oni Marka Žvaka, oni su ciklotronci.

Dragan Ilić: Tako je, ciklotron, da.

Ivan Minić: I imao si ciklotron koji, jebote, ja 20 godina kasnije ponovo puštam neke stvari koje sam tada gledao, I zamišljam – to mi uvek moment, nekad par puta sam i pričao sa…

Dragan Ilić: Dušanima.

Ivan Minić: Dušanima, ono, gde su, šta rade.  20 godina kasnije, šta se desilo sa tim nekim likovima? Neki su….nekoliko puta

Dragan Ilić: Da, da, da.

Ivan Minić:  Ali kao gde su ti ljudi. Znaš, tu ima nekih klinaca…

Dragan Ilić: Pa ne, pazi, ja sam to, ajde, kao mi smo to, totalni nepotizam, dakle, ono, Šura je i zet i kum Duća, i ja moram da kažem, evo sad sam pod utiskom, znači, u dva navrata sam video, ja sam osetio, mnogo, mnogo, širom Srbije da ljudi onako priđu pa govore o programu, i o programima koje sam radio, i o Telemanijaku preko jutarnjeg programa s Goricom i tako dalje i tako dalje. A onda sam, recimo, ja sam lični svedok toga, Novi Beograd, zatvaranje totalno za koronu, I noću ima komšija koji drži koncert na terasi. To su oni blokovi Jurija Gagarina, one, znaš, oni.

Ivan Minić:  Stepenice.

Dragan Ilić: Brodovi, da, stepenice. I oni dobiju dozvolu da snime to, i izvade,  tripod, stave kameru i čekaju da čovek u svako veče u devet počinje svoj koncert i sav komšiluk mu aplaudira. I to sad hiljade ljudi u tim zgradama okolo. I taj majstor izvede prvu numeru, a pevao je baš ono evergreene. I posle prve pesme kaže “samo koristim priliku da vam kažem, evo upravo sad tu, njih dvojica stoje tu i kaže, ja sam bio tu nešto pomago, snimaju nas kao momci, Dušan iz Marke Žvake zaovije, I onda, pazi, svih onih zgrada aplauz..wow. A njih dvojica su tako stvarno onako fini momci, njima je bilo wow, ja kao slušao sam ovacije 3 minuta, i onda je majstor nastavio repertoarom, I to sam isto video sad kad smo bili u šetnji, dakle, Duće Čavić sedi sa onom kamerom i snima ljude na kontejneru. Sad pazi, on to sad snima za naših drugara Gubaša koji je jedan od onih momaka što znaju najbolju procenu, to je iz “Low fia. Čovek koji sad kao za njega se snima i prolaze ljudi i viču Marka Žvaka skandiru, a drugi Dušan i ja i njegove žene kao i Moki šetamo tu i mi sad onako kao kreću ljudi da skandiraju, i onda se ovoj neko okreće i kaže evo ga i ovaj drugi evo ga i ovaj TV Manijak,  a mi ono kao jao ćuti pali dalje ono idemo i kao hvala hvala ljudi. I ti kao  – mislim pazi meni je to kad sam to doživao nekoliko puta u životu sve druge stvari i nagrade i priznanja koje dobijaš za svoje rad i sve skupa, znači, ti kao pogledaš i kažeš ouu –  ja sam opet imao ta jezica, iskustvo, kad sam pogledao juče tih 60.000 ljudi, bio sam u fazono, aha, znači to su tih 60.000 ljudi koji nas slušaju, pa sad puta tri, odprilike to, i kažeš “Bogte“. Znaš, i to je trenutak kad ti radiš program, stalno zamišljaš koliko je tu sad ljudi ima budnih, pa dobiješ gomilu poruka, pa kreće neka komunikacija. I onda kad vidim recimo da neki deo koji smo sad stavili na uptstvo za, koji je Tibur Janov napisao za korišćenje karata u gradskom prevozu u Beogradu i vidim da to sad već prešlo, ne znam, 200 hiljada ljudi koji to vide i sad meni još uvek šure prevodi, oni su bolji u tom savremenim, oni su mlađi, pa je –  i on meni danas kaže “Uuuu, kaže Zete, al’ smo viralni.” I sad kao pošalje mi, ja mu kažem “E, sorry, aj ti to meni prevedi to kao viralni.” Kaže “E, znaš šta je viralni? Mi imamo jednu našu slušateljku Baku, jednu koju su snimali još za Ciklotron, ona je ljuta opozicija, živi na Terazijama, njihova baka Vera, koju oni obiđu povremno,  I sad kaže “Kad je meni Baka Vera poslala vaš snimak u linku, brate, vi ste viralni“. Ono, znaš, kad te baka Vera šeruje, ti si, brate Srbija zna za tebe, znaš, ne treba mi people matter. Baka Vera mi je najveći people matter. I pazi, ti kad imaš još uvek takav odnos sa ljudima koji te gledaju ili slušaju, da kažeš ono, u, dobra je, znaš, kao javila si baka Vera, dobra je, I ti znaš da je iživa, da je dobro, da je okej i kao idemo dalje. Eto, to je neka energija koju dobiješ.  To je odgovore na to pitanje šta se desilo s 92-kom. Desio se taj svič koji je bio to, ako smo bili padu skloni, pali smo. Nije baš bilo ni neke podrške i to od onih od kojih bismo ih očekivali, je očekivali, oni su mnogo više voleli da se slikaju na Pinku, nego da ih tu neko smara s 92-ke.

Ivan Minić: I pita neprijatna pitanja.

Dragan Ilić: I pita neprijatna pitanja. Tako da, i mislim da, pri tom, kažem, ne želim ja sad tu ne želim da prebacujem odgovornost, nego samo govorim kontekstu. Zato što pojenta cele ove priče jeste da ta energia koju smo osećali sad i ovih dana, i koju osećam kad ljudi kao komentarišu program koji radimo i stvari koje radimo, meni potvrđuje jednu tezu da je ta ’92. nešto što mnogi u ovoj zemlji i iz vlasti i iz opozicije žele da zaborave, da gurnu po tepih i onda mi je, koliko god je, meni je bila po prvom trenutku neobjašnjiva ta strast sa kojom govori predsednik, recimo, o tome kao “aha”, a kao Iz njegove priče danas bi neki klinci pomislili da je 92. neki kablovski kanal da se emitovao reality neprikidno. E i tako to kao iskrivljeno, ta revizija istorije, a to je mediji na koji on dolazio da lepi nalepnicu sigurne kuće za Ratka Mladića. Mi smo bili u tom trenutku u toj zgradi unutra i kad su navijači dolazili da zapale zgradu.

Ivan Minić:  Sećam se.

Dragan Ilić: Eto to. Tako da ono, to ima ono stvar od “kud idiota”, ja sjećam se,znaš, kao prosto nekako mi to pokazuje da ipak ljudi pamte i da bez obzira na te pokušaje, revizije, prilično zlonamerne. Jer mislim da je ta činjenica da je i predsednik, on sada tu, da je – Nije ’92. doprinjela da on postane predsednik, ali hoću da kažem da je i u vreme dok je bio opozicija, mogao da dođe i kaže šta želi, tu on je to koristio kad je bio opozicija. I ne samo da je koristio, nego je onda još posle toga dolazio da lepi one nalepnice sigurne kuće Zdravka Mladića.

Ivan Minić:  Ti si radio razne formate, ja sam ti rekao, za mene su TV Manijaci bili nešto što je, mislim, jednostavno, u tom trenutku bio melem, ali taj odnos koji ste ti i Gorica gradili godinama i sadržaj koji ste stvarali i formati odnosno.

Dragan Ilić: Akcije, svašta.

Ivan Minić:  Sve što ste radili kroz to sve i to prijateljstvo je ipak veće od bilo čega.

Dragan Ilić: Pa jeste, malo mi je sad čudno kad govorim o tome zato što ti se nekako podrazumijevalo da sad govoriš nekako o prošlom vremenu, a ja to još uvek nisam nekako, to nije prošlo vreme, još uvek je naše vreme, zato što je ta energija i atmosfera koju smo mi želi da napravimo u tom jutarnjem programu, mislim da je ostala, i da je to nekako najlepši omaž koji svakog jutra ljudi mogu da dobiju od nas tu energiju. Takođe, ja ne volim i mi smo mnogo se puta zezali na račun srpskih grobinjskih običaja, jer mi imamo tu naviku ili potrebu da nekako pravimo te zadušnice i da se tuga meri količinom te pokazane, tuge ekspresivno sa tim padanjem ničice, udaranjem u grudi. Ja sam želeo, baš zbog toga što smo se zazeli mnogo puta, mislim, mi smo nekoliko puta jutrnjem programu čitali jedno drugo “Miljni memorija”. I to je bilo, baš smo umirali od smeha i desilo se da sam jednog trenutka to stvarno morao da uradim. Ali tim pre sam ja bio spreman na to, i tim pre sam bio kažem, svestan da to kad budem jednom uradio, kad budem morao to da uradim, da će to da bude u istom tom velikom energetskom smislu nastavak programa, samo što fizički tu nije prisutna Gorica. I odnos u vremenu u tom, mi je jako čudan koliko je tu vremena prošlo, s jedne strane mi se čini ko je da je bilo pre sto godina, s druge strane kao da je juče bilo. Uopšte nemam nekakav vremenski odnos prema tome, a to tako sa svim strašnim događajima koje proživite, ne znam, to je nekako mislio sam da Dejana i  ja napravimo, i pošto Dejana isto zna Goricu dugo, preko 25 godina, još sa studija B, I mnogo puta, sad dok radimo program, i razgovaramo na neku temu, sad se nešto nekom omakne neki izraz, neka reč, komentar slušalaca, neki snimak koji pustimo i tog trenutka se samo oseti kako kako proveje taj njen duh tu i mi smo u fazonu “ćao Gorice“, jer prosto se pojavi to. I to je toliko prisutno da smo se mi pomirali da će tako da bude zauvek. Prosto to je ono kao pošto Srbi inače antropološki imaju vrlo vrlo fleksibilnu i propustnu granicu između ovog i onog sveta. To je vrlo u duhu naše antropologije i sad, jer, znaš, kod nas ljudi ti pričaju o događajima od pre 300 godina, isto kao nečemu što se desilo pre 15 minuta.

Ivan Minić:  Pre 300, od pre….

Dragan Ilić: Od Vinče. Tako da, mislim, prosto je samo, kako kažem, Gorica je ušla u onaj, kao, noćni termin znaš, u reprizu, tako da, ali znaš tu je,  prisutna je. Javio mi se, dobio sam poruku nekog sveštenika 15. kad smo radili taj program, onako pa malo puštili neke segmente i on je rekao “Ej, ja sam sveštenik i sad pre – izašla je neka njena kolumna poslednja i kaže “Ja sam skoro celu kolumnu iskoristio za neku propoved, ono, na liturgiji. Jer je, potpuno nekako opisala to neko stanje duha, i hvala je na tome.  I tako i sećam se da, znaš, kako je to sad čudno kad smo bili na sahrani ili na pomenu za šest meseci sveštenik, koji je jedan fantastičan čovek,  je došao i on je fan, on sluša naš program. I sad,  nekako je tu i na ovom i na onom svetu se sve nekako tu sad sklopi da je to neka – Ja sam tu vidio neku vrstu kontinuiteta, nekog metafizičkog kontinuiteta kojeg, nije u pitanju nikakav spiritizam, niti nekakav sad, nego prosto je sad kao ako ti je neko toliko blizak, on prosto ne može da ode. To je, e, to je u stvari kao kad Bovija, ja mislim da Bovija ima još pet albuma snimljenih,  u naravnih pet godina ćeš ti da budeš u fazonu “nije on garant umro on 100% samo kao učutio se,  izlazi novi album“.  I poslednji single mu je bio nešto “Stars Never Die”, kao, I to je istina, znaš, ti kad čuješ Bovija, ti stvarno ne možeš da  – ti treba se setiš da on čekaj, on je umrao, da, da, vidiš, ali kao sve je to aktuelno. E tako sad, u tom smislu, na ovom planu programa, ujutru je tu Gorica, taj dobri duh koji je tu sa nama.

Ivan Minić: Kaže mi taj ceo vaš odnos i ta dinamika između vas i prijateljstvo koje je građeno godinama, gde ste vi prolazili kroz mnoge teške trenutke zajedno i mnogi neke teške životne odluke morali da donesete i, mislim, dizanje je prelazilo sa medija na mediji, onda u jednom trenutku postalo nezavisna produkcija i sve ostalo, to su užasno teške stvari za nekog ko nije, mislim, u osnovi preduzetnik i razmišlja samo na taj način, a sa druge strane je odrasla odgovorna osoba. Znaš kao, ne pričamo mi, jebi ga, imaš 23 godine, pa sad, nema veze, vratiću se ja kod keve tri meseca, pa ću raditi u kafiću. Ne, ne, ne, vi ste ozbiljni, odgovorni ljudi. Vi ste ljudi koji ste potrebni nekom broju ljudi svaki dan. Stvorili ste nešto, nešto što je prvo vama važno, a onda i mnogim drugim ljudima jako važna stvar, imate odgovornost prema tome. Ne možeš sad ti da kažeš, pa jebiga, nemamo neko rešenje, napravićemo neki truli kompromis. Ne možeš napraviti kompromis.

Dragan Ilić: Pa da, eto,  da, upravu si znaš, to je bio jedan trenutak koji je 2010. godine već je bilo jasno da će B92 biti prodat. I to je sad taj, to je bilo, sad kažem taj period 2003. do 20010.  7 godina smo mi tu kao i radili i razvijali tu našu ideju i sve skupa nekako, čini mi se, kao probili te granice, tog kruga dvojke i tako dalje. I čak radili i van Srbije te programe i u Nemačkoj i tako, bilo je jako zanimljivo. I mi smo shvatili da će taj medij će biti prodat grcima. To je bila ta kao ideja. I mi smo želeli tog trenutka smo želeli da odemo s 92-ke, da krenemo sami da radimo, napravimo svoju produkciju. To nas je, ta ideja nas je onako ložila. Ljudi koji su nam, kažem, čovek koji nas je puno, puno u tome ohrabrio sa prijateljskim rečima je muž Jelice Greganović, Branko Greganović.

Čovek koji je onako jedan ozbiljan, on je u stvari i zadužen za 92. jer on je bio precednik  omladine Slovenije koji je ukinuo štafetu i kao predsednik omladine Jugoslavije dao pismenu dozvolu da se ofrmi 92-ka. Jelica, kao novinarka 92-ke, je tako – Mi smo se stalno zezeli kako je ona morala da se smuva s Brankom da dobijemo radio. I onda isti taj čovek koji je prijatelj I Goričin i Jelica i Branko i moj, je nama rekao…Ljudi, kao. –  sad, za razliku od Srbije, gde smo mi ljude iz te generacije nekako potrošili, pogubili, nazvali komunjerama, tako, Slovenci su bili toliko pametni da su dobili fantastične ljude koji su kasnije njima je posle, znaš, njima su posle ljudi iz Lajbaha bili u ministarstvu kulture, kao što ovde se još nije desilo do te vrste promena. I onda je on nama rekao “Vi ste spremni, vi treba sami da krenete da radite produkciju, vi ste potpuno spremni”. Ohrabrio nas je. I ništa, mi smo skočili u vodu, mi smo otišli iz 92-ke jer nismo želeli da budemo – E ovako smo to nekako formulisali, mi smo shvatili da se prodaje štala, ali mi kao smo krava, pa nećemo mi kravu sa štalom da prodajemo, krava ide posebno. Mi smo se kao ta neka krava samo inicijativno odvezali i kao izašli iz te štale i kao, otišla je kuća štala imanje to, a krava je nastavila da luta. I na moje veliko iznenađenje, prvi poziv koji smo dobili, apsolutno nismo imali nikakvu strategiju, nismo imali nikakav plan, nismo imali nikakav dogovor, pa sad kao cenkamo se nešto. Mi smo dali ponudu da mi sad kao produkcija to radimo za B92, nije bilo nekog sluha tu ni dogovora i onda je okej, kao, otišli smo. I bez ružnih reći,  kao sad tu razveli se pa pričaš ružno o bivšoj familiji. Sve to naše, kao i tu smo, nema tu sad kajanja, nego  idemo dalje. I onda nas iznenadio poziv tadašnjeg direktora RTS-a Tijanića. Ja sam bio u ozbiljnoj dilemi kako da razgovaram s tim čovekom. I kao kažu, kad smo došli, on je rekao “kolege, i koleginice“ govorići, onako uvijek posebno, i mi smo dobili upravo ono što smo hteli, potpuno odrešene ruke i upravo zbog toga što smo uradili da smo s B92 prešli na RTS koji se nekako podsvesno slušaocima – od devedesetih je bilo ono, ja sam gledalac RTS-a, ja sam gledalac ili slušalac 92-ke, bilo je pitanje identitetsko pitanje.

Ivan Minić:  Da da nema…

Dragan Ilić: Kao sad Telekom/SBB, ali još gore. Jer sad ima i ovde prelaznih, ta dva skupa nisu odvojena, imaju presek. Tada nisu imala presek devedesetih i onda nekako u svesti ljudi, kad smo mi našu emisiju preeneli samo na drugu frekvenciju, ljudi su očekivali kao  – i naša ideja tada, koja je do dan danas je ostala, čini mi se najbolja, je da tvoja produkcija radi na principu profit share-a, tvoj program je tvoje vlasništvo. Vrlo nam je bila važna autorska kontrola koju smo dobili, apsolutno i uvek je imamo, to je uslov našeg ugovora, a princip finansiranja je podela profita koju ta emisija generiše. Ti si zainteresovan da ta emisija bude što bolja, da imaš kontrolu ne samo na tim, nego i šta se oglašava  i šta se od sadežaja tu emituje i tako dalje i tako dalje. Tebi je emiter praktično partner, nama je emiter bio RTS. Mi smo bili taj, kako je govorio Tivnić, vi ste implant u jednom čudnom organizmu koji vas verovatno neće prihvatiti, ali meni je jako važno da to bude neki – i to jeste bila jedna tektonska promena na radiju koji je pre toga 70 godina pušto narodnjake i onda se pojavi pesma, sećam se prva pesma 2010. u maju, 10. maja smo došli tamo i emitovali prvu emisiju, Ujutro u 6. smo pustili “Manning Street Preachers – Your Love Alone” i to je bila prva pesma koju smo pustili na radio Beogradu i sad kao, Ok, i čekamo i zvoni Fixni, i ja se javim, kažem “Dobar dan, izvolite” i neki glas, stariji čovek, kaže “Pa to ste vi, Gorica i Dragan.” Kažem “Da” “U, super, super” i onda ovako kao me pita “Oće od sada ovako stalno.” Reko, “Oće, gospodine.” “Aha.” I kao to je to. Znači, to je stvarno bilo onako kopernikanski. Ne zato što to drugačije, mislim, drugačiji –  mislim, to je tek bilo mislim, ja to, to me u stvari podsetilo na početak rada, to je posebna priča iz iskustva sa ta dva sistema, jel. I to može. I to supr šljaka. Kad je Tijanić umro, oni su se pogubili. Tu sad izgubila, neka oni su postali malo bahat partner, kao veliki partner. Mi smo jedan mali, tu bili…

Ivan Minić: Uvek kad je toliko veliki partner.

Dragan Ilić: Imaš taj bahat odnos. I onda je kao se pojavio, kao S-medija, kao drugi emiter sa istim tim principom, I onda je postalo u stvari samo bitno da ta emisija može da funkcioniše, samo se promeni frekvencija. I mi smo to uspeli da uradimo 92. prelazak na radio Beograd, pa nakon toga i na indeks radio, odnosno S2, i da se ne izgubi ništa u kvalitetu emisije, da se eventualno napravi neka, kako kažem, da se napravi neka vrsta prilagođavanja muzičkog, sad, konkretno za S-mediju, jer se obraćaš malo mlađoj publici i nama je ideja da se obraćaš malo mlađim ljudima, da ih nekako vratiš radio na različite načine, sad, zahvaljujući internetu i duštvenim mrežama može. I tad smo skočili u hladnu vodu, I saćam sam da te godine, 2010.godine, sam držao panel na Weekend Media festivalu u Rovinju. Tema je bila to – u ovom regionu je to bio prvi primer partnerstva sa javnim servisom u oblasti radija, koje je funkcionisalo u svakom smislu, i u poslovnom, i u kreativnom, kao veliki doprinos. U međuvremenu je RTS klecno opet, pa se malo vratio na neki mod pre toga. Mislim da su se oni samo vratili u jedan korak u nazad. Meni to nije drago, meni je žao zbog toga, da su oni imali jednu vrstu modernizacije, ali RTS ponekad ima tu, upada u tu zamku da razmišlja o tome da je nepromenjivost znak kvaliteta i da recimo to je kao i kad ono da se svaka promena smatra nekom vrstom šizme ili izdaje, to malo liči i na to kako neki delovi Srpske pravoslavne crkve ne žele da se prilagođavaju  jer razmišljaju sa stanovišta vekova. Dobro, to je jedna drugačija institucija, ali kad se RTS tako ponaša, onda to baš nema puno smisla, zato što bi on trebao da bude, u skladu sa aktualnim društvenim trenutkom. Dakle, ne mislim u onom da se prilagođavaju svakoj situaciji, oni to znaju da rade, nego, kažem, ali da budu da budu nekako u duhu vremena, jer mediji.

Ivan Minić: Zgrada 92. gde je sada UNDP, a gde je televizija bila godinama, se sada nalazi i dalje se vodi adresa kao Bulevar Zorana Đinđića, ali ono malo slepo, crevo Španskih Boraca onda je sada ulica Aleksandar Tijanić.

Dragan Ilić: Da, već.

Ivan Minić: Tako da se zgrada sada nalazi u Sandviču.

Dragan Ilić: Da, da. On je inače, da, to je njegov kraj. On je igrao basket na onom terenu, preko puta Siva, da, da, da. To jeste njegov kraj, a imao je pred toga i čak i jedan period kao Fontanjeros, tamo isto ima i tu vezu, tu smo nešto kao komentarisili jednom taj kraj, kao karakterističan oko carine, tamo to je tako stari deo, ne, stari deo Novog Beograda, nešto kao….

Ivan Minić: Nikad ne mogu da odredim nekog koja je tako komplikovana, malo ko je komplikovan kao on. Ono kao, je li on good guy ili bad guy.

Dragan Ilić:Ne znam.

Ivan Minić: Ali ono što je sigurno je da uradio nek sjajne stvari i da je neke stvari umeo da radi bolje nego bilo ko drugi.

Dragan Ilić: Da, i da je razumio medije jako dobro.

Ivan Minić: I ljude.

Dragan Ilić: Razumeo i ljude, da. I ja mislim da mnoge stvari koje je on primetio – i on je bio jedan od ljudi koji je radio u medijima i u novinarstvu, prvo, a onda kao i na televiziji. retki su ljudi koji su u stanju da prepozneju prepozniju nekako u kom pravcu će se stvari razvijati. Ne samo politika, nego u kom pravcu se recimo medija razvije.

Ivan Minić: Jedan trend pre nego što se desi.

Dragan Ilić: Tako je. On je to uradio, recimo, sa Be-ka televizijom. Meni je bilo žao jer mislim da je možda najveći potencijal za taj ulozak u savremene medije imao. Pa dobro, i RTS i u to vreme, samo da podsetim onako, on je to vrlo, mislim pričali smo, on je počeo od toga da dnevnik počinje na vreme. Pričao mi je kao koliko mu je bilo bitno da dnevnik počne, da je to nekako mali znak da su stvari pod kontrolom, kad dođe sekundara na 12. Zato što kaže, ja kući gledam kako nikad to ne počne ili počne minut kasnije ili minut ranije, i onda sam ja mesec dana sabirao koliko, onda sam došao kod onog čoveka, onog tehničara i rekao mu ovako, prijatelju, ovog meseca si mi, brate, ukrao 20 minuta. I kao, to nije u redu, to 20 minuta ljudi koji gledaju taj program. Mislim, njega je to stvarno nije mrzelo da radi, pričali smo o tome. I onda je rekao, aj sad da vidimo. evo, i onda je stajao sa štopericom pored tog čoveka koji treba da pritisne tamo play i imaš znaš kad zavrti traku imaš još imaš sekund i po dva, znači, on je njega vežbao sa tim preticanjem da ga uvati na 12. Ne na 12 i 2 sekunde, nego na 12. I onda kad je to počelo, onda je imao pravo da traži od svih drugih ljudi da urade svoj posao kako treba. I mislim, tužno je što mi dalje i u tom smislu nemamo izgrađen sistem, nego zavisimo od pojedinca. 

Ivan Minić: I da taj pojedinac mora bude lud.

Dragan ilić: I da, i da budeš sad ono, i da to funkcioniše.

Ivan Minić: Da imaš neverovatnu energiju, da si prodoran, da. 

Dragan Ilić: I tvrdoglav i bezobrazan, i sve. Pošto ta medijska slika je umeđu vremenu postala prilično, jel takva kakva  jeste džungla bez pravila.

Ivan Minić: Taj vaš, da kažem, nezavisni rad, gde ste imali emitere, ali u suštini sve je bilo pod vašom kontrolom, šta vam je to novo donelo? Imamo i onaj period kada je došao Covid koji je sve zakomplikovao, ali mislim…

Period Covida

Dragan Ilić: Uradili smo svo vreme.

Ivan Minić: E, jeste, ali mislim, trebalo je prilagođavati.

Dragan Ilić: I da, da, i mislim da smo tad ljudima najviše i značili, sediš kući kao ne znaš šta se dešava, ljudi su tad toliko, nekako sa nekom ono, toliko im je to bilo potrebno.

Ivan Minić: Ja hoću da kažem, u svakom trenutku pre toga ti imaš nekakav sistem podraške oko sebe, neke ljude kojima je takođe stalo, koji su odgovorni i sve, sad ti to treba da napraviš, a ne možeš to da napraviš na onom nivou na kome ga praviš kada praviš ceo radiju, i ceo televiziju, nego jebi ga, moraš da improvizuješ svašta nešto, a opet moraš da imaš standard kvalitete i sve ostalo.

Dragan Ilić: I to je izazov. I tako je. I da radiš. svaki put smo morali tonce da nešto naučimo. Ne da ih učiš njihovom poslu, nego da se opuste, da postanu kreativni, da razmišljaju o programu, da se opuste od nekih ono – Onda smo morali da razbijamo u tom terminu, kako bih rekao, onaj klasičan oblik formatiranog programa koji – I tu smo razbili taj format klasičan, napravili smo svoj format koji nama odgovara u smislu kako treba da izgleda formatiran radio, koji je u onom izvornom obliku napušten već. Ali znaš onda su se pojavili podcasti kao ovoj u kojem govorimo, gde su ljudi shvatili da može neko da sluša ljudi koji razgovaraju i sat vremena, dva, koliko god hoćeš, a onda na radiju hoćeš da svedeš govorne segmente na 20 sekundi cvrkutanja, divan dan, temperatura, saobraćaj i ćao, zdravo. Mislim, to onda nema smisla. Mislim, i onda ti kao gubiš zanimanje radijskog voditelja kao radijski.

Ivan minić: Nema govornog programa.

Dragan Ilić: Da on prosto mora da bude – E sad to je ostalo i dalje ti kad praviš istraživanje, ljudi znaju točno, znaš, ti imaš nekoliko ljudi koji ljudi slušaju na radiju. I to slušaju po ljudima, personalizovano. Sad čak i nije bitno koja je radio stanica i gde je. Znaš, kao slušam Sane dok je bila laguna, na laguni slušam to, dok je sad Rak radio, slušam tu, ne znam, deo kad Coka. Nisam ih upoznao, ali kao znam, slušam nekad u kolima, pošto stalno vrtim radio. Mislim, ja mislim da je najopuštenija ekipa na drugom programu i trećem programu radio Beograda,  to je najbolji radijski program. Zato što njih zabole za – oni nemaju komercijalni pritisak. Ima nekih ljudi na 200 dvojci koji super rade svoje termine, tako da ti na kraju, kad praviš istraživanje slušalnosti, ljudi personalizuju program, i manje je važno koja im je stanica, koja je frekvencija. Pogotovo što to danas slušaju preko aplikacije.

Ivan Minić: Najčešće, da.

Dragan Ilić: Danas mi imamo, recimo, na Mixcloud-u gde kačimo svaku emisiju, ja imam nepogrešivu sad mogućnost statistički  da vidim iz kojih krajeva sveta nas najviše skidaju, gde nas slušaju zbog druge vremenske zone, a gde nas slušaju zato što je kao ne ustaju rano, pa onda kao slušaju od devet. Onda da li su to žene, muškarci, koja je uzasna grupa, obrazovana grupa, to je meni onako čisto zanimljivo da vidim da li ta neka naša poruka stiže do doslušalaca, to mi je u stvari feedback da vidim da li se Da li se obraćam ljudima na način da stiže poruka do njih. Tako da je to super, ti su mediji nama – Mislim, i podcasti su vratili meni, čini mi se i u svetu, kao priču na radio. Radio je – kad voziš noću i kad imaš ono stanicu gde neko nešto priča, pa pusti muziku ili tamo gde je samo muzika, brate, zaspaćeš uz samo muziku. I sad šta god bio sadržaj, i sad ja razne stvari tu mogu da hvatam.

Ivan Minić: Ljudi koji slušaju to što radite već toliko godina, svako od njih ima svoje razloge zašto njima to važno. I to je ponekad tema kad pričaš sa ljudima ko im je važan, a da im nije kućni prijatelj. Znaš, to misli sada malo mlađe generacije i ovi što su se navukli na podcaste, to ti je onaj mim kao “imam novog prijatelja”,“Jel prijatelje ili slušaš novi podcast?“ E, taj moment. To je vrlo lična stvar. Mislim, i način na koji vi to radite je vrlo ličan. E sad, znam ja šta to drugim ljudima donosi, znam šta meni donosi, znam šta donosi ljudima koji su meni bliski, koje volim, znam iz razlih nekih priča i drugima. A šta je to tebi?

Šta Draganu donosi radio

Dragan Ilić: Pa znaš kako, to je sad već – meni je zanimljivo da mi sad imamo – mi smo odgojili generacije slušalaca koji sad svoj život – čiji smo mi deo od detinjstva. Tako da ja sad imam.

Ivan Minić: Kao Branko Kockica

Dragan Ilić: Pa skoro, da. O, Branko…ne bih voleo baš tako da me-  na kraju da završim u nekoj skupštini kao poslanik. Znaš kako, meni sad recimo priđu ortaci – Da, evo recimo, priđe mi ono dečko iz repetitora.

Ivan Minić: Boris, dobro.

Dragan Ilić: Boris. Ja sam veliki fan repetitora. I ovi moji klinci nešto i sviraju, moji sinovi su ova hali-gali generacija i bendovi i to, i sad, i normalno da su svi i oni kao na njih i repetitor njima, je to bio prvi ono u Bigzu pokretač, cela jedne generacije. Sad meni Boris kaže, pazi, ja sam ko klinac obožavao TV Manijaka, kad su me vozili, slušali smo u kolima, Ćale i  Keva jutarnji, i kao slušali smo tebe i Goricu i onda to sad ovako obično izgleda. Slušaš jutarnji program s Goricom i Dragom kad si mali, kad te starci smaraju ili kad te voze pa slušaš, pa onda ono kao jedna pauza, pa onda kad kreneš da ideš u školu, ono u prevozu ujutru pa ako ne slušaš muziku sa telefona, nekad se desi da ono studenti dok spremaju ispite, ujutro ovi što ranije ustanu ili idu –  počnu da slušaju radio. Kad se zaposliš, pa putuješ do posla u kolima ili ako ti je posao takav da voziš, onda ti je bitno da se ujutru ne uspavaš, da ti radi radio, onda ponovno se vrate posle nekoliko godina pauze, ta, ono, naši klinci, onda te oni kao slušaju tako se nekih  dvadesetak i nešto, onda se desi pauza. E onda kod devojaka stiže trudnoća, opet dolazim, došla macana vratanca, jer šta? beba se probodi ujtru hoće svoje, znaš, ko je tu najbolji prijatelj, ko je budan u to vreme, Gorica i Dragan, odnosno jutarnji program, tu nam se vraćaju i onda tu kao ponovo ti krećeš da voziš decu u vrtići, slušaš u kolima i onda verovatno imaš jednu pauzu do penzije i onda kad si u penziji onda se probuduješ u pet i šalješ poruke “Kad ćete?“ “Čekam šest da krene program.“ Tako da pre ili kasnije završite vi na našoj frekvenciji kod nas i to…. I sad oni tačno znaju, ljudi kad mi pričaju, oni pričaju ti si postao njihov deo njihovog životnog iskustva. Jer ja sam se uverio da ti klinci koji su odrasli i slali su nam slike, imamo kratke video snimke gde neka deca sede i vode program i oni su Gorica i Dragan. Ta deca danas imaju 23-24 godine.

Ivan Minić: To je to, to je to.

Dragan Ilić: Javio mi se – sad neki slušaoci koje pamtim, javio nam se sad za Goričin rođendan kada smo pričali, Marinko iz sela koja se zove Mala Bosna, to je predgrađ Subotice, koja je imao krave i pušto im je buđenje ujutru i super su davale mleka  i kad mu se oteljala krava, onda smo mi kumovali, naravno se zvala Gorica. I kad smo putovali u Suboticu, otišli smo da obiđemo Kumče, imamo fotke, taj Marinko je imao bebicu u to vreme i rodila se jedno telence i doneli, otišli smo, u selu ima ona veterinarska apoteka, ja sam kupio ono grumenje one soli i donio kumčetu, mnogo se obradovalo, lizalo onu sol. I onda mi kaže, sad ta bebica je sad već ono, momak od, ne znam, tinejdžer već oko, adolescent.I kako bih da kažem, isto kao što sad mi je –  ovako stvarno će zvućim možda pretenciono kad kažem, kao što kad ti deca napune 20. godina, pogledamo se i kažemo, supruga i ja, nismo ništa ozbiljno zajabali, izgleda će budu dobri ljudi. Tako da nisam sreo neke bitange, kriminalce, budale koji bi bili u fazonu kao redovni slušalci ’92. Možda smo malčice pomogli da budu kao bolji ljudi. Tako da sad to možda stvarno ovako pretencioznoa, ali stvarno, da si vidio nekog i da kažeš “brate, šta je ovaj skapirao od našeg programa.“ Ali ljudi su se vezali i čak je bilo neki što su se javljali, bilo je nekih što su se javljali iz zatvora, ne znam kako su švercovali telefon, ali su se nam javljali. Pa su imali neke samouvide pozitivne. Javio se čovek pa rekao, i ne jedan, nego više, kao, svašta sam ja u životu zajebao, ali vi ste mi pomogli, da, zaista. I sad, ne, ne, uopše ne preuzimam te  zasluge, nego uglavnom te ljudi vezuju za neka pozitivna osećanja. E, to je ono što, znači, stiglo do njih, kao ta poruka, to što mi emitujemo svako jutro. I oni to tako dožive. I meni je to puna kapa, ne treba mi više.

Ivan Minić: Znaš šta, radite nešto što je lično i što mora da prođe kroz tebe. Znači, ti kada ga konzumiraš, on mora da prođe kroz tebe. Zašto to kažem? Neca i Roki, braće Burazeri, dečko car, majice i sve ostalo, mi smo prijatelji 300 godina i da nema njih ja ne bih izgledao nije ovoliko pristojno, i ja ih znam kad su tek počeli, kad je to bio potpuni underground i sve mislim.

Dragan Ilić: Kad su došli na 92. Znači mi smo bili u fazonu da ih usvojiš, znaš, jednog i drugog.

Ivan Minić: I imaš tu situaciju da to se lagano širilo i sve te neke nove majce, pa kako se saznavalo da je izašla nova majica, pa onda juri, pa nema veličina, pa dobro, bre, zapiši sledeći put, pa. I sad, naravno, prošlo je 20 godina, 22 godine su prošle, I već neko vreme je to vrlo ozbiljan mainstream i to je, da kažem, najrasprostranjeniji, bar u muškoj populaciji, i u ženskoj, ali i u muškoj, pre svega, najrasprostranjeniji streetwear brand kod nas. I oni prema tome i dalje imaju odnos koji su imali na samom početku koliko to vole, koliko im je važno, ali to ne prođe kroz  tebe, to ti navučeš na sebe i ljudi uzmu i kupe zato što je lepo, i ti vrlo često dođeš u situaciju da to vidiš na nekome na kome ne želiš to da vidiš. Al’ moraš da prihvatiš da uz tu masovnost koja je magična na jedan svoj način, jebi ga dolazi i to, neće da se dopadne ovima što jure kajle, a oni neće nosit kajle na “Dečko car majice”, sigurno. Ali neće baš svi da budu ko u onom prvom filmu ko je “Dečko car” kakva ekipa bila, neće se desiti. I onda je to, znaš, sa tom vrstom nekog consumer brenda jako veliki problem, a sa programom, sa sadržajem, jebiga on mora prođe kroz tebe. Da bi mogu da prođe kod tebe, mora da imaš propusnu moć za to.

Dragan Ilić: Da, moraš da imaš to kao da govoriš iz prvog lica i sad, mislim, kad je ovo bilo, to je, ovaj, to ima svoju cenu. Mislim, ja sam vidio da je tu cenu kod nas prvo platila Gorica, mislim, zdravljem, ali s druge strane, bilo je tu nekoliko, stvarno tih trenutaka koje kao fleševi se vraćaju, znaš, to je sad baš kada je bilo jako teško na kraju, kada je bilo baš sa zdravljem jako loše, ja nisam mogao da ne primetim tu neverovatnu energiju, dakle to je neka scena gde je nju jako loše i na VMA nešto se tu sad iskomplikovalo, neke operacije, čuda. Mislim, bazično je to bilo sve posledice diabetesa. I Gorica koja, koja kad pita doktor “Goco, kako si.“ , jer znaš, svi ti se obraćaju tako, jer su oni slušali program i oni te kao kapiraju ko svog. Mnogo puta ti se ljudi jave kao “Jel misle da si im rođak, komšija  i tako. I on kaže “Ja, izvinite, ja kao vidim se….“ To je nešto što se dešava stvarno jako često i Gorici i meni se dešavalo i sad, “Kako ste?“ ono kaže “Super, super, Idem kući.“ Ona hoće kući i sad, naravno da mora da ode tamo da bude u bolnicI čujem da nešto priča Goca, I nju sestra pita “Goco šta pričaš.“ Ona kaže “Vodim program.“ I to je taj trenutak gde ti shvatiš da je svaki trenutak naše – I mi kad smo se čuli, kad nisam mogao da uđem u bolnicu zbog covida, mi smo se zezeli ono, u kao da, –  mislim, ja sam nju uključivao do momenta dok je uopšte mogla da govori. I ovaj, u jednom periodu je bila slepa dok se obraćala, to ljudi nisu možda kapirali, ali tako je bilo. I ovaj, i mi smo se zezeli ono kao, u, kakav program radijski pozitiv, pazi ti se javljaš iz bolnice, ja kao vodim program i ti si u fazonu to dnevni meni i pričaj! i onda kao ti doživljaj sa sestrama, sa drugim – Ona je prepričavala i napisala nekoliko stvarno fantastičnih tih svojih kolumni iskustava sa VMA, sa ženama. Znaš, to ti je ono ko vojska, dođeš u odeljenje sa ženama koje su operisale oči i sad one su skoro slepe, još uvek to posle diabetes, hoće to pukne krvni sud, pa ne vidiš. I one pričaju tako jedna  drugoj u tom ne vide se, čuješ glas, jedna  drugoj pričaju svoje živote. I onda pričala mi je Gorica za te – I javljali su mi se posle i neke od njih, jer su upamtile Goricu. Tada su je prvi put u životu videle, a imale su utisak kao da su rod rođeni. I neke žene iz Beograda, neke žene iz nekih malih mesta, neke žene sa sela, koji su eto tako mogle s njom da komuniciraju, i to im je bilo potpuno fenomenalo da ti pričaš, jer su uvek osećali da smo mi nekako pričali o stvarima koje su i u njihovim životima bitne iz nekog razloga, nešto što im se dešava. I ta veza, ta kao, tu prosto, to je bio jedan ono, baš community, onako, kao to su slušalci koji – I mi je potpuno jasno da je onda – To je bio, recimo, jedna od stvari gde sad onda uopšte nije važno koja je frekvencija, nego to je važno da ljudi dobiju tu vrstu ohrebrenja.Što smo celog života govorili da taj jutarnji program treba da bude ko bambona iz bambonjere, nikad ne znaš šta ćeš da izvučeš. E sad, kad smo nas dvoje tu, onda ako se meni ne dopada, ako je kokos, ja dam Gorici i uzmem njenu i onda se zamenimo. Ili nekom kažeš “okej, dana sam izvukuo onu kafu, nije mi to baš omiljeni flavor  iz bombonjere”, ali kao imaš neko otkriće, nešto i kao da taj dan eto ne prođe samo tako, nego da nešto uradiš za sebe, za ljude oku sebe i da je to dan u njihovim životima koji nema nazad.2:01:32 I onda je s druge strane, za tih 20 godina, koliko smo radili, mi smo se stvarno posvetili i ljudima i jednom drugom u tom odnosu maksimalno smo tu kao bili iskreni i otvoreni prema tome. I sad, znaš, jeste, stvarno bilo sad kad smo razgovarali tada i kao koga da pozovemo da nam pomogne, jer mi smo se dogovarali oko Dejane još dok je Goca bila kod kuće, oporavljala se, bilo je u jednom periodu malo bolje. I onda, znaš, nezgodno je – Mislim, hvala Dejani, ali kad smo razgovarali o tome, rekao sam, znaš, ovo je jedna vrsta maratona u kom ti moraš potpuno da prihvatiš tu osobu s kojom radiš, onako, na naj elementarnijem ljudskom nivou i da budeš iskren s njom i da znaš, i da tu ne – da možeš da kažeš sve što želiš i u programu i van programa. Da se ona ne naljuti, ne naduri, da da budete tako potpuno – to je jedna onako psihoterapija od 20 godina, znaš, kao jedna ogledalo koja imaš, ja sam njeno, a ona je moje. I nije to baš neka slika u 6. ujutru, znaš na radiju. Ali i to u onom stanju, među javom i među snom. Tako da za takav rad je potrebno – i nema baš puno primara, evo na primer, Dušan i Dušan su uspeli to isto tako da rade godinama. Retki su primeri.

Ivan Minić: Ali nije svaki dan.

Dragan ilić: Da, da, dobro. Verujem i da oni svaki dan snimaju.

Ivan Minić: Ne, ne, ok. 

Dragam Ilić: Program nije svaki dan.

Ivan Minić: Ali na prvom kada pogledaš pojavu.

Dragan Ilić: Nisu live svaki dan u etoru.

Ivan Minić: Nije to 10 sati nedeljno ili 20 sati nedeljno,što je ono što je neverovatno. Mislim, to vaše prijateljstvo je imalo toliko lejera.

Dragan Ilić: Da, da, jasno.

Ivan Minić: Znaš, jednostavno svako od nas je bio bogatiji što je mogao to da čuje.

Dragan Ilić: Jeste jeste. Tako da, tu je sad bio, mislim, stvarno, ja sam se malo, nisam se plašio, nego sam se plašio sa, se kako će biti Deni u toj atmosferi, znaš, nije to, zeznuto je, znaš, kao dođeš tu – ona se tu stvarno onako našla u smislu da smo mi shvatili da ne želimo da pravimo nekakvu repliku Goričinu, nego da to bude Dejana od početka. To je ko leto sa – prošlo leto kad je svirao onaj, kad su Vejlersti svirali na dan državnosti Jamaike. I sad su oni imali nekog pevača, I ja sam se malo….“čekaj Vejlersi s nekim likom kao šta”. I onda super je što taj tip se uopšte ne trudi da imitira Marlija. On je dovoljno što je iz Jamaike da priča tako priče, izgleda tako kako izgleda i ima svoju verziju tih pesama i to je skroz okej. Znači, to je sad neka nova energija, i to je u stvari jedan doprinos, znači, sveža, neka nova energia. Ali unutar  tog ambijenta i te poruke koja se nije promenila. To mora da bude nekako proživljeno, tako da onda jedino ima smisla.

Ivan Minić: To sam tebi da te pitam za kraj negde, šta je bila agenda i kako se ona menjala i šta je ona danas? Zato što, jebiga, svi ovo radimo sa nekim ciljem. Znaš, kao ja sam počeo ovo da radim zato što sam imao potrebu da čujem ove priče, a onda mi je bilo žao da ih čujem samo ja. I nikad se nisam opterećivao time koliko će to ljudi da čuje ili da vidi. I da je pet, meni je to super, jer to znači da ima pet ljudi koje tako nešto zanima, što znači da možda ima smisla živeti. Nije pet, Ima ih par hiljada i to je sasvim, sasvim, sasvim lepo. I ja to isto smestim  kao hala sportova, Pionir, Arena, kako god. Ali kad sam razmišljao, znaš, nekako treba treba tu neku centralnu nit izvući i menjati evoluirati je, dovesti je do nečeg i i rekao sam ti negde, ono, da mi je, da sam shvatio da mi je ideja da pričam sa ljudima koji imaju neobične životne priče koji su komplikovali sebi život tako što nisu išli linijom manjeg otpora, nego su se trudili da rade stvari za koje su verovali da su ispravne. Neki su se zajebali i nemaju problem da pričaju o tome, zato što je to važno, jer kao normalna stvar je da negde pogrešiš. Znaš, naše okruženje te u principu uči da ne smeš pogrešiti nikada, a ako pogrešiš da ne sme niko da sazna da si pogrešio. I onda naravno da svako ko pogreši ima problem, I sa sobom, i sa okruženjem, i sa svim. Dakle, hajde da normalizujemo te stvari. Hajde da cenimo put, a ne samo odredište ili destinaciju. Hajde da pričamo o svom tome.

Koji je bio cilj?

Dragan ilić: Pa to je to što si rekao, to je put. Ja sam jedan od ljudi koji uspeo da nekako svoja lična životna pitanja i iskustva postavi sebi, ali postavi na neki način da to mogu da čuju i  drugi ljudi,  i da neki moj životni put i razvoj, ono, bude nekako, to što se ja pitam šta se nama dešava ili šta je ovo, ispadne da uvek ima mnogo ljudi koji to isto pitanje sebi postave. S jedne strane, to je za mene i za svakog ohrabrenje, za – Početak svake terapije je da kažeš pacijentu u intervjuu da on nije jedini koji ima tegobu, nego da vas je više. I onda shvatiš da nisi sam i da mnogi ljudi iste stvari prolaze kroz glavu, i da su slične stvari primetili i da su vrlo često se pred, kao, tim svetom oko sebe osetili kao, znaš ono, da nisam glup u društvu. Svi se nešto smeju, ali ja ne kapiram to što se dešava. I svi se prave da im je jasno i da je to sve normalno, ali nije normalno, i onda od početka, kao ti se trudiš da razumeš ljude, to je ono što mi isto pokrenula da studiram tu psihologiju i da onda to isto pitanje postavljaš i kad radiš u medijima. ,I to isto pitanje sam postavio studentima kad sam predavao, i to isto pitanje postavljam na ovim tribinama na kafi sa psihologom. Pokušavaš da objasniš šta se to dešava sebi i ljudima koji su tu. Sad bez ideje da ja imam odgovor tu u nešto i da ću ja da rešim problem, ali mislim da razgovaramo i da se nekako o tome priča. I sad, bukvalno, istorija te, ovaj, tog rada i na radiju i kao psihologa je bilo to daa pokušaš da shvatiš taj svet oko sebe, i da u tome nekako uvučeš i druge ljude da i oni postave sebi ili drugima ta neka pitanja, da postavljaju pitanja, da razmišljaju o tome šta je to što mogu da uradim sa svojim životom, jer nekako mi se čini da danas stalno ovi događaji i istorija, politika odvraćaju od razmišljanja o nama samima. Da nam neko stalno – mislim, to nije –  to sad ljudi priznaju, znaš. Ljudi koji se bave savremenim digitalnim komunikacijama danas se bore za tvoju pažnju i tvoje vreme. I ako danas ukucate na svom telefonu i vidite koji vam je bilo ono screen time i shvatite da ste danas na nekim testiranjima, koje smo radili sa tinejdžerkama, strašno deset sati dnevno screen time. Znači, najveći deo budnog dela dana. Koliko je bilo vremena za neka razmišljenja o sebi, na bilo kom nivou.

Ivan Minić: Koja nisu, na koja nije uticano time što se…

Dragan Ilić: E sad, ako je to moneta, ako sad stvarno konačno ovi što nisu na televiziji hteli da priznaju da se bore za našu pažnju, to što su nazivali šerovima, rejtinzima, gledanostima i ne znam i ja čime, u stvari to pažnja. To znači da mi stalno imamo nekog ko pokušava da okupira našu pažnju i nama ideja bila potpuno drugačija da te vrati, ono, tvom životu,  a da mi tu budemo samo inspiracija da ti to pitanje postaviš sebi i ljudima oko sebe. Eto, to je, I to se nije menjalo. Ta osnovna agenda se nije menjala i ta osnovna ideja. I ja mislim da je to u suštini nekako bilo ono što i mene najviše zanima. I da smo nekako tako sticali zajedno neko životno iskustvo. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je tvoja negde obaveza zbog toga što si psiholog, javna ličnost, aktivan kroz razgovore na te teme u različitim formatima, diskusijama, panelima, razgovorima jedan na jedan i sve ostalo, je da kad nam se dešavaju ove stvari koje nam se dešavaju i svakome pojedinačno, ali i kad se dešavaju tragedije koje su mnogo veće od toga i koje neće proći posle par sati, par dana, par nedelja, oni momenti koje 30 godina kasnije znaš gde si bio kada se nešto desilo, e mi im nažalostimo mnogo takvih momenta. Tu je negde tvoja uloga i odgovornost je još veća, ali i tvoja uloga je tu možda mnogo važnija nego velike većine drugih ljudi. Ok, svi imaju mišljenje, sad postoji hiljadu i jedan influencer sa ogromnim dosegom koji će reći nešto i najčešće neće pomoći nikome, ali će možda privući tu pažnju, ali mi se čini nekako da način na koji ti se odnoseš prema takvim stvarima je nešto na što bi trebalo mnogo više ljudi da se ugleda, i ljudi iz struke tvoje, primarne, mislim, jebiga tvoja primarna struka su mediji, ali i obrazovanje.

Dragan Ilić: To je to.

Ivan Minić: Eto, sam kraj svega neću više da te zadržavam, ali hoću da nam daš neku poruku šta mi da radimo s tim. Zato što ja nekako mnogo kopam po sebi decenijama i čitam. Ok, nisam psiholog, nikad nisam otišao na tu stranu, ali sam naivac, volim svašta nešto da, ja ne mogu da prihvatim stav koji nije dominantan, ali jeste jedan od glasnijih, je da na neki način mi sad treba da prihvatimo da se ovo dešava i da shvatimo da je to tako i ja ne želim da prihvatim da se ovo dešava, to znači da je ovo normalno. Ako je ovo normalno, onda, onda nema nade. A neću da verujem da nema nade. I neću da verujem da je to kako treba da se postavimo. Šta ti misliš?

Kako se nositi sa gubitkom

Dragan Ilić: Znaš šta, ja sam izbegavao, zvali su me na dosta – možda sam jednom ili dva puta nešto sad govorio na ovu temu. Upravu si, ovo su trenuci kada smo svi doživeli lični gubitak. Nekako smo svi osetili –  i poslenji put je to bilo, čini mi se, kada je ubijen Đinđić. Prosto je to bilo kao neko kolektivno stanje duha vrlo slično, taj utisak da se desilo nešto što je bilo nezamislivo, nešto što je bilo ovako kao neočekivano, a kad pogledaš, pročitaš novine 7 dana ili mesec dana pre Đinićevog ubistva, jasno ti je da je to kao visilo u vazduhu.

Ivan Minić: Da, ali sve vreme se vodiš time, ne može to da se desi.

Dragan Ilić:Ne, ne  može, da. Stručnjaci su upozoravali na mogućnost da živimo u društvu gde su ovakve stvari moguće, pogotovo sa vršnječkim nasiljem, porodičnim nasiljem, femicidom itd. Ali ovaj, ja sam razmišljao o strašnim iskustvima nekoliko generacija. Ne zato da bih relativizovao ovaj trenutak, nego ja sam pričao sam sa ljudima, starijim ljudima, znaš, kao, to je ona čuvena priča onog da li o smislu, onog psihologa Frankla. da li ima smisao da pišeš poeziju posle holokausta. 1945. godine smo mi ovde imali strašne tragedije, nezamislive zločine, I uvek sam se setio primera – prvo svako od nas individualno tu mora da prođe kroz tu fazu, nema pravila. Nekom će trebati duže vreme, nekom će trebati kraće vreme, sećanje na to će ostati kao deo našeg iskustva kolektivnog i to se neće promeniti. Najteža onima koji su doživeli lični gubitak, porodicama. Ali 1945. godine u jednom dalmatinskom selu, u kom onako pola sela su Srbi, pola su Hrvati, 1945. godine u tom selu u Dalmaciji koje se zove Poleča, posle sam video to u krajini, imao si bukvalno strahovite zločine, da ne opisujem ono kao šta je tamo bilo, možete da zamislite kakvi su to bili, kako su to klanja bila. I te 45. godine deda moje supruge, Srbin, s jedne strane tog puta, koji se zvao Kuzman, se zaljubio i ženio njenom bakom, koji je sa druge strane ceste, Hrvaticom, koja se zvala Terež.  Oni su ceo život, ja sam ih upoznao, gledali jedno drugo kao Rome i Julija, ona je govorila “moj Kuzme”, a on je govorio “moja Tereza, najlepša na svetu”, i imam fotografije gde se njih dvoje gledaju, i ja želim da tako gledam svoju ženu do kraja života, kako su se oni gledali. I onda su prošli zajedno i kroz iskustvo ’95. godine i Oluje, kad su morali da napuste taj svoj kraj.  Bili su vrlo uspešni poljoprivrednici, onako, ti Kotari su najplodniji deo hrvatske Dalmacije. I tad sam ih video i i posle tih tragedija i kad sam video da je ta njihova ljubav uspela da pobedi nezamislivu mržnju i tragediju 1945. godine u Dalmaciji, gde su ono, vadili kasnije leševe, a onda 1995. i 1990. ih ponovo ti isti zakuvali i da su oni se i posle svih tih tragedija, su imali pa nemali i tako dalje, nastavili da jedno drugo gledaju tim očima. E onda sam ja pomislio da da ako se okrenemo jedni drugima na tom ljudskom elementarnom nivou i ako pružimo jedni drugima tu ljubav, onda ne postoji zlo koje može to da pobedi. I ja uvek pomislim na njih dvoje i onda kažeš “Okej, idemo dalje”. Pruži ćemo svu pomoć i ljubav tim ljudima i nećemo dozvoliti da to bude nešto što će nas poklopiti, jer to bi bio naš poraz. Naš poraz treba da bude da se ponovo deca nađu u školi, naša pobeda je to da dođe u školu, da i dalje odeš, da ideš u školu. Ta, deca nisu išla u školu ni zbog korone, a sad ne idu zbog  mnogo strašnijih stvari, i da ti se ne plašiš i to nije nikakva utopija. Naravno da će uvek biti nepredviđenih i strašnih stvari koje će nam se desiti, ali uvek je pobeda…pobeda je povratak u neku, neke normalne ljudske odnose. To je pobeda. Dakle, ako ako se, – to je kao neće nam pomoći ni više oružja, ni ono bigger bomb, znaš, ovi, hoće bombom i njima još veću, nego da pogledamo jedno i druge tim ljudskim očima, tim pogledom. Eto, tako da kad kod tako pomisliš na neku nezamislivu tragediju, na neku jezivu istoriju, na neku neku mržnju koja tu pleti da poklopi sve i u najmračnim trenucima imaš to dvoje ljudi koji, makar dvoje ljudi koji se vole i onda su oni ono, njima to ne može ništa. A eto tako ja vam želim da pronađete u sebi i oko sebe tu ljubav.

Ivan Minić: Hvala ti u moje i u ime svih ljudi koji zbog vas nisu bili sami. Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to, vidimo se ponovo sledeće nedelje.