Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.
Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us
Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.
Ivan Minić: Evo, Marko, dobrodošao.
Marko Obradović Edge: Bolje te našao.
Ivan Minić: Već duže vreme hoću da napravim ponovno neku priču sa nekim ko se bavi vizualnim umetnostima. Imao sam na početku nekoliko ljudi, pa onda neko vreme nisam, pa ide kao tu i tamo se provlači onako ko se bavi dizajnom. Ali već duže vreme nemam nikog ko je primarno i u fotografiji, i u videu i u svom tome, jer sam nekako izgustirao da zovem ljude koji se bave stok fotografijom. Sigurno će ih biti ponovo u budućnosti, jer ima jako zanimljivih priča, ali nekako većina njih su slične. Znam i neke koje nisu, te ću ugostiti. Ali to što ti radiš, mislim ja ne znam, pratim to već dugo godine i to je baš onako ozbiljna šizofrenija. Ali nekako moj doživljaj, zbog načina na koji ja radim stvari koje radim je, da zapravo ta sinergija radi na toliko različitih stvari te čini mnogo bolje mu svima njima pojedinačno. Jer kao, uspevaš da sagradiš širu sliku, nisi samo jednodimenzionalno ono zašto si se opet delio. I tvoje slike su, da kažemo, najviše došle u neku žižu interesovanja ljudi onog trenutka kada si počeo više da fotkaš žurke i sve, ali cela priča pre toga, industrijski dizajn, dizajn nameštaja i sve ono čime si se ti bavio pre toga su meni iskreno onako mnogo fascinantniji jer pričamo o kompleksnijim stvarima. A kao i sa svima, i sa tobom, prvo pitanje, mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš.
Marko Obradović Edge: Pa, ko kaže da sam još porastao, još uvek se tražim šta ću da budem kad porastem generalno, ali ostvario sam svoj san iz detinjstva, pošto sam već bio mađioničar. Kad sam bio dete, sam poželeo da budem mađioničar, ne znam da’l znaš to uopšte, da sam, pa skoro 15 godina sam se bavio mađioničarstvom, čak i imam i neke nagrade iz oblasti komične magije, ali uglavnom sam se asimilovao na uslove, ja ne znam da li je to i da li je u ovom podneblju, da li su igraonice deci i dalje popularne, ali u jednom momentu su eksplodirale. Svako ko je imao tavan, podrum, kafić, pravili su one kaveze, kaveze za decu , one što su obloženi, sa lopticama, i zvali su mađioničare. I u jednom trenutku sam imao vikendom po deset predstava, i tu se ozbiljno živelo od toga. I onda je došlo onaj moment kad su deca sva, dete od pet godina, šest, sedam, ima telefon mobilni i kao ja ono stvorim goluba iz vatre. Ta-da! I ono kao, “ej, smaraš, matori”. Na Fejsbuku je dete, razumeš. I ja kao, onda sam batalio. Ali to se ozbiljno, ozbiljno sam zarađivao i živeo od toga dugi niz godina. Ja sam bukvalno to krenuo da radim još u osnovi školi. I onda me, znaš, ljudima je šok kada im dođe neko na rođendan, oni kao “E, pa gde je Mađioničar.”, on otvori vrata, i kao “E, ti.” “Pa ti si isto godište ko ovi što im pokazuješ trikove”, tako sam krenuo. I onda je to preraslo u neki stand-up komedi, onda sam se na kraju sprdao, bukvalno s decom i zezao, i tako, tako da je malo duži odgovor, ali želeo sam da budem Mađioničar i bio sam Mađioničar kao klinac. A, baš sam komentarisao, da kažemo, tvojom kolegi, bratu po podkastu, Andreju, kod koga sam gostovao pre ovog ludog vikenda, verovatno ću ispričati odakle i kako sam došao. Kod njega u foto podkastu baš sam video što on sad ima oko 26 godina ili 25. Ja sam mnogo stariji, neću da pričam koliko imam godina, ali ja sam provalio da se on oblači, bukvalno, i kako sam se ja oblačio u to vreme, znaš ono džemperi, košuljice, kao sako, tu neki biznis casual, cipele. I sad kao kontam da se oblačim, kao idiot, ne kao oblačim se pod stare dane ko da sam reper od 15 godina. Tek ću da dropujem novi single za Basility iz tog vremena. Ili tako nekog. Tako da sam taj moment prerastao. Rep album sam izdao 2005. Sa drugarom. Što bi rekli, ovo mi je neka četvrta mladost ili tako nešto.
Ivan Minić: Kod tebe, u principu najzanimljivije je to kako se ti prilično slobodno krećeš između potpuno nekih različitih formi. I to kažem, meni je to upravo zanimljivo jer ta neka vrsta multidisciplinarnosti na kraju obično dovede do ukupno jako dobrog rezultata.
Marko Obradović Edge: Ali nije tako bilo u početku jer ja kad sam bio klinac ja nisam mogao nikako da se opredelim. Znaš ono, na sastavu hoću slobodnu temu. Uvek su mi roditelji su me uvek gurali u jednu stranu. Kao ako odeš na enterijer na primenjenu, ti možeš tim da budeš i grafički dizajner, što meni nikako to nije značilo, ali sam na kraju završio da se bavim industrijskim dizajnom, dosta dugo, profesionalno u jednoj firmi, enterijer sam najmanje se bavio, ali sam ostavio pečat u smislu dizajnirao sam neke lokale, stanove, čak sam i fotografisao u jednom momentu za kuće stil u tim nekim studentskim danima i na kraju sam grafički dizajn krenuo da radim. Jako je nezgodno ono kao, ti sad želiš, ja to zamišljam kao jedan veliki mikser, kao miksetu, i sad a ti sad želiš da napanjiš sve do kraja. Ali kao sad imaš vremena za ovo, pa imaš vremena za ovo, pa ovo sad trpi, i sad ovo što više trpi u tom trenutku bilo bi cool da radiš više, ti donosi više para, ali tebi se radi ovo treće, ali na kraju ga sve, ono, uspeš da ga, što se kaže, premiksaš na najjače, razumeš. Ali to te stigne sa određenim- posle određene kilometraže i godina. Zato je meni ova igra i dalje zanimljiva, jer pod stare dane provaljujem neke nove fazone, koje znaš kao “this is a young man’s game”, ali ja provaljujem tek sad neke forice kako mogu da ukombinujem jednu, drugu, treću stvar zajedno i da integrišem i da napravim nešto četvrto, novo.
Ivan Minić: Mislim da je dosta bitno, kažem, u životu svakog od nas, to kad se prvi put makar pronađe. Ako je za tebe to bila magija, odnosno mađioničarstvo, to je prilično dobar početak, jer suštinski i ovo ostalo što radiš je-
Marko Obradović Edge: Na neki način magija.
Ivan Minić: Na neki način naslanja na to. Kako si uopšte došao kontakt sa tim? Kako si učio. Šta je podrazumevalo to. Jer kao, zanimljivo je, svi smo u neki način neko interesovanje za to, išli možda i na neku kurs i nešto.
Marko Obradović Edge: Za mađioničarstvo misliš?
Ivan Minić: Da, da. Ako postati dobar nije baš tako lako.
Marko Obradović Edge: Sad je najlakše biti mađioničar u smislu imaš YouTube i imaš sve bukvalno, možeš da skineš i neke ozbiljnije kao tutorjiale, da platiš i sve to, ali basic stvari koje trebaju da bi skontao kako trebaš sa rukama da se ponašaš, šta je, kako se zove, palmiranje, takozvano sakrivanje objekata, loptice iz dlana, karti, svakodnevne stvari, to može i na YouTube-u da se nauči. A konkretno, ja sam u jednom momentu, ja sam u četvrtom osnovnoj hteo da batalim školu i kao, joj, šta će meni škola više, ja hoću da budem mađioničar. Moji roditelji: “si ti normalan, kao moraš da batališ školu, ne, ne možeš da batališ školu, moraš kao da si iškoluješ, kao koji mađioničar nije završio faks, vidi ovaj kako se zove David Koperfield, šta je on sve morao da završi…”, znaš morali su nekako da me privole, da me stvarno ne batalim školu, jer sam stvarno želeo to da uradim. I onda sam otišao kod jednog mađioničara, tada nije bio toliko poznat, radio ono dosta za neko drugo tržište, al Gargamel se tada zvao, to mu bilo umetničko ime, i otišao u penziju. I onda kao prodaje trikove. I ja kod njega, bukvalno, kad sam otišao, živim u mom kraju, tamo na Banom brdu, i ja kada odem kod njega da mi proda neki trik i ostanem po šest sati, on meni prodaje životnu filozofiju. Bukvalno mi priča sve iza tog trika i on me bukvalno ubedio. Znaš, kao, suština mađioničara nije da ima rekvizite s kojima će da radi trik, nego da radi trik u svakodnevnom životu. Znaš i ono, od razgovora, ne sad mislim da ti varaš klijente, nego na neki način, znaš kao, privoliš klijente da odabere jednu varijantu, drugu varijantu ili treću varijantu koja je tebi zgodnija. Ja to koristim u svakodnevnom životu, kao ja ću tebi da uradim tri logotipa, ja znam koje ja želim da ti odabereš, znaš ono, forsiranje karte. Ili, na primer, imaš tri opcije za cenu, ja sam tako na primer radio trikove, imao sam tri opcije za cenu tada i, znaš, niko ne bi uzimao predstavu koje mu deluje da je skupa. Ali ja sam imao forice kao, ovo je to što želim da odaberu. Ja prvo kažem ove jeftinije. Tu imate trikove sa…sa… u stvari, i najskuplja je bila imate trikove sa Golubom, ima Pirotehnikom, i nabrojim još koje trikove. Ova srednja varijanta, tu imate jedan trik sa Golubom, jedan trik sa pirotehnikom i ne znam šta sve još nema. I ova najjeftinija varijanta, tu nemate ništa praktično. I onda, “Al dobro, ja neću napraviti karijeru sa 20-30 evra gore-dole, ali mislim da je radost vašeg deteta najbitnija. Svi uzme ovu najskuplju. Tako radim i danas sa klijentima za što god. Ta velika filozofija me prati ceo život, a to je poenta da radiš mađioničarske trikove svakodnevno sa ljudima, bez obzira- Znaš ono, da bi dobio sad šta želiš. Ne da ih varaš, ali po tebe bolje da uzmeš ovu skuplju varijantu.
Ivan Minić: Na kraju dana to je u interesu od svih strana, ali taj momenat gde te neko nauči kroz gomilu nekih trikova kako da ljudima skrećeš pažnju sa onoga što im je možda u tom trenutku u fokusu, jer u suštini mađioničarski poziv i jeste to. Sve to što ti radiš, ako bi neko mogao da drži fokus na pravom mestu, bi provalio vrlo brzo. Ali ti njemu praviš kakve distrakcije.
Marko Obradović Edge: Bukvalno, da, da, da, skretanje, skretanje pažnje. Takozvano to palmiranje, sakrivanje u kojoj ruci i šta. I metaforički, generalno, na bilo šta u životu.
Ivan Minić: A u kom trenutku se u tvom životu pojavljuju ostale stvari. Jer jednostavno negde moralo da se pojavi i to potreba za vizualnim izražavanjem i izražavanje kroz muziku i sve ostalo što nije samo zabava.
Marko Obradović Edge: Pa u principu, prvu samostalno izložbu mene zanimalo dosta crtanje. Znači, ja sam crtao od malih nogu i prvu samostalnu izložbu sam zapravo imao u vrtiću. I to ti se negde ureže u glavu i ti sad moraš da ideš na neko umetničko dalje usmerenje. Posle sam išao na…bio je poznat slikar, jedan akademski, Sergej. Samo smo ga zvali “The Sergej”, znaš kao Beyoncé. U Košutnjaku, tamo, oko Filmskog grada i išao sam kod njega na časove. I to sećam se da su me roditelji isto odveli u osnovnoj školi i ja ono kao čitam na vratima piše kao “pažnja zabranjen ulaz akt” i ja ako što znači ono “huuu” ja ulazim ono gola baba pozira kao “huuu” i ja šok razumeš a što je najčešće u tih malim nogu razumeš susrećem se s golotinjom na sve strane onda su me zvali da snimam spot pojavljujem se u spotu grupe Divlji Kesten ima neka pesma “daj, daj, daj mi malo da se napijem poželeću lud sa tobom sve da razbijem” eto setio sam se, i zvali me na snimanje spota, našli me u oglasima, ja dolazim na snimanje spota, ono, striptizeta, neka tada naša poznata, snimali su je ceo dan, a ja četvrti ili peti, peti osnovne u stvari, možda čak i šesti, jer kad pogledam taj spot delujem kao mlad, ali kao nisam dete. Moji kadar su snimili za pet minuta, oko deset uveče, ja sam došao na set u deset ujutru i blejim, ceo dan ih gledam, oni 300 sati snimaju striptizetu, meni najlepše ikad ja ono, klinac, razumeš, uživam, brate, ceo dan gledam. Posle me vode ovamo, roditelji, da slikam akt, da crtam i od tih ranih nogu sam počeo da idem na to neko slikarstvo i crtam ugljenom, velike formate i slično. I uvek je pred neku sledeću epohu mog života, kao upisivanje srednje škole, srednje dizajnerske, I onda sam išao na još koje pripreme, ne možeš da zamisliš i crtanje i slikanje, pa onda upisivanje faksa i isto pripreme godinu, danas su trajale. I to su ono veliki baš formati bili. To moram negde da iskopam, jer sad se osećam, osećam se kao da imam taj skill i dalje, ali da sam malo kao zarđao i skoro sam baš, znaš, nemaš vremena za sebe i onda kad sam pravio prošle godine flajer za neku žurku što smo radili, to je bilo negde oko Božića, jer kao sad niko neće da me smara, imam dva dana, sad ću da nacrtam flajer, i kao imam tablet i ono procreate i dobro mi je išlo, imam i dalje se vidi kao ta neka kao brzo potezna linija da liči na kroki i to tako da, to me nervira da ne radim toliko često to, ali generalno za ove ostale stvari, muzika je došla spontano, ono uvek sam voleo rep, pa smo ono već već ono kao kraj srednje škole, prvo godina faksa smo ono, radili, imali rep grupu Fast Lose izbacili album i uvek se tu negde dizajn provlačio, jer u dizajnerskoj bio, isto je bio, kako se zvao smer, bio je industrijski dizajn i enterijer. Bilo je opšte i kao da možeš jednu drugu i treću. I posle sam na faksu se specijalizovao baš za enterijer i posle krenuo industrijski dizajn, bukvalno sa svih strana, na sve strane sam se rasplinuo. Čak sam u osnovnoj školi i neki deo dobro srednje škole crtao i stripove, to se sad sećam. Ima neki za, kako se zove, mislim za potrebe Crvenog Krsta, oni su imali neki pamflet ili nešto, gde na zadnjoj strani su uvek imali neke zanimljive teme i stripove i oni mi daju temu i ja smislim imao sam i neke junake svoje koje sam pravio, koji liče, imao sam neku kako se zove, uh kad bi to iskopao, to i dalje tripujem da sam mnogo dobro crtao tad, mislim ne verujem da ću se razočarati kad budem iskopao tu svesku, ali ima sam junake koji liče čak na Marvel i čak i na DC. Neka verzija Batmana se zvala Tornado, pa neki Crasher koji liči na Hulka. I tako to, i to sam baš- I to rapidograf i imao sam neku tehniku gde sam posle sam to provalio da tattoovažeri tako crtaju tačka, kada treba da se zasenči i pa imaš gomilu klaster tačkica. Bilo bi cool da ja to nađem i onda to sada ubacim u ovom momentu kao vizualnu podlogu, ali kao, eto. Rasplinjujem se na sto strana i dan danas, pogotovo ono, kad je muzika u pitanju, što se kaže moja četvrta mladost, jer kao sad radimo drum and bass sa sadašnjim DJ-om Euforkisom, i tu nam super ide, evo, kao imamo nastupe i dalje non stop, iako je drum and bass kao, deklarisan kao zvanično mrtav u Srbiji, iako živi malo kroz Exit festival i ovu Drop Sense ekipu u Novom Sadu, al super ide evo sad, nastupali smo na Kopaoniku, pa u Hrvatskoj i Osijeku, sad u Nišu sledeće nedelje nastupamo i tako. Ljudi me zovu isto jer misle e sad će on onda dođe pa će malo i da pofotka sam svoj nastup. Ali to je sad već to se toliko razvilo da ja vidim sad, bukvalno kad negde najavim nastup, cimaju me klinci iz tog grada, ej Edge, kao treba fotkanje. Razumeš, tako da imamo sve pokriveno onda sad.
Ivan Minić: Kaži mi odlazak u dizajnersku, kako je to izgledalo tad, šta je to bilo od predmeta, koliko je to bilo upotrebljivo, koliko je bilo zanimljivo.
Marko Obradović Edge: Da prostiš, bilo jebeno, jer je bio rat tad, to je s bombardovanjem. Ja sam upisivao, sećam se odem da predam papire za upis, sa kevom, a tamo se ono garnizon vojske u dvorištu, i sam mu rekao, ja došao da predam, ovo žena popunila i samo kreće sirena za vazdušnu opasnost, ja to tako pamtim. Ali generalno, dizajnerska je uvek važila za cool školu. Ako tražio si se u osnovnoj, ko ja, ja sam u osnovnoj bio štreber/reper. To ne ide, razumeš. Imaš sve petice, ali da budeš cool i da budeš reper i da slušaš Tupaka i Wu-Tang, ne možeš te stvari, razumeš. A u dizajnerskoj to može na neki način, jer kao, ona je umetnička škola i ti kao tamo ako se više trudiš i onda prvi si na listi i imaš sve petice onda ti si tamo cool jer je to umetničko usmerenje, razumeš. Tako da ja sam, tad sam se ostvario, ono, izašao iz kokune, ono, postao reper u fulu, razumeš. Najšire moguće pantalone, one patike s debelim pertlama, znaš, kao trenirao i basket, kao probao malo tu i tamo skejt, a što se tiče predmeta, tako, što nas i profesori zapamtili, ja sam onda bukvalno kako sam završio dizajnersku, sledeći dan, kad sam upisao faks, napravio dredove, razumeš. Imao sam i dredove do ramena. Tako da…ništa ti za predmete nisam odgovorio, ali jesam za fashion tada. Ali što se tiče predmeta, pa pazi, najgore je bilo u prvoj godini, jer smo imali sve ono što imaju ljudi u srednjoj školi, od sociologije preko matematike, istorije, svega, i sve ove umetničke predmete, da bi kasnije malo krenuli da jenjavaju ovi opšti, a više se usmerili na te umetničke i ja sam uspeo nekim čudom da upišem fakultet posle treće godine zapravo srednje škole, jer je bila priča da se fakultet primenjene jako teško upisuje i kao mnogo ljudi probaju po pet godina za redom, znači to je takav bauk bio tad, to je predstavljeno kao bauk, i ja sam probao, kao aj da probam posle treće godine dizajnerske, da vidim kako je, pa upisaću regulare, ali da imam čisto osećaj. I uspem da upišem. I onda sam krenuo bukvalno sa starijom generacijom na fakultet, zapravo posle treće godine srednje škole, ali rekli su mi “treba da imaš i diplomu u srednje škole”, pa sam samo ispolagao ove diferencijalne ispite i to je to.
Ivan Minić: Reci mi, ono čega si ti krenuo jeste, što se kaže, analogna umetnost.
Marko Obradović Edge: Da, jako analogna umetnost, jer ja photoshop nisam video do faksa, bukvalno.
Ivan Minić: E sam i hteo da te pitam, u kom trenutku se sve stvari prelaze lagano u digitalnu ravan? Pošto taj prelaz ni danas nije baš seamless ljudima koji su u analognoj priči.
Marko Obradović Edge: Da, da, da, pa ja sam- pa pazi, i tad sam imao ko i sad vezano za žurke i festivale, jer sve slike i fotografije koje ja radim, evo sad sam se vratio sa… u petak sam, sad je, kada snimamo, danas je ponedeljak, uveče, ja sam došao pravo iz Hrvatske, u petak sam snimao i fotkao Illusions party, njima završio sve fotke i video, spičio za Zagreb, tamo fotkao, isto završio fotke i video juče, imao neki sastanak i došao ovde. Znači, naučio sam još od ranih nogu da sam kampanjac. U kom smislu. Ili ću da prokrastiniram jako i nikad ti neću završiti slike, ili ću da ih završim odmah posle žurke ili nečega šta uradim. Bolje je ova druga situacija, definitivno, ali ja se sećam na faksu kad smo- znači bukvalno sve se crtalo ručno, sve kad se setim sate i sate, godine provedene s rapidografima, onim flomasterima, sve živo i tu ne smeš da pogrešiš. Znaš, imaš moment i ti obično napraviš skicu i kreneš sad kao neki enterijer tu da praviš na istom formatu, 50 puta 70 ili veći ti je tehnički crtež, pa kao perspektivni prikaz jedan, drugi, treći, ti imaš od skice kao “okej, koliko je sad, 8 uveče, ja sutra do 9 ujutru moram ovo sve da završim” i kreneš da tuširaš i sve da praviš, slušaš muziku, celu noć i radiš. Jednostavno sad kao malo bolje razmislim. Prvi put sam zapravo sad povezao ove dve stvari, šta si izvukao iz mene, da sam još tad krenuo da razvijam taj moment, da kampanjski radim noć pred, Do te mene da mi je, sećam se profesor, taj Milan, koji mi je predavao enterijer, da mi nije verovao, pošto je video prethodni dan da imam skicu, i on je bio u fazonu, “ti nema šanse ovo da stigneš”, ja kad sam mu doneo gotovo, nije verovao da sam ja uradio. “Ko ti je ovo uradio, priznaj, ko ti je ovo uradio. Rekao sam, “Care, ovo ne liči ni na šta.” On kao oduševljen, on sve- a ti imaš onaj moment, jer si u tome, znaš, znam svaku liniju.
Ivan Minić: Znaš svaku grešku.
Marko Obradović Edge: Da, da, i kao, brate, ovo je katastrofa, aj samo mi pusti daj mi šest, ono, čovek odlepio, ovo je najbolji rad ikad, a ko ti ovo radio, nisi ti ovo mogao da završiš za jednu noć. I sad imam takav moment, isti kad radim fotografiju, znaš ostali ljudi koji rade clubbing me psuju, jer kao brate zadao si nam svima tempo, uvek završi sve odmah posle žurke. Ja čak i na žurci, ako DJ radi, vrti dva sata, ja se zašteknem u backstage, nađem utičnicu, na jedan laptop, krenem već da prebacujem slike i da ih sortiram, da ih hendselektujem. Jer što je problematika je što duže ideš ka tom momentu da moraš ti nekom da pošalješ slike sedeći dan, ti si još umorniji. Znači, to je ono, baš pakleno. Što je lakši taj niski start na početku žurki i ti odradiš, sortiraš sve, to ti je kući posle laganica.
Ivan Minić: Ja i ja dosta verujem u taj momenat da ono kada je neki haos, potpuno je bio suludan, dođeš kući i kao “sad ću da legam da spavam”. Ne, ne, ne, sada ću da odgovorim na sve mejlove i onda ću da legnem da spavam. Zato što ne želim da me to sačeka ujutru.
Prvo, neću dobro spavati jer ću se nervirati što nisam odgovorio.
Marko Obradović Edge: Upravo tako, prelepo se osećaš sutradan. Ja sam se prelepo osećao posle kad sam završio sve ove videe i fotke uh…
Ivan Minić: Ustaneš i kao “ne moram ništa”. Ima nešto što je stiglo u međuvremenu, to je redovno, regularna stvar, kao ali ustao sam i ne moram ništa.
Marko Obradović Edge: Jasno.
Ivan Minić: Ovaj, tako da mislim da taj moment se proširio kod dosta ljudi. Jednostavno neke stvari i moraš da uradiš tako jer te, ono, količina posla koja dolazi nakon toga jednostavno te preplavi. Pa onda posle x meseci ti se setiš da je negde nešto baš bilo super pa za svoju dušu uzmeš pa izedituješ nešto.
Marko Obradović Edge: Pa pazi, to teško jer recimo evo sad za svoju dušu napravio sam neku saradnju sa GoTurkey, najveća, možda najveća svetska turistička organizacija za neku zemlju, jer su svuda. I kao, oni su mi dali sve dozvole za letenje dronom i sve tamo, ja sam to posnimao sve kod njih i pofotkao, ali bilo je ono kao trebam da im uradim, bukvalno bez obaveze, dva videa i dogovorili smo se- dogovorili smo se za tematiku i evo ja to još nisam završio. Jer sve kao “ovome ću da se posvetim najviše, ovo ću da uradim najbolje, ovo ću da najviše se pocimam” i zajebali se, nisu mi dali ni rok. I sad kao, znaš, voleo bi sad da obustavim sve i da im to završim za ujutru. Ali to se neće desiti, tako da…
Ivan Minić: Kaži mi, kako je bilo na faksu? Znaš, to je u principu vreme kada si ti studirao, je vreme kada se dešava taj prelaz iz analogije u digitalu. Imaš neku stariju generaciju koja to baš ne voli, ne sviđa im se baš to. Oni ono i dalje jako cene to da neko ima dobru ruku, što je okej, poštujem al je malo vreme pregazilo. A s druge strane, ako završiš taj fakultet i planiraš da radiš, to što znaš analogiju neće ništa da ti pomogne. Da bi bio spreman profesionalac, ti moraš da se usavršavaš nezavisno od svega. Kako je to.
Marko Obradović Edge: Pazi, meni je super što sam prošao taj deo, znaš, koja sam generacija koja meni se mobilni telefon pojavio za širu upotrebu, ono, u prvoj godini faks, znaš. Tako da, super mi je što sam prošao i onaj moment od ploča, kaseta, CD-ova.
Ivan Minić: Nalaženja kod konja.
Marko Obradović Edge: Da, da, da. To smo zvali pošto smo bili reperi, onda smo to zvali kod konja, nam je bila kancelarija koja je kao: “Gde se nalazimo? Pa u kancu.” kao pošto je u Domu Omladine bilo, rep subote su bile uvek i kao završava se u dva i u dva i deset se na trgu hvata taj noćni bus gde god ideš, na primer na Banovo brdo i onda kao “e, aj zablejimo malo u kancu, po piće” pošto to je ona stolica ispred onih lokala i to smo zvali kanc, gde se svi skupljali. Ali generalno taj period, meni je drago što sam ga tako, baš sam ta neka generacija posljednji milenijalsi, ili prvi, ne u stvari prvi, da, da sam sve te stvari prošao što se tiče analogne umetnosti, jer sam bukvalno ubeđen da se sad svi suviše oslanjaju na tehnologiju, što je super, i ja se oslanjam i meni to sad kao može da smeta, jer imam problem da je prihvatim suviše brzo neki put, znaš, ja volim frajkštandovanje u Photoshopu više nego išta, jer mislim da je to je to majka svega. Ako ti imaš strpljenja da nešto iseckaš onako sa lasom u Photoshopu, to je majka da svaka slika bude posle uverljiva. Svi detalji. Ali moraš prvo da odrediš to. I to neki put može da traje pola sata, sa, dva, tri. I ti posle možeš da blenduješ sve ostale lejere. A danas ti u Lightroomu, na primer, imaš i u Photoshopu istu opciju, ti kad klikneš da ti selektuje subjekat, on ga samo isfraštanduje. E sad, ti zumiraš i to nije uvek uvek savršeno, a ljudi su uvek u fazonu jao žurim, niko to neće da provali, onda ja vidim u drugim slikama da nekog mrzelo da frajštanduje i provali još takve stvari. Sad, na primer, imaš i iPhone, može to, ja sa tebe sad ufotkam i kao ću te okači na story i ufotkam ovaj enterijer i stavim te tamo, sediš na stolu, to je stojiš, na primer, ili tako nešto. Odmah se to odradi. To je, recimo, na primer, ume da ubrza posao, ali meni je drago što sam prošao sve ovo peške. Ranije takođe, znaš kao, crtanje ugljenom, crtanje ručno rapidografi, pa lenjiri, pa te lenjiri za tehničko, razumeš, pa te kasnije došlo AutoCAD. Takođe 3DMax, da dobro, 3DMax nije moglo ništa da zameni, ali čak su u srednjoj školi nama zabranjivali da radimo u programima na kompjuteru, kao može, ali mora nešto ručno da se nacrta, jer su oni i sad su već krenuli da obitavaju ti programi za sveopštu upotrebu, i ono drugar neki koji je prvi radio u 3D-u nešto i kao “Joj, ala je ovo sterilno, čoveče, ovo je suviše glatko, uglačano”, znaš, nema tu teksturu, nema taj osećaj kad ti uzmeš, vidiš tamo kad se izlože svi radovi na kraju godine, da su ono, znaš, vidiš šta su renderi, jer tebi od rendera takođe ti zavisi i kakva je štampa, ti posle moraš da nađeš neku štampariju, pa što je najgore, mi smo sami morali da finansiramo to, a sad ti hoćeš da ti tu izgleda najnapucanije, sad ti hoćeš da platiš onu štampu što je mat, što je na tvrdom 250 gramskom papiru, full color, sve i kao da ti pucaju radovi najviše, a ako ih tu zakakiš, onda neće doći do izražaja. I ja sad gledam, živela ekranska umetnost u smislu, jer ti tu vidiš sve do najsitnijih kontrasta, Ferlaufa prelaza sve, možeš lepo da vidiš. A ti kad odneseš nekome štampariju za lupam na faks ili god, pa on njemu ponestaje tonera pa povuče na žutu ili, znaš, vidiš ono da je prolazio valjak, ovako vidiš linije i resice, onda se smoriš kao “jao, ovo na kompu izgleda mnogo bolje”.
Ivan Minić: Možda digitala pre 20 godina i digitala danas ne mogu se porediti.
Marko Obradović Edge: To jeste, to jeste, ali ja ti govorim za taj period. Sad, na primer, kad pravim izložbe slika “People of the world” ili koje god, znači tu u zenicu oka vidiš odsjaj i sopstveni od aparata u štampi. To izgleda baš lepo. Ali tad je bilo baš nategnuto i onda su mi nekako u to vreme sve što je ručno rađeno i crtano izgledalo mnogo bolje. Ali kad si me pitao za tu svestranost, da se vratim na ono prvo pitanje, grafički dizajn sam baš krenuo tad prihvatam obilato, jer uvek sam ostavljao tipa 3-4 dana, ja završim sve ove rendere, sve projekte i kad- pred predaju rada, ja ono 3-4 dana istražujem iz knjiga, grafički dizajn, slabiji je tad internet bio, bilo je šta da se nađe tog tipa, ali više iz knjiga koje sam kupao od Tašin, na primer Tašinove knjige i tu sam baš dosta hvatao od grafičkog dizajna, ali znaš šta je najsmešnije od svega. Što sam više kupovao knjige vezano za website design, jer tada su website-ovi izgledali ko projekti neki arhitektonski, znači kupim sve Tašinove knjige o website designu i onda onako listam gledam i gledam šta mi se svidi, tako grafički, bukvalno pravim arhitektonski projekt i onaj layout pravim tako, i za enterijer i za industrijski design što se toga tiče. Tu sam bukvalno uživao, četiri dana sam se bavio tim, nikom nije jasno, kod mene su radovi zgledali svi besprekorno upakovani kao grafički dizajn, ali ti si na pogrešnom odseku, ti si na enterijeru, znaš, ovde je bitna suština, samo da uradiš kao taj neki enterijerski rad, meni je to bila strast. I što se tiče toga, čak sam ono, kada sam se već dotakao enterijera i industrijskog dizajna, posle primenjene sam išao na Šumarski, da je to me naterao ćale, da bih bio treća generacija, pošto je deda išao na Šumarski, pa i on. Ja bih bio treća generacija na master, koji nisam završio, ali koji imam master sa primenjenom. A ovamo sam, ako ništa drugo, znanje koje sam stekao je bilo super, jer ovde je bila suština, ok, možeš ti sve da nacrtaš i da izdizajniraš, ali moraš da znaš na koju stranu idu godovi od drveta, na koju stranu je daska sečena, da li će da se izvitoperi, da li će da na jednu stranu na drugu, pod vlagom, koliko zadržava koje drvo vlage, i ako je u stanju u ovom. Dobro, ovo je verovatno medijapan i liverica, ali generalno koji su spojevi, pero na utor, žleb, kako već, sad ne mogu da se setim tačno. I čak sam i tu dobio, ja mislim, imam tri-četiri nagrade za industrijski dizajn. Tako da sve u svemu, to svima svoje. Malo mi to nedostaje, taj moment, jer, mada mogu misliti kako je danas, ajde da kažemo i klincima, i ljudima koji se bave time, jer sve već postoji. Znaš, moja neka teorija je vezana za muziku i vezana za dizajn i enterijer i sve već postoji, sve već je odsvirano, samo je poenta da spojiš stvari koje nisu spojene, koje nisu do sad spajane. Recimo u to vreme bilo, meni je pala na pamet, ja sam gledao toga, nije bilo toliko na netu, na primer stolica koja se pretvara u sliku. I sad kao ti uzmeš stolicu, sorry imaš 4-5 slika na zidu, mali ti je stan, ali ti dođe neko društvo i ti bi želeo da svi oni posedaju, poskidaš slike sa zida i plap plap plap, u dva pokreta sklopiš u stolicu. Ja sam pročešljao ono bukvalno, znači dno interneta da nađem i nisam našao i kao uradio sam tako nešto jer mi je bilo skrnavo i uvek mi je dan danas skrnavo ovo što se kaže, da ukradem neku ideju. Meni sam taj momenat, gde već postoji neko koja je razmišljao, ne mora da bude na isti način da se ona sklapa i pretvara u stolicu, me je terao da budem u fazonu “jao ovo već postoji, ja ne smem ni da radim, ni da razmišljam nešto na tu temu”. I to me dalje služi i danas. Može se desiti nešto da liči na nešto slučajno, ali meni je prvo bitno da se ja informišem što sve postoji i kad vidim da neko uradi nešto i da je okačeno, prvo napravim to istraživanje i on kao “u, ne, ne, ne”, onda ja ne smem ovo “ne, ne, ne, ne, ne”. Čak i kad vidim da mi previše ljudi kopira za neku vrstu fotografije, im prepustim, “o, igrajte se, razumeš, ja sad neću tako da radim, ja ću sad smisliti nešto novo”. Tako da, to je možda sad i ultimativni odgovor na ono tvoje prvo pitanje, šta dobijemo time kad spojimo sve. Mindset, to mi je sad trenutno najbitnije, taj neki arhitektonsko, industrijsko-dizajnerski mindset, jer je to ranije vreme mnogo bilo za osudu ako neko nešto ukrade što se tiče ideje i dizajna i svega. Imaš jednog Imsa, Arne Jakobsena, Barselona stolice i to sve, to je jedinstvena stvar na svetu. Imaš kineske kopije koje su namerno pravljene da budu kineske kopije da bi imao ti nešto u kućištu na komad nameštaja koji košta 7 hiljada evra, ali ti ga imaš za soma evra, kvalitetno je, ali nije ovo riđizi što se kaže. Ali vezano za današnje vreme, ljudi mnogo više, mislim da je, aj nazvaćemo to, nema ništa lošeg u tome, ali TikTok kultura je dovela do toga i ove Reels, Instagram i sve, da ti vidiš da je neko nešto uradio i kao, ljudi nemaju blama da iskopiraju to jedan kroz jedan. Znaš ko, sad ću ja snimiti ovakav isti video, sad ću ja da uradim ovo isto. Znaš, to je poenta. A treba samo malo da se, znaš ono što se kaže zanimacija za zube, razumeš. Samo malo se poigraš sa tim toolsima koje već imaš, napraviti nešto novo. Dva dana ti treba da si igraš, bukvalno.
Ivan Minić: Ja baš mislim da taj moment što smo na neki način svi koji smo neka vrsta content creatora, stimulisani smo sve vreme da kopiramo modele koje već rade. I to daje rezultat. I ti to radiš zato što to daje rezultat. Ali to daje rezultat kratkoročno. I ti konstantno juriš šta je novi trend koji ćeš da iskopiraš.
Marko Obradović Edge: Al onda ubiješ te nervne ćelije koje se meni bore pred spavanje. Ja sad kad treba da legnem da spavati, mozgu što mi ne daš da spavam, meni padne na pamet. Znaš kako sam se ja istrenirao u stvari? Ja sad kad imam sastanak sa klijentom, mi sad imamo dogovor za neki posao i ti mi kažeš “E, mi bi trebali da snimimo ovako nešto” i meni odma, to možda u nekom momentu bude i napadno jer “Jao, imam ideju, ajmo ovo, ajmo ovo, ajmo ovo”, ali onda svaki klijent provali da je to kod mene dobronamerno i kao u jebote, ali ovo je čovek kreativan jer mene drži me taj drive da smislim nešto novo. Ja ću pre da smislim na tom prvom inicijalnom sastanku, kad se upoznam sa klijentom neku ideju kako da snimimo video, spot ili kako da mu prodamo brand, generalno, i proizvod nego što ću kao kad sve budem sedeo kući. Ja tu odma pam pam pam, dogovorim sve, eh koliko ćemo para, oćemo prvu, drugu, treću varijantu predstave, i onda se štekate za svoje dete, pa najskuplja varijante može.
Ivan Minić: Kaži mi, rekao si da ti je u suštini prva šljaka koju si radio ozbiljno bila mađioničarski posao. A kako su krenuli ostali poslovi? Kako su se javljali i šta su bili?
Marko Obradović Edge: Pa pazi, meni uvek u bilo kom tom poslu, bez alata što se kaže, nema zanata. Znači ja sam se uvek ložio, kad su me roditelji na primer pitali, kad sam bio klinac, šta ćeš za rođendan ili za Novu godinu. “Jaaao, trik neki iz bulevara.” Gore u bulevaru bila mađioničarska radnja. “Bulevar Revolucije 323a”, sećam se. Ja mislim da je sad tamo neka prodavnici auto delova. I to je, mislim da je i dalje imao nacrtano, možda su ga prefarbali, bio zec sa strane u mađioničarskom šeširu, kako viri i kako ti maše sa strane. Kuća neka, ona u tom delu su kao samostalne zanatske radionice bile i bilo je ta prodavnica. Ja kad god odem, ti si došao na šou tamo i ti pitaš da ti pokaže svaki trik. On je dužan da ti pokaže svaki trik i ti kad odlučiš šta će da kupiš, on ti tek onda otkrije, razumeš. I sad, ta priča bez alata nema zanata.Ja sam znao, ja hoću kaseral trik. To ti je metalna neka posuda, koja ti zapališ vatru, zatvoriš, otvoriš golub ili zec, pojavi se. I ja, o, kao meni te kaserole bi okej, moram ja da radim ovo još pet godina, da bi imao para kupim kaserole i da- Ili kao marama sa koja je, ono, kao imaš, ne znam, maramu s tufnicama, ti je, kao, protresaš, otpadnu tufnice, uzmeš ispod, baciš, on se pojave nazad na njoj. I tu su meni kao neki trikovi bili koje ja želim da imam. Ja sam njih tek, ono, bavio sam se mađioničarstvom, 5-6-7 godina, pa sam onda pokupovao te neke wow trikove koje sam znao da postoje. Isto kao za foto-opremu, ti si negde, ja sam negde preko, uvek sam mislio da mi Srbi, kao mi imamo najjadniju opremu i sve to, ja ono vremenom radeći, ja sad odem, ja mislim da sam jedan ludak koji ono, mislim ima nas par ludaka koji to isto rade, ali kao sad nosimo najskuplju moguću opremu u clubbing, i na festivale, ili gde god da slikamo. Znači prešao sam ono Canon R5 i R5C, ono preskupa oprema, mislim nije ono RED kamere i sve to, to je zapravo još skuplje, Phase 1 ali ovo je jako skupa oprema da bih nosio u clubbing. IRF objektivi i sve tog tipa. Ali isto sam gledao uvek, kako sam krenuo time da se bavim foto opremom ja vidim drugi fotografi i stranci šta imaju, i ja kao ufff kako bih voleo da imam para da kupim 70-200, to je taj sivi objektiv Cannon taj sivi objektiv, svi su ostali crni sa crvenom onim prstenom a ovaj sivi, kako izgleda to, kako je lepo. Ložio sam se i baš na opremu i na vizualno to. Znam ja funkciju svemu tome i čemu to služi, ali ako gde god odem negde na festival ili nešto, kao i mlađi, kad sam tek krenuo se bavim, gledam, zagledam što drugi imaju opremu. U al ovaj ima lik sve napucan. Sad sam ja taj koji ima sve najnapucanije i odem preko neki festival, bukvalno snimam šta ostali fotografi imaju i kao slabiji su. I ja kao, pff, ok, nismo ni mi Srbi loši. Znaš kao, kad odeš da slikaš nešto preko. Ali je fora u tome, što sam provalio, kod nas možeš mnogo lakše da napreduješ u tom poslu. Jer ti odeš, na primer, pošalješ mail i kontaktiraš nekog za festival ili kontaktirate mene eventualno. A ako ste neki klinac koji sad voli da se bavi fotografijom, pišete meni i ja vas ubacim negde na neku žurku ili festival da probate da fotkate. Da vidite da li možete se nađite u tom. Jer kako ti to uopšte da probaš? Kao ja se volim nightlife fotografiju, al ko će mene da pusti da ja unesem fotoaparat na neki ozbiljan event, razumeš i da slikam. I to je sad najlepši deo posla. A preko je to malo teže. Preko neće da ti odgovore na mail što bi tebe neko pustio s fotoaparatom. Svi misle sad ćeš ti to nešto da zloupotrebiš u smislu da kačiš kod sebe i sve. Mislim, to je jako lepa stvar ako ćeš i ti to kačiš kod sebe da izreklamiraš taj neki event. Ali preko sve funkcioniše, zupčanici, niko ne želi uopšte da razmišlja šta ćeš ti s tim da uradiš i zašto ti treba da doneseš fotoaparat, ne, ne možeš. A u Srbiji je to mnogo lakše, bukvalno kontaktiraš koga hoćeš i uđeš bilo gde sa opremom. “Jel mogu ja ti slikam? Ne može. Daću ti fotke za džabe. U, uđi slikaj, slikaj, ćeš da popiješ nešto?” Razumeš, to je ta priča.
Ivan Minić: A ti praviš negde svoj portfolio.
Marko Obradović Edge: Pa da, a i probaš uostalom. Tako sam ja krenuo, to je neka treća mladost kad sam krenuo, batalio sve i muziku i sve, i kao zaposlio se, radio industrijski design i sve super, ostvaren sam. Ali kao hoću da, cimao me ortak dođem na žurku, Roni Saiz, mislim da mi je cimao toxic iz Codex-a, dovodimo- 15 godina Codex-a u Srbiji, dovodimo Roni Saiza, a ja brate nisam izlazio 100 godina. “Aj dođi donesi oni tvoj objektiv, kako se zove, trideseticu i jedan četiri blenda, može slikati u mraku, sigmu art”, i kao “ajde važi”, ali kao “aj ja ću da fotkam”, i ja došao i krenuo da fotkam iz zajebancije i to je to. A ja rekao, aj kad ću već kao da glumim ludilo, ulazim preko reda, VIP, backstage-evi i to, daj da radim nešto korisno, razumeš, tako je krenulo. I to mi je bilo super, sad znam sve od obezbeđenja do bilo koga. A što je najgore, sad kad mogu da idem tako, to zapravo govorim, uvek govorim drugarima konkretno, sad sam ovaj vikend rekao ovim drugarima iz Hrvatske, lajtmenu Kostiju, najboljem u Hrvatskoj što radi u Noji, sreo sam ga u petom kupeu, klub se zove Peti Kupe, a ja sam mislio da je Peti Kupe. I on kao, “E, mogao bi da dođem jedan dan u Beograd.” Ja kao, “brate, ajde dođi neki vikend malo te provodim”, ja sad to zamišljam u glavi, kao idemo jedan klub, da smo klinke, idemo u jedan klub, idemo u drugi, idemo u treći, idemo u četvrti. To bi se desilo otišli, popili bi piće i svako na svoju stranu, da ti idemo spavamo. Jer ja realno izlazim najviše od svih, ali zato što radim. Ja da ne radim, ja ne bi izašao. Suviše sam se uljuljkao u to. Jer onda kao, boli tebe uvo, ostaneš do 5-6 na žurci, sedam, piješ za džabe, ovo ono. Ne, nego ja povedem drugare, šta ćete popijete, ja ću jednu tekilu na početku večeri i to je to. Vi se provodite, a ja onda moram da radim.
Ivan Minić: A kaži mi, ja se sećam tih nekih prvih fotki koja su izašle i sve, to nije bila fancy oprema.
Marko Obradović Edge: Nikako.
Ivan Minić: To je bilo štap i kanap, ali si ti imao neki svoj stil sa editovanjem toga svega koji je bio karakterističan i koji si ti vremenom razvijao i menjao i sve to stoji, ali u trenutku kad se pojavio nije baš bio svakidašnji.
Marko Obradović Edge: Nije bio ni fotografski, to je delovalo ono kako sad HDR da si primenio i ovi Clarity do kraja navuku i sve ono, ali ja sam se ložio da deluje tako stripovski i da je oštro i sve, ono eto oprema me je stigla pa sad zapravo mogu da radim takve fotografije i one zapravo, meni je najbitnije je da ono, da na primer uskladim da su mi crvena i plava, žute narandžaste i jarke boje na slikama, ali ti kad bi sad probao, ali kod mene ima detalja u tim tonovima, znači ti u crvenoj vidiš sve konture lica, sve detalje u publici, ali ti sad kad bi to krenuo, “o, šta je ovo teško, sad ću samo saturaciju do kraja”, ti kad bi stavio saturaciju do kraja, tebi bi se spržila slika, postala bi crvena ili plava fleka. Tako da vremenom mi je taj skill neki stigao koji sam želeo da imam, a i dosta sam u početku, to je baš ta žurka kad sam provalio fazon, kao ajmo fish eye, ajmo tu neku sepiju i eksterne bliceve da se bacaju u publiku, da okidaju s nekih uglova i ta kombinacija, ta neka crno-bela kao polusepija, fish eye i eksterni licevi delovalo kao na neki ludi klub iz Berlina, razumeš, kao da je slika ono grotlo pakla, neki ljudi u mraku provode se nikad luđe i neko svetlo piči s neke strane. I to je bukvalno preko noći eksplodiralo, ljudi se oduševili svi i tada je Facebook zapravo pravio sledeću stvar. Ja sam imao page, Deadline Design Studio, tako mi se zove firma i dan danas, i ti kad okačiš u galeriju slike, ti imaš opciju da “šeruješ” samo taj klaster fotografija. Na primer, u toj galeriji mi u jednom momentu se pojavilo hiljadu i po slika, ja samo na kraju godine, kad treba u Novu godinu pređem sa fotkama, ja samo obrišem, ostavim stotinak slika i ono vidiš galerija lajkovana hiljadu puta, da ono 500 komentara, ali zapravo svaki put kad okrećem novi klaster fotografija, Facebook ti da opciju da šeruješ samo te fotke i ljudi samo mogu da vrte te slike, lajkuju, komentarišu i sve ide na tu veliku galeriju. To su prelepo bili smislili, ne znam zašto su ukinuli. Tako da to mi je tad u tom momentu pomoglo i taj Deadline Design Studio sam forsirao taj page i u početku da se razumem, ja sam fotografisao besplatno. Ja sam samo koristio to da idem na žurke i na izvođače koje mi svidi. Dan-danas, lupam kad ne bi slikao Arsenal u Kragujevcu, ali ja bi otišao TV Recorporation da čujem i što ne bi pofotkao par slika, javi mi se, može on slike, šta mi teško, razumeš. Došao sam tu da ih čujem. Dakle, dan-danas postoje te neke- bendovi, izvođači koji su meni, ja ove ljude bi slikao za džabe svaki godine i za uvek, razumeš. I tako sam ja krenuo. Kao što sam već rekao, ostvario sam se kao grafički dizajner, imao posao, imao sve, normalno sve, spavanje. I kao, “Ej, ajde kad mi se izlazi, i kad mi se fotka nešto što mi se fotka, ja ću uvek- pisao mejlove, javljao se ljudima, uvek banuo da fotkam, ali sam ja sve te slike kačio kod mene na Facebook page. I onda tako sam gruvao celu priču i stavim ja logo, logo ovoliki u ćošku. I kao, “Ej što stavljaš ovaj logo?”, “Pa kad platite, ja ću da ga skinem.” Znaš, il ću vam dati fotke bez logotipa, pa vi to kačite dalje. Tako da u jednom momentu se desilo da mi se javilo par neki DJ-ova. Sećam se da se Ojša jednom javio, kao “Brate, slikao si sve ljude, samo mene nisi slikao.” Znaš, kao…Tako da, to je lepa stvar i tako onda upoznaš dosta ljudi sa scene. Evo sad, na primer, radimo po drugi put retrospektakl. Ako si upoznat, to je ovo Marko Nastić. Samo što je sad on to malo više raširio, sad je 30 DJ-ova koji nastupaju. To je svačiji retrospektakl. Pre par godina, 2017 ili 2018. je bilo 20 godina njegove karijere, a sad se to malo raširilo kolektivno, da svi iznesu to na svojim plećima. Kad smo slikali za prvi retrospektakl, kroz studio su mi prošle sve tate srpske DJ-scene, znaš, sa gomilom njih sam se upoznao i tek tad, i sve je bilo super, ono kao i zapamtili me ko sam i sve, znaš ono, pod stare dane upoznaš neke ljude koje si gotivio, na čije žurke si odlazio kao klinac. Tako da će sad opet, baš za 2-3 dana slikamo ih sve za promo, za novi retrospektakl, pa će svi opet da dođu u studio. Tako da to je nekako, kako već što se kaže, guilty pleasure. Ko sad sam trebao da slikam, nije, ali mi se nije javio Bizo iz “Bolesne braće” jer mu je bio rođendan. Ja mislim juče sam trebao da ga fotkam u Zagrebu i meni su “Bolesna braća” ono, ja kad sam slik- kad sam još radio taj prvi rap album, slušali smo ih najstrašnije. I sad, pod stare dane, oni mene znaju kao fotografa. I kao, ja sam njima najbolji fotograf i hoću da ih slikam za promo. Meni to puno znači.
Ivan Minić: Taj moment kad dođeš do toga da upoznaš ljude koji su ti obeležili jedan deo života, ali sad u jednom drugačijem odnosu, to je uvek jako interesantno.
Marko Obradović Edge: Isto, banalna stvar, znaš kao, pod stare dana mi se te stvari dešavaju na Arsenalu. Ovo su ljudi koji su mi obeležili jedan deo života, ali koji su tu, opipljivi, su domaći, su razumeš, i kao ste sve to. Ali sad smo na Arsenalu, je bio, na primer, Roni Size njega, on isto sam slikao sto puta i znamo se s njim. I fotkao sam ga i u Londonu. Ali došao je ovamo, i kao ej, nastupam ja na main stageu, treba mi MC. Samo ga sreli u dvorištu kad je došao od Arsenala i kao, “Hajde važi.” I sad kao oni jer Roni Size me cimao da ja budem njegovim MC na bini na Arsenalu i to je bila baš gotivna situacija, na primer ova…Senida nastupala pre, ali ona je svo vreme stajala tamo na ovome…na tački gde ne može da stoji odakle treba plamen. I oni gde izlaze kao efekti i ovi iz produkcije kao “E, ona svo vreme stajala tu, mi nismo mogli da ispalimo, nismo mogli da joj objasnimo, spržili bi ženu.” Znaš, tako da imaš vatre koliko hoćeš ti kad oćeš, da ti mi klikćemo, važi. I ja ono kao na početku žurke, “ready to get down to music right about now, this is the sound of fire” I samo “hssssh” vatra sve vreme. Znaš kako loženje je bilo. Znači to mi je ono, dečački snovi, bukvalno, nastupam s Roni Sizom. Znači kao, nije realno.
Ivan Minić: Ajde da te malo vratim u dane kada si još studirao i sve. Super mi je interesantno, kažeš da nisi završio, ali super mi je interesantno što si bio na Šumarskom, zato što svi ljudi koji se bave zapravo proizvodnjom nameštaja i dizajnom nameštaja, bez obzira na to šta su prethodno studirali, kažu da im je to bilo apsolutno neophodni korak da bi mogli da naprave nešto što zapravo može da se koristi. I hvala Bogu, kod nas ima sjajnih ljudi koji se bave dizajnom nameštaja, što kroz neke svoje male projekte, što kroz veće sisteme koji kasnije to proizvode. I imao sam prilike da ih upoznam, dobar deo njih, i stvarno je to jako interesantno. I tebe je put naveo da se jedno vreme baviš tim stvarima. I to je neki posao za odrasle.
Marko Obradović Edge: Da, da jasno.
Ivan Minić: Što ne deluje da se baš uklapa uz tvoj temperament i sve ostalo.
Marko Obradović Edge: Pazi, što da ne, kad sedim iza kompa ti me zamišljaš da sam uvek u hajpu nekom, ali kad sednem da kreiram tako nešto, pazi, kad bi ti pokazao te stolice i te neke moje proizvode, vidi se da u njima ima dečačkog nekog razmišljanja gotivnog. Na primer, dobio sam nagradu za dizajn miljea. To je bio, na primer, u ovoj firmi Propulzija, gde sam radio, Imali smo neku staru mašinu, pančarica takozvana, koja je ono bukvalno, vi ostavite profil i ona oblik. Znači, hoćeš kružić, hoćeš kvadrat, hoćeš trougao, šta već, ali može samo do pet profila po jednoj seriji udaraca da staviš i ti sad odabereš te profile. Ja sam uzeo, aha, imamo jedan metalni šit, to jest ploču, tanku, i sad ja sam od tih profila napravio u 3D Maxu kako bi šta moglo, ja sam zapravo iskrojio oblik da izgleda kao milje. Ono što stoji, ono baka što ima na stolu. Nekad ima i na televizoru, da. I ono, pančerica to odradi, znači 20 minuta proizvodnje, koutuje se sa, imaju onim, farba se, to je sa belim onim koutingom koji je- funkcioniše tako što se te čestice magnetišu na tu ploču i onda se savije proizvodna, treba 20 minuta se napravi, košta 20 evra da se proizvede i kao možda prodaš, jer ima dizajnerski momenat, možda prodaš koliko hoćeš, ako možeš prodaćeš za 2-3 hiljade evra, ti prodaj, nije nikakav problem, razumeš. Izgleda savršeno, kao milje, koje onda se savije i sad on izgleda kao da je uštirkan milje, ono kao neko ga nije koristio, u stvari omekšivač kad ga je prao i on se smrzao, razumeš, i takav je sto i sad stoji ti tako. Nego nisam to nikad…ja imam taj moment, sad imam taj moment da forsiram, ti kad imaš neki proizvod ili hoćeš neku žurku ili neki event ili što već, ti što si smislio da ćeš to da radiš, to je 0,01% onog koliko moraš da uložiš. Znači, moraš da se baviš reklamama, moraš da imaš ljude, moraš sve živo, a vezano za taj milje, ja sam ono kao, samim tim što sam ga napravio, što sam ga proizveo i on izlagao sam ga na sajmu i na Mixer Design Week-u kad još bio i da je dobio nagrade. Ja sam ono, i eventualno sam se iscimao da uradim flajere i malo sam forsirao na tom svom pejdžu i stajao sam tamo sve vreme i delio flajere. Long story short, ja sam srećan jer na sajmu sam prodao deset komada, sve koje sam napravio, prodavao sam ga, bio za 100 evrića, milina u tad bilo. Znači, bukvalno, ali tu nisam bio ništa bolji od nekog zanatlije koji to prodaje. Ja sam ga proizveo u firmi, ja sam imao te flajere, podelio, ljudi dolazili, ja ćaskam s ljudima ceo dan i prodajem stolove. To je ta fora bila. I uvek mi u to vreme sam se nervirao jer imaš svetski poznate dizajnere čije stolice gledam svaki dan. Ja sam hteo da budem jedan od te, nazvaćemo ga, neću kažem elite, ali kao meni to jesu elita ljudi, dizajneri koji dizajniraju stolice. Stolica je nešto vanvremenski, ti dizajniraš šta god to će da izlapi. A kad uradiš stolicu, možda ona da bude i loša stolica, ona će da se zapamti. Ne znam dal možda znaš, nisam- ne verujem da si razmišljao, ali možda pretpostavljaš koja je najprodavanija stolica na svetu.
Ivan Minić: Ne znam.
Marko Obradović Edge: To ti je ona bela stolica koju imaju svi u dvorištu, ona plastična, što kupiš na pijaci ili gde god. Što ako ono se zavališ to pukne. Znači meni je, ja sam se ono razvalio i padao na leđa eno 10 puta, što volim da se klatim u tim stolicama i one puknu. To one pijačarske stolice, ta je najprodavanija stolica na svetu. Baš zato ti govorim, znaš kao nema, znaš kao lošeg dizajna kad su stolice u pitanju. Jer ti tu lošu stolicu ti ćeš da zapamtiš i ona ti je obeležila neku epohu.
Ivan Minić: I u njoj si doživeo nešto dobro.
Marko Obradović Edge: Da, na primer. Tako da ja sam hteo da budem dizajner stolica, da ostavim neki trag u tom smislu iza sebe. Gotivio sam dosta rad od Filipa Starka. Imao sam sve što se može kupiti od njega, a da je jeftino u to vreme, do 100 eur, max. Znaš kao, miš, iako je bio ergonomski, baš ne nešto. Ali bio je preteča onog Magic Mouse-a, ličio je na to. I kupio sam, imali smo onim, kako se zove, cediljku za limun ili narandže, ono što izgleda kao, bukvalno izgleda, nisam do sada izgovorio to, ali sad se razmišlja u glavi, kao ako ste gledali onaj film Tom Cruise-a, kako se zove, ono sa vanzemaljcima kad dođe u onim podovima velikim.Kad su ih na kraju, kad su ih pocrkaju od naših virusa. E to je bukvalno kao iz tog filma, cediljka za limun, koji je jako nepraktičan, ti ne znam ako si probao ikada cediš limun kroz to. Ono se sliva sve sa strane.
Ivan Minić: Ali mnogo lepo izgleda.
Marko Obradović Edge: Izgleda prelepo, o tome se radi, znaš. Tako da, na primer Filip Stark ili Konstantin Grčić, njegove te- taj nameštaj i sve to sam obožavao. I sad mi je bilo uvek foru, uvek sam slušao predavanja o tim design week-ovima i sve to. Znači to je bila kultura i oblačenja. Oni svi dođu jer idu non-stop po tim design week-ovima. Znaš, kao nosili su svi one New Balance patike. Što šarenije to bolje, a gore odelo sve. Kao, udobnost, idu non-stop avioni, vamo-namo, i put je to postalo trend, ljudi su krenuli, tako se oblače, ako si ti dizajner, razumeš, namešteno ti je, a ti moraš tako da se oblačiš, razumeš, ono kao, new balance, šarene patike i odelo, sve crno, black on black. I u to neko vreme, baš sam se nešto nervirao, jer kao, razmišljao sam, tada je MySpace bio popularan, i ja kao, kako ja da budem sad tu kao nešto, “Oću budem poznati dizajner, kako ja to mogu da…kome je ja to da uradim i da pošaljem?” Znaš, učestvovao sam na Design Boomu gomilu puta na tim nekim konkursima, niko ništa mi nije kontaktirao, nit se nešto desilo. I, ovaj, baš sam bio u nekoj, ono, smorenoj fazi, ali onda je krenuo sve, ono, kao Facebook, Instagram, i ja izgoreo na Facebooku, ono, bukvalno sam sve što sam dizajnirao kačio tamo, ljudi su se oduševljavali, to je bilo super. Tako da sam zadovoljio ego što se tiče neke te prve ture, kao komentara i ljudi koji nikad nisam dobio ranije uživo u toj meri vezanoj za dizajn nameštaja. Znaš, iz svega toga. I što se kaže, doterao sam malo cara do duvara što se toga tiče, i radeći tamo u toj firmi Propulziji, postala mi je deviza da kao, ok, naradio sam se, ostajao sam i vikendima u firmi, radio sam po sto sati neke rendere, Znači, baš sam se naradio što se toga tiče, kao ću sad, znaš kao što sam stariji, hoću da radim što manje za što više para. Mislim, to je svima, znaš, kao logika, ali kao generalno idem ka tome konstantno. Ako ne, u najgorem slučaju što brže za što više para. Tako da i ta neka brzina delovanja, znaš kao, okej, pošaljem slike i fotke, pošaljem slike i video odmah sledeće jutro i sve, to isto naplatim jer je za, u tom vremenskom periodu. Niko drugi ne može to da uradi tako brzo. Mislim, može, ali nisu ludi da to, znaš, kao što se kaže, moraš da uradiš again and again and again svaki dan. Nije kao urediš jedan dan, pa ti kaoo da sada spavam pet dana da se oporavim. Nego meni sada kreće festivalska sezona da ja to radim svaki dan, tri meseca, bukvalno. Od festivala do festivala.
Ivan Minić: Kaži mi jednu stvar. To sam sa par ljudi koji su se bavili sličnim stvarima pričao. Kakav je osećaj kad prvi put napraviš nešto što si smislio. Znači kad prvi put sedneš na nešto što si napravio, kad prvi put koristiš neki predmet koji si osmislio.
Marko Obradović Edge: Pa prelep, neverovatan i jako sam, često sam se nervirao, jer uvek je to i ta izvedba toga je bila malo uvek neki štap i kanap. Kad sam jednom napravio nešto dobro, to je nestalo. Znači ta priča je najluđa. Radio sam LG i HIGHMAC, su imali takmičenje, to je neki materijal koji je jako tvrd, ali možeš da ga dobiješ i u tubi lepka, znači ako ti se polomi ta ploča, izgleda kao, kao oni oreolan ili oreolit, i ako ti se polomi, ti možeš samo da sipaš kao taj lepak iz te tube i ono se homogenizuje, postane sve kako treba. Ja sam tamo na Šumarskom uradio neki dizajn, neke lampe, i to se baš se sećam, ko juče da je bio, bio sam na žurci, bio je DJ Bukjem, ja mislim u tubu, i ja došao kući, Znači ono mamuran kao otprilike sad jao, moram ovo da završim, završim, tu imam neku ideju, ne mogu da stignem da uradim i uradio sam rendere, bukvalno brzinski, skandalozno loši. Čak mi se pomerilo, neki deo lampe mi se pomerio za pola santimetra i izgledalo kao ružna senka, ali ja poslao i ovi su odlepili na ideje. I onda sam išao u Milano, gde je bilo kao sledeći krug, ja dolazim u Milano i oni svi su bili ubeđeni da će moja lampa da pobedi na tom glavnom takmičenju. I čak i su koristili moju lampu već da najave takmičenja tu u Americi, gde sam poslao pre svih, i ja dolazim i kao lampa nije stigla, kao izgubila se na granici negde. Zapravo su Italijani nju slomili, jer nisu znali šta je. Znaš, otvarali kutije, ono bilo zapakovano, otvarali, slomilo se i onda su kao krili, nisu znali šta će. Vratilo su Srbiju mesec dana kasnije.
Ivan Minić: U delovima, znaš.
Marko Obradović Edge: Da, ali oni samo da su prijavili odmah, oni kao sipaju, ironija života, sipaju taj lepak i ono se homogenizuje, znaš, i ono bude opet celo. I ja sam tamo bio bez lampe, bukvalno jedini, i svi su imali na izložbi svoje te kao neke eksponate, i naravno nisam pobedio, ali kao, bilo je super druženje, zanimljivo. I sećam se kako sam došao, to je bilo za 1. maj, ja došao i treba da idem sa drugarom na, to je cela ta ekipa, idemo negde na kampovanje, ne znam gde po Srbiji, 5 dana, i ja dolazim, išao sam do Šumarskog i kao vidim na nekoj tabli piše da sam dobio nagradu za neki dizajn ECO Kante. I kao, 300 evrića. Dobro, utešna nagrada. Bio sam više smoren zbog Italije. Mnogo je dobar osećaj, ali s druge strane nikad nisam video nešto što je realizovano jedan kroz jedan, ko što ga ti dizajniraš. Čak i ovamo u Propulziji gde sam bio u timu odličnih inženjera koji su polome se ljudi da- ja bukvalno da napravim nešto što je nemoguće napraviti, oni će to da ti naprave. Uvek nešto mora da bude grounded in reality, ali nikad ja nisam mi preterano nešto filozofirao i sad kao uradim nešto, što je nemoguće da se napravi. Sve može, ali si uvek, niko za taj prvi prototip ili nešto neće da ti uloži puno para dok se to ne pokaže i to kao napravi, se i čak i danas tu stolicu što se pretvori u sliku, postoji samo jedna verzija i naravno, kako je to prošlo vremena, to drvo se izvitoperilo i onda kao malo sad teže da se rasklopi, ne znam ni gde mi je ta stolica više, ali ona je pobrojala isto silne nagrade. Ove milje sam napravio više puta, za to mi je bio prelepo, osećaj. Jer je bio 1 kroz 1, jer bukvalno je dokazao, znaš, ti možeš da uradiš nešto i kao uff, brate ovo jeste prelepo, ali proizvodna cena ovo da ti napravimo je soma evra, kao si normalan, neće niko to da prodaje, šta god, o čemu god da se radi. Al ovaj milje, jer krije se iza tog i genijalština toga što sam od ono štapa i kanapa napravio nešto što je- treba- košta 20 evra se napravi, treba 20 minuta se napravi. I ti sad s time možeš, ono ako hoćemo da ga prodajemo u nekom showroom-u u Milanu mi na njemu možemo za ono što si ti rekao, možeš da prodaješ 2000 evra, razumeš. Koliko god. Tako da vezano za to bio sam mega oduševljen kad sam video kako izgleda kad je napravljeno. Ali ovamo u Propulziji sam imao dosta puta priliku jer smo oštancovali Znači, izbacivao sam dva dizajna dnevno, radili smo za- ne znam, od Coca-Cola, Nestle, preko čega god, šta god možeš da zamisliš, to je taj posan neki materijal, koji se zove point of sale material, koji ti je od paletnih mesta velikih, pa malih onih zakački što zakačiš na kasu, nešto od metala. I firma je tada radila isključivo od metala, i sad je konkurentne firme su bilo one koje rade od kartona. I sad, što bi neko uzimao, za te pare može da uzme hiljadu kartonskih polica, što bi neko uzimao u policu od metala, u istoj ceni može da uzme samo 50 komada. I sad ja moram da smislim kako da se to napravi, svako savijanje metala košta, ko da igraš origami. Znači, što manje savijanja, što manje materijala, da izgleda kako treba i sad ja trebam da smislim neki dizajn. Ali ja sam uspevao, na primer sam napravio, to se baš sećam za Bambi, sam napravio izgleda kao džinovska potrošačka korpa. A zapravo je ona, jedan metalni, taj šit koji se savije okolo i ove gore, kako se zove, izgleda kao da je drška i samo police su stavljene. Ti praktično kad napraviš policu, ono najobičnije, što se kaže, najsocijalniju policu da ona ima, ti nju praviš isto tako, samo smo ju suzili u ovom donjem delu, čak i manje materijala je utrošeno i ofarbano je, tako crveno, sa onom ručkom, izgleda kao potrošačka korpa i se zaviše od kampanje do kampanje, imaju tu i neki slogani. Ali često mi se dešavalo, sad se vraćam na ono što si rekao, da kombinujem druge elemente, znaš, nama dođe u firmu neko koja je, na primer, iz Pateline one paštete i kao, e, imamo kampanju, smo smisli, sad mogu da pričam o tome jer je to bilo odavno, kampanju smo smislili kao prva pašteta ikad koja ima poklopac. Ide i pokazali nam neki brief, kao čovek na mesecu, Beatlesi, prva pašteta s poklopcem. Što ne napravite kao pašteta da se baci. Znaš, ne, zašto svako glorifikuje svoj brand i to. Ali to je prelep moment bio, do te mere da sam njima rekao, sad ću ja da vam smislim “Jingle” i ja im smislio da se sve otvori i zatvori. Ili tako se nešto zvalo. I sad kao oni su rešili da to idu sa rajsferšlusom, pošto on ti je najbolje sugerisanje za taj moment, otvori i zatvori. I napravili smo celu kampanju. Bukvalno isto, suština je da nađeš način da napraviš običnu policu da prodaš, ali ti da dodaš grafički nešto koja ima da izgleda kao što je polica bila najobičnija, koja se samo ovako krivi gore i onda staviš branding kao rasfešlus koji se zatvara i otvara. To je eksplodiralo kako je dobro bilo. Čak sećam se da sam ih ja na tom sastanku ubedio ono skroz da im napravimo i jingle neki, pa sam to odmah se rastrčao sledeći dan, snimili u studiju, gitare, sve, znaš, organizovali se, ali to nešto nisu prihvatili. Ali generalno, iako je taj jingle bio baš super. Ali generalno ja kad radim taj neki moment klijente i sastanke, znači kao, ok, šta možemo sve da uradimo za vas, mimo ove čaše, dajmo i sto, i svetlo, i mikrofone, daj sve da uradimo za tebe. To mi je generalno plan napada šta god radim, koji god posao da radim.
Ivan Minić: A mislim da je taj period kad si to radio, zapravo i bio je period kada su u maloprodajnim objektima počele da se pojavljuju police koja su nestandardne, počele da se pojavljuju one koje ne izgledaju-
Marko Obradović Edge: Jeste, ubo sam taj period. Neću da kažem to je zbog mene taman posla, ali bukvalno kad sam batalio sa tim poslom, krenulo je malo da jenjava. Ja mislim da i potražnja, ali složićeš se ima- u stvari ne znaš zbog čega je to. Zato što ima mnogo franchiziranih ovih mega marketa gde oni imaju svoje standarde polica, ja mislim konkretno u Lidl. Kao ti u Lidl nemaš takve police, oni imaju…svaki Lidl od Nemačke do amo izgleda identično. I onda nema prostora da si ti to nešto dođeš do izražaja.
Ivan Minić: Mislim da i kod ostalih velikih lanaca isto prilično striktna
Marko Obradović Edge: Jeste, sad je tako krenulo, ja retko vidim onaj kako se zove, veliki kao Maxi, oni mega Maxi na Adi, tamo uvek kad idem kupujem, to idem valjda jednom-dva put godišnje, kad kupujem za slavu šta treba, odemo sestra i ja pokupujemo, u dva ujutro odemo, pošto radi celu noć, to mi je omiljeni moment, odemo u šoping u dva ujutru, nakupujemo ono dvoje kolica, ono sve namirnice za slavu, i tu baš bacim pogled i vidim, čak vidim ono neku policu koju dan danas koju sam ja dizajnirao, stoji uvek negde. A najlepše mi je kada odem u Hrvatsku pa vidim tamo kod njih, oni ono, znaš, za jamnicu je bilo, pošto kao kampanja da ide jamnica uz svaki obrok i onda kao jamni, jedna jamnica meni je pala na pamet. Oni su sve ispoštovali što sam ja rek’o kampanju, ima uradio grafički dizajn čak. Kao ovo tanjir i kao stoji kao pored pribora i jedna flašica jamnice kad gledaš ovako ono, odozgo, flat-later takozvani. I sećam se, oni kao a može, važi to, oni zovu žlica i vilica i napravio sam tu neku policu, koja je opet obična polica, ali ti izbrendiraš tako sa strane, smo ga ovako napravili zaobljeni, sa strane kao kašika, s druge strane viljuška, a onda ovaj deo koji je gore kao heder, onda sam ga brendirao kako da izgleda da je čep od jamnice. I suština je u tome je da sad ti ne možeš da napraviš onaj nazubljeni onaj deo od čepa, nego ga praviš isključivo u grafičkom dizajnu. Ja napravim u Photoshopu razvučeno to, i onaj taj ceo layout, i onda ga oni odštampaju i onda ga izbrendiraju i to izgleda mega realno. I onda smo počeli čak i od drveta, napravili smo neku policu za Coca Colu, koja mi je i dan-danas omiljena polica, od drveta sam radio taj neki heder, to je izgleda kao da je drveta, ja sam zapravo ponašao teksturu drveta grafički, i ono ti kad pogledaš ono delo je kao da je od drveta, a zapravo nije. Jer jeftinije je napraviti od metala, nego od punog drveta.
Ivan Minić: I trajnije, verovatno.
Marko Obradović Edge: I to, i to. A i možeš da prebrendiraš. Ti odlepiš samo taj stiker i staviš neki drugi, onda bude totalno nešto drugačije.
Ivan Minić: Kako si odlučio da izađeš iz te priče.
Marko Obradović Edge: To je bilo u jednom sastanku, jer sam više doterao od cara do duvara, jer svakoj firmi… poenta je u tome kad si- svi mi maštamo. Meni je glavni adut čime sam zapravo želeo da se bavim, da budem art direktor. Bavio sam se milion stvari i sad mogu da imam svoj tim i da vodim i zamišljao sam to više da uvek sam svež naspavan i uvek imam ideje te neke inicijalno i bodrim tim i oni rade, i ja im tu malo pomažem i to je to. Ali zadužen sam za kompletan projekt. Jedino što sad vodim, što se kaže these days su fototimovi na festivalima i to mi isto ne smeta i to mi je super. Ali zato neko art-direkciju, znaš, kao ljudi u firmama koji nisu toliko marketing-orijentisane i nemaju iskustvo u tom polju onda ljudi zamišljaju kao “Ok, ti si art-direktor, ali ti to znači da se moraš najviše da radiš.” Znaš, i desilo se, znaš, kao dobijem veću platu ja i sve, ali dobijem mnogo više radnih sati, veći su projekti i moram sve da radim. I onda mi je samo, neću kažem, nije mi se smučilo, ali skapirao sam, znaš, tu postoje samo tri dimenzije. Znaš, uradio sam previše polica, koliko zapravo ti polica više možeš da napraviš, i ostavio sam traga, jako mi je to bio drag period života, ali onda je krenuo ta da jako, jako uzima maha Instagram i cela ta priča vezana za fotografiju. Do te mere da sam u jednom momentu pričao sa psihologom firme i ona žena je “ali vi želite da se bavite Instagramom, šta je to, zašto, tu nema budućnosti” i sl. I ja sam tad patentirao to “ja želim da radim manje, za više para” i tu smo se razišli. Ali dali smo posle sarađivali i više puta sam išao pomagao im, To jest više sam kao fotograf išao da im radim projekte neke na sajmu recimo tog poslovnog materijala, gde beše taj sajam…u Nemačkoj mislim bio i gde već. I i dalje smo u dobrim odnosima kad treba nešto da se snimi, da se pofotka, to uradimo. Ali generalno mislim da više nisam mogao da se iskažem u toj branši. Sad, na primer, kad bih se opet bavio tim i vratio na to, definitivno bih imao gomilu nekih ideja, ali na osnovu kasnijeg iskustva, u ovim ostalim čime sam se bavio. Konkretno, i za nameštaj i za stolice, ali opet mislim da bi morao da sve double-check uradim na internetu, da li već sve postoji, da li je to već nekom isto palo na pamet. K’o u jednom momentu što mi je, kako se zove, pre nego što je Novak, još pre nego što je Novak baš izašao u žižu interesovanja kao naš najbolji teniser. Bila je Ana popularna. Tad je palo mi na pamet da dizajniram stolicu od teniskih loptica. Ja mislim da njima sponzorisan, ne mogu da se setim Verano, Motors ili tako nešto. Ja hteo njima, da uradimo stolicu, dizajniramo nju, ciljamo da napravimo tu stolicu. I sećam se da sam googlao, znači dno interneta sam pretražio i već postoji nešto slično. Nije isto, ali slično. I ja kao ok, odustajem.
Ivan Minić: Možda ne moraš baš od svakih takvih stvari da odustaneš, ali razumem i zašto to radiš. Jedna stvar koja je onako-
Marko Obradović Edge: E, izvini, čak sam je- da, sad sam se setio. Sproveo sam je bio u delo, na Design Week-u, ali to je ono…ljudi su bili oduševljeni i sve to, ali suština je bila u tome – Izvedba je bila jako loša. U kom smislu? Meni trebalo da imam bar 80 teniskih loptica i da svaka bude probušena. To je već mnogo ulaganja. To su studenski dani i ja sad treba da kupim 80 ozbiljnih teniskih loptica. Ja sad kupio sam ih kod Kineza. A te kod Kineza izgledaju kako da su izašle iz nekog ružnog kalupa i bukvalno od onog materijala, znači čupa, onaj čupavi materijal žuti okolo, ali unutra je ona guma. I ta guma kako da je iz lošeg kalupa izašla pa je malo izvirelo. Baš su izgledale nekako čudno i nisu bile toliko mekane. Što je najgore od svega. I neko sedne i on kao žulja ti dupe, razumeš, ne možeš da sediš. Gubi totalno poentu. Znači meni bi bilo super da me neko sponzorisao sa 80 teniskih loptica i da sam ja uradio tu stolicu i na kraj ona neka patina, završni rad koji je bio na tom ramu, koji drži celu tu stvar, taj isto zanatlija čovek koji se bavio time koji mi je to napravio, stavio neku mnogo lošu kič teksturu i ja sam tu ono odlepio skroz. Trebalo da bude crno. I on je hteo da bude kreativan. I onda je stavio- -i on je imalo neku patinat teksturu. Ja sam odlepio i rekao “Ja ovo ne bi da izlažem, stvarno”. I izlagao sam tu stolicu i na tom, mislim, mixer design expu, ali me je bilo malo sramota. To ti je ono, znaš, kao “ok, zbog čega ovo radimo, hoćemo da idemo do kraja ili nećemo.” Sad mi je malo lakše u ovom periodu života jer me ljudi znaju i onda ako radim neku izložbu lako mogu da dođem do sponzora ili da nađem ljude koji će uložiti i investirati u to. Ne moram ja da pljunem za neku izložbu toliko para. Znači konkretno govorimo o izložbama People of the World, gde kao prodajem slike u humanitarne svrhe. Sad kao, okej, koliko je suština da sakupim, na primer 2000 eur, prodam za humanitarne svrhe slike, ako meni izložba košta 3000 eur, što ne bih odmah uplatio nekom 3000 eur. Razumeš, kao?
Ivan Minić: I ne cimao se.
Marko Obradović Edge: Da, oko svega toga. Ali to je mislim glavni razlog čega sam to radio ovih svih godina je radim to na svoj rođendan jer kao što više idu godine to se više nerviram kao “a gde da stavim rođendan, kao mator sam čovek, nerviram se” i kao “ajde da ja uradim nešto za nekog drugog taj dan”, razumeš. I onda otuda pravim svake druge godine izložbu People of the World na svoj rođendan gde su svi ljudi koje fotografišem tokom svih putovanja preko celog sveta putujem i onda rasprodaju se uvek slike i to je to onda uplatim uvek nekome kome su te pare potrebne.
Ivan Minić: To sam hteo da te pitam baš, u kom trenutku si počeo da putuješ ozbiljnije. U kom trenutku ti je to postalo važno.
Marko Obradović Edge: Ako se setiš, pošto od svih mojih živih interesovanja, fudbal mi nije nešto u žiži. Moja keva više prati fudbal u mene, Bila je i rukometni sudija i sve, ali nije mi nešto preterano u žiži. Pa ako se setiš kad je bila utakmica, ne sad ovo, nego prošlo svetsko prvenstvo, Brazil – Srbija, tad mi je, pre toga sam krenuo intenzivno da putujem. Tad sam išao na onom, angažovali su mi iz Jelen piva, da slikam naše navijače što idu tamo i generalno malo utakmicu i Moskvu, u Moskvi je bilo, ne mogu tačno se setiti godine.
Ivan Minić: 2018.
Marko Obradović Edge: Evo, 2018. Tada, ali mislim da sam možda i 2017. Isto krenuo već sa tim putovanjima i zanimljiva stvar je da nisu uvek dolazile od jednog izvora. Znaš, na primer ti sad kad bi raščlanio sve moje klijente i sve šta radim to su iz raznih sfera, raznih poslovi, sve drugačije. Razumeš, znači, bukvalno, nemaš nekog ko je sad kao ovo je jedan single posao, tako su bile i putovanja tad. E, kao, putovao sam jungle travelom, šalju me kao influencer-a, a to je zapravo mač sa dve oštrice, jer sam ja u ovom putu snimao i kao influencer. I sad kao ako si ti influencer onda ti imaš mobilni telefon i ja se kao snimim, gde sam, šta sam, šta radim. Ali opet sam ja i ova druga kategorija profesionalni fotograf, ja ne mogu samo snimiti telefonom. I uvek, znaš, ljudi zovu ljude koji imaju preko 100.000 pratilaca, ja sad možda imam, snimam oko 35, tad sam imao 10-15.000. I onda kad me pozovu, ja sam kao hibrid, ok, nemam dovoljno pratilaca, ne mogu samo da snimam telefonom. Pa moram i da fotkam i da snimam sve i da eksportujem, sređujem materijale, onda drugi ljudi noću se zezaju, ja više radim i tako. A tad sam imao i stalni posao. Radio sam u FITPAS-u kao art-direktor. I onda ako smo na primer na Nepalu, onda je strava. Jer na Nepalu si ti, kako se zove, sedam sati, si u plusu. Pa je malo bolje jer uvek trgneš se i kao “aha, dobro, u Srbiji je 7 sati minus, mogu sve da stignem da završim”, ali kad se ne primer u Meksiku, Srbija mislim da je 6 sati ispred i onda ti u 3 ujutru moraš da si online jer to je 9 ujutru u Srbiji njima je radni dan. I onda je to malo bilo nezgodno kombinovati sve te stalne poslove i ove druge, honorarne, to jest freelancing i ta putovanja. To je baš nezgodno. Tako da, znaš, ja uđem u avion i montiram, editujem videe ili završavam neke poslove i slično. Ali generalno, znači, putovao sam dosta sa džanglom i putovao sam dosta ovako, Krenuo sam da radim za Circlé, Francuzi bi to drugačije rekli, mi bili kao “circle”, to jest krug na francuskom, oni kažu nešto između “cerge” ili “circle”, tako nešto zvuči. To je ona francuska organizacija, najveća DJ francuska organizacija, jer prave uživo setove na najluđim lokacijama na svetu. Na primer jezero u Boliviji, oni sprovedu ti negde ne vidiš kabl, FK i DJ nastupa tamo, i samo vidiš platformice napravljene od paleta i on kao svira, a ono, bukvalno deluje gde god pogledaš, ono kao 100 km levo-desno napred-nazad da nema ništa. I kao, oni su tu doveli satelitsku antenu i sve i sprovode uživo signal na Facebooku. Pa na primer, na Maldivima sam slikao ovog Monolinka, isto malo ostrvo, znači je ostrvo 200 metara u prečniku i oni kao među palmama sakriju satelitsku antenu. A ono satelitska antena, da iznajmiš je 7000 eur po satu. I kao oni moraju da odrede dva sata i kao, on će raditi sad sat i 40 minuti, posle im je dva sata intervju, brzo brzo intervju da ne uđe mu treći sat, ono znaš kao parking, obračunavati početak trećeg sata. I onda šalju signal u Francusku, i oni ih tamo emituju i dalje. To mi je jedna vrsta putovanja. Druga bila sa džanglom, treća sa Miller pivom, To je usledilo zapravo, Miller je bila slična ekipa koja je radila Jelen pivo, oni posle te dobre saradnje u Moskvi, onda su me počeli da me, slali su nas kao par influencera na Ibicu, gde sam ja, ta priča je čuvena, dok su, mislim ja sam se provodio, ali dođem posle u sobu i izeditujem sve i kad fotke neke zanimljive lude, neke fishajevi, neke 360 i nešto, i odmah dajem, iako to nisam morao da radim, ja sam tamo mogao samo mobilnim da snimam i šaljem odmah u ovoj direkciji u London. I oni se oduševili, posle me poslali isto kao influencera u Buenos Aires gde sam tamo kao idem u korak dalje, nastupali su ne mogu se setim koji band, stao mi je mozak, ali oni su nastupali tamo i mi smo došli na njihov koncert, imamo sve kao VIP iskustvo, treba samo da snimamo telefonom. Ja smarao ljude da mi daju fotopas da mogu da unesem fotoaparat. Pofotkao i njih i koncert, otišao posle, free time u clubbing, otišao u sobu, završio sve slike, poslovima iz benda, uzeo kontakt, objavili fotke, mene sledeći dan 3.000 ljudi zaprati iz Buenos Airesa. Jako poznat bend, svetski, ali sad ne mogu se svetiti kako se zovu.
Ivan Minić: Arctic Monkeys?
Marko Obradović Edge: Ne, ali taj neki zvuk, sličan, bravo. Bravo, znači naslutio si kao koga bi Miller angažovao da nastupa, ali znaš, to ti je taj hustle i grind, kao ideš dalje, ideš dalje, ideš dalje i onda ultimativni posao da me Miller, to jest agencija koja zastupa Miller u Londonu, angažuju da im radim njima kampanju. To su bile neviđene pare i dosta toga se radilo, jedino što su bili dosta striktni kako im sve materijal trebao i ono ne mogu ne mogu da objasnim ljudima kad radim, onda u D-baru smo slikali i kao dovede modele i kao striktno mi rekli boje garderobe ono svi omašili i kao posle u postu mora farbaš ono kao radiš video, kako ćeš tu da ga farbaš, razumeš. Pa onda kao molim te da se vidi Miler nova ambalaža, ona tek stigla u Srbiju pa mi jurimo ljude ovamo iz direkcije koje rade i kao imam na gajbi dve gajbe, kao tog Milera al pola sam popio daj molim te donesi sve, treba nam u backgroundu da se vidi nova ambalaža koja je kod nas tekst i tako. To je bilo zanimljivo jer onda recimo radeći za, kao influencer za Honor telefone, oni su slali mene tad ja mislim i Bogdana Bakapraseta u London na promociju novog telefona i ja tamo kad sam već tamo zakažem sastanak s ovim iz Millera a to je izgledalo kao da njima banjavam kao “svratiću vam na sastanak malo se dogovorimo” i oni to jako cene kad ti dođeš tamo uživo znaju koliko je problematika zbog vize i zbog svega toga. Pa sam onda sledeći put, pošto sam imao vizu za šest meseci, nažalost, samo za šest meseci, ja kao, hoću da idem pet puta onda u London, i onda sam išao sledeći put da fotkam Bad Company, ove drum and bassere, na tom Hospitality at the Park festivalu, i to mi je bilo Disneyland, sve drum and bass izdavačke kuće i svi drum and bass DJ-evi, I odlazim na taj hospital record stage i kao MCGQ, ono me pozdrave s bine, to veliko ime, ono kao “Big up for my man, Edge from Serbia” i kao penje me na binu. Ono, svi živi, znači izvođači iz tog sveta, Disneyland, bukvalno. I ovaj posle sam isto slikao u ovome, podseti me, kako se zove grad, Odakle poteklo pola britanske scene.
Ivan Minić: Liverpool?
Marko Obradović Edge: Ne, ovaj drugi. Odakle je Massive Attack. Odakle su oni. Stao mi mozak. Nema veze.
Ivan Minić: Dobro, Birmingham?
Marko Obradović Edge: E, nije ni to. Kao nabrajaj. Nema veze.
Ivan Minić: Treba da nabrajam celu Premier League-u što si.
Marko Obradović Edge: Nemoj molim te, nema veze, stigao sam. Vozio sam iz Zagreba 4 sata, tako da mi je oprošteno što se ne sećam. Ali tamo sam dobacio sa fotkanjem. I ovaj…I tad sam isto… opet sam svratio kao u Miller, kao da im donesem neke nove videe i sadržaje i kao da prodiskutujem uvezano za to. I sad, ko zanimljivo, baš sam prošle nedelje opet podnosio zahtev za novu vizu, jer idem da pratim DJ dvojac Beduini, što sam ih radio u Jordanu, to je bilo nestvarno iskustvo, fotkao sam ih u Jordanu ispred Petre, tamo gde se snimao Indiana Jones, čuvenom turističkom mestu, ali su zatvorili za nas na 4 sata. Celu tu Petru, i ja sam ih tamo fotkao i tamo sam se upoznao s njim i oni su odlepili na moj rad i sad su mi, posle koliko prošlo, mislim godinu ili dve od tada, zvali da ih fotkam na toj nekoj mini evropskoj turneji. Znači, Radić je…tu idemo za neke, ja mislim, 3 nedelje Madrid, pa London, pa Barcelona. U Barceloni treba da im snimam video, tamo smo 5 dana, pa Pariz i onda ja mislim posle idemo u Švajcarsku ili tako negde, tako da fina turnejica. Jedino što je pakao što je svuda po jedan dan. Znaš, ali lepa stvar kod toga je na svim ovim festivalima u Srbiji ti si fotograf koji reprezentuje festival ili event i ti sad moraš da ostane to u najboljem svetlu, znači u kom smislu. Ne smeš da staneš ispred DJ-a da ga slikaš, moraš uvek da si obučen u crno, ne smeš preterano da se zadržavaš na bini. Nema veze što drugi to rade. Ti imaš pravila i moraš da ih poštuješ. Na primer, kažu ovi u briefu DJ-evi, ne sme da se slika sa desne strane, sa leve strane. Ima milion tu faktora, ali kad dođeš kao sa izvođačima, ti si jedan od njih. Ako su oni dvojac, ti si treći izvođač. Znači tu te svi goste k’o da si glavni na tom eventu. I druga stvar, obično kad se rade ovako festivali ili eventovi, bilo gde da si ti radiš za njih, to je za festival ili event, ti treba pošalješ ono u proseku oko 100-150-200 fotki. Ja kad radim za ove njima, treba 5 fotki za veče. I taj video treba da traje više od 40 sekundi. Ja ne radim za ostale u tom klubu, ja radim za njih. Tako da, tu ću možda imati vremena da spavam i malo da vidim nešto od tih gradova na toj turneji.
Ivan Minić: Jednu stvar sam hteo da te pitam, pošto u celom tom ludilu stvari kreću da se značajno usložnjavaju i dinamika počinje da raste u onom trenutku kad dolazi korona.
Marko Obradović Edge: Kad dolazi?
Ivan Minić: Korona.
Marko Obradović Edge: Uh, meni je to ekstra prijalo. Žao mi je zbog svih ljudi koji su imali neke teskobe za vreme tog perioda i dosta je ljudi dosta se toga završilo sa smrtnim ishodom i sa problemima s plućima i sve to i znam keva mi je lekar i pola familije su mi lekari, ja sam crna ovca, ja sam dobro, i sestra…
Ivan Minić: Umetnik.
Marko Obradović Edge: Da, umetnik. Dobro, i sestra je tu negde oko lekara, pozdravljam je ono prilikom, Milica kaže “pozdravi me, molim te”, u podcastu. Ali generalno meni je taj period prijao jer sam se pre toga za sve sam prihvatao, to je taj bio međuperiod gde nisam, što se kaže, imao muda da batalim stvari koje mi donose redovan keš i zbog kojih idem svakodnevno na posao jer sam mislio da je posao taj na koji se svakodnevno ide održava radne navike. Ja ako sad batalim to, ja ako krenem da ustajem u podne, jao šta će se onda desiti, iskreno jako mi prija sad jer kao mogu da ustanem u šest, mogu da ustanem kad god, nije se to desilo i dobro je što sam batalio sve te poslove na koje idem svakodnevno. Ali kad je bila korona, pre korone, meni je život bio u rasulu. Jer sam se bavio sa previše stvari, čak sam i kasnio sa dosta projekata i svime, ne iz namere da mi se ne radi, nego iz namere uvek sam to imao moram da ga uradim najbolje kako mogu, zbog sebe prvo. Čak i negde je klijent da neće moći da skapira da li si ti to uradio sa pola mozga ili si ga zdudio ili šta već, ne, mene to ne zanima, moram da uradim da to valja. Ali kao ako ti uradiš da valja, ali si okasnio za rok, kako da bolje ga nisi ni uradio ili bolje si delegirao to nekom drugom. To sve pre korone, dosta sam imao problema s tim. Kako je došla korona, prvo što sam uradio, završio sam sve što sam imao, svoje fotke, tuđe fotke, poslove, ljudi koji su me čekali, ljudi drugarima koje sam fotografisao ovako iz zajebancija u studiju, na ulici, sve sam popeglao, bukvalno, i svima sve dao i baš sam uživao u tom periodu. I bilo je, ja sam u to vreme čak imao dosta posla, sam onda skapirao, posle sam morao da otvorim, jer sam se vratio o dizajnerskom poslu. Do tad se od fotkanja, žurki i festivala, ja sam to radio, ali iz hobija i zarađivao sam ja tu fino, ali ne toliko dobro koliko danas. I ja sam u međuvremenu, ono, iz meseca u mesec, godinu u godinu, budem ime i širio sam se na toj generalno svetskoj sceni, ne samo domaćoj. Tako da, suština je ta da sam ja skapirao da, ja bukvalno kad se završavala fiskalna godina, ono, u tom korona periodu, i ja kao mene zove knjigovođa, kao “Jes ti normalan, probićeš PDV”. Znaš, meni je ta godina bila jedna od boljih, 2020. Jer sam batalio fotkanje i izlaske, bavio sam se dizajnom najviše. I kao je ovo realno. I onda do te mere da sam, ono, posle kao otvorio sam i sestri firmu, razumeš, i sad šljakamo i zajedno. Tako da, to je, taj period mi je bio jako lep na neki način. Ne mogu da se požalim. Period kad sam se naspavao, kad sam radio dosta tog nekog dizajnerskog posla, i kad sam skapirao kako zapravo, kad sam se nivelisao, razumeš, i zato je ljudima, ljudima je, na primer, čudno, jer ljudi koji me znaju, dešava se ti, što je najgore, ono što kažu ljudi sa najboljim prijateljima, se ne vidiš možda po par godine, kad se vidiš, samo nastaviš gde si prestao. I sad mene ljudi znaju iz tog perioda, jao, mi nikad neće poslati slike, onda me vide i kao, e, nemoj, opali mi jednu sliku, pitanje je kada će mi to poslati, a ja, ono, snimio fotke, odradio video, sat vremena, blejali, ali ja otvorio laptop, završio sve, ljudi ne veruju, razumeš. To mi je, to mi je dosta, kažem ti, ubrzalo mi je sam proces i sve, i iznivelisao sam se kako i treba raditi. A i dosta je, tehnologija stigla. Što se kaže, sustigla me. Sad imam i brže, ono, imam i brže kompjutere, i bolju opremu i sve. Ja, način na koji sam ja fotografisao ranije sa starom opremom, mi je dosta zahtevao da ja ostanem u editu. Sad ja uspevam…
Ivan Minić: Da bi izvukao.
Marko Obradović Edge: Da, da, sad uspevam da to uradim sa dosta manje cimanjem. Znaš, sad, na primer, pofotkamo ove što sam fotkao u petak, znači završio sam slike njima za par sati, imao sam 3000 slika. Meni je bitno da sam probio, ja sam skoro na eventu probio većinu slika, došao sam kući, imao sam uži izbor 300 slika i napravio sam najuži od 180 i završio sam. I to nije sad kao, ako se iko razume u fotkanje, nije ono kao jedan preset, klik na sve slike, nego to je nightlife, svetlo je jako promenljivo i sad moraš da se prilagođavaš svakoj slici da praviš kao iz početka da radiš, ja bar tako radim. I ovaj, završio sam za par sati te slike i onda spičio je ovo za Zagreb i u Zagrebu je baš bilo dobro svetlo na ovoj žurci, bukvalno sa Lajkom se znam, i on je jedan od boljih u Hrvatskoj i bukvalno sve slike kad sam došao trebalo mi je 45 minuta da ih završim. Imao sam samo 1.500 slika odande, 45 minuta završio te slike, znači workflow neviđeno brzo. Jer ono bukvalno hoću što pre da odradiš, što si ti rekao, nešto smo pričali, hoću da završim, znaš kako legnem da spavam, znam da sam završio posao. Znači to mi je samo u suštini, to me drži taj drive, ja kao gledam krevet mi je tu i kao…*tuk tuk tuk*, “Ćao, send, WeTransfer”, poslu sam vam svima, ono svi spavaju, nema veze, ja sam svoje završio i kao, “Koma”. To je to. Neopisivo lep osećaj, znači bukvalno.
Ivan Minić: Znači tebi je u suštini Covid služio da posložiš neke stvari.
Marko Obradović Edge: Da, bukvalno sve sam složio u glavi i oko posla i oko svega. Tako da to mi je bilo super. I dosta sam radio tada, bukvalno sam iznedrio, tad su krenuli da budu popularni Cloud Kitcheni. I onda sam radio, mislim da sam osmislio, dizajnirao, oko 9 ili 10 Cloud Kitchena. I zato u tom periodu dve godine sam čak i vodio Instagrame za skoro 10 Cloud Kitchena sa ekipom. Tako da je bilo baš lep period.
Ivan Minić: Ali, samo to je onaj moment gde suštinski restoran ne postoji, nego restoran je u kuhinji.
Marko Obradović Edge: Pa, jedan je postojao i onda su rešili da ga šire dalje. I onda smo, znači, bukvalno ono kompletan Instagram, izdizajnirao sve kao da restoran postoji. Mislim, tu je najveća zezancija je ti u jednom restoranu radiš devet vrsta fotografisanja za devet vrsta hrane. Razumeš, i sad na svakoj slici treba da je deluje dal je italijanski, da li je…pa ono, ako je meksički restoran, pa drugarica donosi koja je radila s nama, evo pozdravljam i nju ovom prilikom, Martina Snajka de Madre, znaju svi. Ona donosi meksički sombrero, pa kao donosimo, kao šta mogu još što više stvari da stavim tu. Znači bukvalno praviš oni flat lay i fotografišeš hranu. Tako da sam se tu baš dosta ispraksovao i za tu vrstu fotografije.
Ivan Minić: A na kraju dana svodi se uvek na to da moraš da odradiš te stvari, moraš da prođeš kroz to da bi mogao da…super je, pogledaš ti tutorijale, sve tu u redu, ali dok ti ne staviš, ne rasporediš, ne okineš…
Marko Obradović Edge: Pa pazi, tačno, a ja imam neki svoj workflow, ja sam toliko u tim svim programima i aplikacijama da mi dođe…ja kad bi napravio sad svoj neki tutorijal ili neki masterclass, nikad ne bi radio kao što ostali rade nego bi bukvalno skipovo sve. Ja sad hoću tebe da naučim ono, kao otvoriš ovde, evo ovih pet alata to ti ne trebaju, zaboravio ovih četiri to ti trebaju, ali ti ako imaš to možeš da povežeš s ovim, ali ako imaš Canon aparat onda je strava što možeš da eksportuješ ovako, preko quick time-a ovde video da uradiš ovo, znači bukvalno bi shortcut-ove radio za sve. To mislim da bi mogao da unesem, to mi sad kao next step, next level inovacije, kao način na koji ja radim kad bi nekom preneo to sad dalje. Ako sam i dalje, što se kaže, aktuelan, to bi mogao sad da uradim, pada mi na pamet. Ali generalno, u svakoj novoj etapi se bavim nečim novim i to mi je baš drive.
Ivan Minić: Kaži mi, prošlo je neko vreme, radio si svašta. Imao si taj period kad si uspeo malo da se smiriš, poslužiš, da se vratiš na neke stvari koje si pre toga radio, da vidiš šta hoćeš, šta nećeš. Sad si u nekim zrelim godinama proživljavaš tu četvrtu mladost.
Marko Obradović Edge: Da, da, četvrtu.
Ivan Minić: Šta je tvoj neki plan za dalje.
Marko Obradović Edge: Pa, konačno sam naučio da umem da delegiram i da radim u timu sa ljudima i to ono da mogu da se oslonim na druge. Jer sam uvek bio u fazonu “ma sve ću to ja sam” i sl. Ali to je teško i nemoguće. Sad eto, bar na fotografskom polju, baš sam danas imao sastanak za ovaj hrvatski LME festival i kao dogovorili smo tim od pet ljudi koji će sve da budu moja ekipa, koje ću ja da vučem iz Beograda i iz Srbije. Sad kao nisu to ljudi, sad ja kao dam oglas, pa tražim fotografa. To su uglavnom saradnici moji i drugari, pre svega sa kojima ja inače radim festivale. I kojima ja delegiram dosta posla. Znači, ja dosta posla uredim, ali dosta posla ne mogu da stignem da uredim. I njima to sve prebacujem. Tako da, sledeća možda faza je ono…rad u timu. I to mi je super, tako da i kroz koronu sam dosta radio u timu. Sad i moja devojka radi…bavi se marketingom i ona isto radi ti Instagram, je kida kako zna, vezano sve za tutorijals. Ja ko znam, ja ko mogu da ti boostujem kao sa Instagrama post, ali kao ona je u Ads Manageru, maher, razumeš, targetiranje i slične stvari, tako da se dopunjavamo super. I dosta smo brendova i eventa krenuli da radimo zajedno. Ja kao odradim fotografije, ona u real time im radi story. Neki put uzme i kao, ako je event, tj. žurka u kolaboraciji dve organizacije, na primer Hrvatska i Srpska, što je bilo skoro i Foodworks, Ona kao s dva telefona snima storije, kači, dizajnira sve, pakuje, pravi. I ovaj, posle se zna, ja dok sređujem slike, kad se vratimo, vajb i ona odma na WeTransfer šalje svima sve što treba, da i ona može zaslužiti da spava. Tako da smo se to lepo rasporedili za te neke stvari. Tako da definitivno sledeća etapa je to neko mahom delegiranje i timski rad. Mislim, ja kao imam firmu i deadline design studio i sestrina firma se zove Edge Media, gde zajedno radimo i sve. Možda je sledeći korak da ja nekog zaposlim, zapravo da radi za mene. Imao sam neke pokušaje, dizajnerku jednu koju smo radili i to se dobro pokazalo kad smo radili ove Cloud Kitchen-e i to je bilo sjajno, ali voleo bih da delegiram. Jedino što je problematika, jer sad kao postoje, u mom poslu postoje dve struje. Ja sam krenuo da forsiram sebe kao lik i delo. A imaš sad ljude koji forsiraju firmu, napr. I sad gde je firma, to je ono kao entitet, možda se pojavi kogod na slikanju, možda, kao poslaćemo, stiže fotograf, stiže dizajner, stiže ovo, stiže možda bude kogod. A ja sam jedan i ljudi očekuju da vide mene. I znaš koji je ono down moment kad im ja, kažem, ja postaću svog fotografa i jao ne, mi smo hteli i tebe, pa jao vidimo ti imaš ovo na Instagramu, al’ kako on slika, on zna, ovako. I to je sad problematika, sad treba da naučim ono, da uzem da izdelegiram ljudima i da mogu da šalim ljude iz svog tima, a opet s druge strane svi hoće meni. To je najveća problematika. Ali što se kaže, tako sam želeo. Meni je zapravo bio ultimativni cilj od tih momenta i tih stolica što sam ih dizajnirao i svega toga, ne samo da budem poznati dizajner stolica, nego da za cilj mi je bilo da sam ja kao…kad dođem kod nekog klijenta, da taj klijent meni ne govori šta ja da radim. On mi kaže šta hoće. Ja te njegove informacije uzmem, sažvaćem, razumeš, i dam mu ideju koju nije on video, i on kaže “ovo je sjajno, ti uradi to” i ne meša mi se u posao. I to sam dostigao i to mi se jako sviđa. Znači, meni se bukvalno u 99% slučajeva niko ne meša u posao, niko nema nikakve izmene, svi su ono, “evo, u dobrim smo rukama, mi znamo, mi hoćemo to tvoje što ti radiš” i to je to. A i ja se još ložim da radim to što radim i onda kao svi budu srećni u toj nekoj priči. Tako da to mi se ostvarilo i to sam jako srećan zbog toga. Jer mi niko ne govori šta da radi. Ceo život su mi ljudi…
Ivan Minić: Malo je neskalabilno.
Marko Obradović Edge: Da. Pazi, ljudi su mi ceo život govorili, znaš, kao “radi ovako, radi ovako”, ali retko ko ima čak i izmene, znaš, ja kad pošaljem to je to, nema šta da se radi. Jer uspem da sprovedem tu neku ideju u delo. Tako da ne znam šta mi je sledeće, možda i mogu da se oženim jednog dana, ali onda bih stvarno trebao da usporim.
Ivan Minić: A šta tebe loži. Kada bih mogao da biraš šta ćeš da radiš, a evo pričao si sad kako će to izgledati sa tom turnejom, 5 dana u Barseloni zvuče super, ovo ostalo po jedan dan ne baš tako sjajno, ali to deluje kao neki projektić koji zvuči jako lepo. Šta je još to što hoćeš da radiš.
Marko Obradović Edge: Meni je od uvek bila želja da ja vidim da odem na neku turneju sa nekim DJ-ima. Ja sam dosta, ne možeš zamisliti koji sam broj DJ-eva odbio, jer sam ja ono old school. Ja sam, hoću band da pratim na turneji, ili hoću da idem sa nekim, neku muziku koju baš volim. Znaš, meni su dosta mahom cimali i zbog moje vrste fotografija koje izgleda ono ludilo sve gori na nekom festivalu, svi digli ruke, je vatromet i slično. To uglavnom privlači i DM DJ-eve. Meni i DM muzika. Ja na pet koncerata dođem sa nekim EDM DJ-em, ja bi ga udavio na Bini 6, ti razumeš. Ne mogu da slušam to. Meni mora malo nešto da ja mogu da čujem. I dosta ljudi me, dosta DJ-ova iz tog sveta me je cimalo. Kako se zove, nemam ništa loše protiv EDM muzike, da me razumeju ljudi, ali je tipski nastup.
Ivan Minić: Nije tvoja muzika.
Marko Obradović Edge: Tipski nastup i sve isto dešava. Ja nemam ništa protiv, kad na primer dođem, ja ne znam da li je to više EDM, ali bilo je nekad ono kao Stevie Ockey ili tako nešto, slikan ga, slikao sam ga prošle godine treći put i kao strava, wow, atraktivno, ja čak i s njim, čovek je ono multimilioner, kapiram njegovog fotografa, plaća ne znam koliko i s njim se znam, ali ne bih mogao s tim čovekom da imam na turneju i tu vrstu loženja bespotrebno, znaš kao, ali recimo Beduin je gotivniji što se tiče to muzike, ali ja generalno meni je super momenat. Ja čak sad nisam uspeo, ljudi ne znaju da sam ovaj vikend odradio ovo junački posao, ja to nigde nisam stigao da kačim na storijima, možda ću uspem da okačim sad večeras ili sutra ujutru kao ajmo recap neki od vikenda, jer stvarno sam uradio ludu stvar, posle žurke, celu noć fotkanja, vozilo za Zagreb, i odradio event i slično, a kad si na turneji to je puta deset. Meni je strava, ja sam se bukvalno izgradio kod svih ljudi koje poznajem i koje ne poznajem, “E, si se malo smirio s putovanjima”, a ja nemam te osećaje, to je možda prerastao u neku opsesiju i ja kad sam duže od dve nedelje u Beogradu, ja kriziram, moram negde da idem. Ono, znaš, kao, otiš’ si do Zagreba, super, milina, razumeš, volim da vozim, Imam tu saradnju i sa KIO, oni mi daju uvek novo vozilo, gde god da provozam KIO, pofotkam, snimim i to. A generalno volim avione, volim da idem avionom i to mi je super, nekako mi je relaksirano. Tako da putovanje mi je nekako, znaš kao neko bi rekao, neki psihijatar, kao od nečega bežim, razumeš, verovatno. Ali meni je super taj moment konstantnog putovanja. To mi je baš relaksirano, kod idem non stop svude. I ako ne kačim toliko koliko bi trebalo, i ljudi mi kažu da treba da pričaš na storijima, probaću kao ajde da na toj turneji, jer je vezano, pa kaj da probam da pričam u telefonu i da najavim nešto i sve to kačiću ja iz svakog od tih gradova, ali isto ako vrlo lako može se desiti da ne kačim ništa, razumeš, i to je koliko je dobro, toliko i loše, moći ću više da se fokusiram malo da vidim tamo nešto, iako sam svima u tim svim gradovima već bio, ali generalno skontaću, mislim da ću to skontati kad budem ušao u avion za Madrid i kao, ok, ajde skontamo šta, ili ću da snimim taj prvi story tu, kao e, krenuli smo turneja ovo-ono, ili neću snimiti ništa, razumeš, nego ću samo da kačim postove. Jer nezgodno je isto na Instagramu, znaš, kao, ako nisi festival, a kačiš slike sa žurki, što bi to neko lajkovao, koga briga. Ja sam nekako uspeo da naviknem ljude, da imam i dobar feedback što se tiče festivala koje kačim, ali meni tu glavni drive, na primer ti si gazda festivala treba islikati festival, nije meni drive da ti ja napravim što bolje slike. Naravno da jeste, meni je još veći drive da ja hoću da meni ta slika bude dostojna mog Instagrama. Da kažem ja hoću da okačim sliku gde je prštalo, da izgleda sve ludilo i da je neka neviđena slika s festivala. Ako se to meni ne sviđa, a kao super ja sam ti sredio slike, ti si oduševljen, platio si mi, kao, al brate meni se ovo ne kači kod mene Instagram ne sviđa mi se. To je meni, to je možda taj neki dečački drive da ja hoću da napravim tu neku što bolju fotku.
Ivan Minić: Osim fotkanja i festivala i muzike i putovanja i svega, nešto od ovog posla kome si se možda malo vratio u koroni, stvari o kojima razmišljaš, ili ima toga uopšte.
Marko Obradović Edge: Ima toga uvek, tog nekog dizajna. Sad uvek devojka i ja držimo- radimo neke Instagrame. Tako da grafički dizajn, on je sad malo izanđalo da praviš layout za Instagrame. Sad više niko ne zna šta je najbolje. E, treba slike da deluje kao da je slikao…ti treba da slikaš profil, ali da deluje kao da je slikano kao slikao sam joj onako…
Ivan Minić: Neobavezno telefonom.
Marko Obradović Edge: Neobavezno telefonom, okej, onda slikaj neobavezno telefonom. Ali da se razumemo, ako si neki ozbiljan brend bilo koji, ti moraš da imaš profi slike i taj neki kao minimalistički grafički dizajn da ti to izgleda kako treba. Ozbiljni brendovi ne treba se ograničavaju dal će to- tj. ljudi koji rade marketing za ozbiljne brendovi ne treba da se ograničavaju da li će to neko da lajkuje ili neće. Oni imaju budžete, power reach svima, oni imaju budžete, to se boostuje i to dolazi do ciljne grupe. Ti praktično plaćaš reklamu, da ne bi snimao reklamu za televiziju, za TV, ti njima snimaš ta oblik reklame koja je hiljadu puta jeftinija nego da si snimio neku televizijsku reklamu. Sada radimo za jedan spa-centar i sad bukvalno stavi na papir košta ti snimiš reklamu za spa-centar, neku sa modelima i sve i da okačiš na…i da ti piči na TVu u nekom primetime-u. I opet, da li je to dotaklo tvojoj cijenog grupu. Ovamo, u ads manager i udri. Razumeš, doći je do ljudi koji treba da dođe.
Ivan Minić: Da, pa par kilometara u krug i…
Marko Obradović Edge: Na primer.
Ivan Minić: To je najjednostavnije i u principu gotovo uvek radimo.
Marko Obradović Edge: Da, da, nema dvoumljenja. Mislim, ko danas što smo rekli ovima za LMF festival, oni su imali problema jer kao te prvi festival u Hrvatskoj, sad četiri stage i prošle godine kad su radili tamo na ovom jezeru, Jarunu, imali su znaš kakav line-up. Ono Mark Knight vrti u pet popodne. Znaš, kreće festival u četiri popodne i traje do četiri ujutru. I sad problematika, trebaju fotke sa festivala, ali masa se skupi u ponoć. Znaš kao bio Mark Knight, ono, vrteo u pet popodne, nema nikoga. Njima je uspeo festival i sve, i došlo je milijardu ljudi njima, ali u ponoć, i ostanu do četiri ujutru. I sad kao, ajde vi napravite lepo paralelni festival, da nazovete, razumeš, imate logo i sve, više user friendly, pošto Mark Knight se razumemo, znaš kao ciljna grupa, ono koji su njega slušali, sad ljudi imaju 45+ kad je on harao scenom. On je dalje ono kultno ime, ali tad je bio popularan, ono pre deseta godine i više. I sad, ajde vi kao targetirajte ljude koji žive blizu Jaruna, roditelji sa decom koji su išli na rave, ono sve, uska ciljna grupa, i napraviš im ono kao “dođite na Mark Knighta, lupam, ne vratim sadu”
Ivan Minić: Na Matine, na Matine.
Marko Obradović Edge: Da, da, na Matine. I ti napuniš u tom momentu sa tim ljudima, razumeš, to je…to tako zapravo treba raditi. Mislim, dali smo im predlog, ne znam da li će da ispoštuju, ali i to je meni kao fotografu posle problem, jer ako…znaju svi, znači kao ono…ono ptice na grani znaju kad vidiš da postoje samo portreti DJ-eva da nema mase, razumeš. To je podrazumljivo.
Ivan Minić: Dobro. Hvala ti prvo što si došao.
Marko Obradović Edge: Hvala tebi na pozivu.
Ivan Minić: U celoj ovoj suludoj organizaciji. Hvala ti što si podelio priču, jer iako ne verujem da ima mnogo ljudi koji imaju tu količinu energije koju ti imaš da mogu ovo da isprate.
Marko Obradović Edge: Hvala, ja kao idem sad direktno u krevet posle ovoga. Hvala.
Ivan Minić: Zaslužio si. Verujem da će mnogim nekim mladim ili ne tako mladim ljudima koji imaju razmišljanja koja se dotiču sa svim ovim da pokaže da može, ako si dovoljno uporan i posvećeni, ako ti je dovoljno stalo, možeš da napraviš nešto zaista sjajno. Ti si stvarno uradio mnogo lepih i važnih stvari u prethodnom periodu i izložbe koje si pravio i te slike su završile na nekim super mestima kod nekih super ljudi, a kad znaš da iza toga stoji jedan jako dobar cilj, to onda ima posebnu težinu.
Marko Obradović Edge: I pogotovo što te sve slike sa tih izložbi su krenule neobavezno. To je možda poruka koji bi poslao svima, svim, što si rekao, mladim ljudima koji bi da se bave nečim. Uglavnom će možda taj neki posao kojima ćete se primarno baviti doći iz nekog hobija. Znaš, kao nešto radiš dok radiš nešto drugo. Ja sam uvek na tim putovanjima dok sam radio nešto druge, sam uvek slikao portrete ljudi na ulici. To bar nije teško. Znaš, kao tu kulturu nemam u Srbiji, što bih ja slikao nekog, znaš, kao na ulici u Srbiji. A ti kad odeš na neki Nepal ili, znaš, kao na Sejšele ili tako negde, i ono kao ljudi su ti zanimljivi, svi hoće da se slikaju na ulici, svi su srećni i nasmejani, ti ono, kao “Ao, zdravo, pozdravljaj se”, nasmeši se i kao “Mogu li te slikam? Može, sve super.” Napravio sam im čak i Instagram page, što znaš kako je zeznuto danas, napraviti ime, kuda su svi rezervisali sva imena, kao peopleoftheworld.jpg, ali ne jpg, nego jepg. Razumeš, što može, to sam uspeo da napravim. I sad kao kako krenuti Instagram sad od nule, kako kačiti prvu fotku bez pratilaca i sve to. Tako da možda krenem da kačim taj momenat sa People of the World, kad već nisam pravio godine izložbu, biće sledeći februar definitivno, ali ono što je bitno da je meni taj moment sa fotografisanjem ljudi i sveta nastao sasvim spontan, a uostalom ljudi ako premotaju, pogledaju ovo ili poslušaju još jednom ili su već to skapirali da je većinu stvari kojima se bavim najviše danas da su nastale dok sam se bavio nečim drugim što sam mislio da će mi biti prevashodno zanimanje pa je krenulo da malo jenjava. A i te kako mi sve to koristi dan-danas uspem da iskombinujem. Danas smo pokazivali render za taj festival. Aha, deo rađen u 3D Maxu, šta je ovde…sve, znaš, stručan si za svako polje da te pozovu da pričaš. Tako da…
Ivan Minić: Pa ono, čak i ako nisi dovoljno stručan, dovoljno si stručan da razumeš.
Marko Obradović Edge: Tako je. I to na primer-
Ivan Minić: I onda možeš da budeš deo razgovora.
Marko Obradović Edge: Upravo.
Ivan Minić: Nisi neko sa strane. Super je ovo ispalo za jednog mađioničara.
Marko Obradović Edge: Da, da, da.
Ivan Minić: Hvala ti puno.
Marko Obradović Edge: Hvala tebi.
Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. To bi bilo to za ovu nedelju. Komentare ostavite na YouTube-u, a mi se vidimo ponovno naredne nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Da li želite podsetnik na mail pred svaku epizodu?
Uspešno ste se prijavili na mailing listu!
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Marko Obradović Edge
Marko Obradović – Edge je čovek mnogo talenata među kojima su mađioničarstvo, muzika, enterijer dizajn, marketing ali i ono po čemu je daleko najpoznatiji i najtraženiji, a to je fotografija. Danas, Marko je vlasnik i direktor preduzeća Deadline Design Studio, koje se bavi raznim vrstama kreativnih radova poput dizajna enterijera, prodajnih POSM, dizajna nameštaja, web i grafičkog dizajna, pa i fotografije, video produkcije i marketinških kampanja.
On je, takođe, višestruko nagrađivani fotograf i njegove slike redovno zadivljuju brojne pratioce na Instagramu, ali naravno i klijente i saradnike kojih ima širom sveta. Marko je dobro poznat po dobrotvornom radu i organizovanju brojnih izložbi čiji prihodi su otišli u dobrotvorne svrhe i neizmerno pomogli onima kojima je to najpotrebnije.