Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Uroš Savić. Uroša mnogi od vas znaju kao dizajnera koji prethodnih 6, 7 godina najviše radi u Švajcarskoj, a pre nekoliko meseci je izdao svoju prvu ilustrovanu knjigu koja deluje zaista prelepo i interesantno, a zapravo je veoma važna i veoma kompleksna kada je prelistate i pročitate jer govori o jednom vrlo ozbiljnom i ličnom putovanju kroz koje je prošao u prethodnih nekoliko godina tražeći odgovore na neka bitna životna pitanja. Ali ova epizoda je jednim malim delom o knjizi, a jednim velikim delom o tome kako 15 godina posvećenog rada i veoma zdravog i dobrog odnosa prema poslu na kraju vas dovedu u situaciju da radite neke neverovatne velike i dobre stvari. To je to, nema trika. Samo 15 godina. Ili 10 u nekim slučajevima. Uživajte. 

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dragi Uroše, dobrodošao! Ti si jedan od retkih Užičara koji su ovde bili. Imali smo dosta Čačana koji su bili u poslednje vreme, ali Užičana nismo imali previše, iako znam gomilu sjajnih i ne tako sjajnih ljudi odande, ali, ono, mislim da to podnevlje i to okruženje ima sposbnost da izvuče ono najbolje ili ono najgore iz čoveka i bukvalno su takvi ljudi koje ja znam. Ili su neverovatni i imaju neke fantastične priče ili su u nekoj drugoj krajnosti otišli do nekih velikih rezultata. Razlog zašto si ti danas ovde je što tvoju karijeru onako iz prikrajka pratim dugo, a nedavno si prvi put uradio nešto što si masovno podelio sa svima nama kroz kickstarter kampanju. Neka svoja razmišljanja si pretočio u vizuelno, kombinaciju vizuelnog i reči i napravio jednu zaista divnu knjigu koju sam ja tada još naručio preko kickstartera i bio sam mnogo srećan kada je došla jer sam uvek srećan kada je neko od ljudi koje poznajem napravi nešto što može da se drži u rukama. A ta knjiga, osim što je neverovatno lepa i što, znaš kada je neko ko je pretalentovan, vredan i iskusan u tom što radi uzme da se posveti nečemu, to ne može da bude loše zanatski. Nema trika. Ali je ona jako važna i iz nekih drugih razloga i o tome hoću da pričamo i danas. Ali naravno da moramo da ispričamo kako se sve to razvijalo, jer mi se znamo od pre 10ak godina. Ja sam te pre 10ak godina zvao da pričaš na konferenciji o onome što sam ja zvao vizuelizacija podataka. U suštini o raznim nekim stvarima koje naš život čine lakšim i boljim zato što nam je neko nekad skrenuo pažnju kuda treba da skrenemo, šta treba da radimo, gde se nalazi toalet i sve ostalo što zanemarujemo kao da je nevažno, a kad ga nema, u potpunom smo haosu, kad ga ima u potpunom smo skladu. Ti si to radio sjajno, iako nisi baš bio rok zvezda na sceni jer verovatno nisi mnogo puta pre toga radio, ali ja pamtim to predavanje zato što je njegov sadržaj bio fantastičan. Posebno taj put kroz vreme, a Pojačalo je put kroz vreme i kroz naš život, tako da… ogroman uvod i sve… prvo, dobrodošao.

Uroš Savić: Bolje te našao. Pokušao sam da uhvatim što više iz celog ovog pitanja, samo razmišljam “okej…”

Ivan Minić: Nema pitanja.

Uroš Savić: Sve vreme razmišljam “samo odgovori dobro te našao, posle ćeš se snaći”. 

Ivan Minić: Pitanje. Prvo pitanje pitanje za svakog ovde je naše munchmellow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kada porastem, biću…

Uroš Savić: Da crtam stripove. 

Ivan Minić: Dobro. Kako to? Odakle uopšte to? Kako je došlo do toga?

Uroš Savić: Pa prvo sam ih čitao. I onda dok su ostali pimpovali loptu na ulici, ja sam crtao i to je preraslo u opsesiju do moje sedme, osme godine. I onda su došle godine kada treba da nađeš kršten posao. Pričali smo o tome na zagrevanju malopre. Ali je negde da opsesija za crtanjem ostala. Ne crtanje kao crtanje, nego crtanje u funkciji pripovedanja. 

Ivan Minić: Naš zajednički prijatelj, moj prijatelj iz tog nekog perioda detinjstva, a tvoj kasnije, Damjan Stanković je bio taj lik. On je bio taj lik. On je bio godinu dana stariji od mene. Mi nismo išli zajedno u školu, ali smo išli zajedno u boravak. A u boravku smo radili sve one stvari za koje u školi nemaš vremena, što znači crtali i bojili. I Daki je, naravno, crtao stripove sa Nindža kornjačama, što je tada bio life motiv svima nama i glavna stvar je bila kad će ko od nas da stigne na red da nam on nacrta strip koji ćemo mi da ponesemo kući. To će da se iscepa iz sveske i mi ćemo da ponesemo kući. I on je svaki dan, ajde što je crtao, nego što je svaki dan osmišljavao te male stripove od po par prozora ili jedne strane sa nekim dešavanjima tih likova. I ja se sećam, prošlo je 30 godina, ja se i dan danas sećam kako su oni tačno izgledali. Sad smo odrasli, imamo velike ruke i prste. Neki smo ostali vični nekom crtanju, neki i nisu toliko više. Nije to bilo uopšte toliko dobro nacrtano. Ali bilo je neverovatno dobro za nekog ko ima 8 godina u tom trenutku i koji je od prvog do tridesetog dok smo se svi izređali da dobijemo svoje, taj 30. je izgledao fantastično. I, naravno, sve što je Damjan posle u životu crtao i kako se profilisao je negde počelo, verovatno, iz takvih stvari. Ja sam imao slično, ali nisam otišao na tu stranu. Nažalost, mnogo često mi imamo te situacije da ne možemo da ono što volimo i u čemu smo dobri i za šta imamo talenat, to nije posao. To može da bude lep hobi, ali teško može da bude posao. Zato ja često pitam ljude, a u svakoj epizodi mi je to prvo pitanje “šta si hteo da budeš kad porasteš” zato što ako je to nešto što si stvarno toliko voleo kad si bio mali, bio dobar u tome, bio posvećen, morao si kasnije da nađeš način da ga ugradiš u život u nekom obliku. Nije to profesija, možda je hobi, možda je deo profesije, ali moralo je nekako da nađe svoj put. Kako je to u tvom slučaju teklo da ti prvo možda prihvatiš da to neće biti baš to, a šta je onda alternativa? Kako uopšte izgleda taj momenat kad ti znaš da si ti dobar? Okej, u svojoj školi si ti najbolji, ali to nije merilo ničega. Merilo je kada ti izađeš iz okvira nekog svog okruženja i onda shvatiš da si zapravo okej i onda počnu da se rađaju neke ideje da to možda može da bude nešto više od “eto, ja to samo crtam u slobodno vreme jer volim”. Kako je to teklo? 

Uroš Savić: Pa postepeno. Prvo sam pomislio da hoću da napravim tako nešto, bar jednom. Ono što smo malopre pričali, shvatio sam da sam posle 15 godina uradio gomilu proizvoda što štampanih, što digitalnih, za klijente. I kad god bih ulazio na neku novu teritoriju, bio bih jako nesiguran, perfekcionista, kako sad ovo, kako sad ono i odjednom bih bio plaćen za to. Projekat prođe, ali nikad se nisam osećao dovoljno što tu stoje neko moje ime u nekoj futnoti i ili ilustracija ili dizajn ili šta već uradio taj i taj. I onda sam rekao šta ako bi se konačno usudio da uradiš nešto za sebe, pa makar samo taj jedan put, ali na način da budeš potpuno zadovoljan onim što si dobio. 

Ivan Minić: Dobro, tu pričamo sada o knjizi koju si objavio…

Uroš Savić: Da, konkretno o knjizi. 

Ivan Minić: Ali ja hoću da te vratim 20 i kusur godina unazad kada ti izlaziš iz okvira tvoje sveščice u kojoj skiciraš. I ti shvataš i okruženje i ljudi oko tebe da si ti zapravo u tome dobar i da to nije samo “pa nije loš, ima talenta”, nego “he is actually quite good”. 

Uroš Savić: Pa, prvo, mislim da jako dugo nisam bio dobar u tome. Mislim da nisam bio dobar u tome kad sam završio fakultet. Imalo je tu dosta spona koje je falilo. Ja sam previše kasno ušao u digitalno, baš Damjana si pomenuo, ja kad sam upoznao Damjana i šta je on prvi dan fakulteta radio na kompjuteru, ja sam hteo da se pokupim i odem nazad u Užice. 

Ivan Minić: Svi koji upoznaju Damjana žele da prestanu da se bave dizajnom. 

Uroš Savić: Hvala ti Damjane. Mislim da me je dosta progonilo to što sam provodio dosta za papirom, papirom i olovkom, tako da je to digitalno došlo kod mene dosta kasnije. Posle fakulteta sam se vratio u Užice…

Ivan Minić: A, čekaj, kako je uopšte došlo do fakulteta?

Uroš Savić: Pa morao sam nešto da studiram. Učio sam gimnaziju u Užicu i shvatio sam vremenom da nemam previše afiniteta za matematiku, fiziku, hemiju i više je to bio sistem eliminacije. I onda sam bio u fazonu “okej, ako već umeš da crtaš, šta je neka iole isplativa grana, industrija u kojoj ti možeš da iskoristiš svoj talenat, a da ne moraš da sediš u banci i vrtiš neke brojeve od čega bi te odmah zabolela glava. 

Ivan Minić: I šta su bile opcije? Šta su bile opcije kada si pričao sa ljudima koji nešto slično rade?

Uroš Savić: Pa, arhitektura, kao nešto najprimenjenije, što svakako mislim da bi bio loš izbor kako se posle tokom mog studiranja i kasnije tržište menjalo. Ja sam posle rešio “dobro, okej, grafički dizajn” je bilo nešto prihvatljivo, jer kao to je neko crtanje, ima neki dodir sa umetnošću, sa estetikom, a da opet ima komercijalnu primenu. 

Ivan Minić: A strip?

Uroš Savić: A strip je bio, ono, kao, jesi lud? Kakav strip? Strip je počeo recimo negde sa 7 godina sam isto kao Damjan, čupao stranice iz sveske, pa su to posle postale organizovane table i onda sam imao ludu sreću da upoznam jednog tako entuzijastu, Vladana Savića, prezimenjak, čovek koji je potpuno besplatno držao časove crtanja stripova u Užicu. On mi je ulio motivaciju da nastavim time da se bavim i on mi je objasnio “slušaj, prvo, ne crta se to na ovom običnom papiru, ovo ti je hamer papir” i onda ja zapišem hamer papir da kad odem u knjižaru znam kako da ga tražim. Tad sam bio možda šesti razred. I tad su krenuli tuševi i profesionalna oprema vezana za strip. Prve table koje sam toliko opsesivno radio da sam na jednu stranu crtao po tri sedmice. Dok svaki detalj nije bio perfektno ispoliran i radio sam te neke kratke forme koje su u međuvremen završile u nekim magazinima.

Ivan Minić: A kad kažeš radio si, tvoje je bilo i da osmisliš i da nacrtaš ili si zajedno sa nekim osmišljavao.

Uroš Savić: Samostalno ceo postupak. Uvek me je interesovalo crtanje u bilo kojoj formi kao pripovedanje. Ne samo “evo ti ova ovde slika, crtež” ili šta već i tu stoji zato što je lepa. Meni to nikad nije bilo dovoljno. I mislim da se to čak vidi posle u mom komercijalnom radu i grafičkom dizajnu ili bilo kojoj drugoj vrsti vizuelnog dizajna, ali nekako za mene su te dve stvari bile neodvojive. Ako će neko drugi da mi piše, a ja da crtam, to mi se ne sviđa.

Ivan Minić: Okej, ti si radio na tome vrlo posvećeno i imam osećaj za tebe i za dosta ljudi da je to ono što je životu davalo smisao u tom periodu, da ti jedva čekaš da dođeš kući da bi radio to što radiš…

Uroš Savić: Da, bukvalno. 

Ivan Minić: Jer je to ono što želiš. Ja sam imao kratke periode jer nikad nisam ni bio toliko dobar, ni bilo šta. Ja sam imao periode gde su mi određeni časovi služili za to jer sam znao da ne moram da vodim previše računa…

Uroš Savić: Ja to sad radim na poslu, da. 

Ivan Minić: Na primer. Ali to kad radiš za sebe ili za taj neki krug prijatelja, pa čak i tog čoveka koji ti je pomagao, učio i tako dalje, ipak je to neki uzak krug ljudi, šta se dešava onog trenutka kad to dolazi do nekog ko ima iskustva, reputacije, kredibiliteta i on ti kaže kakvo je njegovo mišljenje o onome što si uradio?

Uroš Savić: Pa mislim da prvi feedback koji sam dobio, od prvog je bio veoma pozitivan. Nekako me je to u početku čak i zbunilo ili uplašilo jer, ono, dovuku te kao klinca i kažu “e, slušaj, ovo je jako dobro” i odjednom osećaš odgovornost. To više nije kao “e, mogao bi ovo malo da unaprediš, mogao bi ovo malo” i ti sad zadovoljan i nastaviš da crtkaš, nego je kao “e, sine, dođi ovde sad da pričamo malko, ovo je ozbiljno” i ja onda kao u fazonu “o, ne”.

Ivan Minić: Šta sad?

Uroš Savić: Odjednom više nije zabavno. Mislim da sam tim intenzitetom radio do negde petnaeste, šestnaeste godine, tad je već krenula srednja škola, društvo, neka druga interesovanja, a i ozbiljniji rad u školi i onda je polako nestalo vremena za to i onda sam ja pokušao glumim odraslu osobu gde kao ovo nije baš i profitabilno i šta ćemo sad da radimo, malo pričaš sa roditeljima i shvatiš da bi morao da usmeriš energiju na nešto drugo. A crtanje na tom nivou zahteva konstantan rad i trening. 

Ivan Minić: Kao i ono kad priča Stefan Milenković koga znamo od kad je imao 2 godine, sad ima 45. A koliko sad vežbaš, nakon ovoliko godina? Pa od 8 do 12 sati dnevno. Pa dobro…

Uroš Savić: Na semaforu čeka zeleno i…

Ivan Minić: Znači ono, strašno, ali dobro. Okej. Odlučio si se za fakultet i krenuo u tu priču i sad dolaziš na nešto što ti je bilsko i što te interesuje i za šta si skupljao znanje kojekuda i pokupio šta je bilo interesantno, nisi imao nikakvu strukturu niti bilo šta ozbiljno. Kako uopšte izgleda ulazak u taj svet? Koliko taj svet, osim činjenice da sretneš Damjana, pa budeš depresivan, koliko je taj svet otvoren da primi mladu osobu i da joj pomogne da poraste, da se ustroji, da se strukturira i da bude dobra?

Da li je svet crtanja dobar put za mladu osobu

Uroš Savić: Okej, okej. Pa prvo mislim da bilo koji edukacioni sistem u bilo kojoj zemlji ili bilo kom vremenu ima jako skučene mogućnosti da te u tome podrži. Postoje određeni planovi, okviri i što su tvoji lični afiniteti bliži tim okvirima, to će školi biti lakše sa tobom i tebi sa školom. Ja kad sam došao na fakultet, mislim da sam imao previše tog artističkog u sebi za grafički dizajn. Odnosno da sam tek nekoliko godina nakon završetka fakulteta počeo, recimo, da pravim plakate kojima sam ja zadovoljan iz aspekta grafičkog dizajna. Moj grafički radovi na fakultetu i kasnije su bili prepuni detalja i izgledali kao naivni miks umetnosti koju vide u galeriji i nekog pokušaja da to bude jednostavan plakat koji prenosi neku informaciju. Tako da je imalo tu nekih jako lepih iskustava na akademiji i mislim da su na mene i veliki uticaji bili kolege poput Damjana ili Lazara, i on je bio sa nama u generaciji koji su imali taj neki pragmatičniji pristup tom poslu. Za mene je to bilo i dalje “aha, to je umetnost, samo da nisam slikar”, više sam se osećao kao provukao sam se. Bavim se umetnošću…

Ivan Minić: Ovo mogu da glumim. 

Uroš Savić: Da, da. Ovo mogu da glumim. Bukvalno. I sa te strane stvarno je bilo… bio je ipak tu neki unutrašnji sukob i onda tek kada sam izašao sa fakulteta i došao u štampariju u Užice i nosim neki fajl za neke glupe vizit karte ili nešto i onda ono štampraski tehničar koji me nešto isprekače “a, šta si ti mali naučio za te četiri godine na fakultetu, ovo si morao onako, ovo si morao ovako” i tek taj pravi dodir sa tržištem u prethodno spomenutom Užicu je bio wakeup call da nekako moram da raščlanim te dve stvari. 

Ivan Minić: Hoću još malo da te zadržim na fakultetu. Bio mi je Lazar, Daki još nije, Dakija je malo teže uhvatiti. Nekako ti ljudi koje znam bio je i Futro u nekom trenutku i tako dalje, ti ljudi koje znam su onako malo ljudi koji su upali u čarobni napitak kad su bili mali. Kada njih gledaš i kada sa njima pričaš, ali naročito kada ih gledaš kako rade, znači ja sam jako brz i veoma iskusan i ja te zanatske stvari što se dizajna tiče mogu da uradim jako dobro. I onda sednem da gledam Lazara i budem u fazonu “neću više nikada da otvorim ni jedan alat” jer mene je sramota da kažem da bilo šta radim kad gledam njega i način na koji je njegov misaoni, vizuelni tok, a kamoli nešto drugo. Ali znam koliko su mi i oni pričali i privatno i nešto i u podkastu, koliko je njima značilo prvo to kakvim ljudima su bili okruženi jer su svi nekako došli iz raznih nekih backgrounda i iz raznih delova zemlje, okej, ali iz potpuno nekih različitih interesovanja, a onda i kakvim su ljudima bili okruženi na fakultetu u smislu profesora, asistenata, ljudi sa kojima su radili predmete koje su imali. Naravno, nije bilo sve interesantno, nikad nije sve interesantno, ali bih voleo da se malo vratiš na to i da te neke trenutke kada si doživeo neka prosvetljenja, neke momente kada si shvatio neke zanimljive stvari, bilo da je to u pitanju šta želiš da radiš, a šta ne želiš ili da nešto može i ovako i da postoji čitav jedan svet za koji nisi ti znao jer mi stalno, mi što kopamo, mi stalno iskopamo nešto što nismo znali da postoji, ma koliko da je veliko, jer teško je. Ima previše svega i teško je imati tu vrstu širine. A mislim da je naiveća vrednost zapravo tog fakulteta to što ti da to, da ti mnogo neke kvalitetne podloge, da ti mnogo nekog kvalitetnog društva, tema za razmašljinja, e sad šta ćeš ti sa time da uradiš na kraju, to je do tebe i možda te ne spremi dovoljno za to i mislim da te na neki način jako dobro spremi za život u tome. Mislim, nisam ga studirao, ja samo pričam kako meni deluje ovako iz priče sa ljudima, vidim koliko su svi oni ostali prijatelji, koliko gledaju da sarađuju na projektima i tako dalje. Čak i ako su različite generacije, ali i dalje su otprilike u isto vreme su bili u tom nekom krugu. Kako je to tebi izgledalo i dok si bio tamo i stvari sa kojima si se susretao. Ti sad kažeš kad si završio, shvatio si da nije bilo dobro, a da nije bilo dobro, ti ne bi završio, samo ti imaš kriterijume kao da si iz Užica. Kako je to sve izgledalo? 

Uroš Savić: Mala ispravka. Ne mislim da nije bilo dobro, nego mislim da ja nisam bio u poziciji da sve upijem što mi se ponudilo. Za mene je to bio šok. Dolaze ljudi sa prilično različitim životnim pričama, Damjan se vratio iz Amerike, gomila ljudi je imala svoja potpuno različita interesovanja, mislim da je cela klasa što se tiče kolega i profesora bila fenomenalna, jedan prilično srećan sticaj okolnosti da su se svi ti ljudi tada našli na fakultetu. Koliko sam gledao već kasnije struktura profesora i asistenata je bila nešto drugačija i koliko god dolazili sa različitih strana i sa nekim različitim interesovanjima, na neki čudan način smo svi bili kompatibilni. I mislim da se to osetilo. I mislim da su većina tih ljudi uradili nešto zabavno ili zanimljivo ili fascinantno u nekom periodu života. Ono što je možda meni bio highlight, a što je baš odgovaralo mom senzibilitetu se desilo, ja mislim posle druge godine fakulteta, gde je naš profesor Dragan Zdravković organizovao jednu potpuno partizansku inicijativu da uz pomoć njegovog prijatelja iz škole ako se ja sad dobro sećam cele relacije, taj prijatelj je Dejan Atanacković koji je pre par godina dobio NINovu nagradu i koji je tada bio predavač na univerzitetu u Firenci. Dakle, oni su organizovali tu akciju gde su nas poslali na neke tri sedmice, koliko se sećam u Firencu na studijski program preko leta. Šta je u tome bilo partizanski? Univerzitet u kome je Dejan tada radio je bio neki ogranak nekog univerziteta iz Indijane i oni su imali taj neki dom koji je bio prazan preko leta i mi smo morali samo da platimo autobuske karte do tamo, a sve ostalo je bilo pokriveno i organizovano kroz taj program ili donacija opština Firenca i mi smo dobili sjajne predavače i atelje i prepodne bi išli sa tim predavačima i posećivali muzeje, crkve i gledali renesansnu umetnost i dobili perspektivu ljudi kojima je upravo to posao. Znam istoričara umetnosti koji je iz Britanije i koji je tu već dvadeset godina i šta radi? Samo izučava renesansnu umetnost. Naravno, pre toga sam ja imao kroz obrazovanje i u srednjoj školi, pa posle na fakultetu, ali kad ti neko tako sažme i izloži te tome, ostaneš potpuno fasciniran i onda cela ideja… inače renesansu puno volim kao oblast u umetnosti i obzirom da sam imao taj umetnički potpis u svom grafičkom dizajnu. To mi je mnogo prijalo. A popodne bismo išli u atelje i na kraju bismo imali izložbu gde bismo prikazali svoje radove i to je nešto najartističkije što smo mi provukli kroz iskustvo na fakultetu. Taj momenat kada ja vidim tamo, da, na primer, ispred Ufići galerije stoje skulpture svih značajnih umetnika, pisaca, vajara, skulptora, slikara, fizičara i svih bitnih ljudi u renesansi, ti shvatiš, po onome što piše na njihovim bistama da su oni svi živeli u nekom periodu od sedamdeset godina i onda ti vidiš šta je Mikelanđelo uradio i pročitaš da je proveo dve godine u kamenolomu birajući kamen za, čini mi se, Davida. Ti shvatiš koliko vredi raditi na nečemu temeljno, postepeno i uporno i da rezultat ne može biti loš.

Ivan Minić: Može, može, ali ako opstane test vremena, ako preživi test vremena, onda je spektakularan.

Uroš Savić: Da, ali ako… pazi, to je neko iskustvo koje sam posle dobio i preseljenjem u Švajcarsku. Mislim da je u našem mentalitetu ostalo da se dovijamo i da tražimo brza rešenja sa brzim rezultatima jer već sutra možda ne bude te firme. Ovo su ratna područja. Imam teoriju zašto niko ne udara fasadu na kuću čim izađeš iz Beograda ili u prigradska naselja. Što da ulažem u fasadu, možda ove kuće ne bude bilo za 10, 20 godina. Ti tačno vidiš da se u našem mentalitetu usadilo da nema razloga raditi više od par sedmica, par meseci.

Ivan Minić: Daj da ih uradimo najbolje moguće za to vreme. 

Uroš Savić: Tako je. Ali ideja je da možda imaš mnogo veće kapacitete ako se posvetiš nečemu dve godine.

Ivan Minić: Samo treba naći modalitet u kome je to moguće. 

Uroš Savić: Pa ako radiš to kao hobi i nemaš nikakva očekivanja, a za to uvek imaš vremena, onda je moguće. 

Ivan Minić: Kaži mi još jednu stvar vezanu za faks. Koliko je tu bilo prostora za neku vrstu individualnosti i profilisanja i usmeravanja u oblasti grafičkog dizajna i toga čime ćeš da se baviš? Zato što sam nekad, ja sam to pričao mlađim kolegama pre 15 godina kada krenu da mi objašnjavaju 16 hiljada skraćenica već tad koje su bile i za veb i za ovo i za ono, ja kažem “sine, ti si dizajner, ti treba da umeš da uradiš sve, možda za 5 godina to što ti sada radiš postane dovoljno razvijena oblast da ti možeš da kažeš e, ja sam sad samo UI ili UX, ali u ovom trenutku ja znam da tebe to smara i da ti ne želiš time da se baviš, ali ti treba da umeš da uradiš i flajer i da umeš da uradiš i baner i šta god treba od tih stvari jer jednostavno iz mog ugla je to tada bila stvar zanata koji moraš da imaš i širine kojima možeš da se prilagodiš zbog okolnosti koje se dešavaju. A već tada, ovi mlađi, mlađi od nas 10ak godina su bili vrlo protiv toga. Sad, u vreme o kome mi sad pričamo nije bila opcija, nisi ti sad imao 16 varijanti šta možeš da radiš i koliko možeš da radiš. Put je bio relativno utaban u par nekih oblasti, ovo ostalo je bilo prilično nepoznato. Šta si ti tu i učeći video kao prostor i kako si razmišljao i kako te je struka profilisala? Šta je trebalo da budeš ti kad izađeš sa fakulteta?

Uroš Savić: U diplomi stoji grafički dizajner i ja tada nisam ni razmišljao o cebu, o bilo čemu digitalnom. To mi je bila potpuno nepoznata teritorija. Prvi kompjuter sam dobio u četvrtom razredu srednje škole i ja se sećam da mi je pred kraj četvrte godine Damjan napravio prvu email adresu, koliko sam ja bio… okej, ipak sam ja iz Užica.

Ivan Minić: Činjenica. Nisi ti kriv.

Uroš Savić: Da, šta ću. Takav mi horoskop. I dalje sam težio da razvijam te vizuelne skillove, kakav god materijal, koliko god on bio beznačajan, ja sam se trudio da od flajera napravim nešto što može da bude slika. Ne možeš od flajera da napraviš sliku, ali možeš s tim pristupom da vežbaš strpljenje. I da vežbaš kreativni način razmišljanja, jer manje više ako govoriš kroz aspekt bilo kakvog proizvoda, on mora biti malo drugačiji od onoga što već postoji. I to ne možeš šablnoskim rešavanjem stvari. Tako da sam ja bio u tom momentu u fazonu “okej, ovo je diploma i ja sad idem sa tim da pokušam da ubedim ljude da mi daju neke pare za nešto što ja crtam.” I prvi projekti su bili malo ilustracije, malo vizit karte, logotipi i tako dalje.

Ivan Minić: I gde ti je bio prvi posao?

Moj prvi poslovi

Uroš Savić: Prvi posao posao ili prvi honorari, da kažem?

Ivan Minić: Pa i jedno i drugo.

Uroš Savić: I jedno i drugo? Krenuo sam sa par… da, prvi honorarni posao je bio za prodavnicu igračaka Magaza, koji su imali svoju ideju, inače isto užička veza, imali su ideju da naprave društvenu igru i onda im je trebao ilustrator. I onda smo zajedno napravili društvenu igru koja je pratila živote Tesle, Pupina, zaboravio sam ostale za sada i ta igračka je postala posle zapravo igračka godine. Ima udruženje koje ocenjuje takve stvari. Pa sam posle radio prosto neke logotipe i vizuelne dizajne tu u lokalu jer sam se vratio na leto u Užice posle završenog fakulteta, otkazao stan i posle je bila ideja da upišem postdiplomski. Znao sam samo da je trebalo ubediti kod kuće da se to budžetira, pa je moj doprinos tome bio što sam otkazao stan. I sećam se, silazim sa voza u Užicu, bukvalno nosim diplomu, to je to. I jedan drugar iz osnovne škole kaže “e, jesi diplomirao?”, “jesam.”, “šta ono beše, grafički dizajn?”, “jeste.”, “e, pa moja majka traži u umetničkoj školi u Užicu ko će da predaje grafički dizajn, treba im još jedan profesor”. I ja koji tad kažem “okej, super, hvala, nema problema”, a ona mene zovne isti dan, ali ja tad kažem “znate kako, ja bih da se vratim u Beograd na par meseci, idem na postdiplomske studije i hoću da samostalno radim grafički dizajn.” Žena koja me ovako sluša, ćuti i kaže “dobro, kajaćeš se.” I bila je u pravu! Tri meseca kasnije, ja dolazim u Beograd na Univerzitet Umetnosti i kažem “dobar dan, želeo bih da upišem postdiplomske”, a žena na šalteru koja mi kaže “dobar dan, zbog transformacija školstva zbog prelaska na Bolonju, mi ove godine ne upisujemo postdiplomske” i ja sad ovako stojim “pa to znači da ja moram u vojsku” Vratim se opet dole u Užice kao civilna služba i sad kao ja poznat grafički dizajner u tom momentu posle prve dve, tri angaže, nemam angažmana, registrovao sam firmu i tamo je tekao neki porez. Znači, ono, početak profesionalne karijere je bio definicija fiaska. Jer ono jedino što sam imao je dođi da radiš u školi, ja sam galantno kao umetnik odbio “ne, hvala.” Nakon godinu dana, ja izmolim da me puste da radim u toj školi, tad je to već bio ugovor na određeno jer se i prosveta transformisala, pa je to bio i neki manji fond časova, pa koliko se sećam zamena kolege koji je bio privremeno direktor, ali paralelno nisam ja odustao od tog honorarnog rada i, da, pokušavao da privučem neku pažnju. 

Ivan Minić: I šta su bili najčešći poslovi u tom periodu?

Uroš Savić: Menjalo se stvarno iz godine u godinu. Dugo su bile dominantne brošure, plakati i tako dalje. Najzanimljivije je bio, verovatno, rad za pozorište. Jer tu si imao neku artističku slobodu i neki lep komad koji ćeš da okačiš na zid. Posle su bile neke korporativne brošure, toga je bilo jako dosta, što je jako izuzetno iscrpan posao. Stvari koje sam radio tada, ja ne mogu danas sebe da zamislim da mi život zavisi… izuzetno puno…

Ivan Minić: Posebno sa načinom na koji si ti to radio.

Uroš Savić: Pa recimo. 

Ivan Minić: Suštinski, nije neka mudrost složiti brošuru, osim ako ne želiš da ima smisla. Onda ume da bude problem.

Uroš Savić: Pa, mnogo je trebalo. Tek refleksija kasnije… “jesi morao to baš tako?” Značilo je to puno, jer mislim da sam kroz to trenirao živce. I mislim da je ono što je opredelilo karijeru kasnije jeste strpljenje sa klijentima. I ako ja hoću da napravim nešto smisleno, to znači da jako dobro moram da razumem osoba koja je naručilac želi da postigne sa tim. I onda ja sedim i razgovaram “okej, šta želiš da postigneš? Zašto ti je ovo važno? Možemo li ovo ovako? Možemo li ono onako?” i kasnije se taj skill pokazao presudan da dobijem posao u Švajcarskoj, da radim ono što danas radim.

Ivan Minić: A kaži mi, generalno taj trenutak u kome smo sada, kada ti radiš u školi, šljakaš sa strane freelance i tako dalje, pa šta bude od projekata to radiš, ne možeš baš nešto mnogo i da biraš, to je neko iznuđeno rešenje koje u tom trenutku imaš, ali, znaš, prolazi vreme, pretpostavljam da imaš neke ciljeve, želje, neku ideju kuda bi to trebalo da ide. To što imaš ideju, ne znači da će to tamo da ide, ali ajde da kažemo da postoji neka vizija, postoje neki kontakti, pričaš sa nekim ljudima, vidiš šta su neke mogućnosti i sam kažeš, ono, ti si dobijao iz godine u godinu su se stvari menjale, što znači da si ti iz godine u godinu vrlo dobro mogao da pratiš puls nekog tržišta, da osluškuješ šta se dešava. Mnogi ljudi su samo radili stvari, nerazmišljajući šta to dolazi, nego su samo odrađivali i nisu se prilagođavali i pratili nego kad je, kad su prestale da odrađuju to dovoljno dobro, jednostavno su ispali iz rotacije. Jesi ti u nekom trenutku skapirao šta, gde, kako? Jesi našao nešto što je baš to kako treba? Jesi našao neke klijente, saradnike sa kojima ta saradnja je više od nečega ad hoc?

Uroš Savić: Pa pazi sad ovo. Kad si me zvao da gostujem u Pojačalu, ja odem na Youtube da se informišem da vidim kakva je forma razgovora i prolistam one goste i “o, eno ga Laki”, daj da vidim šta je Lazar pričao i odmah ću znati koja forma odgovara i slušam ona prva dva, tri minuta podkasta i u fazonu “okej, ovde je sedeo čovek koji je imao jasan plan, moja priča će biti potpuno, potpuno drugačija”. Ja mislim da je tu bio kod mene sve neki sticaj okolnosti i ono, udari glavom u zid 100 puta i onda 101. put ćorava koka ubode zrno. Ali šta se dešavalo interno u tom procesu, ako nisam znao šta mi je tačan plan, znao sam šta ne želim u budućnosti i onda se taj progres desio iz te neke unutrašnje negacije. Trudio sam se bez obzira ko mi je klijent ili u kakvom se nalazim poslovnom aranžmanu da svaki zadatak i projekat tretiram sa istom ozbiljnošću i prosto rešavam problem. Problem je i vizit karta, problem je i prezentacija, sve je to jedan problem koji treba da se reši i ako stekneš kapacitet da rešavaš probleme na neki efektan način, ljudi će to prepoznati i povući će te sa sobom. Bukvalno organski čovek… na primer, prva značajna ili možda najvažnija promena, pazi sad priču. Komšinka moje majke, njen sin je u Kanadi od 91, 92. i to je cela generacija ETFovaca koji su otišli tamo i sad godinama kasnije imaju svoje firme i svi rade neki IT nešto i čovek me zove i pita i “e, pa čujem da radiš ilustracije, vizit karte, brošure” i ja počnem saradnju sa njim na tim materijalima. Onda me on upoznaje sa jednim svojim kumom, drugim svojim kumom, svi ti koji su tamo i ti me ljudi zovu za različite PDFove koje downloaduješ na njihovom sajtu, da bi me jednog dana pitali da im uradim vebsajt. Tu sam se ja već polako spremao sa svojim drugarom Dragom iz srednje škole, koji je isto ETFovac da krenemo i mi u taj veb dizajn.

Ivan Minić: Ne može biti toliko komplikovano.

Uroš Savić: Da, da, otprilike. I svi ti projekti su bili izuzetno iscrpljujući i nespretni. Pokušavam prvi put da uradim nešto što sam trebao da savladam na fakultetu ili da bar uzmem u razmatranje, a radim ga pet godina kasnije. Međutim, verovatno taj pristup u tom odnosu prema klijentu i prema problemu privlači ljude da mi traže sve više i više dok ista ekipa nije jednom došla i rekla “e, imamo neki softver, da li bi voleo da redizajniraš softver?” i to već nisam mogao da glumatam i rekao “ljudi, ja bih to stvarno voleo da naučim da radim, ali to mi je već, ja bele veze nemam o tome” i tip mi kaže “nama se sviđa kako ti razmišljaš, mi imamo već taj proizvod i on pravi pare, ali bi mogao da se unapredi. Mi smo sami dizajnirali interfejs i kapiram da šta god ti uradiš, biće bolje ovo nego što imamo”. Ja im kažem da mi daju 3 meseca. To je posao koji bi trebao da se uradi za mesec dana, po obimu, ali ja hoću da učim, hoću da guglam, malo da probam. Nema problema. Znam da sam i tražio neke smešne pare za to, jer stay humble, ipak ovo ne znam. Mi smo uradili taj dizajn, bio je kul projekat, ali ja sam rekao na kraju “znate šta bih ja sad uradio? Ja bih ovo redizajnirao sve ovo ispočetka.” i oni kažu “i  mi bi, jer pričajući sa tobom mi smo naučili mnogo o našem proizvodu i sad bismo ti mi dali drugačije inpute. Pošalji nam fakturu za ovo što smo sad uradili, mi ćemo to da iskoristimo i odma krećemo varijantu dva. Ispostavilo se da 4 ili 5 godina kasnije upravo taj projekat u mom protfoliu meni donosi moj posao na kome danas radim već pet godina u Swisscomu.

Ivan Minić: Jedan od razloga zašto si ti ovde, osim što si napravio kul knjigu i predavanje, zato što ja iz razgovora sa nekim ljudima koji te poznaju znam kako radiš i ja sam to kada sam kao 200 epizoda kasnije, kada sam konačno shvatio šta ja ovde radim, pošto bilo je preduzetništvo, pa ovo, pa ono, pa sve to nekako zajedno, ali na kraju dana to nema veze sa tim, ima veze sa tim da ja ovde dovodim ljude koji nemaju problem da sebi komplikuju životu jer t nastaje magija. Onaj što je uzeo i napravio i našao recept za vanalice i napravio je svaki put iste vanilice po tom receptu, taj možda pravi dobre vanilice, ali taj nije napravio ništa originalno u životu. Nije učinio ni svet poslastičarstva ni život svoje familije ni bilo koga boljim. Obično kada uzmeš da menjaš recept ne bude svaki put kako treba, ali ne bude isto, pa ako probaš 5 puta ili 100 puta ako si iz Užica, onda postoji šansa da ubodeš nešto što je mnogo bolje ili bude malo bolje ili bude drugačije ili vidiš nešto. Otvori ti se toliko mogućnosti u tom procesu. To preterano analiziranje stvari, stalno će da ljudi govore kako je to pogubno. Pogubno je ako ti ostaneš večno zarobljen u tome nesposoban da doneseš odluku, ali preterano analiziranje stvari znači da ti proces učenja za koji je nekom potreban 5 godina završiš za godinu dana jer si razmislio o svemu jako dobro i imaš ideju. Nemaš možda dovoljno iskustva, ali nisi došao i nemaš predstavu, nego si došao i imaš mnogo pitanja na koje ćeš sebi dati odgovore i izaći ćeš sa nekim rezultatom. Zato mi je taj momenat, sad deluje kao “ja nisam znao šta da radim”, ti nisi hteo da priznaš da nemaš frku da se uhvatiš u koštac sa nečim što ne znaš jer nije to toliko daleko i strašno, to je nešto do čega ćeš da dođeš, samo nemojte mi dati sedam dana, nego mi dajte 3 meseca da to uradim. Šta je bilo dalje? Šta si dalje radio?

Uroš Savić: U međuvremenu sam bio u Crvenoj Zvezdi u onom zlatnom periodu kada je minus bio -45, -50 miliona, u periodu kada sam dobio prvo dete i kada nisam primio 8 ili 9 plata za redom i onda sam radio noću freelance da bih platio kiriju i kao, sećam se i dalje razgovora sa, uvek sam bio inovativan, odem ja kod direktora i pitam ga “mogu li ja da radim od kuće?”, to je bilo mnogo pre Kovida, “kako misliš da radiš od kuće?”, “pa lepo, imamo mail, imamo skype, ja imam kompjuter, sedim tu, radim, Gazela se ovamo pravi, a ja živim na Novom Beogradu. Mnogo bi mi značilo, gubim vreme, a svakako nemam interakciju sa drugim kolegama, jedini sam dizajner u marketingu.”, “pa da, ali šta bi rekle druge kolege, kako ću da objasnim ovom što radi online shop ili…?”, rekoh “pa znaš šta još nema smisla, da ja radim uveče kod kuće freelance da bih natočio gorivo da dođem kod tebe na posao, a ti nemaš da mi daš za platu!”. Uglavnom, nisam dobio da radim od kuće, ali nisam ni ostao još mnogo dugo tu da radim, vratio sam se u Užice i tamo sam postao  direktor marketinga. Ali u principu, sebi crtam plakate, postere i pomognem malo sa prodajom karata. To je bilo jako lepo, te sam ljude već poznavao 4, 5 godina i bilo mi je zabavno da radim u pozorištu. Opet vidiš tu neke umetnike, rade, bolja neka atmosfera, nego u nekoj korporaciji. 

Ivan Minić: A kaži mi taj momenat, u suštini ti u paraleli radiš različite stvari, potpuno različite stvari, upravo ono što sam ja pričao, ti si dizajner za sve što treba, ljudi dođu, pa se ti baviš time. Kad je krenulo, kad si počeo neke stvari da odbacuješ i da se fokusiraš u nekom konkretnijem smeru?

Kristalisanje struke kojom se bavim

Uroš Savić: Pa jedan dan je bilo ovako “u, čoveče, ovako više ne može”. Sad, pazi, ima tu jedan momenat, meni su oba roditelja pravnici, proveli su ceo životni vek u jednoj firmi. Otac je radio u železnici, majka je radila u fabrici i tu nemaš baš taj preduzetnički spirit ili ideju. Jedino što možeš da prepišeš iz tog okruženja je kako da otvoriš kafić ili pekaru, ali za sve te apstraktne aktivnosti ti tu nemaš baš ideju. Mnogo mi je pomogao exchange sa Lazarom i Damjanom kasnije, ali nismo se mnogo viđali više tako često, imali neki phone call tu i tamo i sve je ipak to bilo teže pratiti iz Užica. S tim da povratak u Užice, tad sam već imao prvi cilj, prvi cilj je bio okej, ako ja ostanem u Beogradu i dovijam se kao i do sada, to će mi ubiti motivaciju i energiju da ja nađem bolji posao. U tom momentu su cilj bili možda Noredeus ili te neke kompanije prve gde je neki artista ili vizuelni dizajner imao neku bolju platu, s obizrom da sam već imao dete i porodicu, nisam mogao da eksperimentišem sa svojim resursima i vremenom u nedogled. I onda je bila ideja povratka u Užice bila da napravim dobre projekte, napravim određeni portfolio, provedem 2 ili 3 godine i onda se vratim u Beograd direktno na posao sa kojim znam da ću biti zadovoljan, umesto da tumaram po Beogradu i skačem od prilike do prilike jer sam pričao tu već sa par marketinških agencija gde sam razmišljao da se zaposlim posle Zvezde i shvatio da ta lova koju su nudili meni nije dovoljna za porodični život. I na kraju je taj projekat uspeo. Tri godine kasnije kako se ispostavilo, ja nisam završio u Beogradu, ja sam završio u Cirihu.  

Ivan Minić: A šta si radio u te tri godine? Kakvi su to projekti bili? Za koga? Kako si dolazio do njih? 

Uroš Savić: To je već… to je sve bila priča po nekoj vrsti preporuke. Bila je ta grana gde sam radio za Toronto, onda dođem tu i tamo u Beograd na neke skupove, bilo je tu par kontakata i par ljudi koji su imali super ideje i projekte gde bi mi davali odrešene ruke. Ništa to nije bilo finansijski rentabilno, ali uvek sam dobijao neke iščešane projekte kojima drugi nisu hteli da se zamlaćuju. Tu je bila ludačka sreća. To stvarno bio jedan jeziv kapital, i ja sam tad bio isfrustriran aha ja radim ovo i to je toliko teško, a opet je budžet mali i konstantno su takvi projekti dolazili dok nisam postao svestan koliko sam naučio kroz to i samopouzdanje se gradi iznutra, razumeš. I ljudi su to prepoznali mnogo kasnije. Ja često kažem da danas naplaćujem ono što je trebalo da zaradim pre 5 ili 6 godina. Ono što se dešva posle jedan interesantan susret u međuvremenu sa poznanikom iz Užica, sa drugarom Mikicom otvorio prvu online agenciju gde smo imali klijente iz inostranstva za isto tako neke sitne projekte i veb strane gde kad smo radili u tom tandemu radili zajedno, ja dizajniram, on programira. Brza isporuka, kvalitet i ostalo, to je krenulo jako lepo i onda on kaže da dolazi njegov druga Vanja, znaju se iz srednje škole. Vanja dolazi iz Amerike nakon nekih 10-12 godina provedenih tamo, otišao je na work and travel i tamo negde 3 dana pred povratak u Srbiju rešio je da ostane. Ti sad možeš da zamisliš kako je taj put izgledao, ali Vanja je tamo završio studije i zaposlio se u jednoj od najvećih marketinških agencija u Njujorku do jednog trenutka kad je rešio da se vrati u Evropu, njegova devojka je htela da studira na Sorboni, “ajmo nazad za Pariz”, on je tad već mogao da radi remote. On je rekao “važi, ali ja ću prvo u Užice da posetim moje”. Nije čovek pojeo lepinju 12 godina, razumeš. Dolazi čovek i ja ga gledam kao Boga. Prvo, čovek govori engleski bez akcenta, već sam tu fasciniran i uradio je jedan jako dobar posao sa nama dvojicom i posle sam rekao “e, slušaj, trebao bi mi dizajner, imamo ove projekte, inicijative, šta ja znam” i toliko sam razumeo šta je razlika između onoga što ja nudim, kako ga predstavljam, kako ga formulišem i onog što on radi na tom globalnom tržištu i zašto ja ne dobijam takve poslove. On je bio neka vrsta mentora, ne samo kolega ili saradnik. I u tih 9 meseci koliko je već proveo u Užicu, ja sam pokupio tačno ono što je falilo da napravim bum. I sad se sećam da je on uvek bio u fazonu “ma čoveče, to je sve iznutra, ti si tamo gde god da si, ti moraš napraviti sam sebi da ti bude lepo, život u Njujorku ima prednosti i mane, u Parizu i Užicu” i tako dalje i divio sam se nekom njegovom optimizmu i onda posle nekih 9, 10 meseci on kreće definitivno za Pariz, dolazi da se pozdravimo i na vratim kaže on meni “brate, ja ne znam kako ti možeš ovde”, reko “šta si mi pričao sve ovo vreme?”, ali tad mi je već bilo jasno da želim da živim neku drugu kulturu, neki drugi sistem vrednosti. Da ne bude sad da je Užice Mordor, zaista nije tako, što sam duže tamo, više cenim neke vrednosti koje sam poneo sa sobom. Ali generalno mi u Srbiji nemamo strpljenja, mi ne verujem u sedi-razmisli.

Ivan Minić: U proces.

Uroš Savić: U proces, bravo.

Ivan Minić: 8Mislim da je jedna stvar koju si ovde rekao jako važna, ja to stalno pričam klincima koji su nestrpljivi da dođu do neke pozicije, nečega, kao “jel imaš portfolio?”, “pa što nemaš?”, “pa zato što nemam posla.”, “brate, idi pojuri posao koji ti neće biti plaćen, ali ćeš dobiti da ga ti uradiš onako kako misliš da treba, ako je mali brend džemova, ajvara i toga, napravi im ambalažu, etiketu i napravi im sajt, ne moraju da ti plate ništa, nek ti daju neki ajvar, to nikad nije loše da se dobije neki ajvar ili mogu da ti plate nešto sitno, ali uradi to onako kako ti misliš da treba. I ako veruješ da to možeš da uradiš, eto ti portfolio piece koji je dobar. I uradi tri projekta tako koja su realna, naročito ako hoćeš da pokriješ, tri projekta koja su realna, a različita, da se vidi da nisi one trick pony, nego da ima neki versatility, kako god i to je bolje nego bilo šta drugo što možeš da uradiš, a to možeš da uradiš za 3 meseca.” Živiž kod roditelja? Pa živi još tri meseca kod roditelja i nemoj kupiti nove patike i pij dvolitarku sa društvom ispred prodavnice. Uradi to tako. I ko god je poslušao da to uradi tako, napravio je neku priču. Brže ili sporije, naravno, imaš ljude koji su vrhunski komunikatori, nisu vrhunski dizajneri, ali su dobri komunikatori, pa će da ti proda bilo šta. Imaš i one koji ćute i rade, njima obično bude malo teže, ali nema šanse da te neko ne primeti. Danas kad imaš Behance i Dribble i postaviš tako nešto, posle drugog, trećeg, četvrtog projekta, pa da je najbanalnija stvar na svetu, ne može da prođe nezapaženo. Ja znam ljude koje su za neke neverovatno lepe poslove preporučivali flajeri. Zato što su bili oni flajeri koje kad ti neko da, ti ga pogledaš i ne baciš ga. 

Uroš Savić: Kapiram.

Ivan Minić: Ima razlike. Kao i to. Ljudi banalizuju priču o vizit kartama. Ja ih ne koristim već godinama, ali i dalje kad dobijem dobru vizit kartu ja se oduševim. 

Uroš Savić: Promeni ti potpuno percepciju čovek kog si sreo. 

Ivan Minić: Kao i kada dobijem užasnu vizit kartu, meni padne i firmi i sve u očima ili kad vidim da firma ima užasan logo. Ne mora da bude fantastičan, firma se bavi trgovinom, ne mora da bude vrhunski dizajn. Ali mora da postoji neki standard kvaliteta ispod kog se ne ide. To mora da bude pismeno. 

Uroš Savić: Sam si rekao, proces. 

Ivan Minić: I dobro. Kako Švica?

Život u Švajcarskoj

Uroš Savić: Zabavno.

Ivan Minić: Ne, ne. Kako si došao, a onda kako je tamo.

Uroš Savić: Tu je onako, tu je bio jedan dramatičan poduhvat. Sedim jedan dan u kancelariji i moja sada bivša žena mi šalje poruku “trudna sam”.  Aha, okej, drugo dete. Kakav Beograd, kakvi bakrači… tih tri godine koliko sam sebi dao da se dovedem sa portfoliom u neki red polako ističu. Ima nekih 9 meseci. 

Ivan Minić: Tih 9 meseci.

Uroš Savić: Da, tih 9 meseci. Preživeo sam dva napada panike u naredna dva dana i kažem sebi “okej, sad barem imaš jasan brief.” Kao da se to meni ne dešava. Isključio sam se iz emotivnog dela te priče i to je zadatak i tu su tih 9 meseci i sad je to sve ili ništa jer sam znao posle toga da neću imati dovoljno vremena na neki organizovan način potražim dobar posao koji bi mi doneo dovoljno novca da može da prehrani 4 osobe. Drugačije je kad ja hoću da studiram, da li hoću da probam intership, da li hoću da probam neki posao sad ako si sam. Možeš da živiš kod ortaka na kauču prva tri meseca, ali ja nemam to bogatstvo i nisam bio u fazonu da pravim neke hazarderske priče da idem ja, a porodica mi ostaje narednih 3 godine dok ja stanem noge, to mi nije bila opcija. I ja opet zovnem Vanju, koji je još uvek bio u Užicu i kao “šta da radim, kako da napravim dobar sajt? Kako da iskoristim ovo što već imam i ako nešto fali, šta bi to moglo da bude?” i onda zovnem Lazar, pa zovem Damjana. I onda UX interview, što ja nisam znao da sam to radio, ali u praksi sam to sproveo i nađem nekih 4, 5 sajtova koji su mi se baš svideli, portfolio sajtova i bukvalno odštampam i krenem flomasterom “od ovog tipa mi se sviđa ovo, od ovog tipa ću da ukradem ovo, ovo bih voleo da umem, ali ne umem i neću ni probati”, taj portfolio… u tom momentu ja isključivo radim freelance i imam još jednog kolegu drugara koji mi je neka vrsta asistenta koji mi je spasio život. Ima izuzetno strpljenje za detalje i da dovrši set vizit kartica ili neki content da ubaci na sajt, tako da sam mogao da se bacim samo na kreativan rad. 3 meseca smo nas dvojica radili na tom portfolio sajtu i da dodam na onaj tvoj savet od malo pre, nisu samo portfolio items bitni, nego kako su i poslagani. Ne govorim o redosledu da li ću prvo ovu galeriju ili ovu galeriju, već kako kombinuješ tekstualni i vizuelni sadržaj i u kojoj veličini i kako želiš da te vide danas jer taj tvoj sajt već može da bude potpuno drugačiji za godinu dana što se tiče svoje karijere iako si ti i dalje dizajner. Posle nekih 3 meseca, taj sajt je konačno bio gotov i dok sam ja tako gledao u koju firmu u Beogradu ću ja da pošaljem taj portfolio i da tražim neku masnu platu, javim se na taj oglas za dizajnera za baner za neki sajt koji se bavio UX. Sajt je iz Danske. I ja se javim na taj oglas, hoću da radim te banere, još sam bio u fazonu “super, dok ja smislim gde ću u Beogradu, ovo će da bude dobra lova.” Čovek me zove na Skype posle 2 sata, “dobio sam tvoju aplikaciju, ali ja bih tebi da dam drugi posao, da ti budeš lead designer ovde.”  I mi sad tu pregovaramo platu, i ja reko daj da zveknem neku cifru, poenta je što to uopšte nije bila neka cifra, to je bila neka cifra u mojoj glavi i tip koji pristaje na, sad ću ti reći tačno, mislim da je bilo oko 1800 evra. Za mene su to bile ne znam koje pare, razumeš i on kaže “da, da, može.” To je scenario na koji ja nisam bio spreman. Ja kao opet “samo da proverim još jednom…”, “1800, je l’ da?”, “da, da.” i ja pišem cifru na papir, čisto da proverim sam sa sobom, pa ti vidi kakve su bile moje finansijske nedaće pre toga kad je meni ta cifra bila gromada. Uglavnom, ja dobijem taj posao i krenem sutra da radim. Posle mesec, mesec i po dana kasnije me zove čovek na teambuilding na Tajland. Ja kao, pa ovo je raj. Nas je tu bilo 4 u firmi, jedan momak sa Tajlanda i 4 iz Srbije. To je već trebalo da bude crvena lampica kako tretira radnu snagu. Dođemo mi na neko ostrvo tamo, boravak je 4 dana o njegovom trošku, ali taj hotel i rezort u kome boravimo raspada se. Samo čekam neke komandose da izađu iz šume, neki gušter koji šeta tu oko nas, ali nije to taj romantični instagram scenario, nego sve pomalo spooky i tip koji mrtav ladan kaže “kako mislite da se kupate? Pa treba da završimo ovaj projekat.” Lik je zamislio da mi tamo sedimo na plaži sa kompjuterima nekih 4 dana i da ne uđemo u vodu. Ne bih dalje da komentarišem, ali dobijaš ideju. Ja reko moram sa ovog posla da bežim, sedam nazad na avion. Ali kako, pa čovek mi dade ovolike pare. To je problem života u malom mestu u poređenju sa…

Ivan Minić: Da, ti to odma proračunaš koliko je to lepinja. 

Uroš Savić: Jeste, e, bukvalno. Dolazim kući par dana kasnije, zove me Lazar. “Ćao, Lazo, kako si?” Laza je tad završio svoje studije na Berkliju i imao je neki time slot da nađe posao da bi dobio vizu dalje i onda je on išao opsesivno i gledao i praktično gde god da je bio UX job, on je išao i aplicirao. Nisam sumnjao da će Lazar jako brzo i efikasno rešiti taj problem. I on kaže “e, slušaj, bile su dve firme i obe su mi ponudile posao, ja sam odlučio za jednu i pitaju me iz ove drudge da li imam nekog ko bi mogao da radi taj posao. Preporuku. Ja sam rekao da imam, drugar moj sa fakulteta koji je u Srbiji, oni su rekli da nema problema.” I ja sam znao da je ona cifra mala, podignem na to mnogo, mnogo viši nivo. Par sedmica kasnije ja sam na putu za San Francisko gde treba da upoznam ostatak tima. Tim je iz Pariza. Međutim, ja tad nisam imao dovoljno iskustva za taj posao, sad mogu da budem iskren prema sebi. Potpuno mi je bilo nejasno kako to funkcioniše u nekom korporativnom okruženju i koje druge komunikacione sposobnosti ti treba da imaš da bi na dnevnom nivou radio sa programerima, menadžerima i tako dalje, ali ja sam to hteo da iskoristim da probam da dobijem papire za Ameriku i u startu sam rekao vlasniku firme da je to neki moj ultimativni cilj i tad mi je već bilo jasno da bi Beograd bio baš poslednja opcija, očigledno da ako neke firme vani cene moj rad već dovoljno da rade sa mnom remotely, da pre ili kasnije će se ukazati prilika i naći će se neko ko je i spreman da me dovede tamo da živim. Oni su mi ponudili da odem u njihovu centralu u Pariz i vratio sam se i tri, četiri meseca kasnije oni su raskinuli ugovor sa mnom, a pre toga CEO je radio zapravo dizajn i mislim da je ceo taj stepen komunikacije gde ja radim 5 dana na nečemu i onda u petak veče, a njegov petak ujutru mi imamo call i onda poredimo neke stvari i video sam da gubi strpljenje za taj sistem saradnje, da prosto nije bilo dovoljno direktne komunikacije. I posle 3 meseca me je on samo zamolio da predam pištolj i ostavim taj posao, ali tad sam već bio u fazonu da ću naći neki dobar posao van ili da bar mogu da probam. U svakom slučaju, ako ne, dobiću neki ugovor i radiću remote kao što sam radio sa prethodne dve firme. Prvi put sam tad uzeo odmor od 3 sedmice vezano i otišao sa porodicom na Zlatibor i uzeo da pišem mailove. Mislim da sam posalo negde oko 70 aplikacija za posao preko LinkedIna u te tri sedmice. Znam da su bile čak 2 u Hong Kongu i 2 u Argenitni, ono, za iskustvo. Posle sam čak razmišljao da li bih se preselio u Hong Kong ili Argentinu. Srećom, nisam morao da razmišljam, na kraju ponude nisu došle sa tih strana. Ali sam shvatio da kao osoba iz trećeg sveta, što da ne bude sad pričam loše o Užicu, pričam loše o Srbiji, ali u pasoškom režimu u većini zemalja za odlučivanje da li možeš da dobiješ radnu vizu ili ne, Srbija je tako tretirana. Konkretno u Švajcarskoj, recimo. Ukoliko osoba koja je aplicirala za posao nije već u Švajcarskoj, ne mora biti državljanin, ali stanovnik Švajcarske, nakon toga ako nema adekvatan kandidat na tržištu u Švajcarskoj, prednost imaju kandidati iz Nemačke, potom iz ostatka iz Evropske Unije, a da bi firma angažovala nekog ko dolazi iz Srbije, Bangladeša, Nigerije, odakle već sve, mora da se piše specijalan dopis imigracionom gde će firma da obrazloži zašto u svim ovim ostalim zemljama ne postoji adekvatan kandidat koji bi dobio posao pre ovog. I moja prva firma u Švajcarskoj je morala da prođe kroz tu proceduru. Elem, pošto sam znao već deo te priče kako funkcionišu pasoški režimi i te radne dozvole u većini evropskih zemalja, ja sam skapirao da moram poslati gomilu papira odjednom i da mi je to lakmus papir, da ako ja ne dobijem posle tih 70 aplikacija ni jednu ponudu na sto, da ću prestati sa tim pristupom potpuno jer to onda znači da ne može. U tom trenutku ja nisam poznavao ni jednu osobu koja je iz Srbije dobila preko LinkedIna posao direktno, a da već nije bila tamo i završila fakultet ili bila na neki način povezana sa zemljom u koju je otišla. Ono što je već bilo interesantno otkriće, to je da je Nemačka imala pojednostavljen sistem prijema ljudi iz Srbije jer oni su već tad imali rastući deficit radne snage i oni su imali neku vrstu direktnog ugovora sa srpskom vladom da i ako Srbija nije u Evropskoj Uniji da se olakša pristup radnoj snazi iz Srbije u Nemačku. Tad je bio u Berlinu bum sa ovim startupima i gomila tih mejlova je išlo baš u Berlin i Nemačku i ja sam dobio odatle, tipa, 10, 12 pozitivnih odgovara i 3, 4 runde razgovora koji bi se uvek završavalo ovako “slušaj, bio si nam u finalu, imali smo tebe i još jednog dizajner, ali taj dizajner živi u Berlinu. Ako nije problem, mi bismo zadržali tvoj portfolio i CV i prosledili nekim ostalim startupima i firmama kojima potencijalno treba dizajner.” Kad iz Srbije tražiš ovaj posao van ovim principom, to je sad stvar statistike, ne očekuj da dobiješ jasnu sliku gde su tvoji skillovi, gde si dobar, gde si loš i kakve su ti realne šanse ako pošalješ tri mejla mesečno. Jedan vikend me zove na telefon čovek iz Minhena i kaže “dobili smo tvoj kontakt iz te firme”, a to je bila prva firma iz Berlina koja mi se javila na početku tog procesa sa kojima sam bio u pregovoru. “Mi bismo tebi da damo neki zadatak i ako zadatak dobro prođe, da dođeš da radiš kod nas.” Već mi je bilo interesantno što prvi put sa mnom stupa u kontakt firma koja želi mene da zaposli, a ne nudim se ja njima. Oni mi daju taj domaći preko vikenda i pitaju me da li mogu da imam sa njima video poziv u nedelju veče jer njima treba neko od ponedeljka. Ja reko okej. Taj ponedeljak sedim u svojoj kancelariji u Užicu, radim. Prvi radni dan super. Drugi radni dan stiže neki mejl, vidim ime firme zvuči poznato, ali ne mogu odmah da se setim dok nisam otvorio mejl. Shvatim da je to firma iz Švajcerske iz mesta koje se zove Arau, sa kojima sam imao razgovor 2, 3 meseca pre toga. Znači od tih prvih mejlova je prošlo dosta meseci i oni mi kažu “e, konačno smo se rešili, imali smo 150 kandidata, želimo da radimo sa tobom, otišli smo već u imigraciono, pitali kakva je procedura…”, a ja u tom momentu pakujem pasoš u kovertu da šaljem u nemačku ambasadu ovde jer sam trebao već deset dana kasnije da budem u Minhenu i onda sam… ne znam… zovem te u Minhenu i kažem da sam ipak rešio da se ne selim, neki izgovor, tipa žena nije spremna da napusti zemlju, oni kao da li bih želeo da radim remote, ovi iz Švajcarske nude da plate advokata… ma ne znam… mislim, meni je sve to nepojimivo, a pazi, sve se to desilo u rasponu od 9 meseci. Moj posao za tu firmu iz Danske, pa posao u USA, pa ovi mejlovi, sve to staje u nekih 9 meseci. Ja nisam mogao da isprocesuiram sve te stvari, ali eto, par meseci kasnije, svi smo bili u Arau. Tamo sam proveo godinu i po dana u toj prvoj firmi tamo. Tek tamo video koliko stvari ne znam.

Ivan Minić: Koja pozicija je bila?

Uroš Savić: Lead UX dizajner. I evo, zanimljivo za svakog ko pokušava nešto slično da uradi. Ja sam prilično siguran da ne bih dobio vizu, papire ili posao u Cirihu direktno, zato što u Švajcarskoj svaki kanton ima svoj cap za broj zaposlenih. Zašto sam ja dobio posao u toj firmi? Imao sam iskustva u UX i u marketingu. Pokrivao sam im dve pozicije. Drugo, to mesto je glavni grad kantona pored kanotna Cirih u kome su troškovi života nekih 25% manje, a samo mesto ima 20 hiljada ljudi, iako je glavni grad kantona. Od tih 20 i par hiljada ne verujem da ima puno UX dizajnera. Ne verujem da mogu da dovuku nekog iz Cirih da radi za 25% manju platu. Tako da je sve to nešto što je meni išlo u prilog. Oni su morali dovesti nekog iz inostranstva, verovatno. Jer svako sa skillovima koji su njima trebali, on živi u Cirihu, Bazelu ili Lozani i bavio se tim poslom. Nakon godinu i po dana, dobio sam ponudu od Swisscoma i tamo sam već 5 godina.

Ivan Minić: A kaži mi, taj momenat gde kažeš da si tek tad saznao koliko ne znaš, na šta misliš?

Uroš Savić: Recimo, moja firma sada traži da o tim stvarim pričam svojim kolegama i edukujem kolege. Na šta mislim, na kolaboraciju. Imam neke određene slajdove sa kojima ja počinjem ta moja predavanja gde na prvom slajdu kaže “task is not done when you finish your job, but when it is accepted”, odnosno koliko je ključno da ono što si uradio iskomuniciraš na način gde svi ostali u timu ili lancu produkcije prihvataju tu ideju i veruju u nju barem približno onome koliko si ti.

Ivan Minić: Ajde, za početak, da znaju da si ti završio, pošto ima ogroman broj ljudi koji završi i nikom ne kaže i čeka i svi čekaju i sve je u blokadi samo zato što ti nikome ništa nisi rekao. Srećem se sa time vrlo često kada radim sa timovima koji su strukturirani kao, znaš, moraš da podsećaš ljude. A to da postoji ti kažeš da je gotovo, neko proveri, onda ode dalje, onda drugi kaže da li je to kako treba i zaokruži se. To je tek posebna priča. Ali to je onaj momenat koliko treba da se završi. Treba 3 sata. I još koliko vremena treba da se završi? I još sat vremena, sat i po, ne možeš samo da ga normiraš samo po onome koliko tebi treba nešto, to je kad pitaš, često imam te momente “koliko košta da se napravi tegla ajvara?”, “pa ne znam, paprike su…. Tegla… 300 dinara.”, “a tvoj rad?”

Uroš Savić: Daj šta daš.

Ivan Minić: “pa ne znam.”, “a šta još ide tu”, “pa šta ide?”, “ide ambalaža, ide etiketa, ide…”, “uj, sad…” pa brate ide sve to, zato što ako košta 300 dinara, svi ste u minusu u tom procesu, ali eto, rešio si.

Uroš Savić: I onda mrze tebe jer si im dao lošu cenu. 

Ivan Minić: Ne funkcioniše tako. Sračunaj sve. I kad sve sračunaš, pogrešićeš. Ali nećeš 300%, nego 15%. Sa 15% može da se živi nekako. I, dobro?

Uroš Savić: Gde sam stao?

Ivan Minić: Šta si naučio sve?

Uroš Savić: Pazi, nisam jeo ajvar godinu dana. I ti si sad krenuo da pričaš o ajvaru…

Ivan Minić: I tebi se…

Uroš Savić: I ti sad očekuješ od mene da nastavim gde sam stao. 

Ivan Minić: Prosto, ono, ušao si u nešto što je sistem, inhouse. Malo duže, nije da si bio neko kratko vreme i kako je ceo taj proces izgledao i kako je doći u Švicu? Jer meni se puls spustio na 30 nakon drugog dana u Švajcarskoj jer zbog čega bih se nervirao, sve je lepo. 

Uroš Savić: Prvi utisak je bio creepy, zapravo. Toliko je sve mirno i sređeno, da je ono…

Ivan Minić: Prvi moj, moram da podelim, glupo je, ali moram. Imam 15, 16 godina i prvi put idem u Beč kod tadašnje devojke i stojim na semaforu i nije mi zeleno, a auto stoji i ja se nerviram što on ne krene, a ona me gleda i kao “pređi ulicu idiote. On tebe čeka…”, “ali nije meni zeleno.”, “on tebe čeka da pređeš.” i ne trubi. “Oni ovde nikad ne trube.” Kakvi su to ljudi. I onda shvatiš da je to normalno, samo mi nismo.

Uroš Savić: E, upravo to. I gde je onda bio problem adaptacije? Pa problem je bio u meni. Pogotovu što si manji od većih gradova i centara, ljudi su malo zatvoreniji i kontra… koja bi bila reč?

Ivan Minić: Konzervativni.

Uroš Savić: Konzervativni! Evo, vidiš, zaplićem sa srpskim koliko ga ne koristim. Sve više prate te formalne načine obraćanja čak i u neformalnim komunikacijama. U toj prvoj firmi dobijam poziv od koleginice koja hoće da me pozove na večeru i još 5, 6 kolega. Večera će biti u nedelju u 7 sati, na toj i toj adresi, ješćemo to i to i posle toga gledamo taj i taj film. I taj poziv dolazi 2 sedmice ranije. Ja ovako primam taj mail i prolazi me blaga jeza. Okrećem se, devojka sedi ovde. E, sad, zamisli ti njihove reakcije na mene kojih ja tada nisam bio svestan. “Koliko ti treba vremena za taj dizajn?” “ne znam, dan, dva, do 5 plafon.” I oni kao “dobro, dan, dva ili 5?”.

Ivan Minić: Ili plafon.

Uroš Savić: Ili plafon, da, da. I onda kao, okej, “ajde daćemo ti 5 dana, ali da li možemo drugi dan da sednemo i diskutujemo o progresu”, a meni je to ono kao da si mi zabo nož u oko, “pa kako da diskutujemo kad je pola gotovo?”, “pa možda možemo da ti damo neke smernice.” Ja koji kažem “zvaću vas, čim završim, zovem.” Meni je trebalo meseci da ljudi ne idu od kancelarije do kancelarije koliko god bila mala firma, ta je imala 18 zaposlenih, i da čačkaju jedni druge. Da ako me direktor zove da na nečemu radimo zajedno, on će mi reći bar jedan dan ranije. I zato tamo postoji taj mir i organizacija. Ali ako ti nisi u tom klišeu, ti si ga ugasio, jer oni imaju toliki napad panike u tvom prisustvu i na kraju svake godine ti dobijaš feedback od kolega od čega tebi zavisi budućnost u firmi. Nije ono dobar sam sa šefom ili nisam, nego koliko pripadaš okruženju i zato taj prvi slajd koji sam malopre pomenuo. Posao je gotov onog trenutka kad je tvoja ideja i rezultati tvog rada prihvaćen, kada ostali znaju da rade sa tim, ali i žele da rade. Tek tamo shvatam šta je kolaboracija. Jer demokratija o kojoj priča Švajcarska, ona je prisutna na svakom stepenu društva i hierarhije, ne postoji ono… dobro, postoji tu i tamo mikromenadžment, ali mnogo manji. Uvek se sluša mišljenje zaposlenog i ti moraš biti ekspert u svom poslu, makar da si kafe kuvarica. Tvoja kafa mora biti bolja nego što će ostali napraviti. Ali ti imaš… tvoja reč ima težinu kad se kupuje kafa, kad se bira mleko, šećer ili šta već. Svako preuzima jasan stepen odgovornosti i zato sve to tako tamo funkcioniše. Tako da ideja da moram da najavim kad ću da završim nešto što nisam ni počeo da radim i da tako obavestim ostale jer oni će svoje kalendare da prilagode mom progresu, za mene je to bila toliko neprihvatljiva i strašna jer sam ja očekivao da ću jednako kao u Srbiji dobiti opaku grdnju i pretnje ako probijem svoj deadline, međutim, ono što nisam znao tada, da je tamo u njihovoj kultiri tamo krajnje prihvatljivo da ako ti vidiš negde na pola svog procesa i kažeš “hm, mislio sam da mi treba pet dana, ali ovo više liči na sedam ili osam” okej je potpuno da kažeš dajte mi još 5, ali ako ih obavestiš dva dana ranije, da oni mogu da iskoriste to vreme da urade reschedule, da urade nešto drugo, odnosno koliko je ta konstanta komunikacija o procesu važnija nego sam rezultat na kraju. E, to je bila velika škola, da shvatim kako taj mentalitet funkcioniše, a pritom da radim inhouse u firmi koja ima dvadeset ljudi i nisam sam zadužen za svoj deo posla, već da moram da prihvatam i odgovaram na neki feedback. 

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važno i mnogo dobro za tebe u celom tom procesu to što si došao u firmu od 20 ljudi. Što nisi odmah došao u firmu od 500 jer je sve neuporedivo složenije, a to su opet ljudi sa kojima si u komunikaciji nisu ljudi kojima možeš da dođeš, prineseš kafu i kažeš “izvini za ono malopre” ili “ajde da sednemo i popijemo kafu i pretresemo ovo.” jer kad ih je 500, ti ne znaš ni imena najčešće ljudi sa kojima radiš. Znaš svoj tim, okej, tim sa kojim radiš, ali gomila ljudi u firmi su ti nepoznati, a ovde, što kaže, svi možete da stanete u malo veće dvorište na roštilj. Kako je došlo do toga da nakon godinu i po dana pređeš u veliki sistem?

Prelazak iz manjeg u veći sistem

Uroš Savić: Nije mi se na kraju svidela atmosfera u toj firmi. Mnogo stvari koje sam ja trebao da promenim i da naučim, ali sam shvatio da ima još puno onih koje bi oni trebalo da nauče kao neka pravila ophođenja i tretiranja projekata. Tu se pojavila neka crta koja je karakteristična za to podneblje, ako dođe do nekog izrazitog sukoba, ne dođe do rešavanja sukoba u potpunosti, nego smirivanja situacije, taj pacifizam istorijski koji imaju se stvarno odrazio i na mentalitet i na radnim mestima i u drugim aspektima života.

Ivan Minić: Jeste, ali u toj situaciji nastane dosta pasivne agresije.

Uroš Savić: Upravo. Prvi put da sam imao fizičke reakcije odlaska na posao. Bukvalno su se stvorili klanovi na poslu gde smo CEO i ja imali jedan pristup projektima, organizaciji, strukturi, dok je drugi deo firme imao neke drugačije ideje. A meni je falio na kraju dana iskrenost, a jedino merilo bi tu bilo rezultat samog proizvoda. Jer koliko god mi sedeli, diskutovali, probali različite pristupe… proizvode je kasnio u jednom trenutku pet godina. I dalje je firma živela na osnovu stare verzije softvera, a klijentima se obećavalo već par godina da će izaći novi. I u jednom momentu sam prvo poželeo da tražim drugi posao, a onda se desilo… tada sam baš bio umoran od cele te epopeje do te tačke, menjanja tih poslova po Srbiji. I od onog početnog ushićenja u Švajcarskoj bilo je “čekaj, ako je ovo radna kultura, ja ovo ne mogu.” više volim i kad postoji urlanje u kancelariji i oca i majku… nego ta pasivna agresija sa kojom nisam znao kako da se nosim. Ja sam sebi rekao okej, ja ovde ne mogu da radim, ali ajde da probam nešto drugačije što pre ne bih probao. Ja apliciram za Google. Dođem do zadnje 4. kruga i tu mi ponude da idem u Minhen jer su već zaposlili nekog u Cirihu. Reko pre godinu i po dana sam se ovde sa porodicom preselio, dete već krenulo u vrtić, školu. Minhen nije baš opcija. I taj isti dan kad ja to saopštavam me zove agent i priča mi o Swisscomu i to će biti švajcarski Gugl, bla, bla, bla. Inače, Swisscom je u principu Telekomu ovde i oni su tamo brend i ono… inače, pre par godina su, pre par dana su proglašeni za najveći brend u Evropi po nekom istraživanju. Ali nekako kad ti ne postigneš dogovor sa Guglom taj isti dan i kad ti neko priča “dođi ovde da radiš, biće super”, ja sam rekao naravno, jer i dalje želim da napustim ovaj prvi posao. Reko “da, da, naravno, videćemo”, “evo, poslaću im tvoj portfolio”. Isto veče moj budućo šef me zove na Skype i kaže “e, da li možeš da dođeš sledeći utorak da popričamo?”, reko ajde. Ja sad ulazim tamo u njihovu zgradu i shvatam okej, deluje impozantno, deluje kao neki drugi svet što se tiče i projekata i budžeta i kulture firme. Ulazim u kafeteriju. Ajde da malo ispričam o sebi, pričam o sebi gde sam bio, šta sam radio. Nekih 10 minuta tako pričam i tip Mark, sada drugar, tada šef, kaže meni “čekaj, čekaj, stani. Ti ove neke stvari znaš bolje nego što znamo mi. Ako ti hoćeš da radiš sa nama, reci uslove, pošalji HR, a ja ću da potpišem.” E, sad ja već razmišljam ono mene neko zajebava. Gde je domaći? Prvi put da je neko samo na osnovu onoga što je video o meni da želi odmah nakon 10 minuta razgovora i bez nekog tog zadatka da sa mnom radi. Stvarno je tako i bilo. Agent je tako pregovarao i o visini plate i ostalo. Prilično sam dobio sve ono što sam tražio. Naravno, postoje tamo neke cenovne kategorije u kojima ti moraš da se krećeš. Tamo sam dobio mesto senior dizajner, a u međuvremenu sam lead product desinger za tu manju grupaciju i od tog trenutka i ponude za posao koje sam dobijao i tretman u Swisscomu koji sam dobio je bio potpuno drugačiji od svih mojih pokušaja, traženja, tumaranja prethodnog. Mislim da sam u međuvremenu savladio način kako da komuniciram svoje ideje na artikulisan način i gde je onda ponovo probilo sve ono što sam skupio na putu Beograd – Užice, a to je sposobnost da rešim neki problem brzo na neki možda neuobičajan način. Jer tamo je sve streamlined. Ti sa 15 godina kreneš, kroz dualno obrazovanje uđeš u neku firmu, ostaneš dok ti ne dosadi i znaš jako mali segment tog posla gde su te posadili u stolici kad si bio 15. A onda dolazi neki tip iz Užica koji je sad “a, pa ja sam to radio. I to sam radio” i kad su shvatili koliko različith stvari mogu da mi predaju u ruke, to je bilo samo “evo tebi, kad budeš mogao, ti završi” i oni su presrećni. Ono što si rekao, jako teško je komunicirati u tim sistemima efikasno, ali drugi veliki benefit velikih sistema jeste što tvojih skillova mogu da dođu do… kako se to kaže na srpskom?

Ivan Minić: Do izražaja. Ali imaš i taj momenat, postoji mnogo ljudi, komplikovano i sve to. Ali ako postoji dobra volja, donosilaca odluka, ima i mnogo resursa i mnogo stvari ljudi mogu da ti pripreme, da ti olakšaju, da te feeduju da ti možeš da radiš ono što treba. Ako igraš u Real Madridu, možda si ti u napadu i to je super, ali ako nemaš u vezi nekog ko ume da igra, nećeš se ti nadavati golova. E tako isto i ovde, ako ne postoji… naravno, to često nije efikasno kako bismo mi to rešili ovde i ta naša, to naše snalaženje, to jeste ona karakteristika i najveća vrednost koju mi ovde nosimo, ali kao, ne može ovde da ti bude modus operandi snalaženje. Snalaženje je cherry on top. 

Uroš Savić: Upravo tako. To je ona škola koju sam morao da obiđem, da moram se držati strukture, a onda ću da zablistam kad sve ostale poznate procedure zakažu. Ti si samo hrčak koji vrti točak u takvoj kompaniji. 95% stvari su planirane, predviđene da idu određenim tokom i u 95% situacija one će i tako da se dogode gde tvoji lični afiniteti i talenti nemaju previše uticaja. Ako je to posao dizajnera, svaki dizajner koji je prošao intervju je sposoban da to završi. Povremeno se dese neke kataklizmične situacije gde nešto nije bilo predviđeno kao rizik, pa se ipak dogodilo i pogotovu za društvo kakvo si ti iskusio samo za par sati, kako si rekao tamo i malo ispadanje iz sistema je totalni šok. Ko god da je rođen tamo, tamo odrastao i vaspitan, prošao njihovu školu, kad nešto ne ide po planu, obično situacija je ovako da sede i gledaju kroz tebe i kao, šta ćemo sad? E i onda sam par puta ja podigao ruku…

Ivan Minić: I bio taj takozvani korporativni kiropraktičar. 

Uroš Savić: Bravo! Eto. i to se pokazalo jako lepo. Imao sam i tu par sukoba. Sećam se, posle par meseci u Swisscomu, radio sam na nekom jako zahtevnom proizvodu, proizvodu na kom sam radio svaki dan dve godine i ovaj put je zaista bilo neophodno, bio je toliko složen i komplikovan. I pravimo sad neki plan, finansijski plan, struktura tima, kako da to sprovedemo u delo i paralelno sa tim naš menadžer ide i obećava kule i gradove klijentima. Nosi one moje prve dizajnove okolo i, ispotavlja se, uspeva jako lepo da prodaje uz to i obećava… 

Ivan Minić: Samo još da se napravi.

Uroš Savić: Da, da, samo još da se napravi. I ja već ono sve svoje strpljenje istupio u prethodnih 10 godina i kažem “ne može to tako raditi” i oni kao “molim?”, sad je već to ono kao…”pa kako, evo radili smo analizu” i onda oni meni otvore sve one slajdove i ono, “prethodnih 2 meseci mi radimo i ti kao ono seo tu kažeš onako ne može. Na kom osnovu to tvrdiš?” Ja rekoh “pa jasne su vaše brojke i cifre, ali niko od vas nije prethodno napravio u životu proizvod te veličine i obima.” imaš jednog front end developers koji je verovatno najbolji u firmi, ali je jedan. Imaš mene koji izvlači user stories na osnovu nekih opisa…

Ivan Minić: Na osnovu magije.

Uroš Savić: Da, da, ti mi prepričaš šta je bilo na ručku sa klijentom, šta si mu ti obećao, a ja sad treba da mu napišem tiket jer tada nismo imali product ownera tada u timu. Reko mi jesmo talentovani, mi jesmo sposobni i ti očigledno umeš da privučeš i klijenta i pare, ali ovo je neodrživ sistem. Jedne sedmice sam ja bolestan, druge sedmice mi je dete bolesno, onda ovaj ode u Minhen da poseti mamu i tatu. Razumeš, reko, prosto nekako zdravorazumski i logično ovo ne pije vodu ako mi treba da predamo prvu verziju softvera za devet meseci ne bili dobili budžet za još jednu godinu. I lepo se tu taj kolega naljuti i onda sam ja preuzeo duplu rolu nekih par meseci dok mi se stvarno nije smučilo i rekao sam da nema šanse više. Počeću da se bunim za ono što mi ne prija. Ja mogu da radim i kao dizajner i kao PO, ali ne želim. “Pa zašto ti onda to radiš?”, “pa zato što bi ti trebalo da radiš, a ti se više ponašaš kao menadžer koji ide po ručkovima. Takvog već jednog imamo. I da se razumemo, uopšte ne smanjujem važnost i te uloge”, pogotovu u tom društvu i za softver koji smo mi prodavali je izuzetno bitno da znaš lično da pristupiš klijentu, “ali ne možete vi i ići i pregovarati, vas troje pregovara, a nas dvojica pravimo.” Opet, zdrav razum. To je ono kad ti užički mentalitet pomogne. Pusti me analiza i chartova, prosto nema veze sa mozgom. I ja baš onako planem na jednom sastanku. Sad, kako sam ubo perfektan tajming, to je bio neki open space gde je bilo još 5 timova i kao “pa što onda radiš dupli posao?”, “pa jer ti ne radiš svoj!”, i kao okrenem se tamo, tipovi me gledaju i srećom tadašnji moj šef ulazi na vrata, imali smo neki sastanak van firme i on kaže “sastanak za 15 minuta, moramo da krenemo”, uglavnom, kako sam ja izašao na taj sastanak i ovaj tip je ostao u šoku i zvao je direktora. Ne generalnog, ali direktora cele grupacije, da kaže da imamo ozbiljan problem u saradnji i to je petak veče i meni to sve ljudi govore na telefon kasnije i kao “izgleda da nakon što si ono rekao da ovo neće baš biti dobro”, rekoh o, ne, mislim se sad ono u ponedeljak dobijam neki mejl i neprihvatljivo ponašanje na poslu ili nešto. Još se nisam mivelisao sa okruženjem u kome živim. I stvarno u ponedeljak ujutru mail od direktora gde kaže “bio si u pravu, on će biti menadžer i nastaviće da radi to u čemu je očigledno dobar, ali smo angažovali drugu osobu da bude PO i ti ne moraš više.” Čak i na nespretan način na koji sam to saopštio, očigledno da ako imaš dobar content u onome što govoriš, to će pre ili kasnije imati ko da čuje. Samo sam se izbrusio i postao manje…

Ivan Minić: Kultivisan.

Uroš Savić: Kultivisan. Bukvalno, da. Interesantno je kad smo imali na kraju review, dolazi vlasnik projekta i kaže meni pred celom grupacijom “Da sam imao Uroša u timu pre 2 godine, ja bih uštedeo 2 miliona. Ja ne znam kako on izvlači te svoje zaključke. Par puta smo se lepo posvađali, ali sam naučio da verujem tome što mi on priča.” Ja znam, mi se nikad nismo služili tim sredstvima, planiranjem, chartovima i svemu ostalom, ovde je sve…

Ivan Minić: Život.

Uroš Savić: Život. I oni provide takve stvari i u međuvremenu sam shvatio da je moja pozicija mnogo bliža upravnom odboru njihovim dugoročnim planovima i ja se sad kao dizajner više osećam kao onaj tip u sudnici koji crta lika iz opisa. Na kraju dana istu stvar radim kao što sam i radio ceo život. Sedim i slušam nečije misli i pokušavam da ih formulišem u neki smislen zahtev, smislen plan. I danas se dizajn koji ja radim u firmi uglavnom koristi za ispitivanje ne nužno tržišta da li nešto želimo da pravimo, nego prvo za komunikaciju vezanu za taj proizvod na nivou kompanije. 

Ivan Minić: Unutar tima. 

Uroš Savić: Ne samo unutar tima, jer tu postoji puno silosa i timova koji treba da izbace finalni proizvod radeći zajedno. Firma ima 18 hiljada ljudi, sve funkcioniše po principu polu proizvoda koji tek određeni timovi formulišu u jedan proizvod. I zapravo pokušavam da inicijalne probe testiram zajedno sa vlasnicima projekata, da li uopšte vredi ulagati u njih ili ne.

Ivan Minić: Dobro, ali negde tu mora i tvoj kreativni talenat da se iskaže i kad si najavio knjigu, tematika i način na koji je to bilo spakovano kao prezentacija na kickstarteru je dosta bitna. To je najbitnija stvar ako hoćeš da napraviš nešto na kickstarteru, samo proizvod često i nije važan. 

Uroš Savić: Da, bukvalno.

Ivan Minić: Jer to jeste sve hype i storytelling, a naravno i u tvom slučaju je proizvod zaista sjajan. Video sam nešto što se dugo krčkalo i ja nisam imao takav proces. Moj proces pisanja moje knjige je sulud. 

Uroš Savić: Kupio sam knjigu, ali nisam stigao da pročitam.

Ivan Minić: Će stigneš. 

Uroš Savić: Ali kad sam pročitao onaj deo da li za 4 dana…

Ivan Minić: Za 3 dana, da.

Uroš Savić: Da. Ja sam bio u fazonu toliko mi treba da zarežem olovku.

Ivan Minić: Pa zato što ti kad je zarežeš, ti si stvarno ono… ti daš 100% u to, a ja sam samo izbacio sve što je bilo u glavi i ajmo dalje. Ali sam video da je to nešto što imam druge stvari koje koristim na taj način. Žao mi je što više nemam crtanje, nemam već dugo crtanje i sad kada krenem, previše je loše, previše je vremena da mi se ruka vrati da bi to imalo previše smisla. Nemam u 38 godina živaca da se bavim tako. Ali imam druge rituale, a jedan od njih je pisanje nekih stvari koje nikad nisu objavljenje i neće biti objavljenje, možda budu u nekom obliku, ali meni je to negovanje deteta unutra da je voleo nešto i zbog koga sam ja danas ovako super lik, da on nije bio super i da ga ja nisam čuvao, on ne bi bio danas takav. I negde potreba da se izraziš na načine na koje ne možeš da se izraziš u drugim poljima. Nekad ja mogu i kroz te komercijalne projekte da dam taj jedan komadić sebe i zbog toga što sam dao taj jedan komadić sebe, meni taj projekat bude prevažan, nekada i zbog toga bude dobar, nekad to nekoj drugoj strani nije ni bitno, ali to su sve komadići, a ovo je nešto što je mnogo više od toga. Osim što pričamo, pričamo o tvojoj knjižici Journey of a troubled mind. 3 komada ćemo podeliti osobama u random izvučenim osobama na komentarima na Youtube, ponoviću to na kraju, ali odmah da uzmete u obzir. Tematika, način, sve to ima mnogo dublje značenje nego što je samo uzeo i nacrtao nešto simpatično, baš je lepo, dobro je odštampano, ima UV lak, vidi se, vidi se užička škola, vidi se Cane da je bio u nekom trenutku u životu, nema tu da fali. Ali kad prelistaš, super je, a kad pročitaš onda stvarno shvatiš koliko je super. Odakle? Zašto? 

Kako i zašto sam napisao knjigu

Uroš Savić: Zašto i odakle…? Otkud znam. Dobro pitanje, komplikovan odgovor, da te upozorim. 

Ivan Minić: Sreća pa si ti jednostavan čovek ovako.

Uroš Savić: Prvo, potreba za crtanjem, ja mislim da se to naslućuje već iz prethodnog dela ovog razgovora. Pola knjige, bar što se tiče vizuala se desilo pre nego što sam znao tačno šta želim da radim. Bilo je prvo pokušaja da se vratim na crtanje već nekoliko… ustvari, pazi ovo. Ja sam dobio posao u inostranstvo i ja sad rasklapam kancelariju u Užicu i gledam šta stoji u kojoj kutiji i nalazim svoje stripove iz detinjstva i tu biram da određene ponesem sa sobom. Prvih mesec i po dana u Švajcarskoj, ja sam zapravo boravio 2 sedmice u Arau i 2 sedmice u Užicu jer je jošuvek rađeno na izradi vize. Tako da sam ja tamo imao vremena uveče da sednem i da crtam i tu su već krenule neke skice za nešto što je posle postao web comic. Web comic koji je imao iste ove likove iz knjige, ili slične. Ali nekako i taj web comic ja sam morao da crtam rukom. Znači čak sam se i tu držao tradicionalnog pristupa što je jako naporno za web comic i falilo je tu neke strukture i ideje i više su bile onako neartikulisane misli jedne za drugom i posle jedno pola godine pričajući sa par ljudi, ja shvatim da to nije moj format. To je isto bio pokušaj da dobijem neku pažnju, ali za mene je web comic nešto što je zabavno i simpatično, ali ne može da postigne određenu dubinu ili temeljnost u izradi crtanja. Uvek sam se fascinirao nekim Asteriksom ili Blueberryem, koji god da je stil, ta dubina detalja i scena je ono što mi je bilo fascinantno i onda sam shvatio da web comic nije za mene. I onda sam krenuo sa par strana gde sam hteo da predstavim svoje likove, kao uvod u knjigu, a posle ću da vidim šta će biti sam strip. Ali ajde da na tim uvodnim stranama iscrtam do besvesti sa puno detalja dok nisam shvatio da zapravo želim da napravim knjigu od takvih tabli. Grafičku novelu koja je možda više ilustrovana knjiga. I krenuo sam da crtam iz sredine, čak ni crteži nisu dolazili nekim hronološkim redom, a podudarilo se sa nekom mojom privatnom krizom, u tom trenutku sam prolazio kroz razvod i shvatio sam da u tom trenutku ne želim to da mozgam sam, nego krenuo na psihoanalizu. Ustvari, probao sam 2 ili 3 različite vrste terapija i taj moj analitički um je sad odjednom postao… ne samo što prolazim proces na privatnom nivou, nego postajem fasciniran procesom. Ja bih sad proces da izučim kako funkcioniše. I dok sam crtao knjigu, moja svest je polako rasla o tome na čemu radim jer u trenutku kada pristupam… 3. ili 4. mesec rada sa psihoanalitičarem ja pokazujem crteže i čovek je bio u fazonu “što se mi ovde mučimo, što mi nisi ovo odmah pokazao” i otprilike mi je tada dao jasnu ideju da sve to što radimo i formulišemo u neku vrstu simbola zapravo prikazuje neka naša skrivena ili neke nesvesne stavove na neke teme gde ako bi analizirao sa tog aspekta neki crtež, mnogo je važno da li je neki element na levoj ili desnoj strani, kakva je korelacija elemenata na crtežu. Nije isto da li crtaš ružu na suncu ili ružu u pustinji i tako dalje. Počinjem da čitam Junga i druge škole psihoanalize i da pričam tu neku svoju bajku ili to što je centralni deo knjige, alegoriju o putovanju nekog heroja ili unutrašnjeg deteta, kako si sam rekao prethodno. Ali dok radim na tom delu, na samoj noveli, ne razmišljam puno. Prvi put da radim na nečemu, a da ne razmišljam šta tačno želim da postignem…

Ivan Minić: Samo radi.

Uroš Savić: Nego samo ono pustiš da teče. Za mene potpuno novo iskustvo. I naravno tu i tamo krenem kad bih mogao ovo… ne, ne, ne. Samo crtaj šta ti se crta. Negde naravno na pola knjige sam shavtio okej, sad vrati sve ovo što si stavio i prođi neku kritičku proceduru uobličavanja. Tek mi je nakon godinu dana postalo jasno šta sam ustvari pisao i kakav je zapravo smisao tih strana, tih crteža i tog teksta. Gde sama novela ne baca akcenat na događaje, već emotivna stanja glavnih likova dok prolaze kroz te događaje što se negde prilično poklopilo sa onim što sam posle čitao kod Junga gde to šta se nama dešava pojedinačno u životima može biti potpuno različito, ali ono naše unutrašnje sazrevanje može pratiti neke davno ustanovljene obrasce i taj ceo svet mi je bio jako zanimljiv i prosto sam bio začuđen koliko se o tim stvarima i dan danas ne priča, koliko se ne koriste i koliko se ne uvode mnogo ranije u živote pojedinaca. Pristup psihologiji danas je mnogo drugačiji. Ja kad čitam Junga, Frojda imam utisak da oni govore o psihologiji kao prevenciji. Mi kad pričamo o psihičkom zdravlju, poseti psihologu, psihoterapeutu, to je uvek u fazonu…

Ivan Minić: Kao kad ideš kod limara.

Uroš Savić: Jeste. Da zamene neki pokvareni deo, ali pošto je glava, to ide malo teže. Međutim, psihičko zdravlje je fluidna kategorija, jedan dan se osećam lepo, drugi dan se osećam loše.

Ivan Minić: Ima jedan onaj izraz koji sam… ne znam da li se negde formalno bilo gde koristi, ali zanimljiva formulacija. Nije psihičko zdravlje, nego psihičko blagostanje. Podrazumeva da neće uvek da bude idealno, ali da si u skaldu sa sobom, da si ti u nekom sagalsju sa sobom. Pa naravno da će da ti bude teško kad se dešava nešto teško. Ali da razumeš zašto ti je teško i da razumeš zašto ti je teško kad se možda nešto ne dešava. Taj proces upoznavanja sebe, razumevanja sebe, razumevanja zašto reaguješ na neki način, na neke stvari, zašto u scenariju u kome u principu nije baš jasno koji od tri puta treba da uzmeš, isto ti je. Zašto baš izabereš jedan od njih, a ne neki drugi i mi stalno mislimo i ponašamo se kao da je to random i nije bitno. A vrlo je bitno i vrlo je predodređeno i to ima jako puno veze sa onim kako su neke stvari zalemljene unutra i kako smo se mi ponašali u nekom prethodnom periodu. Tebe je u karijeri na sjajna mesta dovelo to što si radio kao konj 10 godina i to je ono što ja ljudima pričam. Ne postoji način da to ne uspe. Samo je pitanje koliko imaš sreće, pošto ako imaš sreće, može da uspe posle godinu dana, a ako nemaš sreće, uspeće posle 7, 8, 10, 15, ali uspeće…

Uroš Savić: Čak i tu, evo ja sam u toj mojoj priči imao iskustva u Americi, radio sam sa tom kompanijom 3 i po meseca gde ja i dan danas tvridm da u tom trenutku nisam bio spreman, za takvo radno okruženje i nisam imao adekvatno iskustvo. Znači, ti možeš da dobiješ priliku i veliku šansu da je uprskaš posle, ako se nisi stabilno i slojevito izgradio. Neke stvari će doći kasnije, neke će doći ranije, ali na kraju sve što ti se dešava spolja je odraz tvoje zrelosti. Nekad će doći nominalno do uspeha, ali ćeš morati da poradiš na sebi da bi ostao na mestu gde jesi, da bi izvukao pozitivno iz te situacije. Lupam, staviće te neko da budeš predsednik države ili tako nešto veliko odjednom, ali da li ćeš umeti da se nosiš sa stresom ako pre toga nisi bio predsednik odeljenske zajednice u najmanju ruku.

Ivan Minić: Znaš kako, ima tu neka srećna okolnost koja se meni par puta dešavala u životu na nekim takvim situacijama. Ne kažem da ima veze sa konkretnim primerom koji si naveo, ali ima u nekim sličnim situacijama gde kao “je li možeš ti XYZ?” i ti pogledaš kako trenutno XYZ izgleda i samo u fazonu si “gore od ovoga ne može”. Koliko god možda ne bio na 100% spreman i sve, daj da probam, pa ćemo da vidimo. Ako dam sve od sebe, sigurno neće biti katastrofalno, a ako mi date dovoljno vremena, vremenom će biti dobro i to je mantra. Knjiga je važna iz mnogo razloga. Nećemo da ulazimo u prevelike duboize oko toga, ali hoću da te pitam 2 stvari. Prva stvar da objasniš šta je ona, ne tehnički šta je, nego šta je ona za tebe i kakav je bio osećaj kada si prvi put držao u ruci nešto što si pisao, nacrtao, osmislio?

Uroš Savić: Da, da. Pa dobro, sa jedne strane šta je za mene, to je ono da ostvarim svoj dečački san, i to je da držim tog malog raspoloženog i zdravog kako si ti malopre rekao. Ja nisam znao koliko želim ozbiljno da se bavim pisanjem ili crtanjem u trenutku kada sam rešio da radim na toj knjizi. Ali sam rekao sebi da želim da napravim bar jednu knjigu na koju ću biti ponosan i 20, 30 godina kasnije. Odnosno prvi cilj je bio izuzetno skroman da ne bih došao u situaciju šta bi bilo kad bi bilo, nego to ću uraditi bar jednom i uraditi onako kako veštine koje posedujem mogu da to izvedu, a da ne bude to da je za nekog klijenta. Na kraju gomilu uspeha si postigao za nekog drugog. I sa druge strane mnogo mi je pomoglo da razumem sebe, da isprocesuiram taj težak i anksiozan period koji sam prošao, a i da premotam malo svoj mozak malo unazad od kad znam za sebe i ne znam za sebe jer kad radiš tu analizu možeš da dođeš do sećanja i pre sećanja. I pomogla mi je da se izgradim danas, kako se danas osećam. Lično veliko preispitivanje. To je intimni doživljaj knjige. Eksterni je ono “evo ljudi, napravio sam ono što ste očekivali od kad sam imao 7 godina.”, light motiv knjige su ustvari predrasude koje svi nosimo u sebi. Evo, predpitanje, jesi religiozan?

Ivan Minić: Nisam.

Uroš Savić: E, pazi, ja tvrdim da jesi, ali samo na jedan drugi način.

Ivan Minić: Tako možemo da kažemo. U konvencionalnom smislu, ne.

Uroš Savić: Pazi sad ovo. Ajde prvo da vidimo kategorije religioznih ljudi u konvencionalnom smislu. Ja bih rekao da ima oni što su kežual, odu kad je Božić, Uskrs ili šta već… zapali se badnjak.

Ivan Minić: Što se kaže, ispoštuju.

Uroš Savić: Ispoštuju, da. To je jedna kategorija. Ima oportunisti. Oni ne idu čak ni za te glavne praznike, ali ako u životu ako krene neka prava tragedija, ajde i u crkvu. Imaš i one predane religiozne ljude, idu u crkvu, čitaju Bibliju, možda pričaju o tome, bave se o svim tim ritualima temeljno i posvećeno. Imaš i one verske fanatike u svakoj religiji, jedni oštre čake, a drugi se pašu dinamitom. To su različite kategorije religioznosti, je l tako? I ti sad ako ne postaviš da li sam religiozan ili nisam, ti pretpostavljaš da druga strana ima neku sličnu viziju religije kao ti, a sad smo videli gde na tom spektrumu sve to može da bude. Sad, religija nije toliko dominantna u našim životima danas, ali mi verujemo u neke druge stvari. Šta je po meni religija? Sve ono bez čega ti ne možeš da živiš, ono što je tvoj sistem uverenja. Za mene je to umetnost, za tebe su to tvoje firme i projekti, za nekog je zdrava ishrana. Sve su to neke predrasude koje nas štite od onog banalnog postojanja gde treba da se rodiš, završiš neku školu, ako može, oženiš, udaš, rodiš decu, dobiješ unuke i umreš. Sve ostalo je naša mašta. Ali naša mašta nas vodi ka određenim ciljevima, baš zato što verujemo da ako ostvarimo te ciljeve, mi ćemo biti ispunjeni, zadovoljni, biti to malo zadovoljno dete. Za mene je to bila knjiga, za mene je to neka vrsta religije. Kapiram bolje to nego da kačim ono 89 zemalja posetio i sledeća je 90. gde već treba da putujem. Da je bolja od nekih drugih vrsta opsesija, ali na kraju svi mi imamo opsesije i nešto što gotovo religijski verujemo i što nas održava u životu.

Ivan Minić: Okej, u tom slučaju, slažem se. Ovaj proces koji si prošao sa knjigom i lično i u samom kreiranju i daljem izdavanju i sve ostalo je interesantan, naročito kada ga prvi put prolaziš za sebe. Kada ga radiš za druge, ti pošalješ fajl i to je u principu to, ali u principu kada radiš za sebe, onda ti je sve to jako važno. Ja mogu da ti kažem da si uradio sjajnu stvar. Da je ona ispunila svoju svrhu samim tim što je izašla i da je uradila mnogo više od toga i nadam se da ćeš nastaviti da crtaš, a sad šta ćeš sa tim da radiš dalje i kako ćeš dalje da se izražavaš kada je to u pitanju i da zadovoljavaš neku svoju potrebu, to ćeš sam smisliti, ali sve te stvari koje se nalaze u toj tvojoj blesavoj užičkoj glavi treba da završe negde i treba da ih vidi neko. Ko? Da li je to neka veća grupa ljudi, manja grupa ljudi, jedna osoba ili samo ti, kada vidiš to pred sobom, to je na tebi da proceniš, ali ja ti se zahvaljujem što si ovo uradio i mnogo ti se zahvaljujem što si bio danas moj gost.

Uroš Savić: Mnogo ti hvala.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Podelićemo tri knjige. Troje vas iz komentara na Youtube-u ove epizode ćemo izvući i ja poslati vam knjige. Ja vas samo molim da budete iz Srbije da ne bismo komplikovali slanje jer jeste malo problematično postalo u poslednje vreme objašnjavanje sa ljudima u pošti kad šaljemo nešto ovako. To bi bilo to, nadam se da je bilo interesantno i korisno. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.