Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nebojša Krivokuća. I mislim da je nakon 4 godine postojanja podkasta, koji se zove Pojačalo, možda red da pričamo malo i o muzici. Nebojša je kolega marketar, kako on za sebe voli da kaže slogandžija. Ali, mi se gotovo uopšte nismo bavilli tim delom njegovog života i njegove karijere, nego svim onim što su njegovi hobiji i što je kroz njegov razvojni put bilo veoma interesantno. Jer ja Nebojšu doživljavam kao jednog od onih ljudi koji mi redovno, na momente rasvetle neke delove istorije, neke delove konteksta, neke delove umetnosti za koje nisam ni znao da postoje, ili mi ih oboje nekim novim bojama, nekim novim mirisima i ukusima. On je jedan od onih ljudi koji svakoga dana uradi nešto da vrati dug ljudima koji su njega inspirisali. I zahvaljujući tome mi danas znamo za neke stvari koje bi verovatno, da nema takvih ljudi, bile zaboravljene. Ovo je prvi deo razgovora i ne tvrdim da će sa njim biti kao sa Srđanom neograničen broj, ali prilično sam siguran da će te u ovome uživati, i ako vam se dopadne da ćete kao i ja jedva čekati da snimimo drugi deo.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ako zanemarimo to što mi je Erceg bio više puta i u principu još uvek nismo ispričali skoro ništa od njegovog života, danas ću ovde prvi put da imam ovde nekog kome je ovo okruženje prirodnije nego meni. Dobro ajde bio je i Galeb, i njemu je postalo prirodno ali ti si mnogo duže u toj celoj priči. I za razliku od većine ostalih tvojih postojanja po podkastima, gde ste se pirimarno bavili time što si ti slogandžija, ovde se nećemo primarno baviti time. Ne možemo baš ni da preskočimo, jer jeste big deal i karijera i sve, ali ono zašto ja tebe želim u podkastu je to što ja skupljam čudne ljude koji rade čudne stvari i komplikuju sebi život i tako dalje.

Nebojša Krivokuća: Lepo si me kategorisao.

Ivan Minić: Glavni razlog je zapravo to što kroz sve to pišeš, radiš, praviš, a da nije vezano za tvoj pirmarni posao, mada se i kroz njega to ponekad može osetiti, ja tebe doživaljavam kao hroničara jednog grada koji nisam siguran da više postoji, ali mi deluje kao jedno predivno mesto, i ti si jedan od ljudi koji su uspevali i kroz neke priče, i kroz neku muziku, i kroz neke stvari da nas možda vrati u neko vreme, i skrene nam pažnju na neke stvari koje verovatno ne bi smo primetili u ovom sveukupnom haosu koji se dešava oko nas i ludilu. I u principu hoću da pričamo naravno o tvom odrastanju, svemu tome što je prolazilo kroz vreme, šta se sve dešavalo i čemu si prisustvovao. I okej dotaćićemo se marketinga, jer nam to jeste zajednička tačka, ali mnogo više hoću da pričam o nekim stvarima koje su pitanje srca i duše, a malo manje glave. Nebojša dobro došao!

Nebojša Krivokuća: Hvala ti i na ovakvoj najavi! Jel si siguran da želiš da pričamo o svemu tome?

Ivan Minić: Pa ja sam siguran da mi ne možemo da ispričamo previše toga, ali da možemo da podstaknemo ljude da na malo drugačiji način posmatraju stvari oko sebe i da se prisete nekih zanimlljivih ljudi, zanimljivih momenata, da se vrate na neka mesta. Znaš ja sam imao taj neki momenat, i to sam istraživao i kao kažu da je to vrlo karakteristična stvar, ne posotji ništa što mene može da vrati u dentinjstvo tako jako i intezivno kao kad osetim neki miris koji sam osetio pre 30 i kusur godina. E sličan efekat imaju ovi neki sadržaji, neke rečenice, neki momenti i iz naših razgovora, a i iz svega toga što nekako pokupim. To je onaj momenat kad naletiš na pesmu koja ti se jako svidi i onda je ne čuješ 15 godina, i onda je ponovo čuješ zato što neko tako odlučio da je stavi u miks sa nečim što tebi nema nikakve logike dok ga ne čuješ i vidiš da je savršeno.

Nebojša Krivokuća: Ovo je zanimljivo pošto ja nemam pesmu koja mi se veoma dopala koju nisam slušao 15 godina, odnosno ja sam u tom smislu se veoma često vraćam stvarima koje su mi u nekom trenutku zagolicale, reko si da preskačemo glavu, dakle srce i dušu okej. Ali, ima još jedna stvar u kojoj se možda malo razlikujemo, taj grad koji ja, mi s vremena na vreme pokušavamo da rekonstruišemo ili da nekim ljudima prenesemo, taj grad zapravo i dalje postoji. Njega čine možda sada ljudi koji su se malo više povukli u senku, alli čine ga i dalje neke knjižare i neki ćoškovi. Do nedavno je u Čika Ljubinoj, ako se dobro sećam, stajala čak jedna mala pločica “PKB“. Tako da nekim na možda neočekivanim mestima taj grad ispliva veoma često. I sa druge strane to je neka priča o kontinuitetu, taj grad se promenio veoma, i neki drugačiji možda svet ili drugačija muzika se u njemu svira, ali negde možda ispod tog prvog sloja, sada jeftinog, asfalta koji se nanosi na beogradske ulice, i dalje ima neverovatnih stvari.

Ivan Minić: I dalje ima neverovatnih stvari i mislim da je krvotok grada i dalje tu, ali da postji baš onako previše svega nečega preko, što je dosta teško rakloniti, mislim da je to u principu onaj generalni utisak svih nas da smo konstantno pretrpani ogromnom količinom raznih informacija, i da zbog toga više vrlo često nismo u stanju ni da filtriramo, ni da se odbranimo od toga već samo idemo u ignore mode, i onda samim tim ne radimo ništa. Zašto ti kažem te pesme, ima nekoliko ljudi koji na mene rade na taj način. Povremeno recimo to radiš ti, povreemeno uradi Milivoje Čalija, povremeno uradi moj dragi prijatelj Nikola Lazarević, ima tako još nekih par ljudi koji provuku tako neke stvari, i ja ih se onda setim i setim se kad sam ih slušao i kako je sve to bilo, ali ne napravim sebi kako treba playlistu, jer sam ih čuo negde usput i nemam kad da se pozabavim time. A taj Facebook nije povezan sa Spotifajem i on to neće skapirati ako se ne pozabavim time, a neću stići trenutno ipak predstavlja slušanje Vranjkovića.

Nebojša Krivokuća: U tome te razumem u potpunosti da dobro. Ali vidi, sada je već dokazano, muzika je ta forma umetnosti koji pali najviše različitih razdvojenih centara u našim glavama, moram da se vratim na glavu i vraćaću se na nju s vremena na vreme, i mene to i dalje radi. Odnosno ja pripadam toj sorti ljudi koji zahvaljujući muzici možda lakše putuje kroz prostor ili kroz vreme. Iako nisi postavio to najteže pitanje, jedino pitanje na koje sam se do sada pripremao od svega o čemu ćemo pričati, nekako ja muziku dan danas koristim i kao putokaz, i svakoga dana se pojavi neka nova pesma. Pre 3 dana se pojavio novi singl Pitera Gabrijela, koga ja veoma volim, i kada sam počeo da istražujem zašto objavljuje pesme baš o toj dinamici, a objavljivaće ih do kraja godine samo u noćima punog meseca, to je koncept. Kada sam pogledao šta se nalazi na kaveru tog novog singla, otkrio sam i meni nepoznatog umetnika, čije delo refleksije nečega što se dešava u britanskom kraljevskom umetničkom društvu ili tako nešto, bukvalno i to je mantra koje se držim čitavog života, najčešće je potrebno da malo, da samo malo tu površinu – ne moraš ni da je zagrebeš, prebrišeš je i krene da se pojavljuje neka neverovatna količina stvari koje onda se slažu neke nove slike, neke nove mozaike i ja uživam u tome već dosta godina.

Ivan Minić: Mnogo mi je drago što postojiš i što radiš te stvari, i što te stavri radiš javno, barem deo njih, da i mi možemo ovako neposvećeni s vremena na vreme se dotaknemo toga. Zaboravio sam a nije lepo da zaboravim, Lončarević.

Nebojša Krivokuća: Koji je specijal o Brankoviću okačio na mix claud pre nekoliko dana.

Ivan Minić: Elem, ajde da krenemo redom. Mančmelou pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Nebojša Krivokuća: To je jedino o kojem sam zapravo razmišljao.  Pokušao sam da osvestim, jer okej kao i svi klinci prolazili smo tu fazu želim da budem fudbaler, ali to se menjalo na dnevnoj bazi ili čak i više puta dnevno. Ali kada sam nekako sabrao šta sam to kao klinac čitao, radio, želeo, shvatio sam da je jedina stvar ili jedna od stvari koja povezuje sve moje tadašnje želje je da sam želeo da sam naučim kako se pričaju priče. I nekako je u tu – ovo je malo onako luzly definicija ali to je suština. Pošto sam ja imao tu sreću da sam odrastao u nekom okruženju ljudi koji su bili fenomenalni naratori, nije to bila ekipa književnika, pesnika, bilo je i njih ali nisu oni važni za ovu priču, ali sam nekako odrastao u okruženju ljudi koji su fenomenalno pričali neke priče, šta se dešava u backstage-u nekih događaja, prepričavali neke anegdote koje su mogle da se čuju tada i na radiju Beograd 1 i 2, u medijima poput “Iz Operske Lože“, kojih se možda malo stariji slušaoci sećaju. I koji su sa druge strane uložili dosta energije i napora da to ja što pre negde postanem rečit, što je podrazumevalo da se išlo više puta nedeljno i u knjižaru, nekadašnja knjižara u Knez Mihajlovoj, što je podrazumevalo da sam ja okružen knjigama u ono neko vreme. I slušajući sve te ljude, gledajući kakve reakcije te njihove priče izazivaju u drugim ljudima, otkrivajući kako se neke priče menjaju kako ja polako odrastam, jer ti kao klincu ne kažu sve, jer čekaju da sazriš da bi neke stvari mogao da prihvatiš kao činjenicu. Shvatio sam da je to nešto što mene zanima izuzetno, i nekako mislim da sam sve to osvestio kada sam u 5 osnovne dobio četvorku kod profesorke koja je važila za ozbiljan problem za svako mlado biće koje želi da se bavi pisanjem. E ta neka četvorka ili čak i petica nije ni važno, kada je potpisana od profesorke Branke Mačković u tadašnjoj školi Braća Ribar, reko “aha ja ovo mogu da radim, nisam loš u tome, ajde da nastavim“, i evo 40 godina kasnije ja i dalje pričam neke priče. Ali recimo da je to negde, želeo sam da budem i astronaut, želeo sam da budem Karl Sigan, jer u momentu kad su prvi put emitovali serijal kosmos na tadašnjoj jugoslovenskoj televiziji, pojavio se tip koji zna sve o svemu, i ja sam veoma želeo da budem kao on. Ne moram možda baš toliko toga da znam koliko je on znao u tom trenutku, ali vidi kako čovek priča, vidi kako kupuje pažnju. Onda vidiš Dragana Babića na radio televiziji Beograd, pa slušaš kako on priča prče, pa ti on onda otkrije neke nove perspektive kakve sve priče mogu da se pričaju. Onda čitaš Dečake Pavlove Ulice, pa se rez 3 godine kasnije nađeš u rukama sa Ranim Jadima Danila Kiša, pa se onda nađeš malo kasnije u Markesovom društvu, i odnese đavo šalu i to bude to.

Ivan Minić: Mislim da iz nekog razloga nije dovoljan broj ljudi koji ima u svom okruženju ljude koji su bili neverovatni pripovedači, i to je potpuno nebitno, nebitan njihov background, znači ja znam ljude koji apsolutno nisu bili obrazovani u ovom današnjem smislu, možda su imail samo osnovnu školu ili ni to nisu imali poptuno neke bake deke i ostalo, čije priče su bile neverovatno engaging. Uvlačile su te i predstavljale su ti čitav jedan svet i jedno vreme na način da iako imaš 8 godina, i to ti je potpuno sve predaleko i strašno, ti osećaš ukus toga, osećaš miris toga, a ne znaš šta je to, ali i dalje ti on uspeva da ti dočara to na taj način. Mislim na kraju dana i ja sam se opredelio da budem storyteller zato što sam, na ovaj ili onaj način, zato što sam u svom okruženju imao nekoliko ljudi koji su bili svašta nešto, ali za mene nisu bili to svašta nešto, nego su za mene bili najzanimljiviji ljudi na svetu, i to je jednostavno bilo magično. Onog trenutka kad sam skapirao da to može da se poveže i sa vizuelnim, i da može da se poveže i sa nekom drugom formom izražavanja, a da ja možda imam smisla za neku od njih. Znaš meni je recimo u osnovnoj školi taj jedan momemant kad sam skapirao da imam jako puno smisla za karikaturu pošto imam vrlo specifičan smisao za humor, a umem i da nacrtam, sad kao ne znam ono prvi put profesor kad je video nešto što sam nacrtao vezano za bombardovanje, poslao, ja dobio Malog Pijera, znaš kao dobro šta sad? Pa kao jel ima ovoga još? Pa ima.

Nebojša Krivokuća: Radi na tome.

Ivan Minić: Šalji, šalji daj ajde kao nema veze nije loša stvar. Generalno uvek postoje tako neki ljudi, i stalno kroz ove razgovore u podkastu pokušavamo da indetifikujemo i možda na neki način damo…kažemo hvala tim ljudima koji su nas formirali u ovakve kakvi smo ispali. I bilo da su to komšije, rođaci, bilo da su to neki profesori nešto, koga bi ti izdvojio?

Osobe koje su te inspirisale

Nebojša Krivokuća: Oh, a sad dok pričaš evo razmišljam koliko je zapravo ta kultura pričanja priča negde bila veoma živa u neko vreme kada sam ja bio klinac. Ne zato što te poistovećujem sa njima, ali vidi u to neko vreme kada smo mi bili klinci u osnovnoj školi, bilo je savršeno normalno da u nekim danima koji su važni za revoluciju, drugi svetski rat, antifašističku borbu i tako dalje, je bilo poptuno prirodno normalno da ti u odeljenju dođu neki ljudi koji su bili borci, i koji na svoj način iz neke svoje vizure, pričaju neku svoju viziju kako je taj rat izgledao i šta se sve tu dešavalo, i to čak potpuno lišeno bilo kakve ideologije. To su bile neke priče o nekim mukama i ljubavima, o uspesima i neuspesima. Tu se nije spominjao Josip Broz Tito, tu se spominjala ekipa koja je iz njihovog sela zajedno sa njima krenula u partizane…

Ivan Minić: To je bila lična priča pre svega.

Nebojša Krivokuća: Potpuno lične priče. Ali su i one bile fenomenalno lepe jer su ti otkrivale zapravo koliko toga se krije možda van tog bazičnog rama one priče o ratu koji smo mi kao klinci učili. Ogroman je broj ljudi koji su, ne mogu da izaberem jednog, jer negde za to kako se priče pričaju i koliko su one dragocene i koliko pomeraju ljude, pored te neke moje naravno bazične porodice, naš kum Miomir Ristić, poznat inače kao jedan osnivača asambla Renesansa. On je čovek koji na najduhovitiji, najstrastveniji način priča najneverovatnije priče na svetu, dan danas to radi takođe. I ja njegovu dikciju jako volim i poštujem, i volim da pričam sa njim i sada. Ali, to je sigurno neki broj ljudi koje je u to vreme postojalo i pričalo na radiju i televiziji Beograd. Malo čas spominjani Dragan Babić, to je svakako i najmanje dvoje, troje, četvoro profesora iz moje osnovne i srednje škole. To su neki prijatelji ili roditelji mojih prijatelja, to je sigurno i Danilo Kiš, to je sigurno i Džek Evork, to je sigurno i niz stihova nekih pesama koje su se vrtele kad smo mi bili klinci 80tih, pa smo ih mi ponavljali čak i nismo ni razumeli o čemu se tu sve radi, ali nam je zvučalo zanimljivo. Tako da to je jedna jako šarolika galerija ljudi, neću ti izdvojiti jedno ime, to je apsolutno nemoguće.

Ivan Minić: Ne mora da bude jedno, zapravo i jeste ideja da to ne bude jedno, nego ko su ti ljudi bili. Al je super, super je kad objasnimo ljudima da ljubav prema književnosti ne mora da ti usadi profesor srpskog, može da ti ga usadi neko ko nema nikakve veze sa time, ili možda da bude – možda da ti profesor mehanike, zato što je neverovatan storyteller, i to je to. Baš sam pričao u nekom od predhodnih podkasta, znači naš profesor mehanike, koji je bio jedan od najstrožijih profesora, on je skapirao koliko su nama dosadni ti zadaci, jer su bili – mislim mehanika je vrlo kompleksna fizika i sve ostalo, i naravno jeste teško i sve to, ali nije ideja da sada još bude najdosadnije na svetu napisano. I onda je on imao te momente da neke stvari objašnjava tako što ne bude to priča koja stoji tamo, nego on pogleda zadatak i onda ispriča neku priču koja je skoči žaba na lokvanj mase te i te, i napravi to i to, i naravno mi se prvo valjamo od smeha, onda narednih 15 minuta razmišljamo o prokletoj žabi. Jer ono da sam pročitao nešto što je dosadno, sa kao lekcijama…ne bih nikad vizualizovao i ne bi mi bilo bitno.

Nebojša Krivokuća: Sad si me podsetio, jedna od osoba koja je bila jako bitna u našim formativnim godinama kad smo bili klinci, je bila naša profesorka engleskog u osnovnoj školli, znam da će ovo gledati i znam da će se ovde prepoznati, prijatelji smo na fejsu dan danas. Ali, profesorka Vera je nama čak u nekom trenutku svativši da je okružena nekom radoznalnom decom, koja bi nekako da izađu van te zone onoga što piše u udžbeniku, onoga što je nastavni program i tako dalje, je onda nama davala da radimo neke vežbe koje su dramatično uticale na razvoj ne malog broja ljudi, u toj grupi raspojasane dece je bilo više nas. I onda nam je davala vežbe poput “hajde sada napišite dve stranice teksta o recimo o onom crtežu koji visi u onoj školskoj vitrini na hodniku, ali zapravo nemojte ništa da kažete. Dakle vežbajte kako se priča, a da to bude besmisleno.“, i to je namerna vežba. Mnogo godina kasnije sam se sa sličnom vežbom sreo na radiju kada sam počinjao da radim, ali nam je davala te neke vrste izazova koji su za klince od 13-14 godina fenomenalan izazov, još ako se to poklopi u nekom trenutku sa našim nekim otkrivanjem nekakve subkulture toga da postoje neke stvari koje se možda ne nalaze tako lako u bibliotekama ili na radio talasima. Kada se to poklopi sa onim godinama kada te tresu hormoni, jer formiraš se u nekakvog odraslog čoveka, to te obeleži za čitav život. I ja, ne baš zbog prirode posla kojim se bavim, ali ja se veoma često setim tih situacija kada ona kaže ajde sad 20 stranica teksta bez smisla, jer te to zapravo uči kako zapravo možeš da meandriraš u narativu i da manipulišeš rečima.

Ivan Minić: Dok se ne setiš šta si hteo da kažeš.

Nebojša Krivokuća: Zapravo kupuješ vreme. Upravo to. Zgodna je vežba veoma.

Ivan Minić: Podkaste naročito. Sećam se jednog momenta i skoro sam video tog profesora i bilo mi je mnogo drago. Video sam ga zapravo na jednom od Pojačalo druženja, profesor Sloba Brkić, koji nam je predavao informatiku u srednjoj školi. On nam je predavao informatiku recimo 4 časa i onda je nestao, ali za 4 časa, zapravo za jedan čas, on je tektonski promenio moj svet. A posebno je to značajno zato što sam ja došao i već sam prilično napredno programirao, ja nisam naučio ništa o programiranju u srednjoj školi. To što sam znao u sedmom razredu je bilo dovoljno za ono faks verovatno. Ali je on došao i pokušavao, pošto naravno takva smo bili generacija da predhodno nismo imali programiranje u osnovnoj, nismo imali računare u osnovnoj, nije bilo ničega od toga. Prvi susret je prva godina srednje. I sad kao okej pre nego što krenemo paskalom, šta je tu najjednostavnije za učenje bilo već, kao ajde da ja vas naučim da razmišljate, da vas naučim algoritmiku. Ja sam učio algoritmiku iz knjige 5 godina pre toga, bilo je izuzetno dosadno ali moj mozak je to jako lepo procesirao jer je bilo logično. Ali, trenuak kad sam ja zapravo naučio algoritmiku, je trenutak kad je Sloba došao i rekao “pošto nema šanse da ovo shvatite ovo ovako dosadno kako piše ovde u ovom udžbeniku, sad ću ja da vam objasnim. Sad će te vi da napišete korak po korak kako će te da objasnite crncu da skuva kafu. Dobro a što crncu? Zamislite sledeću scenu postavili ste osobu u kuhinju, osobu koja ne zna ništa ni o čemu, crnac je u smislu, ne rasističkom nego iz Afrike ubačen u eko sistem o kome ne zna ništa. Za svaku stvar morate da mu objasnite i opišete i morate svaki korak da mu naglasite. To je potpuno genijalno, i ne postoji osoba koja nije znala da napiše algoritam nakon toga. Naravno možeš da proklizaš negde nešto, ali ti u suštini…jer kao šta ja znam? Treba da mu objasnim da priđe dok ne udari kolenom, tad može da stane. Kao kako da mu kažem da napuni džezvu vodom? Pa menja se zvuk onog trenutka kad je puna u odnosu na onaj trenutak kad je prazna. Kao kad je pogodio džezvu u odnosu na slavinu čuje se jedan zvuk, kad prestane da se čuje taj zvuk onda…i kao ti sedneš i napišeš algoritam od 47 koraka gde bilo kome možeš da objasniš kako da uradi nešto što nikada pre toga nije ni video, i naravno da nakon toga možeš da napišeš bilo koji algoritam za bilo koji program. Pa sad da bi znao da isprogramiraš moraš da znaš eksiko semantiku jezika, al ti razumeš kako se razmišlja. I kao jedan čas je bio dovoljan, sve ostalo što smo učili iz informatike ja sam u suštini proveo na counteru u Studentskom gradu, jer su mi rekli molim te skloni se…

Nebojša Krivokuća: To su te mlađe generacije.

Ivan Minić: Molim te skloni se smetaš. Jer sam već kažem dosta napredno programirao. No srednja škola, jel bilo nešto zanimljivo? Gde si išao? Kako je to bilo?

Iskustvo iz srednje škole

Nebojša Krivokuća: Koji tačno deo te zanima? Šalim se. Vidi vremenom ćeš otkriti sam, al možda je bolje da kažem odmah, ja sam neke stvari radio po osećaju, bez mnogo udubljivanja u to da li je to prava stvar, pravo rešenje, pravi put i tako dalje. U tom smislu kada je ogroman broj mojih drugara sa kojima sam ja odrastao u tom nekom potezu Saborna Crkva, Palas, Dorćol, to je nekako bio moj prvi habitat. Kad je veći deo njih odlučio da upiše prvu Beogradsku, smer prirodno matematički, saradnik u prirodnim naukama kao dodatna specifikacija, ja sam rekao idem i ja. Iako mi je več bilo jasno da mene reči mnogo više zanimaju nego polinomi, nacrtna geometrija i sve ostalo. Ta odluka je uticala na moje školovanje tokom srednje škole ali s obzirom da smo mi odrastali u tom sistemu koji onda prepozna u čemu si dobar, pa onda ti pomogne. Nekako te gura da se iskažeš u tome što znaš, a nekako ti praštaju deo koji ne znaš. To je zapravo prošlo dosta bezbolno i uz dosta zabave. Jer vidi, srednja škola je za mene neka 88. godina, neki jedan najbolji prijatelj je već otišao iz zemlje i to drugog dana prvog razreda srednje škole. Počinju da se osnivaju neki bendovi, počinje da se nešto svira, počinje da se otkriva neki drugačiji svet, jer gledaš na velikim odmorima drugu smenu, odnosno 3. godinu ili 4. godinu. Počinješ da otkrivaš i neki svet koji je do tog trenutka bio negde van tog ekosistema. Prva Beogradska je bila onako jedan veliki hub bi sada rekli, u koju se slivao veliki broj dece iz različitih delova grada, i u tom smislu bilo je zabavno. Naročito u fazama kada su probe benda mnogo važnije od nekih predmeta, i bilo je još zabavnije – ja ovu priču nikada nisam do kraja ispričao javno, evo ti ćeš sada imati ekskluzivni materijal, bilo je još zabavnije kada je došla 90ta, 91a. Odnosno neko vreme kada sam ja već uveliko uveden u evidenciju vojnog odseka, i kada meni negde u zimu 91e, što je već neko vreme kada se ja sa mojom tadašnjom profesorkom srpskog jezika svađam zato što ja čitam Vreme, ona misli da to nije okej. Okej škola je makar bila dovoljno liberalna da se makar o tim stvarima raspravljalo na časovima, zašto čitaš? Zato što misliš da je korisno. Ne ne to je protiv našeg naroda. Ne nije. U tom smislu ipak je neka demokratija postojala i u takvo vreme i u takvoj školi. Dakle negde u jesen 91. meni već dobar deo prijatelja mojih koji su stariji od mene, je već nege sa puškom. I u vojnom odseku meni stavljaju pod nos papir u kojem piše “ovde popisujete da pristajete da u slučaju da država proceni da ste vi potrebni na duži period kao vojnik tadašnje naše vojske, vi pristajete na to produženje blanko“, e sad ja već u tom trenutku već sam vrlo prtiv čitavog tog koncepta…

Ivan Minić: Ne pristaješ ni na skraćenja.

Nebojša Krivokuća: Ne pristajem ni na kratak period. Belaj je u tome što sam ja na svim testiranjima onim i regrutacijama i svim tim procesima, ja sam bio toliko dobar da mi se nudila škola rezervnih oficira. 27:59 Ja inače u životu sebe ne vidim kao lidera koji komanduje drugim ljudima, to je za mene prosto neprihvatljiv model rada u bilo čemu, u nošenju biblioteke na 10ti sprat, to je zajednički ravnopravni posao, a ne jedan komanduje a drugi nose.28:14 I da malo ispoetišem dodatno, tih dana u vreme kad sam ja morao da potpišem da pristajem na to produženje do besmisla, je stigao u bioskop Jadran film “Meditraneo“, gledao si film sve ti je jasno. Jedna divna antiratna priča, sunce, more, drugi svetski rat, otkrivanje smisla života i sve ostalo. I ja shvatim da je jedini način da ja ne odem na taj neodređeni rok i služim vojsku, je da padnem godinu, nema drugog načina. Dobar sam đak, u vojnom odseku sam zaveden kao potentan za oficira, fizički mi ništa ne fali, nemam nameru da upišem ETF…

Ivan Minić: I ne bih da lomim nogu.

Nebojša Krivokuća: I ne bi da lomim nogu ili ruku kao u filmu Bekstvom do pobede. Ja osvestim da je jedini način da ja ponovim godinu i to je jedan dosta bitan formativni momenat u životu svakoga koga ima u tom momentu 18 godina, i živi u državi, još uvek Jugoslaviji, koja se upravo veoma dramatično raspada na param parčad. Moji inače su nas vaspitali izuzetno liberalno, i svašta nam je dozvoljeno u životu bilo u granicama pristojnosti i ono što je zakonom ne kažnjivo. Naravno kao i svaku drugu moju odluku u životu kažu ako si tako rešio, okej just do it, tvoja je odluka i imaš našu podršku. To je podrazumevalo da ja nekim profesorima u prvoj beogradskoj mogu da kažem šta sam namerio, alli postoji procerd profesora kojima ne smem da kažem šta sam namerio. A da bi završio čitav proces meni su potrebna 4 keca.

Ivan Minić: Što nije baš tako lako.

Nebojša Krivokuća: Nije lako kada ti je u tom trenutku prosek 4,8. Odnosno imaš neku trojku iz fizike, sve ostalo si super. Taj proces je trajao neko vreme, dovodio do nekih užašno komičnih momenata razgovora moje majke sa mojim profesorima, ubeđivanje da meni ne treba da se popravljaju ocene, treba da snosim konsekvence svog ponašanja, pošto sam se raspustio i tako dalje. Da ne duljim, ja ne odem u vojsku u leto 92. Ponovim tu 4. godinu, ponovo završim kao odličan đak. U toj godini se desi jedan veliki obrt u mom životu, a to je da sam prvi put u životu ušao na radio Pingvin, kao klinac. Tamo upoznao i moju ljubav sa kojom i dan danas živim, 30 i jednu godinu kasnije. I nekako se život zavrti u potpuno drugačijem pravcu. Ja odem u vojsku 93. u jesen, ali sam uspeo da nekom srećom ili nekom – ja sam inače taličan dosta u životu što se tiče tih stvari. Završio sam na kraju u četi koja je formirana od strane ljudi koji su se upravo iz hrvatske vratili u Srbiji, dosta sluđenim onim što im se dogodilo u Hrvatskoj, i opet sam bio dobar vojnik i završio kao komandir straže. Iako to ni na koji način nisam želeo da budem. Dakle tih godinu dana roka pod puškom sam odradio najpoštenije što sam znao. I tu je negde kraj mog vraćanja duga mojoj domovini jednom zauvek.

Ivan Minić: Što se kaže “Mislim da sam u pretplati“

Nebojša Krivokuća: E bukvalno. Tako da eto, ako računamo tu godinu u srednjoj školi koju smo ponovili, i tu godinu u vojsci dakle to su 2 godine u pretplati onako ozbiljne, kao nije malo, naročito kad imaš 18-19 godina.

Ivan Minić: A šta je bilo toliko magično na Pingvinu?

Magija radio Pingvina

Nebojša Krivokuća: Sve, okej ovo je očekivani odgovor. Meni je jasno da je sad užasno teško ljudima predstaviti kako je taj radio disao, zvučao, šta je promenio kada se pojavio, a sa druge strane dok ti sad pričam o Pingvinu imaj prosto u vidu da sam ja u to vreme sa svojih 19 godina, jedan od desetina klinaca koji su uspeli da uđu na radio zahvaljujući pozivu koji je za novinarski kurs raspisao Dača Kocjan. I Dača je moj jedan od prvih važnih životnih mentora, u tom smislu radijskom me je veoma formirao. Dakle svi moji uvidi u Pingvnin su iz vizure nekoga ko se u početku javljao na telefon, pa nameštao trake za reklame, pa onda dobio priliku da pusti jednu pesmu u emisiji. Mic po Mic došao do mikrofona, nakon što sam prošao sve te stepene. Ali Pingvnin je bio nekako koncipiran formalno je tu jedan od slogana ili…čitave priče bio radio bez narodnjaka i politike. Što je zanimljivo ako pričamo o 92. godini kad je Pingvnin počeo da se emituje, 91. izvini. Jer u to vreme sve priča i vibrira, pričamo o ratu, sa druge strane narodnjaci su uveliko pobedili i preuzeli nekako…

Ivan Minić: Što bi rekao Balašević.

Nebojša Krivokuća: I upravo galopirajući preuzimaju sve medije, a Pingvin se pojavljuje sa nekim konceptom u kojem veliki broj neverovatno talentovanih ljudi za smišljanje fenomenalnih narativa, odnsono sadržaja emisija. Fantastični muzički urednici, tonsko tehnička ekipa, u kojoj je bio i Robert Klajn, koji je veliki bog montaže i stvaranje zvučne slike, svi ti ljudi su se našli u jednom prostoru i dobili ozbiljnu količinu slobode da rade kako misle da je ispravno. To bez politike je stvarno bila samouslovna stvar, jer politika je itekako probijala na emitovanju u raznim situacijama. Od nivoa da kada su bili izbori, Milošević, Panić, mi tako slučajno pustimo “Moj Milane jabuko sa grane“, inače ta vrsta muzike se na Pingvinu nije puštala, do emitovanja grupe “Strah“ i pesme “Vođa“ u izbornoj tišini, i probijanja nekih rečenica koje je svako mogao da razume o čemu mi to pričamo. U nekom kreativnom smislu i u nekom načinu na koji je taj radio bio formatiran, ajde da kažemo tu reč, mada ta reč tada nije postojala, Pingvin je svakim šumom koji se pušta u etar donosio nekakvu drugačiju priču, nekakvu drugačiju sliku. Najbolji primer za to, i to sada zvuči sada verovatno poptuno nadrealno kada se sluša iz ove vizure, Pingvin je imao nekoliko zaduženih vizura zaduženih za reklame. To je tehnički značilo da i kada želiš da se oglašavaš na tom radiju, zahvaljujući producenu koji preuzima taj projekat ili sticaju okolnosti, tu neku radio kampanju koja će se emitovati na Pingvinu za tebe rade ili tim talenata Beograda, odnosno Mićko, Dado, Jaca i ta ekipa, ili rade Robert Klajn i Voja Nedeljković uz pomoć Spase, ili rade Dača Kocjan, Hogar, Kockica i ta ekipa, i još je bilo takvih timova. Što je suštinski značilo da su reklame koje su se emitovale na radiju bile toliko duhovite i toliko nenormalne i toliko je bilo često da traju duže od minut, to su bili mini radio drame, to nije bila reklama u pravom značenju te reči. Da sam ja, što mi je jedna od prvih ono advertajzing ili marketinških uvida životu ikada, doživeo da u to vreme, još uvek radeći za telefonom za to kao Hallo Pingvin – 606909606993 – do kraja života ću znati te brojeve napamet. Ljudi zovu i pitaju “ A jel možete ponovo da pustite tu reklamu“, sad ti to deluje potpuno neverovatno. Da si ti ono kao slušalac čuo spot koji ti oglašava foto balkan na terazijama 43 u pasažu, što je bilo Mićkovo. Zlion nekih stvari za vrlo bazične stvari, picerije, saloni lepote, autoškole, i zoveš radio možete da pustite ponovo? To je potpuno sada neverovatno. Na tragu toga negde sva ta razbarušena kreativnost se iz reklama se svakako čula i na emitovanju. Vidi to je bio radio na kojem je bilo normalno da ti sediš kod kuće i snimiš emisiju kolege, Neše Stefanovića…Voje Nedeljkovića, onda sa tim snimkom odeš u montažni studio koji se nalazi odmah iza emitovanja tamo na 11. Aprilu, nasnimiš svoja pitanja koja ti želiš da pitaš Daču, a onda vrlo tendenciozno uzmeš delove njegove emisije i staviš ih kao odgovore na tvoja pitanja, i to potpuno opušteno u tvom terminu emituješ. Tako se stvarala neka jako jako lepa vibracija, i slušaoci su to prepoznavali do nivoa ozbilljnog obožavanja. Postojao je još jedan koncept koji je vrlo definisao ton i still čitavog radija, a to je što je klub radio Pingvina bio uvek otvoren, do negde 94. – 95. godine kada je već drugi vlasnik preuzeo radio i kada se sve to polako već rašivalo po ivicama. Ti si u svakom trenutku dana ili noći mogao da dođeš i da vidiš kroz staklo te ljude koji rade taj program, družiš se sa njima, piješ kafu. Veliki broj sadržaja na tom radiju je nastajo iz tih interakcija sa ljudima koji zvuče smešno, ali i ja sam tako isto došao – koji su došli sa ulice i rekli mene ovo jako zanima. S treće strane i najbitnija možda stvar i jedna od lekcija za čitav život, Pingvin je imao divne mentore u pravom značenju te reči. Ondosno ljudi koji su divno prepoznavali ko se od nas užasno loži na radio kao medij, na muziku, na montažu, na stvaranje nečega što je nekakv drugačiji zvuk, i ti ljudi su trpeli sva naša ne znanja, greške za miks pultom, zaboravljanja donošenje pravih ploča. Pazi ti na smenu ideš noseći dve torbe pune vinila, nema još uvek emitovanja sa računara, nema MP3 fajlova, nosiš trake, poneki disk i nosiš vinile. I u tom smisllu, na tom radiju negde si mogao da naučiš da ako se neko stvarno tebi osvrne, okrene i posvetiti ti svoje vreme sa željom da te nešto nauči, a ti ispuniš ta očekivanja sve će biti savršeno. Moj…kum a ja mislim još uvek negde čuva traku sa mojim prvim pojavljivanjem ispred mikrofona, to je neka 92. u jesen, to je zvučalo skandalozno loše, moja dikcija je bila kataklizmična, to niko nije razumeo. 39:45 Ni moja mama nije razumela verovatno šta sam ja izgovorio u tih nekoliko minuta mog prvog radijskog priloga. Nakon toga na sreću moju, jer je to bilo sa Dačom u emisiji, on kaže okej ovo nije bilo dobro, ako želiš da se baviš ovim moraćemo da vežbamo, i čisto da znaš ovo je slušalo negde između 250 i 300 hiljada ljudi. I to je divan jedan edukativni momenat, jer ti u tom trenutku si veoma okej sa svakim pitanjem slave i poznatosti. Upravo si uradio nešto užasno, to je čuo jedan jako veliki broj ljudi, nakon toga stvari mogu da idu samo na bollje, i to tako onda ide dalje.40:26  Eto to je ukratko ta neka magija Pingvina.

Ivan Minić: Imao sam prilike da slušam i iz nekih drugih usta o svemu tome, i zapravo mislim da..okej 2000te, a naročito 2010ta na ovamo, su trenutak kada formatiranje radijskog programa u ovom sadašnjem smislu suštinski ubija dušu radija i radio postaje dobra ili manje dobra playlista i ne služi ničemu drugom, evenutalno tu i tamo neki govorni radijski program. Najčešće se zadržao forma jutarnjeg, jer kao ljudi idu na posao pa će preslušati…

Nebojša Krivokuća: Voze nešto ih zabavlja.

Ivan Minić: Ali generalno nema više, nema autorstva.

Nebojša Krivokuća: Nema ni spontanosti.

Ivan Minić: Spontanost manje više, spontanost je level up, ali autorstvo je da slušaš to zbog nekog, zbog naičina na koji neko razmišlja, zbog nekih vrednosti koje neko nosi. Spotanost je nice to have, ali…

Nebojša Krivokuća: Izvini, kad kažem spontanost jedna od odlika Pingvina je bila da je programska šema ponekad klizna. Pošto smo mi tada živeli u vreme kada je sve analogno, nema vraćanja programa. Bilo je zahvata da se šema tako poremeti da ti ako ti je radni ritam radiš od 7 do 3, imaš priliku da u toj promenjenoj šemi čuješ neke emisije koje inače nikada ne bi mogao da čuješ. Pa ti noćni program ide popodne. Pa ti onda ona ekipa koja radi subotu jutro radi u sredu veče, jer tako imaš priliku da upoznaš ko se sve krije, ko su svi ti mali ljudi iz radija. U tom smislu bilo je spontanih akcija koje su slušaocima delovale možda nerazumno, ali su koristile.

Ivan Minić: Ali jeste, to je taj momenat, jer to je ono neki duh grada…i okej tada si imao autorstva i na televizijma, ali televizija je bilo mnogo manje, prostora je bilo mnogo manje, bilo je mnogo teže napraviti nešto. Kada su se pojavile privatne televizije one su automatski morale biti ekstremno komercijale, jer je to bilo izuzetno skupo….

Nebojša Krivokuća: Da bi bile isplative, naravno.

Ivan Minić: I komplikovano i sve. Dok j radio još uvek mogao da bude neka vrsta poligona, i mislim da je za mnoge ljude koji su imali svoje komercijalne delatnosti na raznim mestima, radio ostao taj poligon za kreativnost. Od koga nisu očekivali ništa drugo nego da ih neko pusti.

Nebojša Krivokuća: Vidi, radio inače negde u našoj pop kulturi, kraj 80tih početak 90tih, s jedne strane bio užasno važan mediji, zato što se mnogo toga, uglavnom lošeg, dešavalo na dnevnoj bazi, i radio je bio način da najbrže saznaš šta se dešava u gradu, gde su demonstracije, gde je policija tuče demonstrante, šta im novo u Hrvatskoj. Sa druge strane pojavila se jedna divna generacija ljudi koji su se uglavnom negde grupisali oko B92. Ja sam B92 slušao od prvog minuta emitovanja, to je dakle bio – zvanično je bio 25. Maj, zapravo je program počeo nekoliko dana ranije 89te da se emituje na 92,5. Ta grupa ljudi uglavnom koju smo mi znali kao redakciju ritma, znali smo sa nekih drugih alternativnih priča, mesta i stanica, i odjedanput si ti u gradu pored regularnog radio Beograda, 202, Studia B, koji je u nekom drugom smislu bio jako važan, pojavili su se neki ljudi koji imaju drugačiju dinamiku govora. Koji pred tebe stavljaju, odnosno u tvoj zvučnik šalju neke zvučne slike neke priče koje su ljuta alternativa. I sve to je jako uticalo da je Beograd počeo vibrira drugačije. Pingvin je u tom smislu bio na neki način mainstream radio, duhoviti mainstream. B92 je zvučala – ja ne znam sa čime to može da se poredi, zvučala je kao što je verovatno Šarlo Akrobata zvučao kada se pojavio prvi put na muzičkoj sceni Srbije, Jugoslavije 81. Sa nekim ljudima koji se drugačije trkaju sa tim pesmama, pričaju vokal preko vokala, ubacuju citate Crnjanskog, pa se ubacuje Soženjicin, pa onda se čuje na sred toga voditelj koji kaže “Moli se kolega Paunović da vrati ploču u fonoteku, ne možemo da emitujemo mesto broj 13“, zato što si odneo LP kući. To su stvari koje su bile nemoguće na bilo kom ozbiljnom radiju, do tog trenutka.

Ivan Minić: A bio je vrlo ozbiljan.

Nebojša Krivokuća: Bio je veoma ozbiljan, i vrlo negde u neko vreme je postao veoma bitan po sve što je negde bilo pitanje naših života. I u tom smislu meni je radio i dan danas ostao najveća ljubav i kao mediji i kao mesto za rad. Odnosno moj usud je verovatno taj da je meni, ako ne računamo rad u magacinu turističkog saveza Jugoslavije preko omladinske zadruge 89te, koristan posao, doneo sam neki novac, neko letovanje. Ali osim toga moj usud je da sam ja, da je meni prvo radno mesto u životu bilo najbolje mesto na kojem ću ja ikada raditi. Ali oke ja živim sa tim. Uz svo poštovanje prema svemu što je bilo posle. Taj radio to je bilo to,  nije moglo da bude bolje od toga.

Ivan Minić: Znaš kako, ja to nekako kada gledam sa strane i sa vrlo značajne vremenske distance je sve okej. O periodu o kome ti pričaš, ja sam živ imam nekih 6-7 godina, al realno nemam predstavu šta se dešava, osim čnjenice da je jebeni rati i da se sve dešava vezano za to. Ali kad slušam to i kad aanaliziram fenomene koji su meni bili važni, ja samo vidim jednu stvar da ono ta 92ka, taj Pingvin o kome ti pričaš, i o kome su još neki pričali, taj BBC 10 godina ili 15 godina pre toga su imali nekoliko karakeristika, ali prva od njih je bila da su billi nemogući. Znaš to ne može da se desi, to nema nikakve logike da tako nešto postoji.

Nebojša Krivokuća: Ti kada bi stavio na papir ti bi reko ne ovo ne može da uspe, hajde da ovo ni ne pokušavamo uopšte. Ali evo desilo se, a i ne samo to nego evo taj Pingvin je u vreme to takvo kakvo je bilo, bio ultra komercijalan u smislu stvaranja  nekog profita za vlasnka tadašnjeg tog radia. I na kojem je bilo mesta i za 10tine tih naših klinaca među kojima sam bio ja, koji su dobijali prostor, dobijali honorare za to što su uradili. Što se kasnije pokazalo kao još jedna tekovina koja se zaboravlja tokom 90tih na radio stanicama u Beogradu. Ako radiš novogodišnje veće, smena noćna je zvanično bila od 11 do 6 ujutru, novu godinu počinjemo malo ranije. A ko radi za Novu Godinu bez najave on dobija dupli honorar. Niko ti ne kaže to kao hey benefiti, ne to se posle podrazumeva.

Ivan Minić: Red.

Nebojša Krivokuća: Da, u tom smislu je to zaista bilo negde neverovatno. A sa druge strane me je naučilo da sa čime god se kasnije u životu suočavm ili planiram da smislim ili da radim, ako mi u nekom trenutku zaliči jao ovo ne može da profunkcioniše, ovo će propasti, ja se setim tog radija i kažem čekaj! Evo moglo je, funkcionisalo je. U nekim potpuno drugačijim tehnološkim i tehničkim uslovima, da ne pričamo sada to trakama, kasetama, fiksnim telefonima i svemu što je nama tada bilo dostupno od tehnologija, ali smo u to vreme naučili iz te generacije ljudi, koji se sa Pingvina posle krenulo da se širi po nekim drugim medijima po Beogradu, smo m svi doneli ili poneli taj neki zdravi drive, da ako imaš tri liste šta si namislio da uradiš? Nije problem što ti radiš sa četvorokanalcem i kasetama ili što nemaš neku pesmu, ili što ti glas zvuči veoma čudno pa onda učiš kako se odnosiš prema mikrofonu, svašta negde korisno poneseš iz tog perioda. A na tu temu dužan sam ti da referišem na onu priču od 2 minuta besmsla koje smo radili u osnovnoj školi. Jedna od stvari koje je Dača nas na radiju učio, i ta vežba je bila užasno praktično osmišljena, osmišljena je bila u slušaju da ti tonac, koji sedi prekoputa tebe, padne pod sto, naije se, zaglavi se u toaletu, da ti možeš da popunjavaš rupu u programu, odnosno da ispunjavaš program nekim sadržajem. Vežba je, ja ti kažem termin, uključim štopericu i ti na tragu tog termina smisleno, tečno i bez ovaj, onaj i ostalih poštapalica imaš da pričaš 2 minuta. Super je korisna vežba, jer krene da ti probija neke nove kanale i sinapse.

Ivan Minić: Prespaja ti neke stvari.

Nebojša Krivokuća: Prespaja ti neke stvari i onda ta vežba je zapravo vežba izvlačenja. Kako da od tačke A stigneš do tčke B, a da to nekome ko sa strane sluša zvuči kao nešto što ima smisla i što je pripremljeni materijal. Time kad ovladaš, nema više posle te prezentacije ili situacije. kojoj ti posumjaš u to da nešto ne možeš da uradiš, možeš.

Ivan Minić: Ja nisam imao radijsko iskustvo, al sam imao iskustvo fizike kod baka Stanke, kod koje je u principu jedino bilo bitno da zvučiš kao da znaš šta pričaš i da znaš nekoliko ključnih reči koje su se provlačile kroz celu prvu, drugu i treću godinu koje smo imali fiziku. A ja sam baš umeo da zvučim kao da nam šta pričam…

Nebojša Krivokuća: Veoma sugestivno.

Ivan Minić: Istini za volju često sam i znao, ali pošto ono onako dosta bila zaboravna i bila sklona tome da ne ispredaje neke lekcije a da ih pita i tako dalje, i da ne zna ko je odgovarao i da u suštini ne zna ni ko je ko od nas, ja sam tako više puta odgovarao u ime raznih ljudi, jer eto, jer sam umeo da izbulšitujem. U suštini sam bazično znao i razumeo fiziku. Sad što nisam znao gomilu nekih finih stvari nema veze, ali izvežba te kroz te situacije…

Nebojša Krivokuća: Naučiš kako ljudi reaguju na priču.

Ivan Minić: I hoću jednu stvar da te pitam koja u principu nema veze ni sa čim, al mislim da je bitna jer sad već pričamo o nekim godinicama i o nekom iskustvu kad ti više nisi dete.

Nebojša Krivokuća: Nisam.

Ivan Minić: A to je taj momenat gde ono…okej rat je i rat već traje neko vreme, i rat je postao normalnost što nije strašno ali je tako, ali postoji taj period 93će, u kome se dešava hiperinflacija koja je potpuno suluda. Znači okej, ljudi koji se toga ne sećaju, klinci koji se toga ne sećaju, ne razumeju šta znači da na nivou sat vremena vrednos novca devalvira toliko da izgubiš pola ako ti treba više od 2 sata da negde stignš, to što nosiš nema nikakvu vrednost više. Kako u tom sistemu – mislim okej funkcioniše tako što postoji jedna valuta koja je imala gausa i…

Iskustvo kroz rat

Nebojša Krivokuća: Da ali nije bila uvek dostupna svima. Bez želje da ovo sad zvuči kao totalni armagedon, ali za početak da rat je trajao ali kako da ot verbalizujem, a da ne zvučim ne previše grubo, ja nikad nisam prisao na to da taj rat eto taako traje i to je tako i to će u nekom trenutku da se završi. Odnosno meni je kao nekome ko je imao 18 godina 91. kada je Jugoslavija prosto prestala da postoji, meni je dan danas jedn od najtragičnijih momenata mog života, i ja kada sam mnogo godina kasnie iz nekog drugog razloga proveo neko vreme sa psihot-erapeutom, meni je žena samo rekla, dakle to je dosta godina kasnije, kaže “Ti se veoma dobro nosiš sa svim problemima i izazovima na koje nailaziš u životu, tvoj jedini ne rešiv problem je što se ti osećaš kao čovek bez zemlje.“ i kaže “ja tu ne mogu da ti pomognem, izvini“…ali u tom smisllu negde, da taj rat je trajao ali za vreme trajanja svega toga je ovde u Beogradu bilo dosta ljudi, glasova, stvari koje su se dešavale koje su se tome veoma otvoreno protivile. Iako to baš nije bilo bezopasno da si ti nešto protiv toga, stradali su neki ljudi na razne načine, zato što su bili protiv toga. I onda u takvoj situaciji u kojoj ti znaš da nedaleko od granica tadašnjie tvoje države se dešava neki rat, onda kreće taj – ne znam koja je prava reč, nije rolerkoster on ie gore dole, a ovo je išlo samo dole, tako da ne znam koja bi prava reč ili metafora bila. Ali kreće rta ludnica koju sam ja, na sreću ili na nesreću, zapravo proveo u vojsci. Što me nije aboliralo od uticaja inflacije na naše živote. Tehnički to zaista znači da ako meni ćale i keva pošalju putem pošte određenu količinu novca u 8 ujutru, ona je u Sremsko Mitrovačkoj vojnoj pošti negde oko pola 10, odnsono postoji neki dokaz o transferu, to tehnički znači da ja ako do 11 ne uzmem taj novac – znači ne daj bože ako sam na straži taj novac je propao, i otrčim do ograde da bih kupio box cigareta, za 2 sata neće biti box i neće biti ništa, biće za kafu u kantini. Ja i dalje ne znam kako smo mi zapravo preživeli to, odnosn kako smo mi uspeli da, ne mi samo kao generacija kao klinci, nego kako svi ljudi koji su živeli u ovom prostoru kako su uspeli da racionalizuju sve to i da kažu okej ja sad živim sa ti i sad ćemo mi nekako ovo a premostimo. Bukvalno mi je neshvatiljivo, da si to ti kao nekakav milijarder, a da zapravo nema ničega. Tu se možda prvi put čitavo to neko naše društvo tih nekih dobrih ljudi koji su pričali lepe priče, spremali nas na neki budućnost, se zapravo prvi put možda suočii sa tom situacijom da buućnost više nije nešto što se planira, već ti počinješ vrlo sa strahom da dočekuješ stvari koje ti dolaze. A to negde, da korisstim malo težu reč, to nama nije bilo imanentno kao društvu do negde kraja 80tih. Mi smo odrastali u društvu koje je vrlo sa osmehom gledalo ono što nam dolazi u susret. Planiramo dićićemo zgrade, autoputeve, školovaćemo, sviraćemo, dešavaće se neki progres, ajd da kažem tu reč. 93. smo mi svi naučeni nemoj planirati ništa, vidi da li nekako možeš da radiš negde za 10 maraka, jer 10 maraka je već ozbiljna količina para u tom trenutku, snađi se, preživi – i u tom trenutku mi kao društvo krećemo više da gledamo samo sebe, a ne gledamo zajednicu u kojoj živimo, to je sad neka moja teza, nemam dokaze, ali mi prosto deluje da su ta dva vezana dogđaja. Odnosno svi ti ratovi početkom 90tih i ta inflacija je bukvalno nama promenila narav. I ja sam se vratio iz vojske 94te u neki drugačiji Beograd, i to je bilo to.

Ivan Minić: Postoji taj momenat ono i sam si pomenuo, bavljenjem psiholgijom i svim tim stvarima, u suštini nam dosta u posledje vreme se vrti oko teme traume. I sad naravno individualne traume su indiviualne, i it možeš na nivu jedne osobe ili ako je to porodica onda više ljudi u okviru te porodice, možeš da vidiš različie načine reakcije, absopcije toga i svga ostalo, ali kad imaš kolektivnu traumu – znči ne postoji niko ko je iz toga izašao ne oštećen,  na više ili manje načina, al prosto ono ne postoji niko koga to nije makar očešalo, vreme se deli na pre toga i posle toga, a posle toga više nikada neće biti kao što je bilo pre toga, zato što znaš da to može da se desi. Mislim mi znamo vrlo onako vividno jer se u raznnim oblicima dešavalo još nekoliko puta..Što onako dobar je stres trening što se kaže, znaš.

Nebojša Krivokuća: Jedna od poruka ili grafita koji su bili užasno popularni u tadašnjem oblaku u bermudama, Dačinom – ta rečenica je mislim čak završila u jednoj čuvenoj knjizi “Kad ja tamo, a ono međutim“, knjiga Beogradskih grafita 90tih je bila strašna misao da je Beograd postao ili Srbija, fenomenalan trening centar u kojem ako preživite prvi drill, uspećete bilo gde u svetu. Mi smo se zavitlavali na tu temu, al je to stvarno bilo tako.

Ivan Minić: To jeste se pokazalo kao istinito. Jer suštinski, svi ljudi koji su u tom periodu otišli odavde, niko se nije vrati, mislim ajd sad niko, ali gotovo niko se nije vratio pognute glave. Ljudi su se vraćali jer su želeli da se vrate, ali nisu se vraćali zato što tamo negde nisu mogli da imaju pristojan život.

Nebojša Krivokuća: Upravo.Upravo.

Ivan Minić: I jeste malo strašno kad to gledaš sa distance od 30 godina. Ja jesam tada bio klinac, ali sam imao 8 godina što je u principu za većinu stvari sasvim dovoljno, ako si duže vreme izložen da razumeš. Posebno što moja familija jeste bila jedna od onih koji su imali ljude i u Bosni.. U Hrvatskoj nismo imali nikoga od bliske familije, ali jesmo od prijatelja i tako dalje, i onda si konstantno u nekom strahu i konstantno čekaš i nadaš se da će neka dobra vest da dođe, a u principu realnost je da dobrih vesti nema. Ako ima vesti, one su loše.

Nebojša Krivokuća: Upravo.Upravo. Potpuno nas je to negde promenilo i kao društvo. To je bilo zanimljivo. Ja sam se kao klinac inače.. to je pod odgovor na tvoje prvo teško pitanje.. Mene je istorija užasno privlačila i malo je nedostajalo da ja na kraju skrenem nakon srednje ka tom fakultetu i da sada budem možda nekakv istoričar. To je takođe prostor i za jednu digresiju da sada postoji moje mlađe kolege na poslu imaju taj stav ili nisu dobro informisane da mi kao klinci u tadašnjoh Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji ništa nismo učili o srpskoj istoriji, o Nemanjićima i tako dalje. Netačno. Ja sam držao refrate u IV osnovne u školi, sa čitavom lozom Nemanjića i šta se tu dešavalo i tad je bilo i da se čita i da se sazna sve što si želeo da saznaš i na tu temu, ali dakle u tom nekom bavljenju istorijom mene je uvek zanimalo, čekkako su ti ljudi poslednjih dana Rimskog Carstva, šta su razmišljale te Maje i Inke kad su se pojavili ovi prvi put na horizontu, naoružani onim mačetama i šlemovima rešili da pokupe svo zlato. Kako funkcioniše jedno društvo u vreme kada je upravo došao kraj. I onda malo godina kasnije, dakle nekoliko godina nakon što sam izašao iz osnovne škole, 3-4, ti to gledaš uživo. I ništa te nije pripremilo za to. Ni jedna knjiga, ni jedan medij ni jedna muzika, ništa te nije pripremilo za to, nego to se sada dešava i ti sad vidi kako ćeš. S druge strane, bilo je tu mnog ravnodušnosti na temu svega toga. Sticajem okolnosti, ja kao klinac u junu 91. radim kako mali od palube, odnosno scenski radnik na snimanju Tesne kože 3 ili 4, nije ni važno. Snimamo u nekoj kući koja je malo izdvojena van grana, na Zvezdari, nema mobilnih telefona, nema ni pejdžera tada još uvek, u ekipi snimamo te scene, dolazi neko iz grada i bukvalno samo vikne: “Počeo ratu u Sloveniji!” Tišina, tišina, tišina… ok, snimamo dalje. Što je bilo možda i reakcija na to da mi nismo prihvatali da se to dešava. I tako počnu devedesete.

Ivan Minić: Nisi se dotako toga, a voleo bih da malo pričamo i o tome. Imao si tu situaciju sa vojskom.

Nebojša Krivokuća: Koja je uspešno rešena. Na obostrano zadovoljstvo.

Ivan Minić:  Ti si vratio dupli dug otadžbini, to je sve uredu, otišao u pretplatu. A šta je bilo sa faksom?

Kako se nastavila priča sa fakultetom 

Nebojša Krivokuća: Pa da se vratim na onu početnu tezu da sam oduvek voleo da pričam priče. Ne samo zato što sam tako olako donosi neke odluke, ali zgradaFakulteta dramskih umetnosi je bila na nekih 170 metara od zgrade u kojoj sam ja u tom trenutku živeo u Bloku 28. I konačno sam ja dobio neku informaciju d atamo postoji nekakva dramaturgija i da bi to možda bilo dobro mesto za učenje o tome kako se pišu priče, oblikuju scenarija i tako dalje.. Iz drugog puta sam upisao. To što sam iz prvog puta odneo komisij kao scenario za film, zaista ni ja ne bih nikada pustio da prođe, odnosno da položi taj prijemni ispit. Ali ta dramaturgija upisana 94. me je negde usrela sa nekim novim svetom koji jeste negde blizak ekipi sa radija u kojem sam ja u tom trenutku već uveliko, ali to su sad ipak neke filmadžije, neki ljudi iz pozorišta, ozbiljni profesori, imena od kojih mi itekako cvikamo, kao studenti i kao građani tadašnje Jugoslavije. Dakle nama su na prijemnom ispitu bili Žika Pavlović, Slobodan Selenić, Jovan Hristić… Jedan ozbiljan line up ljudi pred kojima te je sramota ako ne znaš nešto i ako te oni nešto pitaju, ti pokušavaš da vrdaš, bolje da ne pokušavaš. Odmah reci ne znam, tako je nekako poštenije. I onda sam se našao u nekoj jako veseloj grupi ljudi, nas je bilo osmoro na klasi, devetoro u jednom trenutku, spektakularnih ljudi, potpuno različitih backgrounda, koji su svi okupili na  jednom mestu da bi pisali i pričali neke priče. Sad vrme je negde bilo takvo da mi kao dramaturzi iako smo recimo imali predmet filmska režija, pošto u to vreme na fakultetu nije bilo metra trake na kojoj može da se snima, časovi filmske režije su uglavnom završavali čitanjem poezije Trockog, crtanjem po tabli šta je kadar i tako nekim raspravama o filmovima. Časovi teorije filma su se završavali profesorovim izlaganjem na temu pozitivnih jona i kako pozitivni joni utiču na naše raspoloženje od ranih jutarnjih sati. Da se razumemo, bilo je i profesora koji su se zaista ozbiljno potrudili da od nas pokušaju da naprave neke pisce, ali negde je od prvog dana bilo jasno ko će tu zapravo da bude pisac ili ko je već formirana osoba, a ko je tu zato što još uvek traži sebe i život je pokazao daje ta podela bila tačna. I tamo opet, na tom fakultetu su se pojvljivali neki ljudi kojima je bilo jako stalo da našu radoznalost na neki način, popune, tako da je sticaj okolnosti da smo mi kao klasa od kada je moj klasić Čeda Jovanović počeo protest u 96. u novembru, mis e kao klasa više nikad nismo sastavili, pa tako je nekako i trpela naša edukacija na tom fakultetu, ali s druge strane smo imali divnu profesorku Ljiljanu Sedlar, koja je nama predaval Engleski, koja je shvativši naše neprihvatljive rupe u znanju krenula da pušta Pinu Bauš i krenula da nas vodi ka tom 20. veku, zato što je shvatila da nije ok, da mi napustimo tu zgradu i taj fakultet neobrazovani do kraja. I u tom smislu sam joj ja bio zauvek zahvalan. I to me nauči da se nekada neočekivano pojavljuju ljudi koji će da zaista prepoznaju tvoju muku, odnosno tvoju želju i da te negde usmere u granicama onoga što je njima dozvoljeno ili moguće. Ja čitav život nailazim na takve ljude i pojavljujem se tako sa nekim željama i prohtevima ili idejama i uvek se nađe neko ko kaže ok, hajde da ti pomognemo da ovo napraviš. U tom smislu ja sam užasno srećan čovek. Izvinjavam se za ovu digresiju.

Ivan Minić: Kaži mi, život se dešava u paraleli. Ti imaš odeđene obaveze na fakultetu, sad taj fakultet, koliko ja znam, doduše nisam pričao sa ljudima sa dramaturgije, ali, obaveze su struktuirane tako da nemaš ti sad obaveze celodnevno svaki dan, pun dan, nego imaš i taj neki momenat da možeš da se baviš svojim životom, možeš da imaš vremena za to, pozorište, izložbe, sve ostalo ili za radio ili za knjige ili za šta god da je u pitanju. Znači imaš odeđani set obaveza svakako,

Nebojša Krivokuća: Ali imaš i dosta slobodnog vremena. Apsolutno.

Ivan Minić: A i fizički si blizu sticajem okolnosti.

Nebojša Krivokuća: Sticajem okolnosti, ali ideš peške do grada. Šalim se. Pa nekako je u to vreme.. sada mlađe generacije uče po malo drugačijim programima koji su bogatiji, ajd da kažem tako i imaju neke predmete koje mi nismo imali, ali smo mi na sreću imali te profesore koji su nas doslovce trenirali da gledamo filmove, ali ne trenirali na nivou hajde sada svi u kinoteku i ne izlazite odande, radili su i to, ali trenirali na nivou da mso mi neke filmove gledali po nekoliko puta. Zašto? Zato što smo učili da posmatramo šta se sve nalazi u kadru. I sad tebi profesor Pajkić prvi put pusti imitaciju života Daglasa Sirka i pre emitovanja filma kaže: “Drage kolege, sutra želim 15 stranica prepričanog filma”. Ti kažeš ok. Pogledaš film, dođeš kući izvučeš kucaću mašinu, nema računara, kucaš i otkucaš stranu i po. I to je kraj tvog sećanja na film. Profesor sutradan kaže: “Kolege, rekao sam 15 strana, gledamo ponovo”. Ti kažeš aha bilo bi zgodno da hvatam beleške. Drugi put napišeš sedam, treći put napišeš 15. U okviru tog veoma krtkog procesa, ti si doživotno pokvaren kao gledalac filma zato što se tebi, prosto postane ti deo mentalnog DNK da ti dok gledaš film, tvoje oči zapravo sve vreme tragaju po ivicama kadra, gledaš gde se nalaze skriveni simboli u drugo i trećem palnu. Da li se u unšarfu nazire krst ili se nazire nešto drugo. Doživotno te pokvare, ali te sa druge strane nauče zanatu koji je jako bitan, jer je jedna od važnih propovedi koje smo mi učili na dramaturgiji da ukoliko je autor ozbiljan i ima ozbiljne namere, mi kao gledaoci to možemo da shvatimo ili prepoznamo u prvih 10 minuta filma i da nakon toga možda nema razloga da ga gledamo zato što autor nema ozbiljne namere i nije promislio o onome što radi. Rez. Skor 30 godina kasnije ja i dalje gledam filmove na taj način i sad imam tu mogućnost, onda je nismo imali, bile su VHS trake, pa nije bilo lako skočiti do plejera, svako malo ja se izvinjavam mojoj Aleksandri što zaustavljam film jer mi treba malo više da shvatim šta je sve reditelj i scenograf ili dramaturg sakrio u okviru kadra. Dosta je zabavno.

Ivan Minić: Sreća pa postoje i dalje povremeno takvi filmovi. A postoje i oni koje gledaš i žališ svojih sat dva tri pet.

Nebojša Krivokuća: Takve filmove ne gledam. Dakle posle 10-12 minuta kažem ok, ovde se neće dogiti ništa što je meni zanatski ili narativno zanimljivo, ajd da vidimo šta još ima u ponudi.

Ivan Minić: Znaš šta mi nije jasno, to smo baš dost i pričali u poslednje vreme kad sednemo posle bisokopa i to. Šta se desilo sa filmovima od 90 minuta? Da li može neko da snimi dobar film od 90 do 120 minuta, a ne da traje 3 sata i 45 minuta ničega, koje izgledaju brutalno.

Nebojša Krivokuća: Sve se razumemo. Pošto su meni doživotno ostale otvorene čakre za neke razne egzotične ili manje egzotične filmske priče iz različitih delova sveta. Ti ćeš i danas, ako se zagledaš recimo u noviji argentinski film, na primer ili čak i brazilski, odnosno, u nekim delovima sveta i dalje postoje ozbiljni filmski autori koji bez problema uspevaju da ti ispričaju sve ono što je za njihovu priču ili njihov uvid u život važno, u 90 minuta. Dakle toga ima i dalje, to što možda to nije više trending ili popularna je zapravo druga tema, to su filmovi koji se ne prave za neku ozbiljnu filmsku odnosno bioskopsku distribuciju, već za nekakve umetniček festivale  “taština praznine” i sve to, ali ajd da kažemo to na ovaj način: ja i dalje na hard disku, odnosno, ne prekidno na hard disku imam 50ak filmova koji čekaju gledanje, a ti filmovi su prošli neke stroge filtere prijatelja koji umeju da preporuče, nekih ocena, nekih tekstova, nekih kritičara. Uvek ima nešto da se gleda.

Ivan Minić: Uvek ima nešto da se gleda. Zapljusnut si i u nekom trenutku se prepustiš..

Nebojša Krivokuća: Ili se ne prepustiš.

Ivan Minić: Svaka čast! Dobro. Kako teče tvoja dalja priča sa Pingvinom i kako teče Pingvinova priča bez obzira na tebe?

Ostatak Pingvin priče 

Nebojša Krivokuća: Te priče se razilaze, negde u maju 95 godine, odnosno, sad to zvuči kao četa đaka u jednome danu, ali nakon jednog incidenta koji se dogodio između obezbeđenja novog vlasnika tog radija i jednog zaposlenog, našeg kolege na tom radiju, slagaću te, ne znam tačno da li je 72 ili 74 ili 76 ljudi otišlo u jednom danu. I to je bio jedini logičan razlaz novog vlasnika i ljudi koji su rešili da ne pristaju više na neke stvari. To je bio jako emotivan rastanak, jer kao upravo, u kući u kojoj si mislio da ćeš raditi godinama i uživati i sarzrevati i imati više emisija isvašta nešto.. U nekom trenutku tu u kuću je ušao jedan pištolj koji je opalio i sutradan mi više nismo na tom radiju. Sve su to 90. Sad sa ove distane kažeš pa da, kao to je sve bilo normalno. Pauza. Prelazimo na radio Index, ne svi neki deo nas. I sad na Indexu se navikavamo da radimo pod potpuno drugačijim uslovima. Index se u tom trenutku emituje iz studija koji je bio pored dramskog studija u Makedonskoj ulici, tamo gde je prodavnica PGPovih ploča bila. To je jedna soba i jedna mikseta koja u tom trenutku ozbiljno stara, nakon prelaska sa Pingvina koji je izgledao kao svemirski brod u nekom tehičkom tehološkom smislu opreme, gluve sobe i uslova za rad i sećam se prva emisija koju smo radili moj dobar prijatelj tonac, muzički saradnik i voditelj Aca Rajković i ja, Aca je neke pesme puštao sa vokmena koji je vezao žicom za miksetu jer nema deka za emitovanje kaseta. To je donelo neku drugu draž i nekako drugačiji zvuk i nas je negde redefinisalo kao ljude koji rade na radiju. Na sreću, negde u to vreme smo mi, shvativši da honorari nisu više tako česta pojava na tom i takvom radiju, bez obzira na veliki trud ljudi koji su radili marketing na tom radiju, u tom trenutku mi dobijamo neki prostor i mogućnost da krenemo da snimamo prve reklame. Na Pingvinu smo nešto pipnuli, koliko sunas ovi stariji, ozbiljni igrači puštali u studio broj 2. Na Indexu, mi kao korisnici infrastrukture Radio Beograda, dobijamo priliku da subotom popodne upadamo u studio Radio Beograda i snimamo neke spotove za emitovanje na Indexu. E sad, da ti stavim to u neki kontekst. To bi značilo malo novija misketu, nego ta koja se raspada na emitovanju, dva ili tri klasična Revoksova trakaša, pričamo da trake nikad nemaš dovoljno. Možda jedan gramofon koji radi i ti sa tim pomagalima moraš da kreiraš neku zvučnu sliku. Što je tehnički značilo da mi snimamo zapravo mastere odnosno zvučne podloge koje miksamo u real time-u tako što jedan drži ploču, drugi pušta, ovaj snima, ovaj usporava traku prstom, da bi onda preko toga u presnimku mi snimali vokale ili u drugoj opciji tonac, najčešće Aca ili Joca njegov brat, puštaju neke instrumentale, mi u rela time-u preko toga pričamo. Nema editovanja, nema seckanja. Ili snimiš ponovo ili uradiš iz prvog kako treba. I to  je način na koji se reklame prave. To je odlična škola. Jer onda naučiš da redukuješ zilion svojih nekih ideja scenarističkih i prilagodiš ga opremi sa kojom radiš. Na našu sreću u toj grupi ljudi je bilo divno kreatinih i talentovanih ljudi. Ja sam bio daleko od toga da sam bio najkreativniji i uceloj toj grupi sam najčešće bio pred mikrofonom, ali ne kao autor tekstova uvek, nego češće kao spiker. Dok su Aca, Joca, Aleksandra i neki razni ljudi smo frcali genijalne scenarije i mi smo to tako snimali. To je postao naš glavni izvor zarade. Jer ne dobijaš ništa, a ipak ti treba neki novac. Sticajem divnih okolnosti jedna od prvih reklama koje smo snimili u tom Radio Beogradu je bio spot za neki čuveni CD klub BAN, u to veme čuveni na Banovom Brdu, misljm da je Joca smislio taj scenario ukome ja kao ulazim u CD klub, Aleksandra moja glumi devojku koja radi za pultom, pitanje na pitanje, pitanje na odgovor, ona na sve odgovara sa Daaa? Ja nakon 4 pitanja kažem: “Ovo mi dobro ide, oćeš ti da se udaš za mene?” Ona kaže: “Da, samo da pitam gazda Vladu” ide informativni deo, Aleksandra i ja tada još uvek nismo bili zajedno tako da smo se mi.. tj, ja sam nju pitao to pitanje i ona je rekla Da na toj reklami. Tako da život se nekako prepliće sa marketingom sve više i više. Ali na Indexu sam ja radio neko vreme dok nisam shavtio da imam 25 godina i da moram da završim taj fakultet i da vrlo kasnim, kao i cela moja klasa koja se na taj način ponašala prema fakultetu i sa tog radija dva meseca kasnije ja ulazim kao junior copywriter u tadašnji McCan Erikson. I onda počinje potpuno novo poglavlje naših života.

Ivan Minić: Zapravo tada ulaziš u advertajzing u onom klasičnom smislu. Sve ovo što si ti radio su bile stilske vežbe.

Nebojša Krivokuća: Stilske vežbe, ali koje te pripreme. Za to kako razmišljaš…

Ivan Minić: Zato što su realne.

Nebojša Krivokuća: Kako možeš da uradiš, kako da saopštiš kako oblikuješ neki slogan, kako da napišeš neki copy. Da ima jedna jako važna stvar koja možda gledaocima i slušaocima ovoga zvuči neverovatno: u velikom broju slučajeva klijent nije čuo reklamu pre emitovanja.

Ivan Minić:  Pričaš za Pingvin ili za Index ili za ovo..

Nebojša Krivokuća: Za Pingvin nemam dokaze, mada za neke spotove znam. Na Indexu, njačešće komitent, što bi rekli u to vreme, uplati medisjko emitovanje na Indexu, mi napišemo, snimimo, smontiramo i stavimo na emitovanje i klijent tehnički prvi put čuje taj spot kada on mrene na emitovanje. I to je bilo savršeno normalno. Negde 96, 7, 8, su klijenti su počeli da žele da čuju šta je njihov spot pre emitovanja. Neke starije kolege z sadašnje struke su mi pričale da je nekadtako išlo i sa televizijom, da se klijentu samo reklo: “Vaš spot će biti emitovan u Dnevniku 2, sve je ok, budite bez brige”. U tom smislu i te slobode su bile malo drugačije definisane

Ivan Minić: Poverenje

Nebojša Krivokuća: Bilo je povrenja, odnosno i mi smo te poslove dobijali na preporuku kao neko ko zna da radi taj posao, pa samim tim negde klijent nije ni brinu. Biće to ok. To se emituje na Indexu, oni znaju kakvi ljudi slušaju taj radio, kakvu muziku stavljaju ispod svega toga i sve je bilo kako treba.

Ivan Minić: A što baš advertajzing?

Zašto Advertising

Nebojša Krivokuća: Cela ta naša generacija je negde bila na neki način izložena prvim talasima kapitalizma, nazvaću ga tako. S druge strane, mi smo odrastali okruženi tim Jugodrvo, ugodrvo, godrvo, odrvo, drvo, rvo, vo, o, odnosno velikim brojem nekih spotova koji su se nama doživotno urezali u percepciju i definisali način na koji mi govorimo i tako dalje. Iz ove perspektive nekoga ko je završio fakultet, odnosno tu dramaturgiju, ima neko medijsko iskustvo, oprobao se u tim prvim, prvim.. bilo ih je stotine, radijskim spotovima, delovalo je kao neki budući logičan korak. Aha, sad ćemo da institucionalizujemo to što smo pipali i sad ćemo da naučimo sve što ne znamo. Jer negde agencije su tada bile jedina adresa gde si ti mogao da budeš vrlo brutalno suočen sa različitim aspekitma tog poslovanja, da gledaššta stiže iz inostranstva jer kampanje stžu na diskovima i u magazinima. Da se razumemo, mi smo radili na dialup-u do 2003-4, onda je došao prvi ISDN u Hilandarsku i tako dalje. Dakle to je negde bilo mesto koje je s jedne strane obećavalo da ono što znaš možeš da primeniš i da naplatiš, a sa druge strane već je po gradu bilo poznato da u tim agencijama rade neki vrsni kreativci, koji prave neke spektakularne dizajnerske i narativne stvari. Ja sam za Nadeždu Milenković prvi put čuo kao nekog ko pravi reklame u Hilandarskoj. Isto je važilo i za Lazara Džamića koji je pisao u tadašnjem New Momentu.. I td, itd.. Dakle to je nekako bilo privlačno i u to veme je čitava ta reklamna oglasna advertajzing industrija delovala dosta glamuroznije nego danas.

Ivan Minić: Bil je nekako ekskluzivnija.

Nebojša Krivokuća: Bila je ekskluzivnija. Bilo je i manje agencija, nije bilo lako postati ni pripravnik u svemu tome. Tako da je prosto to sve delovalo logično. Ali negde, zapravo, na stranu to kratko vreme godina koje sam proveo u McCannu, nakon nekih raznih, sad se to zove freelance poslova, a tada nismo ni koristili nikakvu reč za to. Negde u proleće 2001 ja prolazim jedan dugačak dril sa ne malim brojem mojih kolega i mi završavamo u tadašnjem Saatchiju odnosno New Momentu. Tuje zapravo počeo pravi rok and roll i tusmo zapravo naučili glavne lekcije. Odnosno shvatili jednu stvar koju je i Saki nama objašnjavo, pokušavajući da nas inspiriše zašto mi za male novce rešavamo da se bavimo tim poslom itd. i potpuno je bio upravu. Jedina profesija u kojoj ti na svakodnevnoj bazi osim što menjaš teme, odnosno fokus onoga čime se baviš, pa je to jedna vrsta proizvoda, pa jdruga usluga, pa treća vrsta, pa četvrta…, imaš priliku da sarađuješ i upoznaješ vanredne kompozitore, scenografe, reditelje, autore, čuda nekih ljudi koji su izuzetno kreativni, privatno u velikom procntu veoma zabavni, dobri ljudi sa kojima voliš da provodiš vreme. I onda te nekako ta aždaja uzme za stalno i evo 20 i nešto godina kasnije ja sam i dalje u tome.

Ivan Minić: I to je jedna od onih priča, a nekoliko puta smo ovde imali ljude koji su pričali o tome šta je bio Saatchi Balkans iz različitih uglova i to je jedna od onih priča koju kad staviš na papir, pogledaš i kažeš, ok ovo je nemoguće. Ovo se nije desilo, ali znaš da jeste, pa je to malo problem sad sebi objasniti i racionalizovati, ali nemamo copy writere. Pa nemamo copy writere, ali može Tirke da napiše, nije problem.

Nebojša Krivokuća: Pričao si sa Ivanom o tome, znam. Mismo opet došli negde na kraj to g talasa. Odnosno u vreme kada smo mi ušli u Saatchi on je upravo krenuo da se razilazi na dve frakcije. Te ovaj deo neke ekipe koji je prošao taj dril ostao u Hilandarskoj u tadašnjem tek osnovanom New Momentu, ali u to vreme smo mi provodili dota vremena izučavajući istoriju onoga što smo mi zatekli u toj zgradi, odnosno u toj kući pre nego što je ona bila prvi put renovirana i onda kada kreneš da izvlačiš iz nekih tako skrivenih boksova te brojeve New Moment magazine, kada pogledaš te brojeve, kada gledaš one fotogrfije to kao agencija godine Adria regija 98 na festivalu u Portorožu. Gledaš te radove koje su radili Jovan Čekić, Slavimir, i ceo taj line up ljudi, ti se zabezekneš, jer s druge strane onda ga osvestiš u kontekstu: čekaj ovo se dešavalo devedesetih dok se sve ovo raspadalo oko nas, neki ljudi su uspeli da naprave da kreiraju neku kreativnu oazu i da rade neke vanredno zanimljive stvari koje su u nekom zanatskom i kreativnom smislu bez problema parirale onome što se dešavalo u Evropi, ajd da ne kažem planeti Zemlji, mada je pariralo i tadašnjem latinoameričkom advertajzingu, američkom nije jer to je drugačija zona oglašavanja, kao što nije ni japanskom. Ali kada pogledaš sada to retroaktivno, kažeš Bože, kako su ovi ljudi ovo uspeli da naprave. Al eto, neka čuda se dešavaju. I sada se dešavaju neka čuda, da se vratim na ono tvoje Da liBeograd i kako on postoji i mićemo u nekom periodu od 5-10 godina i o tim stvarima koje sada upravo u Beogradu kreiraju, sviraju, snimaju, pričati sa oduševljenjem, Bože, kako se ovo desilo! To je proces.

Ivan Minić: Ima tu taj jedan momenat, nedavno je Goran Jankulovski imao u podkastu jednu yanimljivu temu koja se odnosi na brendiranje Srbije i sad, to je naravno…

Nebojša Krivokuća: Aha, da Branka mu je bila u gostima, video sam..

Ivan Minić: jedna vrlo kompleksna stvar i sve, ali jeste taj momnat kao to naš brend je snalaženje i snalaženj eje ok, nije dobro baš kao dugoročni modus operandi, ali je mngo dobro kao privremeno iznalaženje rešenja u nekoj situaciji, ali to je ono što ti tačno znaš, sa distance ti tačno znaš šta je bilo snalaženje, a šta je jednostavno bilo neverovatno dobro. Znaš, to je ono kad čuješ kako su neke stvari zvučale, ne možeš da se snađeš da one zvuče tako, moraš da ih odsviraš i otpevaš da zvuče tako. Kada vidiš kako su neke stvari izgledale produkcijski, ne možeš da ih izfjkuješ tu, taj kvalitetštampe, to prosto mora da se uradi i tada u tom trnutku, danas možda to više i nije stavka, ali u tom trnutku razlika između nečega što je fantastično odštampano i nečega što nije, košta. I to ne košta malo, košta mnogo. I ti tačno znaš zašto su neke stvari izgledale brutalno, a zašto su neke izgledale manje dobro. I taj momenat o kome ti pričaš, ja se slažem sa tim apsolutno, posebno što se tada nije formirao ceo taj jedan novi deo esnafa koji se bavi produkcijom u advertajzingu. Ljudi koji su se bavili produkcojom su ljudi koji su snimali filmove, samo nije bilo para za filmove, pa su snimali ono što je imalo da se snima, a onda ako već samo to ima, daj da ga napravimo da bude spektakularno.

Nebojša Krivokuća: Jasno, jasno. Mislim sad ću malo da uplivam i u muziku kao temu. Ali ti sad kd sa ove distance gledaš ne samo te reklame, nego kad gledaš i spotove koji su namenski rađeni za neke pesme osamdesetih, ja dan danas, kada gledam to, osim što mogu da se poklonim do poda genijalnosti nekih ljudi kako su uspeli da izvedu neke stvari u datim produkcionim okolnostima, ti shvataš zapravo da iza toga se krije mnogo razmišljanja, mnogo prepakivanja stvari da bi one zadržale i duh vremena i bile sjajne i bile vizuelno gledljive i negde sačuvale kontekst koji je važan. I u tom smislu možda je zatošto je bilo manje stvari koje se redilo, deluje mi da su možda tadašnji kreativci imali malo više vremena da promisl o tome šta rade i kako će to da funkciniše, mada, pričajući sa nekima od njih, shvatam da je to bio veoma često zapravo trenutak ludila i inspiracija koja je ostala tako zabeležena na traci i da neke stvari zapravo uopšte nisu bile planske.

Ivan Minić: Aposutno sam siguran, ali verujem da postoji taj momenat kod vanredno kvalitetnih ljudi, taj osećaj auto odgovornosti prema prilici koju dobiješ. Znači to što si ti lud, to je uredu, ali ti možeš da budeš lud i uradiš nešto što je poluproizvod, a možeš da budeš lud i da uradiš nešto što je genijalno.

Nebojša Krivokuća: Apsolutno da.

Ivan Minić: Iz razloga što nemaš priliku da radiš mnogo, svaku priliku koju dobiješ ćeš iskoristiti da makar i kroz to svoje ludilo napraviš nešto za šta misliš da će.., mislim, ako ni zbog koga drugog, a ono zbog sebe, jer imaš potrebu, zato se time i baviš.

Nebojša Krivokuća: Upravo. Na tu temu, malo sad delimo preporuke, ali ako se pogleda čitav serijal Puta u budućnost, Borisa Miljkovića, Bode, sadašnjeg kreativnog direktora RTSa, i kad ti pogledaš kakve su stvari ljudi pravili u tadašnjoj Jugoslaviji od 45 do osamdesetih i kako su u tom smislu bili odgovorni prema svom poslu i onome što bi trebalo da bude umetnički predmet ili video klip ili pesma ili slika.. to je neki drugačiji svet koji u tom smislu si upravu, verovatno više ne postoji ili  nema tu vrstu podrške sistema koju je takvim stvarima neophodna da bi ona postojala.

Ivan Minić: Zahvaljujući Bodroži i Trifunu sam ja u par navrata imao prilike da vidim te neke njihove kolekcije, fotke makar, ako ne i same izložbe, reklama iz magazina, iz časopisa iz 60, 70 i 80 godina, koje su se odnosile na razna javna preduzeća JAT i ostalo i ti kada to vidiš, ti razumeš koliko je to bilo ozbiljno preduzeće i koliko sus e neki ozbiljni ljudi bavili time. Dobro, onda odeš u Muzej vazduhoplovstva i shvatiš šta je JAT pokrivao i nije ti dobro i ne oporaviš se nikad. Ali, prenosilo se i kroz sve ostale stvari i mi mso imali taj momenat, neako mi se čini vrlo često kad se priča o svemu tome da je percepcija “Pa dobro, mi smo u nekim stvarima bili izuzetni, ali smo bili primitivni, glupi, nismo mi umeli ove fine stvari” Ne, ne, ne, mi smo kidali ove fine stvari. Coveri tih long play ploča su izgledale nadrealno, i za mnoge stvari koje nisu bile main stream. Za one koje su bile main stream su izgledale onako kako treba da izgledaju main stream stvari, jer je neko i tada imao svest o tome da ne možeš da staviš nešto čudno, ako hoćeš da ga kupi 100.000 ljudi, ali kao, tamo gde je postojao prostor, tamo gde je bilo nešto što je eksperimentalno i neobično bilo je eksperimentalno i neobično na nivou koga se ne bi postideo London.

Nebojša Krivokuća: I bilo mu je omogućeno da funkcioniše i da postoji. I tu je negde možda ta glavna razlika između tog vremena ili tog društva ili te države, kakogod sad to imenovali, i onoga danas jer kada kreneš da se baviš negde istorijom pop kulture i reklama i javnih dogđaja i čega god, ti prosto negde vidiš neku razliku u ozbiljnosti pristupa onome što se pravi i vidiš to da ipak pričamo o nekom verenu kada nije sve bilo pravljeno da bi bilo komercijalno, već je bilo važno da postoji. To je priča o SKCu sedamdesetih i posle osamdesetih, to je priča o nekim filmovima koje je SFRJ dala, od crnog talasa pa nadalje. I u tom smislu neću više da pričam o Jugoslaviji, to su neke stvari koje mi nedostaju.

Ivan Minić: To mogu savršeno da razume. Rekao si kuda te je odveo profesionalni put, ali nisi rekao šta se za to vreme dešavalo sa muzikom.

Nebojša Krivokuća: Muzika je sve vreme svirala. Ne, bez šale, naročito od tog trenutka kada sam prošao tu prvu radijsku fazu, jer ona se posle vratila posle dosta godina u nekom drugom formatu. Meni je već bilo potpuno jasno da sam ja osoba koja će ili ulagati besmisleno mnogo vremena u bavljenje muzikom, njeno mapiranje presnimavanje i kupovanje kao da ima novca.. Šta god je imao veze sa muzikom kao takvom, odnosno da sam ja već toliko sreće dobio od tog praćenja i slušanja muzike i odlazaka na koncerte i mapiranja te muzike i povezivanja stvari da to jedna đavolja rabota koja će trajati zauvek. I evo traje i dan danas. Tako da negde, više nisam bio na radiju, nije bilo tehničkih mogućnosti da ja na bilo koji način na taj način delim muziku sa ljudima, meni je to deljenje muzike na radiju bilo najzabavnije stvar. Ne zbog toga što će neko okrenuti broj telefona radija i pitati: “Šta je ovo što svira?” to se naraavno dešava na redovnoj bazi, ali negde kad te jednom ta čuma od želje da miskuješ pesme da ih uklapaš da ih deliš sa drugima, da pričaš o tim pesmama, to kad ti se desi, ti si gotov. Onda sad to prebacujem na blog. Jer je blog bio meni jedini dostupan format da ja mogu da nastavim dase bavim time na neki drugačiji način. Sa druge strane blog je bio super zgodan da ne zaboravim da pišem. Jer rad u advertajzingu, odnosno u pravljenju reklama te uči da ti redukuješ tvari id a se trudiš da u što manjem prostoru odigraš, ako majstor na petoparcu, a to čini da ti vremenom zaboraviš sve drugo, čak i u ono vreme kada sma počinjao jedna profesor me pita: “Vi radite u agenciji, pa imate dosta bogat rečnik i dalje”. Dakle to je percepcija našeg posla i ja ga u potpunosti razumem, ali dakle to je onda postalo neakakv blog na kome ja sad otkrivam nove perspektive šta sve može da se radi. Da ne duljim mnogo o tom blogu, koji je u nekim trenucima bio čak i za moje pojmove neshavtljivo čitan i popularan. Od tog bloga je nastala knjiga o muzici. Odnosno, ja sam ponovo u životu naišao na čoveka, odnosno pojavio se čovek koji je prepozano da je sa ove stane neki ludak koji tako sipa neke tekstove i piše o sebi i o muzici  i pop kulturi. U ovom slučaju je taj čovek Ivan Berc, koji je takođe bio tvoj gost, koji se pojavio sa jednom divnom rečenicom, koju ja stvarno nisam palnirao da u životu da se tako dogodi. Ja sam tako krenuou tu neku priču o 39 pesama i onda sam obećao sebi da je jedini način, ili sam zakleo samog sebe da je jedini način da ja ne zaboravim da pišem je da do 39. rođendana napišem 39 priča o pesmama koje su meni važne. I to je krenulo da negde teče i negde oko 20te priče, jer to je imalo neku dinamiku objavljivanja uz ove druge redovne stvari, Berc kaže: “Ajd da napravimo knjigu”. I sad naravno da ću ja da mu kažem Da zašto ne. Ali momenat u kome se Berc pojavio u ovoj priči ja onda počinjem da te priče posmatram drugačije. Čekaj, čekaj, nije to samo blog više sad će to da postane papir. To je bio ujendo i prvi momenat da se nešto što ja radim u životu materijalizuje, jer ja ceo život trtljam u mikrofon. to odlazi u neki etar, i u neki kosmos. Pišem neke komade koji su se igrali u pozorištu, pa se više ne igraju u pozorištu, radio drame koje su emitovane, više ih nema. Sve što sam do tada radio, tako budem, nestanem u spektru šara, a sad se pojavljuje čovek koji kaže, e sad ćemo mi ovo da stvaimo na pair. Da ne duljim  mnogo, taj proces oblikovanja te knjige i pisanja tih priča je s jedne staren bio najintimnija stvar koji sam uradio u životu, jer ti sa nekim nepoznatim svetom na blogu deliš neke životne epizode kako ti se raspala domovina, zašto ti je važna pesma Hey od grupe Pixies, kako je izgledo moj bend, zašto je svirao i kako se raspao, dakle neke duboke intime priče o nekim uspesima i propastima. 2013 je to objavljeno i to je negde ujedno i neki pik mog bavljenja blogom i fokusa na sve to. Na moje prijatno iznenađenje ta knjiga se rasprodala i više je ne možete nigde naći, osim na Kupindu za neke male pare, neki ljudi je preprodaju i dalje. Ali ta knjiga je redefinisala negde i mene kao osobu, jer kada prođeš sve to, kada prvi put otvoriš radni dokument od strašne Staše koja radi lekturu tog tvog rukopisa, pa vidiš kako se ono crveni, sve su to stvari koje jačaju ti muskulaturu. Kažeš aha, ok. Uzgred, sa Stašom sam se svašao da li reč pojačalo uopšte postoji ili ne. Da se zna.

Ivan Minić: Imao sam i ja jedan vrlo ozbiljan period svđe sa lektorima i nedavno mi se deilo na konferenciji koju smo organizovali da mi priđe jedna simpatična ženica koju ja ne znam, ali  prepoznajem je negde, ali ne znam.. Kaže: “Zdravo Ivane, ja sam ona što ti kasapi tekstove”. Pa dobro.

Nebojša Krivokuća: Ja Stašu, koja je radila to sa mojim rečima, izuzetno volim i poštujem. I tako je nekako muzika nastavila da svira. I onda se konačno planeta Zemlja tako reorganizovala i dovela do faze da su se pojavili prvi USB mikorfoni. Jer u tom nekom prostoru u kome moja draga i ja živimo nema baš mesta da napravim gluvu sobu, niti imam želju da iznajmljujem studio, da sat to dižem na neki ozbiljan nivo. Pojavljuje se mikrofon koji meni omogućava da ja ubodem taj mikrofon u laptop i krenem da pravim ponovo radio program nakon 15 godina pauze. Ta sreća… Ti to ne razumeš. Moja draga meni kaže: “Ti kad vidiš mikrofon to je kao dete igračku”. Ali, da, meni je ostala ta ljubav prema priči o muzici i svemu što prati tu muziku, tako je počeo i taj podkast Prešlicavanje, koji uz neku malo labaviju dinamiku postoji i danas. Manje mi je važno to što neki ljudi to ozbiljno slušaju, to su neke hiljade ljudi, u zbiru nekom totalnom nogo veći, mnogo mi više negde znači i zapravo mi daj taj neki drajv za bavljenjem time što se s vremena na vreme neko javi, ne samo iz te zone, e upravo smo te slušali u Libiji, jer kao klasičan FM radio nije imao taj domet. On nije mogao da se čuje do Sakrementa, Kalifornije gde se sluša danas, i nije mogao da se sluša u Japanu i nije mogao da se sluša kad oćeš, nego kad je u programskoj šemi, u tom smislu je to negde reefinisalo razumevanje radija kao medija i mogućnosti slanja zvuka od tačke do tačke, a sa druge strane redefinisalo ponovo mene, jer sam ja negde morao da se naviknem da sad nemam preko puta sebe tonca, muzičkog urednika, organizatora, novinara… nego sediš i pričaš zidu i trudiš se da to ima neku dinamiku i da to zvuči kao nekakav radio. Jedini stalni slušalac svih tih mojih podkasta, on postoji već 7-8 godina je naša mačka, koja je jedina prisustvovala svim snimanjima i čuje se čak na nekim miksevima, ali nekako promeni ti tu vizuru i onda kada god se nađem da uživo pričam s ljudima, ja bih sad mogao 6 sati da pričam bez problema, ali užasno mi je bilo bitno da taj podkast nastavi da postoji, jer se tu pojavljuje neka muzika neke priče koje nećeš čuti na FM radiju, odnosno, sad sam ja deo tog malog jata koji čini i Lončarević, odnosno Pop depresija, i Kepa i ekipa sa Radio Aparata. Tamo smo Kepa Lonče i ja verovatno ono brutalni veterani u odnosu na neke mlade ljude koji sad otkrivaju šta sve radio može da bude. ali dokle god uživam u tome, ja ću to da radim.

Ivan Minić: Onom dinamikom kojom možeš.

Nebojša Krivokuća: Dinamikom koja mi prija. Jer nekada prosto čak nisi u zoni da sad radim nešto novo. Imali smo neku kratku fazu kada je sav novac koji je od pretplatnika išao ka Prešlicavanju, kao podkastu preusmeravan za neke dobr stvari. Pa sam onda sa slušaocima delio tu informaciju: Zahvaljujući vama i muzici, u Beogradu je zasađeno toliko i toliko stabala ili otišao je neki kontingent hrane odnosno novca ka azilu za konje Staro Brdo, jer ja to ne radim da bih ja zaradio novac. Ok, postoji mogućnost da se akumuliraju ti neki novci od tog programa, ajde da vidmo kome to da preusmerimo. U tom smislu sam još srećniji jer na Banjici ima nekih 10ak stabala koji su zasađeni zahvaljujući organizaciji Šuma peva, ali zapravo i zahvaljujući ljudima koji su bili subscriberi Prešlicavanja. Od momenta od kad sam se ulenjio, ukinuo sam subscribe jer nije ok uzimati ljudima novce, a ne radiš redovno u onom smislu u kojem si ih navikao. Mislim da je to prosto pošteno.

Ivan Minić: Ovo će definitivno da bude razgovor iz više delova, to je sad već evidentno. Ne kažem da ćeš da budeš kao srđan Erceg, jer ti nemaš te ovaj epifanije u toku govorenja o stvarima koje su se dešavale, jer Srđan tako 30 godina kasnije shvati šta se desilo pre 30 godina dok to opisuje.

Nebojša Krivokuća: to je lepota komunikacije i konverzacije.

Ivan Minić: Ali definitvno ćemo pričati u još nekoliko navrata o ovome svemu jer smo suštinski tek zagrebali, ali ono što za kraj ovog dela hoću da te pitam jer mislim da je jako važno. Ne želim da zvuči pogrešno, ali ti ćeš to razumeti ok, a i ovi jadni ljudi koji me slušaju će sigurno razumeti, oni su već počeli da hvataju te stvari, ali postoji uživanje u muzici, postoji uživanje u tekstu, postoji uživanje u kombinaciji svega toga, a postoji i jedan malo drugačiji istraživački kritički odnos prema svemu tome, ali ti zapravo voliš ceo paket. Voliš kontekst, voliš sve što se dešavalo i na taj način u celu stvar učitavaš i dodaješ joj vrednost. ali ne tako što je izmišljaš, nego tako što samo rasvetliš šta se sve tu dešava, jer pesma kao pesma ili album kao album, mogu da budu fantastični i sami za sebe, i za veliku većinu ljudi oni jesu samo to i ništa više, jer niti vremena niti volje, niti bilo čega.. Ali ono što ja volim kod tebe je to što ti nisi taj lik. Ti si štreber. Ti si taj koji nam i kroz svoje lične stvari ali i kroz neke druge momente zapravo oslikava sve to. Neću da pravim neku drugu paralelu koja je neumesna, ali nemam bolju, pa jebiga, ali to je kao kad pričaš ili slušaš Peru Janjatovića ili Necu Popovića, koji znaju. Ok, ti is video taj snimak ili čuo taj snimak nekog koncerta, ali taj snimak počinje početkom koncerta i završava se krajem koncerta, a ti od njih dobiješ sedam dana pre, sedam dana posle, to veče i sve što se dešavalo i tek onda zapravo možeš da ceniš svete stvari. E, u kom trenutku, na koji način iz kojih izvora, da ne kažem zašto pobogu, kako je to krenulo tako? 

Nebojšini izvori i inspiracija

Nebojša Krivokuća: Tehničke stvari su zapravo jako jednostavne i tom smislu ćemo sad možda da zatvorimo jedan krug ove priče. Ja sam odrastao s jedne strane u tom nekom okruženju u kojem se o muzici takođe pričalo. Sticajem okolnosti, oko mene su bili svi neki klasičari, članovi tadašnje filharmonije, Renesansa, ljuti voditelji sa Radio Beograda 2, koji su objašnjavlai kontekst Mocartovih dela itd, ali na stranu sad to, mene je prosto kao nekoga ko konzumira muziku, oduvek zanimalo a zašto ovo ovako. A zašto ovo ovako zvuči? A zašto su ovi ljudi ovako obučeni? Na šta ovaj čovek referiše kada otpeva taj i taj stih. Mene je zanimalo šta je iza toga. To je neka.. neke ljude zanima fizika, programiranje, neke zgubidane zanima šta se nalazi iza muzike…

Ivan Minić: A neke zanima sve..

Nebojša Krivokuća: A neke zanima sve.., upravu si, bravo. Na moju sreću u to vreme je bilo dovoljno i medija koji su bezobrazno hranili te moje potrebe. U to vreme je Džuboks bio u gašenju, pojavio se prvi put magazin Rock, pojavio se, tj, ne pojavio, nego sam ja otkrio i počeo da slušam Studio B. Na Studiu B je bio neprikosnoveni Bog Sloba Konjović, koji uopšte nije pričao mnogo o toj muzici koju je emitovao, ali to što bi rekao toje bila kvintesencija i ti znaš da si dobio ono što je važno, pa sad istražuj dalje. I onda kada kreneš da pratiš te nizove, meni se to najdirektnije dogodilo u momentu kada sam otkrio Bouvija i kada je pričao sam već ovu priču, ali ne mogu da odolim, užasno mi je slatka. Tadašnji tinejdžerski magazin ITD, ili Super ITD kao specijalno izdanje, objavi specijal o Bouviju 32 strane, svi albumi, dostupni intervjui, slike, svašta nešto, ti stekneš neku sliku o Bouviju i to je negde u vreme one opšte popularnosti njegovog albuma Lets dance, dakle, ja u tom trenutku imam nekih 10-11 godina, čitajući te stranice.. Čitao sim ih mnogodesetina puta da se ne lažemo, u nekim narednim mesecima i godinama, kreneš da otkrivaš, Brajanino, velvet underground, Bitnici, Džon Koltrejn, džez, da sad ne nabrajam sve, ima ih veoma mnogo, tebi odjedanput kreće jedano sazvežđe, jedan univerzum da se širi u svim pravcima, dogodi ti se jedan mentalni veliki prasak u pravom značenju te reči, na moju sreću, sve te moje potrage su bile nagrađene. Otkirvao sam neke nove, drugačije muzike, čuo neke nove glasove Brajn Nino me vodi ka tome da pratim šta je kubizam, Velveti ka Endiju Vorholu, Dek Kerou ka Gilzbergu, to je krenulo da se širi u svim pravcima, ja sam uživao u tome. Meni se na moje veliko iznenađenje to dešava i dan danas. U tom, ako posmatraš sad to moje ludilo iz te vizure, ja sam, dakle, kao klinac i kao mlad čovek i kao osobakoja je odrastala imao tu sreću da su do mene dolazile te neke priče i ja sam želeo da uklapanjem tih priča vidim šta će da se desi i na koji su način te stvari povezane. Sve ovo što ja sad radim kroz blog, podkast, tu objavljenu knjigu, ovu knjigu koju sada pripremam, na kojoj radim, ja zapravo vraćam dug svim tim ljudima koji su te priče podelili sa mnom. I negde me ohrabrivali i pomagali mi da ja nastavim da tražim, zato što su mi pokazivali da iza onih vrata se nalazi muzika koja je napravljena za tebe, lično. Za tebe Nebojša, to te čeka tamo. Idi i preslušaj. To nisu radili tim rečima, naravno, a pošto sam ja već dobio tu količinu tih spektakularnih nagrada za sve te potrage koje sam sproveo, moja je dužnost da ono što sam ja otkrio i što sam saznao podelim sa drugima i da tako možda neke druge ljude inspirišem da oni natave da tragaju dalje. To je sve.

Ivan Minić: Pay it forward.

Nebojša Krivokuća: To je sve.

Ivan Minić: I mislim da je to to za ovo prvo viđanje. Jedva čekam da nastavimo sve ovo bilo formalno bilo neformalno. Nismo pričali o tvom poslu iako smo pričali o tvom poslu.

Nebojša Krivokuća: To je tačno. Nismo pričali o trenutno najtežem projektu i njaslađem projektu na kojem radim, ali smo ga nekako provukli kroz priču.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno o tome zato što mislim da u okvirima u kojima ti budeš hteo, mislim da su to neke stvari koje prevazilaze i nadilaze i ovo vreme i nas dvojicu i ovaj Grad i svašta nešto.

Nebojša Krivokuća: Apsolutno se slažem, ali su za te ljude i za taj grad. Da se vratimo na početak priče i na to kakav je ovo grad i ko su ti ljudi.

Ivan Minić: A ovaj grad je nekad baco svetla daleko

Nebojša Krivokuća: I nastaviće..

Ivan Minić: Hvala ti što si bio

Nebojša Krivokuća: Takođe

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Bilo je ovo jedno dosta drugačije izdanje Pojačala, nego ovo do sada, ali mislim da je ok, da nešto što se zove Pojačalo, jednom priča i o muzici.

Nebojša Krivokuća: Evo biće i drugog puta.

Ivan Minić: Hvala vam, komentare, sugestije predloge.. za to iskoristite mesto na Youtube-u. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo i čujemo ponovo naredne.