Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Živojin Žika Petrović. Vi ga možda znate kao pokretača srpske naučne televizije, danas poznate kao “BrainzTV“, možda ga znate kao autora nekoliko knjiga koje su u predhodnim godinama postale bestseler, a bave se popularnom istorijom, popularnom naukom, istorijom ovog grada, naukom sa ovih prostora. Ali, njegova priča je mnogo kompleksnija i duža od toga, i počinje tako što se interesovao za elektroniku, pa je onda sa nekih 15tak godina sa prijateljem otvorio servis televizora i ostale elektronike, od toga to danas je proživeo mnogo transformacija, radio mnogo različitih stvari ali svaku od njih na jedan zaista sjajan način i način iz koga može jako puno toga da se nauči. Žika je u pravom smislu te reči, velika inspiracija. Najvažnija stvar je što je uvek tražio način kako da ovaj svet učini boljim mestom, i ono što radi u prethodnim godinama promovišući naše talente, u vreme i u situaciji kada to gotovo to niko nije radio, je apsolutno neprocenjivo. Zahvaljujući njemu , iako ne naravno samo njemu, mi danas imamo grad u kome su bilbordi sa nekom predivnom decom, koja sada znamo i kako izgledaju i kako se zovu, a koja su postigli neke neverovatne uspehe na takmičenjima širom sveta. E upravo to, Žika već više od 10 godina, radi sa svojim prijateljima i saradnicima kroz BrainzTv, a to je samo mali deo svega što je radio. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Žiko ja dugo želim da napravim ovaj razgovor i posebno zato što smo komšije. Jedan deo aktivnosti koje ti radiš, možda i jedan od najvidljivijih, najvažnijih je ovde kod nas u komšiluku, ali nikako da se i upoznamo i ispričamo i sve, i onda smo…zajedničkih prijatelja konačno došli u tu priliku i mnogo mi je drago zbog toga, dobrodošao!

Živojin Žika Petrović: Hvala puno, evo kao komšija sad, da vidimo šta ima u komšiluku, šta se radi?

Ivan Minić: Radi se svašta nešto zanimljivo i pričaćemo o tome. Pojačalo ima taj koncept od prvog dana negde da pričamo životnu priču ljudi, odnosno da je tema epizode život osobe koja je sa druge strane, jer je uvek interesentna, a u tvom slučaju baš dosta interesantan i način na koji si radio i šta si sve to radio, ali uvek počinje istim pitanjem, i mislim da je to stvar koja nas obeleži za ceo život, a to je, naše mančmelou pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Živojin Žika Petrović: Verovatno, ja se sad ne sećam iskreno govoreći, jer sam više puta menjao svoja i zanimanja i oblasti interesovanja rada i biznisa. Tako da znam da sam želeo da budem radio amater, to i jesam, da se bavim elektronikom i da čeprkam nešto i da popravljam, i to radim. Znam da sam želeo uvek da nešto istražujem, mislio sam da ću biti neki sa onom lupom što ide i istražuje po prirodi, tu sam malo omanuo. Ali, generalno kada bih sad mogao da se vratim i da ponovo biram, ja bih opet ovaj put mog odrastanja i dosadašnjeg rada odabrao, i mislim da sam našao sebe i da sam u potpunosti i zadovoljan i srećan, a to je najvažnije i kad radite i kad učite i kad stvarate.

Ivan Minić: I ja mislim da je to zadovoljstvo, da iz toga proističu sve druge stvari koje jedan život čine dobrim i jednu jedinku čine dobrim članom društva. Kada si bio mali imao si određena interesovanja i to, ali šta te je nekako najviše vuklo? Kako si krenuo nekim putem ka postajanjem čovekom, odraslim i sve ostalo? Šta su bile neke stvari koje su te najviše interesovale i vukle?

Živojin Žika Petrović: Pa osnovna škola je tada bila prekretnica kao i većini dece, uopšte danas osnovna škola je važan segment u tom obrazovanju. Mi smo imali sreću da u osnovnoj školi imamo više sekcija, više besplatnih sekcija, da napomenem, to je bilo u sklopu škole. Pa smo imali boravak za produženi odmor, odnosno gde su roditelji morali da ostave decu popodne, tu smo takođe imali sekcije. Ta sekcija koja je meni u 5-6 razredu osnovne škole, kada dete stiče i stvara te neke sličice u glavi, to je bila sekcija elektronike i tehnike OTO sekcija, gde smo prvi put osetili miris kalaja, gde smo osetili žice, da pecka struja, da smo tako se igrali sa nekim sijaličicama. I nekim našim proizvodom rukama stvorili nešto što je radilo ili pokretalo se ili se vrtelo ili ne znam šta. Taj trenutak kada ste vi uložili svoj trud, svoj rad i da to nešto se posle pokaže kao proizvod, to je možda bio taj momenat, pored geneteske moje konstrukcije zbog pokojnog oca, koji je takođe bio vrlo pragmatičan, inženjerski nastrojan, mislim da je to trenutak bio kada sam ja ukapirao i usmerio sebe u taj neki preduzetnički, stvaralački, pragmatični put biznisa.

Ivan Minić: Ja sam imao tu sreću da je i moj otac bio taj što, okej na kraju nije završio inženjerski fakultet iako ga je studirao, magistrirao je ekonomiju, ali je uvek nešto popravljao, uvek je nešto pravio i meni je najlepši deo odrastanja zapravo bilo to igranje sa njim. I nikad neću da zaboravim jednu stvar, prvo da smo mi imali ukoričen sam svoj majstor i da ja i dan danas volim nekad da prelistam te stvari, jer su neka od tih rešenja bila fantastična, a druga stvar najveća magija za mene od 5 godina je bila šta se desi kad led diodu spojiš na nešto. Ali je to bilo ono vreme kada su led diode bile u bojama, pa imaš da bi imao ono žutu crvenu i zelenu one su imale plastiku žutu, crvenu i zelenu, i prvi put kad je tata doneo diodu koja menja boje, ja sam pa kao sve ovo što smo do sada pravili sad moramo da pravimo drugačije, jer više nema 3 stvari za koje bušimo rupu, nego jednu koja je drugačija. Sad to potpuno deluje nadrealno 20-30 godina kasnije, ali to je ono što je mene opredelilo ka tehnici i uvek je bilo tako nešto. Svi moji slušaoci znaju da sam ja počeo jako rano da radim i sve ali ti si u tom smislu bio dosta ekstremniji od mene. Kako je to zapravo bilo?

Kako je Žika počeo da radi 

Živojin Žika Petrović: Moram samo da napomenem da u moje vreme nije bilo led dioda, kada sam ja ušao u elektroniku i tu sekciju mi smo imali sijaličice male. Kasnije su te led diode došle bar u moje okruženje. I da napomenem da mi tada nismo imali toliki broj informacija, i nismo imali tako brzu informaciju da saznamo – znači bilo je časopisa tih, par časopisa ali smo imali mnogo veću želju nego danas što oni imaju mnogo više informacija, brže stižu do njih a manju želju. To je sada suprotno skroz, mi smo imali ogromnu želju a malo informacija. Da li je to sada ima neke veze ili nema, što smo mi smatrali da će Google da bude naš rob, a mi smo ustvari postali njegov rob ili to nema veze sa tim, to je sad druga tema,  ali taj mozaik događaja je meni stvarao tu sliku da sam istraživao,  stalno nešto šunjao se kod tih starijih ljudi koji su bili tehničari, elektroničari, mašinski nastrojeni, u radionice, kod radio amatera starijih. 06:43 Sećam se, bežao sam sa časa poslednjeg da bih stigao kod njega na tih 45 minuta da vidim kako on to nešto radi. To je bila moja opsesija i nekako sam bio stvarno presrećan kada sam to znanje mogao da upijem od njih. Oni nisu bili sebični, svi su stvarno, ne mogu da kažem, svi su bili otvoreni za prenošenje znanja, vrlo su bili domaćinski nastrojani prema meni i mojim drugarima. Par drugara sa kojima smo to sve radili. To je znači pod broj jedan škola, koja je uticala na to moje usmerenje, a pod broj dva porodica, i to su ta dva segmenta u društvu, ta dva stuba koja su osnova za razvitak nekog deteta. 07:29 Porodica i škola, u porodici sam takođe imao mašinski nastrojane, kao oca, ili ujaka koji je bio elektronski nastrojan u elektronici, i sa te strane kada sam dobio informacije i ovo iz škole, eto to je bio proizvod da sam ja već u 8 razredu osnovne škole, umeo da popravljam i radio aparate i tehniku i televizore i tadašnje one proste uređaje koje smo imali. Za mene je to bilo sasvim normalno, i smeo sam da se upustim u to.

Ivan Minić: I pošto u tom trenutku nije bilo baš mnogo ljudi koji su i smeli da se upuste i hteli time da se bave, to je bio hobi za prijatelje, komšiluk i sve ostalo ali je prerastao u nešto mnogo ozbiljnije, kako to izgleda?

Kako je hobi prerastao u nešto ozbiljnije

Živojin Žika Petrović:Prerastao je u dobar, lep biznis tada, interesantan. Za nas su bili čuveni Dragan Marković na Banovom Brdu, imao je Tv servis Dragan Marković, on je bio legenda. Interesantan je po tome što je imao broj telefona 555555 – 6 petica. Kod njega smo provodili vreme da gledamo kako on to popravlja, i ne samo on nego njegovi zaposleni. Ljuba Bagošević na bulevaru, posle kasnije se zvao BG elektronik, onda kod Kokara. Gde god smo mogli šunjali smo se Rade i ja, moj stariji drugar tada, da malo vidimo, da čujemo, da osetimo nešto novo iz tehnike. Ja sam bio specijalista za neke, pošto sam bio mlađi od Radeta, za neke onako prostije stvari priznajem, prostije ali dosadnije. Na primer, imali ste radio aparate gde ste imali skalu da pomerate kotur, pa onda pomera se frekvencija radija, to je bilo nekih žičica i nekih končića koji su vukli to. Kad padne ta skala treba vam sat, dva da vi to namotate, da to podesite – nije Rade sve davao meni da ja radim, tako neke stvari u početku. Ali, kasnije sam već ja uspeo da savladam i teže probleme na televizorima. Kad su ti komšije videle i kad se to pročulo to je onda stalno bilo interesantno. Ispred našeg servisa koji smo napravili u jednom podrumu, bilo je ponekada po desetak televizora naslaganih na – to su bile velike kutije one televizori, naslagane kao neke brdo nekih kutija, puno radio aparata, krša i loma, to se stalno donosilo i odnosilo. Tih godina je to taj trenutak hobi kada pređe u komercijalu je za mene bilo kad sam bio možda kraj prve ili početak druge srednje škole, druge godine u Nikoli Tesli, to je bio trenutak biznisa.

Ivan Minić: Ali taj momenat gde to mora da sačeka da se vi vratite iz škole, i škola ne sme da propati u tom periodu, jer ona jeste važna…

Živojin Žika Petrović: Na primer, moj otac je ustajao u 5 ujutro, oni su radili – fabrika je radila tada ja mislim od 6 ili od pola 7, mnogo rano, i on krene na posao i mene i Radeta zatekne u servisu dole u tom podrumu, još radite tu ? Znači sviće zora, ja treba u 8 da idem u školu da krenem, i onda se on ovako začudi i ode..ništa nije govorio. Naravno ja se onda spakujem odem u školu, pospan sav, ne znam gde sam. Profesori su znali da sam ja krenuo u neke vode, čak sam i mnogim profesorima popravljao televizore i neke probleme koji su imali. Nije to bino dal je televizor, bilo šta, šta god imate problem od elektronike i elektrike u kući daj te! Naravno ako imamo delove za bojlere i te stvari. Mi smo bili – nije nam bilo interesantno, bilo je majstora, znate nije bilo neka…ali za ove malo da kažem savremenije, e tu smo Rade i ja bili perfektini. Tako da sam kroz tu školu prošao onako iskreno govoreći lagano, lagano nije to ni bila neka – učili smo ono što volimo sem neke predmete koji stvarno nisu bili za mene tada, maksizam neke stvari, neke oblasti koje su za elektroničara nekog bile nekako neprihvatljive, ali se išlo, išlo znalazilo se. Znam da sam imao vozača u drugoj godini koji me je vozio i čekao me je ispred škole kad završim da me vrati što pre kući da ne gubim vreme autobusom. Znam da sam svakog vikenda išao u Minhen po delove, imao sam dečiji pasoš, on je bio sive boje, to danas ne postoji. Dečiji pasoš, pisalo je ovako dečiji pasoš sive boje i slika na njemu je bila interesantna i čuvam je negde, kao da su me negde iz nekog bureta izvukli sav razapet, i uvek su me na granici posebno gledali, imali smo vozača koji nas je vozio u Minhen svakog vikenda da kupujemo delove u široj sthrase ulice. To je bilo sve 16-17 godina.

Ivan Minić: Ali ta ulica je vrlo kultna i gomila ljudi se tu snabdevala sa tehnikom i naravno rezervnim delovima za tu tehniku, jer prosto u tom trenutku dela tih stvari uopšte nije bilo u Jugoslaviji, a dela tih stvari je možda moglo da bude ali je moralo jako puno da se čeka i mnogo preipetija je bilo, a prosto tada se tehnika kupovala da se koristi dugo. Ja sam do skoro kod bake u selu i tako dalje imao te stare televizore, kojima 40 godina kasnije ništa ne fali, slika je i dalje sjajna, dugmići su i dalje tu, ništa se nije izlizalo, sve je dobro. Naravno sad jesu ove nove tehnologije to sve lagano pregazile i poslalae u istoriju, ali stvari su pravljene da traju i pravljene su da se popravljaju, pravljene su da ostave da mogućnost da ti to popraviš. Danas kada je sve to zalemljeno na nekoj ploči, ti baš i ne možeš bog zna šta da uradiš osim da odšrafiš i zašrafiš drugu. Kako ste uopšte učili? Kako ste uopšte dolazili do znanja? Osim toga što ste naravno obilazili kolege u tom nekom prvom periodu kada je trebalo uopšte savladati osnovne stvari, ali kada neko donese nešto što je novo, još niste videli nikad, kako ? Šta? Nema gde da se izgugla, nema gde da se vidi.

Na koji način se dolazilo do znanja

Živojin Žika Petrović:Nema, nije bilo. Trudili smo se, svaki odlazak u Minhen sećam se koliko smo vremena trošili da kupimo rezervne elove, neke uređaje koji su nam bili potrebni ili istrumente, toliko smo vremena trošili da kupimo, 14:17 mi smo tad zvali servis manual, to su knjige – knjižice u kojima vi za svaki uređaj, video rekorder ili neke kamere kasnije novije ili bilo šta, imate uputstvo kako je napravljen, gde koji delić je spojen, žice kuda idu i tako dalje i to su  nam je ustvari bio Google, taj servis menover taj koji smo mi donosili, čitali, pratili, jer bez toga stavrno je bilo teško. Svakako da smo mi umeli da popravimo i bez nekog uputstva ali je to trajalo, i morali smo sami da istražimo. Onda smo Rade i ja igrali se stalno u kolima kad putujemo negde, onda on mene ispituje, sad se sećam interesantno je, na primer tada je bio popularan Ainiš televizor u boji, zvao se “spektar color 75“. Znači 75te godine je proziveo ga Niš u boji, ja pričam o godini 85ta, 86ta, 87ta, 10 godina je prošlo od tog televizora, oni kreću da se kvare i dolaze u servis. Rade mene uči da popravljam, imam 15-16-17 godina, mene on uči ovako, u autobusu negde se vozimo po gradu i on meni, dok gledamo ovako devojke i tako se zezamo i šalimo, on meni kaže “drhti slika?“, ja kažem “aha mrežni deo, kucno bi šrafcigerom mrežni deo, ako još jače drhti onda bih klano lem znači da je tu bio“, “ dobro, nema jednu boju“, ja kažem “onda RGB modul bi probao da vidim“, on mene testira kao daje mi zadatke kao da je taj televizor stigao, i stvarno smo uspeli taj televizor toliko da usavršimo popravku tog televizora, da nema, ne postoji kvar da dođe a da mi ne znamo odmah, maltene odmah šta je sa njim. Na primer to je bila naša neka igra. 16:09 

Ivan Minić: A šta se dešavalo, ja se sećam odprilike tog nekog perioda, bio sam jako mali, ali odprilike taj neki period kraja 80tih – početka 90tih, meni je jako bilo zanimljivo, kao detetu, obilažeći kuće prijatelje, stanove i tako dalje, činjenica da je bilo toliko različitih brendova tehnike da su oni svi – većina njih danas ne postoji ni u kom obliku ili postoji u nekom obliku koji nema veze sa onim što je nekad bio, ali da je toga bilo toliko mnogo i toliko različito i tehnologija gde su se više tegnologija, u istoj oblasti, borile za nešto pa je na kraju VHS pobedio, iako je bilo ne znam drugih tehnologija video rekordera koje su bile interesantne. Tako je bilo u mnogim oblastim, što je u principu značilo da da, velika većina koristi nekoliko onih standardnih uređaja, koje su ne znam ono sloboda usisivač, Niš televizor, obodin frižider i tako dalje, ali ima gomila neke egzotike koja je nekim putem stigla, na neki način došla, da li uvozom ili dovozom što kažu, to su sad druge stvari, ali kako se rešavaju nestandardni problemi na nepoznatim uređajima?

Živojin Žika Petrović: Pa kažem, stavrno tih 80tih godina, posebno krajem 80tih Srbija, odnosno Jugioslavija tada, nekako se otvorila, ja sad ne mogu ovako iz ekonomskog dela nisam pratio koja su tada dešavanja bila, ali znam da je jedan nalet bio nove tehnike sa raznih strana. Bilo je tu već i domaćih kompanija koje su bile uvoznici, zastupnici sonyija kao što je ja mislim bio, nije Genex, nego jedna druga firma u Beogradu imala, oni su bili zvanični zastupnici Sonija iz Japana. Bilo je puno firmi koje su počele da uvoze i da dovoze tehniku. 18:02  Ne znam mislim mi smo stvarno bili entuzijasti, mi smo nadareni sa velikom željom da to naučimo, i mi onda ne gledamo to iz ovog ugla kako li ste to vi rešavali, ulazili smo odmah dajte, učimo, čitamo, gledamo. princip je isti, princip je isti rada i video rekordera i televizora, nema tu mnogo neke mudrosti, nijanse su u pitanju. 18:26 Vi kada savladate taj jedan – srce tog vi će te lako posle da se oplemenite sa nekim novim stvarima. Isto i u mehanici za automobile i u drugim nekim uređajima, princip je isti samo su nijanse sad u pitanju.

Ivan Minić: Dobro. Priča sa servisom ja sam je čuo na raznim mestima i čitao i znam koliko je ona bila i zanimljiva i dinamična, posebno u tom periodu odrastanja kada faktički ste vi još uvek dete, malo krupnije dete ali dete i dalje. Ali, to je neko vreeme kada treba praviti neku odluku šta dalje sa životom, kako dalje sa životom? da li fakultet? da li nastaviti neku priču? Da li probati i jedno i drugo? Da li ići iz zemlje, jer mnogi ljudi su tada aktvino razmišljali o tome. Šta je u tom trenutku bilo u vašoj glavi?

Priča o prvom poslu 

Živojin Žika Petrović: Prvo da se vratim samo na trenutak jedan koji nisam, vašim slušaocima a i uopšte možda drugima pričao, a to je trenutak kada ja kao šesnaesto goišnjak opet, upoznajem jednoga čika Boru koji je radio u borbi. Popravio sam mu televizor, ne treba da plati ništa, bio je neki hladan lem, mi top kažemo kad je neka žičica što se kaže “majstore samo žičica se..“

Ivan Minić: Samo da se pecne.

Živojin Žika Petrović: Majstore samo se žičica neka sigurno to, ja reko gospodine ako je samo žičica evo izvolite pa vi, al ovde kod čika bore stvarno bila Žičica, i ništa čika Bora ništa ništa hvala prijatno. Pa kaže Žiko daj da se odužim nekako, i meni sine u glavu “jel bi mogli vi u borbi, kada budete nekad bili noćna smena, pauza neka, da mi male papiriće odštampate, a ja vama da napišem šta bih ja voleo na tom papiriću da?“ kaže “Naravno“, i ja napišem, sa Radetom se dogovrim se dogovorim da se taj servis zove “TopTehnik“, kao vrhunska tehnika. Ali pošto nam je engleski tad bio malo slabiji, nije ni sad nešto bog zna šta, ali eto tad je bio onako i mi pogrešimo jedno slovo, sad ne sećam se koje dal je Top T-E-H-N-I-C-S ili bez C-S, Ali smo napisali lepo novi servis za popravku video televizora, high five se zvalo, High Five opreme, tandara mandara sve mi to napišemo. Telefon broj, stavim ja kućni broj naravno pošto sam tu žice sproveo dole do podruma, i čika Bora nam uradi te papiriće i mi jendu noć i još par drugara i te neke drugarice, krenemo i po Vidikovcu i po Skojevskom naselju i Petlovom i Labudovom brdu, to je bio naš kvart, ubacujemo u sandučiće. Tada je bila mogućnost da vi uđete u ulaz. Ne pamtim da je neko ubacivao tada, ali je meni to palo na pamet, što ja ne bi ubacio ljudima u sanduče. I mi smo imali gomile, pune kese i mi smo krenuli. Celu noć do zore smo mi obilazili, u srelce se razbili ko će kojij kvart, i mi smo pobacali po svim tim soliterima. To su ogromni soliteri po 10-15 spratova sa hiljade stanara. I otišli smo da spavamo, to jutro, ta zora, taj trenutak kada kreće da zvoni taj telefon čuveni “5336009“, odnosno izvinite, tad se nosio broj “536009“, a kasnije je pošta uvela još jedan broj..

Ivan Minić:Još jedan broj da.

Živojin Žika Petrović: Kada je to počelo da zvoni, kad je to počelo da zvrnda, kad su to počeli ljudi da pitaju gde smo? Dolazimo, zvone, dolaze. Majka i otac moji…šta se desilo? Oni nemaju pojma da sam ja to…i ja dok sam ja njima objasnio čekajte već ovi dolaze, vuku televizore i taj trenutak kreće jedno opšte ludilo i pometnja. Tako da od toga momenta sve stvari koje smo radili u nekom marketingu, u nekom plasmanu i plasiranju naših usluga su bile inovativne za taj period. Isto ko što su bile pozicije to našeg ophođenje sa mušterijama i sa tim strankama, gde mi nismo želeli da odmah gledamo stranku kako je obučena pa koliko da naplatimo, kao što današ imate slučaj u raznim servisima. Ne, mi pogledamo u televizor šta je problem, i ako je stvarno beznačajan problem ne pada nam na pamet da naplatimo to, ne postoji teoretska šansa. I to je ono čuveno kada sam ja došao jedanputa iz škole a majci ostavio, da nije moja lekarka majka da izdaje televizore prepodne ja sam u školi, i ja dođem kući i ona kaže “Žiko, znaš šta ja sam lekar, ne razumem se u biznis ali ovo što ti radiš nekako nije dobro“, “što je mama bilo?“, pa kaže “jutros sa 4-5 tih televizora, došli su ljudi da nose, ti si napisao da su gotovi i oni su zvali da nose i svima piše ne treba da plate. Šta ste vi radili ako ništa ne naplatite?“, “dobro mama nema problema, uopšte ništa nismo ni ugradili, kakve veze ima sad?“. Ali ti ljudi ne samo da su doneli nove uređaje svoje koji su – već su pričali komšijama, komšije pričaju rodbini, i to se tako progresivno raširila priča da smo mi bili zatrpani, i vrlo brzo imali dva zaposlena i sekretaricu i vozača. I ja komandant sa 17 godina ni na pamet nije palo da upisujem fakultet, ni na pamet mi nije palo da ja sad gubim vreme na nekoj – posebno ako mi to nije drago, već mi je samo bili na pameti da ja moj biznis širim, da ga plasiram u neke durge vode, da se prestrojavam. Jer je ot trenutak bio 90tih godina kada već postoje servisi, već ovi uvoznici su dužni da imaju servise, svako je dužan da ima svo – i onda mi već osećamo da će tu da bude malo gužva, i to je onda 90te godine, na vaše pitanje odgovor, da ja onda tranformišeš prvi put svoj biznis u preduzeće koje tada dozvoljeno da se osnuje prvi put u jugoslaviji kao privatnik, među prvima osnivan preduzeće i nazivam ga “Processor commerc“ i krećem da prodajem tehničku robu. Ja sam za 3-4-5 godina koliko sam radio u servisu kao klinac, ukapirao ne samo da mi ide od ruke da popravljam, već mi ide od ruke da pregovaram sa ljudima koji hoće da prodaju ili da kupe ili da nabave novo, i tako je to krenulo u jedan novi svet 90tih godina biznis prodaje tehnićke robe.

Ivan Minić: A šta se dešavalo sa servisom ?

Živojin Žika Petrović: Rade je ostao da vodi servis. Ja sam takođe njemu pomagao ali sam bio preokupiran više sa pokretanjem firme. Ta firma je isto inovativnog karaktera tada bila, vrlo inovativnog. Rade je ostao i dalje u servisu i on je pratio mene, tako da sam ja sve što sam prodavao od tehnike u mojoj prodavnici Rade to u garantnom roku…

Ivan Minić: Bio je podrška.

Živojin Žika Petrović: Davali smo podršku da. A, inovativna je firma bila zbog toga što sam odlučio da ne budem uvoznik, već da od uvoznika uzimam robu i da jednom mestu gomilam više vrsta, jer vi kao uvoznik ne možete da se raširite i uvozite hiljade nekih raznik uređaja, možete dve tri neke pogodite sa nekim kompanijama. Ali, meni je bio cilj da ja u radnji imam hiljade proizvoda, i tad sam doneo odluku, čak nisam bio ni registrovan, tad ste morali da registrujete tačno šifru – nisam imao za uvoz registrovanu šifru, nisam nikad ništa uvozio, sve sam uzimao od uvoznika i gurao na jedno mesto i ta prodavnica je bila fenomenalna.

Ivan Minić: E i glavna stvar je u suštini da, okej vi kao uvoznik i možete da idete na to da uvpzite mnogo brendova ali ni jedan od ozbiljnih brendova neće dozvoliti da vi uvozite brend koji se bavi istom stvari. Tu vrstu konkurencije retko ko će dozvoliti.

Živojin Žika Petrović: Ja se nisam opredelio za uvoz, nisam voleo, nisam želeo, nisam smeo, nisam hteo, nisam imao ni uslove ni mogućnosti, ne treba ono što ne osećate da radite, nego ono što možete to radite. I ovo sam radio muški stvarno, besprekorno, prodaja tehničke robe.

Ivan Minić: Ja se sećam to ono sam početak 90tih, kraj 80tih nešto što danas ne postoji ni u kom obliku, a to je “Robna Kuća Beograd“, gde ti odeš i dođeš kao dete ssa roditeljima i u principu svi znaju da si bezbedan pa ti si na trećem spratu, a oni su na drugom, vi se nađete dole..nema mobilnih ali nađete se dole, ali ti uđeš u robnu kuću Beograd i u njoj ima sve, sve što si ti mogao da zamisliš da na svetu postoji neko je izabrao, složio i napravio. Naravno sad okej ta firma je propala kao i sve što je propalo u tom periodu, ali je to meni tad bilo potuno neverovatno. Naravno i to šta smo mi znali da posotji je bilo mnogo uže nego što danas znamo, ali je ta neka zaokruženost i činjenica da kad hoćeš nešto obično ideš tamo, kad hoćeš nešto neobično isto ideš tamo, ako hoćeš posebno za sebe, za poklon ti si tamo i tamo je uvek bilo prijatno, toplo, lepo, i to je neki osećaj koji ja i dan danas pamtim vezano za sve to. Ja i danas kada prođem pored tih zgrada ja se toga setim, više ne izgledaju tako, ne stoji na njima to ali kad se popnem u požešku za mene je ono robna kuća Beograd i dalje, bez obzira što davno to nije. I sad taj momenat danas bi neko rekao imaš multibrend store, kako je to bilo prosto i organizovano i gde se nalazilo i šta je bila ideja, i kako se priča razvijala, jer taman je počela da raste a onda su došle stvari da se zakomplikuju značajno na ovim prostorima.

Živojin Žika Petrović: Da da. Pa ovo što su robne kuće bile izgledale to je stvarno bilo impresivno tada, za nas koji smo živeli u Jugoslaviji naravno. E ovo kod mene je bilo robna kuća u malom, na Beogradskom sajmu u hali 11. Beogradski sajam donosi odluku 90tih godina da halu 11 pretvore u bazar, i da tu prodaju štandove, kvadrature i da vi napravite od svoje kvadrature šta želite i da prodate za šta ste registrovane. I ja sam uzeo štand da prodajem tehniku, napravio lep dizajn. Taj dizajn je toliko interesantan i lep, da vi sada kad pogledate moje fotografije te prodvnice vi samo možete da kažete da je ovo fantazija. I po pitanju kad pogledate u izlogu šta ima, i kako je to čisto, poređeno, osvetljeno, koliko sam uložio truda i energije za svaku senku svetla, jer to ljudi smatraju da – pljusni neki reflektor pa ko te pita, ne, to je svetlo igralo značajnu ulogu, posebno u tehnici koja je crna, koja traži drugačije osvetljenje. Pa onda da vidite staklene moje police kakve su bile čiste, kako je to bilo poređano da vi kad uđete očima vi ne možete da stanete, samo trepćete i gledate i tražite, to je jedno čudo. Da ne pričamo o baterijica sitnih, kablića, mikrofončiča, uređaja većih, manjih, srednjih, sve poređano u više modela. I naravno želeo sam uvek i gledao da imam podjednako i za žene i za muškarce interesantnu robu, jer u suprotnom kupac se kraće zadržava. Tu sam isto imao jedan, da kažem jednu caku, jer ako uđe muškarac samo da gleda televizire žena nervozna, ona hoće dalje, ali ako ja ponudim nešto za ženu onda su podjednako tu, ona levo on desno, 

i onda se nađu na sredini negde kod kase. Takođe to preduzeće moje je bilo interesantno zato što, ne samo inovativno po izgledu, po svetlu, po detalju, po logu, po bojama koje smo koristili, već je bilo inovativno po jednom sloganu koji smo napravaili. Čuveni slogan, sajam Beogradki je imao 655, tako je bio sajam kad dobijete štand vi dobijete broj, i onda sam ja molio onoga na telefonskoj centrali ako mogu ja da dobijem broj 200, 655200, “molim vas, čiko ja bih to voleo“, a on kaže “kakve veze ima koji broj“, “ma evo ti 200, nije bitno“ , i ja kažem u sebi “bitno je bitno je“. I ja slogan napravim “pozovite smesta 655200“, ali smesta i dvesta napišem slovima, znači “pozovite smesta 655 dvesta “, smesta dvesta i to onako uobličim i jedan dizajner koji mi je pomogao da to lepo uklopim, grafički. I tada, sad smo već prešli malo, ali i tada je došla prva “Nokia“ u Jugoslaviju, prvi telefon mobilni, koji nije imao zvono nego jedan ton piskav jak ton, samo to, ne možete ni u gasiti ga ni upaliti ga. I ja sam onda taj ton napravio u reklami, da ide taj ton u reklamu, i onda pozovite smesta, za mobilne telefone, pozovite smesta 655 dvesta. Ali, taj trenutak u kafiću, u kafani i u kolima i kad vi vidite da to zvono ide na radiju, svi vade, svi gledaju ge je moj telefon – misleći da je njegov jer isti su svi imali zvona. Tako da i marketing i nastup i taj slogan, pristup tržištu, pristup mušteriji. Znate mi smo nosili kući odmah, besplatno sve, nema tu – mi kod kuće uključimo njima televizor, pokažemo, mi ostane pola – koliko god treba da im do detalja – jer su to novi uređaji. Jugoslavija tek se otvorila ljudi nisu imali…

Ivan Minić: To je tad bio doživljaj.

Živojin Žika Petrović: To je ceremonija bila. Ostavimo vizit kartu, koliko puta mi pozovemo sutradan “komšija kako je? jel dobro radi? jel ste zadovoljni?“ , to je divno bilo, jedan odnos – problem da se desi to se mora rešiti u sekundi, ne postoji problem, znate nema nema ono da ode čovek da je nezadovoljan, to je zabranjeno bilo. To su sve detalji bili kako sam zamipljao, tako sam i sprovodio, da bi ta firma bila stvarno lider, lider po svim tim pitanjima. Imali smo, pa možda, 50tak zaposlenih samo u toj firmici. Kasnije sam počeo da otvaram, šaltao sam se u nove biznise, i svaki biznis je bio ispunjen apsolutno po onim pravilima št se kaže, po PS-u i davao maximalne rezultate.

Ivan Minić: Ono što je meni tu zanimljivo, prvo mislim 30 godina kasnije ja i dalje pamtim i ime i slogan i sve, i to su retke stvari, to znači da su zaista bile izuzetne, ali ono što je meni zanimljivo, mislim odakle uopšte ideja i svest za tako nešto? Jer danas nije problem, danas prvo ima mnogo inspiracije, drugo ima mnogo literature, sedneš pa pročitaš pa znaš kako se pravi, ejr ako je neko napravio u svetu i to je funkcionisalo, sve što treba jeste da manje više iskopiraš i prilagodiš, al tada toga nema, tada je to mnogo retko. Možda postoji nešto negde u inostranstvu ali nije dostupno, nije uobičajeno. Zato što je drugačije i bilo je primećeno, odakle kako?

Odakle i na koji način se rađala inspiracija u to vreme

Živojin Žika Petrović: Pa to je osnovno pitanje u filozofiji kako doći do ideje? i kako se postaje kreativan? I kako se postaje preduzimljiv? i to je posebna priča i posotji više teorija. Kod mene u mom slučaju je to bila velika želja za znanjem, ogromna želja za znanjem i dan danas me drži. Nisam se libio da idem da pitam i najbolje biznismene otg trenutka i privrednike, da idem da slušam, da gledam, ne znači da sam ja sve njihove savete i sugestije primenjivao, to ne, znači da sam saslušao.

Ivan Minić: Uzeo u obzir.

Živojin Žika Petrović: Uzeo u obzir. Pa ćemo kući kad legnem ili ujutru kad ustanem da vidim šta ću i kako ću, ali ta želja za znanjem bez ikakve sujete, ko sam ja mali klinja došao tu ševrlja po Beogradu, e to je poenta bila, znači otvoren sam bio, i bilo je ljudi domaćinski nastrojeno prema meni, nisam nikada imao problem da mi neko kaže “ne smem da ti kažem, neću da ti kažem“ ili grubi da budu, što sam primetio danas čak i kod nekih profesora prema studentima, da se ne ponašaju baš onako akademski, ljudski, nego da se drhte jadni studenti pre nego što ga pitaju nešto, bruka i sramota. Znači ta želja za znanjem, a kako sam došao na ideju da napišem slogan? Da postavim te sijalice, da stavim ovo, da uradim ono? To je sad druga tema, to izniče, to se stvara, mozaik u sebi se sklapa kad vi imate znanje, kad stičete saznanje, jer zanje i saznanje nije isto, to je vrlo bitno da vaši slušaoci znaju, jer jedno je znanje kad čitate, čitate, čitate, učite, naučite, a saznanje je kad vi to probate, napravite, eksperimentišete, vidite da valja i ne valja i tako dalje.  Ali, bez obzira na sve to bilo je grešala, ne mogu ja da kažem, mi sad pričamo o lepim stvarima što je uspeh, znate koliko je to muke, koliko znoja, koliko nervoze, koliko brige, koliko ne spavanja, kad ste preduzetnik.

Ivan Minić: Znam. Jedna samo stvar vezana za taj period, mi pričamo o periodu gde je izmeđuostalog bile sankcije, a sankcije su prilično ograničavale sve pto je imalo veze sa tehnikom, jer je gotovo sva tehnika bila iz uvoza. Naravno bilo je i domaćih proizvođača, tada su još uvek postojali, ali taman napraviš nešto, staviš na noge, krene da raste, razvija se i šta onda kad ti neko iseče dovod goriva.

Živojin Žika Petrović:  To je taj trenutak i pre toga kada sam se naučio i opremio osobinom prilagođavanja i promenama, taj trenutak to je važan momenat. Da vi vrlo brzo možete da se prilagodite, prešaltate i postavite na nove situacije, a ta jedna od sitacija koje su bile, sankcije, stvarno erbango za Jugoslaviju, za uvoz ne samo tehnike nego…

Ivan Minić: Svega.

Živojin Žika Petrović: I bilo je stvarno katastrofa. Međutim imajući u vidu da ja nisam bio uvoznik, već sam uzimao od uvoznika, mnogi ti uvoznici su imali svoje podfirme, ćerke firme da ih nazovem, koje su na neki način probijale na neke – tragale na nekim rupama…

Ivan Minić: Uvek smo bili kreativni.

Živojin Žika Petrović: Dole ispod Makedonije vamo tamo, uvek je bilo nekog prolaza negde. I za nas uporne koji smo bili stvarno uporni, je postojala mogućnot da mi  – imali smo. Druga tema je bila dal smo mi uspeli da obezbedimo i održimo finansijsku konstrukciju zbog inflacija i svih onih događaja koje smo imali par onih godina, to je sad druga tema. Snalazili smo se kako smo znali i umeli, to je bilo kad nešto prodam hitno trčim da kupim marke da bi stigao da platim čoveku to, jer on dolazi popodne. Ako ne kupim za sat vremena, ja sam puko, ja sam propao, ja sam bankrotirao. To je druga tema sad, imao sam 3 kurira koji su samo trčali da mi kupuju na ulici – ta je Francuska ulica bila čuvena u Beogradu, gde bilo to maltene legalno, ustvari mislim nije legalno nego…

Ivan Minić: Bilo je tu.

Živojin Žika Petrović: Tu je.

Ivan Minić: Bilo je tu iznad pumpe, svi su znali da je iznad pumpe.

Živojin Žika Petrović: Pored svih tih problema i to smo imali. Onda naravno kažem još jednom, mene je držalo to što sam stvarno sa stotinama uvoznika imao kontakt, ne postoji danas od ovih privrednika a da ja nisam od njega kupovao robu, ne postoji stvarno. I sve koje sretnem – sad on nekoga sam kupovao ovo, od nekoga ono, baterije, kablove, pojačala, tad su počeli zvučnici da doalze posbeno, bili su moderni oni veliki – tako da izdržali smo, izgurali smo. Kreativnos, prilagođavanje promenama, inovativnost na kraju je ključ uspeha.

Ivan Minić: A u kom trenutku ste se zasitili te priče, tog biznisa?

Živojin Žika Petrović: E sad, nisam se ja zasitio, nego to je momenat kada vi kao preduzetnik, to je jedan najveći problem u preuzetništvu, da vi kao preduzetnik svoju bebu, pod znacima navoda, tu firmicu koju pokrećete vi je gledate kao bebu, i vi ste emotivno vezani za tu bebu. Mi sada koji se bavimo edukacijom preduzetnika i uopšte radimo široko ili usko nije bitno, mi sada gledamo da naučimo ljude ili buduće preduzetnike da nekkao balansiraju racionalnost i emotivnost u tom njegovom poslu, jer ako prevlada emocija u tom poslu onda će on da kaže sebi joj ne ide mi dibro, još malo da izdržim, žao mi je da – 2 meseca, još samo 3 meseca, do kraja godine pa ću da vidim biće bolje, to je katastrofa jedna kada krene ka nizbrdo, džaba vam posle konsultant, džaba vam i pozivi u pomoć i šta znam, znači mora racionalnost. Tako da se ja nisam zasitio toga, nego sam bio racionalan i osetio promene na tržištu i morao da prešaltam se u novu oblast, jer šta bi bilo –  pre neki dan mi neko reče “pa ti da si bio tako dobar prodavac – što ti danas nemaš prodavnicu mobilnih telefona?“, što bi ja danas prodavao mobilne telefone? Koje mobilne telefone kad su svi ovi operateri uvezli i daju vam za dinar, ne za dinar džabe valjda samo da uzemte. Kome da prodamo? Šta da prodamo? To je prošlost, vi morate imati novu strategiju, novo prilagođavanje tržištu. Tako da nije to zasićenje u biznisu već samo prilagođavanje promenama. I ta i 90ta godina nekoliko puta sam se šaltovao u okviru – na primer 95 krećemo sa kompijuterima, tada nije bilo kompijutera. Pa onda smo krenuli sa mobilnim telefonima, pre toga sa pejdžerima. Šta bi bilo da ja sad prodajem pejdžere? Ko bi kupio to? Niko živi. Pa onda 99te sam shvatio da ljudi koji kupuju mobilne telefonei koji hoće da ih imaju, oni pojma nemaju da ih koriste, ni već dolaze sa nekim džidža bidžama, ne kao danas ovi pametni ali je već imao neke, mi pokrećemo časopis. Ja pokrećem časopis za mobilne telefone, nazom ga “Mobilni Magazin“. Taj prvi broj je štampan 2x, to mi kažu da se još nije desilo da smo prodali, i brzo trafke zvale onovo i m smo ponovo štampali. Vizrdis je radio to..i ponovo išli po Srbiji, po trafikama delili. Toliko je to lepo, prodavalo se taj “Moblini magazin”. Eto tu smo se prešaltovali u to, u mrketing agenciju, dolaze ljudi kreće tržište da se otvara, kreće sve traže marketing, traže advertazing, traže ideje, traže neke slogane, logoe, traže i mi dmah idemo radimo to šta traže. Više nema emocija “ja bih voleo da ostanem u ovome“, ko te pita? Tržište vuče.

Ivan Minić: Svi bi smo mi voleli da ostanemo u nečemu ali ako se ne prilagodimo nećemo opstati u tome što radimo. Ono što bih voleo da isto prođemo, nastavićemo na vremenskoj liniji gde smo, ali jedan malo korak nazad, a to je taj svet video amatera, koje je jedno potpno magičn mesto. Nikad nisam bio video Radio Amater, ali jesam prisustvovao – družio se sa ljudima, prisustvovao nekim rzgovorima između njih i različitih krajeva sveta i tako dalje, i znam mnogo situacija u kojima su te mreže radio amatera rešavale probleme koje je bilo nemoguće rešiti, a posebno je bilo nemoguće rešiti u realnom vremenu u trenutku kada ne postoji komunikacija nikakva , ne postoji šansa da nekome pošalješ poruku na WhatsAPP i da ti javi šta se dešava. Tih jljudi je bilo mnogo, ne znam koliko ih ima danas, verujem da ih ima manje neo što ih je bilo, ali kako je to izgledao iz ugla nekog ko je mlad ušao u to, u jedan čitav magičan svet nekih neobičnih ljudi.

Radio Amater

Živojin Žika Petrović: Sa Radio Amaterizmom sam se susreo prvi put u 7. razredu osnovne škole, kod profesora opšteg tehničkog obrazovanja Vlada, on je bio radio amater i on je doneo jedan dan u školu svoju radio stanicu, i taj šum kad sam ja čuo, tu žicu kad on razvukao i antenu kad je na prozor stavio i kad sam ja čuo da on iz toga aparata on priča sa nekim strancem na Engleskom jeziku, ja sam bio opijen. To je bio trenutak kad sam ja zakoračio u svet Radio amatera. Radio Amateri, oni samo nose taj sufix, mi nosimo taj “Amater“, ali mi smo veliki profesionalci nemojte da mislite. Radio amateri oni sopstvenim znanjem, mi smo nekad pravilil te uređaje, te stanice, pravili smo antene, pa smo izbacivali te antene na krov, puštali signal da li putem mikrofona, govor, ovo kao što sad pričamo ili putem morzeove azbuke, puštali smo taj signal u vetar. Što si bolji radio amater, što bolje uspravite antenu taj signal ode dalje, gađate što dalje. Tamo neko to čuje, neki radio amater, prihvati taj signal, odgovori vam, to je momenat kad vi upoznajete  prijatelja. I taj radio amaterizam, to je prva društvena mreža na svetu. Vi ste upoznali njega, razmenili ste ime prezime, gde živi, kako ga čujete, kako on vas čuje, čime se bavi, čime se vi bavite, napravili ste razmenu adresa. Čak smo razmenili QSL karte, to su kao razglednice, gde ako sam ja sa vama razgovarao vi ste u Minhenu, ja sam u Beogradu ili vi ste negde u Španiji nebitno, ja vama pošaljem moju QSL kartu pošto, a vi meni vašu i ja čuvam vašu kao dokaz da sam sa vama pričao. Ne postoji grad na svetu gde mi radio amateri nemamo prijatelje, poznanie, saradnike, kolege. Samo ovako zažmurite i pritisnete prstom na globus, tu smo. I ti radio amateri su interesantni zato što svojim zanjem, fizika, hemija, elektronika, matematika, elektrotehnika, razne naučne disipline koristimo da i smo uspostavili turadio vezu. U mirnodobskim uslovima, to je hobi, to je razmena prijateljstava

Ivan Minić: To je zabava.

Živojin Žika Petrović: Ali, ne daj Bože u vanrednim situacijama, kao što je bilo u Crnoj Gori sedamdesetih godina, veliki zemljotres, u Skoplju ustvari u Crnoj Gori kasnije, pa 99 čuveno bombardovanje,kada su radio amateri odigrali značajnu ulogu, jer trenutno u Srbiji je nas oko 5000 radio amatera. Mi imamo naše uređaje, naše baterije, naše solarne panele. Ništa nije to kupljeno… ništa nam to država nije dala i mi smo sposobni, nas 5000 da u roku od sat vremena, izađemo negde na neko brdo, na neku uzvišicu, na neku zgradu, na naku kuću i da budemo osmatračnica i da budemo prenos informacija. Da sa tačke A na tačku B prenesemo tačnu informaciju. A šta će službe za spašavanje i druge službe koje ćemo im pomoći u tom trenutku kad sve stane? Samo mi imamo vezu. Šta će oni raditi sa tom informacijama, to je druga tema, ali mi smo sposobni za to. I kao poslednji primer, a da Vam ne navodim hiljade primera je pre neki dan, ovaj užasan događaj u Turskoj i u Siriji gde imamo na desetine hiljada žrtava, pael stiže za pomoć da krenu timovi za traganje i ispomoć koji su  spašavanje timovi, ali molba je Turske da svaki tim ima bar jednog radio amatera sa sobom. Ne da bi taj radio amater koapo i ne mi nismo sposobni za to, mi nismo obučeni za to. Možemo i to, ali nismo obučeni. Ali taj radio amater treba da ostvari radio vezu između drugog štaba, treće grupe, četvrtog grada, jer informacija u tim trenucima je najvažnija. Zato su radio amateri interesantni i to je najplemenitiji hobi. I dan danas je interesantan. Sad koristimo pored tih analognih, koristimo i digitalne modele, što je vrlo interesantno, imamo irazgovore sa celim svetom, konekciju smo umrežili celu planetu, a kad hoćete možemo čak da razgovaramo i preko Meseca, zato što naš signal usmerimo u mesec, odbije se od Mesec i udari u Australiju, u Australiji neki radio amater to dočeka, pošalje signal na Mesec, Mesec je kao neko ogledalo, vrati ga u Srbiju, mi ga čujemo, nama ne treba ništa, mi smo sami sposobni da to uradimo. I zato mi apelujemo i na Srbiju, koja je ostala jedina zemlja u regionu, od svih zemalja u Evropi čak, možda od ovih nerazvijenih, ne, ali od svih razvijenih, koja nije svoje radio amatere zagrlila i uvela ih i prigrlila u neki štab za vanredne situacije, gde bismo mi bili još bolji, još snažniji, još kvalitetniji i organizovaniji. To su radio amateri.

Ivan Minić: Ja znam neke priče iz meg nekog kruga prijatelja, poznanika, o tome kako su radio amateri dojavljivali neke informacije koje i nikako nisu mogle da stignu u različitim okolnostima koje su bile problematične i teške. Znam kako su se na nivou nekoliko zemalja organizovali da zajedno obezbede neke stvari, ali bih voleo da i Vi podelite neku anegdotu u kojoj ste lično učestvovali. 

Živojin Žika Petrović: Lično sam učestvovao u prvim akcijama, ja sam 99 učestvovao, kada je bilo tada, sam već bio odrastao i bio sposoban i u mojoj firmi je čak bio jedan štab gde smo preuzeli neke funkcije informacija, prenosa informacija, li sam svedok događaja gde je više puta, osamdesetih, krajem osamdesetih su lekovi nabavljani. Imamo slučaj u Nišu, kolega mi je to zapisao, pa sam posle upoznao te ljude, jedan čovek je imao troje dece i on je operisan u Nišu, tada je hirurg rekao da je operacija verlo teška i možda bi jedan lek koji je pre mesec dva proizveden eksperimentalno u Nemačkoj mogao da se primeni, da probamo da spasemo čoveku život, jer on je.. gubimo ga. Ali mi to nemamo u Jugoslaviji tada. On je to čuo, tda, brat od ovog i poznavo jednog radio amatera u Beogradu, on je njega pozvao tad i rekao takva i takva situacija, odma je stavio na radio stanicu i krenuo da zove. Javlja se u Zagrebu radio amater, koji je preuzeo taj signal i tu informaciju, Zagrebčanin je preneo u Beč, Iz Beča, jedan austrijski radio amater prenosi u Nemačku, u Nemačkoj, 15 radio amatera tragaju za lekom. Jedan ga nalazi, ne znam sad u gradu Kelnu ili gore u Klagenfurtu, ne sećam se, nalazi taj lek. To se sve dešava u satima, sate brojimo, on kreće da transportuje lek, treba do Niša dođe, on ne zna gde. Jedini avion je bio iz Berlina, do Berlina on seda u kola, kreće u Berlin da stigne na taj avion, radio amater, Nemac, za nekoga negde, nema veze, nit poznaje čoveka, nit… On kreće, stiže, pilot uzima, ali ne ide za Beograd, preseda, u Budimpešti, u Budimpešti molimo radio amatere da oni izađu na aerodrom, da preuzmu lek i da sačekaju dba sata za let prema Beogradu neki, ili tako nešto, šta je bilo i uglavnom, 24 sata ili ne znam, malo više je lek stigao u Niš, vozom iz Beograda. To je bila najbrža taj trenutak da se donese u Niš u Nišu u 22 i nešto je taj voz stigao, aplauz je bio, policija je dočekala taj lek, alarmirali su svi pravo iz te železničke stanice u bolnicu. Pozvali, probudili hirurga koji je operisao, stigla je ta vakcina, lek, u tečnosti, ampula, dali su tom pacijentu i on je već posle nekoliko dana pokazao znake poboljšanja i produžili smo mu život. Da li godinu, dve tri, sad ne mogu da se setim, ali uspela je akcija. To je samo jedna od pregršt akcija, gde su radio amateri učestvovali. Danas to izgleda, znate, kao smešno, ha ha, mi imamo mobilne telefone, mi sad možemo da zovnemo, internet, kucneš mail, ode mail. Ali znajte, u 5 sekundi može sve da stane. To imamo primer sad, evo. Sve da stane. I ovi repetitori što Vi imate na Vašoj zgradi, što je za mobilne telefone, što ima svoj agregat, on radi 5 sati ili baterije, nije bitno. Ali šta ćemo ne daj Bože, ako to padne?

Ivan Minić: Šta ćemo šesti sat?

Živojin Žika Petrović: Kako ćete vi da, nemate ni internet ni telefon, kako ćete vi javiti nekome? Hoćete vikati kroz terasu? To je pitanje. E tu radio amateri uskaču, jer ja imam svoj ruksak sa baterijom, sa solarnim punjačem, sa svojom radio stanicom, sa antenom. Ja ću da izađem gore na vrh ove zgrade ili brda ili negde i da zovem hitno u Beograd u pomoć nekoga, ne daj Bože da… i on će da prenese dalje i tako dalje i tako dalje.

Ivan Minić: Danas neke od tih stvari zaista deluju jednostavno, zato što jesmo svi povezani i deluju na klik dostupno. Ali deluje potpuno neverovatno, da je to na taj način bilo moguće pre 30 ili 40 godina. I ja zaista duboko verujem da su takve stvari jedan od glavnih razloga zbog čega mi imamo ovo danas. Jer da ti ljudi tada nisu radili takve stvari, nikom ne bi palo na pamet da proba da razvija nešto što će danas postati ovo. 

Živojin Žika Petrović: Kaodokaz imate samo… ne treba da razmišljamo puno, da sam nešto ako filozofiramo, ili da.. pogledajte Japan, Ameriku, nemačku, najrazvijenije zemlje sveta. Južnu Koreju. Uspon radio amaterizma u tim zemljama. Ne samo uspon po broju korisnika, po broju novih radio amatera, nego uspon po kvalitetu, po tome što država pomaže njih, što su ih prigrlili, kao što sam malopre rekao. Ogroman pomak. Pa nisu te zemlje, tako da kaže, toliko blesave, da one to napamet rade. Ne. To je velika stvar.

Ivan Minić: Kritični resursi, kritičar eto za teške situacije. Hajde da se vratimo sada na redovan posao, na redovan biznis. “Moblini magazin” je nama koji smo bili zaljubljenici  mobilne telefonije tada, bio jedan od najvažnijih resursa koje smo imali, tada nismo imali mogućnost da o tome čitamo na internetu u par klikova, nego smo sve te neke novosti sa sajmova i sve to što nas očekuje zapravo uglavnom na taj način konzumirali. To je bio jedan jako lepo dizajniran, moderno prelomljen, dobro opremljen časopis. Časopis koji je bio barabar sa onim najboljim evropskim, samo što njih nismo imali, a ovo jesmo. Te evropske je donosio neko jednom u x meseci kad dolazi ovde. Kako se dalje razvijala cela priča sa poslom i sa tom nekom konstantnom promenom i konstantim prilagođavanjem?

Dalje razvijanje biznisa

Živojin Žika Petrović: Iz meseca u mesec smo se prilagođavali. Vi ćete videti ja imam  kući sačuvane sve brojeve. “Moblini magazin” je trajao od 99te do 2006. godine, vi ćete videti tačno promenu i tačno prilagođavanje kuda odlazimo i kako odlazimo. A tkođe videćete i ono što je najvažnije za preduzetnika opstanak, a to je kad vi listate taj magazin vi vidite reklame unutra, gospodine to je lova! Jer kad vi vidite koliko smo mi imali reklama, kad vi vidite kolio smo mi imali ljudi koji su se oglasili, koji su želeli da budu sa nama, onda to znači da to vredi, jer to je tržište. Niko nije na silu mogao da natera neke privatnike da se oglašavaju i da – to je bio divan časopis.

Ivan Minić: Jedan moj prijatelj to voli da kaže “nikog ne možeš – niko nije magarac toliko puta, može da bude jednom i da shvati da ne radi i to je to“.

Živojin Žika Petrović: To je nije biznis, to je krimidžimi biznis, ali pričamo o normalnom poslovanju. Taj magazin mobilni je vredeo stvarno je interesantan bio, mnogo interesantan. E sad, kako ide prema 2006 godini tako se mi preoblačimo, pa onda smo prešli u malo računare, pa u laptopove, pa u neke tablete one, ustvari izvinite palm…

Ivan Minić: Da palm, hand held računari, kompak ipak.

Živojin Žika Petrović: Razne – ali je stvarno bio kvalitet, bio je baš baš interesantan. Sad pregrš što je dopisnika raznih ljudi koji su radili u njemu, firmi koje su se predstavljale, i to je vrlo interesantno bilo. Primenili smo taj fazon plaćeni PR, kako to oni sad kažu – da vi ustvari predstavite se kroz reklamu, ali da to ne bude reklama pljas vi prodajete nešto već kroz vaše usluge….

Ivan Minić: Kroz neki sadržaj.

Živojin Žika Petrović: Kroz neki sadržaj ili neki interviju ili već kako je bilo, ne znam ni sam. Tako da taj “Moblini magazin” je meni bio interesantan jer sam naučio, moram da kažem da sam sve poslove kojima sam se bavio, naučio kako se vode i kako rade, u smislu kako se prelama da ja znam da promenim, kako se dizajnira, kako se koji program koristi, sve sve sve. Da ne bi mogao da mi moj zaposleni kaže ne može to ili ne znam šta, sve može ako se zna. Tako da su 2003 sam već imao ideju i još bolji časopis je tada nastao, časopis koji sam nazvao – moja supruga onako ona j bila, naravno podršku u kući od svih imam ali kad sam te časopise onda sam manje govorio – a da izvinjavam se, na Mobilnom Magazinu časopis smo na naslovnoj strani slikali devojke, ali ne devojke ne znam makenke ove poznate, nego kod vas u firmi imate sekretaricu koja divno izgleda, šarmanta, hajte nju da slikamo neku devojku koja nikada poznata.

Ivan Minić: Nije poznata.

Živojin Žika Petrović: Nepoznata. Znate zbog čega? Prvo ona kad se pojavi na naslovnoj strani, pa ona je najlepši promoter naš, ona ide pokazuje celom Beogradu, prijateljicama, njeni roditelji kupuju. A to su korektne fotografije, nisu to neke da kažem bezobrazne. Onda vi kao firma kad vam se vaša kolegenica pojavila na naslovnoj strani časopisa, pobogu pa vi kupujete 200 komada i delite vašim ovim – i tako dalje. I kad sam ja to slikao, ja sam onda moja supruga ovako neki ručak, šalimo se i ja kažem, ona nije znala da se ja šalim, ja pričam “kako sam pogrešio u tim biznisima pa da sam pokrenuo časopis neki golišave neke to, to bi bilo love, a ovako se mlatim sa ovom tehnikom“ i ona me gleda i kaže “nemoj to da pričaš uopšte, ne pominji to, šta pričaš to? o čemu pričaš to?“. I tako ja sam malo nabacio temu. Jednog dana ja dođem kući i kažem “rešio sam, novi časops pokrećem pa šta bude bude“ kaže ona “i kako će da se zove?“, i ovako oči u mene, ja kažem “mogu samo da ti kažem prvo slovo“, “ pa kaži kaži prvo slovo“, a gledam bežim iz kuhinje da me ne..ja kažem “E“. A ona pomisli, to ju je asociralo, ja sam takav uvod napravio danima. Uvod je bio erotika da će da bude. A kad ona poblede, ja brzo beži iz kuhinje, “pa jel siti normalan? “, kad krene na mene drvlje i kamenje…ja čekaj da ti kažem nije, “E-Magazin“ će da se zove. Ona stade, šta je E-Magazin?pazite 2003 godiana, nit imamo skoro internet – E-Magazin časopis magazin o poslovanju na internetu, E-Biznis, E-Marketing, E-Komunikacija, E-Advertizing, E…i tu kreće opšte ludilo. E taj magazin je tek stvarno…

Ivan Minić: Taj magazin je promenio svet. To je jedna od prvih stvarikoje sam ja redovno čitao. Neki od divnih, dragih ljudi, velikih prijatelja sam upoznao kroz to. Dejan Nikolić je bio ovde u podkastu, pričao o tome koliko je to bilo važno za njega. Miloje Sekulić je čovek koga sam ja upoznao kao čoveka koji je u “e magazinu”, pa onda sve ostalo. Znali smo se ustvari od ranije al smo najviše sarađivali u tom nekom periodu. I ja odgovorno tvrdim da danas mi nemamo sadržaje kakvi su tada postojali u jednom štampanom izdanju, koje je bilo sjajno, ali je bilo ograničeno na to što je štampano i izlazi toliko koliko izlazi. Sada to sve može da bude digitalno, može da ga bude više, može da ga bude lakše, al ga nema. Zato što nema ko da ga napravi. Kako izgledalo probijati se, mislim, Dejan je ispričao svoj ugao, ali kako je izgledalo probijati se sa tom pričom o elektronskom svemu onome što dolazi u trenutku kda još nije baš došlo skroz? 

E-Magazin

Živojin Žika Petrović: Prvo, kada samo pomenuli Dekija, slušao sam i njega kad je bio kod  vas i divan moj saradnik i drugar, radili smo lepo, ali bih voleo da pomenemo i Miloja Sekulića pokojnog. Zato što, kada sam pokretao to i kada sam koncept u glavi napravio, ja sam Miloja upoznao, on je tada radio u CIPu, on se nije bavio tim poslom i ja sam ga dva tri dana nagovaro, da kažem… Moćićeš čoveče ti to, ne brini ništa, ja ću ti pomoći. Ko da ja znam to. Nemam pojma, Ja ulazim prvi put. Ali dajem mu hrabros i tuc muc, tamo vamo i mi krenemo. Mi krenemo i posle kada se i Deki priključio i kada je to ekipa bila, oni su stvarno bili tandem fenomenalan, fenomenalan. Jedan detaljan, drugi malo brži, ovaj malo sporiji, ovaj jedan pedantan, ovaj drugi ovakav, onaj onakav, ali dibni ljudi. I taj momenat kada Vi sada hvalite časopis, to nije samo pohvala ideotvorcu koji je to, već je veča pohvala ovima koji su to izgurali. Ali, znate, ipak je i trebo neko njih da zaposli. Znate Vi danas kad čujete: “Ko te bre zaposlio u ovu firmu?” Vi psujete njegovog gazdu kada vidite da je on loš, a ne njega koji je loš. Tako da je sve to vezano. I taj “e magazin”, 2003. vi krećeta da objašnjavate i da ih nagovarate da se oni reklamiraju i da se oni predstave u časopisu koji se bavi E trgovinom. Mene sad, pre neki da, pre par meseci me zovu i kažu: “Žiko, mi imamo ludilo ideju!”. Ja kažem: “Izvolite”, pošto ja čujem slušam, svaki dan dobijam… Izvolite, kaže: “Da napravimo jedan časopis o E poslovanju”. Čekaj, ja mislim da me neko.. da li je to skrivena kamera, pa ja sam to pre 20 godina radio, malo mi nije logično, ja saslušam do kraja da vidim.. ali oni to stvarno žele i danas da to ovaj.. jedan časopis da imamo E poslovanje, da mi to novo napravimo. Da li je moguće da smo mi pre 20 godina, ovo danas pričali. 

Ivan Minić: Moguće je i moguće da 20 godina kasnije toga nema. 

Živojin Žika Petrović: I taj “e magazin”, kao što je Dejan pomenuo je vidljiv i dan danas kad vi listate i brojite reklame. Iz ugla preduzetnika, gledamo biznis plan, odnosno bilans stanja i uspeha. 

Ivan Minić: Postoji taj momanat gde svi jako često pričamo o tome kako je nešto na čemu smo radili bilo lepo, dobro, mi smo ga voleli i sve, ali zanemarujemo taj momenat da bi neka priča mogla da postiji dugoročno i da ima smisla ona mora da bude isplativa, mora da bude održiva. I ako pričamo o umetnosti, vrlo su retki primeri da neko uspe da napravi nešto što je održivo. Umetnost obično živi od podrške, da li države, grada, nekog, nije važno. Ali ima slučajeva u kojima ona ne mora da živi samo na taj način, nego može može da bude održiva, a da ostane umetnost. Isto tako, ja sam imao tu sreću da u Pojačalu imam i Ivana Bevca i Dekija i Vas danas i da pričamo o tome kako izdavaštvo ne mora da bude ono što je kako je inače doživljeno kao bacanje novca, nečiji lični hir, humanitarna aktivnost, nešto što nikad ne može da se isplati osim ako nije isključivo okrenuto ka žutoj štampi ili nekakvoj literaturi koja je masovna, ali ne sadrži kvalitet ni u kom obliku. Šta je ta magija koja neto čini smislenim, atraktivnim, održivim, dobrim paketom koji uspeva da postigne to što deluje da je nemoguće. 

Živojin Žika Petrović: Magija je i šifra uspeha je ono što sam malopre pomenuo, balans između emocija i racionalnosti. Emocije su bile želja da ja imam edukativnog karaktera biznis. Sav biznis moje je bio edukativnog karaktera. Da li je to kroz časopise, da li je kroz imao sam veliku školu za računare i strane jezike, imao sam.. sve su to bili biznisi usmereni ka.. da li tehnička edukacija kroz servis, kroz popravke i objašnjavanj itd. A sa druge strane, racionalnos. Da Vi taj biznis ipak postavite na noge da on bude održiv i da Vi od njega imate neku korist, jer Vi ste preduzetnik. Krećete u biznis, ulažete sopstvena sredstva da biste imali neki plod. Taj balans se vrlo teško i dan danas kod ljudi u glavi uspostavlja. Ja sam ga uspostavio. Znači balansirao sam. Između želja i između realnosti. “e magazin”, što je Dejan pričao kao je on ušao da proda reklamu, to su te trunke racionalnosti, a oni vuku meni emocije. Uvek sam morao tu da balansiram. Znači to je dokaz. I “e magazin” i “Mobilni magazin” da može da se radi, da se zaradi lepo, da bude kvalitet, da srećni budu i kupci i oglašivači i zaposleni i svi. Čitav krug. I taj “e magazin” je trajao do 2006. Ja sam 2007. prodao sve kompanije. Znači to je tako otprilike bilo, 3-4 godine. Nije on, ni jedna moj biznis nije propao, nego ja sam ga u piku, kada je bio u piku, prodao. 

Ivan Minić: Zašto?

Živojin Žika Petrović: E opet se vraćamo. Emocije i realnost. Racionalnost. Znači osetio sam da Srbija tada spušta granice, ja sam bio sam. Samostalac se zovem. Preduzetnik samostalac. Nisam bio pripadnik ni jedne velike kompanije, ni jedne velike grupacije, ni ovoga ni onoga, nego jednostavno sam na tržištu, balansiram, gledam, Srbija spušta granice, ja osećam da više neću moći da se borim na tržištu. Dolaze veliki sitemi, dolaze sa 300 šlepera robe, pa gde ja da mu konkurišem, šta ću ja mučenik sa jednim kamiončićem onim mojim, na primer… Neću moći, jednostavno ne mogu. A da ne bi dozvolio da mi se sistem firme uruše, da krenu nizbrdo, ja sam taj pik moj odabrao i plasirao na tržište. I školu za računare i marketing agenciju i jedan časopis, drugi magazin, prodavnicu za opremu za ribolov, prodavnicu za računare, prodavnicu za tehničku probu, ne znam ni ja, 6-7 nekih grana. Sve u istom trenutku.

Ivan Minić: A ono što je uvek bitno, posebno kod ljudi koji rade više različitih stvari istovremeno, osim što vole sebi da komplikuju život je da to nije moguće ukoliko nemaju vanredno dobre saradnike. I takve ljude je jako teško pronaći, izabrati. Danas je verujem teže nego ikad, ali nikada nije bilo jednostavo. Kako ste Vi birali te ljude koji su bili ključni za svaki od tih segmenata kojim ste se bavili?

Kako izabrati ljlude za saradnju 

Živojin Žika Petrović: Pa opet, intuicija, znanje, talenat, iskustvo, pitanja, rapitivanja.. 

Ivan Minić: Šta su oni trebali.. kako izgleda foto robot te osobe?

Živojin Žika Petrović: Danas sam to sveo na 10 minuta. Pre sam morao da… Znate, grešio sma puno. Grešio sam u startu sam tragao za ljudima, zapošljavo sam.. Imamo sam 20 godina, vratio se iz vojske, zapošljavo  sam ljude, mislio sam da je to rešenje, koji imaju diplomu. “Jeste li Vi završili neki fakultet?” On kaže: “Jesam.” Dođi ovamo. Gospodine, Vi ćete da radite ovde, vi ćete da radite onde.., Da li su to administrativni, tehnički, finansijski, bilo koji poslovi. Super. Međutim, kasnije sam primetio da sam pogrešio. To nema nikakveveze što on ima diplomu. A onda sam rekao sebi: “Ej, čekaj, čoveče, grešiš” Ajd sad da tražimo ljude koji imaju iskustva. Ivane, izvinite, ne zanima me da li ste završili školu, da li ste Vi, iate li Vi iskustvo da ovu čašu mi ispolirate da bude… Da, da, da  Ajde uradite to! On uradi, divno. Vi ste moj. Bravo sedi. Ma ne pitam te čoveče da li završio školu, koja ti je je ocena bila iz filosofije, matematike, hemije, nema veze, sedi radi. Međutim, ja sam posle ukapirao da sam i tu pogrešio. Pa zadnih 10ak, 15, 20 godina, više ne tražim ni one koji imaju diplomu, ne tražim ni one koji imaju iskustvo, već sad samo tražim one koji imaju talenat. Talenat. Mene to zanima. Ne treba da imate ništa od škole, ne treba da imate ništa od iskustva, samo da imate talenat, dođite. Jer zašto? Imam volju, želju, strpljenje i vremena, da ja Vas oblikujem po mojoj firmi, ako ste talent. Ja sad malo grubo pričam, ovo nije tako, da ne misle Vaši slušaoci da je to šablon. Ali je filozofija ta. Jer lakše mi je da ja uložim energiju, trud, vreme, snagu, volju, želju da Vas oblikujem prema mojoj firmi i da taj talenat maksimalno iskoristim onako kako sam ja zamislio, nego da Vas sa iskustvom primim. Vrlo je teško da Vas ja obrnem, jer u onoj firmi ste ovu čašu, na desno ste polirali, a meni treba na levo. A Vi se bunite, Vi niste naučili.. to je razlika velika. Zato danas ceo svet ne traga više za diplomom, ne traga više ni za radnim iskustvom, samo traga za talentima. I tu dolazimo do 2008 kada ja shvatam da će to biti u budućnosti najvažniji resusrs i u privredi i u nauci i u tehnologiji i u državi i u politici i u svim oblastima života. Talenti.

Ivan Minić: Samo jedno pitanje pre nego što pređemo na tu priču. Ok, razumem. Talenat. Talenat je predispozicija, talenat je jako važan, ali stav je četo u životu možda i važniji. Upornost, spremnost na neku vrstu truda. Ona ne ide uvek sa talentom. Često su talentovani ljudi jako lenji. Ja se slažem, u adekvatnom okruženju, ti ljudi mogu da budu drugačiji, verovatno iz njih može da se izvuče maksimum. Ali nekad je to jako teško i tu vrlo često dolazimo do onog problema da nemamo ni vremena ni energije za to. imamo taman toliko da nekog ko je dobro rešenje uključimo u sistem, a ne da ga motivišemo da se upali, pa onda da od njega pravimo nešto. Kako to pomiriti?

Živojin Žika Petrović: Da krpimo rupe. Talenat, bez upornosti ne ide. 50-50% je otprilike važno da bude. Jer jedno bez drugog ne ide. Ni Đoković ne bi uspeo da nije bio uporan, a i da nije talenat, ne bi uspeo da je ceo dan lupao lopticu itd. To nema šanse da iko uspe bez da je i jedno i drugo. Ali sam uvek bio pristalica da prvo tražim talenta, pa ću da probam da mu probudim radnu naviku. Da probam, ako već nema. Jer mi je to mnogo lakše da uspem, nego da nađem sa radnom navikom, a da nije talenat, pa da mu ja probudim talenat. 

Ivan Minić: Jasno.

Živojin Žika Petrović: Zato tražimo talente i molimo Boga da on ima radnu naviku. AKo nema radnu naviku, ne odustajemo. Polako pokušavamo da mu tu radnu naviku probudimo. Kroz razne sisteme, razne načine, motivaciju i druge sisteme. Ako uspemo, uspemo. Ako ne uspemo, hvala prijatelju, doviđenja prijatno, idemo dalje. Nema tu čarobnog štapića da Vi možete u istom trenutku da… Desi se naravno da ima i talenat… ali talenat i upornost.. on je uspešan preduzetnik. 

Ivan Minić: Tako je. Šta se dešava 2008?

Živojin Žika Petrović: U tom trenutku kada je prodajem sve moje kompanije i želim da više izađem iz tog privatnog biznisa, shvativši da oko sebe imam već puno genijalaca koje sam okupio, kroz neformalno druženje. Srbija kreće u razvijanje, znate i sami šta se dešava, toje pred onu finansijsku krizu kada je pucalo sve od para i od investicija, bar u svetu.. ja počinjem da okupljam genijalce i to mi je bila jedna ideja da probam da njih, pošto sam tad bio dobar sa privredom u Srbiji, poznanik, da pokušam znanje da spojim sa privredom i da ih predstavim i da privreda ima od njih koristi i da se oni predstave privredi. jer oni uče školu i oni su talenti za sebe, za sebe. Nisu oni učili i osvajali nagrade da bi se predstavili u medijima. ne, oni uče zbog sebe tako da oni nisu naučeni na predstavljanje u medijima. Tako da tog trnutka kad mi krećemo da se i formalno okupljamo jednom nedeljno, registrujemo udruženje jedno sa željom i sa ciljem, da pokušamo da pišemo projekte, naučno istraživačke, kulturno umetničke, obrazovne projekte, skup tih ljudi, tih mladih genijalaca i da na taj  način dobijamo neke poslove posebno u Evropskoj Uniji, Americi, Japanu gde se otvaraju veliki fondovi za neke ideje. To je bila ideja, naša strategija i vizija i tako smo krenuli. Međutim, kasnije kad sam primetio da tržište ne poznaje te talente, te genijalce, ne poznaje te naučnike, nemaju pojma ko su i šta su, onda smo došli na ideju da možda.. hajde da se predstavimo. Pa sam krenuo da lobiram u medijima da malo pišu o njima 2009, 2010, ma ne vredi, znate, vodiš na ručak onog urednika, moliš ga, on kaže obećavam ti, sutra.. ono jedna šlajfna izađe o tom Stefanu koji je tada ne znam šta osvojio, a na dve strane sledeće neka golotinja. I ništa, nismo uspeli na taj način i mi donesemo odluku u tom udruženju, baš tu kod komšiluka, dolazimo kod Vas, da mi pokrenemo naš medij. Kad ne možemo da pobedimo ove druge, da im se pridružimo. ali pošto sam već iskusan u medijima usmislu štampanih medija u strategiji, elektronici, tehnici, ja odmah kažem, dižemo televiziju. Ne pokrećemo više časopis. ne pokrećemo web sajt, to imajusvi. Pokrećemo televiziju. Oni svi u šoku. Kako televiziju, gde ćemo mi televiziju? Polako, videćete. I tu kreće taj trenutak opet inovativnosti i kreativnsti koju sam primenjivao ceo život. Jedna kamera, jedan kabl, jedna šteker, pravim sam pojačalo, digitalni risiver, transiver… ajde ovo, ajde ono.. Ovi moji drugari sa tehničkog fakulteta, ovi  sa FDUa, ovi sa svi se uključuju, pravimo televiziju. Nema tu…

Ivan Minić: Ali štapom i kanapom.

Živojin Žika Petrović: Štap i kanap. Toje sistem. Srbija. I ta televizija, bogami, dobija dozvolu. 2011, 2012, mi dobijamo dozvolu. I to je prva dozvola izdata u Jugoslaviji, u Srbiji, u bilo kojoj zemlji od kad postoji taj RRA, REM ili kako ga već zovu, prva dobija dozvolu za specijalizovnu televizijsku stanicu civilnog društva sa naučnim obrazovnim programom. 

Ivan Minić: Otprilike, to je trenutak, odnosno mislim da je možda i par godina ranije, trenutak kada obrazovni program kao takav nestaje. Mi imamo kablovske kanale na kojima možemo da naletimo na one neke zanimljive stvari, ali ja sam dete koje je odraslona Aci Poštaru, Branku Kockice i svemu ostalom i to je bilo zabavno i poučno. Ali ja sam dete kojeje odraslo i na Opstanku i na svim tim nekim stvarima koje klinci koji su samo 7, 8, 10 godina malđi od mene nikad nisu čuli da postoji, jer tada više nije bilo prostora za to na RTSu. A RTS je zaista i taj deo uvoznog, sinhronizovanog, ali i onaj deo autorskog programa radio na jedan potpuno fantastičan način. Ja sam obožavao to, ja sam jedva čekao da idem u drugu smenu da bih u prvoj smeni mogao to da gledam. Dok radim domaći. Posle us i privatne televizije, ja se sećam, BK je imao ozbiljan obrazovni program ujutru. Jako dobru selekciju svega. Imali su i crtaći koji su bili super, to je sve uredu. Ali za nas koji smo stvarno hteli da naučimo nešto, ja šta znam o životinjama, a svi znaju da ja obožavam životinje, ja sam to naučio tako. Psle kroz knjige i kroz sve ostalo, ali nije isto kad vidiš sliku tigra u knjizi i kad gledaš tigra 5 min kako nešto radi. To je nestalo, postojao je taj gap od 5, 7, 10 godina, ko zna koliko, koji ništa nije popunilo. Ali nisam siguran da li je postojala adekvatna glad, ali verujem da je postojala potreba. E sad, jedna stvar je dobiti i napravati, improvizovati, napraviti nešto i dobiti dozvolu, ali to ne znači publiku, to ne znači prostor za emitovanje, to ne znači priliku da neko to što uradiš i zapravo čuje i vidi. Kako dalje?

Kako se nastavila priča sa televizijom 

Živojin Žika Petrović: Mismo bili svesni da.. taj prvi sastanak naš je bio… da nam niko neće pomoći, nego da sami možemo i moramo da pokušamo da to podignemo. Bili smo svesni takođe da ulazimo u jednu medijsku džunglu i tada i danas 250, 300 televizija registrovanih u Srbiji, kanala, od kojih 300 komercijalno, muzičkih, zabavnih, kako ih zovu rijaliti, ili već kojekakvih političkih, sportskih. Ulazimo u jednu prašumu, mi jedini. Da promovišemo obrazovanje, nauku, kulturu i to domaće. To je suština ove televizije. Ove druge kablovske kanale koje ste pomenuli, oni stvarno su strani naučni, obrazovni istorijski i već koji, ali oni promovišu njihove tamo, njihove sfere. ali mismo želeli naše naučnike, naše genijalce, naše umetnike da promovišemo. 24 sata, samo to da radimo. I mi smo bili odlučni da probamo. I probalismo. I uspeli smo. ali kroz trnje i dan danas prolazimo, malo manje, ali ne odustajemo. Smatramo da je taj pogled u ta ozarena lica tih genijalaca, njihvih roditelja, nastavnika, kad uđemo sa kamerom, kažemo da su na televiziji, to vredi više nego bilo šta. I ta plemenitost koju smo mi uradili sa snimanjem 6.500 emisija do sada, prvo kroz Srpsku naučnu televiziju, prvih 4-5 godina, pa posle sledećih 5 godina kroz Brainz televiziju, podržanu od United grupe i sada regionalni kanal, pazite, regionalni, vidimo se na dva satelita, u svim bivšim republikama Jugoslavije, Jugoistočene Evrope, mismo sada broj jedan, lider u medijskom svetu po promociji domaćeg znanja, obrazovanja kulture i nauke. I ne samo da smo lider, već smo i primer drugima. Pa moguda primetim slobodno, da za razliku od pre 10 godina, današnji mediji itekako preuzimaju i naše vesti. Ne moraju ni da nas potpišu, nema nikakve veze, samo neka pričaju o Stefanu, o Mariji, o irini, o ne znam marku, jovanu o našim genijalcima. Sve više pričaju. Ne kažem da smo mi to pogurali, ali eto neka se zaključi na tržištu ko je doprineo. Srećni smo i što smo 2020 godine dobili Svetosavsku nagradu. Od Ministarstva prosvete. Srećni smo i što smo pobedili na više konkursa i nekih takmičenja i nekih nagradnih nadmetanja sa nekim emisijama, serijalima, sa nekim… Presrećni smo što okupljamo i dalje genijalce, što su sad ti klinci od pre 10 godina veliki naučnici po svetu i domaćim krugovima. Ali, na žalost, tužni smo što Srbija i dalje ne vidi da je jedan kanal bar potreban da bude takav i da nas još snažnije druga strana podrži. Tužni smo što atmosfera u Srbiji i u okolini i regionu nije takva da genijalci ostaju, već tragaju za većim, boljim i širim znanjem, što je i logično. Vi ne možete nejganaterati da ostane ovde kad laboratorije nema, kakve imaju Zapad ili već zemlje Istoka, on odlazi tamo, ali to je sad druga tema i zadatak političara da prave ambijent da se oni vrate, makar da pošalju znanje ili da pošalju neke vesti, informacije kako bismo mi ovde napredovali. 

Ivan Minić: Ima nekih primera ljudi koji se jesu vraćali, ali to su pojedinačni primeri. to svakako nije dovoljno , ako želimo da napravimo neku razliku. Ono što je meni tu jako značajno.. ja televiziju ne gledam, imam ali ne gledam. Možda ponekad pogledma prenos neke utakmice i to je to. Mislim da će taj televizor da traje jedno 100 godina koliko se koristi. Ali ono što jeste značajno je da velika veima tog sadržaja postoji na Youtube-u, i kada čujem za neko dete ili upoznam kroz razne neke aktivnosti koje radim, upoznam nekog pretalentovano dete sa nekom zanimljivom pričom, jako želim da saznam nešto više. To što ste vi snimali uglavnom bude jedina stvar iz tog perioda kako se kalio čelik. Jer onog trenutka kada to dete postane poznato i objave svi mediji šta je postiglo, tad je sve uredu, ali nema mnogo njih koji uspeju da dođu dotle i meni je vrlo važno da znam šta je prethodilo tome, a onda kad znam šta je prethodilo tome, ja onda pogledam ko je još tu bio, pa ispratim i tu neku decu. Evo sad imamo, tu situaciju, da ja ovu generaciju koja je sad aktuelna, klince od 14, 15, 16 godina i poneku godinu više. Ja ih znam, znam ih lično. Upoznao sam ih kroz razne neke aktivnosti. Ne postoji srećnija osoba što ih sad vidim na bilbordima. Ja nisam mogao da zamislim da će to da se desi u mom gradu, ali zahvaljujući tome što se neko bori da se ta priča proširi i čuje, neko drugi kaže: “Ok, hajde da podržimo to i da ovaj grad ulepšamo nekim mladim ljudima, na koje već sad treba da budemo ponosni, ali koji će nas činiti ponosnim i u budućnosti”. Da nije sve, ok ja sport obožavam, ali nije sve u tome i nije to dovoljno i nije tojedino. Mi imamo zaista genijalne klince i njima je teško i oni se bore i to je i svaki odlazak na takmičenje kod nas je problem, jer novca za tako nešto nema. Ali kad ima neko kaže svaka čast i kad im kaže hvala i kad im da neki prostor, sigurno da i njima i roditeljima i školama bude lakše i sigurno da u tom procesu traženja sredstava za razne stvari bude lakše jer to nije neko nepoznat, nego to je ono dete koje smo… Ja tebe znam sa bilborda, to je ona čuvena naša priča. Tako da to što radite je velika stvar, voleo bih samo da napravimo neku vrstu preseka stanja, gde je sada Brainz i šta su neki planovi za dalje što se toga tiče?

BrainzTv danas

Živojin Žika Petrović: Prvo zahvaljujem na lepim rečima. Obično dok nas hvale, ja ne prekidam ljude. A mogu da Vam kažem da smo presrećni sa tim bilbordima koje ste pomenuli. Zahvaljujući Alma Quatro kompaniji i Friday koja je osmislila sve to i nama koji smo dali podršku izvorno u tom delu, stvarno smo ulepšali Beograd. I nadam se da ćemo tu akciju primeniti i u Nišu i Novom Sadu gde god imamo mogućnosti, jer ne postoje reči da Vam opišem pozive, mailove i pisma koje dobijamo od roditelja, nastavnika, a od te dece, da Vam ne pričam. To je lepota. Sa druge strane, Brainz televizija trenutno radipunom parom iako se vidimo u pola domaćinstava u Srbiji, Telekom Srbija i dalje razmišlja da li će da nas pusti u svoj sistem. Mi bi voleli da i druga polovina Srbije uživa u tim emisijama, lepim, plemenitim. Smatramo da je to najlepša politika Srbije, koju ima i da je to ono za šta se mi borimo i da je to nešto čime treba da se ponosimo i da predstavljamo. Sve drugo je dobar dan – doviđenja. Ali ovo ostaje, ovo su naši, oni će se ili vratiti ili ostati, ali oni su naši, mi smo ih ovde pravili gradili, njihovi roditelji, njihove škole.. Moramo da se vidimo i u drugom delu države. Radim na tome, maksimalno lobiram, molim, kukam, plačem, ja sam prosjak visokog staleža, nije me sramota. Tako da imamo nove ideje lepe za ovu godinu, imamo i interesantne projekte sa kojima ćemo izaći. Naravno to su sve projekti u našem segmentu obrazovanja, kulture, nauke, promocije tih stvari. Pravimo prijateljstva sa raznim zavodima, kompanijama, institucijama, naučnim ustanovama.. jer ako se ne spojimo i ako se ne udružimo, pobediće nas ovi drugi. To je jedna borba neprestana, sa kojom se mi susrećemo i evo, ako smo pred kraj negde, da se vratim samo na ono što sam ostao dužan, ako ste primetili kad sam rekao da fakultet nije bitam i da za mene nije bilo… Međutim, to ne znači da učenje nije bilo bitno. I to je ona suština svega i srž mog uspeha i ogromno znanje, učenje koje ulažem u sebe, vanškolske aktivnosti, svakodnevno, svakonoćno u više oblasti u više segmenata. Ne trebate Vi da budete na nekom kursu da biste nešto završili. Danas imate takvu mogućnost da možete stvarno sami, ako želite da to učinite. Tako da i dan danas pratim i menadžemt i biznis i finansije i medicinu i svemirske nauke i promociju i marketing i advertajzing i razne, razne druge da ne pričam o elektronici i tehnologiji. Ne moram ja da idem na fakultet i na biznis, ja nemam vremena trenutno, mada sam, iskreno govoreći, ali to nek ostane za neku drugu emisiju, bio jedinstven slučaj koji je hteo da upiše medicinski fakultet pre 10 godina, pripremio prijemi ispit, otišao, uplatio i čak i onu taksu i na medicinskom fakultetu su me odbili. Sa razlogom da ne mogu da polažem prijemni ispit, zato što sam ja završio srednju školu, a nisam gimnaziju. I ja sam onda čak išao i kod svih prodekana tada i kod dekana, i kod ministra sa molbom i željom da mene u 43. 44. 45 godin, odobre način da ja polažem prijemni ispit. Ne da ja položim, nego da polažem, a da nisam bio u gimanaziji. A oni kažu: “Ne može, Žiko. Ne može jer, jeste da ti Ustav daje za pravo da budeš podjednako, al to je tako.. al ipak je fakultet medicinski iznad Ustava i oni su propisali svoje pravilo da ako nisi imao u trećoj i četvroj godini biologiju i hemiju , ne možeš”. A ja sam imao, Ivane u prvoj i drugoj godini . I bez obzira pto sam ja njima dokazao i pokazao da su najbolji hirurzi Amerike trenutno i Japana elektrotehničari u duši, a kasnije se preobrazili i završili medicinski fakultet, specijalizirali hirurgiju i postali vrsni hiruzi, ne , ne može, nisi imao u III i IV godini biologiju i eto, te godine, dođem na, moja ćerka upisuje srednju školu teda, gimnaziju, ja dođem na ideju da upišem gimnaziju. Četiri godine da idem sa ćerkom u gimnaziju, pa da posle dođem an medicinski, da im pokažem kako se uči i kako se leče ljudi. Moja majka je bila vrhunski lekar, sve knjige koje je ona ostavila ja sam ih proučio. Ona je učila po Boteriju, čuvenom initernisti tada, posle Derugod svetskog rata, ali na žalost, tu sam zastao i to mi je neka sebi, onako, mana, ne mana, nego tuga, koju nisam izguarao. Ako jednog dana budem imao mogućnosti da utičem na politiku i na neku ovde, državotvornu ili sistemsku funkciju, ili uopšte oko toga, prvo što bih uradio, promenio bih to. Da se primeni Ustav i da svi moguda uče ono što žele i ono što smatraju damogu da nuače. A da li će položiti i da li će završiti, to samo zavisi od njih. A ne od toga da li je imao hemiju u III ili u II godini gimnazije. 

Ivan Minić: Ja znam za slučaj, ali nisam siguran da je si to promenilo u međuvremenu, znam sa slučaj gde je razlog zašto ne može bilo to što osoba nije imala Latinski. Pa tobro toliko Latinskog će naučiti za mesec dana, ako je to bitno. Kao ne, ne, to ne može. Ne može da polaže ni razliku. Jednostavno koa ne može i to je to. Dobro. Nismo završili, imamo još jedan semgment, a to je segment koji je počeo, ja mislim, ne znam, ali mislim da je počeo sa jednom jako malom ali debelom knjižicom. A u međuvremenu se protvorio u jednu lepo popunjenu policu različitih sadržaja, od nečega što je bilo vrlo praktično i u potrebljivo za ljude koji su u biznisu u trenutku kada biznis literature suštinski ovde nije bilo. Ok, izdavao je Klio, alo to su uglavnom bili prevodi, nije bilo lokalne biznis literature, koja bi imalasmisla. Nema je ni sad previše, ajde da budemo iskreni. Počelo je od toga, a ovo danas što pišete i objavljujeteje možda upravo ono nešto što nedostaje iz ugla zanimljive istorije, jer zbog takvih stvari se ljudi zaljube u istoriju, zaljube u grad, zaljube i razne stvari i zanimljive nauke, naučno popularnog sadržaja, zbog kojih sam zaljubljen u nauku, zaljubljen u inženjering i sve ostalo. Ajmo prvo kako je došlo do ove prve knjižice, a kako onda do ovog posle. 

Živojin Žika Petrović: Tih 2000tih godina, i 2003, 2004, nakon “e magazina” i “Moblinog magazina”, gde je stvarno uspehe pokazujemo u svim kompanijama. Pozivi stižu od raznih privrednika da predstavim ideje, da im pomognem u raznim nekim konsultanstskim poslovima, aktivnostima. Ja to činim koliko mogu i koliko umem, prihvatm se posla. Nagovaraju me da moje iskustvo do tada i uspehe koje sam ostvario, pretočim u jednu knjižicu, meni to tog trenuta nije bila loša ideja. I opet innovativnog karaktera, pravimo knjižicu, džepnu, malu, nazvali smo je “Budi guru menadžer” i ona je prodata u više desetina hiljada primeraka i ona je prva knjižica u Srbiji i u Jugoslaviji tada koja je prodavana na kasi supermarketa. C market, imate kasu, imatu stalažicu smo napravili i ona tu, kao cigare, stoji poređana. Šta Vam je ovo? To je knjižica. Daj dva komada, tri komada, i to se išlo, vrtelo, čitalo i tako dalje. To je moj korak u izdavaštvo bio. Međutim, nisam bio srećan. Nisam bio srećan, zato što sam primetio da odlaskom u te kompanije da držim predavanja, da držim govore, da držim neke kurseve ili već za šta su me zvali, sam nailazio, bez obzira na plaćanje i na pare, to me uopšte nije interesovalo. Mislim završavalismo, ali ne. Mene je interesovalo da li su oni željni tog znanja. Nisu bili željni znanja. To je bio problem. Oni su bili po naredbi došli da slušaju i po kazni. I u pet popodne. Oni kunjaju i meni je prosto žao da ja sad trošim moje vreme, trošim njihovo vreme. Ništa od toga nema. Ja sam tada digao ruke od toga. I ja sam tada, te 2005, 6, 7, prešao na taj sistem rada, jedan na jedan. Odabrao sam desetak otprilike klinaca, ne samo klinaca, bili su tu i ljudi srednjih godina i radio sam jedan na jedan. I danas imam 5-6 njih sa kojima radim. Učim ih sve, postavljam, guram pomažem, oni rade. Svi su uspešni. Svi su uspešni. Lakše mi je da ostavim trag tako, petoro njih da bude genijalnih, nego da držim predavanje za njih 1000 i da od njih 1000 niko..

Ivan Minić: Da nema ni tih 5. 

Živojin Žika Petrović: Ma kavi, nema ni jedan. Tako da sam tada odustao od knjiga u biznisu. Sve do 2014, 15 kada sam počeo da objavljujem na internetu pričice iz istorijegde sam proučavao, ali se nikad nisam bavio objavljivanjem na internetu, smatrao sam da je to za moju dušu, pa ponekad objavim, oni daj još neku, daj još neku, i bogami, to se širilo, pa je Laguna videla, pa je Laguna rekla daj mi te priče u jednom obliku, u jednu knjigu i naravimo jednu Nestvarno a stvarno ediciju. Pa prvi tiraž on se rasporoda, pa drugi, pa treći, pa peti, pa šesti, sad ne znam više ni koji broj. Onda ja kažem njima: “Znate šta, imam jednu priču o jednoj babi Dragi Dimitrijević, najbogatija Beograđanka svih vremena” Oni kažu: “Žiko, ko je to šta je to? Izvolite”. Pošto, ja se bavim istorijskim istraživanjem, ali po arhivskoj građi i po dokumentima, ne po rekla kazala, nego pratim dokumenta, časopise, priče, knjige i povezujem i dokumentujem u knjigama te papire da Vi imate, ako čitalac, sliku kako sam došao do toga potvrdu onoga što pričam. Ta knjiga bude opet prodata kao bestseler, 4 meseca bude na prvom mestu bude ta “Do viđenja” se zove. Posle toga napravim još jednu “Nestvarno a stvarno” II deo. Isto bude best seler, sve do prošle godine u martu, kada smo izdali knjigu koja se zove “Ratnik Sunca” posvećena profesoru Branku Laloviću, našem čuvenom naučniku, nuklearnog fizičaru iz Instituta Vinča, koji je osamdesetih godina, prvi na svetu se dosetio da amorfni silicijum iskoristi, tada novi materijal, namaže na jednu, sad ja ovako žargonski, na jednu aluminijumsku poločicu i da to nazove solarna ćelija i da to pretvara u struju i trmo emergiju, sunčevu energiju. Patent poludi Amerika za tim, oni to registruju, i mi dan danas kupujemo, uvozimo i stavljamo na krov, solarne panele koje je profesor Branko Lalović ovde u Beogradu, osmislio, napravio. Srbija nije u to vreme, Jugoslavija nije htela da prihvati to i on je tamo patentirao i mi sad to od njega uzimamo, od tih svrtskih kompanija to kupujemo, naravno, onisu sada modifikovali, ali je naravno, osnova i baza njegova ideja. Ta knjiga se isto lepo prodaje. Drago mi je da smo oživeli zaboravljenog profesora Branka Lalovića i očekujem, podneli smo zahtev, evo sad eksluzivno, gradu Beogradu, naše udruženje je napravilo jedan lep spomenik, podneli smo zahtev aza dozvolu, nadamo se da će nam Grad Beograd izaći u susret, da nam bez para, mi ne tražimo ništa dinara, samo dozvolu da montiramo i da postavimo negde na neko lepo mesto spomenik Branku Laloviću i da odajemo poštu, barem jednom godišnje se setimo čoveka, pionira solarne energije. Što se tiče izdavanja, ako Vas to zanima, biće ako Bog da, ove godine još jedna lepa knjiga. Ostavio bih kao malu tajnu, da ostane da bude želja, biće mnogo interesantna, nešto poput Drage Mitričević, samo u drugom fazonu, vrlo lepa, zanimljiva, malo komična.

Ivan Minić: Ja imam jedno pitanje. Ljudi kažu da, mislim, ja sam napisao knjigu, ali to kakao sam ja napisao knjigu to nije model koji treba bilo ko da proba da primeni za sebe. Ali, ta sposobnost pripovedanja iz svega ovoga što ste radili se vidi da to postoji unutra, da je to negovano i da se na tome radilo. Ali jedna stvar je biti talentovan i imati sposobnost, a druga stvar je biti u stanju da to pretočiš u jedno delo koje je ozbiljno, kvalitetno, zanimljivo, a prijemčivo tako da neka šira populacija uzne da to konzumira. Mi pričamo o knjigama koje pričaju lepe priče o Beogradu, nikoga ne zanimaju, ako gledamo medije, nikoga ne zanimaju lepe priče o Beogradu, a Vi ste lepe priče o Beogradu uspeli da ih smestite u mnogo hiljada domova. Šta je razlog, zašto je to dobro, osim činjenice da je to velika ljubav sa jedne strane i želja. 

Razlog nastanka knjige

Živojin Žika Petrović: Da, to je broj jedan. Broj jedan je uživanje u stvaranju te knjige. Kao i uživanje u stvaranju televizije. I u biznisu i u projektima i u kompanijama. Ne neka jurnjava za nekim parama, jurnjava za nekim silnim nadmetanjem. Broj jedan je uživanje. Naravno, to su sada emocije. Racionalno, moram da balansiram, da gledam da to ne bude sad trošenje vremena, a da nema nikakve koristi. Tako da taj balans, dolazimo opet na sa početka priče na to. Ali, nema tu mnogo, znate, Vi morate, mi to apelujemo i na klince i na decu i sve široko znanje, široko znanje, da Vam se otvaraju te vijuge,d a krenete da budete zainteresovani za nešto. Za bilo šta, Ivane, za bilo šta. Za frizeraja, za moleraja, za hirurga, za ovoga za onoga. Ko te pita čoveče, daj samo nešto budi zainteresovan. Iako si zainteresovan za bilo šta i budeš snažno motivisan da to radiš, ti ćeš biti najbolji. Znate šta znači danas biti najbolji moler. Pa on zarađuje više od…

Ivan Minić: Danas i loš moler zarađuje jako mnogo. 

Živojin Žika Petrović: Pa da Vam ne pričam šta znači biti najbolji hirurg. Ili najbolji stolar, ili najbolji ovaj ili najbolji onaj. Ne brinite za pare. ne brinite. Ako ste najbolji, ili do najboljeg. Šalim se, da budete među dobrima, vrednima, kvalitetnima! To je suština. 

Ivan Minić: Ja mislim da smo mi, ok postoji razlika u godinama, ali da smo mi bili generacije koje možda zbog toga što sve nije bilo toliko dostupno kao što ste rekli na početku, da smo mi bili generaija koju je mnogo više toga zanimalo. a to što te nešto zanima i što se interesuješ, to ne znači da će to sad nužno da se pretvori.. ali su veće šanse. Veće su šanse da što te više toga interesuje naiđeš na ono nešto što je prava stvar i što je tvoj poziv.

Živojin Žika Petrović: To je jedan razlog, i drugi razlog zašto trčim i zašto promovišem širokog spektra znanje je zato što danas i sutra, život, čovečanstvo, napredak traže široko znanje i paralelu sa drugim naukama. Podupiremo se.. Nije više specijalnos u jednome… znate ako ste specijalista samo za jednu stvar. Teško ćete vi danas. Pa evo pogledajte dokaz i Nobelove nagrade, mada neko je ceni, neko ne ceni, ja cenim, naravno, ali Nobelovu nagradu dobijaju većinom danas dvoje troje, troje četvoro, sa dva kontinenta, ovaj odavde, onaj… reto sad idu na jednoga. Mislim za ove nauke hemija, biologija, fizika i šta zam. Mora da se mreža pravi. Kako ljudi, tako i znanja tako i oblasti naučnih. 

Ivan Minić: Multidisiplinarnost sa jedne strane, a isto ono što sam sa jedne strane istražujući i razgovarajući, recimo konkretno u medicini, što sam shvatio da oni baš, baš najcenjeniji stručnjaci, oni nikad nemaju sednu speciajlizaciju. Oni su berem dve stvari specijalizovali izato što znaju te dve stvari oni su u stanju da vide stvari koje nije u stanju da vidi niko drugi. Jer ima ono staro poznato “Kada ti je u ruci čekić, sve ti liči na ekser”. Ako si ortoped, ti ćeš svaki problem pokušati da rešiš kao ortoped i nećeš se baviti suštinom. Zato je negde važan doktor opšte prakse, internista, taj koji ima širu sliku. ali ako ti možeš da nemaš široku sliku, ali da imaš malo širu sliku od onoga što je tvoj  neposredni ugao gledanja, ti imaš veću mogućnost da vidiš mnogo više i mnogo dalje nego bilo ko drugi.

Živojin Žika Petrović: Apsolutno.

Ivan Minić: Žiko, hvala!

Živojin Žika Petrović: Hvala Vama. 

Ivan Minić: Prvo hvala na svemu onome što radite i kroz Brainz i kroz knjige, jer zaista, najiskrenije smatram, dragi komšija da Vi ovaj svet činite boljim mestom i da bi ova zemlja i ova planeta, bile bolje za sve nas da ima malo više ljudi koji pokušavaju da urade istu stvar ili sličnu stvar, kao što radite Vi. 

Živojin Žika Petrović: Hvala Vama. 

Ivan Minić: Hvala vama, što ste nas slušali, to bi bilo to za ovu nedelju. Eventualne komentare, sugestije, ostavite na za to predviđenim mestima na Youtube-u. Moja topla preporuka, čak iako nemate televizor ili niste iz Srbije, da potražite materijale koje Brainz realizuj na njihovom Youtube kanalu, jer tamo zaista ima fantastičnih stvari. Vratiće vam veru u život. Vratiće vam veru u to da možda ova zemlja ima budućnost. Jer oni ljudi koji se tamonalaze, ona deca koja se tamo nalaze su definitivan dokaz za tako nešto, a ako niste sigurni, kakav je ovaj grad u kome živite, možete malo da istražite kakav je nekad bio. Jer nekad je bio zaista zaniljiv i dalje sigurno postoje takve priče, ali da bi znališta imamo sad, možda treba da istražimo šta smo imali nekad, pa bacite pogled na i blog, gde je sadržaj knjige Nestvarno a stvarno, a ako vam se to dopadne, ta knjige može da se nađe na raznim mestima u oba izdanja. Hvala vam puno. Mi se vidimo ponovo 2 nedelje.