Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Rade Vučićević – čovek koji je pre više od 30 godina odlučio da će život ipak da mu bude igra u jednom značajnom delu, a pre 30tak sa porodicom  kroz porodičnu firmu, je odlučio da se bavi zanatskom proizvodnjom čokolade. Što baš i nije bilo uobičajeno, a svakako nije bilo nešto što se radi u jednom manjem sistemu. Ipak, to što Premier čokolade postoje i 30 godina kasnije, i izuzetno su prepoznatljiv, voljen, cenjen i poštovan brend, kako u Srbiji tako i van granica naše zemlje i regiona, govori da je ta odluka bila ispravna. Ali, ono što je najzanimljivije je da zapravo do toga nije došao nekim linearnim putem. Ni on ni bilo ko u porodici nije bio iz te priče, iz te industrije, iz takvog backgrounda. Kako su do toga došli, kako je izgledalo snalaženje i rast jedne divne porodične priče, čučećete u ovom razgovoru. A čućete i gomilu nekih stavri koje su to pratile, jer su se sve stvari dešavale u vremenu kada nisi mogao da se osloniš samo na jedan izvor, nego si morao uvek da praviš neku paralelu i neki backup.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Rade dobrodošli! Vi ste jedan od retkih gostiju za koga mogu da kažem da ima vrlo sladak život. Pomirili ste neke svoje strasti i interesovanja, ali najpoznatiji ste, odnsosno ono što radite je kao fabrika i brand čokolade “Artival“, odnosno “Premier“ čokolade koje svi znamo kao jedan od najboljih brendova u oblasti te zanatske proizvodnje prozivoda čokolade, i to je priča koja traje već jako dugo. A i cela vaša karijera je veoma neobična i duga, i počinje u neko neobično vreme, i najzanimljivije stvari se zapravo dešavaju u periodima kada je najteža situacija i najkompleksnija. Tako da mi je veliko zadovoljstvo što ste danas ovde da podelite tu priču. Ali, i vama ko i svima koji dođu postavljam naše mančmelou pitanje šta ste hteli da budete kad porastete?

Kad porastem biću

Rade Vučićević: Pa evo prvo da se zahvallim na pozivu i da pozdravim i vas ili tebe, ne znam kako ćemo se ovog puta oslovljavati kao domaćina..i na ovim lepim rečima uvodim isto tako se zahvaljujem. A na pitanje šta sam hteo da budem kad porastem, pa nisam baš znao šta ću da budem, nit sam nešto težio nečemu. Ja sam rastao u socijalizmu, tamo je bilo važno završiti školu i dobro se zaposliti u dobru firmu. Tako da neke ideje nisam imao, međutim kroz život se dešavaju neke stavri koje ti sam i ne planiraš i onda ti tako nekako trasiraju put. Kao i svako krneuo sam u srednju školu, Teslu, pa onda igrom slučaja saobraćajni fakultet, pa..e onda se desio folklor i on mi je poprilično krenuo da postavlja neke moje staze buduće i tako da sam kroz taj folklor krenuo da se bavim i nekom organizacijom.

Ivan Minić: A odakle uopšte folklor?

Kako se desio folklor

Rade Vučićević: Kolegenica sa fakulteta je odvela i mene i kuma. U susetsvu nam je bio amfiteatar, gde smo slušali predavanja saobraćajnog fakulteta. Čula se tu neka muzika, odemo tamo i…nikad ja nisam imao neko preterano interesovanje, i onda krenemo unutra i kažu ljudi “Jao putovali smo ovde, putovali smo onde“, u meni se to dopadne. Ali posle se ja zainteresujem i za etnologiju i za sve ostalo  što je vezano za folklor, tako da sam ja posle posto i koreograf – odnosno tako se to kaže koreograf, al bio sam i koreograf. Čak sam pohađao na fakultetu dramskih umetnosti školovanje sam imao za folklorne pedagoge. Imao sam i neke rezultate u tome, al to mi je bilo onako nešto što sam mislio da radim ceo život, i čemu sam se radovao. Međutim dešavaju se u životu drugačije stvari, dolaze deca, od nečeg mora da se živi. Supruga lupi rukom o sto i kaže “Čekaj Rade, lepo je to što ti igraš i znaš ostalo da radiš vezano za folklor, al od čega ćemo da živimo?“ Pošto tu nije baš moglo da se mnogo prihoduje.

Ivan Minić: Ali ono što znam za sve te ljude koji su, kojima je to negde bitan deo odrastanja, mladosti i svega, jesu upravo sva ta putovanja i prilike da upoznaš i druge kulture, sve što je tad bilo retko, nije bilo toliko dostupno. Ti velliki ozbiljni asabmli koji su imali nekoliko postava i sve to, znalo je da se desi da su različite postave na različitim krajevima sveta u istom trenutku.

Rade Vučićević: Nije mnogo takvih asambla bilo zato što je bilo dosta društava, ili ti folklornih asambla koji su mogli da idu po svetu. Ali, masovno je bila ta pojava taj folklor. Recimo samo u tom društvu u kojem sam ja radio, Branko Cvetković igrao je i posle radio, imala je 3 asambla, to je bilo preko 300 članova folklornog asambla. I onda je to bilo podeljeno u asamble, pioniri, pa treći, drugi, prvi asamble i tako dalje. Težilo se da dođeš do prvog asambla da bi mogao da putuješ. Nije se tad mnogo ni putovalo po svetu pa je i to mnogo značilo. ALi iznad svega, ta socijalizacija, to druženje, taj odnso među ljudim akoji se, u mom slučaju za ceo život pravi. Ja sam tamo stekao najbolje prijatelje, svi smo kumovi, sa njima i danas hvala bogu živim i družim se, i oni su mi najbliži. Iako smo davno zaboravili opanke i folklor.

Ivan Minić: Ali taj momenat gde postoji jedna ozbiljna organizacija, koja je u dobrom obimu, ajde da kažemo i volonterska i sve to, ali zahteva ozbiljnu organizaciju, zahteva veliku odgovornost, zahteva vrlo ozbiljnu predanost celoj priči. To je da kažem i u vašem slučaju i u slučaju mnogih ljudi bio neki prvi susret sa nečim što bi danas zvali menadžemnotm, a ovde je to posebno izazovno zato što je u principu dobrovoljno.

Rade Vučićević: Tako je!

Ivan Minić: Kako je to izgledalo?

Prvi susret sa menadžmentom

Rade Vučićević: Pa evo ovako prvo da ne hvalim ja ona bivša vremena, nisam mnogo ja razmišljao o njima, ni o politici, ali ta društva su stvarno bila mesta gde su se mladi socijalizovali, gde su korisno provodili vreme. I stvarno je tu postojala organizacija, baš prava organizacija, i tu se poprilično znalo ko šta radi, ko sponzoriše ta društva. Ništa se nije plaćalo, ništa nije bilo na nekoj materijalnoj osnovi, i družili su se svi iz ljubavi, ili prema folkloru ili prema putovanju ili i jednog i drugog. Da bi se sve to uklopilo, kao što rekoh 300 ljudi, pa onda tamo neka horska sekcija, pa neki orkestar, pa neka drama, pa svašta tu ima. Zaisat je trebalo napraviti da to funkcioniše kako treba. E sad da napravim i uvod za ovo što sam ja..za moje životno dešavanje. Ja sam to tamo spoznao kako ustvari treba, ja nikada nisam ni u jednoj firmi radio. Tamo sam radio kao profesionalac i naučio sam – ustvari sam spoznao da ja mogu da se bavim organizacijom. A naravno osnova je bila dobra, baš to što ste rekli, da je tamo moralp da posotji organizacija, i ja sam tamo naučio neke stvari, a onda sam neke stvari spoznao da mogu da radim i tako se posle život odvijao u toms meru.

Ivan Minić: A uvek kada dođete u neki takav sistem koji funkcioniše i stabilan je i postoje godinama, postoje već neki ljudi koji se bave time. Oni bi trebalo da izaberu na neki način i svoje naslednike i da im pomognu na tom putu i sve, i ne dođe uvek do toga da ljudi primete da neko ima talenat, da neko ima inicijativu i sve ostalo, ali čini se da je u tom sistemu to ipak bio slučaj. E sad, kako prosto ide uvođenje u celu priču? Jedna stvar je kad ti dolaziš i imaš svoju obavezu da uradiš na sceni ono što ti je rečeno da uradiš na sceni, a drugo je kada imaš sve ovo ostalo.

Rade Vučićević: Pa ja sam da kažem na neki način bio izabran. Čovek koji je vodio naš asambl Raka Đurović, poznat igrač, koreograf, inače jako interesantan lik, magistar je etnologije i vrlo načitan čovek. Za nas je bio idol, za nas igrače tada. Jendom prilikom odredi mene da ja vodim asambl i ja stanem ispred ljudi, svi stariji od mene, malo mi bude neprijatno. Nisam se baš ni proslavio tim prvim vođenjem asampla, ali je on očigledno nešto preopznao što ja nisam ni razmišaljao da mogu da radim, i ja sam tako malo po malo počeo da dobijam samopouzdanje. Kao što rekog nikad nisam radio, al sam – možda imam malo tog preduzetničkog duha, pa sam iz tog napravio svoj folklorni asambl. A imao sam i uzor, bio je tu, bilo je tu nekoliko manjih folklornih asambla i jedan veliki drula, koji su radili profesionalno. I ja sam rešio da napravim ja taj folklorni asambl i zajedno sa svojim kumom Nikolom Domanovićem napravim asambl… koji je bogami jedno 10tak godina radio. Imali smo i snimanja za televiziju i u Titogradu, odnosno Podgorici, ali tad je bio Titograd. I u Srbiji ovde u raznim, odnsono tim televiziji tad je bila samo televizija Srbije..kako se zvala ne znam ni ja. Imali smo gostovanja, svako leto smo radili na moru po 2-3 meseca u Bolu na Braču, to nam je bila stalna da kažemo tezga, tako se to zvalo. I na mnogim ovim turističkim – za mnoge turiste koji su dolazili u Beograd Srbiju, bilo je to interesantno i bili smo jakko angažovani. Tako da je taj – tako da se iz tog mog folklora i organizacije izrodila i ta moja organizatorska sposobnost, gde smo kažem kum i ja napravli Oroj, i eto tako počeli da…

Ivan Minić: Šta je podrazumevalo da kažem taj proces profesionalizacije jednog asambla?

Kako dovesti asambl do profesionalizma

Rade Vučićević: Pa kako da kažem, mislim znači prov je trebalo obezbediti neki posao je li. Mi smo imali ideju kako to da uradimo, onda smo odabrali što naše prijatelje, što one koji su odbro znali da igraju. Bili smo – tad je bilo mnogo entuzijazma, nije se počinjalo tako što, e sad treba mi ovo, treba mi ovo ko će to da mi obezbedi? Ne, nego si trebap sve sam da uradiš i nisi razmišljao da posotji neki drugi način da se to dođe do toga. Entuzijazam veliki kod mene i kod kuma. Šili smo kostime kako smo znali. Znam da sam uzao iz garaže mog oca stara neka sedišta, pa su one presvlake bile sa onom kožom jagnjećom. Pa smo od toga napravili šubare. Mislim onako bilo je entuzijazma koliko hoćeš. Naravno posle se to razvijalo pa smo imali svoja ozvučenja, svetla i tako smo išli na turneje. Ali to je sve išlo korak po korak, znači taj razvoj da kažem nekog malog našeg biznisa se kretao tako malo po malo, i sve iz neke čiste intuicije, potrebe, trenutka ili tako nešto, ništa posebno. Da je bio neki biznis plan pa smo mi to sad napravili…

Ivan Minić: Pa dobro da tada se nije ni znalo šta je biznis plan.

Rade Vučićević: Nije nikad bilo da.

Ivan Minić: I šta se dešava, mislim u kom trenutku to počinje da, da kažemo prerasta u nešto više? Odnosno kad se javlja potreba za tim da se pravi nešto više, nešto ozbiljnije, nešto trajnije, sigurnije?

Prelazak na nešto ozbiljnije

Rade Vučićević: Pa potreba, kada počne život da te tera na to. Mislim ono kada ti već ovaj – ja kažem ozbiljno sam počeo da ulazim u ozbiljan posao, sve je ovo bilo ozbiljno da ne pirčamo, ali da mogu da održavam porodicu koju sam zasnovao sa suprugom Tanjom, tad je moralo nešto ozbilno da se radi. Ovo što sam radio je bilo dovoljno da ja živim fino kod oca i majke, kući sve imaš baš te briga, ti što zaradiš tvoje je. Međutim kad se oformi porodica onda nisi sam. I jednog trenutka je moja supruga, onako kako to žene znaju da urade, me je otreznila i rekla ajde nešto da vidiš, ovo više ovako ne može. I naravno krenuli smo ona i ja da pravimo – zapravo prvo sam napravio, da se prisetimo bolje, napravio sam art agenciju koja se bavila organizacijom – da uvod u taj folklor je ustvari bio uvod u nešto što se nadgradila, to je ta agencija koja se bavila organizacijom kulturnih nekih dešavanja i dečijih manifestacija. To su bili novogodišnji programi za decu, bilo je tu dobrih poslova. I u Sava Centru smo radili, i u hotelu Hajat dosta. To su bile, veliki broj dece je prolazio kroz to, dobra organizacija. Dobre smo predstave organizovali, uvek smo se trudili da ne idemo ispod nekog nivoa, da to ne bude u onom lošem smislu rečeno “Tezga“, gde neko odrađuje samo posao, nego da to sve što radimo ima smisla i da bude kvalitetno. Mislim da se to i primećivalo. I ta art agencija koja je pokrivala tu moju delatnost je funkcionisala 4-5 godina, ne znam ni ja. Kroz to smo supruga i ja krenuli da pravimo i ovaj Artival, tako što smo na jednom konkursu, u opštini Zvezdara, gde smo legalno konkurisali, dobili, odnosno konkurisali za kiosk od 6 kvadrata na Ustaničkoj ulici. To nam niko nije javio da smo dobili, i posle godinu dana nas pozvali da odlučimo koji će tip kioska da se postavi. Ja sam zaboravio da smo uopšte konkursali, kad sam otišao na sastanak, oni su predložili ovaj ili onaj, svi ti koju su dobili ta rešenja da mogu da postave kiosk, opredelili su se za jedan, supruga i ja to postavimo i dođemo do situacije, da napravili smo taj neki jadni kiosk, po propozicijama, sa svim građevisnkim dozvolama, sve što je bilo potrebno da se izgradi zgrada, tako je za taj kisok od 6 kvadrata bilo potrbno da se uradi, sve smo to uradili i onda je došlo do toga da treba da uzmemo neki nameštaj unutra. Tad sam prvi put krenuod a pravim nameštaj, kada nisam čak ni ekser ni čekić uzeo u ruku, nisam imao pojam, ništa. Napravio sam ja to kako sam znao i uz pomoć mojih drugara nekih, napravilismo tu i onda dolazi, čekaj, treba da se napuni. Onda supruga, pošto je radila u Avala filmu imala neke čekove koji su se ispisivali koliko hoćeš, i onda smo te čekove ispisali i nabavili prvu kafu, pa onda nabavili neke dražeje i neke čokoladne stvari, da to ne bude baš onako kako je u ono vreme bilo staviš džak kafe, mlin i ništa, prazno, negosmo mi to malo lepo ipak na nekidrugi način napravili, imalimso neku delikatesnu radnju, ajd da kažem tako. I tako je to krenulo 92. godine, 6. novembra, mogu da se setim datuma tačno kad smo počeli i počelo je to sa tom kafom, koja se zvala ‚Art kafa i imala svoje kupce. Bila je u tom našem kraju, nismo mi bili nešto planetrno poznati, ali u tom našem kraju smo bili poznati. Eto tako je i sa tim našim dezertima, stvarno se znalo za tu radnjicu i posle se i širilo polako sve. 

Ivan Minić: A svo to vreme se dešava i dalje ova priča sa organizacijom?

Rade Vučićević: Da, ta organizacija se nastavlja. Ja nisam nikada to zanemario, tako da što se tiče tih manifestacija, dečjih Novih Godina, one su, pa da kažem, do pred koronu funkcionisale. Smanjivalo se to, kako se vreme menjalo, Deda Mraz nije više bio toliko interesantan, roditelji su dobijali vaučere i tako da daju deci, ustvari kupe šta oni hoće, a ustvari ne da deca dobiju paketiće, malo su razbili iluziju Deda Mraza, tako da je to polako počelo da jenjava. Međutim 91. godine smo mi počeli sa Hayattom da sarađujemo na maturskim večerima. To je bila prva godina, i evo sada je 2023, ne računajući nesretnu koronu kad nismo jednu godinu radili, radimo, ovo je 33., ne 34 sezona, izračunaćemo posle. Nije važno, 91. smo počeli. U svakom slučaju, to je postalo, ja tako smem da budem slobodan da kažem, postala kultna manifestacija, gde ste možda i Vi bili prisutni, u Hoelu Hayatt, znači sve vreme, sve te godine radimo sa Hotelom Hayatt, trudimo se da taj naš program bude kulturan. Nije poenta da sad tamo dođu da polome čaše i sve, nikad ani jedan incident se nije desio. Imamo neku programsku šemu koju pratimo sve vreme, i koliko god to izgledalo spotano, to je prilično sve organizovano, i ima taj naš program ima i svečani karakter, ali posle ima i zabavu. Uz svu onu tehnologiju koja se dešava sa svetlima, sa DJevima, sa svim ostalim, kako vreme ide i kako se menja, pratimo sve to, tako da.. Evo možda smo i.. ja ne znam da postoji neko ko toliko dugo to radi, a mislim da u sistemu Hayatta ne postoji ni jedna firma koja sa njima sarađuje 34 godine, bez prekida. Menjali su se i direktori i sve da bi to bi to bio kao neki dil. Ne, to ne postoji, tamo postoji samo interes i uvažavanje partnersko, tako da s njima funkcionišemo evo i dalje. I to je baš dobra saradnja i tamo sam dosta naučio. U stvari kroz sve se nauči. 

Ivan Minić: Pa kroz sve se nauči kad uzmeš da radiš to nešto. Bez obzira na to što treba čitati is ve to, dok ne uzmeš da radiš, zapravo ne znaš dok ti ne prođe kroz prste sve to. A organizacija, maturskih večeri je nešto što je izuzetno stresno i zahtevno i ok, mi kad imamo 18 ili 19 godina, mi bi sve to drugačije. Ali postoji razlog zašto je nekoodredio da morada bude tako, jer ti sa 18-19 godina i ne znaš šta je u principunajbolje za tebe i nemaš baš ni kontrolu i neko treba da se postara da sve prođe kako treba. 

Rade Vučićević: Ono što je bitno je da ti maturanti, koji posle izađu, budu zadovoljni. Ne pravimo mi maturske večeri da mi budemo zadovoljni, nego oni. A rekao bih da su zadovoljni, jer oni to prenose jedni drugima iz generacije u generaciju i pretpostavljam da to što mi radimo se prepozbaje i posle to bude nagrađeno tim daljim radom i tako..

Ivan Minić: Pre nego što se vratimo na priču o kafi i svemu što se desilo iz kafe, hteo bih samo da se dotaknemo te jedne stvari koja se tiče organizacije umetničkih događaja i slično, a to je da, sve vreme dok pričamo to su neki događaji koju su vrlo vezani za neke specifične delove godine i datume. Znači ima vrlo izražnu sezonalnost. Maturske večeri su kraj maja, jun i to je to, Nova Godina je tokom decembra i to je to. I to jeste nekakv lep dodatak i bonus u životu, ali nije nešto od čega i sa čim možeš da računaš cele godine. Jeste li pokušavali nekad da to napravite drugačije ili ste se baš fokusirali na to da te dve svoje sezone odradite maksimalno moguće, a da ostatak vremena bude posvećeni drugim stvarima?

Rade Vučićević: Mislim da sam ja u počtku kad sam osnovao agenciju i radio paralelno ove dve manifestacije, imao folklor. Kako se završio folklor, počeo je Art Ivalsa ovim što radim. Nisam imao prazne periode u toku godine kad ne radim ništa. Bilo je sporadično nekih organizacija, nekih prezentacija, nekih kulturnih događaja, ali to je samo sporadično bilo. Nismo imali neki kontinuitet u tom poslovanju, a samo što se tiče matura, to se dešava u maju i junu, a organizacija je počela u januaru. Tako da taj posao nije tako sezonski da traje samo onda kad se dešava, on se dešava mnogo pre da bi se sve složilo da bi funkcionisalo.

Ivan Minić: Da, egzekucija je u maju i junu, tad je najveći broj saradnika i sve, ali naravno pripremi radovi su…

Rade Vučićević: Tako je, a pripreme i sve ostalo, počinju mnogo ranije. Što se tiče novih Godina, mi smo u jednom trenutku imali i te igračke, pa smo imali paketiće, znači to je sve trebalo pripremiti i u Oktobru mesecu da bi moglo da funkcioniše. ali kažem, suština je da ja lično, imao sam ja uvek saradnike, prijatelje sa kojima to radim. Moj drugar, prijatelj, kum, onaj iz priče iz folklora je najodgovorniji sada za te maturske balove. Ljubiša Ćurčić, on je evo ga i dalje dva matorca ko oni iz Mapetovaca, sedimo i radimo to i dalje, ne znam samo kad će klinci reći pusti bre, gde ovi matori znaju nešto da urade.. ali u svakom slučaju ima tu organizacija koja postoji za svaki od tih poslova, a kontinuitet postoji u tom poslu, nije to da se samo radi ono kad je sezona. 

Ivan Minić: Samo je vidljivo iznad površine je…

Rade Vučićević: Tako je, egzekucija kad, je to jesamo finale svega što je urađeno pre toga. 

Ivan Minić: Taj period 91., 92. godine, ja ga prilično lepo pamtim iako sam bio mali, po tome što su tad počele da se pojavljuju trafike. I to jeste bilo najinteresantnije u svemu. Sećam se imali smo i mi neke porodične prijatelje koji su imali jednu trafiku, pa su muž i žena radili na smenu, pa se to posle proširilo, ali to je bila prva situacija u kojoj ti imaš tako neki mali objekat, one trafike da kažem sa najširim asortiman, neki mali objekat u kome ima svašta. A počele su da se pojavljuju specijalizovane, i to jeste bio period kada je bilo prodavnica kafe dosta, nisu postojale brendirane kafe, nije bilo velikih proizvodnji i svega, ako se dobro sećam, postojala je C kafa kao neki brend koji je prepoznat. 

Rade Vučićević: Da u staroj Jugoslaviji, C kafa je bila neprikosnovena. 

Ivan Minić: I dan danas kad vidim taj dizajn meni nekako bude toplo oko srca. Posebno one metalne posude u kojima je to pakovano zato što su naravno sve one ostajale da u njima stoje igle i svašta nešto. Ali prosto taj biznis sa kafom, pada u trenutku i hiperinflacije i sankcija i svega. Kako je uopšte izgledao biznis sa kafom, šta je on sve podrazumevao, kako je trebala da teče organizacija da biste vi mogli da imte nekakav proizvod koji ljudi žele da kupe?

Rade Vučićević: To je stvarno bila muka neviđena. Ali prostokoda čovek dođe u takvu situaciju, ti prosto više ne razmišljaš da li je to muka ili nije muka, jednostavno, ti si u toj situaciji i funkcionišeš kako moraš da funkcionišeš i tako je. Evo sećate se kako je to bilo kad je počela inflacija. Ujutru kreneš da prodaješ nešto, do 12h, ako nisi zamenio te pare u marke, ti popodne ne možeš da kupiš ništa za te pare da bi ponovo prodavao i to je naravno, imali smo dilere kod kod kojih smo kupovali, to su bili Šiptari koji su dole, sa neka izvinu ljudi koje vrđa kad kažem Šiptari, to su ljudi koji su dole na Dorćolu to radili savršeno i sa vrlo mnogo poverenja smo imali jedni prema drugima. Ja se sećam i te mature kad smo radili, isto je to moralo da bude zamenjeno u danu da ne bi sutra mogao da platiš ništa. Ja se sećam sve je to bilo u kešu. Nisu to bile neke vrednosti, ali velike količine para.

Ivan Minić: Što se kaže kabasto

Rade Vučićević: Kabaste. Ja se sećam, uzme džak, crna kesa, puna para, idem dole na Dorćol u Francusku ulicu da zamenim i onaj čovek što mi menja pare uzem kesu, baci, kaže koliko ima, ja mu kažem toliko, on mi izbroji nekoliko onih novčanica, maraka i baci na zadnje sedište. On ih ne broji uopšte, jer ko bi to prebrojao. Mi smo imali situaciju kad je to bilo, isto se dešavalo i sa prodavncom, trebalo je nabavljati kafu, svaki dans e menjala cena, ko zna kako je ta kafa… mi nismo stvarno imao taj neki veliki biznis, imali smo tu našu malu radnju u kojoj smo funkcionisali. Nabavljali smo kafu tamo gde možemo da je nabavimo. Ko zna kako je ona dolazila preko Dafine, neke Srpske Krune, tako nekih firmi koje su to radile na svoj način i oni su morali da se snalaze. Sankcije su bile, nismo ih mi želeli, naravno, napravili su oni koji su hteli da nam to urade i stalno si morao da se bakćeš tim parama, znači nema opuštanja. Danas ako si zakasnio, sutra te nema, nema šta. Da se vratim na maturu: tako jedno veče mi skupljamo pare, do 12 sati ja Hayattu moram da predam pazar, pošto nije moralo to da se uplaćuje tako, nego smo imali nekakav ugovor gde smo mi to uplaćivali direktno na blagajnu Hayatta, tamo na recepciju i do 12 h moraš da uplatiš sve te pare. I imali smo u hotelu Srbija kancelariju i nas troje sedimo na podu, gomila čekova i para. Pošto sam ja ceo dan skupljao pare po školama i sedimo i razvrstavamo čekove na jednu stranu, novac na drugu stranu i ja trčim do 12h da to predam, jer on tamo kad kuca tačno mu se meri vreme da bi mogli da ispunimo i da predamo po tom kursu koji je tog dana. I to je to. Ali brdo toga.. Evo is ad mi je u glavi ta slika kako sedimo na podu u Hotelu Srbija, tad su sobe bile pretvorene u kancelariije i tu mi tako radimo. Eto tako je to bilo u to vreme. 

Ivan Minić: A kako izgleda operacija u samom kiosku?

Rade Vučićević: Pa bilo je.. tad je stvarno moglo da se nađe ljudi za posao koliko hoćeš. Imali smo zaposlene, ja sam i to nisam ispričao, ali dugo će trajati. Napravio sam neko uputstvo za prodavce. Oni su dolazili na razgovor, ja sam im čitao šta oni sve treba da ispune i dešavalo se u nekih 30-40% slučajeva da ljudi odustanu posle tog mog čitanja šta treba da urade, kako treba da se obraćaju mušteriji, kakao da vode računa o higijeni radnje, ispred radnje, kako da se obrate čoveku koji je došao samo nešto da pita, znači ne da kupi robu, jer su svi potencijalni kupci. I tu su postojala stroga pravila. Kako se nosi uniforma, i sve ostalo. Mnogi su odustajali. Znači, postojala je, koliko god je to bio kiosk od 6 kvadrata, u koji se ulazilo, znači nije bio kiosk onaj sa šalterom, gde su ljudi imali direktan kontakt sa prodavcem, znači prvo se to biralo, da ljudi budu uredni, da budu obučeni kako da se ponašaju, a onda je i postojala organizacija, pošto smo posle napravili i pržionicu, pa jednu, drugu, treću, četvrtu radnju, to se malo širilo i onda je već morala da bude složenija organizacija gde su se zaposleni pre svega obučavali, pa posle vodilo računa o smenama, o nabavci, o brendiranju kafe. Da, brendirali smo tu našu kafu, pošto je firma Artival, mi smo je brendirali kao Art kafa i ona je počela da ima svoje kupce. Kažem, lokalno, ne nešto široko, ali lokalno je bila prepoznatljiva. Znalo se da ispred naših radnji stoji red i da se čeka za tu kafu, a na početku, dok je moja supruga radila, posle smo imali zaposlene, pa je ona to prestala… Sećam se ona se vrati sa posla, ode u kadu da opere kosu, ono braon voda iz kose izlazi jer, od te kafe koja leti svuda imaš je u nosu, u kosi, u odlu u svemu. Tako da, bilo je interesantno to u tim godinama. 

Ivan Minić: Kako ta priča prerasta u ono po čemu vas sad znamo. Vi ste pravili od početka da to ne bude samo pržionica kafe i prodaja kafe, ali pretpostavljam da je i tada, kao i sada bio problem sa nabavkom, sa stabilnom nabavkom svih tih finijih malo sofisticiranijih proizvoda. Kako prosto odlučite da uskočite u nešto što je potpuno drugačije?

Rade Vučićević: Kažem ono, na početku što sam rekao, bitna je u svemu organizacija. Čovek ako zna da organizuje, ući će i u problematiku kojom se bavi, ali važno je da znaš šta hoćeš i kako to radiš. Naša zamisao, moja, saupruge i mene je bila da ne bude to samo obična radnjica nego da ima i te neke delikatese. Ono što smo mi primetili, da u to vreme dražeje su bile evergreen proizvod, koji je išao korz vreme bez ikakve reklame i mi smo to tako forsirali, ali smo, da bi privukli pažnju, pošto smo bili izolovani od sveta i mislili da sve što dolazi sa zapada je dobro, mislili… ne znam da lisad mislimo, ja ne.. da je dobro, pa su tad bili Snikers i Mars i Rafaelo, sve to čega nije bilo u redovnim prodavnicama i onda smo mi na svoje načine dolazili do te robe, donosili smo je i onda smo mi to sve imali u svojoj prodaji. Na taj način smo se mi kao nešto pozicionirali, da imao nešto drugačije, više, lepše… I ljudi su možda zbog toga dolazili, jer su hteli nešto što je zapad, čemu smo mi težili, gde smo videli svetlo na kraju tunela. 

Ivan Minić: Ja se sećam tog perioda, to je neki taj početak devedesetih 92, 3, 4, 5… i meni kao detetu je najveći doživljaj bio kada dođe moj deda-ujak, jer je on uvek kad dođe, nebitno da li je bila penzija, možda je u tom trenutku bila i plata, on je uvek nalazio način da makar malo novca odvoji da svrati u Soko Štark radnju i da mi kupi na meru one njihove čokoladirano suvo grožđe, čokoladirane…

Rade Vučićević: To su dražeje, jeste

Ivan Minić: I sad kao, toga nikad nije bilo mnogo i nije nikad bila stvar da toga bude u izobilju. Sad mogu da kupim toga koliko hoću, al sad nemam nikakvu želju. Ali tada kad on donese 100g toga i meni to traje 7 dana i svaki pojedinačni komad koji uzmem me oduševi, i ne znam, Najlepše Želje… Najviše sam voleo one Najlepše Želje kad dobijem one što su male čokoladice, jer to je sad svaka stvar, pa odmotavaš, pa degustiraš, pa sve to.. Ja to i dalje pamtim kao najlepšu stvar u svom detinjstvu koje je u tom perioudu kao i svima bilo užasno traumatično i stresno i sve. I onda kad su se pojavile i te druge stavri, i onda je u jednom trenutku i Štark izbacio nove neke proizvode i nova pakovanja, pa je sve to bilo interesantno, pa je bilo atraktivno… Sećam se kako se prosto svest svih nas širila. Ali uvek sam doživljavao to kao nešto iza čega mora da stoji neka velika fabrika, neki veliki sitem, neka ozbiljna proizvodnja, pa sad ti kad porasteš malo shvatiš pa dobro, oni su pravili 100 različitih proizvoda što znači da ako hoćeš da praviš jedan ili dva možda ti baš ne treba fabrika, ali deluje kao nešto što je vrlo daleko i nedostižno i ne možeš baš tek tako da uđeš u to. A vi porodično, takođe niste iz te priče da ste se time bavili, da ste to proizvodili, da vam je to da kažemonešto što je blisko. Kako ste prelomili da to probate da radite i kako ste uopšte uspeli da napravite prvu stvar? 

Kako doneti odluku i ući u biznis?

Rade Vučićević: Pa, mislim, ono, stalno se vraćam na onu priču, ekonomski interes… egzistencijalni interes je bio, znači trebalo je nešto raditi. A sad to naše prepoznavanje, možda to neka intuicija odkud znam, verovatno, da treba da uradimo nešto drugačije u odnosu na ono kako se radilo. To je radnja samo s jednom stvarom. E sad, iz toga, kad smo počeli da prodajemo te čokoladne proizvode, sagledavali smo šta se dešava i meni je bilo malo dosadno da kažem da bude samo to, a ja sad kupim kafu, tamo je ispržim, stavimo u džak i nabavimo par tih proizvoda sa strane. Trgovina mi je bila nekako prilično prosta, mislim šta kupiš, prodaš i gotovo, dognaš, prodaš, kako kaže Kole. I onda smo razmišljali da to malo počemo da širimo, a pogotovo što se tada već počeo javljati grand, koji je počeo da popunjava markete, jer kafe u marketima nije bilo. Širilo se, mnogo ljudi je počelo da prži kafu i tržište je bilo sve manje i manje za nas. Mislim, veliki kolač se smanjivao, smanjivao i ja sam se lično plašio da to ne bude jednog trenutka – da ne zamre jednog trenutka, da nećemo moći da se od toga, od toga da živimo. A, kažem, sagledavali smo da se ti čokoladni proizvodi lepo prodaju, te draže koje su se vama sviđale kad ste bili mali i meni su se sviđale i onda smo primetili da one stvarno u svakom trutku ne treba posebna reklama. Mi nismo imali mogućnost da naprijemo sad proizvod pa da ga marketinški razvijemo pa da on udari na tržište i da sad ubijemo kao što je na sreću imao – umeo da uradi Marbo ili ono vreme. Mi smo se odlučili, supruga i ja, da radimo nešto na temu čokolade, i odlazili smo na neke sajmove po Evropi. I odlučili da budu to čokolade drže, sagledali smo kakva oprema za to treba, nabavili smo tu opremu, imali smo u to vreme…kupili smo naš prostor na Braći Jerković, sve to bilo lepo skockano i onda je sve trebalo početi proizvoditi. Sve vreme smo mi paralelno tražili da nam neku tu tehnologiju da, da angažujemo nekog. Do trenutka kad smo došli do čoveka koji je bio veteran, ali i čovjek koji je jako poznat u svetu tehnologije te čokoladne, Sreta Banković, nažalost sad je pokojni, doživao je lepu starost, 95 godina. I njega smo našli koji nije baš na početku imao mnogo poverenja u nas. Čovjek je radio u socijalističkoj firmi u Štarku. Sad dolaze neki privatnici, u to vremene baš mnogo popularni, ko zna šta oni muljaju tu nešto i mi njega nagovorimo nekako da on nama napravi prva tri proizvoda. Kako ih je napravio tada, oni su danas isti. Znači kvalitetni od početka. I krećemo sa njim u tu saradnju da on prepozna da smo mi obični ljudi, da smo normalni što kažu. Ja sam ga zvao tada čika Sreto, čika Sreto reka vi ne morate dolaziti svaki dan ovde, postavili ste ovo kad nam trebate mi ćemo vas zvati samo da rešite probleme, mislim ovo sad sve ide kako treba. Imali smo već tehnologa, devojku, koja je tada već učila od njega, tek je savršila fakultet, ali znala da lepo prihvata to. I on kao, dobro, dobro, u redu je. Eto, njega sutra dana na poslu i svaki dan. On je dolazio svaki dana posao i mislim zadovoljstvo je bilo sa njim raditi i tim ljudima koji su od njega učili, stvarno su imali šta da nauče. Naravno, ja se nisam direktno bavio čokoladom, ali kad si prisutan tu onda dosta toga naučiš i moraš da znaš u svakom slučaju ako vodiš takav posao. I jedna dirljiva situacija sa Čika Sretom bila kad smo se preselili u prostor u kome smo sada tamo na autoputu. On je došao kod moje supruge, pošto je ona bila u proizvodnji, doneo sve njegove papire, sve njegove zabeleške i rekao “sad znam da imam kome ovo sve da ostavim”. Za mene to bilo i dirljivo malo, onako, za sve u stvari bilo dirljivo jer ja to stvarno iskreno uradio, jer rešio je više da ne dolazi. Nije mogao da dolazi sa Voždovca ovamu. Ali kad je rekao “sada znam kome ostavljam i da znam da mogu to ovama ostavim”, mislim, baš je bilo onako za nas lepo. Tako da ta organizacija i prelazak na ovu proizvodnju, od toga smo krenuli, čokoladnu je počeo time što smo hteli da radimo nešto drugo u odnosu na trgovinu.

Ivan Minić: A kako je tad uopšte bila situacija? Dobro, Išli ste na sajmove, videli ste šta postoji od opreme za to, naravno nabavili ono što negde se uklopa i po budžetu i kapacitetima i sve.

Rade Vučićević: To je bilo odgovarajuće u to vreme, i našli smo i ovde – to je u Srbiji napravljena ta oprema, tako da je to bilo vredno.

Ivan Minić: E sad, sirovine. Sirovine su i danas problem. Kako je bilo sa sirovinama tada?

Kako je bilo sa sirovinama tada

Rade Vučićević: Pa, ovaj, sad što se tiče čokolade, glavna sirovina je bila čokolada, lešnik, suvo grožđe, badem, ekspandirani pirinač. Pravo da vam kažem, ja sad ne mogu se setim gde smo mi lešnik nabavljali, ali smo ga nabavljali badem također, a čokolada je bila najsporija. Igrnom slučaja, tada sam upoznao čoveka koji u Swiss Lionu radio, i oni su bili onako predusretljivi – velike fabrike, oni su veliki bili od početka, ali te velike fabrike poput Pionera i Štarka nisu htele na tu temu da pričaju, da naprave čokoladu za nas. Znači mi smo dali u dogovoru sa Čika Sretom, Sretom Bankovićem, napravljena je receptura koju smo nazvali Art Mlečna Čokolada i uglavnom smo radili sa tom mlečnom čokoladom. I sa Swiss Lionom smo se dogovorili da oni za nas proizvode tu čokoladu koju su oni nazvali Art Mlečna Masa. Tako se je zvali, po tim imenom je ona u fakturi dolazila kod nas. Znači, imali smo svoju čokoladu koju je za nas pravio Swiss Lion. I to je dugo godino tako trajalo uz izvesne probleme koje ne bih sad i donosio ovde, nije lepo ovaj, ali je saradnja bila dosta dobra. I kuriozitet je recimo da smo mi u to vreme, Swiss Lion je otvorio neke svoje prodavnice, kako se zovu zaboravio sam, i sada postoje, gdje su samo njihovi proizvodi bili, oni su kupili Takovo i sve im… Jedini proizvod sa strane bio je proizvod naše, naše draže, da bi posle oni počeli da proizvode i draže.

Ivan Minić: Kao što je i Štark imao one svoje radnje i oni su počeli sličnu stvar da prave.

Rade Vučićević: Da, ali evo i to je kuriozitet. Krenulo je od Štarka tako što smo mi od čika Srete se naučili da pravimo draže, a onda kada je došlo do transformacije u Štarku, zaključili su da su njima dražji minorni u toj proizvodnji, onda smo mi opet snabdevali Štark sa drževama, pa su se u njihovim prodavnicama kao i sada, evo i sada se prodaju naše dražeje.

Ivan Minić: To je jedan segment proizvodnje. Danas kada pričamo, proizvodnja je neuporedivo kompleksnije i sve, ali da kažemo, to kreće vrlo skromno iz tih nekih skromnih uslova, sa malim brojem ljudi, sa ne baš previše ni nekog znanja, o svemu tome i Čika Sretom koji je tu da donese znanje i zanat i veštinu. I kako raste firma? i kako rastu potrebe i za ljudstvom, i za prostorom, i za opremom, i za svim ostalim, i kako se širi gama proizvoda?

Rast i razvoj firme

Rade Vučićević: To sa ljudstvom i sa prostorom bilo je sve na početku ograničeno. Imali smo taj svoj prostor gde smo mogli da stavimo tri bubnja. To su ustvari kao neke velike mešalice od prohroma u kojima se kotrljaju lešnik, badem, grožđe i naliva se čokolada i ona se kao grudva snega pravi i formira se ta kuglica, loptica ili grožđe koje postaju draže. Tri smo imali takva. Napraili smo – imali opet malo specifičniju ambalažu u odnosu na tadašnju, koja je bila privično onako skromna. Naravno nismo bili previše pametni, ali nismo ni imali dizajnera nekog. Imali smo čoveka koji nam je nešto osmislio brand, i malo te neke nalepnici, al smo nešto više to sami mi kreirali. I pošto smo krenuli odmah da se nudimo – imali su određeni mekanizmi kako se ponuditi C Marketu, Pekabeti… ne znam, Srbijanki i svi ti trgovinski lanci koji su tada bili. Mi smo se odmah njima ponudili, napravili smo ta naša pakovanja, i to je počelo da stvara potrebu za većim brojem ljudi, za većim prostorom i tako. I onda smo se odlučili da tamo negde posle 2000 godine, znači 2000 godine, da, posle bombardovanja, kinezi su napustili neki prostor na Konjarniku koji je nama bio odgovarajući. Mi smo odlučili da se tamo preselimo, C Marketu uzeli u zakup taj prostor i adaptirali ga, Bogami uz velika sredstva, jer je to bilo devastirano načisto. Mislim, ljudi su pobegli odatle, gde su zamrzivačima, ostale namirnice koje su, kad smo otvorili, dolazili su tri puta ovih iz deratizacije da odnesu i da očiste. To je bilo strašno, ali smo mi to prilagodili nameni vrlo dobro. I tu smo krenuli da radimo, pošto se, kažem, posao širio, jel’ kupci i u Makedoniji i u Bosni i na nekim drugim mestima sad više ne znam ja gde su sve to radili. 

Ivan Minić: I u tom trenutku šta su sve proizvodi? Jel se širi…

Rade Vučićević: Da, onda širimo asortiman tih proizvoda. Povećavaju se, znači idemo badem, pa – već smo imali badem, suvo groždje, lešnik i ekspandirani pirinač. Onda počinje narandžina kora, pa onda dodajemo sve jedan po jedan proizvod u okviru tih dražeja. Pa onda dolaze neke dražeje sa – to italijani zovu konfete. U stvari to su bademi sa čokoladom i šećernom koricom. Oni ih rade čak i samo sa šećernom koricom, mi smo ih radili – a ima ih i ovo kao što smo mi radili, znači badem, čokolada, pa šećerna korica i onda u raznim bojama, svetlo-plava, svetlo-roze, bela…I onda su to ljudi kupovali za svadbe, za krštenja, za dečak, devojčica. Onda smo počeli da se bavimo proizvodnjom liker dražeja. Liker dražeja su, osim jedne austrijske firme koja ih je proizvodila, nigde u ovom okruženju niko i ni danas ih ne proizvodi. Opet zahvaljujući našem čika Sreti, mi smo razvili tu tehnologiju. I onda smo, uglavnom se izmogli razna punjenja tih lika držaja, ali najpoznatija su bila, da kažem, bailies, rum kokos, sa rumom i kokosom, bila je višnja i bila je kafa. To su ta četiri proizvoda lika držaja. Onda su se posle i rakije tu dodavala i tako dalje. I tako to jedno po jedno, jedno po jedno, onda posle se pojavljuje potreba da radimo čokoladu, odnosno da radimo neke praline i onda je to sad neki sledeći segment poslovanja koji posle nastavljamo da razvijamo.

Ivan Minić: Vama se tu desilo jedna stvar koja se često ljudima desi u nevreme, kada god da se desi je nevreme. A to je da sredite neki prostor, da to bude vama lepo, komotno, dobro i sve, ali da je to prostor gde ste u renti. I može to da traje duže vreme. I obično se to ne desi da vi sredite i da vas posle tri meseca neko kaže “idi”, ali kad god da se desi, ti imaš neke svoje planove, neku svoju organizaciju, neku svoju proizvodnju, treba ti sve to, i svakodnevne operacije ti oduzimaju previše vremena i kad ti neko kaže “moraćete da se selite i moraćete to da uradite uskoro” to je baš ozbiljna glavobolja. Posebno što uvek podrazumeva da uz tu selidbu sledi sređivanje tog nekog narednog prostora. A opet i taj naredni prostor ne praviš ga da ti bude kao što je ovaj bio, nego ako već to radiš daj da ga uradiš kako treba i da povećaš kapacitete i sve. Kako je u vašem slučaju došlo do toga? zato što misliš da je to možda jedna od najbitnijih tačaka prelomnih što se samog biznisa tiče.

Kako podneti stres selidbe proizvodnje

Rade Vučićević: Kao što kažem, sve kod tog privatnog biznisa jedino je dobro što ti nikad ne stojiš. Stalno moraš da misliš i stalno moraš da si pod tenzijom, pod adrenalinom, da bi sve te stvari rešio koja ti se dešava i dnevno. Pogotovo u vremenima u kakvima smo mi živeli, možda mogu da kažem i živimo. Da, desilo se to da smo mi bili na tom konjarniku u Ustaničkoj ulici gdje smo proširili, bili smo pet godina, prostor je bio zakupljen od C-Marketa. Jednog trenutka su se počeli pojavljivati tu neki ljudi koji su merili, mi ih pitamo “šta radite?” kao sve marketovi, mi smo arhitekte, ne znam ja, mere nešto,“ treba da prošire prostor. Pošto je tu upored bila ovaj, prodavnica, njihov market, ovamo je to nekad bio restoran, pa smo mi taj restoran na nekde 600 kvadrata, kažemo, adaptirali i oni su sad valjda htjeli da to prošire. U to vreme je direktor Adulović, ja se nađem u neobranu grožđu, šta sad, kakvog? Oni kažu “ništa, morate izađete, to je to.“ Krenem da tražim prostor po gradu, napišem, to je već ona 2005 godina, pardon, promenila se malo u družavi način upravljanja, jel’ ja, napišem opštinama, nekim opštinama, napišem dopis da imamo firmu sa 40 zaposlenih koji – gde nemamo prostor, opišem čime se bavimo i tako dalje. Tražimo od njih da nam pomogu, da nam daju neki prostor, koji ćemo naravno platimo, opet adaptiramo i tako dalje, pošto je tih prostora bilo, znate, kako je država rasprodala sve što imala i koji su zvrjali prazni, računajući da će nekoj opštini biti interesantno da ima neku firmu koja će plaćati tu doprinose, koja će poslovati na njihovoj teritoriji. Niko se tu nije javio nikada. Da bi se javio jednu trenutka iz opštine Novi Beograd. Imali su neku agenciju za lokalnu ekonomiju, tako nekako se zvala, koja je – gde se javio neki čovjek da kaže da oni ne mogu ništa da urade. Međutim, ja sam napravio kontakt sa njima u toliko što smo se upoznali, ali bilo je korektno da su oni bar odgovorili da ništa ne mogu…ne znam, poslovni prostor je pod ingerencijom grada, firme su firme, oni ne mogu ništa da urade. Jednog trutka sam ja njih konsultovao za neki plac tamo u Surčinu, da vidim da li je legalan, nelegalan, da bi tu nešto počeli da da pravimo. Međutim, oni su rekli da to nije legalno, ali čovek mi reče, kaže, ideš tamo, vidi u Grmeču, oni treba da prodaju neki deo prostora, trebaju da isplate radnike koji su ostali. Grmečje  bio rasturen. Treba da isplate neke radnike da im se isplate plate. Ja odmah u Grmeč pogledam, ono kao sada u Ukrajini, odprilike izgleda hala, rastureno sve. Pitam ja njih da li imaju – kao jesu zainteresovani. Dogovorimo se mi na neki način kako ću ja da isplaćujem te njihove plate. Bilo je 50 zaposlenih, Grmeč je brojao ne znam ni ja možda i hiljadu zaposlenih, ne znam, bio je nenormalno bogata firma tada u ono vreme, kad je radila, a posle kažem da je rasturena. I igrom slučaja, eto, nađe se način da naprimo dogovor sa njima, taj njihov upravni odbor je, sa njima sam se dogovorio, dobili smo obavezu, odnosno u okviru ugovora je bila naša obaveza da zaposlimo deset ljudi iz Grmeča, da im isplaćujemo ne znam koliko meseci plate i da platimo opet nešto što je trebalo se platiti sa taj prostor. Naravno sve je to regulisano, hvala Bogu. Ti neki ljudi iz Grmeče još uvek rade. Znači, to je bilo pre 17-18 godina, oni još uvek rade kod nas. Neki su od nas otišli u penziju. Šefovi sa računovostva, Mira Drinčević, je došao da radi kod nas i ja kažem “Miro, pa šta ćete vi da radite kod nas, mi smo mali”, ona kaže “E, meni treba mir, ne treba mi ništa više”. Mira je uredno dolazila na posao do svoje penzije, stvarno nam stvari postavila na svoje mesto. Mislim, bilo je u redu, ali je ona žena koja je imala iskustva dobro. Taj trenutak je bio stvarno bolan, kada smo saznali da moramo se selimo. Uz sve te napore uspeli smo to da uradimo. Tada smo supruga i ja založili stanove naših roditelja, pošto svoje nismo imali, i uzeli kredit da renoviramo taj prostor. Da mi je neko rekao koliko ćemo mi para utrošiti i šta će sve da se dešava, ja nikada ne bih rekao, bi gotovo je bilo. Ja ovaj mikrofon stalno udaram. Gotovo je neću više da nastavimo, nema gotovo, viša sila i gotovo. Međutim, mi smo to uradili, nošeni nekom idejom, hrabrošću ili ne znam ja čime i napravili smo zaista fini prostor. Napravili smo ga onako kako treba da se napravi. Inženjer koji je to projektovao i vodio izvođenje radova je radio u Hemofarmu, Hemofarm inženjering, mislim,  i bavio se izgradnjom farmaceutskih postrojenja. I čovjek je svu tu tehnologiju i tu higijenu koja se primenjuje u farmaceutici projektovao i na nas. Tako da kod nas izgleda odprilike kao se ulazi u fabriku lekova, i trudimo se to i održavamo i danas. Naravno, potrebno je tu znati da je proizvodnje čokolade potrebna određena temperatura, konstantna, što je bio jedan od najvećih problema, da higijena bude uvek na nivou, odnosno bude zadovoljavajuća. Mi smo uveli i HASAP, koji je među prvima, kad je bio postavljen, i ne da smo ga uveli da bismo napisali da imamo HASAP, nego se stvarno evo i danas ponašamo prema tim standardima koji su zacrtani. I sve je to moralo da funkcioniše onako kako treba i napravili smo mi to tako. I to je ona nadogradnja o kojoj ste malo pre rekli, da kad se predstavljaš iz jednog prostora, praviš drugi i uvek gledaš da to bude bolje i funkcionalnije naravno od onoga u čemu ste bili prethodno.

Ivan Minić: Mislim da je taj trenutak zapravo ono, taj skok –  trenutak kada ti definitivno kažeš sebi “Ok, ovo je ono u šta želim, sa čim želim da rizikujem sve što imam, ovo je nešto u šta verujem…

Rade Vučićević: Pa nismo baš mnogo imali izbora.

Ivan Minić: Uvijek postoji izbor da se odustane, samo šta onda.

Rade Vučićević: Šta onda, tako je.

Ivan Minić: I ja stvarno mogu da posvedočim kao neko ko je bio više puta u toj proizvodnji, da ona jeste besprekorno i organizovana. I da je uvek divno doći zato što se dešava toliko stvari u isto vrijeme. I uvek imaš nešto da vidiš, uvek se dešava nešto zanimljivo. Mi smo dolazili naravno kao ekipa koja snima, fotografiše i snima, I u principu u svakom trenutku ima šta da se snima. Nije to sad kao, sad radimo samo ovo i nema ničeg drugog, ne, ne, ne, uvijek je na onim policama ima hiljadu nekih različitih stvari. I u stvari, moja pretpostavka je da je taj prostor vama omogućio da vi danas dođete do toga da imate sve ove proizvode koje imate, Jer danas je to još mnogo kompleksnije od onoga dok smo stigli kroz priču.

Rade Vučićević: Moja supruga je bila folklorac, igrala je. Moj sin, koji sad nastavlja da vodi firmu, i čerka su folklorci. Moj život je igrao, mi smo se sve vreme igrali. Biznis je surov, to sve gaziš…ne, ja zaista sa 100%, iskrenošću mogu daa kažem, mi smo se igrali sve vreme. Naravno, sve vreme to moralo bude propraćeno materijalnim delom, ne bi obstalo da smo se samo igrali, zaigramo se pa odosmo. Ne, moralo je to da bude. Ali svo to osvajanje novih proizvoda je bila naša igra u stvari. I neki entuzijazam, nešto što si htio da napraviš, da tebi bude lepo, da si ti zadovoljan, da si ti srećan, naravno promišljeno da to ima i projekciju na one ljude kojima to praviš da konsumiraju. Naravno išli smo i na sajmove, posmatrali. Nismo mi sad smišljeli to sve, sada se ja Tesla, pa smislio sve, ne, postojalo je to u svetu, ali smo mi prepoznavali ono što mislimo da je za nas dobro, davali neku svoju crtu tom našem pravljenju novih proizvoda i sve vreme smo se sa tim igrali. Možda to nije ni bilo, evo sad se malo drugačije radi. Sad je moj sin tu uzeo glavnu reč, pa imamo i marketing, pa se tu malo sad malo više istraži, pa se gleda šta se radi, ali ja sam čisto na intuiciju, suprug i ja sednem, “E šta misliš ovo, dobro idemo čika Sreto, ajde gledamo kako ćemo ovo mi pravimo”. Imali smo, i to moram da spomenem, imali smo to zadovoljstvo i sreću da smo kroz taj posao stupili u kontakt sa Vesnom Jovanović, koja ima studio Virtu, koja je ustvari autor svih naših pakovanja.

Ivan Minić: Što se kaže, obukla vam je proizvod.

Rade Vučićević: Ona je nama obukla sve i ona nije samo neko koje to kreirao i obuka, ona je i naš savetnik i prijatelj, i ona nas poznaje i mi njoj ništa ne moramo da kažemo. Ona u stvari razmišlja kao i mi, odnosno mi razmišljamo kao i ona i često nam daje smernice i upućuje nas na to šta bi trebalo da uradimo. Ima ona svoj isto kreativni tim i ona se kroz vrieme razvijala i ima zaista dobre saradnike. Mi smo, ono što bih ja volio da napomenem, da mnogo dugo sarađujemo sa svima i kad se prepozna ta neka saradnja, ona ne ostaje samo na nivou poslovnom, nego prijateljstvo u smislu poverenja, ne družimo se mi da sad idemo u goste jedni drugima, ali u smislu poverenja i potpune iskrenosti. Tu onda nema nikakvih problema. Mnogo se lepše i lakše radi kad imaš takvu saradnju sa ljudima. To mi gledamo, da negujemo i tako se i dešava, hvala Bogu.

Ivan Minić: Mnogo je lakše kad ne moraš da pamtiš šta si koga slagao.

Rade Vučićević: Da, da, da, da. Kaže moj drugar, nisam ja pošten za to što hoću, nego ne mogu pamititi šta sam sve rekao.

Ivan Minić: Kako izgleda rasta od onog trunutka kada ulazite u svoj prostor? Mislim, vi ste tamo već duže vreme i sve. To je nova obaveza i treba vraćati sve ono što je uloženo i kredite i sve ostalo, prosto postoje neka veća očekivanja.

Rast biznisa nakon preseljenja

Rade Vučićević: Opet da kažem, nismo mi gledali sad da rastemo da bismo rasli, jednostavno to, kažem, sve nekako spontano išlo. Jednostavno sad se postavila mogućnost da pravimo praline. E, ajmo sad osmišljati o praline, ajmo da ovo, ajmo ono. Nalaziš neka tržišta, za to su ti potrebni neki ljudi. Nemamo mi mnogo više ljudi, imamo ih sad malo više u proizvodnji, ranije bili raspoređeni po prodavnicama, a sada su najviše ih u proizvodnji, pošto imamo samo jedan maloprodajni objekt. Sve to je moralo da se slaže i da se projektuje, ali ne tako što smo mi zacrtali neki cilj, sad ćemo da dođemo do ovde, nego što je to tako išlo spontano i u statu spontanosti.. sad bi mogo neko da kaže “ovoj bre ništa nije znao nego sam mu Bog dao da to radi”, ali u preduzetništvu bez intuicije nema mnogo… Matematika je jedna stvar koju treba poštovati, treba proceniti, treba se uraditi, ali bez intuicije nema ništa. To može svaki preduzetnik da vam kaže. Znači, mi smo imali tu neku našu intuiciju, neki naš cilj da pravimo dobre, kvalitetne proizvode. Znači, time smo se uvek vodili. Nećemo nikad napraviti nešto što mi ne bismo jeli ili što ne bismo dali našoj desi da jedu. To je stvarno onako najgore nešto što čovek može da uradi i trudili smo se da to što napravimo da bude što zdravije. Ne mogu ja da kažem da je to zdravo 100% jer sad znate kako to..što manje tih aditiva, što manje tih tehnoloških postupaka koji će da naškode čoveku. To i danas radimo i mislim da pravimo kvalitetne proizvode. I to naše stremljenje je bilo uvek u tom pravcu, kroz to smo se mi razvijali, kroz to smo napravili dobru proizvonju. Ona je ručna, ali je sređena, ona je organizovana na dobar način, reko bih. I nismo težili da napravimo nešto, da dođemo na nivou štarka ili Swiss Liona, ne, to nama nije… Mi imamo svoje mesto na tržištu, to su te tržišne niše, gde pravimo kvalitetne proizvode, prepoznatljive, gdje čovek ne ode da ih kupi da bi ih jeo svaki dan, kao što neko jedeu čips kad gledaš TV, nego kad hoću da se zasladim, da imam nešto kvalitetno, da odnesem prijatelju ili nekome nešto čime ću da pokažem, da ga poštojem. Znači nešto što je lepo, kvalitetno, e, time smo se vodili. To je isto iziskivalo određena ulaganja i organizaciju i tehnologiju i sve ostalo i to je naš cilj. Evo i danas ne težimo tome da mi sad napravimo mnogo, mnogo više. Mada te tera život na to, odnosno, tržište, ali opet ostajemo u tom domenu da pravimo nešto što je kvalitetno, pa makar ne otišli u količinama i dalje.

Ivan Minić: Često kad pričamo o tome, postoji taj ceo pokret zanatske hrane, zanatskog vina, zanatskog piva, zanatskog svega toga, i to je nekako trenutak kada možda malo je životni standard i okolnosti i sve te dovedu do toga da povremeno makar možeš da bireš. Možda ne možeš svaki dan, ali kada možeš, onda izabereš nešto što je bolje. Ali ja ne volim taj izraz, zanatska hrana i sve, iako sam izraz nije sporan i zanat nije ništa loše, ali ja volim da kažem da je to majstersko.

Rade Vučićevič: Da, to je nivo više.

Ivan Minić: Zato što je potrebno da budeš majstor da bi mogao da praviš te stvari na taj način. I sećam se to, nikad neću da zaboravim, jedan od intervjua koje sam radio pre dosta godina sa danas mojom prijateljicom, koja isto pravi slatke proizvode, pravi kolače po slatičanicu malo i sve. Ona koja kaže, nema tu nikakve mudrosti, ja samo pravim poštene kolače.

Rade Vučićević: Eto, odlično.

Ivan Minić: I to je u suštini sve što neko treba da ti kaže. Kao šta je to? To je ono što piše, daj! Dobio si to što si pročitao da ćeš dobiti.

Rade Vučićević: A pritom si se trudio da to što piše bude baš dobro, da ne staviš svašto, jel’.

Ivan Minić: I stvarno mislim da je velika stvar i mnogo mi je drago da ste pomenuli i saradnju sa Vesnom, zato što jedna od stvari koje izdvajaju vaše proizvode u odnosu na većinu drugih, je to kako izgledaju. Da tu postoji jedan sklad, da tu postoji jedna ozbiljna priča, jer mi sada kad dođemo kod vas u goste ima ona polica na ulazu, onda ima sto ambalaža, ima više od sto ambalaža. Znači vi ste baš zakomplikovali sebi život, što se toga tiče, ali ste napravili neke sjajne stvari i niste se zaustavili samo na tome “Ok, hajde, pravit ćemo samo ovih 10 stvari koje su najprodavanije”. Ne, pravit ćemo ono što treba.

Rade Vučićević: A moglo je tako da se radi, da, da.

Ivan Minić: Jer na neki način kroz to i edukuješ to tržište. Daješ ljudima mogućnosti izbora, pa većina će uvijek da bira ono što im je blisko, ali će da proba i nešto drugo. Pa će vremenom da dođe do toga da – Mislim, evo, imamo tu sad već par godina je taj trend i sve rubi čokoladu. Pre pet godina niko nije znao šta je. Sada ako ne dođeš na neko devojačko večer, rođendan ili nešto slično i ne doneseš rubi čokoladu, kao da si nekog uvredio.

Rade Vučićevič: Nisam znao da se to tako….

Ivan Minić: Pa to su ti mladi,  to je strašno. Hajde da samo postavimo sad priču gde je danas Artival? gde su danas premier čokolade? Šta sve postoji od proizvoda? i na kojim tržištima je sve prisutno?

Gde je danas Artival

Rade Vučićević: Prvo to što se tiče čokolade, evo kad smo mi počeli, mi smo još ne znam ja koja je deveta, od 2009 ja mislim otvorili ili  10te, ne znam ja, čokolateriju na Bulevaru, nešto to nije funkcionisalo i onda smo sljedeći otvorili u Nobilićevom Vencu.

Ivan Minić: Kod Mažestika.

Rade Vučićević: Kod Mažestika, da. I mlečna čokolada je bila zastupljenija, mnogo zastupljenija nego tamna. Sada je mnogo zastupljenija tamna u odnosu na mlečnu čokoladu. Ljudi se menjaju, menjaju se okolnosti, menja se način ishrane, menja se mnogo toga. Mediji dosta utiču šta je zdravo, šta nije zdravo. I ovo ste dobro primetili kada je došla ta rubi čokolada, ja lično nisam verovao šta je sad crvena čokolada, odnosno roze čokolada. Mislim, svako će da pomisi da je ta roza čokolada bela nečim obvojena. Ona se tehnološki sprema na sasvim drugačiji način, i ovo je malo i čak kiselkasta, ali to daje šmeka. Ja moram priznati, ja sam to uradio, u stvari mi smo to uradili zbog toga što je to bio trend i ne možeš da budeš, da to ne uradiš. Međutim, evo sada se ona, evo, kako primećujete, baš dosta koristi, nema, bez nje ne bi valjalo, jel’ kada bi izbacili iz asortimana. Mnogo stvari smo mi tih proizvoda, gotovo sve smo mi osmišljavali – prvo imate trendovski, to što ste sad rekao. Onda imate nacionalno, nešto da obeležite kao da je to proizvod iz Srbije. Koliko god čokolada nije iz Srbije, ali ako date nešto srpsko tu, onda možda bude i onda imate zdravo – I sad se mi vodimo nekim tim smernicama, prvo kod tih trendovskih stvari, rekli smo ima rubi, crna čokolada. Mi imamo sada, evo sad ja ne mogu ovako ću čisto paušalno reći, ali sigurno jedno 12-13 vrsta čokolada koja mi koristimo. Ako se sećate s početka rekli smo smo imali samo mlečnu arko masu.

Ivan Minić: Mlečnu masu.

Rade Vučićević: Sada su to različite čokolade. U crnim čokoladama ima jedno 5-6 vrsta. Pa imate ove sa poreklom čokolada Tanzanija, Ekvador, ne znam ja dalje da ne nabrajam. Onda imate ove ruby čokolada, pa gold čokolada, pa mlečnih čokolada različitih. E sad sve to kad sa svakom čokoladom napravite neki drugi proizvod, imate čokolade, ove bark čokolade na koje se posipaju, ne znam ni ja, raznim voćem, liofilizovanim i tako dalje. Pa onda imate drže sa liofilizovanim voćem. To onda dolazi do toga, ono što vidite, izgleda tako bogato, i činjenica je da to što ima mnogo proizvoda ne opravdava postojanje toliko proizvoda sa ekonomske strane gledano, jer kao i u svim proizvodnjama nekoliko proizvoda donosi najveći obrti i ono drži celu proizvodnju. Ali bez toga ne bismo bili premier, ne bi ta čokolada bila premier. Vi morate neke stvari da imate i zbog imidža, i zbog toga što hoćete da pokažete da znate mnogo više nego što je ono samo što donosi pare. Tako da sada to sve usložnjava stvari, ta ambalaža, kako reko ste, mnogo čini i ta ambalaža komplikuje mnogo života. Pogotovo što mi nemamo one pakirice koje, znate, ubacite program i ona tamo sastavlja kutiju, provlači čokoladu, ubacuju u transportno pakovanje, izbacuju gotovo zapakovano s nalepnicom. Sve to što sam rekao, to radi ruka kod nas. Tako da, to kaže, mnogo komplikuje stvar, ta i ambalaža i svi ti proizvodi. Čak i nabavka, jer sve te čokolade – Evo i to da kažemo o čokoladi, što često ljudi ne znaju. Čokoladu mi kupujemo u Belgiji. Naravno imamo svoje čokolade, čokoladu sa određenim sastavima koju mi biramo, koja je samo za nas i tako dalje. I čokolade poput Rubija koje su konfekciski napravljene, ali ih mi posle preradom pravimo od njih raznorazne proizvode. Svi naši, neću da im pominjem imena, ali svi naši veliki proizvodjači sada u Srbiji čokolade isto nabavljaju čokoladu kao i mi. Najviše je to od Berry Calebaut, koji je najveća možda globalna proizvodnja čokolade. Mi nabavljamo čokoladu iz Belgije. Kad vi poručujete tu čokoladu, imate koliko stavki tih čokolada, ona se ne troši baš ravnomerno, onda se tu dolazi nekad do tih, ili negdje morate da predimenzionišete, pa da uzmete malo više, pa negde nekada budete u minusu sa čokoladom, da biste održali asortiman. Ali to je nešto što komplikuje stvari. Da kažem i ta ambalaža komplikuje stvari, ali tu smo, mi smo to hteli, tako je.

Ivan Minić: Mislim, mora biti tako da bi proizvod bio predstavljen na pravi način, ako nije spakovan kako valja, to više nije premium proizvod, to više nije ozbiljna neka priča. Hvala Bogu sada i jeftini proizvodi imaju dobra ambalaže, jer je to postalo prilično jeftino.

Rade vučićević: Da, da, mnogo se menja.

Ivan Minić: Uviek je to kad ima mnogo različitih proizvoda i mnogo različitih ambalaža, sama činjenica da to negde mora da stoji je komplikovano. Ljudi ne razmišljaju o tome, ali kao sama činjenica da mora da postoji negde to organizovano i da lako može da bude dostupno i sve, je vrlo izazovno. E sad vi imate i neke proizvode koji su malo ipak posebniji od ostalih. I to su obično oni proizvodi koje kada putujemo negde, mi ih ponesemo ljudima odavde, jer su to stvari koje ili imaju neku nacionalnu simboliku, ili zaista su van serijski kvalitetni i dobri proizvodi, ili imaju i taj neki, da kažemo, lokalni štos. Pa bih volio malo da popričamo o tome odakle uopšte to, što to se uopšte ne uklapa u onaj neki standardni portfolio proizvoda koji su bili. Šta tu ima sve od proizvoda i kako su nastali i kako ih vi doživljavate?

Jedinstveni, van portfolia, proizvodi

Rade Vučićević: Naši proizvodi su, pored toga što se kupuju za ličnu konzumaciju, najviše i ovoj proizvodi za poklone. Prepoznali smo da tržištu treba tih suvenir proizvoda, kako ih mi zovemo, i onda smo napravili jednu liniju, grupu suvenir proizvoda, među kojima je, manastiri Srbije, to je čokolada koja u sebi ima pet različitih čokoladica sa pet različitih ukusa. Na svakoj čokoladici je slika jednog od manastira, kutija je sa Manastir Hilandar. I ono što smo ht“eli da uradimo, da na to ne bude samo kao sad smo uzeli tu komercijalne svrhe, nego da na neki način damo i svoj doprinos toj našoj kulturi, srednjovekovnoj i uopšte nacionalnoj, mi smo napravili jedan katalog koji se stavlja zajedno sa tim čokoladicama u tu kutiju, gde o svakom manastiru pišu osnovne stvari na srpskom i na engleskom. To je po nama bilo ne samo komercijalno, nismo se vodili samo komercijalom, nego i željom da na neki način damo neki svoj doprinos i toj našoj kulturi. Imali smo sreću, danas je neke 2000-e, ne znam ni ja koje, naš sajt su oborili naši kosovski Albanci, zato što su uvideli da neki manastiri su sa Kosovoj i Metohije, i onda su htjeli da nam na neki način pokažu da to nije Srbija. Naravno to se posle rešilo, ali ta naša čokolada je za to prepoznatljiva po tome. Onda smo napravili nekoliko čokolada koje zovemo Srbija, gde je na jednoj čilim, na jednoj ikona sa jednog od manastira, nije ni beli anđeo, nije ništa što je ovaj, nego gde ta ikona nešto igra svira, nešto na tu temu, izabrana je, odvojena je onako slika te ikone. Ima još treće sad da negađam šta je tačno. Imamo te čokolade, imamo bombonjere Beograd. Te bombonjere ranije bile tako da su onako malo rustične, pisalo je Beograd na njima. Dosta turista, hvala Bogu, ima sad u Beogradu, ali smo mi hteli da to bude ipak drugačije, da i tu damo neku kulturnu, kulturni pečat, pa smo izabrali jednog od naših najboljih akvarelista. Čije smo pravo, dobili smo njegovo pravo da postavimo njegova tri akvarela na te naše bombonjere. I eto sad tako predstavljamo i kulturu na neki način, da ti naši sugrađani, koji je Beograđanin, da ti naši sugrađani stvaraju i to pokazujemo i nekim strancima, ljudima koji to u Srbiji kupuju.

Ivan Minić: A ostalo?  Ima još proizvoda, ima krem…

Rade vučićević: A da, to je sad opet neka druga linija, pošto smo mi hteli da budemo kao – mi smo vezani za kraljevsku porodicu tako što smo i Liferanti Kraljevskog dvora, gde nam je prestolonaslednik njegovog Kraljevskog visočanstva Aleksandar dao taj kao sertifikat dvorskog liferanta. Ali, pored toga, smo hteli da pokažemo da su naši proizvodi dobri, da su oni kraljevski i nazvali smo u jednu liniju proizvoda “Kraljevski ukusi Srbije”. E, tu je taj krem koji se pakuje teglice, koji je u više boja onako liči na, kako bi sad svi rekli, bajaderu, onako ima te slojeve čokolada. Za razliku od drugih proizvođača taj naš proizvod ima više od 50% lešnika u sebi, što nije ekonomski nikako opravdano, ali je sigurno bolje nego da je drugačije. Iz te serije postoje Kraljevske praline, koje su isto tako osmišljene na isti način. I imamo Kraljevski dezert koji je isto tako veći, ali on je pakovan u 200 grama. Ne možete mnogo da pojedete, nažalost toga, pojedete 50 grama i već ste siti jer to je toliko jako i dosta energije ima, da ne daje mnogo mogućnosti da se jede u većim količinama. To je bilo čisto štošna stvar da napravimo čokoladnu kobasicu. I ona stvarno izgleda kao kobasica i stvarno se puni u crevo u koje se stavlja meso. Imamo jednu na dasci i druga je samo sa omotnicom, sa svom pričom kao kobasica, ali je čokoladna.

Ivan Minić: Jedna još stvar koja je tu bitna, ja insistiram na tome, znam i koliko je Vama to važno, da su ti proizvodi vanredno dobri.

Rade Vučićević: Hvala.

Ivan Minić: I da Vi stvarno možete da sa ponosom stanete iza ili ispred njih, kako god da to postavim. Jedan od pokazatelja za to je prosto i činjenica da su ti proizvodi odavno izašli iz okvira Srbije, a da su kroz ta svoja putovanja došli na neka vrlo zanimljiva mesta. Pa bi voleo malo više da i o tome kažete.

Gde se sve izvoze Art Ival proizvodi

Rade Vučićević: Prvo za ove pohvale, da se zahvalim i da kažem i čast mi je da sam ovdje pošto je Krsto jedan od tih koji pravi izvanredne kolače i vidim i praline i to, ali smo mi izvanredno dobri ovako kolege, dobre i znači ovo pojavljivanje pred vama ima neku težinu, s čim sam u tako dobrom društvu. Hvala lepo. To što, gde se mi nalazimo, mi smo, nevjerovatno je gde su sve otišle, te naše, te naše stvari, ti naši proizvodi, Ono što je najviše, da kažem, ono što je izvoz pravi, to je Bosna, Crnagora, Slovačka. Radili smo jedno vrieme za jednu najstariju nemačku fabriku čokolade. Radili smo privatnu marku, robnu. Naše drže su bile pakovane pod njihovom rovnom markom. One su iz Haloren. Haloren je fabrika, Hale je mesto odakle su. I kažem, to su ovako interesantne stvari gde smo sve radili. Onda naravno Slovenija, pa onda, recimo, to je egzotično, Panama, Australija, bliski istok nekoliko tih Kuwait, nekoliko tih država bliskoistočnih. I da se ne prisjećam već sad, možda još sam nekda zaboravio, I to su godine, ja imam godine, nešto ponešti zaboravim.

Ivan Minić: Da, ali taj moment da Nemci uzimaju vaše proizvode, da ih blendiraju kao svoje

Raade Vučićević: To je bilo interesantno isto, oni su nas negde videli  naš sajt, pošto to je jedna velika proizvodnja, velika fabrika, i dobili smo poziv od njih da su zainteresovani da pogledaju našu proizvodnju s namerom da nas kupe, da pojednostavim stvar. Znate to kad nešto osnuješ, nije to baš tako lako da se toga rešiš. Ne da se rešiš, nego da ga otuđiš.

Ivan Minić: Da ga pustiš.

Rade Vučićević: Ali ajde opet da vidimo gde smo. Dogovori smo se mi sa čovekom, dolazi direktor Nemac. Došo je u 12, recimo sletio u Beograd i morao je u 4 da se vratiti nazad. Mi smo ga sačekali, on je ušao unutra, pogledao fabriku, u mašinovni fabriku to naše postrojenje, proizvodnju, rekao “Ovo je mazohistički čisto, Nemac”. Mi smo se tu prvo oduševili kad nam Nemac jedan to kaže. Na kraju je bilo sve to da to je ipak mala proizvodnja za njega i da je on očekivao nešto mnogo više. Ali smo ostali u kontaktu i on je se odlučio da uzme te naše dražee, da pakujemo taj jedan proizvod. I to se, Bogami jedno četiri, pet, možda i više godina prodavalo. Naravno, kao što sve ima svoj vek, tako i ovaj proizvod ima svoj vek, i sad više ne radimo, ali on, kažemo, odlučio da naše države pakuje pod njegovom robnom markom. Išli smo mi kod njih tamo u fabriku i baš smo se lepo primili. Mislim, vidjeli smo i lepe stvari tamo. .

Ivan Minić: E, je li bilo nešto slično i za Austriju, čini mi se

Rade Vučićević: E, da, bravo Ivane. Nisam napravio onaj puškicu da je gledam. Radili smo za – u ovom. bečkom… je otvorena prodavnica, ne znam se zove muzej čokolade ili tako nekako, gde su na početku bili samo naši proizvodi. Znači, kompletan asortiman je bio naš. Ja nisam bio tamo, ali bio je moj sin i naš jedan saradnik. To je osmišljeno najsavremenije što može, baš kažu da je dalje savršeno. I na tom mjestu su bili samo naši proizvodi. Kako vreme prolazi, oni naravno su ljudi malo i počeli da menjuju stvari, i dalje nas ima tamo i eto to i dalje funkcioniše sa njima. Eto, to je isto jedan kuriozitet.

Ivan Minić: A koliko je uopšte često da se neko obrati sa idejom da mu se proizvodi nešto pod njihovom robnom markom.

Rade Vučićević: Pa moram priznati da je sve češće. Ne znam da li to valja da govorim. Evo, ima grupa mladih ljudi koji pravi čokoladu sa tartufima. Za njih to radimo redovno.

Ivan Minić: Uslužno.

Rade Vučićević: Uslužno, da. Ide njihova robna marka, mi ništa ne pravimo sa tartufima. Oni su to brandirali, takav je deal, da kažem napravljen i to nećemo raditi. Ove godine smo počeli da radimo za Štark, nije više sok štark, štark alpantic i tako nekako. Za njih radimo sa njihom čokoladom najlepše želje neke proizvode. Zašto? Zato što smo mi mali. Njima je to sitna proizvodnja, oni imaju svoje malo prodaje i.

Ivan Minić: Njima je to samo glavobolja.

Rade Vučićević: Tako, njima je glavobolja, a dobro im je za imidž, dobro im je za njihovu prezentaciju. S druge strane, ima i komercijalnu stvar, zato što se prodaju njihovim prodavnicama, ne rade oni to samo da bi se pokazali. Znači, njihove prodavnice rade savršeno i to je dobra stvar sada i za nas. I recimo to je jedan od dealova. I mnogo tih firmi, a da ne kažem ove korporativne proizvode. Ja više to stvarno ne bih mogu da nabrojim, koliko je firmi  i sa koliko firmi radimo. Jedan naš najveći kupac je Petrović koji zastupa satove Rolex. I zaista, imamo izvrednu saranju sa njima i super, funkcionišemo, mi za njih radimo, to je njihova prezentacija kad im dođu kupci, to je jedan od naših značajnih i možda najboljih kupaca.

Ivan Minić: Još jednu stvar hoću da pitam, kad već komplikujemo stvar.  To je da i čokolada je proizvod koji ima svoj životni vek u toku godine, nešto je što se jede i leti nije sad kao sladoled, pa čim prođe leto, nema više svoj plasman, Ima, ali mi se čini da i kod čokolade postoje vrlo izražena sezonalnost i da je sad ovaj neki period godine, kraj godine i ovih prvih nekoliko meseci kad je dan zaljubljenih i 8 mart i sve, da je to u suštini najzahtevniji period za ispratiti sve, I da je to period u komu je potrebno i 200% kapaciteta izgurati, da nakon toga ide neki mirniji period. Kad postoji tako nešto, a zavisite od svih ostalih dobavljača tu i za ambalaže, i za sirovine i za sve, to je veliki potencijalni problem. Kako vi to rešavate? Koliko ranije moraju da se planiraju sve te stvari? Koliko je tu potrebno uložiti truda da bi taj ciklus mogao da se zatvori kako treba?

Kako se pripremiti za pik period u godini

Rade Vučićević: Da, ovo ste dobro primetili. Nova godina je vreme kada se najviše prodaje tih naših proizvoda, ali od jeseni počinje polako, uzlaznom linijom, da ide ta prodaja

Ivan Minić: Što se kaže kod nas sezona slava.

Rade Vučićević: Tako je i slava, ali uopšte konzumacija. Znate, kad dođe leto, imate – reko je taj naš čika Srete, kad dođu jagode, ne ide čokolada, jer počne voće, tu je voće, tu su sladoledi, tu je ono – Prelaziš na neke druge namirnice koje su ti prijemčivije u tom trenutku. Tako i čokolada malo pada. S druge strane, ja to imam kao primer, dođe leto, uđem u našu prodavnicu ili iz naše proizvodnje izađem i da ponesem nekom čokoladu, ja dok sam došao do parkinga, ona se otopila. Šta da odnesem nekom? Znate, i da je poneseš, da je jedeš. Tako da sama vremenske prilike te uslovljavaju kako ćeš da je koristiš, kada će da je jedeš. Kada dođe prolećni period, onda prestaje čokolada, ne prestaje 100%, ali se manje konzumira, pa onda dolazi leto, avgust i juli, svima najkritičniji periodi kada se najmanje radi. Od jeseni počne da raste, dolazi nova godina, onda su ovi dan zaljubljenih, 8. mart, eventualno Vaskrs, ali nismo mi, pravoslavci, mnogo vezani za poklone što se tiče tih naših praznika. I sve to naravno treba organizovati. Nekada smo se mi čudili, mi, evo ja lično sam se čudio strancima koji tamo negde na proleće počnu da spremaju Novu godinu, čak možda i ranije. Reko, šta sad oni baš, međutim, došli smo do toga da mi sada našim tim, recimo korporativnim kupcima, ti svoju proizvodnju možeš nekako da planiraš i to planiramo kako će da ide s svojim tokom, da bi u toj najvećoj sezoni imali dovoljno proizvoda i nikad to ne bude dobro, zato što uvek dođemo do toga da ljudi moraju da rade i više od jedne smene, da rade prekovremeno i ja znam, i ja im sa ovom prilikom zahvaljujem što ulažu taj trud da bismo ispoštovali kupce, ali ti korporativni proizvodi, to ljudi mogu da isplaniraju. I onda smo polako počeli – dođe kraj godine, ono spret kraj godine javlja se ova, javlja se ona, ti ne možeš da ga ispoštuješ i onda kažeš molim vas, iduće godine se javite u septembru, augustu, da bismo mogli da to uradimo na vreme. I počelo je to da se i kod nas dešava, jer jednostavno ne možeš ti, sad ovaj kaže hoću 300 nečega, ti sad prekineš celu proizvodnju da uradiš nešto 300 nečega, mislim stvarno je to malo nemoguće, i sve mora da čini da se planira. Ali eto tu dolaze nove snage koje to umeju da rade dobro.

Ivan Minić: Jedan od najlepših aspekata cijele priče je to što je u pitan, u  pravnom smislu te reči, porodična firma.

Rade Vučićević: Jeste.

Ivan Minić: Vi, supruga, Aleksa, čerka, koliko sam razumeo, ona se još uopšte ne meša..

Rade Vučićević: Sada je trenutno na porodiljskom.

Ivan Minić: Ali u pravom smislu, porodična firma sa te jedne organizacijone strane, sa druge strane, porodična firma jer ti vidiš porodičnu atmosferu između svih ljudi koji su tu. Tu je dosta ljudi koji su dugi niz godina tu, ljudi ne odlaze tek tako, postoji taj odnos poverenja i to zajedništvo i to da kada je nekad potrebno ostati duže, ostat ćeš duže zato što je važno. Nije ti teško zato što znaš koliko je važno, jer je to na kraju dana naše, vaše, kako god, ali da kažemo postoji taj kolektivni duh u celoj priči i uviek je atmosfera sjajna. I meni je to posebno važno, i zbog toga što se kroz to, osim toga što svi to vole, vidi se odgovornost koju ljudi imaju prema tome. Oni znaju da rade važan i odgovoran posao, i ne prilaze tim stvarima ulako. Šta je sledeći korak?

Vizija daljeg razvoja

Rade Vučićević: Pa evo, to je sad neki šlagvort da nastavim. To što – prvo da se osvrnemo na to, mi stvarno imamo sreće da je prosek radnog staža kod nas preko 16 godina.  U proizvodnji, govorimo o proizvodnji. Što je stvarno fantastično, mislim 25 godina se bavimo u proizvodnju, 26 godina u proizvodnju čokolade, firma postoji 30 godina, a ovdje sad smo ušli u 31. Moja, naša saradnica koja vodi financije, Sanja je, koliko postoji firma i ona toliko. Došla je sa 18 godina, šef proizvodnje, Miljan je tu 25 godina i on je došao sa 18 godina, tu se i  oženio, ima dvoje dece i njegova supruga je direktorka proizvodnje. Mnogo ljudi, ja rekoh, neki ljudi koje smo primili 2006.godine su otišli od nas u penziju, a evo ima još dvoje ljudi koji tu još uvek rade. Eto, to govori koliko godina su tu. Hoću da kažem da mene to raduje, i volim što je tako i nekako imam neko priznanje da nismo loši posudavci. Jer često ljudi znaju da se zanesu nekom moći, svojom silom i tako, mi stvarno u porodici trudimo da se sa tim ljudima na neki način družimo jer mi najveći deo vremena provodimo sa njima, šta su mi oni nego prijatelji? Ako su tolike godine smo zajedno, provodimo 8h dnevno. Stvarno ne može da – I svaki u tom poslu ima neki deo svog posla. Mi organizujemo, oni rade nešto itd. Znači, ni mi možemo bez njih, ni oni bez nas. Mislim, to je neka suplimacija naših energija, koja proizvodi ono što radimo. Tako da je meni jako drago da imamo takve ljude i možda smo i mi uspeli da postavimo takve osnove. A što se tiče toga šta dalje, pa dalje ide neko stari, neko odrasta. Sin i čerka su završili fakultete, hvala Bogu. Oboje su kad su bili mali radili u firmi jer smo hteli da oni vide kako to izgleda. Pa koliko su mogli. Kada je čerka bila mala, to je uvek ova zanimljiva priča, imali smo tu radnjicu, ispred radnjice je ovaj sladoled i naravno prodavačica je bila unutra i njih dvoje su preko leta trebali da prodaju sladoled. Ona nije još znala da računa ništa bila mala, imala je šamlicu jedno pored onaj vitrine sa sladoledom, a on je već znao da računa. I sad dolazi mušterija, Aleksa pita šta ćete, oni kažu, ne znam, ja rumenko, moja Iskra se savije dole, uđe onaj zapazivač iznese Rumenko i da Rumenko mušteri. I onda sad to kao Aleksa nešto naplati, a onda da prodavačici da ipak ne bi bilo greška. E tako su oni svakog leta radili, dok nisu došli do toga da rade u magacinu, u proizvodnji, da je Aleksa položio vozački, pa je počeo da razvozi i tako svakog leta po 15 dana i onda je uzmu džeparac da bi preko leta mogli da imaju svoje pare. E, onda su, kažem, završili fakultete, ćerka se udala, hvala Bogu, zvona je fond, završila i posle toga je malo radila u firmi i odmah je počela da rađa decu, hvala Bogu. Mnogo puta to kažem, ali zaista je to tako. I ovaj, sad je majka troja deca i najviše vremena posvećuje deci. A sin je, kako je završio fakultet, krenuo s tim da malo će on tu da bude, pošto je on ipak turizam završio, pa to je njegovo opredeljenje. Nije baš on, bombonama se bavi, kako to, ali dok ne dođe do posla, nekako radit će tu, da ima neki džeparac. E to malo radio, radio, radio, dok nije shvatio da je prošlo 12 godina, kako radi u firmi. Polako je ulazi u posao i ono što sam mu ja na početku rekao, on je završio neki management, ekonomiju, management, i kžem upravljanje je, ako si ti nekog upravlja, ako si menadžer, ti upravljaš da li je proizvodnja šrafova, organizovanje nekih usluga ali ti upravljaš procesima. Da li si učio da upravljaš neki procesima u turizmu ili ćeš to se sada sresti s upravljanjem u, ne znam ja, proizvodnje čokolade, nema veze, samo su različite stvari kojima upravljaš, ali ti upravljaš. I naravno on je to shvatio i evo ga sada, ovaj, zaista sam srećan zbog toga. Znači nikakva sila, nikakva, nikakvo moranje, on polako preuzima sve ingerencije i dogovorili smo se da sam mu jai savetnik, da moje savete može da prihvati, a ne mora. Radi na razvoju, mislim da sam mu još uvek od koristi. Zaista kao neko ko fizički tamo boravi i radi izvesne poslove, ali kao neko ko mu daje podršku da ono što radi, radi.

Ivan Minić: I meni je posebno drago, kad smo se čuli pre nekog perioda, on i ja, da je on krenuo da tu unosi neke svoje sveže ideje. Pa šta će se njima da bude, to ćemo da vidimo, kakav je plasman, kako će to sve ići, ali sama činjenica da dolazi neka nova energija i neke nove ideje, mislim da može da bude jako dobro. Također, taj moment da on sad razmišlja i nešto svoje sa strane da ima, videćemo šta će od toga da bude, ali kroz svaku od tih stvari će da nauči jako mnogo. A ovdje ima jedan dobar sistem koji samo treba da održava i usavršava.

Rade Vučićević: I da unapredi, da to je njegova misija.

Ivan Minić: Rade hvala.

Rade Vučićević: Nema čega, meni je bilo zadovoljstvo. Ja sam ovde ćaskao u stvari, nisam odgovarao na pitanja i bilo mi je zadovoljstvo.

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo što ste mi bili gost i mnogo mi je drago što postoje ljudi koji radi stvari kakve vi radite i opstaju bez obzira na to što nekada to deluje suludo, Svi ljudi koji sve čine boljim mestom, vrlo često radi stvari koje u tom trenutku deluju suludo da bi kasnije imali nekog smisla. Hvala puno. Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Komentare, sugestije imate za to polje na YouTube-u, iskoristite ga. Hvala vam puno, mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Da li želite podsetnik na mail pred svaku epizodu?

Uspešno ste se prijavili na mailing listu!

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Rade Vučićević

Rade Vučićević, danas poznat po Premier čokoladama, završio je osnovnu školu u Beogradu, zatim Srednju školu Nikola Tesla, pa kasnije Saobraćajni fakultet. Kao student upoznao se sa folklorom, počeo da igra u KUD “Branko Cvetković”, gde je stekao i prva menadžerska i organizaciona iskustva. Kasnije osniva svoje KUD “Oro”. 

Svoju suprugu takođe upoznaje na folkloru, zasnivaju porodicu i krajem osamdesetih godina osnivaju Art Ival agenciju, koja se bavila organizovanjem kulturno umetničkih događaja. U svet čokolada i proizvoda od čokolade ulazi sasvim slučajno, otvaranjem kioska u kome se prodavala čuvena Art kafa, a koja je vremenom dobila dopunu u vidu čokolada i dražeja.  Od jednog kioska, firma će vremenom prerasti u čuveni brend Premier. 

Danas Rade polako prepušta dobro razvijeni biznis svojoj deci koja su završila fakultete i žele da nastave porodični biznis. 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.