Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Iva Brkić. Vrlo verovatno ste u nekom trenutku se sreli sa nekim od predmeta koje je ona pravila, pošto se ona bavi keramikom. A, vrlo je neobično kako je do te keramike došla i kako se njen razvojni put u oblasti primenjene umetnosti, razvijao kroz vreme i kako je ona zapravo iz matematičke gimnazije došla do toga da studira primenjenu, a onda da se bavi keramikom i da to radi paralelno i kao priznat umetnik, a sa druge strane kao neko ko pravi upotrebne predmete koji zaista ulepšavaju živote i rituale mnogih ljudi i prisutni su u mnogim domovima. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Iva dobrodošla!

Iva Brkić: Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Ti si jedna od onih osoba koje dugo stoje na spisku ali nikako da ih pozovem, jer u principu nemam poveznicu.

Iva Brkić: Znači nisam imala vezu da se zna.

Ivan Minić: Da. Nemam poveznicu da znam nekog ko zna tebe dobro, a da smo bliski pa da oni mogu da naprave neku vrstu introa i tako dalje. Ali, imam poveznicu zato što znam tvoje proizvode, znam šta radiš i ja sam od onih štrebera što urade svoj domaći i istraže, jer ako voliš da dovodiš u podkast čudne ljude onda treba da saznaš koliko su čudni i kakvi su u suštini.

Iva Brkić: Jasno.

Ivan Minić: Meni to što ti radiš je zaista zaista sjajno i autentično i mislim da je to možda i ono razlog zašto je toliko voljeno, jer stvrno mislim da, dosta smo pričali u poslednje vreme o nekim o tome kao znaš reach je jedna stvar, impact je druga stavr. Mislim da je imapct ono što u principu ljudi koji su autentični, koji neke stvari rade sa dušom donesu u celu priču, jer kao ti možeš da proizvedeš, i ako radiš 18 sati dnevno, ti i dalje možeš da proizvedeš konačnu količinu toga.

Iva Brkić: Jeste!

Ivan Minić: Ali količina sreće koja u nečijem životu donosi to što možda iz baš te šolje pije čaj ili kafu svako jutro – znaš ja nemam taj ritual zato što ne pijem ni jedno ni drugo, ali znam koliko ljudima znači da imaju svoju šolju.“

Iva Brkić: To se ispostavilo kao da je to jako bitno. Mislim nisam ni ja ništa u napred znala, ako je to jedno od ovih preduzetničkih pitanja, kako si počinjala? ili kako si znala unapred? Ili kako si zamišljala nešto? Na primer za bilo šta što sam stvorila, nebitno dal je šolja, dal je komad nakita, dal je skulptura, dal je bilo pta, nemam nikad neku kao isplanirani život za to posle..

Ivan Minić: …

Iva Brkić: Da da nemam to, nego jednostavno kao po osećaju i onda se ispostavilo, evo na primer ja mislim da velika većina ljudi zna mene po tim mojim šoljicama recimo. To ovako sad kad kažem nekako ne znam zvuči nešto bezveze, ali nema veze. To nije ništa isplanirano, ali sam ja kao super srećna što sam ja tom jednom običnom predmetu dala nešto autentično i neku važnost, ja volim to tako da slavim te tako male obične predmete i da im dajem bitne uloge u toku jednog dana. Kao što je ta na primer jedna šoljica, pošto mislim volim i da pričam sa ljudima koji evo tako mi govore da imaju moj komad keramike, pa onda mi kažu jao pa ja tako svaki dan pijem iz toga i toga, pa dobro svi vole da su princeze na 5 minuta , to je možda i zašto je to što kažeš, to tako voljeno.

Ivan Minić: Mislim jedno vreme, poslednjih recimo 6-7 godina, bukvalno gde god da odeš, sa kim god da radiš deo nekog korporativnog poklona za novu godinu na koferenciji ili nečemu je šolja. E sad, količina tih šolja je takva da u principu možeš uvek vojsku da opslužiš šoljama koje stoje i niko ih ne koristi, jer su to one generičke brendirane šolje, koje apslutno – okej ima ljudi koji će i tu naći nešto što ih stvarno, što vole, što ih inspiriše i tako dalje, ali u većini slučajeva to je jedna od onih stvari koje se bredniraju i kupuju zato što zauzim prostora u paketu, pa kao znaš nisi dao olovku…

Iva Brkić: Jel ovo izgleda kao malo, nije dobro.

Ivan Minić: Ovo sad još ako je u kutiji to je već.

Iva Brkić: Kutija, idemo malo to neka slamčica, stiker.

Ivan Minić: Stikerčić neki preko znaš napravićemo neku priču od toga. Pošto si ti neko ko sluša podkaste, znaš kako odprilike stvari idu u Pojačalu, i ja moram da te pitam ono što pitam sve svoje goste, naše mančmelou pitanje “Šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Iva Brkić: Htela sam da budem veterinar dosta dugo u mom detinjstvu.

Ivan Minić: Zašto?

Iva Brkić: Kako zašto? pa bavila sam se životinjama u komšiluku, spašavala kučiće, mačiće, ježeve, ptičice i ostalo, i to mi je bilo šta drugo može da budeš nego veterinar? To je meni bila tako neka najplementija stvar kojom neko može da se bavi u životu. Ali, kasnije sam htela – jel predugo odgovaram na ovo pitanje?

Ivan Minić: Ne, slobodno, samo pričaj.

Iva Brkić: Ali, onda posle, mislim kad nisam bila baš dete dete, nego u školi, e onda sam već imala neke tako malo ideje koje su nalik ovome što sam sad. Tipa, neki umetnik, nešto da imam kao svoj neki atelje, to mi je bila isto opsesija, tako da tu sam negde.

Ivan Minić: A što se tiče škole, šta ti je tu bilo interesatno od stvari koje su se pojavljivale?

Iva Brkić: U kom…

Ivan Minić: Od predmeta, još od osnovne. Prosto ono kad kreneš da se izlažeš stvarima, šta te povuče?

Iva Brkić: Pa matematika i likovno, to su mi bile mislim. Ja u srednjoj školi, ja sam išla u matemtičku gimnaziju, ja nisam ni imala – tamo nema likovnog. To je okarakterisano verovatno kao nebitno za dalju budućnost nas. To mi je nedostajalo baš. Matematiku volim i sve te prirodne nauke i volim i poštujem, i to zapravo ima puno veze sa umetnošću, pošto uglavnom je komentar “jao pa kako kao matematika, pa umetnost, kako? Niđe veze“, ne baš baš naprotiv, ima dosta veze i dosta to pomaže ovako u životu, ako može nešto da pomogne uopšte, je ta neka prirodnost i logika koja te svuda prati, nebitno šta radiš. A, likovno pa da, ja sam bila talentovano dete, i likovno je kao bila sam tu jedna od najboljih.

Ivan Minić: A kakav je bio profesor, profesorka?

Iva Brkić: U osnovnoj školi katastrofa, to je mislim, to je protraćena i profesija i vreme i sve sve to, a posle onda nisam imala. Ali sam zato, išla sam na ove kao van školske aktivnosti, pa sam išla na slikanje i crtanje. I  kad sam bila, taj neki period u osnovnoj školi, išla sam kod mog profesora Čarlija, koga mnogo pozdravljam, ako on ovo sluša. Kod koga sam naučila svašta i to mi je bio toliko zanimljiv period u životu – i onda posle kad sam odlučila da hoću da idem na neki umetnički fax, onda je moja baba našla u nekom tefteru Čarlijev broj telefon, “ pa pozovi ti kao možeš možda kod njega da se spremaš“. Našli smo taj broj telefona pa sam opet otišla kod Čarlija, gde sam se spremala za pripreme za prijemni za fakultet primenjenih umetnosti. I prošlo je lepo.

Ivan Minić: Pitam te za nastavnika, odnosno profesora, zato što zapravo u većini slučajeva ta osoba sa kojom radi, idelano ako je u školi ako nije van toga, ako ne onda je svaka druga varijanta dobro došla, je u principu osoba koja usadi najviše ljubav prema svemu tome. Meni je ono i srpski i likovno i razne neke stvari kooje sam voleo, a koje nisu bile baš linearno vezano za moje najjaće sklonosti i to što jesu bile matematika, fizika i slične stvari, ne možeš da ignorišeš tu količinu ljubavi i posvećenosti koje ti neko daje.

Iva Brkić: E to da, to apsolutno da. Samo što ja nisam imala to u osnovnoj školi, kažem ti katastrofa profesorka, odnosno nastavnica, ali te sa tih sporednih aktivnosti. I taj profesor je mene posle, tačno me je provalio šta je moj smer u umetnosti, koji sam ja tip i onda mi je predložio koji smer da upišem i to. Dobar je pedagog i onda super me je usmerio i zainteresovao i sve to. A i mama isto, moja mama je isto mi je dosta ljubavi prema bilo kakvom stvaralaštom, ručnom radu prenela tako da eto to su…

Ivan Minić: Taj momenat multidiciplinarnosti koji postane kasnije u životu vrlo bitan da ti možeš da spojiš znanje iz najrazličitijih oblasti i da od toga napraviš nešto. Mi to naravno najčešće kroz obrazovanje nemamo, čak iako smo sumereni..

Iva Brkić: To je strašno da da.

Ivan Minić: U neku sprecifičnu oblast, dva stručna predmeta ne komuniciraju međusobno…

Iva Brkić: Tako je tako, to je baš žalosno i to je često.

Ivan Minić: Ali ja se sećam u srednjoj školi, da je moja drugarica koja je bila đak generacije, jer je za razliku od nas ostalih stavrno bila dobar đak i posvećena, a mi smo bili sve ostalo, da je za maturski rad izabrala temu koja je meni bila potpuno čudna i sve. Onda sam pročitao njen rad i shvatio koliko je zapravo zanimljivo, iako nikad nisam imao sluha, a to je matematička teorija muzike. I kada to ti neko posloži na jedan lep način, postane jako interesantno i postane oblast koju kreneš da istražuješ, i svaki put kad tako naletiš na nešto kreneš da istražuješ svašta, i shvatiš koliko su ustvari – koliko je harmonija stvar koja je vrlo… ne može da bude opisana, i to mi je nekako ono kao bilo baš otkrovenje i zapravo tad sam ja krenuo da kopam svašta kako to nešto može da bude povezno. Ali moram da te pitam pošto nismo imali mnogo ljudi koji su išli u matematičku, a matematička jeste big deal…

Iva Brkić: Jeste specijalna.

Ivan Minić: Zaista. Kako ti je bilo tamo? I kako ti je bilo tamo kao devojci koja voli umetnost?

Iskustvo u matematičkoj gimnaziji

Iva Brkić: Pa meni super mi je bilo u – super su mi bili i profesori i odeljenje i drugari i sve, ali možda šta je bitno u ovom kontekstu, tamo kad dođeš kao iz osnovne gde si bio ono vukovac, takmičenja kao sve su lalala, i onda dođeš tamo i onda je 20 istih takvih oko tebe, i onda evo bar ja evo priznaje, volim da budem posebna u nečemu, volim da je u nekoj grupi sam se ističem po nečemu. Ne sad kao da sam opsesivno najbolja u svemu, nikako, nego kao da imaš neku jednu autentično svoju stvar. A tamo su svi bili super wow strava, svi su imaju bolji kliker od mene. Mislim strašno pametni ljudi, mislim deca. Mene je to smorilo, evo priznajem, bila sam u fazonu šta je ovo? Neću ovako. Isto tako mi je bilo sve jasnije i jasnije da je kreativnost u nauci nešto što se jako teško postiže. Znači da si kreativan u nauci, to je ono ja mislim next level, i meni je nedostajalo tog nečeg – kako ja da budem kreativna u tome svemu? To sam shvatila posle u 4 razred da, ali sam razmišljala tako “možda ipak ja da odem u ovo smeru, tu ću sigurno da budem – ima šta da kaže, svoje. A ne da pratim nešto drugo“, ne znam kako  – ne znam dal sam dobro objasnnila. A da, nismo imali to likovno, ni ništa kao gde sam mogla da se specijalno istaknem, sem iz geometrije. Iz geometrije sam bila kao super, to sam sve lepo crtala, to je bukvalno bilo možeš da uramiš te kao kontrolne i sveske.

Ivan Minić: A kako si uopšte odlučila da upišeš matematički? Zato što kao nije baš, ije baš stndardan način bio upisivanja. Prijemni je bio ranij, bio je drugačiji. Misim što je sa jedne strane bilo dobro, jer kao ako ne prođeš imaš opcije za sve ostalo, ali niko nije slučajno došao u matematičku gimnaziju.

Iva Brkić: Pa nisam ni ja slučajno, mislim meni su svi u porodici matematičari. Svi su završili matematičku gimnaziju, posle PMF uglavnom. Nije me niko terao ali to je bilo kao normano. Sećam se meni je mama rekla “e imaju pripreme za matematičku, ajde probaj ti, pa što? pa nema veze, ako ništa…“ no presure odprillike. I nije bio nikakav pritisak, nego je to tako nekako išlo prirodno, zanimljivo je bilo nije bilo – da bila neka presija mislim da bih odustala odmah. Pošto sam takođe taj tip, kad me graš na nešto onda ja u inat neću. Možda su to i moji roditelji smislili, al su dobro simislili, a to je da ne osetim neki pritisak. Bili su u fazonu dobro, dobra je škola, možeš verovvatno što ne bi probala, i onda sam išla na te pripreme. I tu sam isto upoznala neke super, super društvo. Tako da mi je to bilo lepo, nije bilo strašno. Nit sam nešo bila prva na listi, ne, uvek sam bila prosečna tamo, što je super – mislim sad iz ove kad gledam to je super….

Ivan Minić: Ja se sećam bila je opcija kad sam se ja upisivao, kao ili da probam matematičku. Ali sam ja negde odprilike u 8. razredu skapirao da neće to da bude. Jesam se ja takmičio i pobeđvao na nekim takmičenjima i bio visokoplasiran, alli pošto sam išao na Arhimedes i znao, u principu što se kaže, sve svoje protivnike sa kojima ću da se sretnem na takmičenjima. Ja sam znao da ne znam 7-8 tu ljudi koje znam, su jednostavno next level. Znači jednostavno nije uporediva stvari koje one razumeju na intuitivnom nivou, jja ne razume kad mi objasniš. Tako da ja mogu na silu da ih naučim ali u jednom trenutku ćemo se raseniti toliko da znaš….

Iva Brkić: Ja sam – imala sam taj trentuak posle, ne pred prijemni nego posle. nastavku školovanja. Nek stvari su mi stvarno bile ono razume ovo, ovoga se nikad ne bi – ne razmišljam na taj način, ne bi se setila ovako, baš je next level, neću ovde biti istaknuti član. Doviđenja!

Ivan Minić: Mislim ono što jeste bilo nekko stvarno jako lepo, barem je meni mnogo značilo, jeste bio taj Arhimedes i neka od tih takmičenja, gde ti zapravo, posebno u osnovnoj školi posle su te stvari jednostavno previše teške, ali u osnovnoj školi bar se meni činilo da svako iole zainteresovan i telantovano dete može da nauči da zavoli matematiku, kroz primere koji nisu primeri iz zbirke, jer su primeri iz zbirke nešto najdosadnije na svetu.

Iva Brkić: Jeste, mora da se poradi na tome. Ako neko sluša nek poradi na primerima zbirke.

Ivan Minić: Ja se sećam recimo posle kao znaš ono posle kad je došao  – 20 godina kasnije kad su ljudi krenuli da igraju sudoku i sve, ja kao e vidi magični kvadrat, samo kompleksnije. I kao meni je to mnogo sve značilo, iako nije imalo neku preteranu primenu kasnije, ali mi je bilo drago. X puta sam posle drugarima kojima imaju klince koji ne vole matematiku, ja sednem sa njima, i ne mogu da kažem da su postali sad veliki matematičari ali su shvatili koliko je taj predmet lep u suštini.

Iva Brkić: Pa naravno.

Ivan Minić: E sad fax. Rekla si odprilike kako si skontala da to želiš, ali upisivanje opet nije baš osnovna stvar, dođeš slučajno i sve bude super.

Iva Brkić: Ne ne, prijemni traje 6 dana, ne znam prva dva dana je kao studija za crtanje po modelu, druga dva dana je slikanje, i onda treća dva dana je nešto što je kao stručno za smer koji upisuješ. U mom slučaju je bilo vajanje, obično je to neka životinja. Dobiješ komad gline, fotografiju životinje da se vaja i nešto bio je kao da se dizajnira, nešto po temi, meni je bio set za čaj, eto.1

Ivan Minić: A kaži mi samo oko pripreme kako je taj deo išao?

Pripreme za faks

Iva Brkić: U galvnom se- svi imaju crtanje i slikanje, to se vežba pa se vežba. I deluje ti da si najgori i deluje ti da je svaki crtež užas, i onda u jednom trenutku procrtaš, bar sam ja tako. Pošto ja kažem ti nisam baš imal dosta izvežbanu ruku, pošto nisam baš 4 godine – nisam išla u dizajnersku pa da mi je to ko dobar dana, nego sam malo nadoknađivala to intenzivnije kad sam shvatila da – za šta se spremam. Bila mi je ruka ne razrađena i nije mi bio dobar crtež toliko, to je bitno mislim ta linija to je osnova za sve, to je azbuka kojim god vidom umetnosti se baviš. Mislim ti treba da imaš svoju autentičnu liniju razrađenu, da ti to bude osnovna alatka za sve što radiš. I onda u jendom trennutku sam nešto crtala, bila nam je drugrica je bila model, i nešto sam na brzinu onako kao kroki neki uradila crtež, i ta moj profesor Čarli – pošto sam ga bacila na pod naravno misleći da je jedan od mnogih koji us bezveze, i on je pitao ko je ovo nacrtao? Ja reko “ja“, “e to je to, to je tvoj crtež, ovako crtaš“, mislim u smislu to ti je dobar put. I onda sam nekako od tad kad sam videla da to najslobodnije, najbrže što sam urdila bez puno razmišljanja, onda sam shvatila da je to ušlo u ruku i onda mi je bilo mnogo lakše posle, a i tako. Ja sam se inače jako plašila kako ću ja sad da upišem bilo šta na fakultetu primenjenih umetnosti, jer kao sam neuvežbana u tom smislu, i onda sam kao mislila e sad ću ja da izaberem smer koji ima najmanju konkurenicju. Hoću samo da upadnem na taj fakulet, nema veze šta, sve mi je divno i svuda se nešto crta. I onda sam se raspitala šta je najnevoljeniji smer, i gde je najmanja konkurencija, to je naravno restauracija. Tu se orimaju dvoje, primaju se jedan sad u poslednje vreme – tako su neke male brojke u pitanju. Ja reko super, tu ću, ne zanima me biću presrećna tu. I onda mi je posle kad sam se vež malo to i rascrtala i nekako stvorila taj svoj da se vidi na kom sam nivou crtanja slikanja i sve to, i ovako lično. I onda mi je taj profesor rekao “Iva, ne možeš ti na restauraciju čoveče, pa ne možeš ti ceo život da kopiraš tuđa dela, mislim da popravljaš nečije tuđe umetnosti, milim kako? to nisi ti. Ti treba da ideš negde gde se nešto stvara, neki 3D, nešto sa puno detalja to si ti. “, ja kao dobro, pa dobro, pa kako ću, idi ti kod mojih prijatelja kod Struleta i Nine, oni su tu u Bigzu imali su, tad su u Bigzu bili ateljei i studiji i to sve, idi ti kod njih da vidiš šta oni rade pa mi javi dal ti se sviđa. Ja odem u taj atelje, i tu je bila ta moja sadašnja drugarica i kolegenica i profesorka Valentina Savić, one su imale taj atelje zajedno za keramiku. Ja sam ušla i kad sam videla sve to sam se zaljuubila, i to je to. Bukvalno sam bila to je to, to joću da radim, hoću ovakav atelje, oću to. I stvarno me je dobro provalio profesor, i onda sam odustala naravno od restauracije i spremala sam se za to vajarstvo. Stvarno mi nije teško palo, nekako mi je to sve bilo lepo, onako prirodno. 

Ivan Minić: A koliko je trajalo ukupno to kad si krenula da se spremaš aktivno, koliko je trajalo?

Iva Brkić: Ne znam, ne znam. Baš sam loša sa kada vreme u glavi hronološki to slažem sve. Pa recimo godinu dana sam se spremala, sad manje više.

Ivan Minić: Znači neka količina vremena koja je značajna.

Iva Brkić: Da da, mislim ne može to kao- mislim sem ako nisi baš neki ono vunder extremni talenat. Mada se za te prijemne nikad ni nije cenila neka kreativnost, u smislu  da sad neko crta na nekii način, vrlo se školski tu gleda – ne ocenjuje se toliko kao neka fantastična krativnost, neka autentičnost toliko, nego onako dobar…da umeš zanat.

Ivan Minić: Da umeš zanat.

Iva Brkić: Mislim što je realno okej, jer kako drugačije da oceniš, to bi onda bio tek kuršlus. Ali eto…posle se razvijaju te personalne veštine i autentičnsoti.

Ivan Minić: Kako ti je bilo na faksu? Šta ti je tu bilo najinteresantnije? Ko su bili neki ljudi koji su te, i od kolega iz generacije ili generacija i pre i posle, i od profesora ko su bili ljudi koji su ti potvrdili da je to što ima smisla.

Kakav je utisak ostavio fakultet

Iva Brkić: Dobro je pitanje, zato što je to stvarno jako bitno. Imali smo na faksu mislim puno umetničkih predmeta, ali 3 za keramiku, za moj smer, najbitnija to su posudna kermaika, unikatna keramika, i dizajn. Od ta 3 predmeta je bilo tipa 6 profesora, a tih 6 dvoje su meni barem bili strašno bitni ovako kao profesori i kao podrška, i da ti otvore neke nove prozore, to su Lana Tikveša i Velimir Vukićević, to su mi profesori sa unikatne keramike, to je skulptura. Taj nivo i rada sa studentima i kako se prolazi kroz sve te zadatke na tim predmetima, to je meni bilo potpuno prelepo. Tu se prolaze sve žive tehnike, građenja skulpture od raznih glina, sa raznim glazurama i tako. Znači bukvalno prođeš sve i onda je to što je dosta korisno i onda ti nekako kroz taj ceo proces vidiš šta ti možda leži, šta ti ne leži.     I jako je bitno da taj proces traje dugo, mislim kao više godina kao što je na faksu. Zato što danas često ima dosta ljudi koji su počeli na primer keramikom da se bave iz hobija, pa je to preraslo u posao, što je super, fantastično, cenim, ali taj period na faksu gde ti – ovaj naš je trajao 5 godina, pošto sam ja bila poslednja generacija pred bolonju, taj period više nikad nećeš imati, taj toliko godina da ti si posvećen samo razmišljanju o svome rade. Znači da ti niko ne stoji nad glavom u smislu moraš sad – nego tvoj jedini zadatak je da razmišljaš o tvom radu, i to vreme razmišljanja i promišljanja toga što ti stvaraš to nikad posle nemaš više, i tu se stvaraju te neke, taj lični pečat, i to što svako posle nosi sa sobom po čemu je prepoznatljiv.     Ja sam sigurna da nisam išla na taj faks sigurno bi – naučila bih ja tehničke stvari verovatno, to svako može i sa YouTube-a, svi mogu sve da nauče za džabe sad, ali to vreme je najvrednije od svega. Koliko smo mi vremena provodili razvijajući skice, pa prepravljali to, pa probavajući da se napravi nešto, pa to propadne, pa ovako, pa onako. Mislim to stvarno ne može da se zameni ničim, i zato mislim da je faks bitan, ne kao sad je to neki moj elitizam, kao sad ti nisi završio faks baviš se keramikom, ne mislim to, nego ljudi koji su završili faks tačno se vidi da je više vremena provedeno u tom razvijanju ličnog

pečata.

Ivan Minić: Ja mislim da je tu jedna od najvažnijih stvari je taj momenat da ti zapravo imaš vrlo strukturirano znanje. Da to što te nije zanimalo si i dalje morao da prođeš, pa ne znaš dal će možda da ti zatreba. Ako neće super, ali može da se iznenadi…taj momenat kao tehnološki procesi, oni su interesantni i ja sam ih gledao, ja mnogo volim da gledam ljude na YouTubu koji rade. Znači odem tako i gledam kako ljudi rade, i ono znaš kao kako je postogap ovaj efekat, nađeš, pogledaš 5 klipova i u principu ti znaš kako da postigneš taj efekat. Ali, da bi zapravo razumeo šta sve postoji neko mora da te provede kroz to, jer ti sam ćeš naći nešto i uhvatićeš se toga i nikad nećeš izaći van okvira.

Iva Brkić: To će biti onako krajnje polovično.

Ivan Minić: A kaži mi samo, znači držiš se onoga što je keramika, koliko je faks organizovan tako da ti je ako si opredellila za taj smer, da ti to bude core a da ti ostale stvari budu usput, i kad počinje uopšte? Često na fakultetima usmeravanje krene od treće godine, a ti na prve dve godine zamrziš ono što si upisao.

Iva Brkić: Da, pa ne znam. Sad da li da zvučim grubo?

Ivan Minić: Slobodno.

Iva Brkić: Ja mislim da se niko na tom faksu ko je zadužen za organizaciju nije razmišljao o tome što si ti sad rekao. Taj faks je super iz mnogo razloga, ali iz mnogo razloga ga je pregazilo vreme. Zato što kada su ti svi smerovi i predmeti i zadaci u tim predmetima osmišljavani, tad je ovo bila druga država koja je imala i druge industrijske grane, koje sad nema na primer. Na primer fabrika keramike, stakkla, gde si ti mogao da se zaposliš kao dizajner. Zamisli to sad, sad čak ne postoji – naš smer se zvao keramika i staklo, i onda je to staklo izbačeno zato što nit imaš ko da ti pokaže, nit imaš gde da ga sprovedeš. I onda što se tiče tog industrijskog dizajna tog dela keramike, ti predmeti su tada smišljeni da bi znao da se snađeš kasnije u tim…

Ivan Minić: Sistemima.

Iva Brkić: Tada nepostojećim sistemima. A što se tiče unikatne keramike tu si razvijao svoju kreativnost, autentičnost, originalnost sve, zato što je bilo verovatno, mislim slušajući priče starijih kolega, normalno da ti posle imaš gde to da prodaješ, imaš klijentel, mušterije koje – to se kupovalo ne znam za razne prilike i za opremanje stanova i sve, na primer – dobro sad neću da ulazim u te..ali shvataš ovaj. I onda se, a to vreme sad više ne postoji, i ti sad kad si završio taj faks, čestitamo nezaposleni ste. Mislim mi reč nismo rekli o na primer ceni, cena se nije – dobro ja sam završila faks 2011, da se ogradim, ne znam dal sad pričaju o cenama i bilo kakvim prodajam, ali mislim o tome mora da se priča jer kao šta ćeš ti da radiš, mislim nećete tebi neko kucati na vrata pa ćeš ti sad ne znam…da. Tako da ti razgovori se nisu vodili, ništa što bi me kao spremilo za život posle. Ja sam imala posle faksa prvi neki kao, to smešno, kontaktirao me je neki holanđanin, koji ima neku – on je biznismen, bavi se saksijama, distripucijom i izradom recimo saksija za cveće i vaza i tako toga, i ja sam kao u tom period imala moj mali bedni sajt, gde sam imala 3 neke bedne slike, al kao trudila sam se. I on je video te neke kao vazice su bile, neke bele tako iskrivlljene, one su bile make, ovolišne, i on je to video i kontaktirao me je i hoće on da odkupi – da li vi u Srbiji možete da proizvedete ne znam, lupam sad 500 tih mesečno ili tako, koliko to košta? Vrlo ono, holanđanin ozbiljan biznismen, pita normalna pitanja. Ja kao Kineski da čitam, kao šta priča ovaj čovek. Ili kao koliko košta da se odkupi dizajn, pa da on tu produkciju prebaci negde…

Ivan Minić: Negde gde može.

Iva Brkić: Negde gde može. Ja kao računam, jao kao pa moja peć, moja peć je 50x – mogu da stanu 3 te vaze po njegovoj zamisli , i kao puta 260 znaš kao trebalo bi mi 360 godina da napravim to sve. Al to su na primer ti neki eto to je naravno ništa ispalo od toga, iako sam ja bila jako počastvovana što mene neko kontaktira, i ja sam sa drugaricom, kolegenicom išla na sastanak sa tim čovekom. On je ozbiljan čovek, mislim on samo nije znao koga pita. Ništa nije bilo, na kraju smo mi napravili neke uzorke i onda nismo znali šta da mu odgovorimo da odkupi dizajn. Nas niko to nije naučio, niti sam ja čula da se to radu, mislim razumem kao autorska prava i sve to. Onda sam ja otišla u udruženje naše matično udruženje u ULUPUDS, gde kao postoji i sekcija za dizajn, i autorksa prava, pravnik postoji i sve to i pitam “izvinite, šta se radi u ovim situacijama? Neko hoće da odkupi, da kupi dizajn, kako se to naplačuje?“, i onda tetka Slavica iz neke fioke, fascikle “pa imaš, to ti se..“ neki bodovi za dizajn, nešto – kao da gledam neki film iz ono 60tih, ne znam šta da kažem. Ništa nije bilo od toga ali sam tu shvatila da nemam pojma ni o čemu, šta sad kad me neko nešto pita. Plus ne umem da kažem ni koliko vredim, ni moj sat, dan, rad, bilo šta. Tako da eto, šta si me pitao? Da li su organizovali…

Ivan Minić: Prosto kakva je bila organizacija na fakultetu? Jel ste odmah krenuli da se bavite time? Ako ste se već profilisali za to, koliko su vam…..

Iva Brkić: Ste strane okej to je bolje zato što odmah si ti u tom smeru. Na prvoj godini to je malo onako baš opšte, nije to baš keramika keramika, nego je više neko modelovanje, neko razvijanje crteža la bla bla. Okej i onda posle od druge godine sve, baš je usmereno. Bukvalno to nije kao fakultet, ne znam kako sad to ljudi zamišljaju, ali to je – svaki smer ima svoju prostoriju, zgradicu. Naša je bila izvesna baraka, pošto je stvarno bila baraka, sa tri tea peći. Kao radionica to izgleda, znači nema ono da ti dolaziš, da se prijavljuješ, da si došao na predavanje i tako, nego to je radionica, ti imaš svoj sto, imate zajedničke prostorije tamo za neke te sirovine, materijale, peći sve to. Mislim lepo je u suštini je to lepo, i brzo se usmerimo mi na to. A ovo što sam ja pričala predhodno je više taj deo koji fali.

Ivan Minić: Za život.

Iva Brkić: Da da. Za realan život posle. Ali mi je na fakultetu bilo divno, znači prelepo.

Ivan Minić: A koliko ste bili usmereni na to da pričate, družite se, sarađujete sa kolegama sa drugih smerova.

Iva Brkić: To se nije dešavalo na nivou da se profesori – to je samo zavisilo od nas, kao znamo nekoga, mislim družila sam se sa ne znam devojkom sa scenografije, sa devojkom sa fotografij i sa nekim drugarima sa grafičkog dizajna. Ali to je bilo kao ovako kad se ljudi prepoznaju po nečemu, tako smo se i mi upoznavali na tim zajedničkim predavanjima, na anatomiji ili istoriji umetnosti ili tako, pa se tu nekako nađemo. Tu je bilo i lepih tako zajedničkih projekata, kad je neko fotograd pa ti je to super, naravno da je korisno, a njima treba ne znam nešto da se napravi, naravno onda tu mi kao nešto pravimo. Tako da to je bilo zabavno, ali što se tiče ovako da se profesori međusobno vole, cene i pozivaju i studente na saradnju, ja to doživela nisam. Čak sam htela za diplomski, pošto diplomski kad – to je poslednja godina kad se radi diplomski, i to je kao veliki rad, recimo da je na nivou samostalne izložbe, i ja sam htela da objedinim i posudnu keramiku i unikatnu i keramički dizajn u jedan ogromni – mislim ogromni, troduplo veći projekat. Ne nego si ti morao da biraš jedno i onda radiš, okej. Naravno da sam izabrala unikatnu keramiku jer tu imam – em su mi najbolji profesori, em imam najviše slobode, em to želim. Ali sam htela i ostale sve druge stvari da povežem u istu temu, u istu estetiku i da to bude nekako sve izloženo zajedno. Naravno da se u posudnoj keramici bavim tehnikama posudne keramike, da se ovde bavim tehnikama ručne izgradnje forma, a da se u keramičkom dizajnu bavim baš dizajnom, i kao modelovanjem nečega što može kasnije da postane kao proizvod, ali sve da bude u istoj temi ne.

Ivan Minić: Mislim fascinantno mi je taj momenat da imaš izuzetno talentovane ljude koji imaju vrle slične sklonosti ali malo drugačija opredeljenja, ti ljudi će, ako se budu bavili time u životu, raditi zajedno, jer će onome ko pravi porizvod trebati neko ko će praviti ambalažu, neko ko će napraviti promotivni materijal i sve ostalo i da kao ne postoji neka vrsta…

Iva Brkić: Kažem možda sad postoji, možda su se sad dozvali nekom zdravom razumu, neću da grešim dušu, ja 10 i više godina nisam na fakultetu, ne znam šta se dešava, ali mi nismo imali – mislim to je kao još više rascepkano ono što smo pričali na početu, ta multidisciplinarnost što je kao matematika je u kabinetu matematike, ovo je u kabinetu likovnog i to se ne meša, a ovde je još rascepkanije, ti si u tom svetu kao umetnosti, tog stavralaštva, e umesto da se tu preplićću sve stvari, ovde su još nekako račvaju se još više, što je po meni bezveze. Toliko ima potencijala tamo da se stvore fantastični projekti.

Ivan Minić: Dobro srećom većina vas nađe način da se spoji.

Iva Brkić: Da da i uglavnom su to super svi ljudi, stavrno sam upoznala super ljude koji su mi sad najbolji prijatelji, na tom faksu. I nađu se ljudi posle bez pomoći ičije, po neko senzibilitetu i po nekom duhu i kako shvataš život, nađemo se po tome.

Ivan Minić: Kad sam pričao dosta sa drugarima koji su uglavnom završavali dizajn, njihova percepcija toga je: jebiga znaš, okej faks znali smo se mi i par generacija gore dole, jer to se uvek dešavalo, ko uzme da radi on produži pa ostane sa mlađima – kad on otvoris svoj studio on povuče par klinaca sa sobom, pa napravi neku priču i sve- Al kao to je sve jedan deo, al u suštini mi smo se najviše upoznavali tako što smo išli na iste žurke, jer su interesovale iste stvari. I onda tamo dođeš i skapiraš da tvoja generacija zgrada pored je neko ko je super, a ti ni ne znaš da on postoji ali si ga upoznao na takvom nekom mestu. Što je mislim ono neformalno vrlo ali makar na nivou duga postoji neka….I dobro, završiš ti faks i javi se holanđanin, kako si uopšte krenula u građenje neke svoje priče? Sad kad imaš skilset ali ne znaš ništa…

Proces građenja svoje karijere

Iva Brkić: Pa tada su postojali oni – počinajala je ona moda za poneti. Tad nije…to je bilo u SKC-u, ali tako ti neki dizajn – mikser festival..

Ivan Minić: Bazari.

Iva Brkić: Bazari da. I tu sam na primer učestvovala, baš onako sam jedva čekala i prijavljivala sam se za te stvari zajedno sa kolegama i drugarima, sa kojima sam posle i osnovala ovu “Galeriju 1250“ , koja mi je ono – koja je i dalje aktivna i voljena i sve to. Mi zajedno prvo izlagali prvo na tim dizajn marketima, da ih tako nazovem. I onda su ljudi počinali onako malo da pitaju “ e pa kao gde možemo da vidimo kad nije ovaj marketer, ne treba mi sad ne znam šta ali trebaće mi možda za dve nedelje, imam neki rođendan hoću da kupim ovako nešto, gde mogu to da nađem?“, kao “paa evo vam moj kontak “, mislim tako je to počinjalo ali sam nekako –  ja uopšte ne znam od čega sam ja živela, ne znam. Dobro mislim hvala mama i tata. Tako sam imal te neke – svi smo se zajedno nešto kao e kao imamo ponudu za neki poslić nešto se radi ne znam – ja stvarno sad lupa, treba da se napravi nešto za neki spot, neka vaza, i onda kao neko se setio “ e znam ja ovu…“, sve je bilo na tom nivou. Ali ti tako marketi su mi dali malo tih kontakata sa ljudima, s tim potencijalnim mušterijama, koji su pitali gde mi to možemo da nađemo? Gde mi možemo tebe da nađemo? Jel imaš neki atelje, da dođemo da vidimo šta radiš ovako? Meni je tad atelje bio u sobi u kući, mislim i u stanu gde i sad živim. Peć mi je bila u dnevnoj sobi. Znači nije kao onaj pinterest atelje, gde ti dođeš i kao jao divno, nego je to bio haos bukvalno je bio haos, i onda nije bilo baš za poziv da ljudi dođu. Ja i nisam – ja inače nisam uredni umetnik koji ima sve na mestu, lečim se mislim i težim ka tome da budem uredna, jer je onda život lakši ali nije to moje prirodno stanje.

Ivan Minić: Iskreno kad dođem i vidim da je neko uredni umetnik ja se ozbiljno zabrinem.

Iva Brkić: Mogu da te povedem u par ateljea koji su toliko – ali ne, nije to bolesno uredno, nego samo vidiš da je stanje uma te osobe okej.

Ivan Minić: Dobro, da je organizovan.

Iva Brkić: Da je organizovan. Al ja na primer kad nešto sredim, ne znam gde su mi alatkice, ali se sećam da mi je juče ispao nožić na pod, mrzelo me je da ga podignem i ja znam da ću ga naći tu za sekund, a ovako ću da ga tražim 10 minuta, ako ga sredim i stavim na mesto, alli radim na tome zato što vidim i dobre strane svega toga. Ne znam kažem ti hronološki, Čumić dizajn distrikt koji je – ja ne znam kad su oni počeli sa tim da to postane dizajn distrikt – prvo su bili ovi modni dizajneri i to je tako bilo zamišljeno, super. I tu sam imala drugarice koje su sa kostima – to je evo na primer odgovor delimičnno na pitanje, ta drugarica sa kostimom mi je bila super drugarica, i dalje mi je super drugarica, koja je sad na Havajima. Ona je sa svojim kolegenicama osnovala modni taj dizajn store, kako se zove, klasa, i oni su bili među prvom postavkom tih dizajnera. I onda sam ja kao malo kasnije, palo mi je na pamet – ali to je takav nivo, ma de ja da imam prostor, i ja pitala “jao pa šta misliš, zamisli da ja sa svojim kolegama otvorim tako nešto za keramiku“, i ona kao “daa, to bi bilo sjajno! Obavezno! Raspitaću ti se, ne znam kakvih tu prostora ima i to sve“, ja kao “ pa jel misliš stvarno?“. A to je tad stvarno bilo pre skoro 10 godina, nije postojala ni jedna galerija koja se bavi isključivo tom umetničkom keramikom, i dalje je tad bilo kad kažeš keramika, pomisliš ili na pločice u kupatilu ili na ćup iz Sirogojna, i kao to je to. A mi smo baš bili onako nekako – keramika jeste kao zanat, ali ako ti uneseš svoju lličnu estetiku i svoj dizajn, to postaje nešto novo, jedna svežija priča, koju smo ustvari svi mi hteli da pokažemo svima. I onda tu eto kao ajde ajde, bilo bi super da otvorite nešto, i onda sam ja pozvala moje, u tom trenutku, najbolju drugaricu isto sa keramike tu – al nismo svi sa iste klase. I kao hoćete? I oni kao jao – mislim svi smo tu pričali kao aa pa šta ako niko ne uđe tu? Pa šta ako mi nemamo para da platimo tu kiriju, a bedna neka kirija, mislim baš je priuštivo bilo. I baš smo se plašili i to sve, ali je bilo otvaramo. Ajde nema veze otvaramo pa sad nema veze otvaramo, pa zatvorićemo za mesec dana ako se to nikom ne svidi, ako niko ne uđe baš kao u galerijicu mesec dana, zatvaramo šta igrala se deca i okej. Ali nije bilo tako.

Ivan Minić:  Mislim ajde da te vratim samo malo na bazare, zato što dosta ljudi sa kojima sa pričao koji su ajde da kažemo uglavnom su pravili tekstill, mada je bilo i drugačijih slučajeva. Njima je naravno prvi izlazak pred neki krug ljudi koje ne poznaju, bio izalzak na bazare. Jer svi su krenuli sa tim tako što su napravili nešto, durgarima se svidelo, pa su oni napravili drugarima, pa se malo proširilo i tako dalje, aali to je dve hobistički i to nije ozbiljna priča. Ali prvi put kad ti dođeš u kontak sa nekim ko te ne poznaje, idealno sa više od jednom osobom koja te ne poznaje, i ti dobiješ neki feedback, sad ne mora on uvek da bude idealan, ali osetiš neki sentiment, vidiš da se neko oduševi. E sad oduševi se ali ne kupi onda verovatno nešto sa cenom ili sa – ali dobiješ neku ojektivnu povratnu informaciju i znaš šta sa tim nekako možeš da radiš.

Iva Brkić: Pa ti komplimetni – mi umetnici od toga živimo, to nas diže iz kreveta. Al to je stvarno jako jako jako bitno, mislim to je ne znam ono bilo ko ko je išta napravio, ne mislim sad da je profesionalni ovakav onakav amater…nego bilo šta, ko je bilo šta napravio, pa makar to bila pinjata za rođendan, probaj teško je. Kad se to nekako izloži i kad to neko pohvali ta neka vrsta te neke sreće, to je specijalna vrsta sreće.

Ivan Minić: Ma pitu kad napraviš…

Iva Brkić: Bilo šta, ali shvataš to kad ti neko pohvali, kad ti neko prepozna ustvari tvoju kreativnost, to je specijalni folder, specijalna sreća. I to stvarno je nešto što ti toliko daje energije i volje za tim da nastaviš, pošto ima toliko stvari koje  – zbog kojih možeš da prestaneš, tako da to baš izniveliše.

Ivan Minić: Mislim jedan deo toga, dotaćićemo se i toga u nekom trenutku, jeste činjenica da je to težak fizički rad. Ne u smislu da kopaš kanal, ali nezgodan položaj..

Iva Brkić: Nije baš da kopaš alli ima blata da.

Ivan Minić: Prljavo, nezgodan položaj, mnogo stajanja, mnogo detalja, mnogo situacija gde jedan posto nešto nije ispalo kako treba, kad prođe ceo proces upropastiti ono na čemu si radio.

Iva Brkić: Da da dosta je za mazohiste cela keramika i dosta je muški – mislim muški u smisllu – jao šta će sad komentari…

Ivan Minić: Fizikalije, dobro.

Iva Brkić: FIzikalisanja baš. Mislim glina je teška, mislim ništa što mi unosimo u atelje nije ispod 20 kila u jednom pakovanju. Lift nam ne radi u ateljeu nemamo pristup liftu. Na primer ja uglavnom radim, evo možda nisam pomenula za svo ovo vreme, u porcelanu. Čisto jedno popularno mišljenje, porcelan spada u keramiku, pošto ljudi često pitaju jel to porcelan ili keramika? Misleći na druge vrtse gline ili porcelan. Porcelan spada u keramiku, svaka pečena zemlja, tj glina je keramika. E sad porcelan, što ja kažem, to je onako nobles glina, a sve ostale su sa raznoraznim drugim specifičnostima. E sad taj porcelan da bi se pripremio i umesio i da bi bio dobar za rad, to je džak od 25kg koji ti treba da umutiš onom bušilicom, tj na koju se natakne ono za vrtenje..

Ivan Minić: Mikser.

Iva Brkić: Mikser da. Ima toliko tog fizikallisanja, al nama je to nomrlano, mislim meni je to stvarno – da me neko nije ni pitao meni se to podrazumeva. Pa naravno uzmeš to oruk i radiš. Možda se to ne vidi u mojim radovima pošto ima toliko tih detalja nekih i tako sve je nešto tanko i delikatno, to tako deljuje kao da sam jedan leptirić koji tako dotakne nešto i ne znam to tako ispadne, ali je ustvari prljav je posao do samog kraja, fini detalji su tek na kraju.

Ivan Minić: Taj momenat sa čumićem, mislim odrastao sam u Beogradu, sećam se kad je Čumić bio kultno mesto gde kupuješ bilo šta, ono što ti treba od garderobe, mode, bilo čega, i onda kao dešava se taj suštinski od kraja samo 90tih do tamo 2010, tih 10tak godina je potpuni krah svih tih prostora. Znači ne znam, Piramide, sajma, bazara na sajmu, Čumića, siti pasaža, svih tih nekih mesta, sva su na neki način relativno brzo prestalaa da budu aktuelna. I sećam se, pošto sam imao kao neke prijatelje, nismo više u kontaktu alli koji su bili vlasnici lokala. To je bio lokal od koga su oni odškolovali ćerku u inostranstvu, a sad je to lokal koji ne mogu da izdaju za 150e. I to se desilo u Čumiću tada, i kao to bio period od 10 godina kada je to drastično palo, i znaš kao u nekom periodu nije bilo ni toliko vitno gde ti je tačno u Čumiću lokal, nego eto svuda su ljudi pa je okej. Sada mora da bude na nekom vidnom mestu, ljudi se neće zavlačiti.

Iva Brkić: Pa da, mi smo tu, kao Galerija 1250, došli smo tu 2013, evo sad će 10 godina, malo manje ajde 9 ipo. I tada su već bili ti modni dizajneri tu, bili su još razne neke da kažem radnjice, radnjice u smislu lokal made buissines nešto. Hoću da kažem mislim za taj Čumić to je – u to niko ništa ne ulaže, pošto čujem komentare tako ljudi kad prolaze “jao što ne srede ovo“, a mi se ubismo od sređivanja ono što mi možemo kao mali tu preduzetnik..

Ivan Minić: Kolektiv.

Iva Brkić: Kolektiv da, pa sadimo neko cveće, drveće, pa oslikavamo, pa kačimo neke dekoracije, pa čistimo, pa ovo, pa ono. Mislim stvarno dajemo sve od sebe ali dobro fakat je da je to stara, prastara zgrada koja više nema ni dozvolu za – mislim da je to bio privremeni objekat, ne znam kako to sad ide.

Ivan Minić: Dobro, lepe stvari 90tih.

Iva Brkić: I mi se stvarno trudimo da to bude kao – ne mislimo mi da to treba da bude aerodrom i taj nivo sređenosti, ali da bude kao jedan art distrikt koji svaki grad ima u suštini. Ima sad stvarno ima divnih  – dinamične otvaraju se raznorazne i galerijice i tako neke simpatične i autentične…

Ivan Minić: Ima raznih čudnih ljudi.

Iva Brkić: Ima raznih čudnih ljudi, mnogo ih je u Čumiću.

Ivan Minić: Ja sam dosta vremena proveo i imao sam taj momenat dok smo radili projekat moja firma, u principu ono krenuli smo od klasičnih preduzetnika, krenuli smo od ljudi koji i nisu klasični nego su više u tom nekom umetničkom segmentu, ali so tu uglavnom bili ljudi koji rade od kuće, znali smo ih sa instagrama pa smo prolazili kro tu neku priču, al u nekom trenutku tih ljudi koje smo tako znali nam je ponestalo i neko vreme smo se držali tih klasičnih biznisa, šta god oni bili. Obično jesu i dalje bili mali, alli su nešto što je ono vrlo klasično. I ja sam onda krenuo da istražujem i naleteo sam na par nekih zanimljvih stvari, došli smo ne znam – radili smo sa Dekijem iz Piceup-a interviju, pa smo radili Masnikovićima i tako dalje. I kao čekaj čekaj čekaj čekaj, mi smo došli ciljano to da uradimo, ovde ima još gomila nekih čudnih ljudi, ajde da vidimo ko su, šta su. I najčudnija radna vremena, to je ono ludilo, ali onda sendeš i popišeš i vidiš, i sad kao znaš okej ti popišeš neke stvari, ja sam posle toga još dva puta išao i popisivao. Jer naravno menja se, a i ti ljudi koje smo obišli ne znam ono kao Deki sa kamen dizajnom je jedna stvar bila pre 5 godina, druga je sad, ima smisla da prođeš i obiđeš. I meni je to postalo jako važno iz dva razloga, prvo ima neko ko je skupio čudne ljude na jedno mesto..

Iva Brkić: Mi se sami skupimo.

Ivan Minić: Pa okej, ali neko vas je organizovao, a druga stvar kao došli smo do toga da je zapravo postalo jako teško ljudima kupiti poklon koji će nešto da im znači. Sad ja ne volim da kupujem upotrebne stvari, ako ne znam da ljudi vole nešto specifično, jer vrlo je teško. Pričali smo ono u pripremi koliko smo postali malo opterećeni više tim stvarima, i kao ono kupiću ti vaučer za nešto i lakše mi je tako, ali ako znam ko voli nešto specifično ili mi se gađa sa tim, ja ću otići da potražim i da nađem nešto i obilaziću redovno da znam šta ima, da bih kad planiram za narednaa dva meseca šta treba da kupujem od poklona, dođem i kupim sve odjednom. I tu sam stvarno uvek nailazio…

Iva Brkić: Ti planiraš toliko unapred?

Ivan Minić: Da da ja sam inženjer. I uvek mi je to bilo kao interesanto i za inspiraciju i za sve, ako sam tu u gradu ako imam još 30 minuta parkinga, napraviću krug. Možda ništa neću kupiti ali ću napraviti krug i svratiću kod Dekija i pozdraviću ga, i verovatno ću da uzmem neke začine uvek. Ali ću da vidim šta sve tu ostalo ima i stvarno sam tu viđao sjajne priče. Bilo je i tih situacija gde vidiš nešto, to ti bude simpatično, pa za 4 meseca kada prođeš toga više nema.

Iva Brkić: Al to isto daje neku čar moraš priznati.

Ivan Minić: Ja sam, ja sam inženjer, ja volim predvidljivost, alli sve je to okej, jer se pojavi nešto novo…

Iva Brkić: Zato što nama je, kad kažem nama mislim kao svim tim – umetnik mi je tako – imam problem stim nazivom.

Ivan Minić: Kreativci hoćeš da kažeš.

Iva Brkić: Ne to mi je još gore, ali mi ti takvi volimo da imamo – da stvaramo novo. Mislim super je kad imaš nešto što se super prodaje, ne znam neko je smislio neke minđuše koji svi živi hoće, strava! Sigurne pare, napraviš znaš da će da se proda, mislim fantastično. Ali isto tako posle nekog vremena to je naš mali luksuz, koji mislim da imamo pravo da imamo, je da stanemo sa nečim i da krenemo u nešto novo, jer bi smo crkli od dosade.

Ivan Minić: Ne, mislim, pričaćemo.. Vi u suštini možete uvek da eksperimentišete i da probate stvari. To je mnogo lepo kad imaš nešto svoje i lupam, imaš 4 police i na 3 su stvari koje su ti…  

Iva Brkić: Jeste, jeste…

Ivan Minić: Al jedna je nešto što ti hoćeš da probaš, pa ćeš da vidiš i kakve su ti reakcije

Iva Brkić: Ali moraš da paziš da sve vreme imamo konačan broj ruku i prstiju.

Ivan Minić: Kao i svi ostali. Mislim, ja sam,jasam tradicionalan čovek.

Iva Brkić: Primetila sam

Ivan Minić: Mene kad moj brat Džoni iz Braće Burazera iz Dečko Cara pita: “A šta bi voleo da vratimo u klasike?” “Medveda. Medveda! Medveda i oktopus” I, znaš ono, ja stvari koje zavolim, ja ću da ih zavolim u svim bojama. Ali ću isto tako i da odem i da u svakoj kolekciji nađem tri majice koje mi se sviđaju i da ih kupim. I to je to. I kao, da, nije se desilo i neće se nikad desiti da negde odem i da mi se sve sviđa, Moslim, odem u Apple i ne sviđa mi se sve. Ali, kao, izabraću ono što je meni ok i naći ću način kako ja to da uklopim i to ne mora nikom drugom da bude jasno.I obično i nije. Al meni jeste. Meni ima smisla. E sad, ok, galerija jeste jedno centralno mesto gde ljudi mogu da vide i tvoje radove, ali tu neku generalnu energiju koju vi imate i neku estetiku koja je karakteristična. Ima različitih stvari.

Iva Brkić: Da, da, različite ustvari, ali to je…

Ivan Minić: Skladno je.

Iva Brkić: Skladno je, da to.

Ivan Minić: E sad, i kada sam pitao ljude u prethodnom periodu koga bi voleli da vide u podkastu, odnosno čuju, nekoliko puta su slali preporuke za tebe.

Iva Brkić: O, wow

Ivan Minić: I ja sam im svima rekao, biće samo da postignem, ne mogu baš da stignem sve u istom trenutku.

Iva Brkić: Ja pozdravljam ovom prilikom sve te ljude. Hvala, hvala!

Ivan Minić: Al hoću da ti kažem da postoji vrlo jasna distinkcija i postoji vrlo jasan razlog zašto oni baš tebe hoće i zašto vole baš te tvoje predmete. E sad, kako izgleda taj proces od toga mi smo se igrali i napravili nešto da vidimo šta će da se desi, znaš ono, šta se dešava tih 10 godina i koliko ti u tom celom procesu zapravo učiš i o sebi i o svojim kupcima, ali ne ono biznis znanje, kako ću ja sad, već prosto to su ljudi koji dele emociju sa tobom.

Kako je Ivu ljubav prema keramici naučila o biznisu

Iva Brkić: Tako je, da, da.. Pa, znači odmah mogu da kažem da ja nisam nikada pročitala te neke knjige o biznisu. To kada smo otvarali tu galeriju, nisam, jednostavno uzela e sad kako se pravi biznis plan. Zato što to nije ni bio biznis. to je bilo, daj hoću da radim, tj. da radimo ono što volimo i za šta smo se školovali i šta želimo, pa akose to nekom svidi super, ako ne… šmrc.

Ivan Minić: Build it, and hopefuly they will come.

Iva Brkić: Eto to je, to je moja knjiga o biznisu. Savet broj jedan, to je to. Šalim se nije da sam ja sad kao pa ja ništa ne znam, ništa ne znam. Ne mislim da nisam ništa napravila i nisam tako lažno skormna. Ali sam nekako, ne znam kako, imala taj neki odnos, ok, ako se neko zainteresuje za bilo št što radiš, nebitno da li će da ga kupi, da li će da kupi tvoj rad ili će da samo kaže šta misli o tome, ili će nešto da predloži, ili će samo da stane pored izgloga i da pogleda.. to je jako.. to treba čuvati i gajiti. To sam nekako uvek znala jer to je najveći kompliment. Mislim, ti ljudi mi trebaju, tako da to je nekako.. ja mislim da je to bitno za bilo koji biznis, ne samo za ovaj kreativni neki. I uvek sam bila, nekako, vredno, sad je momentat da kažem. To je super savet koji sam dobila od tog jednog starijeg kolege kad sam upisala fakultet, na početku faksa i to mislim da je jedan od najboljih savete. Toga se držim, to mi je u glavi non stop i volela bih da podelim sa svima, pa možda nekom pomogne, ti sviumetnički ili ti kreativni, nebitno, to možeda se upiše, lako se završi, znači, kad si upisao to, završićeš ga, ali onda posle je najteže, posle ne treba odustati. A mnogo se lako odustane posle. Tajčovek mi je rekao to na početku. E ti ćeš završiti to, vidi se to, bez problema, nema frke, al posle, pašće ti na pamet hiljadu puta da odustaneš, al nemoj da odustaješ, to je najteže što treba da očuvaš. Naravno da sam ga parafrazirala, on je to meni rekao mnogo poetičnije i lepše, ja sad nisam uspela da prenesem tako lepo. Ali to je živa istina. Jer posle se tako lako odustaje, mislim, sve te iznervira,‚neće, sve ne može, sve je teško, sve nije kako si zamišljao i zašto je to bitno, zato što neće tebi niko kucati na vrata i reći: “E, hoćeš da mi napraviš ne znam sada, znaš ovako, pa srce ovde,..” Neće tebi niko doći i reći šta mu treba, nego ti treba da praviš, stvaraš, dizajniraš, kreiraš, štagod, pa će to onda neko da vidi, pa će onda da poželi. Ne ide obrnuto jer ima mnogo ljudi koji posle faksa sede i kao “pa nema posla, čekam posao, ili nema za mene.” Ti sam si ono, ti u budućnosti koji kao, konsultuješ se sa sobom iz budućnosti, kao stvoriš nešto, napraviš i tek onda to daje inspiraciju nekom da to poželi ili da stvori nešto novo sada sa tim. 

Ivan Minić: Ima ceo taj momenat ima gde ljudi ne znaju šta im treba do onog trenutka dok to ne vide. Odnosno ne ono što im treba, nego ono što žele. Nekad im ne treba, jer i bilo koja druga šolja će savršeno lepo poslužiti.

Iva Brkić: Da, nisu to neke egzistencijalne stvari

Ivan Minić: Ali nije isto. 

Iva Brkić: Nije isto, da.

Ivan Minić: I jeste taj momenat i prezentacije i vizuelne i nekog story tellinga koji to priča i kad upoznaš osobu  koja stoji iza toga, ono, vežeš se i… Ja četso govorim o tim stvarima kao mi živimo u zemlji u kojoj u principu, velika većina ljudi ne može sebi da priušti lepe stvari, često. 

Iva Brkić: Tako je.

Ivan Minić: Takođe, velika većina ljudi može povremeno sebi da priušti lepe stvari, ali to znači da jednom u mesec dana može ili da ode na kolače ili da kupi nove rukavice, ili da kupi nešto tvoje. I sad kao jednog meseca će jedno, drugog drugo, trećeg treće, ali je ograničeno. I vrlo je važno da oni to razumeju i da im stvarno bude stalo i da imaju jasnu ideju zašto nečiji rad treba da košta koliko treba da košta, zašto je takav kakav je i da ne dođeš u situaciju…

Iva Brkić: Baš si ovo sve lepo rekao do sada, baš mi se sviđa

Ivan Minić: Jako mi je teško da objasnim ljudima taj momenat. E sad ćemo mi da sednemo i ja sad imam ideje kako bi to trebalo. Dobro? Nije ni to lošeda ti imaš ideje, ali šta je posao? Posao je da treba da se uradi dizajn za sajt. A da ti pustiš onog ko se bavi time da to uradi, ti mu daj šta je tebi važno, je ti znaš svoje tržište, svoje proizvode, sve to.. Ali nemoj da mu kažeš: “E, pomeri ovo dva prsta desno.” Jer kad kažeš nekom pomeri dva prsta desno, njemu krene da igra oko. 

Iva Brkić: Naravno

Ivan Minić: Znači, nema potrebe da ljudi ulaze u takve stvari. I to je i kod umetničkog rada jako veliki problem. E a jel bi mogao ti ovo sad da.. Brate… 

Iva Brkić: Ima puno takvih porudžbina

Ivan Minić: ima puno ljudi koji rade po porudžbini, na zahtev, sve ok, ovo je moje. Jel možeš ti da uklopiš ovo moje u svoju priču?

Iva Brkić: Imala sam ja dosta dugo vremena, tu klackalicu. Često ljudi pitaju, ne iz neke loše namere, naravno,: “Jao, jel bi mogla ovo ovako, onako..” I sad ja kao, ranijih gidona dok sam bila i nesigurnija u sebe i siromašnija i sve to, prihvatala sam razne tako neke , projekte, mislim projekte, porudžbine, tako da kažem, i pokazalo se svaki put da kad taj neko ima hiljadu zahteva, ovako, onako, ja se trudim, sve dam od sebe da to ispunim i ispoštujem, jer ipak je taj neko mene kontaktirao, pa ono hvlala mu. Na kraju, uvek, kad se neko toliko meša i kad neko toliko ima tih zahteva ustvari da ja budem ruje koje oni kontrolišu, to su ispadali najgori radovi. Nemam puni iskustava da neko nije bio zadaovoljan,  hvala Bogu, inače bi ono, na aparatima bila, ali nisu mi neki radovi za pohvalu. 

Ivan Minić: ali ti nisi bila zadovoljna. 

Iva Brkić: Nisam ja bil zadovoljna. I onda, sad vremenom, naučila sam, da kažem ne hvala. To svima preporučujem. To je divno. divna super moć da nešto jednostavno odbiješ kad misliš da to vreme možeš da upotrebiš kvalitetnije za neke druge stvari. Da se ne bojim da li je ovo poslednja osoba u životu koja će mene zvati. Šta ako sam odbila možda poslednji posao u životu, koji ću za nekoga uraditi. Taj strah je realan, postoji. I to sam sigurna da postoji kod monogih drugih ljudi, pošto pričam sa kolegama umetnicima i drugarima i sa svima. Odbiti nešto i reći ovo nije u skladu sa onim što ja radim i ne slažu nam se estetike, ili nemam vremena,prebukirana sam nečim drugim, jel tako? Čak i ne moraš da se pravdaš, da objašnjavaš ustvari zašto nešto ne.. To mi je novi omiljeni osećaj. I stvarno, korisno je to, zato što sam u poslednje vreme ja vidim da ja mnogo bolje organizujem svoje vreme, produktivnija sam, jer mislim, biram ono što je meni najbolje, a to bude i po difoltu ono što je i drugima najbolje. 

Ivan Minić: Hajde mi samo napravi, ako možeš nekakav presek ključnih momenata u tih 10 godina. Prosto, to je počelokao eksperiment, onda je vremenom dobilo neku strukturu, šta trebea, ono, ja razumem kad neko nešto radi iz hobija, on to obično radi tako što uzme i napravi nešto što voli, al kad to preraste u neku vrstu posla, ti onda kreneš da razmišljaš u strukturi kolekcije ili tako nečega, što je kompleksna stvar, što podrazumeva ceo set dodatnih aktivnosti, što podrazumeva posle i praćenje šta od toga šta prolazi, šta ne prolazi, šta ima smisla. Pa onda sad nećeš ti onda se fokusirati samo isključivo na ono što prolazi, ali moraš to da uzmeš u obzir. Prosto, kako je išao taj proces učenja i kako je išlo to tvoje traženje unutrašnjeg izraza koji hoćeš da pokažeš. 

Kako je Iva našla svoj stil

Iva Brkić: Ne znam kao da izaberem baš ključne momente, kao da se nešto tada desilo, pa sam ja tad shvatila, ali bilo je na početku puno švrljanja i kroz stvari koje pravim i kroz radove i onda se nekako… Da odmah da kaže, nebitno mi je da li pravim šoljicu, da li pravim minđušu, da li pravim skulpturu, da li pravim neku instalaciju zidnu… bilo koji taj predmet,ja unesem sebe, bez nekih… nikad se ne ograničavam, kao jao ne ovo je glupi mali proizvod, to ću da otaljam. Nego sve nekako bitno mi je da sam to ja.

Ivan Minić: U svakom komadu.

Iva Brkić: Da stojim iza svega što sam napravila. Ja mislim da je to nekako s tim korakom kad si takav sam sa sobom i kad tako kreneš, onda stvari nekako ja mislim idu prirodno. Pa neke stvari koje si napravio, uopšte se nikom ni ne dopadaju. Dešavalo mi se milion puta nešto napravim, ja kao, jao što mi je ovo super, neka vazica, ne znam za jedna cvet, ja napravila nešto.. niko nije primetio. Ok. Mislim, primetila je moja mama i drugarica, ali imam i te moment, ali imam i ove gde sam nekako ubola i estetiku i neku priču koja povezuje moj rad sa nekim malim ritualima koje ljudi imaju vole i cene u svojim životima. I to su te Alisa šoljice, bez lažne skromnosti, to mogu da kažem da mi je nešto što je kao prepoznatljivo moje, a ja sam ponosna i srećna zbog toga. I cela ta neka propratna Alisa u zemlji čuda momenat, to je nekako moja igra, tu gde se osećam najsigurnije i nekako sve vreme se gradi. Imam neke uzorke od pre 10 godina tih šoljica. Imam tako kad mi neko kaže: “Jao imam šoljice koje si  mi pravila pre 9 godina..” Jao ne, nemoj to da mi radiš..

Ivan Minić: Zamisli šta je ta šolja preživela za 9 godina..

Iva Brkić: E pa da i vidim da je to nekom i dalje bitno i vredno i čuva ga na specijalnom  mestu i tako to.. to mi je stvarno ono, srce mi je puno. S te strane to ide onako uzlazno. Ali ja sam imala i jedan momenat, problem što uporedo što taj kao biznis, lepo ide. Ne znam kako, nisam nikad išla na te biznis…

Ivan Minić: Koučing i ostalo

Iva Brkić: Koučing i sve to. Mislim da samo treba da slušaš sebe i da si racionalan. Mislim ne možeš da budeš ono.. ok. Ja sam racionalna i slušam sebe i mislim da je meni to, lepo me vodilo kroz biznis momenat. I transparentna sam, sve ispričam i kažem, ne krijem tajne zanata i to, to mi je grozno, taj malograđanski momenti, ali uporedo s tim, ja imam i svoju umetničku karijeru, izlažem po svetu i na bitnim tim bijenalima, izložbama, muzejima i to. E sad, jedno je .. mislim dan je dosta kratak i onda nekad zapostavim jedo. Tu izlagačku deltnost, jer Infostan stiže svakog meseca. Zapostavim taj izlagački momenat, ali uvek sam se trudila da bar imam jednu ili dve inostrane izložbe godišnje. A to isto je specijalna priča. To je čist moj luksuz i trošak i tako, pucanje na duge staze, da se gradi neka ta… pa ime da kažem, opet zvučim pretenciozno. Ne želim to. To nekad zapostavim, jer kao napravim novu kolekciju, kao čaj za zaljubljene. ne, nemam tu kolekciju. Ali napravim to i to se super proda i svi to žele, oće ovaj da fotografiše sa ovim, sa onim, nekako to bude baš super, ja presrećna. Svaki normalan preduzetnik bi rekao ok, sve ostalo ostavi udri po ovome, ubola si šta ljudi žele. E ja tu imam neku malu kočnicu. Neću da se zaletim u smo tu jednu nišu, jer mi je to dosadno. Možda to nije pametno, ovako ekonomski. 

Ivan Minić: Ja mislim da je to vrlo pametno, ako razmišljaš na duge staze. 

Iva Brkić: Eto. Hvala!

Ivan Minić: Kratkoročno, verovatno iz toga možeš da izvučeš mnogo, ali ćeš ti onda da budeš “ona što pravi to”. I kad to prestane, više nije bitno. 

Iva Brkić: E, da, da, da. Mislim i dalje mi je super što.. Bitno mi je da imam nekoliko… time znaš kao nekog ko je napravio tvoju omiljenu šolju, neko tamo me zna kao nekog ko ima moju neku sliku u stanu. Tamo sam pravila nešto z neko snimanje. Mislim, volim da sam tako na više frontova, možda se malo rasipam nekd, ali bilo bi mi dosadno da je suprotno. 

Ivan Minić: Ja mislim da je jako bitna stvar, ko je u prilici, da može tako da organizuje svoj posao i vidi sebe u toj vrsti izraza, da napravi stvari koje su različitog nivoa kompleksnosti, različite cene, jer kao, neko ili ne može ili ne želi, nije ni važno, ali u ovom trenutku želi samo detalj, želi smao nešto i to je skroz ok. I možda se sledeći put doći i kupiti nešto drugo, ali čak i da ne kupi i sama činjenica da ima jedan mali komadić tebe je velika stvar. Komercijalno, možda i nije, ali znači naravno, da ono.. Mi smo pre x godina, skoro 20 godina, odradili gomilu nekih majica, koje su bile sa nekim našim motivima koji su nam bili bitn, ništa sad specijalno atraktivno, ali prvi put kad vidiš čoveka koga ne znaš, da nosi tu majicu u gradu, ti si najsrećniji čovek na svetu, i kao nebitno je što to, posle dve serije koje su bile veoma uspešne, treća serija je bila fijasko. Ima 300 ljudi u gradu, e 290 je kupilo u prve dve serije. I u trćoj je kupilo 10 i ostala je gomila majica i ti si ih delio posle na rođendanima i sl. Ali to kad sretneš nešto tako ili to kad vidiš posle 5 godina nekog da na basketu u kraju nosi tu majicu izlizanu, tebi i dalje to jedan prelep osećaj. 

Iva Brkić: Jeste, to je to. To je to. 

Ivan Minić: E sad, pomiriti sve te stvari, i mislim, Ti si kompleksan slučaj, radiš mnogo toga različitog, pa čak i kad ne idemo na druge načine, a ja sam pratio i malo drugačije to sve… Samo da odskrolujemo stvari na Instagramu, ima mnogo toga različitog što se dešavalo kroz vreme. Kako ti, prosto.. Kako izgleda proces planiranja, kako izgleda sve to, na primer, nemam pojma, ako radiš garderobu, zna se da na jesen moraš da spremaš šta će da ide na proleće. 

Kreativni proces

Iva Brkić: Pa evo ovako mogu da ispričam kako je to meni sad. Ako pričamo o planiranju, sada možda mogu da kažem da znam da planiram. Pre to nisam znala. Moram da kažem da mi je bito što u ateljeu imam jednog asistenta. To je moj muž, koga sam obučila da mi pomaže i on je taj koji je organizovan i razmišlja tako. Kao onaj crtać Voli, onaj robotić koji sve skladišti, e to je on. A ja tako idem i razbacujem sve. Nekako nas dvoje zajedno sve.. on je tu za organizaciju, kao vidi, nemaš čajnika, ok ajde pravimo to, nekako me struktuira. Tako da mi je to strašno velika pomoć, ne znam šta bih bez toga. Još mi pomaže i sa džakovima teškim, tako da bombonica, odlično. Ja obično radim, svaki dan imam nešto od tih mojih standardnih stvari. Da se ovo izlije, da se ovo ošmirgla, da se naprave drškice, da se ovde oslika cvetić. To mi je neako podeljeno, kad dođem u atelje, pošto sad mi je atelje van kuće, hvala Bogu. Atelje i stan u istom, ne nikako. Treba izaći i otići na svoj posao, bar mislim.. jer si ovako stalno na poslu iako misliš da nisi. Odem i to je nekako prvi deo dana, bavim se time što fali i šta se dobro prodaje i to pravim. ito tako imam neke planove kao po evo sad će dan zaljubljenih, ali nije mi to nešto bitno, ali mi jeste inspiracija za nešto novo. Svi ti neki.. kao Nova Godina, ili ti neki početak proleća, ti datumi koje ja volim isto, to me motiviše da napravim nešto novo. Ne mislim sad nešto novo nikad viđeno na svetu, ali u smislu dekora, lupam, da li su to prolećne boje, neka nova izmena što je meni prvenstveno osvežavajuće i zanimljivo, to na primer, planiram i planiram dota bolje, fotografisanje i snimanje tih videa i toga, a to isto volim da radim. Nekima je to mučno da se bave i tom video, tim fotografskim..

Ivan Minić: Kapirm da je za ljude koji rade takvu stvar, sam proces porađanja proizvoda dovoljno težak da nakon toga si u fazonu ne želim da ga vidim više, a kamo li da ga slikam. 

Iva Brkić: Jeste, to je tačno to postoji, ja volim fotografiju, volim taj set dizajn, tako da mi je to uživanje posle, ali često nemam vremena za to. Ali evo, sad kažem to je bitan momenat da odredim dan, biće mi sad ova kolekcija gotova u utorak, i onda ću da odvojim dva dana za fotkanje toga, pošto mi treba i lepo svetlo i nekad mi treba da neko pomogne nešto da mi drži, da baca konfete i ostalo, i tako kao dva dana. A pre sam kao stalno, gotovo, e, nosi u galeriju, nosi tu, traži mi komšinica, i to sve tako bude tako prebrzo i bude haoptično i ode sve i šta sam uradila, nemam dokaz, nemam fotografiju da sam nešto uradila tako da sam malo sma to usporila, aonda planiram i druge stvari te izložbe na primer. Te izložbe su ono konkursi i za to ti treba dosta vremena em da uradiš rad em da ispopunjavaš sve te obrasce, grozno i da fotografišeš. to treba da su studijske fotke. Mislim to je stvarno ti odu dani na to. Tko da to blagovremeno, ja kad saznam ja to planiram. Ali nemam ja neki plan, ne znam da li ste vi ovde očekivali da ja imam neki biznis plan…

Ivan Minić: Nisam očekivao ništa, nego prosto mislim da je značajno da imaš tu neku vrstu reality checka sa stvarima koje funkcionišu, imaš tu neku vrstu drajva da probaš nešto novo svaki put. 

Iva Brkić: Pa to je ja mislim taj balans. Znam šta mi je sigurica, to se radi, ali ne moram ceo dan to da radim. To mi je bitno. Prezasitila bih se, nego to radim ograničim vreme i onda ostavljam vreme za nešto što jedva čekam da uradim. To je nešto novo, nešto da isprobam, neki eksperiment, neka nova ideja. Ideja imam dnevno 200, to nije nikakav problem, ali ono što je ideja koja je sprovedena ud elo je ona koja se vidi. Za tu ideju koja pobedi ovih 199 ostalih, za nju odvojim vreme. Nekad onako, kad se osećam dobro, kad mi je good hair day, tad odvojim vreme i uradim nešto novo. 

Ivan Minić: Voleo bih da na primeru nekog od proizvoda koji voliš i koji dugo radiš, objasniš kako izgleda proces. Zato što proces ima mnogo elemenata i komplikovan je i traje i mora da traje. 

Iva Brkić: Mora da traje, nema prečica za keramiku stvarno nema prečica i proces je u suštini isti da li praviš perčlicu ili da li praviš neku veliku vazu. Proces je isti i isti je već hiljadama godina, Ništa novo se nije desilo, mislim ni ne može, zato što je keramika nekako prirodna stvar, to je iz zemlje, ne možeš to da prevariš. Prvo se izabere vrsta gline, u mom slučaju porcelan, koji je ono u svežem stanju, evo sad ljudi koji ne znaju to je u formi plastelina, ta plastičnost, on može da se vrti na točku. evo na primer, ovaj prsten, ja izvtim na točku male stubiće, tj. kao tubice male i onda izvrtim ih ne znam, 50. i onda to ide na jedno sušenje, onako prirodno. Za to sve treba vremena, dok se to suši, ja radim nešto drugo, narabo. Onda, kad se to dovoljno presuši, da nije dovoljno vlažna, al da nije presuvo, onda ih seckam na kolutiće, kao šargareu kad seckam. E, kad  se to isecka, onda pustim da se skroz osuše, ali to je grozan oblik, mislim to je onko krug, li onako sve iskrzano, ivice katastrofa i to sve. E kad se to skroz osuši, onda ih obrađujem nožićem, alatkica, kao neki skalpel, nožić i sa vlažnim sundjerom, da se dobiju fine ivice, da se dobiju fine površine, da nema ništa da viri da grebe i ostlo. U tom trenutku porcelan suv je krt kao grisina. To je, ne znam koja je to skala tvrdoće, ali je kao grisina, znači dota puca, dosta treba ima stvarno dodir leptira i neki zen u sebi da to ne skrckaš sve u rukama. E kad se to osuši, onda pravim ove dodatne, evo u mom slučaju srce, neke dodatne motive. To sve pravim onako kao, kao kad biste gledali one klipove… kako se zove ono asmr kad neko pravi nešto tako sitno, pa crcka ga 100 sati.. e tako i ja tko pravim gomilu tih srcića, kućica, listića ili šta god već mi padne na pamet, i onda apliciram na taj porcelan. I dalje nije tu ništa pečeno. Opet sunđerčić, fine ivice, uvek tu moraju da budu fine ivice, 100 puta se to briska, i prelazi e onda ide na prvo pečenje, pa kad se i to prosuši, kad je gotova cela ta forma, ide na prvo pečenje, to se zove biskvitno pečenje. To je nekih 900 stepeni, recimo, to je kao ništa. To pečenje traje 5-6 sati, isto toliko hlađenje. Strujaje jevtinija noću, naravno pustimo noću peć da odradi i sutradan se hladi i onda taj predmet tako ispečen više nije, više je struktura mu je drugačija, voda mu više ništa ne može, sad možemo da ga bojimo bojama na vodenoj bazi i neće se, da kažem stručno, razdroćkati. Ima dovoljnu mehaničku čvrstinu za naredni korak i onda je to sada u mom slučaju, bojenje, dekorisanje. To se radi sa specijalnim tim pigmentima, engobama za keramiku. To su boje koje na prvi pogled izgledaju kao i svi drugi pigmenti, za slikarstvo. Međutim to su boje koje idu na 1250 stepeni, sve ostle bi sagorele, tako da na specijalnom mestu se kupuju i stvarno svaka mora da ima tu temperaturu koja joj je određena inače bude grozno, onda se to solikava, onda se glazire. Glazura izgleda kao neki beli prah, recimo, u vodi umućen, kao jogurt na ptimer, ajd negde između jogurta i mleka, recimo i onda se taj predmet umoči u tu glazuru i u tom trenutku izgleda kao da se neće ništa videti. U mom slučaju, kada pričamo o transparentoj glazuri, ima ih milijardu drugih vrsta, ali evo, pričam za taj jedan moj predmet. I onda se, najbitniji korak da se zabriše dno, znači sve što se peče u peći za keramiku sa glazurom, ne sme da stoji na tom delu gde je glaziramo, kao što za svaku šolju možete da vidite onaj rub onako, pa ako se pitate zašto je to tako, zato što bi se glazura zalepila za te ploče na kojima stoji to i onda se ispeče, e ona, u tom drugom pečenju, tu se dešava magija. Od tako malo neuglednog materijala i te glazure koja je beličasta bezveze, koja prekrije sav taj crtež, ne vidi se, ta glazura postane sjajna providna kao staklo, taj porcelan postane divno beo, boje postanu intenzivne, vesele, zavisi ustvari koje koristite, ali onakve kakve treba da budu i to je ustvari taj jedan gotov proizvod, što se tiče keramike. E sad, ako dodajem pozlatu, što često radim, onda ide na još jedno pečenje na 815 stepeni, recimo, to zlato je neko specijalno zlato, mislim pravo je zlato, samo je u specijalnoj tečnosti da bi se lakše nanosilo na keramiku i posle da bi to naleglo lepo. Zači posle ide ta pozlata koja je opciona i završna faza, onako kao final touch. Svaki taj proizvod, predmet, prolazi korz tri noći pečenja, onda kao tri dana pečenja, a između se to nešto pravi, obrađuje, oslikava, suši, šmirgla. Tako da nebitno je da li šta je u pitanju, sve to prolazi iste te stvari.

Ivan Minić: Samo, naravno, što je kompleksniji objekat to su veće šanse da dođe do neke vrste problem…

Iva Brkić: Ma uvek ima problem. Porcelan je zeznut, zašto je porcelan skuplji. Jeste skuplji i sam materijal, ali on je dosta kompleksniji za izradu, on se mnogo deformiše i u toku rada, krtiji je nego neke druge gline. U pečenju se toliko deformiše, da ono ljudi obole. Nešto što je na primer kružno, evo ova čaša, ti ga napraviš tako, e sad slučajno dok si prenosio to u drugi deo ateljea, malo si ovako čvrknu, zakaćio prstom, i vratio na mesto, kao vlažno je, i kao vratio. Porcelan to zapamti i taj kružni oblik, koji je bio divan dok je bio osušen, u peći kad se peče, ne na prvom pečenju čak, nego na drugom pečenju, grozno zlopamtilo se tako lepo izdeformiše i ti dobiješ škart ili nešto tako simpatično…

Ivan Minić: Ja sam to tako hteo..

Iva Brkić: Da, da, ja sam to tako htela, dok je to hobi, to je simpatično, kad ti to postane posao, nije simpatično, onda baš ume da iznervira.

Ivan Minić:Ako se ja dobro sećam, kad sam pričao prvi put sa nekim ko se time bavi, razlika je u finoći i razlika je u tome što predmeti od porcelana mogu da budu finiji, tanji, mogu da imaju…

Iva Brkić: Jeste, zato što porcelan, nema evo šta je, ako ikoga zanima. Sve druge gline imaju neke uključke, kao na primer šmot, neka vrsta peska, zavisi od mesta gde se kopaju. i to su te čestice koje su krupnije, jednostavno granulacija je takva, da je krupnija. A porcelan je najfiniji, to je kao neka pavlaka. Ne znam da lis te preimetili, sve upoređujem sa hranom, ali dobro, to je zato što je slično.

Ivan Minić: Ja mislim da je to najbolji način da ljudi dožive …..

Iva Brkić: Tako je da, svi koristimo hranu. Porcelan je kao neka krem sir pavlaka, jer nema tu armaturu od tih nekih krupnijih čestica i onda se lakše i deformiše i lakše se skljoka (opet jedan stručni izraz, kad se vrti na točku), tako da sve je komplikovaniji, ali je najlepši. Ono što ispadne na kraju 

Ivan Minić: Ono što ispadne na kraju je… ne može da se poredi sa bilo čim drugim

Iva Brkić: Jeste, na kraju je svaka čast svima, ali i druge gline imaju svoje divne potencijale, zavisi kako ih iskoristiš. Sve može da izgleda fantastično, ako je u ruke dobrog umetnika upalo. Ali meni je, za moj senzibilitet, porelan najlepši, jer sve ispada na njemu tako jarko i vedro i lepe su mi boje i ta finoća i ta tankoća, čak i providan kad se onako malo okrene ka suncu, kad se stavi prema nekom izvoru svetla, je rovidkast, to je isto jedna lepa stvar.

Ivan Minić: Sećam se da sam gledao baš za nakit nekoliko različitih glazura i kako se ponašaju i taj momenat kad ti si nešto npravio i sad umočiš i kao, toga više nema, je zastrašujuć kad ne znaš šta se dešava jer si tu prvi put došao i gledaš, ali onda vidiš kroz ceo proces kako sve to izgleda. 

Ivan Minić: Zapostavili smo taj umetnički deo koji radiš. A to jeste nešto zbog čega si ti meni iskakla kroz razne vrste medija sa nekim zanimljivim projektima. I stvarno to je i prilika da nešto više ljudi saznaju o tebi, da nešto više kažeš. Zato što ove regularne stvari one su prilika da ljudi dođu u kontakt sa tvojim proizvodima, to je sve ok, ali ako nisi, ako te ne sretnu u galeriji ili te negde ne sretnu, neće saznati ništa iza toga ko je ta osoba, a ovo je ipak negde način da malo vide kako razmišljaš i koji je tvoj izraz i zašto baš to i da kažeš par tih nekih stvari poput onog pitanja koje te sigurno neću pitati, a pitanje je gde nalaziš inspiraciju. Ali, to su sve zahtevni projekti i to su sve uglavnom projekti gde, neka vrsta konkursa gde ti apliciraš i ne znaš da li ćeš da prođeš. Ok, vremenom ti već pohvataš malo finese svega toga i šta je ono što se očekuje i kako to treba. Vremenom naučiš da popunjavaš užasne formulare, to je prosto postalo normalno. Prvo, šta to tebi znači koji su bili prvi trenuci koje pamtiš kao nešto što ti je bilo važno. 

Bitni momenti u karijeri 

Iva Brkić: Što se tiče tih izlaganja po inostranstvu, to je, meni.. Ja to obožavam. to je prilika da se izađe iz svog malog beogradskog dana i sveta i da se vidi šta neki drugi ljudi tamo rade i da se malo izmestiš i da tvoj rad ode u neku drugupostavku,d a ga vidiš u nekom drugom svetlu, u nekom drugom prostoru i postoje izložbe, kaošto u tenisu postoje grand slemovi, tako i ovde postoji neka hijerarhija izložbi što se tiče ovog našeg malog univerzuma, keramike tj. te unikatne keramike. Ja sam učestvovala na dosta izložbi, ali prva mi je bila kad sam još bila student i zato mi je.. ti profesori koji su bili na unikatnoj keramici oni su mi dosta pomogli, ne da uradim nešto, nego rekli su mi za konkurs, rekli su mi e mogla bi ti.. inspirisali su me i rekli pa što da ne. I onda sma ja poslala neku, to je u Švajcarskoj bilo i sad je taj muzej Karuž, to je bijenale keramike, svake godine neka druga tema, i te godine, ne znam koja sma ja godina bila, tipa IV, nije ni bitno, je bila tem šoljica sa tacnicom. Ja kad kažem šoljica sa tacnicom, kad se stavi ta tema to je za umetnike samo odskočna daska, nisu to sad sve samo šoljice sa tacnicom, to je samo tema da se umetnički izraziš, ali mislim, na raznim nivoima. I to je baš tako zanimljivo kad je ta tema tako obična, a očekuje se nešto jako neobično. I ja sam tu napravila jednu belu šoljicu što je imala nožice tanke od neke žice, a imala je jednu malu fiokicu, kao da ima duplo dno, fiokicu za kockicu šećera. Izgledala je tim bartonovski skroz, to se nije promenilo ni dan danas, poslala sam poslednjeg dana, deadline. I ond aja to poslala i bila sam primljena. To je najveća sreća na svetu. Tu učestvuju umetnici nije kao studentska neka izložba, nego je bitna. Ja sma porasla 10 cm sigurno tad. I onda mi se to svidelo. Te izložbe su divne i stvarno upoznaš tu i stupiš u kontakt i sa tim koji rade u tim institucijama. To je sve na nekom lepšem nivou nego kod nas, moram da kažem. Nekako te uvažavaju. Nekako kad osetiš da si ti što učestvuješ na njihovoj izložbi, zahvaljuju ti se što si ispoštovao njihove kriterijume, što si odvojio vreme.

Ivan Minić: I što si im doneo deo sebe.

Iva Brkić: Tako je. Retko to osetim u Srbiji, stvarno. Sviđa mi se taj osećaj. Ti ne moraš da odeš tamo fizički, ali je lepo da odeš an otvaranje. Neke izložbe koje imaju budžete pa te pozovu, pa ti plate.. nije se desilo još uvek, ali sam ja bila tad u mogućnosti da tu prođem malo u Ženevi i išla sma tamo i to je bilo divno. U tom trenutku se otvaraju još neke druge izložbe u istom danu, kao festival bude, i onda dobiješmapicu, pa ideš tako po ateljeima, galerijama. Predivno. Upoznaš umetnike, pričaš s njima, pa te pitaju odkle si ti, šta ti radiš. Jako je to nekako kvalitetno provedeno vreme. Eto to mi je taj neki prvi wow, a onda posle, kažem, trudim se da konkurišem na dosta tih izložbi, recimo dobila sam jednu nagradu u Španiji u Valensiji. To je bilo sad skoro, naravno, korona, ne znam koja je godina, pre četiri godine, verovatno sam pogrešila, ali sam dobila kao, nije kao prva, druga, teća nagrada, ali je kao četvrta. Honorable mention. ali to je isto kao nagrada na tom bijenalu keramike, odlepila sam od sreće i onda su me zvali da dođem na to zvanično otvaranje, došla sam, oni su mi platilil put, mislim WOW. Stvrno sam se tu osećala kao super str, možda sad zvuči smešno nekome. Bila je izloža, pa pres konferencija, pa dođu novinari koji pričaju sa umetnicima, ovaj je organizator, ovaj je dobio nagradu, ima studentski deo izložbe i kao pres konferencija. Nekoga zanima 

Ivan Minić: u nekim zemljama postoje ljudi koje to zanima i koji se bave time. 

Iva Brkić: Ja, pres konferencija, šta će mene da pitaju. Pa verovatno odakle ti inspiracija, ali kao nema veze, štagod da me pitaju. onda je bilo otvaranje, pa dodela tih diploma, pa su organizovali celu tu dodelu nagrada u jednom amfiteatru, pa je bila televizija…

Ivan Minić: Big deal

Iva Brkić: Baš je big deal. Meni je to stvarno, nikad se nisam osećala bolje, što se tičetog kao karijernog dela. 

Ivan Minić: A jel postoji nešto što donese kao na dalje. U smislu, ne ni čak ono da li ćeš ti sad lakše i bolje da se prodaš, nego prosto ono kao jel to samo lepa stvar koja ti se desila ili ima svoj long term.

Iva Brkić: Ima, pa ima, naravno, zato što tu prvo ti kontakti. Ništa to tebi ne garantuje kao sad si ti došao tu, sad će tebe svuda da zovu itako. Nego ima dosta tog ljudskog momenta, ako ti ostvariš lepu komunikaciju sa tim ljudima iz muzeja, onda će te možda pozvati za neki drugi projekat, neka drugačija izložba, pa će te pozvati za to. Evo na primer, sad sam bila u Francuskoj na European festival of ceramics, i to je neštoizmeđu festivala i izložbe i tu sam na primer upoznala fanstastične ljude iz organizacije koji su me zvali i super su svi reagovali na te moje radove, bila sam im čista egzotika pošto eto razlikovalo se od njih, od tih umetnika tamo koji su česti. Zvali su me da za onu tamo godinu konkurišem za rezidenci, želimo da dođeš opet. Nekako se otvaraju te mogućnosti, najviše zavisi od mene da li ću da se izorganizujem ili neću, ali desi se i da prodaš nešto. Al samo što je to drugačije, nije kao dođe neko i kaže: “Jao što je ovo lepo, koliko košta?” nego to su ipak više neki, za neke muzejske kolekcije…

Ivan Minić: Galeristi i slično.

Iva Brkić: To još uvek mi se nije desilo da prodam nešto za te neke muzejske paruštine velike, ali na tome radim. To je to. Ti ipak, koliko god da ti je rad dobar ipak se gleda taj CV. Bar ja tako mislim. ja sam tu nakrcala i tu Italiju, ta Faenca je jako važna izložba za keramiku, jedna od grand slam izložbi. Ok, ta Švica i Turska i Španija, Francuska. To su ipak neke stvari koje govore. Ti za svaku izložbu ili za svaki rezidence, šalješ svoj CV, selektovano je. Neće niko sad to da čita tri strane svih tvojih izložbi ikada, ali te neke selektovane dosta govore i to je jednostavno na duge staze si ti neko ko je gradio tu karijeru, pa ti ponude nekad izložbu, nekad ovo nekad ono. nama je naravno sve mnogo komplikovano iz ove zemlje, jer taj transport radova prenos radova, carina, to je otežavajuća jedna okolnost, tolika muka u svemu tome lepom jer ispade da jedino na carini tebe neko iz državne organizacije te smatra umetnikom. Jedino kad si na carini ti si umetnik i sad ti prenosiš umetničko delo. Kad si ovde bilo gde, šta su ti ove neke činije, starudije, nisi umetnik za neke druge stvri ovde, samo me na carini ovako ispoštuju.

Ivan Minić: Pričao sam sa jednim momkom koji radi neku vrstu kombinovanog crteža tušem i voenim bojama, nešto, to stvarno izgleda prelepo. Ja stvarno ne znamd a li to ima neku vrednost u smislu struke, ali suštinski nije bitno jer je prelepo i on to, inče je ilustrator i lepo funkcioniše u digitalnom svetu što se tiče svog primarnog posla, ali ovo je njegov hobi koji on stvarno voli. U nekom trenutku je neko provalio to iz inostanstva i pitao ga kao jel bi mogao ja da kupim i sve to i on je otišao da vidi proceduru i sve to

Iva Brkić: A gde je otišao?

Ivan Minić: Otišao je u gde se dobijaju karneti

Iva Brkić: U Zavod za zaštitu spomenika

Ivan Minić: I srećemo se i ja ga pitam šta je bilo s tim. Ništa, taj lik je iz Holandije što je to hteo i ja sam mu rekao. vidi brate, ima wizz, ja ću da dođem i da ti nacrtam to što treba tu. Dođem ja kod tebe tri dana na gajbu, sedimo pričamo, gledamo filmove, slušamo muziku, pijemo, ja ti crtam to i ja ti ostavim, ti plati karte i sve to. Jel može tako? Ne, ne, kao ja ipak ne bih, da se mi upoznajemo, ja sam samo hteo piece za sobu. Izvini stvarno ne mogu, mogu da ti pošaljem digitalno, mogu šta god, al to je to. 

Iva Brkić: Može da se pošalje, naravno, može, ali nikad nisi siguran. koliko god ti pitao pitanja, koliko god ti čitao te pravilnike, zakone, to je sve tako jedna neistražena oblast. Umetnička dela kad se prevoze, svi pitaju da li je to ulje na platnu u zlatnom ramu. to je otprilike kako carinik zamišlja umetničko delo i radnik u pošti ili bilo ko. Ja kad šalje, pošto moje skulpture često izgledaju kao da su izašle iz nekog filma, da su oživele sve stvari pa su se poređale jedna na drugu, pa to tako sve balansira, e tako izgledaju, izgledaju kao da su iz milijardu delova, često je to samo jedan deo samo tako izgleda, ili nekad ja i na licu mesta to sklapam, zavisi. Ali je svakako malo neobično kad je to u kutiji, to kad se pakuje i kad se šalje, to je umetnost druge vrste. Sad kad se šalje i kad te pitaju šta je to.. stvarno sve zavisi, ali u Pošti imamo i mi našu brzu poštu, koa fan fact EMS, nekad stvarno je jednostavnije tako poslati, nego ne znam sad DHL ili ostale te firme. I jeftinije i stigne.

Ivan Minić: I stigne u nekom vrlo razumnom roku. Za Evropu posebno. 

Iva Brkić: Za Evropu sam i slala, I onda od peripetija u zavodu za zaštitu spomenika. Da li je to jedna sad kompozicija ili više. Ako je više, onda plaćam ja više. Evo moram da iskažem javno jedan paradoks. Ti šalješ svoj rad na izložbu, znači nekomercijalnu aktivnost, sa tvojim imenom i prezimenom i a zemljom, znači, ispod mog imena piše Srbija. I ja predstavljam svoju zemlju na toj izložbi. I ja nemam ništa olakšano, ja moram da idem u Zavod za zaštitu spomenika i da platim neku potvrdu za izvoz. To košta dvadesetak evra, al imaš kad radiš ata karnet za neke veće projekte, mogla bih ja i za ovo da radim, ali skupo je. Ali to ja moram da platim. Mislim nemam nikakvu olakšicu, ako učestvuješ na internacionalnoj izložbi, ako ispod tvog imena piše zemlja, pa zar nije ako si već ti napravio, ti ćeš da pošalješ, ti ćeš da vratiš to, uložio si.. za to pakovanje si pukao 200 evra, standardna tarifa, pa zar moraš još i tu potvrdu da naplatiš jer kao šta da slučajno nešto ne prevariš ovu zemlju, ne razumem. to je strašno i to je baš frustrijajuće i stalno se sa tim susrećem, a posebno kad kolima nešto prevozim. Ja obolim bukvalno od nerviranja zato što to se ništa ne zna. Ti kad nosiš nešto da lićeš ti to da vratiš. Otkud znam, možda mi se slomi, možda poklonim vlasniku muzeja tu moju skulpturu, pa ne vratim. Ali nisam je prodala, nego sam poklonila. 

Ivan Minić: Onda nije privremeni izvoz. 

Iva Brkić: Onda nije privremeni. Ako je trajni, a što je vraćaš sad. Ako je ne vratiš, onda ti za svoj rad plaćaš … znači…

Ivan Minić: Pre 7 godina, jedan od prvih intervijua koji smo radili za Moju firmu, idemo kod ovih veselih drugara što imaju svoju radionicu koja se zove Green shield workshop. I oni prave sve te neke viteške oklope, mačeve i sve slično, i sad naravno, jedan deo toga su sve razne neke stvari iz igrica, šlemovi, i slično, deo toga su upotrebni predmeti raznih vrsta, deo teo toga je nekakvo oružje, ali realno nije oružje, a deo toga su da kažemo, angažovali su ih, pošto su zaista vrhunski majstori, da rade neke muzejske eksponate, neke replike na osnovu istorijskih crteža i tako dalje. I sad, pričamo mi i šta je najveći problem, najveći problem je što ne može da se izdefiniše šta je to što oni rade. Jer to je oružje, a to ne može da se izveze, ali to nije oružje, ali opet ne može ni u toj varijanti i onda kao skladištenje je.. postoji procedura za oružje, ali ne postoji procedura za hladno oružje. A oni ne prave puške. I sad kao gomila stvari je u nekom limbu. 

Iva Brkić: Možda im se više isplati da prave pravo oružje..

Ivan Minić: i sad 10 godina kasnije ti provališ sve te stvari, ali u tih 10 godina 100 puta ti dođe da odustaneš od svega. 

Iva Brkić: Jeste, jeste. Ja sam jednom otišla u poštu i slala sam ja kao fizičko lice, slala sam nekoj poluprijateljici, nebitno, u Nemačku, stvarno nije bitno, može bilo koja zemlja da bude u pitanju, šest šoljica nekih šarenih, mojih. i dolazim na šalter i popunjavam sve to, otvoren je paket da vidite, znam za jadac. Kaže: “Šta šaljete?” Ja reko: “Šoljice”. “Koliko komada?” “Šest”. “Ne može, može dve.” Čekaj idemo iz početka. Kako ste Vi došli do zaključka da ja mogu dve šoljice da pošaljem i to je ustvari tog dana zavisilo samo zbog toga što je ta žena bila na tom šalteru u tom trenutku. Ja reko, dobro, ajmo sad iz početka. Ja šaljem ovih 6 šoljica. Dajete mi recite proceduru i na kraju mi kaže: “Aaa, pa morate d idete na Novu Beograd” u neku tamo glavnu centralu, nemam pojma šta. gospođo, molim Vas, ja sam ovo slla već 100x ovako, zašto ne bi mogla i sad. Kakve dve šoljice, ne razumem, dajte pokažite mi to pravilo gde piše da ne može šest nego može dve. i na kraju sam uspela, ali taj pretrpljeni mentalni maltret to mi nikad neće niko nadoknaditi, niti bilo ko ko se bavi bilo čime što nije ono trenerka. 

Ivan Minić: Da pošalješ knjigu.

Iva Brkić: Da tu je, isto nešto…

Ivan Minić: Šta šaljete? Dve knige. Ne možemo, može jdna. Ali iste su. Kako se Vi zovete? Kao što piše na knjizi. Aha, a kome šaljete? Prijateljima, ali pošto su oboje u Bnja Luci, lakše mi je da pošaljem jednom, pa će se oni naći. Ufff… sad znate.. Ne znam, zato sam i došao. Dobro kao manja je knjiga. Kakve veze ima kolika je?

Iva Brkić: Ona ti je sad nešto učinila, ako simpatičan si. Ajde…

Ivan Minić: Manja je knjiga, ajde nema veze, može.. i na kraju pošalješ tako i kao ajde da se dogovorimo da ovo više nikad ne radimo i da se vratimo na stara dobra vremena i koji bus ide za Banja Luku večeras.. jer ne vredi. 

Iva Brkić: A jesi li saznao zbog čega, sad me baš zanima zbog čega?

Ivan Minić: Ne, nisma, nemam jetru za te stvari, ako kreneš da čitaš propise u principu je sve jasno. I da je to nešto što ja sad treba da radim stalno, imam ja jednog čoveka u svom životu, jednog velikog prijatelja Žarka  Ptičeka koga pozovem i on dođe i on reši to i onda više ne postoji ta vrsta problema. Ali ako ja svaki put treba da dovedem pravnika, da bi rešavali te stvari u pošti koja mi je preko ulice, malo gubi poentu. 

Iva Brkić: Ja sam to rešila tako što sam toliko puta išla da sma skontala ko je kakav čovek za šalterom i znam ko su fini normalni ljudi, a ko nisu i onda čekam red kod ovih koji su fini i normalni. A ako taj nije tog trenutka tu, onda pošaljem drugi dan. Stvarno. I svi su.. Imala sma igricu sama sa sobom, to nekad i dokumentujem ovako na ovim mrežama te posete pošti. Svaki put pitam isto pitanje, ali druge rednike za šalterom i svaki put je drugačiji odgovor. I onda znam jednu tu divnu ženicu koja tu uvek radi tamo sa skorz leve strane, kod nje je sve tako lako, mogu da pošaljem šta hoću. Tako da eto, to je moj recept za uspeh u pošti. 

Ivan Minić: Za kraj bih te pitao samo još jednu stvar, a to sam te pitao kad smo seli da se dogovaramo. Jel loži tebe ovo i dalje? 

Da li i dalje postoji ambicija prema ovom zanatu 

Iva Brkić: Da. Da. Vrlo i veoma. Jedva čekam nešto da uradim, nije mi mrsko ništa. Nekad mi je teško, ali i dalje me loži, stvarno. 

Ivan Minić: 10 godina kasnije, jesi li ti.. osim što si srćna što to radiš, jer ne bi to radila da nije tako, jesi li i zadovoljna kako to izgleda. 

Iva Brkić: Jesam. Jesam. Znam na čemu treba da poradm više da bih bila još srećnija. Mislim, imam neke zamisli mene za 10 goidna, ali pošto ja verujem u baksuz, neću to sada da kažem.

Ivan Minić:‚Ne, ne ne treba da kažeš, nego šta mi je bila ideja? Ideja mi je bila da pokažemo da prvo, jako je važno da si i dalje srećna i da te i dalje loži. Jer ne bi te ložilo da to  nisi radila na pravi način. 10 godina da radiš protiv sebe, ne postoji način da budeš i dalje srećna. A druga stvar, osim toga što je tebi to lepo, to ima smisla za tebe. Kad se podvuče crta, ok, nisi najbogatija osoba na svetu, ali to jeste posao. 

Iva Brkić: Srećna sam, mirno spavam,lepo spavam, mnogu da otputujem, malo leđa,ali n

Ivan Minić: Malo leđa..

Iva Brkić: Malo leđa, ali nećemo sad, to sve ide u paketu. Ali sam kao generalno nemam zašto da ne budem srećna s ovim. Meni je najbitnije da me nešto ne muči u glavi, to je zatvor i pakao svoje vrste. To nemam. I to je najbitnije. Da završim ovom frazom, bitno je da radite ono što volite. 

Ivan Minić: E vidi, kome fali kreativnosti sve što treba da uradi je da ode na tvoj instagram ili da svrati do Čumića. 

Iva Brkić: Može, to može. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. 

Iva Brkić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, ndam se da vam je bilo interesantno. Evo predloga šta možete da poklonite nekome za koga znate da voli neobične stvari i da voli predmete ‚koji već imaju u sebi ugrađenu neku vrednost i  neko značenje i neku emociju, a kome će oni sada nadgraditi svoje viđenje toga svega. Hvala vam. to bi bilo to, mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.