Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ja mnogo volim kad imam priliku da u podkastu ugostim neke fine ljude, većina gostiju u Pojačalu jesu fini ljudi, ali vi ste malo više od toga, pošto je to vaš brend i mi vas sve znamo i sve vas imamo upisane kao Ivana Fini i Branko Fini i vi ste stvarno, kako ja volim da kažem, fini ljudi iz Čačka koji prave nešto što ja obožavam i neverovatno cenim i vi ste jedni od onih ljudi koji ovom gradu dajete dušu, aromu, nemam izraz na srpskom, ali flavour, možda može flavour da bude aroma, ali jedan od onih magičnih mesta kojih je nekada ovaj grad bio pun, tih nekih zanatlija koji su, o kojima se pričalo i zbog kojih se dolazilo i zbog kojih su se radile neke stvari koje su u međuvremenu izumrle, ali se pojavila neka nova generacija čudnih ljudi, koji prave čudne stvari i koje nam omogućavaju da, recimo, na Dorćolu pojedemo neke francuske kolače koji su bolji nego u bilo kojoj tački pariza ili nekog drugog francuskog grada. Hvala vam što ste došli, dugo želim da vas dovedem. Želeo sam da vas dovedem oboje zato što da niste oboje u toj priči, ta priča ne bi bila takva kakva je, a i da ljudi vide da parovi mogu da naprave neke stvari. Imali smo dosad dosta uspešnih priča i da su to što su napravili nešto sjajno, ne znači da se baš uvek oko svega slažu 100%. 

Ivana Bojović Šević: Apsolutno. 

Branko Šević: Pripremio si se za razgovor. 

Ivan Minić: Ja sam vrlo posvećen kada su ovakve stvari u pitanju. U vašem slučaju, već dugi niz godina radim istraživanje tržišta i kontrolu kvaliteta. Dobro mi došli. Kao i sa svima, sada ljudi već znaju čime se danas bavite, vašom porodičnom firmom koja se zove Fini, znamo je kao fini.rs, ko želi da pogleda najlepši šop na svetu, ode na fini.rs. Kao i sa svima, prvo pitanje, naše munchmallow pitanje, šta ste hteli da budete kad porastete? Ajde prvo ti.

Šta smo hteli da budemo i šta smo postali

Ivana Bojović Šević: Prvo, hvala što si nas ugostio i hvala na ovom predstavljanju, toliko je… da sam se ušećerila. Razmišljala sam o ovom pitanju i ne postoji baš jedan odgovor, to jest, kad sam bila mala znala sam šta ne želim da budem kad porastem ili čime ne želim da se bavim kad porastem, a to bi bio neki dosadni kancelarijski posao ili nešto gde sam zatvorena u nekoj prostoriji, kao papiri brojevi, neke mnogo apstraktne stvari. A sa druge strane, od kad sam bila baš mala sam mnogo volela da crtam i to su moji roditelji negovali i podržavali, tako da je to nešto. Ljubav prema lepom, sve u svemu. Htela sam da radim nešto lepo i onda se kroz to kasnije razvijalo, pričaćemo o tome. Na kraju sam završila i na školi.

Ivan Minić: Nešto lepo i nešto fino, a ti Branko?

Branko Šević: Pa ja sam nekako uvek mislio da ću biti sportista. I pre svega, hvala ti što si nas pozvao i hvala ti što si nas pozvao oboje i stvarno je čast učestvovati u Pojačalu koji nekako stvarno pojačava te, sve nas koji radimo te… da nije Vas i da nije Pojačala, ne bi se to toliko čulo i toliko videlo. I hvala ti za to, stvarno. I hvala ti što uopšte postojiš i radiš ove stvari. Ja sam nekako gledao, nisam sve emisije, ali gledao sam dosta, i stvarno vidiš neke neverovatne ljude koji nešto rade i to je za svaku pohvalu. 

Ivan Minić: Skupljamo čudake. 

Branko Šević: E, pa hvala ti što sam u tom košu. 

Ivan Minić: I, dobro, taj sport?

Branko Šević: E, da, mislio sam da ću biti sportista. Nekako, porasli smo u Ovčar Banji, ko ne zna, to je, ono, raj na zemlji. Za mene. I imao sam detinjstvo takvo da smo mi bili sve vreme napolju. I igrao se fudbal, igrao se basket i nekako ja sam sanjao da ću biti neki sportista. Da ću biti dobar sportista, slavan. I to mi je nekako… Čak sam kasnije upisao neku školu na DIF-u, plivanje je bilo, ali nekako me je život odneo na skroz neke druge stvari. U suštini, želeo sam da budem srećan. To je… mislim da je to pravi odgovor. I mislim da sam uspeo u tome. 

Ivan Minić: I ja mislim da si uspeo. Pošto imamo neke zajedničke prijatelje, neke fine ljude iz Čačka…

Branko Šević: Izvini, samo jedna digresija. Ja nisam iz Čačka, ja sam iz Ovčar Banje. 

Ivan Minić: Dobro, dobro… ali kroz školu i sve ostalo si upoznao ove moje Čačane, mada su oni prvo bili tvoji, pa moji. I znam ja za svakakve neke nestašluke, ali dobro, to je sad tema o kojoj ćemo pričati.

Branko Šević: To je odrastanje. Sad kad se zezamo, ljudi kažu… pominju razne škole. Te Valdorf, te ovo… ja sam bukvalno odrastao u Valdorf sistemu. Mi smo se zezali. To nije bila škola, to je bilo zezanje.

Ivana Bojović Šević: Škola u prirodi. 

Branko Šević: I ja sam tako nastavio da živim i tako ću živeti do kraja. 

Ivan Minić: Dobro. Sad, taj neki period škole i prvi put ulaska u nešto što je strukturirano znanje, obrazovanje, prvi put neke realne obaveze gde ti imaš nešto što te zanima, ali imaš nešto što te ne zanima, niti su ti bitne, a moraš ipak da ispuniš neki tamo… neku kvotu znanja da proguraš celu priču dalje. I osnovna i srednja škola je, uglavnom, za većinu ljudi bila takva. Ajde, srednja škola, možeš da imaš neko profilisanje, pa malo više bude onog što te interesuje. Ili promašiš, pa bude manje. Ali tu se sve neki period kada, imam utisak, smo svi izloženi stvarima koje bi trebalo da nas povuku na neku stranu. Pa nekog ne povuče ništa, a nekog povuče previše stvari, a neko nađe ono što želi. Kako je to u vašem slučaju izgledalo?

Ivana Bojović Šević: Pa ja sam imala priliku, prvo, rasla sam u selu, pa sam išla u seosku osnovnu školu do četvrtog razreda, mislim do kraja četvrtog razreda, a onda su moji roditelji smatrali da treba da me premeste u neku veću sredinu. Ja imam tu neku, ne znam da li je sreća ili nesreća, ali imam razne darove, tako da kažem. Dobro mi je išla i matematika i crtanje i manje više sam sve mogla da radim, bez mnogo truda. Tako da su me oni presadili u veliku školu u gradu i onda nakon toga u toj školi sam imala stvarno sjajnog nastavnika, on je bio i veliki slikar, nastavnika likovnog. I on je tu negde iz te ekipe zajedničke koju imamo, iz Čačka, to su moji drugari sa likovne sekcije. Tu smo se prvi put zakačili za nešto što nije sav taj skup. Smestili su te negde u neko odeljenje, pa si tu, pa pripadaš, nego po nekom interesovanju zajedničkom. Tako da, kažem, i pre toga kroz neke sekcije i to van škole, ta ljubav prema umetnosti i prema crtanju i tako to i to se kroz osnovnu školu takođe negovali, ali meni nikad nije palo na pamet da ću moći stvarno da se upišem na, ne znam, slikarstvo i da se time bavim, a pošto mi je to svašta išlo dobro, gimnazija, matematički smer. I ja sam tako do trećeg razreda gimnazije mislila da ću da idem na medicinu. 

Ivan Minić: Ali?

Ivana Bojović Šević: Ali… moguće da je to bombardovanje koje se desilo. Ja sam u trećem razredu gimnazije, nastalo je to vanredno stanje i ne ide se u školu. Ja sam malo izdvojena iz grada, ne viđam tu svoju ekipu i u nekom trenutku ja shvatim da moja najbolja drugarica i sadašnja kuma i kum, oni sad idu tamo i spremaju se, ona za arhitekturu, on za dizajn. U dom kulture neki likovni i sad mene to golica, svrbi me, kako ja sad da odem tamo i odjednom ta priča. I ja smislim da ću da se ponudim da budem njima model. Kao da ja vidim kako to izgleda, međutim kako su oni toj našoj profesorki objasnili da dolazi ipak neko ko voli da crta, a folira se da hoće da bude model, ona je meni dala neki ugalj i papir i naravno posle tog prvog susreta “ti moraš da se spremaš” i ja onda odustajem potpuno od medicine, od te priče. I krećem sad, spremam se tamo za likovnu akademiju i tamo sam i stigla. To je bilo to, nije bilo alternative. 

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o tome. A ti, sportista? 

Branko Šević: Pa šta da ti kažem. Meni je taj deo od 1. do 4. razreda bio isto u Ovčar Banji i to je stvarno bilo nezaboravno. Učitelj koji te bije, ali i igra fudbal sa tobom. Tetka Nada koja ti sprema krofne i sve što poželiš, šerbe, čaj, donosi ti na čas ako treba. Babe dolaze, vire kroz prozor da li treba nešto da se doda. Nas 15, 16 u učionici. 1. i 3. gledaju jednu stranu, 2. i 4. drugu stranu i to je bilo nekako druženje, stvarno. Ali ništa nismo znali. I onda dolazimo u Čačak u školu i to je bilo onako borba, uvek smo potpuno zapuštena neka deca, ali dovoljno smo inteligentni da možemo da se snađemo, jer vreme 90ih, rat i sve i nekako to putovanje do Čačka i vraćanje. Nema autobusa, stopiranje, jedan dođe, pa ubaci u kola 10 dece, pa doveze, to je onako snalaženje. A onda srednja škola… ona mi je baš značila jer sam tu stekao prijatelje sa kojima se i dan danas družim i to su ovi naši zajednički prijatelji i čak i neki profesori sa kojima smo se tad zbližili i dan danas se družimo i to školovanje vezujem, to je bila građevinska škola, nema veze ni sa čim što danas radim, ali sam želeo sport i onda sam polagao prijemni na DIFu. Prve godine nisam prošao jer je bila neka konkurencija nenormalna. Bilo je nas 600 prijavljenih na nas 50 ili 60 koliko se primalo. Onda sam upisao neki poseban smer plivanje i to sam studirao. Ostalo mi je malo da završim i onda su došla deca, poslovi, svašta nešto i ja samo plivam onako, šetam kako me voda nosa.

Ivan Minić: Ja mislim da je jedna bitna stvar da neko ko je to planirao i doneo tu odluku pre nekog vremena verovatno znao šta radi, čini mi se, nisam tu da glorifikujem neko prethodnog vreme, ali čini mi se da u nekom prethodnom vremenu su ljudi malo bolje znali šta rade i taj momenat da su napravili suštinski tu podelu na osnovnu do 4., kraja 4. razreda, pa od 5. do 8. i sve ostalo i da je u dosta tih manjih mesta to zapravo bila ta niža osnovna. Mi stariji ljudi,  mi ljudi u srednjim godinama što se sećamo crno-belog televizora, znamo naravno ljude koji su takve stvari prolazili jer mislim da je to upravo momenat da ti, ako si u nekom okruženju koje stimuliše i to, prvo ti ako si u malom mestu, ti imaš svoje obaveze, to što ideš u školu to je jedna stvari, ti imaš obaveze, imaš posao u okviru domaćinstva. Ne zezaš se. Ne sediš kod kuće i gledaš televiziju i čitaš stripove. Možda čitaš pomalo i to, ali imaš svoje obaveze. Gde je zapravo taj trenutak polaska u 5. razred, prva ozbiljna situacija, jer ovo sve pre toga, ako si naučio da pišeš i da elemntarno računaš, a naučio si, nećeš ti dalje da imaš preterani problem. Ali to, 5. do 8. već počinju da se rade kompleksnije stvari, dublje stvari, matematika više nije pijačna matematika, već su to malo neke naprednije stvari, a onda dolazi srednja, koja je zapravo prvi neki test zrelosti i toga šta možeš da uradiš i uz koju količinu truda. Jer ja stvarno mislim da deca koja su imala široka interesovanja, ja to kažem deca koja su odrasla na dečjem sveznanju, ko je pročitao dečje saznanje, nije morao ništa da uči prvih 8 razreda. Ako si znao dečje saznanje, mogao si da budeš vrlo dobar samo na osnovu toga. Ali onda dolazi srednja škola gde ti stvarno moraš da stekneš neke radne navike ili da nađeš način da se provučeš, ali ako se provlalčiš, to nije dobra polazna osnova za nešto dalje, odnosno verovatno ćeš da ostaneš na toj srednjoj školi. Ali taj trenutak kada se ljudi odlučuju za fakultet, kad treba da prelome i naprave skok i iskorak u obično nepoznato u svakom smislu i ozbiljne obaveze i prvi put imaš neke ozbiljne troškove u životu koje moraš da ispuniš, da nađeš način kako da ih rešiš da bi bio u drugom gradu i sve, plus obaveze i sve što uz to ide. To je neki pravi test zrelost i tu vrlo često porodice prvi put pokažu koliko u tebe veruju time što iako je jako teško, ti probaš da uradiš to nešto svoje što ti je važno. U vašem slučaju, ja ne znam kako je to bilo u vašim porodicama, ali i dan danas kad neko kaže da hoće da ide na DIF ili umetnički fakultet, svi su u fazonu “a, dobro, imamo još jedno dete, pa će valjda neko tu da bude normalan”, pritom to se sve dešava u nekom vrlo teškom i turbulentnom periodu, na izlasku iz toga perioda, ali i dalje u vrlo traumatizovanoj zemlji. 

Branko Šević: Moja majka, sad tu su naši zajednički prijatelji, Vule i Trifun, i kaže keva “pa šta ćeš ti, Vule, da upišeš?” “Pa ja ću istoriju umetnosti.” “Šta ćeš ti Trifune?”, “Ja ću grafički dizajn”, “Pa šta ćeš ti, Branko?”, “Pa nemam pojma, kevo, možda ću kafanu da imam.” “Joj, nemoj sine kafanu…”

Ivan Minić: I onda posle toga je DIF delovao super.

Branko Šević: Da, da. Tako da eto, neka imam i kafanu. 

Ivan Minić: Kako je to kod tebe bilo?

Ivana Bojović Šević: Pa kod mene je bilo tako da ja sam bila jedino dete u porodici, nisu imali da se nadaju…

Ivan Minić: Nisu imali backup, dobro.

Ivana Bojović Šević: Backup, tako je. Majka je uvek bila racionalnija “pa dobro, super je to, ali možda neka stomatologija, ono fino oblikuješ neke zube tamo i nešto”, a tata me je podržavao što se tiče slikanja i to, umetnosti i tog freestyle-a, da kažem, pošto je on takav lik, a mama je držala kuću, morao je neko da bude taj. Ali mi se čini da su oboje shvatili da nemaju baš izbora. Ja kad nešto zacrtam i zapnem… ja sam štreber po prirodi. Nisam bila štreber koji sedi i uči mnogo, ali kad nešto rešim, to će da bude. Tako da su me podržali i kako im je bilo, tek sad mogu pomalo možda da zamislim. Evo, naša starija ćerka ima 17, završava treći razred i ja razmišljam “o Bože, šta li će biti”, ona će hteti da se školuje. Mi smo organski imali tu iz malog grada, organskog mesta i sad ideš da se školuješ u Beograd ili Novi Sad ili neki univerzitetski grad. Uopšte ta cela priča, finansijski izdržati sve to, pa onda umetnost… nije to samo… jesam ja na budžetu, ali treba kupiti materijal, knjige, sve…

Branko Šević: To je vreme posle bombardovanja. 

Ivana Bojović Šević: Apsolutno. 2000. mi dolazimo, 5. oktobar…

Ivan Minić: 2000. dolazi dosta Čačan u Beograd.

Ivana Bojović Šević: Da, da. Tako je. Mene je sačekala u ormariću u klasi tamo gde imamo tamo crtanje, bager na nalepnici. Tako da… naši su nas podržavali, iako je bilo sigurno teško. Mnogo teško. Ali kažem, niko nam na fakultetu nije srušio sneška na početku, što je dobro. Niko nije objašnjavao da bi ti studirao umetnost, stvarno mora neko da te finansira do 20 godina, mislim da bi na kraju izveo nešto iz toga na kraju i napravio neku karijeru i možda ako imaš sreće, ako si baš…

Ivan Minić: Ono što je meni najveći problem i ono što sam uvek pričao i dosta sa decom mojih prijatelja i tako dalje, koja bez daljnjeg imala veoma jako izražene sklonosti i radne navike i sve za neke umetničke fakultete da li je gluma, da li je književnost, da li je slikarstvo, nije važno, ja sam samo jedan problem imao sa svim tim i kad sednemo da pričamo, pričamo o tome da konstrukcioni problem tih zanimanja je što uopšte nije bitno što si ti dobar jer ne zavisi od tebe. Možeš da budeš najbolji glumac na svetu, to ne znači da ćeš uspeti u tome, prvo ne znaš ni da li ćeš da upišeš. Ako upišeš, ajde dobro, postoje solidne šanse da ćeš uspeti da završiš ako si dobar, posvećen. Ta selekcija na upisu je gruba, ali posle toga ti imaš svoj put kroz koji treba da prođeš. Ali da li to znači da ćeš se glumom baviti kao nešto od čega ćeš ti da živiš i sa čime ćeš da budeš zadovoljan? Da ćeš raditi ono što želiš. Ne možda samo to, ali da ćeš raditi i ono što želiš i da ćeš od toga moći da živiš. I svaki put kad pričamo o tome, koliko ti takvih ljudi znaš? 

Branko Šević: Pa u trenutku kad ja studiram to plivanje, radi samo jedan bazen u gradu i to je Taš i svi termini su popunjeni. Znači treniraju, ne znam, vaterpolisti Partizana, imaš razne škole i nemaš ti sad kao… ti kao klinac, oni ti daju opciju da ti nađeš dovoljan broj đaka, da zakupiš termin bazena i da nađeš svoju računicu. I sad ti kao neko ko je došao sa strane ne znam nikoga tu. Nema iskustva. Treba ti hrabrost da ti sad zakupiš bazen. I da ti nađeš nekog da ih učiš, da ti veruju roditelji i to je sve u tom trenutku kompleksno.

Ivana Bojović Šević: A nema konstrukcija, apsolutno.

Branko Šević: Ne postoji.

Ivana Bojović Šević: To je i studiranje sporta… jednako je. 

Branko Šević: I onda te to nekako slomi i onda kreneš u neke druge stvari. 

Ivan Minić: Lepa stvar je što u većini tih slučajeva ti stekneš neka znanja i veštine koja imaju veoma dobru primenu u drugim stvarima. Ja znam ljude koji su studirali glumu, koji su fantastični ovako u treninzima javnog nastupa, komentatori, odlični PR, taj neki deo stvari gde je komunikacija važna, ne kažem da moraju da glume u tim situacijama, ali pomaže što umeju. Nauče i da se izraze, nauče i da pokažu, nauče i da prime informaciju. Svašta nešto nauče, ako pričamo o glumi. Takođe, koliko od slikarstva naučiš ceo jedan set veština. Naučiš mnogo o estetici, o tome da napraviš nešto što je lepo ne samo tebi, nego nešto što je lepo ljudima i univerzalno prihvatljivo. Upoznaš se sa mnogo nekih stvari i Vule sa istorije umetnosti, niko se ne bavi istorijom umetnosti. Ima 7 ljudi na svetu koji se bave time i to je to. Ali ti kroz to dobiješ neku dubinu i širinu koja ti omogućava da se ti baviš drugim stvarima. Problem je samo što ako u glavi nemaš taj momenat da ti radiš to da bi ti se otvorila mogućnost da radiš nešto potpuno deseto i da ovo, suštinski, na neki način moraš da odbaciš prvo koji je bio tvoj izbor. Ti si onda u nekom vrlo nezgodnom položaju zaglavljen i možeš da ostaneš zaglavljen godinama i da promašiš život i priliku. 

Ivana Bojović Šević: Ja mislim, ako mogu sad da upadnem, nas dvoje smo na sličan način odrastali. Naše porodice su imali, roditelji su radili nekakve poslove, državne da kažem. Ali kako je nastala ta kriza, ratovi, oni su bili preduzimljivi, pokretali su neke svoje male biznise. Nije se računalo samo… oni jesu deo te neke generacije, urušena, gde su im samo govorili školujte se i čeka vas posao i kad se zaposliš u državnoj službi, to je to, završio si. Mislim da i jedan i druga porodica su imale u tom smislu dobru, to jest sličnu tu priču da smo mi porasli u tome da nam nisu to pričali, nego prosto svaki pošetno urađen posao je dobar i nemoj da se libiš toga i kao, evo, mi radimo ovo i ovo. Snalazimo se. Moji su prosto radili u firmi, pa radili poljoprivredu, pa napravili neku malu piljarnicu, sve to, i svi mi smo učestvovali u tome. Naučili smo to da za šta se školujemo ne znači baš to o čemu pričaš, da ćemo baš to i raditi. A ja mislim da je najvažnije, kad razmišljamo o deci, pa kako bi njih trebalo nešto da posavetuješ, ja mislim da svaki čovek treba da uči i studira ono što želi, zato što je to vreme kad najviše možeš da primiš, da se proširiš na sve strane, na sve dimenzije i stekneš neke veštine i širine koje ćeš kasnije primeniti na ko zna šta i gde će te život odneti. Mislim da za ovu priču preduzetništva ta naš predistorija je slična i važna da smo bili smeni da se upuštamo…

Branko Šević: Pa, mislim, naučeni smo radimo i da sada ako si nešto poručio moramo da uradimo, nema radno vreme mi je do 5, mi smo tako naučeni, to mora da se završi i dan danas tako funkcionišemo i to nam je usađeno. I to je nešto što mislim da bi ljudi kod nas, da imaju i osećaju poverenje da kada smo se nešto dogovorili da će tako i biti. Za nas vreme ne postoji. Mi smo se odlučili tako, radićemo od danas do sutra, ali ti ćeš da dobiješ tortu i to je to. 

Ivan Minić: Ima taj momenat, i u nekim od prethodnih epizoda smo videli, da je zapravo jako važno šta si ti povukao iz kuće u smislu da si u kući mogao da vidiš dobar primer i da ti ljudi naše generacije ili možda mlađi od nas koji su to izgubljeni i bespomoćni su izgubljeni i bespomoćni jer su to isto videli u kući. Da su u kući videli okolnost da se ljudi snalaze, pokušavaju nešto, kombinuju, nalaze neko rešenje i oni bi se snalazili i kombinovali i našli neko rešenje. Koliko ljudi znamo koji su devedeste preživeli tako što su prodavali benzin iz flaša Koka Kole, tako što su dovozili sireve iz Mađarske, donosili jakne iz Rumunije, šta god, nalazili način. Ljudi imali neko obrazovanje, neke poslove i svašta i kao dolazi katastrofa koja će trajati neko vreme, znamo da će se završiti, ali će trajati neko vreme. Možemo da se sklupčamo i čekamo da prođe i da uginemo tako ili da probamo da se borimo i biće nekih promašaja, ali biće i pogodak i preživećemo. I preživeli smo, sa kakvim posledicama, to je druga tema.

Branko Šević: Da, ali ako radiš nešto što je ispravno i nekako… ljudi će te naći uvek. Ja sam optimista veliki u svemu. I nekako uvek verujem da će se naći rešenje koliko god nešto radio. Ako cepaš drva i ako to radiš savršeno i dobro, to će se čuti, naći će se 10 ljudi koji će tražiti tvoje usluge i nema tu… to je 100% tako. Samo ljudi nekako treba da veruju u to što rade i da rade ispravno. 

Ivana Bojović Šević: Ali taj model o kome govoriš, koji je stečen, učenje po modelu vaspitanja iz kuće, kod mene je bila jedna kriza velika i tad se ovo desilo i to je da sam ja završila fakultet i to je da su se desila deca i onda sam ja počela da radim u školi i to je izgledalo kao neki posao u tom trenutku koji bih ja mogla da radim koji ima nekakav format. Slikala sam ja nešto sa strane i tako, ali taj nesrećni posao u školi… prvo, to je bilo… sad mislim da bih se lakše zaposlila u Nasi da zamislim da mi to treba, nego u srpskom školstvu. Ali to je tad izgledalo kao jedino rešenje. I sad, to je neke zamene, neodređeno, neki 20% u Dobanovcima, pa u Jakovu, pa to mislim, ja se nešto pokidam, glava me boli svaki dan, radim 60% radnog vremena, plata ništa, a ne umem da smislim, u magli sam, tamnoj, sivoj magli se nalazim u tom trenutku i dešava se situacija da ja 30. avgusta saznajem da od prvog septembra više ne radim. Jesu to bili poslovi na određeno i to, ali kao, to je to, 2 dana. I to je sad ono da li da se umijem ili da se ubijem. 

Branko Šević: Da, ali moram da napravim sad jednu digresiju ovde vezano za to. Mi inače, Ivana, kuva fenomenalno. Ja sam mislio da kao ja znam nešto da spremam dok se nisam oženio. Onda sam prestao bilo šta da pravim. Ona stalno kuva i stalno smo imali super hranu i čak društvo celo naše je naviklo da dolazi…

Ivana Bojović Šević: Kod nas se jede!

Branko Šević: Pa bukvalno, kao šta ima da se jede? I mi kao, kažemo im šta ima da se jede i oni će doći ili neće doći i to je tako bilo. I nekako su navikli da se kod nas stalno jede i dan danas mi stalno nešto spremamo i ljudi vole da dolaze kod nas zbog toga i svi su nam pričali da treba nešto da otvorimo zajedno, neku kafanu, nešto. Kao neka hrana. Maštali smo u nekom trenutku o tome i eto…

Ivana Bojović Šević: Da, ali nikako sad da se približimo kako kolači, kako hrana, obrazovanje, umetnost, ne znam, ali stvarno to je nešto kao dete što sam volela i da jedem i volim i sad da jedem i stalno sam bila u nekim kuhinjama što kod mame, što kod babe, komšinice, to me je stvarno interesovalo i kao, taj trenutak, ja sad ostajem bez posla, velikog posla i moram odma nešto da radim, mislim ne da radim, moram da zarađujem odmah jer treba na kraju nahraniti tu decu. I šta ja ono znam da radim? I tako stvari kreću. Znam da kuvam.

Branko Šević: U suštini, bila je situacija da naša prijateljica Ivanu je zvala da drži časove jednoj ženi koja se vratila, na primer iz Kanade, i časove crtanja i…

Ivana Bojović Šević: A, da, ja sam bila kao lični instruktor, išla sam i držala privatne časove slikanja.

Branko Šević: I ta žena joj da, u tom trenutku ima čas, drži i pravi neke mafine da imaš detetu za rođendan. I Ivana kaže da se to ne pravi tako. “Otkud ti znaš?”, “Pa znam” i Ivana to napravi i ova žena se oduševi i kaže “Ajde, sutra nosimo na Adu, ajde napravi” i u suštini to je momenat kretanja našeg posla. 

Ivana Bojović Šević: Prva porudžbina.

Ivan Minić: Da, ja se sećam da su Fini prvo bili mafini.

Branko Šević: Fini je i tako nastao. Onda su počele onako, od usta do usta, bukvalno. I u tom trenutku postoji samo Facebook od svih tih društvenih mreža. E, sad, nadovezivanje na to što ona ume da napravi od fondana figuricu, da ukrasi to, da izgleda pristojno, da izgleda lepo, pritom kolač je ukusan, a u tom trenutku u gradu nemaš neki izbor, nije kao danas. To je bilo toliko malo da… i onda je tako krenulo, od usta do usta i pomalo se širio taj posao.

Ivana Bojović Šević: Ja ubrzo shvatim da mene mafini uopšte ne interesuju i da ja neću da imam veze s tim. Ali onaj koji je u tih tri, ja mislim da nije trajalo duže od tri, četiri meseca to, taj naziv.

Branko Šević: Da, zvali smo se tri, četiri meseca…

Ivana Bojović Šević: Ko je tad saznao i zapamtio, zalepilo mu se.

Ivan Minić: Dobro, rimuje se. 

Ivana Bojović Šević: Da, da, rimuje se tako, da. Tako da je tu priča krenula, ali mislim da ćemo još…

Ivan Minić: Dobro. Ali jedna stvar je da ti budeš taj, mislim znamo dosta primera koji stvarno prave super stvari posle posla kod kuće kao dodatni prihod. Prave torte, kolače ili onaj neki ketering za razne vrste nekih događaja manjih formata. Kao, ako praviš slavu, neće ti doneti ketering, njima je to premalo, ali neko ko to dobro radi kod kuće verovatno hoće i verovatno će napraviti neku računicu koja ima smisla za neki dodatni prihod, ali to je ono, uslužno, po pozivu, dobro, širi se po preporuci i stvarno dobre stvari vrlo brzo se prošire u ovom gradu i svi su željni nekih dobrih stvari, šta god da je u pitanju, za šta god da se opredeliš u gradu od milion i po ljudi ima nekoliko stotina ljudi kojima će to trebati jer to je više nego što deset prstiju može da opsluži u nekim okolnostima, ali kao, znaš, to je i dalje neko klackanje. Šta sad? Okej, može to tako, ali šta se desi ako dva dana nema porudžbine? Ne znaš da li će da bude treći. U kom trenutku i na koji način vi ulazite u to tako da je to ipak nešto malo ozbiljnije, zaokruženije, konkretnije? 

Kada hobi postaje posao 

Ivana Bojović Šević: Ja sam te kolače počela da pravim u stanu, u maloj kuhinji, mislim mali stan, pa je još manja kuhinja i uporedo sa tim, ja sam imala neki posao pošto sam ja slikala ikone, da kažem da mi je to bilo neko dodatno interesovanje, a onda i način da imam neki prihod. I desi se da taj neki posao koji sam ugovarala, recimo dve godine pre toga sad kažu “evo, sad.” i kreće to, jedna soba…

Branko Šević: Jedna soba, dete s boginjama, ikonostas i kolači.

Ivana Bojović Šević: Ovako, u kuhinji se dešavaju kolači. Ja ne mogu da odbijem, to su kao neke pare na gomili koje ja, kao za godinu dana otprilike treba da zaradim. I radim ja to, kolači su se već zahuktali. Ja kad pomislim na to da je meni neko dolazio na Novi Beograd na petom spratu bez lifta na vrata da pokupi kutijicu makar, ja ne mogu da opišem koliko sam beskrajno zahvalna uopšte da to može da se desi, da su ljudi imali toliko poverenja. Bili su i naravno željni tog nečeg novog u tom trenutku, pre 11 godina…

Branko Šević: Pa nije možda imao Baćo i mi…

Ivana Bojović Šević: Ma ne znam, niko nije pravio. 

Branko Šević: Posle toga je Homemade krenuo i…

Ivana Bojović Šević: A onda je neko probao i rekao “ovo je stvarno ono što ima da se kupi u Parizu”, to su ti makaroni. Da je neko mogao snimati film, to bi bilo fenomenalno. U jednoj sobi slikanje…

Ivan Minić: Kusturica!

Ivana Bojović Šević: Taj stan, mi kao spavamo u dnevnom boravku koji je spojen sa kuhinjom, Branko radi treće smene u tom trenutku u štampariji, a onda on dođe kući, a ja onako lupam onim plehovima da izbijem vazduh iz makarona i mislim da je to negde kad smo videli svi da to narasta, a meni povremeno treba neka pomoć, ja pozovem nekog drugara da uskače. Kad dođe posao, ja ne mogu više sama da ga završim i onda puca sve po svim šavovima i ne znam, moje dete polazi u školu, starije.

Branko Šević: Mi imamo za Novu godinu porudžbinu od 100 torti. Tad počinjem i ja da radim. I kao, gde ćemo mi sa 100 torti? Pritom, ispisivanje, personalizovanje svake torte, nemaš frižidere, nemaš…

Ivana Bojović Šević: Srećom, to je zima, decembar. Sad ovako, imamo terasu i sad kreće da pada sneg, mi zatvaramo nešto terasu, gasimo grejanje, radimo u prslucima, zimskoj jakni, štekujemo, pravimo te police u improvizovanom frižideru i već naši odnosi u kući je havarija, svuda je šećer, brašno. Kreće to da puca polako. I sad ovo postaje ozbiljno, daj da nešto napravimo od toga. Osetiš negde, stvar se širi na dobru stranu.

Ivan Minić: Osetiš tako što ne može više.

Ivana Bojović Šević: Da, da, ne može više. 

Branko Šević: Ona ne izlazi iz kuće jer radi to, pritom čuva decu, slika ikonostas i pravi kolače. A ja donosim samo materijal u tome. I ona kao “ja moram da izađem iz kuće, puknuću.”

Ivana Bojović Šević: Poludeću više, gotovo, raspašće se sve i ja kao odlučim. I da, kao još jedna stvar, ja u tom trenutku shvatam da ljudi prelaze most, dolaze na Novi Beograd, pa malo se požale na to i okej, moram da nađem prostor i on mora da bude sa ove strane.

Branko Šević: U tom trenutku iz grada, nije tad Novi Beograd bio…

Ivana Bojović Šević: Gusto naseljen programerima…

Branko Šević: Dorćol, Vračar, Senjak i to, to je klijentela koja i dan danas kod nas kupuje i…

Ivana Bojović Šević: Tako je to bilo, ja tražim lokal, najmanji, pa 18 kvadrata nađem na Donjem Dorćolu i tu improvizujemo neku radionicu. Tu je radionica, tu se registruje posao. I onda otprilike sam godinu dana bila u kući, pa onda godinu dana tu i onda smo shvatili da nam treba malo više prostora, bolji uslovi i tamo gde je dorćolska poslastičarnica, tu smo se preselili i tu je bila prva radionica. I tu onda dolazi još ljudi i onda stvar se širi i onda nema gde da se sedi, pa ovaj prostor ima baštu, pa ajde sad je glupo da ne koristimo to, pa to pretvaramo u poslastičarnicu, pa pravimo drugi prostor za radionicu i tako dalje, onda za par godina…

Branko Šević: Onda je bilo, doživela je novi šok kad mi podižemo kredit. To je bilo onako pakleno jer je to bio kredit za tada u tom trenutku za naše uslove i promet, to je bio ogroman kredit i da li ćemo moći da vratimo, da li nećemo…

Ivan Minić: A za šta ste podigli prvi kredit?

Branko Šević: Da pretvorimo…

Ivana Bojović Šević: Pa invest je bio. Kupili smo…

Branko Šević: Napravili smo poslastičarnicu i kupili smo opremu. 

Ivana Bojović Šević: Malo preuređivanja tog interijerskog, a najviše je bilo opreme i to je bio prvi kredit i evo ga za mesec dana se pozdravljamo. Kaže nama Atina u tom trenutku, to me je baš onako i šokiralo “Mama, kad ti budeš vratila kredit, ja ću imati 17 godina.” A u tom trenutku ima 10. Izgledalo je kao večnost, ali evo, da… jedna je prošla, sad videćemo. 

Ivan Minić: Voleo bih i ti, Branko, da mi kažeš malo u celom tom procesu, gde tvoja luda žena radi sve te stvari po kući, a ti si taj koji je fasilitator da bi se stvari desile jer tu ima mnogo toga što mora da se desi. Treba da budeš podrška i sve, treba da budeš neko ko će možda često da bude taj koji je u kontaktu koji prima taj proizvod, koji dobija neku povratnu informaciju i stvari su lepe, ljudi su oduševljeni, razlog zašto je to raslo i zašto su se javljali je zato što ste kidali i i dalje kidate, ali sam siguran da tu postoji mnogo preispitivanja jer kao vi ste ušli racijom u to jer je to bilo tu nekako blizu, blisko nečemu što znate, možete i treba napraviti taj iskorak, treba biti ozbiljan u celoj toj priči, treba iskoračiti, hajde ona je već iskoračen, ruke su joj u testu, odnosno u proizvodnji svega toga, ali da oboje napravite iskorak znači da nema nikakvog backup i to je to, a nemate ni 15 drugih opcija i nemate način da budete sigurni da to što radite je ispravo. Ona ne stiže da razmišlja jer pravi, ali ti, siguran sam da stižeš, pa kako gledaš na to tad?

Branko Šević: Pa u tom trenutku ja radim neki jako odgovoran posao kod mojih prijatelja u štampariji i bukvalno puno radim, puno vremena provodim tamo, a sa druge strane stvarno verujem u ono što ona radi, nekako je to bila prilika da mi nešto napravimo svoje. To je krenulo i onda se ja uključujem.

Ivan Minić: Hteo kafanu…

Branko Šević: Uključujem se na svaki mogući način da joj pomognem da kada dođem kući pravom ovo, donesi kutije, donesi materijal, sve što je potrebno. Mnogo su nam pomogli prijatelji, tako da smo beskrajno zahvalni…

Ivana Bojović Šević: Imali smo podršku da to što mi vidimo da je zaličilo da će postati neka ozbiljna stvar i ljudi koji su nam dragi i važni su takođe verovali i gurali nas sa svih strana.

Branko Šević: Bukvalno sa svih strana. I dan danas nam puno pomažu stvarno jer imamo, ne znam, fenomenalne kutije i dizajn i sve. Za taj sajt smo dobili i nagradu za koji su oni zaslužni, a ne mi.

Ivan Minić: Vidi, mogli su da nacrtaju najbolji sajt na svetu, ali da nema onih proizvoda, ne bi on bio tako dobar. 

Branko Šević: Dobro, ima i nekako toga, ali oni su od samog početka tu pored nas i svi ostali ljudi koji veruju, to mnogo znači. E, sad, ja sam takav lik da se družim sa puno ljudi i da nekako sam optimista i ljudi verovatno osete moju energiju i nekako hoće da se uključe i pomognu i da mogu ja svašta da rešim lako bez ijednog dinara. I to je nekako moja sposobnost.

Ivan Minić: Znam da si ti taj handyman, jebiga, za razne stvari…

Branko Šević: Tako je, a na tom poslu sam naučio, pošto sam radio na nekim mašinama kompleksnim, naučio sam svašta da popravljam. I kad smo startovali sa poslom, ja sam znao nekako da berem i mašine sa kojima ćemo da radimo i znao sam da kupim i najjeftinije i da popravim i da to radi i to je isto nekako mnogo značilo. Kad nemaš nikakav background, nemaš nikakav novac. Nemaš sa te strane podršku da si nasledio nešto i to.

Ivana Bojović Šević: Nismo bili investitori u poslu, sad kao imamo dokone pare, pa sad da vidimo šta ćemo, nego je ovo bilo stvarno i štap i kanap i onda te njegove veštine su značile da sa nekim minimumom sredstava mi možemo da pokrenemo i osnovne stvari kupimo, pa da radimo.

Ivan Minić: I da to bude sasvim dovoljno dobro. I za početak i za kasnije, pa da se lagano kroz poslovanje stvari razvijaju. 

Branko Šević: Pa da. Ja sam inače tip koji je poznat da voli buvljak i krš stvari, ali volim da recikliram to i nekako uživam u tome, kad kupim neku staru mašinu i onda je vratim u život. Meni je to… to me ispunjava. I nekako, pritom, ovo smo još spojili da nekako to radi i eto, sa te strane, ja mislim da je tu bila moja podrška velika. Ali ja ništa sa tim ne bih mogao da uradim da nema nje koja zna da napravi nešto s tom mašinom. 

Ivan Minić: Da se nešto pitam u životu, ja bih se bavio restauracijom starog nameštaja i bio bih srećan. Ali pošto ne mogu da stignem, nekad će valjda doći na red, onda uživam kad dođem u tako neki enterijer koji je… gde je neko uzeo i to uradio. Sad sve češće srećem te stvari. Čak i ovi novi pokušavaju da oponašaju ono što je nekada bilo, pa ti kada drugi put sedneš na tu fotelju, znaš da nije ona stara, ona se rasklimala, ona stara je već 70 godina takva kakva je, ali dobro. Ono što bih voleo ti, Ivana, da mi kažeš, ti praviš proizvod. Pričaćemo i šta su proizvodi, kako je uopšte došlo do cele te priče jer kao, to nije tradicionalno poslastičarstvo kod nas. I prva stvar mi negde jeste, odakle ti proizvodi, kako ti to uopšte znaš, naučiš, probaš? Kako dođeš do toga? Ti si osoba koja je napravila jedine makaronse koje ja mogu da jedem, a jeo sam ih i u Parizu, a i dalje ih jedem samo na Dorćolu. Kako dođeš do toga da formiraš celu stvar? Druga stvar je… kada imaš ispomoć, to je jedno. Ali kada kreneš da formiraš čak i neki mali tim, to su ljudi koji dobijaju mnogo više od toga da ti budu, da ti dodaju nešto. Oni su tu i da naprave nešto, što znači da moraš da imaš i poverenje u njih i sve ostalo. To ljudima koji su perfekcionisti i imaju određene probleme i dijagnoze, obično nije lako. Koji proizvodi, kako i kako kada više dve ruke i njegove dve nisu dovoljne?

Gde pronalazim inspiraciju

Ivana Bojović Šević: Pa ovako, da krenem od proizvoda. Malo pre smo spomenuli taj početak, od kog sam se ja odmah… saznala sam da to neću i volim veće izazove, na kraju krajeva. To je bila okolnost. Ja sam dobila priliku da nešto napravim, da kažem za nekog nepoznatog i da to prodam. Ti mafini u cupcakeovi. I onda dešava se to da ja krećem da pravim, pošto sam celog života volela kulinarstvo, ja imam neke razne knjige, kuvare za kolače i tako onda krećem da tu nešto istražujem i ja pravim nekakav kolač koji… ustvari, to je neka modifikovana puslica, pa umočena u čokoladu, pa sa nekim kremom i to završi na nekoj dnevnoj žurci gde se opet steknu negde neki prijatelji. “Jao čoveče, kako je ovo dobro, a ustvari ovo mnogo podseća na makaron.” Ja u tom trenutku nit znam za makaron, nit sam bila u Parizu, niti sam probala išta od toga. I onda je već neko od naših prijatelja to već dobio kaže da probam, što da ne napravim. I ja, naravno, kao štreber uhvatim i čitam, čitam, čitam, učim, probam, sad to je neki primitivni šporet, kućna kuhinja. Naučim svašta samo čitajući i gledajući razne snimke i tako to. Znači, u tom trenutku nikakvo formalno obrazovanje na tu temu ja nisam dobila. Ali ja sam bila toliko uporna da sam na kraju napravali te makarone u kućnom šporetu. Naučila sam svašta o materijalu, to je bio baš veliki izazov zato što u tom trenutku ti sad treba da kupiš bademovo brašno, pričamo o vremenu pre 10, 11 godina, nije to bilo u prošlom veku, ali…

Ivan Minić: Gomila stvari nije postojala.

Branko Šević: Pre 10 godina nisi mogao da nađeš bademovo brašno. 

Ivana Bojović Šević: Onda je bila najveća fora sad da saznaš ko to može da ti donese. Jer to nema da se kupi u Srbiji, ne postoji. Znači postoji gomila ambasada, restorana, kafana koji u to vreme spremaju neku durgačiju hranu i onda mi saznamo da postoji čovek koji provlači, za sve njih jedan čovek, koji sve što ti treba može da donese.

Ivan Minić: Znam čoveka.

Ivana Bojović Šević: Tako je. 

Branko Šević: Svi ga znaju.

Ivana Bojović Šević: I onda je bilo daj, pa idemo tamo, pa donesi da probamo, ovi bademi, oni bademi i u svakom slučaju ja rešim da ću da napravim te makarone i ispadne to posle 2, 3 meseca uspe i shvatim da je to i zanimljivo i da ih je teško i napraviti i kad ih napraviš, stvarno je dobar… navuče se čovek. Dobra tekstura…

Branko Šević: A kad čitaš o tome, svi ti kuvari kažu da sede dok ga naprave…

Ivana Bojović Šević: Kao, kolač od koga sediš, to je to. Koji može da ti uništi život jer sad vlažnost vazduha, koliko su stara belanca, kakva je viskoznost, da li si premutio taj šam, koji je stil pravljenja. Sad da ne davim mnoge, ali sve su to stvari koje utiču na taj krajnji proizvod i eto, to je meni bilo baš onako izazovno dovoljno i super izgledaju na kraju ti kolači. Svaki ukus ima svoju boju i to je sad neko to igranje na kraju, to je neko likovno i tako je došlo do tog proizvoda kod nas, za koji ja mislim da je neki…

Ivan Minić: Meni sad iz ovoga što ti pričaš, a i ja sam istraživao i sećam se u jednom trenutku devojka, bivša devojka jednog od mojih prijatelja je, pošto je volela, odlučila da pravi makaronse i uspela je da napravi makaronse, ali u tečnom agregatnom stanju, pa smo mi kao… što je najgore, ukusno je. A donosi ti u tegli i ti ga jedeš kašikom. Tako da nije baš to to, ali sad mi je jasno zašto ih ljudi prave od stiropora i inače zašto ih prave od stiropora. E sad, dobro, ti tako sebi zakomplikuješ život, uzmeš to da praviš i sve to i sad to tako izgleda lepo kako izgleda, a izgleda stvarno neverovatno kada uzmeš u neko od ovih vaših pakovanja i složiš neku količinu po celoj onoj…

Ivana Bojović Šević: Paleta, da, da.

Ivan Minić: Paleti, kako to može da sve bude. Ja sam uvek tu problematičan, ja biram te neke ukuse koje volim, to nikad nije ono što je standardno, ali dobro, vi omogućite ljudima kao što sam ja, čudnim, da biraju to sve, ali mi kad smo se upoznali, kad smo bili prvi put kod vas, a ima tome dosta, lokal poslastičarnice je bio jedan lokal, proizvodnja nije bila tu, tu je bila samo poslastičarnica, prelepa i divna i dan danas volim da odem tamo da se smirim. Da pojedem nešto, recimo krempitu poslednjih stotinak puta, ali dobro. Ali porizvodnja nije bila tu, proizvodnja je bila blizu i tad je već bila prilično velika i ja sam tamo video i neke drage ljude i svašta nešto i jednu divnu organizaciju gde nije vas bilo mnogo, ali se tada videlo ono što retko srećem, a kada sretnem, jako me oduševi, da su to ljudi koji obožavaju to što rade i obožavaju s kim rade i jedno drugog guraju da budu bolji i jedno drugog kontrolišu, ali ne u onom smislu da gledam da ti nađem zamerku, nego gledam ti pomognem da stvar bude još bolje i ja kao neko ko je odrastao na neuspelim kolačim, zato sam ovoliki, i tamo sam svašta nešto uspeo što nisam probao i nije mi jasno zašto nije uspelo i da sam bliže, ja bih svaki dan dolazio da probam to od krema što nije uspelo, ali ono što je uspevalo je izgledalo neverovatno, ali na jedan potpuno drugačiji način. Pričali smo u nekoj pripremi o svemu tome, desila se neka magija u 7, 8 godina. Pre 10 godina si imao dobre kolače i poslastičarnice, ali je to sve bilo vrlo tradicionalno i old school, ali je to bilo isto kao i pre 40 godina. Ja se sećam kad sam odrastao da je moj omiljeni kolač bio srneća leđa, dobrim delom jedini za koji sam znao da postoji, pošto sam bio onako blentav kakav sam bio, mislim ja sam ozbiljno mislio da je to tako, roditelji su me posle zajebavali. Ja sam govorio krmeća leđa. Ali ja nisam čuo da srneća leđa postoje već 20 godina. Ali to je bio default. Krempita, šampita, srneća leđa…

Ivana Bojović Šević: Baklava.

Ivan Minić: Okej, naravno, baklava, tulumba, ali kao, to je to, ima 5, 7, 10 kolača i možda negde ima onaj jedan što imaju samo oni i to je to i svuda izgledaju isto i svi su ukusi isti i sve je dobro, ali sve je isto. A onda ti se dešava u Beogradu da ti se pojavi se Mandarina i svi im govore da to neće niko, da je to mnogo malo, da je to mnogo skupo, ma niste noramlni, ko će to i onda se ispostavi da, mislim, niste vi normalno, ni oni, ali ste moji i ja vas mnogo volim i ima sasvim dovoljno ljudi koji zaista to cene i koji su počeli da doživljavaju jedan, ja verujem, jedini ispravan način, a to je, jeste to malo skuplje, jeste da zahteva malo mnogo više truda nego običan kolač, ali ti onda zato ideš tamo da se nagradiš zato što si uradio nešto dobro. I to onda ima jedan poseban osećaj koji to nosi. To nije generička stvar koju imaš u svakom kafiću. Jesmo mi došli često u faze da se mi šećerom dopingujemo i da posle popijenog bilo čega u kafiću naručiš kolača što ima u kafiću, ali to nije ritual, za to ne odvojiš pola sata. Za to ne platiš parking kartu. Za ovo platiš parking kartu i hoćeš da je iskoristiš svih 59 minuta.

Branko Šević: I to je jako važno što si rekao, to je negde Ivanin koncept i ja to podržavam. Ona želi da se ti vratiš zbog te krempite uvek tamo i da ona uvek bude ista i da ono dete koje si jednom doveo, da ono dođe posle 20 godina i pojede istu tu krempitu i to je neka emocija koja je mnogo važna.

Ivana Bojović Šević: Ustvari mi isporučujemo to osećanje, to o čemu ti govoriš. Meni se čini da je to naša misija,da mi ljudima pružimo ceo taj ugođaj. Meni je najžalije kad neko poruči preko Wolta kolače. Jer sve to vreme koje ti odvojiš, da dođeš, u onom ambijentu, u kraju, izmešten, ali baš to da doživiš, da vreme teče malo manjom brzinom, drugom nekom brzinom, jer ljudi to ipak prepoznaju i govore. I stvarno zapucaju ljudi sa nekog dalekog kraja grada svake subote ritualno dolaze da doručkuju, cela porodica. Pa gde ćeš veće priznanje za nas od toga? To je ona neka fina nit koju možemo da negujemo od detinjstva, odnos prema lepom. Hoćeš da daš komad nečeg lepog nekome da pružiš, pa zato nam je i dalje lozinka na Dorćolu, iako se svi smeju, “samo za same”, za WiFi. Okej, ako dođeš sam. Ali ako si sa nekim, onda podeli. To je bio jedan deo pitanja, ali ovo za ljude, to je bilo mnogo važno.

Ivan Minić: Gde si našla te čudne ljude?

Kako smo nalazili kolege

Ivana Bojović Šević: Pa ti čudni ljudi su zapravo došli sami. Pošto ja nisam iz profesije, ja po školovanju nisam poslastičar i tu je onda moja starst prema svemu tome presudila, da kažem, da je to izgledalo kako izgleda, tako su i dolazili drugi ljudi, na prvom mestu Jela, koju ti poznaješ. Ona je tu prva došla kao još jedan par ruku. Žena se bavila isto tako nečim lepim i mi smo sarađivale, ustvari na istim nekim projektima.

Branko Šević: Isto iz Čačka, ali nismo se znali.

Ivana Bojović Šević: To je zanimljivo. Mi smo se upoznale tu u Beogradu.

Branko Šević: Ovde smo se našli kroz posao.

Ivana Bojović Šević: I onda kao “ajde da ti ja pomognem”, pošto ona nema stalno posla, to su neki povremeni angažmani i ona dođe i potpuno se zaljubi i sad jedini problem je bio što je žena živela noću, a mi moramo danju da pravimo kolače, jer naši kupci u tom trenutku nisu samo bili fizička lica, nego bude i neki kafić i ti moraš da komuniciraš, tako da smo sve to rešili i ona je prva došla i stvarno smo se zaljubili. A taj posao je toliko težak fizički, ako ti to ne voliš, nema šanse da istraješ da radiš.

Ivan Minić: A nije normalno da voliš, ali dobro sad.

Ivana Bojović Šević: Pa da, ali nekako taj proces i to, na kraju ti, šta napraviš, stvoriš, to moraš da uživaš u tome.

Branko Šević: Ali danas svi ti ljudi koji su od početka bili su u proizvodnji i dan danas.

Ivana Bojović Šević: Kako su dolazili, nismo ih puštali.

Branko Šević: Birali smo nekako ljude sa kojima možemo da se razumemo i sa kojima možemo da pričamo. I mi nismo iz tog posla, a radimo taj posao i onda nekako verujemo da ćemo preneti to znanje što znamo i usavršavaćemo se i dalje zajedno. Ali bitno je da možemo da se razumemo i da dolazimo na posao i da se radujemo. A ne sad ti si meni nadređen i ja tebi i ono, ceo dan smo savili glavu i onako ćutimo i nešto radimo…

Ivan Minić: I gledamo da se izbegnemo. 

Branko Šević: Pa da. I dan danas moj utisak je bar takav da ljudi dolaze jer nije im teško i vole to što rade. Teško je fizički stajati 8 sati, ali nije ti teško to što radiš. Moraš nešto da radiš, a to je posao.

Ivan Minić: Ja sam iz digitalnog, iz tehnologije, iz marketinga, ali sam iz sticaja nesrećnih okolnosti otvorio niz nekih biznisa i učestvovao u nekim biznisima koji su u fizičkom svetu i napisao sam i tu knjižicu i svašta nešto i ja pokušavam konstantno da objasnim mojim drugarima ili taocima, kolega… jeste magično to što mi možemo da uradimo digitalno danas. Da možemo da napravimo softver koji će ljudi koristiti iz celog sveta. Da se mi čujemo sa korisnikom iz Kolumbije i da je on presrećan i sa drugim korisnikom sa Tajlanda i da je on presrećan i sve je to super. Ali taj trenutak kad ti napraviš nešto, i to nešto daš ili prodaš nekom drugom i vidiš njegovu reakciju koja je fantastična, ne postoji alternativa za tako nešto. Verovatno u svetu narkotika ima neko rešenje, ali to je verovatno pogubno, a ovo je nešto što ti puni dušu i kad to vidiš, posle ti ništa više nije teško, iako znaš koliko si propatio da napraviš taj mali kolač, napravićeš ih još milion u narednih pet godina jer si video sve te ljude. Ja volim da jedem, što se vidi, poznato je i tako dalje. Naši zajednički prijatelji, mi kad se čujemo, mi radimo, mi kad se čujemo, mi se ne dogovaramo kad ćemo da radimo, nego gde ćemo da jedemo i gde ćemo da se nađemo i mi ćemo svakako da radimo, ali ćemo da uživamo u stvarima zajedno i da otkrivamo jedni drugima mesta i onda taj momenat kad doživiš nešto tako, ako si prisutan kad se desi to, brate, znaš, ne postoji alternativa za nešto tako. 

Ivana Bojović Šević: Rekla bih da on skida taj kajmak više, pošto Branko je došao da radi za našu zajedničku firmu kada smo se mi razdvojili, kada je proizvodnja otišla na drugo mesto kako bi ustupila mesto poslastičarnici.

Branko Šević: Kada smo ustvari podigli taj kredit.

Ivana Bojović Šević: Dobro, ajde, nije to bitno, nego do tada mi koji pravimo kolače, koleginice i ja, mi smo bile tu u direktnom kontaktu jer su ljudi dolazili na to mestu da kupe, da preuzmu i onda nekako si dobijao tu razmenu i to što ti je važno, tu reakciju, to jest nas 4 smo tad bile. I onda se dešava da smo mi morale da se sklonimo da bi ovo mesto moglo da postane ugostiteljski objekat, pa da ljudi mogu da sede i zimi. I prva mušterija u poseti, kao “gde ste vi? Kako sad?”, ljuti, oni hoće i tu dodatnu vrednost.

Ivan Minić: “Ko vam je ovaj?”

Ivana Bojović Šević: Dolaze sad tu neke devojke da se bave, pa treba i njih obučiti da one prenesu to, nisu one u Maksiju, nije to trgovina, nije to sad kao neka roba, neko je stvarno potegao da dođe do nas na Donji Dorćol, tamo nema ničega, a sad smo se razvili.

Branko Šević: Bilo je tad mi, Homa i Kafeterija.

Ivan Minić: I to na jednom pravcu i to je to, nema ništa. 

Ivana Bojović Šević: Ni levo ni desno ništa. U svakom slučaju, u tom trenutku je došao Branko jer ja sam shvatila da ja ne mogu da se rasporedim. Hoće ljudi da budem ovde, a moram da budem i u radionici jer da, sve te žene koje rade, obučila sam ih koliko sam znala, umela, idemo na neke obuke tu i tamo, ali nekako je najviše meni stalo i ta bolest, ona je meni pomogla da se ja lečim od bolesti perfekcionizma. Za par dana krug postane elipsa. Tako da je Branko preuzeo ovaj deo koji mu i leži mnogo više nego meni i prirodno je da bude tako, a to je da bude sa ljudima i da predstavlja nas tamo.

Ivan Minić: Da ima kafanu…

Ivana Bojović Šević: I da ima kafanu, da, da. Tako da on vrlo često ima, skupi taj kajmak, pa bude “što mi nisi rekao?”, ispriča mi posle 5 dana kako se neko oduševio, pozdravio me, ne znam.

Branko Šević: Ja sam čak i dan danas, to radim i nekako mi je isto važno bilo da ja odvezem, ako neko poruči tortu, da mu ja lično odnesem i znam ko su mušterije i tu razmenimo par… i to ljudima znači isto, kada razgovaraju sa gazdom. I to je nekako meni značilo da upoznam te ljude i srećem ih po gradu i stalno razmenjujemo i onda stalno ja sa svih strana “e, bila je super torta”, “e, uživali smo”, “e, deca su bila srećna”, i ja svakog petog kažem “e, oni ljudi su te pozdravili, bila je super torta.”, “pa što mi to ne kažeš”. 

Ivan Minić: A kako je tebi bilo da iskočiš iz onoga… mislim, okej, digli ste kredite, u redu. Ali ipak treba ostaviti neku sigurnost i neki backup da imaš, jer ako se nešto desi, ipak imate tu platu, pa ćete nekako preživeti i sve. 

Branko Šević: Bilo je teško, ne mogu da kažem da nije bilo. Čak i dan danas radim za tu firmu, ali potpuno nešto drugačije. Bilo je teško u tom trenutku jer sam ja tamo 7 godina radio i maltene smo od samog početka. Preskočili smo jedan deo naše priče kada smo se mi vratili iz Beograda. Rodilo se dete, vratili smo se na tri godine, živeli na selu i to je isto bio jedan zanimljiv deo, e onda su nas prijatelji zvali da se vratimo u Beograd i ponudili posao i to je isto bila jedna teška odluka. Jer mi u tom trenutku imamo svoju kuću, imamo hektar i 400 dvorišta, peščani onaj za decu…

Ivana Bojović Šević: Da, da, da, ali svejedno izgleda bajkovito, ali…

Branko Šević: Ali živimo kao Pepa Prase. Na vrhu brda. Kad zaveje sneg, nema izlaza, osim ako ne uzmeš lopatu, pa raskrčiš put. I mi se vratimo tad u Beograd i ja počnem da radim u toj štampariji, od samog početka je bio taj neki sektor štampanja računa. Ona dobije posao taj da radi u školi i to je bilo onako, samo sam hteo da naglasim da sam ja od samog početka bio u tom sektoru i tu sam napredovao dosta i svašta sam znao da radim i onda je trebalo da se otkačim od toga i tim ljudima je bilo teško da ja odem, i meni je bilo teško da ja odem…

Ivana Bojović Šević: Nisu ga pustili, ni dan danas.

Branko Šević: Da. I onda ja odem i nekako… pritom su mi to i prijatelji jako bliski, a sa druge strane, ja vidim da se ovo razvija, da ona ne može da izdrži ni psihički, ni fizički i ušli smo u taj kredit i zajedno smo doneli odluku i ja moram da pomognem. Nema druge opcije nego ja da dođem tamo i da se borimo. I da verujem u to što ona radi. Iako nekada ne verujem u sve, ja bih drugačije, ali sa druge strane u samoj srži je sve ispravno što radimo, možda bih ja ovim putem, ona onim putem…

Ivana Bojović Šević: Možda bi on mnogo lakše.

Branko Šević: Možda bih ja prečicom, a ona neće prečicu i to je sad sve isto deo… možda i da smo istomišljenici 100%, možda to sve ne bi ni bilo tako. 

Ivan Minić: Ja sam siguran da ne bi. Jer, ono, ne postoji ništa bolje nego kada imaš dvoje ljudi koji se vole i poštuju i koji jedno drugo čelendžuju sa najboljom namerom. 

Branko Šević: Pa da. Ja sam najveći kritičar u našoj firmi. Ja sve probam i kažem “ovo ne valja”, ona šišti, kaže da sam bezobrazan i tako… ali ja samo želim da to bude bolje.

Ivan Minić: Šta ne valja?

Branko Šević: Pa one probe što ti pričaš. Neuspeli kolači. Pa da bi došao do nekog kolača, moraš da ga napraviš bezbroj puta. Fino štelovanje. Kada dođemo do skoro nečega, ja kažem “e, nije to to, osećam…”, ona kaže “šta osećaš?”… 

Ivana Bojović Šević: Ima on nadimak u našoj firmi. Osetljivo nepce. Evo ga Osetljivo nepce dolazi, pazite se sad.

Branko Šević: Ali vremenom se stvarno istanča ukus. Ja sam jedno vreme mislio da je Najlepše želje najbolja čokolada na svetu.

Ivan Minić: Šta, nije?

Branko Šević: Pa mislim… ima i boljih. 

Ivan Minić: Nađe se. Ima tu jedna stvar kada pričamo sa ljudima, ne znam, postoji Mandarina. Kolači su takvi kakvi su i izgledaju tako kako izgledaju, imaju svoju priču i danas imaju razne proizvode, ne samo komadne kolače, torte. Svašta nešto pošto se to razvijalo, pričao je i Krsta o tome. Imamo sa druge strane u vašem komšiluku Senku sa Ispeci pa reci koja je svoja priča, koja je takođe divna. Mala, interesantna, zabavna, ja nju mnogo volim, volim to što radi, mislim da je srećna u svemu tome iako sigurno nije ni to baš lako.

Branko Šević: Pitaj njenog muža.

Ivan Minić: Pričamo mi povremeno. Mi smo se upoznali tako što je on meni prišao na nekom sastanku i rekao “ti mene ne znaš, ali moja žena tebe obožava.” i onda smo ušli u neku priču i ispostavilo se da se znamo iz posla, ali da se nikad nismo videli ovako. Nebitno. Ali, ono, kao, ona pravi to što pravi. Ti ne možeš da dođeš kod nje i da joj kažeš dobro, napravi mi nešto što potpuno nema veze sa tim konceptom. Ona to prvo neće. Drugo…

Ivana Bojović Šević: Mnogo ti hvala, Ivane, što si pokrenuo ovo pitanje. 

Ivan Minić: I to što vi pravite, već sam rekao, u trenutku kada počinje cela priča, to je prilično nepoznato. Okej, makaronsi počinju da se pojavljaju iz razloga što počinje taj momenat iskorišćavanja kolorita kod slatkiša kao nešto što je interesantno. Jer kao, hoće jednoroga na 18. rođendanu, pa onda ako ne može baš jednorog, može duga u kolačima i sve. I počinje ta priča, ali sad ti makaronse možeš da nađeš na mestima gde se prave najklasičniji ili najčudniji kolači ili najuobičajniji, možeš bilo gde da ih nađeš, one od stiropora. Ali one što vi pravite u suštini najviše podseća na neki francuski pristup celoj priči, iako nije ni to 1 na 1 to. Ali kako razvijaš gamu proizvoda? Kako dolaziš do toga da kad ljudi dođu imaju izbor i sad okej, svaki put kad dođem ima nešto što ranije nije bilo, ali postoji i taj neki osnovni set koji je poprilično širok i kad je poprilično širok, treba ga proizvesti, treba osmislititi, testirati, napraviti nešto što neće drastično da varira u toku sezone jer variraju sve prirodne sirovine u toku sezone i tako dalje. Kako se to širilo i kako bi ti uopšte opisala šta vi radite osim što ste fini ljudi? To znam. 

Kako biramo repertoar proizvoda

Ivana Bojović Šević: Pa što se tiče izbora tih proizvoda, većina je došla tako što sam ja pravila ono što se meni sviđa. Što sam ja pravila kolače koje ja volim da jedem. Koje vole da jedu ljudi koji su oko mene. Bilo je i toga da, recimo, ja sa krempitom nisam baš na ti, nikad mi to nije bio najinteresantniji kolač na svetu, ali sam imala jednog upornog poznanika koji je toliko insistirao… “sviđaju se meni kolači, ali napravi mi krempitu.”

Ivan Minić: Hvala ti, ne znam te, ali hvala ti.

Ivana Bojović Šević: I ja kažem dobro, ajde, praviću krempitu. I sad kao, ja kad zamislim neke krempite iz vremena kada smo bili mali, pa ideš u tih 5 poslastičarnica, to meni liči na, ono, pihtije, koje baš i ne volim. Kolač koji se malo trese. Dosta nekog krema koji ume da bude onako anemičan i nezanimljiv. I sad ja krenem da istražujem da napravim neku krempitu koja će imati nekog karaktera i eto, tako je nastala ta krempita. I onda su probali drugi ljudi i kao strava je i zaljubili se mnogi i sad ne mogu ja da kažem da ja to neću da pravim. Neću ja uzeti da pojedem taj kolač, ali evo, ovo je krempita iza koje ja stojim i ona je tu proizvod koji će se uvek naći u našoj vitrini. A onda, recimo, saher torta. Navodim premiere koji nisu Francuska. 

Ivan Minić: Pričaćeš i onome što jeste Francuska, da čujemo šta su to kolači. Ali ono što je meni nekako bitno, znam da zvuči suludo, ali meni se ta krempita i ta saher torta uklapaju u to, iako se ne uklapaju. Ali u mom slučaju kad je to sve pogledam sa strane, meni to sve ima smisla. 

Ivana Bojović Šević: Pa mislim da je ta nit koja povezuje sve naše kolače i ceo pristup je to da su to kolači da svaki kolač mora da ima neki karakter, da bude intenzivnog ukusa, da bude jasno, da ne bude previše slojevite. To nije fine dining. Mi nismo restoranski ili kao kolač iz hotela. Ja volim onako, da kad stavim zalogaj u usta, da mogu da prepoznam sve što je u njemu i da to bude kao jedna simfonija, da uživaš u tome. Tako da ih povezuje isti pristup, a različiti su, sa različitih su podnevlja, ništa nije tradicionalno domaće i nema toga i većina je francuskih, pošto su to negde naj…

Branko Šević: Da, ali i mi osluškujemo nekako ljude. Evo, malopre smo pričali o nekakvim ovim novim proizvodima, pa si rekao nešto što misliš da je super i onda meni to ostaje u glavi. A i njoj ostaje u glavi. I mi ćemo sigurno nekako probati to da dobijemo, a ako nam se to svidi, i još dobijemo neko interesovanje, on ostaje da se proda.

Ivana Bojović Šević: A u ovom trenutku to i nije više stvar. Imamo taj neki core koji kao, proizvoda, a ne možemo baš da se zezamo i pravimo nešto što se uopšte ne prodaje ili samo se meni sviđa. Nego je ipak to neka sad mala mašinerija od 13, 14 ljudi, tako da sve to što dolazi kao novo, kao probe, tu stvarno uključujemo sad dosta i to kako ljudi reaguju.

Ivan Minić: Ajde mi samo izlistaj šta zapravo spada u taj standardni asortiman.

Ivana Bojović Šević: Standardni asortiman? Dobro. Makaronse smo pomenuli više puta. To nam je prepoznatljivo…

Ivan Minić: Nema mnogo, možda dvadesetak ukupno.

Ivana Bojović Šević: Pa da. 

Branko Šević: I svaki krem se kuva posebno.

Ivana Bojović Šević: Tu su ekleri. Pet vrsta različitih. Pa Pariz brest tri variacije, plus letnje izdanje sa voćem. Nekoliko vrsta tartova sa kremom, pa onda postoje one franžipan koji su takođe u formi tarta, ali celi su pečeni, znači peče se i krem. Pa postoji galeta, to je treća vrsta tarta. Tako da ima toga. Recimo, kod nas u vitrini postoje veganski kolači, to je sad kao… kako da ti kažem, ne može se svrstati ni u jednu kuhinju, ali postoji potreba za tim. Postoji puno ljudi koji žele da pojedu nešto i zdravo i slatko. Ili su vegani ili je post, pa postoje razni razlozi zašto je tako nešto uvedeno.

Branko Šević: Postoje kroasani koji je isto jedan poseban sektor koji…

Ivana Bojović Šević: Da, kroasani. I razni proizvodi od lisnatog testa koje mi pravimo svaki dan, mesimo, mučimo se, ima dosta tu problema sa, recimo, tim variranjem kvaliteta same namernice. Kupuješ istu namernicu, pa kad je nekad proizvod sa malo mleka, ono se menja prosto zbog sezona kako se hrane te životinje. Ali brašno, brašno je veliki problem. Njegova vlažnost, procenat proteina, pepela i svašta nešto. Sve to utiče na krajnji proizvodi i koliko god ti radio, ne može, menja se stvar, ne izgleda isto. Evo, sad smo baš u nekoj fazi istraživanja i prepakivanja tog našeg kroasana. Sad smo krenuli da radimo nekakve kremove, to je možda najnovije. Inače pravimo, na primer, za naš makaron karamela, mi pravimo taj karamel, kuvamo ga sami kao punjenje, a inače je to baš onako francuski klasik, da imaš da kupiš taj kremić, pa sad da li ćeš da ga mažeš na palačinke ili ćeš da ga jedeš kašikom, tvoj je izbor. I eto, tako razmišljam da nešto postoji u ponudi. Super ljudi reaguju na to.

Ivan Minić: Da, da…

Ivana Bojović Šević: Tako da eto. 

Branko Šević: Probaćeš, ja sam ti doneo. Ja bih se sada uključio. Jako je bitno da ti kao mušterija dođeš i staneš sa druge strane vitrine i došao si prvi put. Ja mogu da te pitam koji si tip kolača, šta voliš, da li je to krempita, da li je to vanila ili je čokolada ili je nešto voćno ili je nešto vegansko. Mi možemo iz te vitrine sve da ti ponudimo. I voćni kolač. I koji je skroz od vanile. I skroz od čokolade. I kremast. I ovako. I to je… naša vitrina je bogata time. Nije da samo imamo kremast ili samo hlebast. Tako da…

Ivana Bojović Šević: Ali napraviti tu paletu proizvoda svaki drugi dan, recimo, pošto je rok jako kratak, to je pakao… mislim na produktivnost.

Branko Šević: Ne postoji ni jedan aditiv, produživač svežine, ništa ne postoji.

Ivana Bojović Šević: Pravimo baš od namernica.

Branko Šević: To su kolači koji traju 2, 3 dana i ako se ne pojedu, moraju da se bace. Ali dobro, mi smo sad nekako ušli u ritam, znamo koliko se prodaje. Imamo dve radnje i onda pravimo svaki drugi dan nešto što je za našu proizvodnju jako teško…

Ivana Bojović Šević: Ali to je ono za šta se ljudi vraćaju. I na kraju, ja to ne želim da promenim. Postoje načini kako da se produži svežina, kako da mašine u nekom sektoru zamene čoveka, ali to sve daje neku drugu dimenziju. 

Ivan Minić: Dokle god ste vi neka mala, zanatska, vrhunska proizvodnja nečega, podrazumeva se da ne izgleda identično svaki kolač i da ta tekstura nije uvek 100%, nego da postoji nekad neka razlika, ali da ne postoji razlika u ljubavi, trudu i svemu onom ostalom i što Senka kaže, mislim, ipak je ona copywriterka na kraju dana, “mi pravimo poštene kolače”. E, to je to. Može sve i svašta da se napravi drugačije, ovako i onako. Da, može sladoled da ima 200 grama, količina ista da bude, 3 litra ako ga napumpaš vazduhom, ali mi pravimo to onako kako treba da bude, iako ima ljudi koji to žele da plate, mi ćemo moći da živimo, a ako nemamo, mi ćemo da radimo nešto drugo, ali nećemo da radimo to na način koji ne radi.

Branko Šević: Tu nema kompromisa.

Ivan Minić: Ali samo da kažem jednu stvar. Sportista, ti ako stvarno misliš da ja nisam probao karamelu dosad, onda… 

Branko Šević: Izvini, izvini!

Ivan Minić: Jako grešiš. Vaši kroasani. Jeste francuski proizvod, ja sam, zato što je moja majka mnogo volela Pariz, ja sam zamrzeo Pariz kad sam bio i nisam ga mrzeo kad sam otišao, onda sam doživeo razne neke ružne trenutke tamo i volim Francusku, ali Pariz baš i ne. Ali išao sam i čekao red, ne u nekoj od onih najfensi gde sad svi čekaju red, nego neka druga po preporuci. I oni kroasani nisu bili ništa posebno. Ja sam najbolje kroasane jeo kod vas. I ja svaki put kad dođem, nije bitno šta je, uzmem neki od onih kroasani koji gore stoje. Da li je sa nečim ili čak ne mora da bude ni sa čim, on je takav kakav je, poseban. I ono, kao, zašto sve ovo pričam? Ljudi, ako ne volite kroasane, slušate sad ovo i ne volite kroasane, a niste jeli njihove kroasane, vi ne znate šta su kroasani. Treba da odete da probate. Pa ako vam se i dalje ne bude svidelo, to je okej, ali onda ste bar probali kroasane. I to je neverovatno. Lisnato testo ima jako pežurativan kontekst kod nas. Mada svi volimo žužu i svi smo odrasli na tome. Ali ovo se topi u ustima i ovo nije uopšte ukus uz koji smo mi odrasli i na koji smo navikli. Vaši kroasani nisu pekarski proizvod. Oni se peku i oni jesu testo, ali nisu ono što bismo nazvali pekarskim proizvodom i nije ono što meni kao laiku, ali vrlo posvećenom konzumentu mnogo znači. E, sad, tu ima još neka stvar koja mislim da je jako važna. Prva stvar, danas ko god da uđe u vaš objekat, zna da je ušao u mesto koje je posebno. Kada sam prvi put video fotke pre nego što sam otišao, jer su mi drugari poslali fotke da se zaljubim, nagovarajući me da prekinem svoju dijetu i da odem da probamo, u čemu su uspeli, znaš da si došao na mesto koje je posebno. Kada dobiješ spakovane neke vaše proizvode, evo, domaćini, fini ljudi iz Čačka, doneli ste, to je nešto posebno. Naravno da je vrlo značajan deo svega toga činjenica da su vaši prijatelji iz detinjstva koji su najbolji dizajn studio u gradu i koji osim što su vanredno dobri u svemu tome što rade i profesionalci ovde to rade iz ljubavi prema vama, a i sa tim da vi imate poverenje prema njima, oni imaju poverenje prema vama, pa jedni drugima verujete da treba da bude nešto tako, zato što misle da to treba, oni znaju, ja ne znam, ali oni znaju i ja verujem da oni znaju i na kraju to bude dobro. Ali ne možete da pravite sve proizvode koje imate u radnji, a morate da imate sve prateće stvari koje su tu potrebne i vrlo često kada pričam sa ljudima koji su to našli 5 stvari koje rade fantastično, a da bi biznis imao smisla, moraju da imaju još 5 ili 7 nekih drugih i u tih 5 ili 7 nekih drugih stalno imaju problem jer, okej, ako je Koka kola ili pivo, mogu svaki put da imaju isto, ali ako je bilo šta drugo što je u saradnji sa nekim drugim malim proizvođačem, kraf proizvođačem, ja stalno kažem, kad upoznaš nekog ko je mali i probaš proizvod i oduševiš se i onda upoznaš nekog ko je mali, u roku od 5 minuta ti bude jasno zašto je mali. Nekad je potpuno opravdano i logično i možda ne žele ljudi, a nekad je zato što je sad bilo sjajno, a sledeći put možda neće biti tako dobro, pa će onaj put da bude opet tako dobro, pa će biti stalno nekih varijacija, a vi kroz ovo što radite to ne dozvoljavate. Mislim vi, gospodin Nepce zna da postoji razlika, ali mi ne vidimo tu razliku. Ta razlika ako je par procenata, 5%, to je normalna stvar. Razlika je i u vremenu napolju i u doživaju samim tim. Kako napraviti ono što okružuje tu celu priču? Kako napraviti dobru kafu? Kako se razumeti u sve one ostale stvari koje su ti potrebne da bi to iskustvo bilo zaokruženo? Jer kolač je kolač, pojedeš ga za 3 minuta ako ga ne okružiš nekim drugim stvarima.

Šta upotpunjava ugođaj glavnog proizvoda

Branko Šević: Pa ključni su ti prijatelj i ljudi koji će ti pomoći da to uradiš. Metaklinika se potrudila da mi stvarno imamo vrhunski dizajn. Milica i Aleksa su se uključili da nam isprojektuju ceo enterijer, za koji smo presrećni stvarno. I to su isto divni ljudi koji su nam mnogo pomogli i zahvaljujem im se ovim putem, ne žive sada ovde. 

Ivana Bojović Šević: Oni su daleko već jako dugo. 

Branko Šević:: Da, odselili su se. I nekako onda piješ kafu na raznim mestima u gradu, onda upoznaš neke ljude, isto ludake koji imaju tako neke male specialty coffee i onda počneš sa njima da pričaš i onda kreneš da kupuješ tu najskuplju kafu od njih i onda ti oni preporuče koji aparat. Onda se ti usavršavaš u svemu tome, grešiš, pa ispravljaš, pa grešiš dok ne dobiješ nešto i nekako svaki proces je kompleksan, ništa nismo dobili na gotovo. Sve smo morali stepenik po stepenik. I dan danas isto tako idemo. Mogli smo 100 puta do sada da se povećamo i da franšiziramo i da…

Ivana Bojović Šević: Ali nije nam to ideja.

Branko Šević: Nije nam ideja. Svaki korak pravimo tako što nešto 100 puta pravimo, pa probamo, pa kažemo ovo valja, ovo ne valja, ovo valja, dok ga ne izbacimo u vitrinu i kažemo da možemo da ga prodajemo. 

Ivana Bojović Šević: Isto tako naši kupci, naše mušterije, pošto već znaju kakav je kolač, to se desilo kada je postalo sve poslastičarnica, odjednom se i to očekivanje preliva na te prateće proizvode i sad za mene je to bilo kolač, glavni, kafa, voda, za mene dovoljno. Eventualno neka limunda. Ali ta kafa. Odjednom se očekuje da ta kafa bude jednako dobra kao i kolač, što je ne znam, kao i u svim specijalizovanim kafeterijama…

Branko Šević: Ali specifično je bilo što je naša radnja u tom trenutku bila između Kafeina, Pržionice, Kafeterije. Sve mušterije koje dolaze kod nas na kolač i kafu, piju kafu na nekoj od te tri lokacije gde dobijaju vrhunsku kafu. Ljudi su baristi i opredelili su se da se samo time bave, a mi možda ne možemo da isporučimo taj… i onda dobijaš svaki dan kritiku “e, nije ti kafa kao u Pržionici”.

Ivana Bojović Šević: “Nije ti krema baš ovakva”.

Branko Šević: Da, “nije ti krema ovakva..:”

Ivana Bojović Šević: Ne možemo baš da zaposlimo baristu.

Branko Šević: Sa jedne strane te to podstiče da bude sve bolja, a sa druge strane ne možeš baš da imaš sad baristu samo za kafu i posebno nekog ko će da prodaje i posebno nekog… jer smo još uvek mali. Ne možemo mi to da izdržimo. I nekako smo mi odlučili da to bude neka kafa koja je, što bi rekla Senka, poštena. Kupim neko najskuplje zrno, kupim neku dobru mašinu, naučio sam osnove kako kafa mora da bude i to ti isporučim. E, sad, ako ne umem labuda baš da ti nacrtam, oprosti. 

Ivan Minić: Nije neophodno. Ali ono što je meni omiljeno i ono što ću, čak i ako sam u fazi kada ne mogu da jedem kolače, a doveo sam nekog, ono što ću sigurno da uzmem je neki od sokova. I naravno, to počinje tako što Branko kaže “a da probaš?” i šteta što ne prodaješ narkotike, bio bi jako dobar čovek. I počne tako i pitaš “šta je ovo?”, pa pročitaš na njemu šta je jer ima simpatičnu etiketu i pakovanje i sve i kao šta još ima od ukusa. Pa uvek ima nešto zanimljivo. Nisam ja taj jedan od onih što mnogo voli da eksperimentiše, ali ima nekih stvari koje su super i onda sam shvatio da sad kao ceo grad ima to, mikseve voća, ceđene, ovakve, onakve, ali niko nema sokove kakve vi imate. Odakle vam sokovi? Koja je priča sa sokovima?

Branko Šević: Sokovi su isto iz našeg kraja, to je jedan školski drug, Ivanin, koji tamo u Čačku ima presu i melje voće i to je to. On je pokušao u nekom trenutku da sam to prodaje.

Ivana Bojović Šević: Da napravi brend, ustvari.

Branko Šević: Da, to. I pomogli su mu iz Metaklinike, napravili su mu to i on je ušao u ceo taj preduzetnički posao, ali nije uspeo da izdrži do kraja. Ima on svoj brend i to proizvodi i samo za nas cedi sokove. I nekako mu mi verujemo i znamo da nema aditiva i da je to samo pasterizacija i voće je i baza je, ne znam, 45% jabuka, a ostalo je voće koje tamo ima, malina, kajsija, breskva. I, naravno, opet, bio je bitan dizajn, staklo, mi smo to brendirali kao naš, piše tamo ko ga proizvodi i kako se proizvodi i često je pokušavao čovek da odustane od nas, ali nismo mu dali. Čak smo ga i preporučivali kod drugih ljudi, a on neće da pravi. I to je nekako, kao, stvarno osećam neku ekskluzivnost. Sok je dobar i mi ga imamo i imamo ga pod našim brendom i ja sam srećan, to se prodaje. Ljudi kupuju, ko prepozna i ko oseti taj ukus maline, nije to 100% malina kao što bi, ali nije ni ta cena.

Ivan Minić: I iskreno jeo sam, odnosno pio više puta, ja ne volim 100% malinu, meni je to previše. Nije dovoljno kašasto, previše je jako, previše je intenzivno, nije nešto što će se meni svideti, ali u ovoj kombinaciji hoće. I kad me neko pita, a pitale su me par puta, pošto sam dovodio neku decu koja ne znaju, nisu iz Beograda, ne znaju tu celu priču, rodbina neka i sve je kao… i ja im kažem kao “probajte, kida”, “a što?”, “ne mogu da ti objasnim zašto, ali probaj i biće ti sve jasno”, “ali šta je to tu toliko posebno?”, “pa posebno je što je to to”, a ja nisam navikao da kad kupim nešto, da je to to, nego je u principu to.

Branko Šević: Ovo je stvarno 45% jabuka i, ne znam, 55% malina. I to je to, nema ništa više, nema šećer, nema konzervans, nema ništa, pasterizovano, spakovano. I to piše na etiketi i to si kupio. Izbalansirano je nekako dobro. E, sad, dešava se, ima tu nekako problema, pogotovu sad ova sezona pre…

Ivana Bojović Šević: Ja mislim da kad je krenuo rat, da je tad nastala neka kriza sa ambalažom, je li to?

Branko Šević: Ne, ne, sa koronom. Sa koronom je nastala kriza tako što su maline skočile, sada koštaju 1000 dinara i što su se pojavile razne sorte malina i što više ni on nije mogao da nabavi pravu sirovinu, pa dobiješ neku malinu koja je bleda, totalno, ali mu onda mi to vratimo i onda mu ponovo nađemo novu i… onda je nastao problem, pa je on odustajao od toga, pa kaže nema više stakla, pa onda ja srećom poznajem tu komšinicu koja uvozi te flašice, pa nađemo staklo u Čačku, pa…

Ivana Bojović Šević: Kada je neki deo posla, ja mislim, da kažemo pitanje, da je krenulo od toga, na toj liniji kada neki deo posla zavisi i od drugih ljudi i naravno da se dešavaju oscilacije i bilo je sa ambalažom gomila problema, menjali smo dobavljače dok nismo našli nekog ko je partner, ko razume šta na kraju treba da se isporuči i zašto je važno da ako je kutija jedne boje, da nema štraftu koja fali, znaš. “Pa šta, to je sad jedna linija.”, pa nije jedna linija, to isto šalje neku… to nosi istu poruku kao i ovo što mi radimo, isti pristup. 

Branko Šević: Nemamo puno, imamo samo od dobavljača taj sok i prodajemo neka vina od prijatelja i to je sve što imamo sa strane…sladoled… sve ostalo mi proizvodimo. Bukvalno sve.

Ivan Minić: Ono čega bih voleo da se dotaknem, neću još mnogo da vas davim, ima još par nekih bitnih stvari da prođemo. Prva stvar je, evo, prošlo je tri godine od kad je došao COVID; COVID je uzdrmao svakog od nas, kao i pojedince u tome kako je bilo sa strane vođenje biznisa i o vlasništvo u biznisu da ni ne govorimo, ali verujem da je posebno bilo teško vama kojima je jedan dobar deo biznisa zapravo taj, ta duša koju daš nekome kada on sedi za jednim od onih stolova i konzumira to nešto i niko tu nije došao da pojede 15 kolača, nego je došao da provede 15 minuta u miru i da mu bude lepo, a toga nema i toga nema 3 meseca i pitanje je tokom ta 3 meseca, razmišljaš u svakom nekom trenutku da li će ikad da se stvari vrate na ono kakva su bila. A ne možeš da ugasiš priču. Ne možeš ni da pauziraš u nekom smislu, ne možeš ni da ugasiš jer jedva si je napravio i jedva si našao te ljude i nećeš ih naći više nikad, ne postoji, i ovi koje si našao, oni ne postoje, to se slučajno desilo. I šta onda? Kako uopšte preguraš to sve?

Branko Šević: Nas je to zakačilo na…

Ivana Bojović Šević: Zateklo nas je na odmoru. 

Branko Šević: I bilo nam je baš super na tom odmoru, nikog nije bilo na skijalištu, samo mi. Svaki dan su nas pitali iz hotela “da li vi ostajete i danas?”, a mi kao “da, da, da, da, mi ostajemo do kraja!”. Dok nisu zatvorili žičaru. Vraćamo se u Beograd, i sad, opšta panika.

Ivana Bojović Šević: Vraćamo se na zaključana vrata, sve tri pozicije su zaključane. 

Branko Šević: Ljudi su uplašeni i sve. Ja koji inače ne razumem takve stvari, razumem u tom trenutku jer su ljudi stvarno uplašeni i stvarno neki ljudi umiru i teško je, ali mi, to što kažeš, nemamo opcija. Nas dvoje, ona odlazi u proizvodnju, ja sedam u auto i razvozim sve.

Ivana Bojović Šević: I Jelena, što je jako važno, ona je jedina bila, onako, da kažem, od svih nas koja je mogla da radi od kuće nešto, a to je bila ta komunikacija, neprekidna. 24/7. Sa ljudima koji su sad svi zatečeni u kući i oni ne znaju šta će, a hteli bi nešto i moraju nešto pojesti i kao fali im sve to nešto lepo i onda ta simulacija. Mi u tom trenutku nemam šop. Ne postoji online šop, nego je to bila baš dobra proba kao simulacija toga, ona ugovara preko mreža, Instagrama, Facebooka…

Branko Šević: Da, ona pravi pakete korona 1, korona 2, korona 3…

Ivana Bojović Šević: A ja kao sama tamo, u proizvodnji nas je 6, 7. Kao sletela sam tu na neke zalihe pola proizvoda i kao javim otprilike mogu da napravim 30 kroasana, 2 krempite i ovoliko ovoga, pa ti smisli kada ćeš to da ponudiš ljudima. A Branko pravi šemu kuda će sad da vozi, ono, mi moramo da završimo do 3, da bi kući stigli do 5.

Branko Šević: Ona mi pošalje porudžbine sa svim isporukama, adresama i brojevima telefona i onda ja pravim šemu kako ću to da razvezem do 3 sata, jer to je, na primer, 60, 70 adresa. 

Ivan Minić: Srećom nema nikog u gradu.

Branko Šević: To, srećom nema nikog u gradu i možeš da staneš bilo gde i to je to. Ali treba sad spakovati, odvojiti u kese, složiti… to je sad neka druga logistika. Ja sam to imao naučeno u ovom prethodnom poslu gde sam radio, jer to su bili neki računi, to su bila neka slaganja, pakovanja i sve i ona ima to u glavi od rođenja i tako…

Ivana Bojović Šević: Bilo je izazovno. 

Branko Šević: I nekako, stvarno, opet hvala tim ljudima. Mi smo… mi nismo osetili manjak novca, ako sa te strane gledamo, kao da smo imali radnju otvorenu. Bilo je mnogo teže za nas.

Ivana Bojović Šević: Mi smo morali da sačuvamo na kraju ta radna mesta, što kažeš, ti ljudi ne postoje, nema šanse da razmatraš opciju da ćeš sad da otpustiš ljude ili da ne znam šta, oni sad kao nemaju opcije, nemaju platu, a ne znam kad će da se vrate. Dobro, ta kriza u ovom obliku je možda trajala 2, 3 nedelje i onda ljudi su počeli, shvatili su da ipak su živi i da ipak moraju nešto da rade, ajde, kao, daj da pomognemo da nema prevoza, ima raznih nekih problema. 

Branko Šević: Da, onda smo sve razvozili. Ali najluđe u celom tom trenutku je daj rukavice, daj maske, daj ono skini, vrati, obuci, prskaj se, ulazi, čišćenje sve vreme, onih radnih površina i to. To je sve vreme otežano bilo…

Ivana Bojović Šević: Ali zahvalni smo ljudima, ja to hoću da kažem. Naši verni kupci, kao ljudi koji vole da jedu naše kolače, to je bila tako nekako važna stvar u tom trenutku, ta podrška da su se oni javljali, poručivali, a sa druge strane oni beskrajno srećni i zahvalni što mi ipak idemo na posao i mi njima dostavljamo i radimo, tako da mi smo to preživeli stoički. 

Branko Šević: Da bre, mi smo lažirali one liste za izlaz i one kako su se zvale…

Ivana Bojović Šević: Da, policija nam nije odgovorila nikada. Ja sam tražila, pošto sam pravila hranu, znaš, imao si pravo da tražiš da možeš da se krećeš i posle kad krene policijski čas. Međutim, nikad nam nisu odgovorili i zatiče nas i Vasrks i tome svemu i ljudi kod nas stalno poručuju za taj praznik torti i svega. I sad nema šanse da završimo do 3, do 5 i ja lepo uzmem i napravim kao dokument. Naravno, policija nas zaustavi na Trgu, ali onda tu Brankov šarm nastupa, pa kaže “imamo poslastičarnicu, dođite na kolače”.

Branko Šević: “pa gde imaš?”, “pa dole kod Sandulovića”, “kod Sandulovića?”, “dođi bre, čoveče na kolače, pusti me, moram da radim da bih primio platu…” 

Ivana Bojović Šević: Tako da da, bilo je izazovno, ali srećne okolnosti i ta sposobnost prilagođavanja. Moraš da preživiš. I to isto. 

Branko Šević: Pa šta god da se desi, moraš da živiš do poslednjeg trenutka. Nema sad kao da sednemo i čekamo da nas udari nešto. Mi tako ne funkcionišemo.

Ivana Bojović Šević: Nismo tako skrojeni. 

Branko Šević: Šta god. I ako se razbolim, radiću do poslednjeg dana. Nema tu dok sam živ. 

Ivan Minić: Ima to, u staro vreme, kada se vraćalo iz vaših krajeva tim zaobilaznim putevima, ne autoputem, ima taj momenat kad se spuštaš sa Rudnika, tu ima neka ograničenja, nešto. Mislim da je dole 30 kad se spuštiš. I ono, noću, trezan i to, 1 noću, samo hoću da stignem kući nekad. Zaustavljaju me i kreće neka priča i to sve.  I dobro, kao, gleda on da me ne kazni, ali mora da nađe razlog neki. Ključna rečenica “ma brate, kreten gazda me poslao”. Ja ga u principu nisam ništa lagao, ja jesam kreten što sam uopšte išao na sastanak i što se vraćam u 1 ujutru, ali kao. Ti onog trenutka kad mu kažeš nešto, vi postajete ortaci, vi ste sa iste strane borbe protiv…

Branko Šević: Pa da, ali i ti se nekako… ja stvarno sve te ljude gledam i dan danas kada me za bilo šta policija zaustavi. To su sve neki ljudi. To što on ima uniformu, on može da se krije da je kreten iza uniforme, ali sa druge strane ja verujem da je on čovek i da će te razumeti. 

Ivan Minić: I jeste, u 99% slučajeva. 

Branko Šević: I ako si ti iskren i stvarno kažeš kako jeste, ja verujem da će ti oprostiti i napisati minimalnu kaznu zato što mora ili…

Ivan Minić: A znaš, to je recimo ono što ja često vozim noću. Mene to opušta i smiruje i ovaj grad je postao takav da jedino i noću možeš da voziš, ako voliš da voziš. I ne vozim nikad mimo ograničenja i sve, ali mislim da je taj povod što češće zaustavljaju, proveravaju zbog alkohola, zbog svega. Za više od 10 godina mislim da su me zaustavili jedno 500 puta dosad. Nikada nisam naduvao ništa. I x puta mi se desilo da imam nekog u kolima, onda okej ili da ima nekog u kolima i sad završi se to i krenemo mi i sad osoba koja je u kolima “jao, brate, šta opet hoće ovaj?”, “neka, ja sam prvi da zaustavljaju zbog alkohola.” jer znam šta se dešava u saobraćaju kada ljudi nemaju nikakvu kontrolu kod tih stvari. On je mene zaustavio, često mi nije tražio ni dokumenta ni bilo šta, pogledao je da li je istekla registracija ili nije, je l hoću da dunem, kad kažem da hoću, on kaže nekad da nema potrebe, slobodni ste. Kad dunem, vidi, slobodni ste. To je minut, a ja se osećam bolje zato što znam da neko vodi računa o tome.

Ivana Bojović Šević: Neko ipak brine, da, o bezbednosti.

Ivan Minić: I u krajnjoj liniji, svi smo mi u životu vozili kad nam koncentracija nije bila na 100%, ali jedna je stvar kad je tebi dan stresan i težak i nije ti koncentracija na 100%, a druga stvar je kad si ti izabrao da nešto konzumiraš, pa zbog toga si onesposobljen da budeš 100% fokusiran. No dobro, da se vratimo na temu. Preživeli ste koronu, cela priča sa Finima se lepo razvija već godinama i raste i stalno ima nekih novosti i ko vas redovno obilazi i ko vas prati na društvenim mrežama vidi da je to stvar koja je živa i mislim da je to upravo važno da ni u jednom trenutku se niste opustili, ni u jednom trenutku niste zapostavili to što vas je dovelo tu gde jeste, nego stalno radite na tome, ali evo, prošlo je sad već neki broj godina i šta dalje? Kako vi vidite period koji dolazi?

Ivana Bojović Šević: Pa ovako. Ja vidim da bi sada bilo važno da podmlađujemo tim. Ideja je da, mi koji smo tamo u radionici, da bi se kvalitet održao i rastao i, naravno, edukacija i ulaganje u tom smislu, u ljude. Znači novi, mladi i stalno, mislim stalno, tu i tamo neke obuke. Pre neki dan smo imali to takvo osveženje za sve. Meni je to nekako velika radost, u svakoj prilici kada nešto učim. Tako da to sve da bi kvalitet rastao. I ja mislim da još treba da podižemo brend i njegovu vrednost. Znači ja sam za to. Neka bude skupo koliko mora da bude, ali da se kvalitetom izdižemo još više. A sad, iskreno nemam ideju da treba da se širimo, da treba da postoji još jedna, druga, treća prodavnica. Baš nekako ovako kako jeste.

Branko Šević: Da, nekako i ja to mislim. Kao, ti ćeš nekom edukacijom da postaviš da bude još ekskluzivnije, jer u suštini možeš da ugasiš sve, da se smanjiš, ali da će ljudi i dalje dolaziti ako ti budeš imao još bolje proizvode i još bolje ćeš se nekako osećati. Ja bih iskreno voleo, mi imamo radnju na Vračaru i na Dorćolu i proizvodnju i sve su to te tri lokacije. Mislim, i to sad iz ovog ugla i iz iskustva, ako bi to bilo sve pod jednim krovom da bi to možda bio pravi jer bi onda svi bili tu i ovi iz proizvodnje i ovi izprodaje, nekako bi bili mnogo više usmereni jedni na druge i mogli bi da damo još bolji kvalitet. Ako se bude širili, to će da bude u tom smislu. Da se sastavimo pod jedan krov. 

Ivan Minić: Videćemo šta će nam okolnosti doneti, jer bilo kakvi planovi…

Ivana Bojović Šević: Pa teško je praviti i ne volimo da pravimo neke planove. To smo isto naučili. Možda imamo želje, ali neku sad strategiju koja je kruta, kruto postavljena, to je teško.

Ivan Minić: Vidi, prvi veliki kredit isplaćujete, tako da možda je došao trenutak za nešto drugo. Ali neću da vas pushujem, ono što je meni bitno je da svaki put kad dođem, zateknem ono što želim i uvek zateknem neko nasmejano, prijatno, vaspitano dete koje me sasluša i usluži i nekad kad sretnem i njega, on mi uvali još nešto u celoj toj priči. Hvala fini ljudi. Ovaj svet je bolje mesto zato što postojite i zato što vam nije bilo teško da komplikujete sebi život i da naučite to što radite. I ja sam vam mnogo zahvalan na tome i ja se nadam da će barem deo ljudi koji ovo sluša, a ne znaju za vas da dođe i da proba i da shvati da nešto što možda naizgled deluje toliko obično, a uopšte nije obično ako se pravi sa ljubavlju i ako pravi neko ko ume i ko voli. A ja više za vas pitanja nemam, ako bude bilo pitanja naše publike, iskoristite za to YouTube, postavite neki komentar ili pišite njima direktno na društvenim mrežama. Ima tamo jedna divna dama koja će na to odgovoriti. Ja vam se zahvaljujem što ste bili tu, a zahvaljujem se i na poklonima koje ću sad da napadnem.

Ivana Bojović Šević: Hvala ti za poziv i za priliku da govorimo.

Branko Šević: Hvala ti i za ovo pojačavanje signala našeg…

Ivan Minić: Trudimo se, trudimo se da lepe priče i da dobri ljudi i fini ljudi dođu do što većeg broja ljudi. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. To je to za ovu nedelju, meni je bilo veliko zadovoljstvo, a ja se nadam se mi ponovo čujemo i vidimo naredne nedelje. 

Branko Šević: Hvala.