Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi pojačala moj gost je i moj prijatelj Ivan Rečević. Robotičar, preduzetnik, analitičar, čovek koji se bavi podacima i čovek koji celu svoju karijeru želeo da razume kako funkcionišu stvari. Ivan je bio u jednoj od prvih epizoda, ali sam ja dugo imao želju da ga ponovo dovedem, jer sam u međuvremenu čini mi se načuo da vodim podkast, i naučio šta želim da dobijem od svojih gostiju i kako da ih vodim kroz tu priču. Zbog toga smo ponovo prošli ceo put na dosta drugačiji način, i potpuno sam siguran da će ova epizoda biti svakome i zabavna i zanimljiva, ali pre svega veoma korisna. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Još mi se nije desilo da mi neko dođe u goste 200 epizoda nakon prvog puta, ali očigledno da ima nešto u tim robotičarima pa volim da ih dovedem češće. Ivane dobrodošao.

Ivan Rečević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Razlog zašto si ti ovde je što 200 epizoda kasnije, meni se čini da sam ja naučio da vodim podkast, imam neku ideju kako podkast treba da izgleda i kako priča treba da izgleda. A, ti si bio jedan od onih zamorčića koji su bili u prvih 10tak epizoda kad ja baš nisam imao predstavu šta to treba da bude i kako to treba da zvuči. I mislim drage su meni te epizode, pustim ja to ponekad, ali istovremeno me bude malo sramota, a sa druge strane mi bude žao što sam toliko toga propustio jer prosto nisam ni znao kako hoću da izgleda taj tok. Više sam se vokusirao na neke teme koje treba da pokrijem, a manje na put, a vremenom sam shvatio da je taj put u suštini ključna stvar, jer mi smo na kraju sve ono što nam se desilo i šta smo iz toga naučili i kako je to na nas imalo uticaja. Tako da, dobrodošao još jednom.

Ivan Rečević: Bolje te našao, odmah da ti kažem, ja se osećam bolje pošto sam ja naučio da pričam na podkastima malo bolje.

Ivan Minić: Jeste, rodilo se dosta podkasta tokom ove 4 godine. Prvo put te to nisam pitao, a mislim da je jako važno i pričaćemo ponovo neki tvoj razvojni put, ali krenemo prvo od prvog pitanja, od mančmelou pitanja, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Ivan Rečević: Au, razmišljao sam o tome, setio sam se ustvari sam želeo da budem pilot, ali ta želja je trajala godinama i godinama, i u jednom trenutku sam upoznao pilota, pravog pilota, ono pravi pilot, avion, ljudi, transportni avion i ostale stvari. Gde sam saznao kako izgleda posao pilota, pa smo zajedno nešto radili i onda smo se bolje upoznali i družili i bili dobri prijatelji, nažalost on je preminuo pre 10tak godina,02:13  ali mi je objasnio kako izgleda posao pilota, mene je uvek interesovalo šta to ustavri znači, ustvari za bilo šta, mene u stvari interesuje šta je suština svega toga? Kako to izgleda?  Tako da taj posao pilota koji mi je bio toliko interesantan je i dalje bio interesantan, ali onda kada sam čuo šta to ustvari – šta se tu zaista dešava, gde vizija pilota je ono voziš autobus 200 ljudi iza sebe svaki dan, više puta na dan, i tako iz godine u godinu. Fenomenalan osećaj u oblacima sve po redu, ali to je i dalje autobus. Što je ustvari suština nekog posla, svi mi vozimo neki autobus, bili piloti, bili konsultanti, bili menadžeri, to je i dalje svakog dana iznova isti put.03:03 

Ivan Minić: Često kad sam pričao sa ljudima koji rade ta neka zanimanja koja su nama, u različitim fazama u životu, bila važna i onako delovala su nam uvek posebno, neka glamurozno, neka možda ne ali su bila posebna na neki način, ono dobijao sam odgovor od ljudi koji to rade, kao ne razumeš to je posao kao i tvoj posao, to je posebno 1%, al ostalih 99% to je samo ono pojaviš se na vreme, radiš svojih 8 – 10 – 12 sati i odeš, odjaviš se i odeš kuči i sutradan opet tako. Nema tu te inspirativnosti, nema tu toliko tih toliko lepih stvari kao naravno i u većini slučajeva, kapiram da i sa tim poslom tako, naručito ako je sve kako treba, to pređe u neki automatizam, a automatizam je dosadan nekome ko želi nešto, želi nekakav osećaj. Znam da su dosta ljudi sa kojima sam se sretao, al znaš kako kažu za pilote, kako ćeš znati da ti je pilot bio na žurci? Pa on će ti reći. Ne propuste oni to da kažu. Imam dosta njih koji su menjali svoje industrije da bi malo nešto uradili, prelazili iz putničkog u transportno, prelazili u partime, prelazili u privatnu avijaciju, da ono malo prožive nešto što je ne standardno. Sećam se ovaj jedan drugar koji je odasve ali je živeo i radio u  Češka, Slovačka, Poljska, taj pojas, on mi kaže, Imao sam ove godine toliko i toliko letova, od toga 60% je na ove 3 destinacije, znam sve napamet, više nemam nikakav osećaj prema svemu tome, ništa mi to ne znači, nije mi to više ni lepo. A kad je došla škola i sve to, šta te je zanimalo?

Ivan Rečević: Ja sam bio dosta dosadan u tom periodu. Bavio sam se sportom i pomagao sam profesorima, nastavnicima u nekim vannastavnim aktivnostima, od prevođenja, planiranja, pravljenja nekih materijala, sve i svašta pored škole, tako da je to bilo to. Kompijuteri, ali iz nekog drugog ugla. Igrice su već postale dosadne, ponavljale su se non stop, sve isti šablon, tek sad su se pojavile neke potpuno drugačije igrice ka nekim konceptima. Tako da prilično to je bilo dosadno, znaš čak nisam imao neku viziju posle, ništa me toliko nije interesovalo sem možda nekih razumevanja sistema, hajde tako da kažem. Kako funkcioniše neki sistem, dal je to bio sistem robotske ruke ili sistem operativni sistem i slično. Mislim ja sam se tu dosta tražio, imao sam dobre prijatelje u školi koji su imali neka interesovanja koja su mene zainteresovala, uvek bi kaskao za njima ali sustigao bih ih u nekom trenutku. Ali uglavnom je bio period učenja, mislim ja sam tek shvatio šta želim da radim sa nekih 27-28 godina, sve do tada je bilo ono kao ajde da probamo jedno, drugo, treće, peto.

Ivan Minić: A kako su uopšte računari ušli u tvoj život?

 Kako je nastalo interesovanje za računarima

Ivan Rečević: Jao pa švercom.

Ivan Minić: Kao i svima u tom trenutku naravno.

Ivan Rečević: Da to je bila neka 84-85 godina, treći razred osnovne, počinje škole, stiže rođak iz Nemačke, donosi tepih, okej. Tepih za stan u kom smo živeli jednosoban, tj. grasonjera u kojoj smo živeli moji roditelji i ja. Ono tepih sve super, i u tepihu komod 64, sreći nikad kraja, ali u to vreme onako postojale su dve igrice, Fenix i neka olimpijada na koju sam naleteo kod nekog čoveka koji je radio sa mojom majkom u Zemunu. Koji mi je poklonio to i ja sam to igrao sledeće dve godine non stop. Tako da to baš nije bilo toliko interesatno, propalo je, mislim prestalo je da me zanima do nekog 5. razreda i taj kompijuter je stajao par godina nigde. Dok se nije pojavio naš poznanik Dejan, koji je počeo da prodaje te proklete igrice na Voždovu u biblioteci. Ja sam bio njegov možda prvi klijent za koga on ne zna, ili se ne seća.

Ivan Minić: Pra-pirat što bi se reklo.

Ivan Rečević: Pra-pirat. Tako da od njega sam kupovao. Nisam ni povezivao lik i ostalo dok on to nije spomenuo kod tebe u podkastu, a da da da to je to, moj prvi diler u životu. Tako da da, već su igrice prestale da budu insteresantne stvarno. Postale su ustvari ponovo interesante u srednjoj školi kada je to postala neka ekipa koja videla nešto šire od tih igrica, šta sve tu kompijuter može da uradi pored igrica. Tako da su se interesovanja razvijala.

Ivan Minić: Pominjali smo nekoliko puta i siguran sam da ćemo u narednom periodu biti još, mislim lovim ih, al nikako da ih uhvatim. Pominjali smo, ja sam robotičar, ti si robotičar, Srđan je robotičar. Ako uzmemo sve u obzir, robotičari su u 100 % epizoda podkasta, jer sam ako ništa durgo ja u svakoj.

Ivan Rečević: Nisi ih sve uhvatio.

Ivan Minić: Ne ne kažem ima ih još 4. sa kojima sam se dogovarao, samo nikako da se uklopimo. Ali, postoji ralzika, između nas je 9 godina, ja kad sam došao to je većć bio smer za koji se znalo. Bio je i dalje eksperimantalni, imao je drugačiji prijemni i sve ostalo, ali je već bio na neki način ustaljen, znalo se da je drugačiji prijemni, da je drugačiji program, da su neke stvari izbačene, da su neke stvari ubačene koje zvuče vrlo interesanto. I ja stalno kažem prvo mislim iz te škole ostalo je to da sam naučio svašta nešto kada je inženjerski način razmišljanja u pitanju, ostale su i neke traume sa nekim profesorima, to je kroz ovih 200 i nešto epizoda već rečeno više puta, ali suštinski ja sam prilično srećan što sam bio tamo i što sam bio deo jednog vrlo interesantog ekosistema, gde je pored tih nekih ljudi koji nisu bili sjajni bilo mnogo zaista sjajnih ljudi od kojih sam ja naučio stavri zbog kojih nisam došao, ali koje su mi kasnije mnogo značile u žiovtu. Ali kažem ja sam došao negde na gotovo, ja sam već došao kad se znalo šta je, kako je, i kako negde stvari funkcionišu. Ja sam znao ljude koji su u predhodnim generacijama to završavali, ne tolika distanca kao što je bila vaša generacija, ali znao sam 3-4 godine starije, što je u principu sasvim dovoljno i jasno mi je bilo na šta dolazim. I dalje sam ja romantizovao to kao i svi, da će biti više programiranja, da će biti više grafike i više svega, ali danas kad pogledam bilo je toga sasvim dovoljno. Niko nije do duše očekivao da ću ja da dođem i da znam programiranje i da ne naučim od toga, ali gledajući kakko je to izgledalo iz ugla drugih, a i u nekim situacijama iz mog ugla kako je to znanje sistematizovano u mojoj glavi kroz razgovore sa nekim od tih profesora, dobio sam nešto zaista vredno, iako možda u konkretnoj oblasti nisam dobio znanje po koje sam došao. Al kako je to izgledalo 9 godina ranije?

Začeci programiranja kod nas

Ivan Rečević: Pa vidi to je bilo interesantno vreme, znači to je od 91. do 95. Pa vidi imao si par opcija, ili da ono, što kažu sad mlađe generacija, hasluješ nešto, ne bi li ono, ne preživeo, ali da onako nekako se provukao, to su bile godine bez neke love, bez nekih aktivnosti, nije bilo tu puno nekog ni sadržaja, mogao si da ideš u biblioteku, mogao si da se baviš sportom, da ideš u školu i da u međuvremenu preživiš, da izbegneš da ti skinu patike ili da ti maknu lovu. Tako da u tom periodu kad imaš biblioteku, imaš školu i baviš se time. Profesori su bili dovoljno i oni u sličnoj situaciji, samo u mnogo ozbiljnijoj zato što su imali porodice, tako da ono što mogu sada da kažem, što primećujem ustvari, i ti profesori tada i sada ljudi koji se bave tom nekom prosvetom, da je tako nazovemo, žele da prenesu znanje i kada vide nekoga ko nije zainteresovan oni će jednostavno da se isključe, ne mogu, ne možeš nikome da uteraš to znanje ili neku ideju o znanju. Ali oni koji žele da nauče, koji žele da nešto saznaju novo, njima ćeš da posvetiš svo vereme ovog sveta. Tako da ja sam imao to neko interesovanje i želeo sam da naučim, ne sve. Bilo je tu 60% nekog znanja koje jednostavno mi nije leglo, ali neke stvari kao što su bile ta robotika, kao što su ti neki fleksibilni sistemi, elektronika mi je bila jako interesantna iako je nisam shvatao tada kako treba. Profesori su bili spremni da ulože više vremena van časova da rade nešto sa nama. Tako da ja sam se uključio i to vreme tada sam iskoristio ustvari da saznam ono što je mene interesovalo, a profesori su bili spremni da prenesu.

Ivan Minić: A zašto si uopšte, mislim kako si uopšte saznao da postoji smer i zašto si se opredelio za to?

Ivan Rečević: Pa mislim svi smo kao mladi veoma mladi i glupi. Meni je škola bila 50 metara od kuće i to je bilo jedino mesto gde si mogao da polažeš matematiku i logiku. Taj srpski, taj jezik mi baš nešto nije išao najbolje, tako da sam odlučio se da linijom manjeg odpora….

Ivan Minić: Da pošto je alternativa bila 9ta, a niko nije želeo da ide u 9tu.

Ivan Rečević: Ne nikaada nisam imao želju za gimnazijom. Stvarno gimnazija mi nije predstavljala nešto gde mogu nešto konkretno da naučim. Ustvari to je jasno, bila je nekad neka stručna škola a da apsolutno nije gimnazija, nego da bude neka stručna škola, zašto? Želeo sam da imam nešto u rukama, to je ono što sam sigurno znao, želeo sam da imam neko konkretno znanje, plus 50 metara od kuće, mesto gde možeš da pomešaš matematiku i logiku. Za matematiku sam znao da sam okej, logika pa ajde da vidimo.

Ivan Minić: Ako nisam onda, onda može gimnazija.

Ivan Rečević: Da, e onda je bio taj prijemni i stigla lista, i gledam ja i ne vidim sebe, šta se dešava ove? Pogledam gore, ja sam na vrhu bio zajedno sa Markom i sa Slađanom, i ono kao “ej pa nisam loš“. Dolazi ta neka prva samospoznaja da ono sve što radiš, ili kako funkcionišeš, ima nekog smisla. Jer kada si mlad ti stvarno ne znaš ko si, šta si, kakve imaš sposobnosti, uglavnom su oko tebe roditelji prijatelji koji te svakom slučaju vole paze, maze, i ostalo, živiš u tome nekom što bi rekli mehuru, i ti zaista ne znaš kakav si. U osnovnoj školi to je tvoje okruženje, ali tek u srednjoj školi kad se skupi tu ekipa koja je van Novog Beograda, iz Pančeva, iz Surčina, iz nekih drugih mesta, ljudi koji su izbegli iz Hrvatske i sa ostalih mesta, onda se dešava situacija da ti imaš veliku masu ljudi i da među njima si ti dosta visoko, i onda to ti daje neku vrstu ono busta, daje ti neku snagu, energiju da ono kao okej idemo dalje.

Ivan Minić: Mislim da je i u moje vreme u suštini taj momenat da u srednjoj školi prvi put vidiš kako to izgleda van tvog mikrokosmosa u kome si bio 8 godina, gde je kao u osnovnoj školi, ajde moja osnovna je bila na specifičnom mestu pa su dolazila i neka deca koja su živela malo dalje, ali suštinski 90% je živelo u 500 metara oko škole, i ti si tu decu viđao i van škole, i u školi i bio si 8-9 godina, od predškolskog pa nadalje bio si u istom društvu. I sada prvi put dolaziš u odeljenje od 30 đaka, nema više od troje da su išli u istu osnovnu, da su bili u istom odeljenju, da se znaju od ranije. I da se znaju od ranije na nivou pa žive relativno blizu, a ista su generacija pa su se sretali. Ali baš onako jedna potpuno multikulturna situacija. Mislim ja nisam išao u vojsku, ali sećam se kako mi je ćale pričao da je za njega vojska to bila, kao prvi put ti vidiš kako izgleda zapravo struktura tadašnje zemlje. Da kao na random se skupi 100 ljudi na jednom mestu, i kao a gde onih 9% nepismenih? Evo ih, tu su, samo ih nema na Novom Beogradu ili u Zemunu ili tako negde, al kao zemlja je dovoljno velika da imaš takve ljude, ljude koji su prvi put videli lift ili nešto slično. To je bio uvek momenat, i to i srednja škola i posle na faksu, društvo koje je nastavilo da se druži iz srednje škole, pa ono na faxu se stvori opet neka nova ekipa pa kreneš da upoznaješ te ljude. Neko je došao iz mesta u kome je bila osnovna škola, pored je veći gradić u kome je bila srednja, al on nije mrdno 20km od svog mestašca, sela, i kao dolazi ovde, sećam se to nikad neću da zaboravim, mislim mnogo je glup primer, ali 25 godina kasnije ga se sećam i oduševljava me, momak koji je pomešao tramvaj i lift i uvek je govorio kad dolazi tramvaj da dolazi lift, to je bilo presmešno i preslatko. Mislim da je u nekom trenutku sve to skapirao, ali je nastavio iz čiste zajebancije. A kaži mi u paraleli sa školom i svim, mi pričamo o nekom užasno teškom vremenu, najtežem vremenu, mislim nije bilo baš nešto preterano sjajno ni kad sam krenuo, ja sam krenuo i posle mesec dana je bio 5. octobar, ali opet ono što je bilo tada je bilo mnogo teže na dnevnom nivou su se dešavale užasne stvari i nisi mogao da ih ignorišeš, jer je bilo užasnih stvari i u mikrolokalitetu i u nekom širem regionu, i svi smo mi imali i porodice i falimije u onim delovima zemlje koji su bili pogođeni ratnim stanje. Jednostavno ljudi su dolazili, bilo je strašnih priča i svega, ono kako ostaneš normalan u tom periodu?

Iskustvo za vreme teških stanja u zemlji

Ivan Rečević: Ne znam dal sam imao sreću ili nesreću, ali više sreće zato što sam se bavio sportom. Tako da dobar deo mog dana je bio na treningu. Tad sam već ono kao imao uspeha u tom nekom sportu i to je sigurno po 4-5 sati si na nekom treningu, od priprema, zagrevanja, treninga, posle treninga, sve po redu. Tako da dobar deo vremena sam ja bio mrtav umoran. Onda dođe škola pa tu 6-7 sati, plus hoću nešto da naučim novo, hoću nešto da radim zajedno sa profesorima, nešto sa ocem u klubu gde je on radio. I bukvalno ja nisam stigao da vidim sve te nek stvari oko sebe, nisam bio svestan, nisam imao nekih preteranih potreba ili nekih želja prevelikih tipa da mi treba ovo ili ono. Mislim pazi, prvi zaista pravi kompijuter PC je stigao tek u drugoms rednje, i imao je crno beli VGA monitor, koji je tek otišao u večno lovišta tek negde 97-98 godine. Ustvari ne, lažem, tek posle bombardovanja, znači 7 godina je on korišćen. Ja sam čak i dizajnirao na crno belom monitoru, VGA doduše, znači mogao sam da imam tu nijanse sive, ali neki kolor prelom se radio na osećaj. Hoću da kažem bio sam zaštićen iz tog ugla moje vreme je trošeno na te treninge i na školu, ja zaista nisam primećivao mnoge stvari. Nije da sam ih ignorisao, viđao sam ih, meni se dešavalo da imam nekog klinca iz kraja koji uperi pištolj u mene dok sam išao u školu, znaš te stvari ne možeš da preskočiš, al ono kao zbog čega on to radi ne razumem. Vidim da se tu dešava sve i svašta u okolini, ne dotiče me jer kažem trening, škola, dosta dugo, rad sa profesorima i jednostavno nisam primećivao. Srećom večina porodice je na teriroije Srbije, nismo imali nekih situacija ili nismo imali rodbinu koja je bila tipa u Hrvatskoj ili u Bosni ili na nekom drugom mestu. Tako da nije nas to toliko doticalo.

Ivan Minić: Neposredno niste imali…

Ivan Rečević: Nismo da.

Ivan Minić: A kaži mi kraj srednje škole i ono prvi trenutak kad treba da doneseš neku odluku u životu koja ima neku težinu, nekome je i odluka za srednju školu, al da kažemo to je prvi put gde je stvarno negde trasiraš svoj put. Mi smo svi, iako smo završili tu robotiku, realno smo završili školu iz koje si mogao da odeš gde god hoćeš, i ljudi su odlazili na različitija mesta. I dan danas kažem mislim moj profesor srpskog je jedan od najdivnijih koje sam imao, i meni je potpuno jasno zašto je deo ljudi otišlo na književnost nakon toga, jer je on usadio ljubav prema tome u te ljude, i u mene izmeđuostalog, a neki drugi stručni predmeti su usadili animuzitet prema struci.

Ivan Rečević: Naravno.

Ivan Minić: I to je nekako bilo prirodno. Kako je to bilo u tvom slučaju?

Prva teža životna odluka

Ivan Rečević: Pa ništa to ti je to 95to, koji u stavri ne želiš da ideš u vojsku. Tako da za upiši faklutet dal je to – ustavri neki fakultet, tad je bio bilo koji fakultet, mašinac je bio onako logičan izbor, jer jednostavno ETF nije bio opcija, jer prijemni je bio pretežak. Za sve one koji nisu bili u matematičkoj gimnaziji na nekim mestima jednosatvno zaboravi. Tako da linija manjeg odpora mašinac je pao kao izbor, zbog vojske. A onda sledeće tri godine sam se patio, patio na fakultetu. Pred kraj te treće godine sam uspeo da dobijem posao, part time posao u Bošu, gde sam radio neku administraciju kompijutera i sličnih stvari. I to je bilo to, onda sam shvatio da to baš neće da ide tako i onda sam upisao višu školu.

Ivan Minić: Višu elektrotehničku?

Ivan Rečević: Da da na Voždovcu i to je bilo to. E tu su se ustavri otvorile stvari.

Ivan Minić: Već je bukvalno u tom trenutku, par ljudi ga je pomenulo, ali baš u tom trenutku ti suštinski time kačiš neku generaciju 82-83-81, i ja sam se jako puno družio sa tim ljudima, i to su ljudi koji su osnovali i elit security, i sve ono što se dešavalo tada, bili su da kažemo nosioci nečega što je preteča zajednice koju imamo danas. I baš je..posbeno nakon što je otvoren smer za elktronsko poslovanje bio ono melting pot…

Ivan Rečević: I to ima?

Ivan Minić: Da, bilo je. To je bilo kasnije, to je bilo par godina kasnije, ali bila je škola koja je bila izuzetno cenjena iz prostog razloga što je znanja koja je davala bila su vrlo akutelna i vrlo hands on, ne dovoljna, ali mislim daje ti jako dobru ulaznicu, jako dobar ulaz u celu priču.

Ivan Rečević: Ja se sećam tih nekih predavanja sa profesorom Pletkonjićem i sa još par nekih ljudi, gde sam ja ustvari tek tada shvatio kako funkcioniše operativni sistem ili kako funkcioniše hardver, jer su oni zaista razumeli to što pričaju i to su po meni najbolji profesori, koji ti zaista prikažu to na dosta plastičan način, ako želiš da razumeš šta se tu dešava. Posle toga je sve bilo lako, posle toga sa tim osnovnim zanjem, nije to osnovno, to je malo veće znanje na vetšu, je bukvalnoo otvorila novi univerzum, sve se promenilo ustavri tada. Tada su se ustvari otvorile stvari, ja sam jednostavno uzleteo. Onda sam ustvari shvatio šta želim da radim.

Ivan Minić: A kaži mi u tom procesu traženja sebe, jel si na kraju dana to svodi na proces traženja sebe u celom tom velikom mixu svega, šta si radio i šta si kupio iz posla? Jer ako – ono što kažu, ako ne znaš šta hoćeš, kroz posao, vrlo lako i brzo naučiš šta nećeš.

Ivan Rečević: Mmm da. Pa svašta se tu desilo, svašta se tu radilo. Od te neke osnovne administracije računara u Bošu – to nije klasična administracija, jedno je administracija da popraviš, namestiš računar, a drugo je sve što su posle nekog vremena nazvali IT, od telefonske centrale, do kabliranja, razvođenje kablova. U to vreme baš i nije bilo kanalica i ostalih stvari. Moj najveći fail, ne fail tada nije bio fail, tada je bila super stvar, ja sam uradio kabliranje tih kancelarija uz pomoć onih pištolja za lepak i kablova naravno, ali onda sam posetio tu kancelariju posle nekih 7-8 godina , i onda sam video kako sve to visi i kako je sve to odpalo i onda sam rekao ne ne ne. Veoma sam pogrešio, nisam znao šta radim, ali sam uradio najbolje što je moglo u tom trenutku, to je trajalo 5 godina, ali ove sve stvari traže održavanje. Svašta se dešavalo od nekog osnovnog preloma, grafičkog preloma, svih tih nekih lepih stvari. Prvi posao konkretan, što bi rekli za neke prave pare bila je reklama za VFTL- simens, Simensova fabrika…postoji Simnesnova fabrika u Beogradu u Zemunu, tada u tom vremenu su pravili mislim telefone čak.

Ivan Minić: Mislim čak i centrale.

Ivan Rečević: Da centrale. Oni su hteli da prodaju gomilu nekih Simensovih telefona koji su imali boju u sebi, osnovne neke boje. Hajde da radimo reklamu bilbord, i direktor prodaje njegov rođak je sa mnom na višoj školi, i ono kao znaš ti da prelomiš? Znam, hoćeš da prelomiš bilord? ajmo da prelomimo. Evo telefon, evo poruka – to je odštampano taj bilbord i ništa, taj bilbord na Slaviji, gore na vrhu – mislim da da na vrhu zgrade hotela Slavija, i kako je to krenulo sutradan me zove direktor i kaže “Razvalili smo, prodali smo sve“.

Ivan Minić: Ako se dobro sećam bio je Simens S10, koji je imao 4 boje, znači ono bukvalno RGB i crna, znači to je to ali to je bila magija u tom trenutku. I posle su bili, mislim da je S45 imao po 16 boja, po 265 poja, imao je svašta ali Simens je bio state of the art u tom trenutku.

Ivan Rečević: To je u stvari bila moja ulaznica u svet marketinga kad sam shvatio da reklama može da donese pare. Tako sam shvatio da to funkcioniše i onda je okej, razumem, ovo je prvi stepen, znamo da reklama funkcioniše. Prava poruka, na pravom mestu sa pravim proizvodom, 5P i cene price i ostalo. Elem tu su bile takve stvari. Sport – možda jedan od prvih poslova, našeg kolege Srđana, plaćeni. I bio je na atletskom takmičenju, mislim da je bilo prvenstvo Jugoslavije u pitanju, gde smo razvukli računarsku mrežu na stadionu partizana, kolaksivni kablovi btw, nije još bilo UTP kablova. Znači razvukli smo koksne kablove po Partizanovom stadionu i sakupljali smo podatke kroz klasičnu mrežu u neke tekstualne fajlove i pravili smo da kažemo built in i ostale stvari na licu mesta, u realnom vremenu. To je prvi plaćeni posao. Mislim ušao sam u sport ustvari najviše, pošto sam prestao sa sportom…

Ivan Minić: Bavljenjem.

Ivan Rečević: Što bi rekli bavljenjem sportom, ali sam ostao u sportu. Tu se svašta dešavalo. Ustvari moja ulaznica, pored tog Boša, je bio sport ustvari, pomagao sam ljudima u atletskom savezu Srbije i Jugoslavije, onda posle Srbije..pošto je sve to…Srbije i Crne Gore, pa onda Srbije samo. U toj nekoj digitalnoj transformaciji, nije to bila prava digitalna transformacija, mi to sada zovemo digitalna transformacija, ovo je bila jednostavno evolucija, prelazimo sa papria na ono mail. Tako da, tu se desilo puno stvari, puno različitih projekata. Onda su tu neke 99te godine desilo – 98 godine se desilo da smo prešli sa fotografskog merenja vremena, iz zavoda za sport, smo prešli na digitalno merenje vremena, sa nekim takozvanim Mac finish sistemu, koji je bio zasnovan na Macu. Kompletna tehnologija, digitalne kamere i ostalo, ja sam se prijavio i tu smo sa, tada on još uvek nije bio glavni urednik micro računara, gospodin Vasić, on je pre toga radio na nekim državnim poslovima pa je prešao u privatne vode i on je bio isto bivši atletičar, pa smo zajedno otišli u Švedsku, doneli tu opremu u Srbiji. Razradili to da kažemo da ta oprema može da bude transportabilna, da može da se koristi na bilo kom mestu, tu su nam se pojavili novi sistemi, i jednostavno sport je bilo to mesto gde ti ustvari shvatiš da digitalne tehnologije mogu da se primene zaista svuda, samo je pitanje da li imaš pravu priču, tj. ono što sada zovu narativ, ali da znaš ne samo da prodaš nego i da objasniš šta to zaista može da donese. To nije samo puki buolt in i rezultat, to je nešto više od toga.

Ivan Minić: Ja se sećam odprilike u to neko vreme, mislim da je bila recimo 98ma – 99ta, desilo se to da je Partizan učestvovao i organizovao ,atletski klub Partizan, B finale lige šampiona u atletici, to se održavalo na Partizanovom stadionu, i sad bez obzira što sam ja veliki navijač Zvezde, ja sam išao sa drugarom na to da gledam ceo dan, jer sam obožavao atletiku i nikad je nisam gledao uživo. Gledao sam televiziju, i na televiziji sa ko zna koliko ljudi u režiji i sve ostalo, to sve izgleda spektakularno, i kao ajde misllim imamo priliku da gledamo, sećam se da je to bio nekakav dogovor između Zvezde i Partizana da su svi vrhunski Zvezdini atletičari prešli u Partizan, da bi oni ostvarili što bolji rezultat. I ne znam Topić, i Dragan Perić mislim čak da je bio, znači cela ekipa reprezentativaca, i Partizan pobedi u B finalu lige šampiona, na Partizanovom stadionu. I sad tu je bilo silaženje na teren dole, slikali smo se sa svima, mislim da ima moja fotka negde u muzeju Partizana, to je dosta onako traumatično, ali celo iskustvo je bilo sjajno. Ali bilo je sjajno izmeđuostalog i zbog toga što ja ne znam kako, ne sećam se sad tačno ali ja sam non stop trčao po stadionu, jer sam ja išao da gledam različite stvari, jer ti na televiziji to možeš da gledaš iskadrirano najzanimljivije i to je to. I sad naravno dešava se 6 disciplina u isto vreme, da ne možeš da ih ispratiš sve sa jedne tačke, sprint se desi i to je okej, al to je 20 sek sa kvalifikaijama sa ovim, sa onim, par puta po par minuta. Al kao bacanje koplja, bacanje ovoga, bacanje onoga, skok, ja sam non stop trčao po stadionu, ja mislim da sam prešao 15 km taj dan po stadionu, i sećam se koliko mi je sve to bilo neverovatno što naravno sve možeš da vidiš. I na onom starom, mislim da je i dalje takav, ne znam da li je, ali ja ga pamtim kao taakvog, starom semaforu, oni izbace s vremena na vreme to, ali realno ti nemaš sve što ti treba ako si opterećen podacima. Onda sam ja išao kod novinara i uzimao odštampane one liste rezultata koje su donosili na svakih 15-20 minuta, recimo na matričnim štampačima štampani i sve to, i sećam se koliko sam taj put, mislim stvarno sam uživao kao gledalac. Nije tu bilo nešto mnogo ljudi, bilo je 5000 možda na stadionu, ali znam koliko sam uživao kao gledalac i okej zahvaljujući tebi 20 godina kasnije sam bio deo takvog spektakla u Beogradu mnogo ozbiljnijeg i kompleksnijeg, ali sećam se koliko sam uživao. I onda sam u jendom trenutku samo uhvatio sebe da razmišlja, čoveče koliko ljudi mora da učestvuje u ovome da bi se sve ovo ispratilo na pravi način, jer ka dpratiš jednu disciplinu imaš ekipu koja prati jednu disciplinu, pa se završi, pa onda oni pređu na ono drugi, al ovde se dešavaju 5 stvari u paraleli, i ceo dan se dešava po 5 stvari u paraleli. Ima gomila takmičara u isto vreme na terenu i ako bukvalno ne mogu da zamislim kako je to izgledalo pre pravih IT sistema, ajde predpostavljam ono olimpijske igre, svedska prvenstva da su to imali jako dugo u nazad, ali nešto što je na nižem nivou od toga, gde nemaš velike sisteme kao potporu sigurno je bilo teško.

Ivan Rečević: Krenulo je tek nekih 90tih godina kada su kompijuteri postali dostupni, kada su se pojavile prve te neke digitalne kamere, koje nisu klasične digitalne kamere. Kamere kao što su ova koja nas sada snima imaju objektiv, i one imaju objektiv, ali u slučaju tih kamera za elektronsko merenje ustvari imaju jednu liniju, znači jedna linija koja snima kontinualno, i koja formira sliku, znači to nije klasična kamera koja slika 25 sličica ili 35 sličica u sekundi, ne ova slika nekih 1000 linija u sekundi, koja dalje formira sliku da kažemo i koja obeležava vreme, ima neki time stamp. Sve u svemu to je predivno vreme, ja kažem ja sam se time bavio od te neke 98 godine još nekih 7-8 godina, onda sam prestao jer jednostavno nisam više mogao da stignem, ali sam se prebacio, ustvari i dalje sam ostao u sportu, bavio sam se takozvanim event presentation menagmentom, a to je ustvari kako da, nije to samo kako već to je kompletan sistem ljudi, kompjuterski sistemi grafike koji obezbeđuju informacije za ljude na terenu, da ljudi koji su na tom borilištu, u toj areni ilil na tom stadionu budu informisani, znači pošto si ti jurio sa svim tim papirima koji su novinari dobijali, u modernim događajima sve te infromacije su dostupne, bukvalno ideja je da ti u roku od par milisekundi možeš da vidiš informaciju, da li je to vreme, da li je to neki pokušaj u pitanju, jednostavno da ne razmišljaš preterano, da je informacija uvek ispred tebe.

Ivan Minić: Količina ekrana koja su na borilištu je ogromna, ne samo ovih velikih sa videom, gomila malih ekrana koja služi da prikaže konkretan rezultat, vreme koje se odbrojava u disciplinama gde je to negde…Pa sve to mora da bude pod nekom kontrolom i u nekoj sinhronizaciji.

Ivan Rečević: Ti si bio u prilici da budeš na jednom od najvećih događaja, gde je to ekipa, kada sad razmisliš, to je ekipa od preko nekih 50tak ljudi, aj kažemo 20tak ljudi u centralnoj da kažemo sobi koja kontroliše sve, i još nekih 30tak u bližoj okolini koji pomažu svemu tome, plus sve sudije, snimatelji, režiseri koji sve to prate, da kažem mi smo bili takođe veza između naše domaće režije i da kažemo inostrane režije, obezbeđivali smo informacije. Ali na kraju dana mi smo tu kao, u lokalu, kao neka pomoć, uglavnom dolaze stranci koji to rade iz nedelje u nedelju…

Ivan Minić: Nemci, poznati kao Nemci.

Ivan Rečević: Oni to rade svake nedelje, a mi to radimo jednom u par godine. Tako da smo mi tu više kao pomoć, da im pomognemo da se stvari reše.

Ivan Minić: Mislim da mi je to jedan od prvih situacija u životu, a prošao sam svašta i radio sam svašta, kada sam seo u onaj prvi red do staza i svega, gde si bio ti, gde je bilo nekoliko tih ljudi iz Nemačke, koji su suštinski taj tim ili međunarodne federacije ili partnera koji rade realizaciju, ja sam seo i rekao “Jebote ovi ljudi tačno znaju šta treba da se radi, ovo je neverovatno“

Ivan Rečević: Da, vidi mi možemo da uletimo u neku ideju, da nas ponese emocija, što nije dobro. Mene je lično ponela par puta i bila je varijanta smiri se, što je dobro. Onda naučiš da ne treba da padaš u tu neku vatru, postaneš daleko više profesionalniji nego što si bio ranije, i mesto je gde može zaista puno da se nauči, ako želiš da naučiš, ako te interesuje. A sve nas, mislim mene, tebe i još par ljudi, sve te stvari interesuju. Ustvari to je ono što sam ja saznao posle te neke srednje škole i tog fakulteta, pokušaja fakulteta, a to je ustvari da mene interesuje premnogo stvari, što ti kažeš bolest. I ako me nešto interesuje ući ću u dubinu svega toga, ne bih li razumeo do kraja i bio spreman da to znanje upotrebim na pravi način. Tako da mene je to užasno interesovalo, ušao sam u dubinu svega toga, saznao sam, ali već danas ako me pozovu, da uradiću, pridružiću se ali me to više ne privlači toliko. Mislim tu je bilo situacija sa svim dalje poslovima, sa nekim aktivnostima, sa projektima, posle ponavljanja jednom dvaput ajmo na nešto novo.

Ivan Minić: Kaži mi, kako si iskoračio iz tog nekog relativno logičnog karijernog puta u preduzetništvo?

Kako je Ivan postao preduzetnik

Ivan Rečević: Pa zdravlje. Zdravlje mi se užasno…mislim počeo sam da radim za korporaciju i sve je to bilo fenomenalno, bio sam u menadžment timu…znači firme koja je rasla, danas je jedna od možda najvećih korporativnih, da kažemo korporacija u Srbiji, koja je ono vlasnik TMS-a iz Novog Sada, ima toliko zaposlenih, toliko nekih aktivnosti. Meni je stradalo zdravlje na neki način, ustvari ne na neki, konkretan način, jednostavno nije to bio burnout, ali je jednostavno nisam više bio taj. Desio se outsourcing IT-a globalni, tako da sam prešao iz Šnajdera u Cupgermany, malos e to poboljšalo, ali sam shvatio da sa svim silnim znanjem i iskustvom mene taj više posao ne privlači u toj korporaciji, da mislim da bih mogao da uspem samostalno.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat, da je to nije problem do sistema i korporacije nego je problem do toga kako je zalemljeno kod tebe unutra i da je suštinski problem ono mogao si ti sasvim lepo da boraviš u toj korporaciji jedno 30 godina i da ti bude super, i da ne daješ preterani gas i da svi budu zadovoljni, da svim bude dobro, jer sistem je projektovan tako da radi, al si ti imao potrebu da daš više i da izvučeš više, i da postigneš više, a nije sistem takav da neće da ti da da se spališ, pustiće te, mislim i njima je u interesu naravno, al na duge staze je to ne održivo. I sad okej, to zvuči vrlo logično, što pobogu u preduzetništvo onda?

Ivan Rečević: Pa vidi jedini način – mislim imao sam tu suludu ideju, a to je da consulting, pogotovo IT consulting će da doživi bum te neke 2007 godine u Srbiji. I ima tu svakakvih sistema, banaka, sve i svašta se dešava, pa mislim ima mesta za konsultante, a ja sam u tom trenutku smatrao da imam toliko dovoljno znanja i iskustva da mogu da iz korporativnog sveta, znajući sve te neke stvari, da uskočim u konsultantske vode. To je funkcionisalo prva tri meseca dok je bio prvi klijent tu, a onda više nije funkcionisalo. I onda je bila varijana šta ćemo sad, mislim preračunao sam se, mislim postojala je mogućnost da možda započnem te preduzetničke korake, ali i da radim dalje u korporaciji, jer sam smatrao da to bi bilo samo prevara, nikad se ne bih zaista opustio i ušao all in u tu priču. Tako da sam dao otkaz, vratio kola, sve po redu i ušao u priču. Kažem funkcionisalo je nekoliko meseci, bilo je sjajno, tu se skupila neka lova, al onda sam shvatio već tada da od toga konsultanskog posla nema ništa u Srbiji, nažalost. To je bilo rezervisano za velike kompanije, bilo je rezervisano za strane konsultante, jer iz nekog razloga nije se baš puno verovalo domaćim konsultantima. Naravno pedigre kao što je Makenzi… conulting grupa, ako si radio kao konsultant za njih, itekako imaš prođu. To su stvari koje su stvarale poverenje. Naravno ja kao neko ko dolazi iz neke korporacije koja se bavi enegretikom baš nisam ulivao poverenje, tako da eto to je bilo baš to neugodno vreme.

Ivan Minić: Mislim da je sa jedne strane bilo malo prerano, a sa druge strane nikad nije jednostavno napraviti taj skok između industrija koje su slične ali nisu iste, i vrlo često dobro funkcionišu u onoj varijanti kao što si rekao, da imaš paralelnu karijeru koja je part time konsultantska, ili ono što se sada dešava sve češće jeste interesantno na neki svoj način, to je da su velike konsultantske kuće shvatile da postoji jedan čitav segment koji je IT, illi naslonjen na IT za koji oni nemaju stef i ne mogu da imaju steff, jer im ne treba full time. Gde te oni suštinski uzmu kao podizvođača koji će biti na njihovom rosteru za tu vrstu projekata, i to nije loše i interesantno je, može da bude vrlo rukletivno. Ali, tu imaš onu situaciju da super može da bude posla dosta, a može i da ne bude posla 6 meseci uopšte, jer oni nemaju nikakvu obavezu prema tebi, oni imaju odnos da kad im treba po projektu će te zvati. Zato ja svakome ko misli da je skok u consulting vrlo jednostavan i sve, ja kažem, Okej, kreni, napravi sebi – što se kaže napravi sebi 3 case-a koja si uradio konsultanski, pa kreni odatle u neku laganu tranziciju, ali ako si navikao na standard koji donosi sa sobom dobra pozicija u korporaciji, nemoj da prelaziš u preduzetništvo jer će ti trebati 3 godine da dođeš da nivo na kome si bio, a za te 3 godine i ukorporaciji otišao verovatno duplo.

Ivan Rečević: O da…

Ivan Minić: A Huge?

Kako je nastao Huge

Ivan Rečević: Pa to je izašlo iz tog perioda kada nije bilo posla. Onda se sretneš sa drugarima i evociraš uspomene na neuspešni poslovni poduhvati, koji je bio neke 90te, ne znam više koje godine kad smo probali da prodajemo računare. Ajmo da pravimo nešto interesantno, šta radiš ti? Radim marketing, šta ti radi? Pa IT consulting, a ti? Websajtove, i ono kao hmmm digitalni marketing, ideje, sve po redu, i eto..

Ivan Minić: Omničeno.

Ivan Rečević: Omničeno. I mislim eto započeli smo sve to, a eto iz ideja ajde da napravimo nešto novo, svi smo videli da postoji nešto u tome. Meni je konkretno trebao, ne stalan izvor prihoda, ali nešto da budem siguran da ću imati da platim stanarinu i ostalo. I moja ideja je tada bila jednostavno ljudi ovo što krećemo da radimo, ja ne želim da to radim čitavog života. Sledećih 5-6 i ne znam koliko godina i ja sam spreman da prodam nekom strancu, nekoj drugoj kompaniji, za mene je ovo interesantno ali znajući sebe i kako me interesovanja drže ono kao kažem 5 do 10 godina u vrh glave. Tako da to je bila neka inicijalna ideja.

Ivan Minić: E sad naravno čuli smo i Srđanov ugao priče, romantičarski. Ono što jeste negde zanimljivo u trenutku nastanka Huge-a jeste zapravo taj momenat kad on nastaje, jer u tom trenutku počinju da se pojavljuju, ne digitalna odeljenja u agencijama, ali agencije imaju onog jednog čoveka koji se bavi nečim digitalnim, al to su klasične marketinkške agencije u kojima to postoji, jer mora da postoji, jer su počele ono 2% budžeta i ide na digital i mora da ima neko ko će da pusti taj email koji treba, ali još uvek nemaju ljudi koji su specijalizovani za to, još uvek vrlo retko kod klijenata postoji osoba koja se time bavi, dedicated, postoji da je neko to 5% radnog vremena, ali ne više od toga. I odprilike u vreme kada se vi pojavljujete mogu slobodno da kažem, kao jedna od prvih digital agencija fokusirana na to…

Ivan Rečević: Digital native.

Ivan Minić: Možda i prva. Znaš to podrazumeva da okej tajming je jako dobar, možda je preran ne znam 6 meseci ili godinu dana, ali tu je, ne može mnogo idealniji da bude od toga, ali dolaziš na tržište koje je i dalje nezrelo, jesti ti na dobrom mestu da uhvatiš neki momentum, da za 3 godine budeš na nekoj liderskojo poziciji u okviru tog tržišta, ali treba 3 godine da izdržiš sve dečije bolesti koje donosi tako nešto. A koliko se sećam vi ste od starta suštinski pokušavali da nudite neke usluge koje su bile daleko sofisticiranije od onoga što je tržište moglo da svari..

Ivan Rečević: O da..

Ivan Minić: Prvo šta ste pkušavali da nudite i zašto?

Ivan Rečević: Prvo smo pokušavalid a nudimo oglašavanje u novinama, magazinima..

Ivan Minić: Dobro to Srđan je imao know how..

Ivan Rečević: Da i Nikola je to radio, alli nažalost to nije pravilo dovoljno love, i onda smo probali na razne načine, razni neki girila marketing, od slanja brufena u boji huge-a, tj velikog Huge-a. Da se razumemo postoji Huge-ink…

Ivan Minić: Pričao je i Srđan o tome.

Ivan Rečević: Od toga da šaljemo neke…revolveraši u kraju, mislim bilo je svega i svačega, pokušavali smo sve i svašta baš nije uspevalo. E onda smo došli u situaciju da ono kao okej, to je bilo ja mislim nova godina ono kao ajmo presek šta se desilo, ništa se nije desilo. I onda smo seli i reklli moramo da se usresredimo na jednu stvar, a to je bio Google adds, performance marketing, niko ga ne radi. Svi pričaju o njemu, ali naplaćuju fioxnu cenu klika, što nije realno, nit je po pravilima Googla u tom trenutku, ali pošto je malo tržište koga briga, znači ako ti neko kaže da je fixna cena klika, onda je fixna cena klika. Ako postoji samo 5 reči na kojima možeš da se oglašavaš, možeš samo na 5 reči, ako to nigde ne stoji kao ograničenje, ajmo da pružimo pravu uslugu bez izvrtanja da, tj. ajde da pružimo punu uslugu, neko će to da prihvati. Mislim jedan od prvih klijenata bio je moj brat koji prodaje, tj. prizvodi aluminijumsku stolariju. I to je bilo fenomenalno. Mislim Nikola je okretao preko 50 broje sličnih proizvođača, nudeći im istu uslugu, jer ono ajde da vidimo… I niko nije hteo da prihvati sem mog brata. I onda to je bio prvi maj, planirana kampanja za prvi maj treba da krene, 29-30 april, neki drugi proizvođač aluminijusmkih prozora i vrata kreće da se oglašava, to je onaj koga je Nikola okrenuo, ali nije želeo alli je ipak on tu hteo da proba.

Ivan Minić: Ja skontao.

Ivan Rečević: Moj brat u panici kaže neko se već oglašava, šta se ovo dešava? Ja kao pa to je neko, i vidimo šta je i kako je, ono kao samo ti njega pusti, gledajući parametre i ostalo ovaj će da se istroši za dva dana i to je to, a ti ćeš da se oglašavaš mesec dana. On je za tih mesec dana napravio posao koji nije imao za godinu dana, veoma jednostavno. I onda je krenulo, ti kad imaš takav uspeh, plus brat nije imao website, mi smo bukvalno napravili jednu web stranicu sa cenovnikom, znači katalog klasičan bez neke interakcije.

Ivan Minić: Danas bi rekli lending.

Ivan Rečević: Lending, lending, ali slika lending. Ustvari bio je HTML da se ne lažemo, bio je HTML po svim pravilima i standardima, jednostavan, jedna stranica. To je radilo, i to je trajalo, mislim on je imao taj sajt i tu stranicu godinama, i to je funkcionisalo.

Ivan Minić: Mislim da je taj trenutak, ako pričamo o Google addsu, bio idealan da nešto kreneš jer si zaisat za prililčno smešan novac mogao da dobiješ neverovatne rezultate. Bilo je jefitno, jer nije bilo konkurencije, bilo unčikovito, jer nije bilo konkurencije, a ljudi su koristili Google, jer su koristili Google kao što ga i danas koriste.

Ivan Rečević: Ali jedan interesantan komentar brata je bio sledeči, pošto je on već radio taj posao godinama, ja ga pitam okej šta je drugačije? Šta se dešava? Kaže slušaj, počinje da mi dolazi pa inteligentnija klijentela, što se može u tom trenutku vezati za ljudi koji – imaš kompijuter, znači moraš da imaš određena primanja, znaš šta hoćeš, znaš da koristiš internet, znači sve je tu, ti ljudi će…super je i ciljna grupa u tom trenutku. Nije prevelika, dovoljno je velika da stvori taj neki posao i kažem ti to je nama ustvari dalo još jednu situaciju da imamo case. Možda ne toliko kao case, ali imaš petlju sada da odeš ispred nekog novog, ispred neke nove industrije i da nudiš.

Ivan Minić: Imaš taj momenat zato što znaš da radi, ti veruješ u svoj proizvod jer si video svojim očima da to funkcioniše. Ja tačno znam kad sednem prekoputa nekog ko pokušava nešto da mi proda, da li on veruje u to ili ne veruje. Iako veruje, čak iako ja ne verujem, može da se desi da ću kupiti iz poštovanja i činjenice možda ja grešim ajde da probam, ali kad vidiš da druga strana ne veruje ne vredi.

Ivan Rečević: Tu je bilo svega kažem ti. To ti prvo da vetar u leđa, ali već posle mesec dana shvatiš da ti imaš jedan, nije to ne rešiv problem, rešiv je, ali moraš da okrećeš brojeve telefona od početka do kraja. Insertere što je Srđan spominjao, Nikola je to radio do iznemoglosti, I dan danas kažem takav stepen požrtvovanosti i fokusa retko ko ima. I to je taj momenat…

Ivan Minić: Dok ne počnu da se javljaju sami, al to je mnogo dug proces.

Ivan Rečević: Ali isto tako shvatiš i da moraš da imaš nazovimo malu fabriku, da to mora da bude takav proces da ti ne razmišljaš toliko o njemu, da je to bukvalno kao mala fabrika edversa… u ovom trenutku. Da ti onako poziv, završi, zaključiš neki ugovor, imaš neku lovu, ključne reči, oglasi i ostalo, da to bude ne ometan proces kao fabrika.

Ivan Minić: I što jednostavniji mogući jer nemaš ljude.

Ivan Rečević: To se nikad nije desilo, ali pošto sad već ulaziš u tu neku priču, postaješ partner Googla, prvi Google partner u Srbiji i ostale stvari, onda počinješ d srećeš neke ljude van Srbije. I onda sretneš ekipu iz Slovenije koja je napravaila fabriku od advrtsa. Oni su imali mali call centar, pomoću štapa i kanapa ali funkcioniše, mali call centar koji bukvalno ima troje ljudi, koji po njihovim rečim, oni su mogli da okrenu telefonski – poslovni imenik Slovenije za 6 meseci, od početka do kraja.

Ivan Minić: Dobro mala zemlja.

Ivan Rečević: Oni su imali tako zatvoren proces, mislim oni su lutali, pripremali su jedno 3-4 godine da naprave malu fabriku, u jednom trenutku smo mi probali da kopiramo čitav sistem ali nije funkcionisalo. Jednostavno Slovenija je druga zemlja, druga pravila i ostale stvari. Nama je najveći deo posla u Srbiji dolazio zbog toga što smo mi imali poslovnu viza karticu, ni zbog čega drugog, jer komapnije, čak ni agencije nisu imale poslovne, ili ako su imale poslovne kartice one su stajale u džepu direktora i računovodstvo je imalo problema sa time, kako da reši to. Mi smo u tom trenutku, na moje insistiranje, imali računovodstvo koje je bilo strano računovodstvo u Srbiji, jer iz jednog prostog razloga, strano računovodstvo, vrhunski ljudi u tom trenutku, znaju kako da se nose sa poreskom upravom, znaju šta sve treba da se reši da sve bude legalno, da nemamo tih problema.

Ivan Minić: Jer tad je bio onaj pakao sa “A gde je pečatna Googlovoj fakturi“.

Ivan Rečević: Sve po redu. Mi nikad – ti za nekih prvih nekoliko godina smo skupo plaćali to računovođstvo ali nismo imali problema, te vrste. Bilo je drugih nekih problema, alli kažem oni su mogli da reše to plaćanje karticama firme bez ikakvog problema. Tako su nama dolazile od agencija od directa i ostalog da preko nas kupuju neke stvari.

Ivan Minić: Dobro naravno tu je bio i drugi faktor a to je da oni ljudi nisu imali ljdue koji to umeju da rade, i mogu da rade na nekom iole sofisticiranom nivou. Činjenica je na svim platformama za oglašavanje, onog trenutka kad su one otvorene i postale svima nama dostupe, mogao je bilo ko da napravi kampanju i ona bi radila dobro, jer je tako bilo napravljeno, nije bilo teško. Sećam se i ja prvih kampanja koje sam pravio tamo 5-6 pa 7-8 na Facebooku koliko je to zapravo bilo bazično, gde se u međuvremenu zakomplikovalo beskonačno i promenilo, na dva mesta se promeni kompletno. Svaki put kad uđem u novi interface se iznerviram, ali to je valjda zato što smo ostarili pa ne treba da viđamo nove stvari.

Ivan Rečević: I mlađi se nerviraju ne brini se.

Ivan Minić: Ali čini mi se da u tom periodu sa jedne strane glavna stvar jeste bilo negde akvizirati nove klijente, to je bio pakao, nakon toga manje više stvar ide na autopilot, nije baš ali je low maintenance prilično, a akvizicija novih klijenata je prilično izazovna, i sad ti suštinski tražiš nekog ko je malo vizionar, mora da bude malo vizionar i malo da razume. Relativno brzo može da vidi rezultat, to je dobro, ne mora da veruje  na slepo mnogo ali mora da napravi taj leap of fate, koji nije baš jednostavno napraviti.

Ivan Rečević: Srđan i Nikola su kopali, kopali su, tražili su taj neki ulaz. Mi smo znalil da imamo inženjering iza sebe, inženjering agena je imala te neke developere koji su radili posao, alli su imali nekog slobodnog vremena, sedeli smo u istoj kancelariji. Super dizajnere koji su to moglli da upakuju kako treba, isto iz Agene, delili smo kancelarije tako da je sve funkcionisalo. Ono što se desilo jeste da smo imali taj leap of fate, znači došao je sa nekom pitanje “ljudi pošto vi radte digital, jel vi imate nešto digitalno, al da bude onako extra?“, mislim da se pojavio neki telefon, dal je Sony koji se otvarao illi je to bila neka Nokia, ne ona Nokia iz matrixa već neka sledeća generacija koja se isto otvarala, X1…više ne mogu da se setim ni šta je bilo, ono kao jel možete vi nešto da napravite sa ovim? Pa možda tu QR code, to je bila neka 2009 godina, pa telefon ili neka kamera, pa da iz QR koda izleti telefon da ti vidiš kako on izgleda. I ništa mi smo tu propatili, ja sam ovim developerom, Srđan je tu uleteo da napravimo to, mi smo to napravili dogovor, štampanju – dal je u novostima ili je bilo u nekom – u Politici je izašao taj QR kode, mi smo u tom trenutku stali  – imali smo čak i analitiku tu da možemo da ispratimo koliko je ljudi uopšte upalilo taj QR code. To je izašlo ne znam 30.000 primeraka, sve po redu, Telenor je u tom trenutku to radio, ne Mobtel, beše Mobtel, više se ne sećam. Sve u svemu bukvalno je ideja bila sledeća, imaš telefon ili imaš nešto sa kamerom, ako uperiš taj QR code aktiviraće ti se ta kamera i moći ćeš da vidiš kako izgleda taj telefon uživo, u realnom okruženju. I mi smo to napravili, to je radilo i imali smo prema statistici 16 aktiviranja QR coda, ali je to…

Ivan Minić:  Ali tih 16 su bili oduševljeni…

Ivan Rečević: Da, tih 16. Sad ne znam šta se desillo posle ali svi su bili oduševljeni da je to funkcionisalo, i ako jel imate nešto drugo? Jek imate nešto novo? I sad na tom talasu, znači pričamo o vremenu bez pravog ajfona, bez svih tih nekih stvari, šta možemo da napravimo? Onda tu se pojavila neka interesantna biblioteka, open source biblioteka koja može da detektuje lice.

Ivan Minić: Face recognition prvo..

Ivan Rečević: Prva generacija. Tako da smo sa flash developerom, koji je bio lud u tom trenutku, krenuli da kodiramo flash action script, mislim on po našim uputstvima šta treba da se radi. I napravili smo te neke prvi aplikacije za Facebook.

Ivan Minić: Frikomanija.

Ivan Rečević: Smoki.

Ivan Minić: A prvi je bio smoki?

Ivan Rečević: Prvi je bio Smoki, pa je onda došla Frikomanija, pa Frikomanija 2, pa Smoki challange, mislim bilo je tu više aplikacija samo se najviše zna za Frikomaniju.

Ivan Minić: Jer ja se i dalje sećam, mislim sećam se prvo što smo jeli višak sladoleda koji je ostao za slikanje za Frikomaniju, ali i dalje mi je jedan od jačih momenata bio vaša prezentacija na BizzBuzzu pre 15 godina. Frikomanije, gde, pošto je sad to nisko i nije zgodno i web cam isve, gde klečite i ližete i mi gledamo na projektoru kako to izgleda. 

Ivan Rečević: Zamisli kako izgleda hvatanje jezikom čoko smokija, braon čoko smokija. To je tek izgledalo interesantno, ali to je bila prva generacija. Jeli smo, pa lizali smo sladoled. Bilo je interesantno, bilo je super. Mi smo osvojili neke nagrade tu, u Zagrebu…

Ivan Minić: Bilo je revolucionarno, u svoje vreme, baš ozbiljno. Mislim, jeste to bio period u kome su stvarno svi bendovi pravili Facebook aplikacije, ali su se one u 90% slučajeva završavale na foto konkursi ili eventualno slanje priča ili možda igrica, ali i to vrlo retko. 

Ivan Rečević: Ustvari, sad sam se setio kako je sve to krenulo. Krenulo je, ustvari, sa Vladom Ranđelovićem iz Directa. On se bavio digitalom u to vreme i na nekom, da li u Kanu ili na nekom takničenju su prikazali augumented reality aplikaciju koja radi sledeću stvar: izbeljuje zube. I on je bio oduševljen i pitao je možemo li da napavimo nešto slično. I mi smo seli, ja sam pročitao dokumentaciju, našli smo FLASH developere i ajmo da radimo. Tako je krenulo. Ali je to više bio inženjerski izazov. Da li mi to možemo da napravimo. Pa može. Ono što smo naučili takođe kroz čitav proces je da sve je super što imaš ideju, sve je super što ti imaš inženjerske sposobnosti. To inženjering može da napravi sve. Ali da li će to lepo da izgleda, to zavisi od dizajnera i vremena. 

Ivan Mninić: I najčešće da li će to da radi kako treba, mnogo zavisi od hardveran na nome pokušavaš da ga pokreneš. 

Ivan Rečević: Vidi, to, posle srednje škole, mašinca, više škole, shvatiš dase inženjering svodi na to da to mora da radi, da ne bude traljavo. Tako da smo mi to sve ispeglali. Na kraju dana se svelo na to da li imaš dovoljno vremena, da li dizajner ima vemena i da li ti imaš vremena da to ispoliraš. Da li imaš ono vreme za holivudsku produkciju. Jer kad se završi film, oni ti kažu: “E, završili smo snimanje!” i ti si sad spreman za mesec dana, evo filma. Ne, ne, ne, još godinu dana mi to treba da peglamo. To peglanje, to cickanje to utezanje, ta holvudska produkcija ima smisla. Ali u našem slučaju, mi smo bili malo ludi jer nama je sve više bio inženjerski posao i novi posao. Novi posao, novi posao. Jer, ako nemaš dovoljno, ako ne naplatiš sve to dovoljno, ti imaš problema sa cash flow, tako da, ako bi standardna produkcija na nekom zapadu ili u nekom razvijenom društvu, trajala 6 meseci, da to bude sve kako treba, Holiwood production, mi smo to završavali za mesec i po dana. Što nije realno. I naplaćivali smo 3-4x manje. Tako da ti nemašgoriva. Misliš da imaš goriva, super je to uspeh, znači, aplikacija košta 5000 evra, suepr, ali to može da ti da gorivo za sledećih mesec i po dana. I dalje ne možeš da naplatiš koliko trbea da naplatiš. 

Ivan Minić: A nije nešto što možeš da recikliraš 10x, pa da kažeš nema veze. Možeš možda da još neki put provučeš negde, ali suštinski je limitirano. Sa druge strane, ono, dobio si challenge koji si želeo, napravio si nešto što je neko rekao da nemože, pa si ti seo, pa si ga napavio. To je mnog lepo.

Ivan Rečević: Tokom karijere većina stvari si bile inženjerski izazovi, šta može šta ne može. To je ustvari ono što te tera naped. Bar mene tera. Da naučim naučim nešto novo, da vidim da li mogu praktično da to primenim. I da to ima neku vrednost, komercijalnu vrednost, kako za mene, tako i za klijenta. 

Ivan Minić: Jednu stvar, hoću da te pitam, pošto, naravno Srđana je nemoguće pitati, jer ja mogu da mu postavim pitanje, on mora da razmisli jedno tri meseca pa da dođe da kaže, ali ti si taj racionalni, onaj što tiho sedi i čuka za laptopom, sećam se. Ja i dalje pričam ljudima da si ti prva osoba koja je meni napravila falafel da probam, pre 15 godina na terasi Huge-a tada, ali onošto mi je interesantno, cela ta transformacija Huge-a od prvog dana do trenutka kad se vlasnička struktura promenila i  vi ste izšli i tako dalje… Transformacije koje su se dešavale, meni se čini da je to sve vreme bio startap, ni u jednom trenutku nije postao zeo biznis, odnosno jeste, jeste postao zreo biznis, ali je mnogo prošlo do tog trenutka, a kroz te transformacije to je bukvalno kao u onim crtanim filmovima, kad ono, ne znam ko to beše, ali neko menja se iz jednog oblika u drugi, ali menja se tako što počen kao bicikl, pa se pretvori u kamion, pa se pretvori u auto, pa se pretvori, u nemam pojma, kokošku i tako 6 oblika promeni i onda se desi ona tranzicija u koju je trebao da dođe. I meni se čini se čini da je Huge upravo bio takav, da ono, svaki put kabi se… viđali smo se po događajima.. ali svaki put kad bismo se viedeli kao ljudi da sednemo da pričamo, ja sam slušao neke nove priče.

Ivan Rečević: Da

Ivan Minić: Neki novi fokus, šta se radi, što je s jedne strane normalno, jer se radi ono gde ima novca u tom trenutku, a to se menja, ali znaš iz fundamenta da menjaš stvari. Možš da pilotiraš, to je ok

Transformacije koje su se dešavale

Ivan Rečević: Pa mislim da smo svi bili gladni, neko je bio gladan sporta, neko je bio gladan da ima više ljudi sa kojima će da upravlja, neko je bio gladan da ima interesantne projekte, da bude inženjer. Mislim, svako je imao neku svoju ideju kuda treba ići i svako je vukao na svoju stranu, što je normalno. Mislim, to je rezultiralo toj drugačijoj formi Hugea iz meseca u mesec iz godine u godinu. Mislim, ja na kraju dana kad pogledam na sve to, bilo je fenmenalno vreme, sad vidim ono što mislim da us greške, ali nisu bile realno greške, jer nisi znao za bolje. Ono što smo videli je da želiš da raste firma, da imaš više ljudi, ali to s druge strane traži dobar cash flow, više budžeta nekih, veći procenat, tj. treba ti više godiva. E sad, da me sad pitaš firma i ostalo, ja bih rekao ok, ali moj prvi cilj je da za tri meseca imam prvi sloj menadžemta kako bih se ja povukao iz operativnog posla. Mi smo non stop bili u operativnom poslu. Mi nikada nismo bili direktori ili menadžeri, mi smo uglavnom bili zajedno sa ekipom u rovovima. 

Ivan Minić: Poznati excell programeri. 

Ivan Rečević: Excell je bio  ono u šta od kad moraš, razumeš. Ali da, probali smo da se izdignemo iz toga, da izađemo iz toga, ali jednostavno, ne da ti je to u krvi, nego jednostavno, nemaš više goriva. Radno vreme je ok za zaposlene, ali za tebe ne postoji. Ti si non stop tu i tu si da ispeglaš ili da ono kao, ako nešto nije završeno da doradiš. I to je ustvari najveći problem. Mi nikad nismo uspeli da stvorimo taj neki prvi sloj menadžmenta. 

Ivan Minić: U pravom smislu. 

Ivan Rečević: U pravom smislu. Mi smo imali sjane ljude, sjajne vođe timova, ali mi nikad nismo imali pravi menadžment. Da ja ne moram svakog dana da dođem i da se bavim operativnim stvarima. 

Ivan Minić: Meni se čini da je tu postojala još jedna stvar koja se kasnije u određenoj meri promenila, ali ne potpuno, a to je da ste suštinski, svako u svojoj oblasti, a jeste isprepletano negde, vi i dalje bili nosioci svog znanja. Bili su ljudi koji su znali segmente toga, koji su bili dovoljno dobri da mogu svoj deo posla da urade na nivou izvršioca, ali na nivou strategije, vi ste bili jedini. I vi često niste znali kako i šta, ali ste imali malo više rasvetljenu sliku u tom trenutku, nego što su zaposleni bili. I sa jedne strane, gledajući to sa 10 godina distance, i razmišljajući sa naknadnom pameću, to je trebalo da se promeni. Ali je to bilo nemoguće promeniti jer nije postojalo znanje. Vi ste napavili čitavu jednu vojsku mladih ljudi, koji su posle toga, kroz 5 godina, postali sjajni, itd, ali su krenuli od vas, jer nije imalo gde da se nauči. 

Ivan Rečević: Da, to je problem ovaj što zovem ja sada gorivo. Ja sam imao užasno veliku želju da učim ljude. Što se ralizovalo tek negde 2018. godine kad sam počeo da predajem na fakultetu. I danas. Znači poslednjih 5-6 godina. Da mogu da prenesem znanje. Da bi mogao da preneseš znanje, treba ti vreme, koje u tom poslu, agencijskom, baš i nemaš. Ili možeš da ga imaš i to može da se desi u 8,9 uveče, ali ja već u tom trenutku ono kao, porodica i ostalo, limitiram vreme koje ću provoditi na poslu. A i ono što je problematično je, ti pokušavaš da preneseš u tom trenutku znanje koje se akumuliralo poslednjih 15 godina. I neke ideje i neki koncepti koje je teško objasniti u tom trenutku. Gomila stvari su bile osećaj. Osećaj da nešto može. Kako? Pa videćemo, i dođe rešenje u pola noći. To baš ne možeš da preneseš. Možeš da preneseš neke koncepte, neke…

Ivan Minić: Možeš da preneseš ono što je predvidljivo i ponovljivo. 

Ivan Rečević: Pa to. Neke kreativne stvari možeš d aprobaš, ali ne ide. Ali danas, kažem ti, na fakultetu, ja imam dovoljno vremena da mogu da se posvetim objašnjavanju svakog elementa procesa, ili svakog dela sistema, ili objašnjenja, nemam pojma, kako funkcioniše veštačka inteligenijca ili mašinsko učenje. I da to objasnim od početka do kraja. Za to mi treba 4 predavanja. Da prođemo kroz proces, da bi ljudi razumeli šta se tu dešava. Ja tih 6 sati nemam, nisam imao sa ljudima u Hugeu. 

Ivan Minić: Milsim da tu postoji još jedna, da kažem, bitna stvar, a to je: u celoj toj situaciji u kojoj se vi u tom trenutku nalazite, najdalje što ti možeš da odeš je da pokušaš da nekome prenseš način razmišljanja. 

Ivan Rečević: Mhm, da. 

Ivan Minić: A način razmišljanja je način na koji procesiraš podatke u bazi podataka. A nemate istu bazu podataka. Ti imaš 20 godina, oni imaju 2 godine. Pa i da su najvredniji bili te dve godine, to je i dalje ono 10x manje informacija efektivno, posebo što, ne mogu da kažem, znma svu tu decu koja više nisu deca, koja su tu došla i koja su prošla. Ne korz Huge, nego generalno kroz industriju, to su bili neki sjajni mladi ljudi u tom trenutku koji su se interesovali za to, ali nisu došli sa nekom ozbiljnom širinom, sa nekim ozbiljnim inženjerskim backgroundom. Oni su došli tu zato što je to šareno i zanimljivo i mrda se. Zato što je cool. I to je super, ali taj što na krajudođe da uradi gips i da okreči, nije onaj koji je sazidao zgradu. Može da uradi lep deo posla, sve je u redu, enterijeristi su važni,ljudi ako pravite objekte, molim vas, uradite završne radove u enterijeru. Ali nećeš njega zvati kad treba da se sazida nešto na močvarnom terenu. Zvaćeš građevinca. Idealno nekog matorog i nadrkanog. Jer, on zna. On je zato nadrkan. On je zato besan. 

Ivan Rečević: Zna ako nešto ne uradi tada kada treba, vratiće mu se posle godinu, dve, tri, pet i onda će da ga kljuca, a ne želi da bude tu. Znam. Sve mi je jasno. Da baš tako. 

Ivan Minić: Kako si odlučio da izađeš?

Kako odlučiti kad je dosta

Ivan Rečević: Pa tu se svašta dešavalo. Dešavala se ta priča sa fakultetom, sa predavinjima, radio sam već neko vreme predavanja za Google. 

Ivan Minić: Da, prvi Google trener na ovim prostorima, sećam se. 

Ivan Rečević: Da. Zajedno sa Vargom u Hrvatskoj, mislim, posle toga ja sam prešao tu neku igricu Googlovog trenera. Radio sam to i delje, ali više sam se preorijentisao na nešto što je Google pokušao da implementira šrom sveta, a to je business consulting i sales master class. Zači, obučavanje agencija kako da bolje prodaju ia kako da razvijaju biznis. Dve različite stvari. To je bila posebna vrsta treninga za agencije, koje smo uradili par u Srbiji, par u Hrvatskoj. Držao sam predavanja u Hrvatskoj i an još par nekih mesta, gde su se meni ustvari otvorila vrata da mogu da pričam o tim stvarima. Da se odmah razumemo, to je bukvalno paket materijala, video, koji te obuči daju ti širinu, koju možda nisi imao sa svojim strtapom. Gde ti ustvari onda shvatiš šta si sve loše radio. To su ozbiljni poslovni konsultanti, koji su napravili paket treninga za Google, koje ti posle toga prezentuješ i objašnjavaš nekim drugim agencijama, nekim novim klincima akoji su došli na ta tržišta. I to je ispalo super. Frnomenalno. Meni je to otvorilo neka nova vrata, gde sam ja shbatio da mene više taj marketing… ustvari, potrošio sam sopstveno gorivo za taj marketing. Video sam kuda sve to ide i nije mi se toliko svidelo. Mi već te neke 2014-15 godine shvatamo da po pitanju privatnosi i kao neki sistemi za oglašavanje, kao što su programatic oglašavane, tj. Double Click i još nekih koji su se pojavili u tom trenutku, ima nekih tu problema. moji odlasci na konferenciju u Mađarskoj, koja se bavi analitokom 

Ivan Minić:“Super Week”, 

Ivan Rečević: Super week, tu su se pojavili neki ljuid koje se bave privatnošćui koji pričaju i te kako sa velikom strašću o tome kako postoji veliki problem. Mnogi ljudi pričaju o tome, al mi u marketingu se ne potrsamo oko toga. Kad malo zagrebeš.. onda sam tada već shvatio i objasnio čitavoj ekipi, ljudi za sledeće dve, tri godine, ovo odlazi u dođavoal. Možda ne u plamenu, ali neko će u tom trenutku da baci veliku iskru koja će da krene da gori. To se drsilo sa GDPRom. Kažem sa GDPRom je krenulo 2018. ja sam izašao iz HUGEa 2015 godine. Jer, kažem, sve te neke stvari mi se.. ne da mi se nisu sviđale, nego, kažem i gorivo se potrošilo, imali smo drugačije ideje o firmi i šta u kom smeru treba ići i na koji način, tako da smo se lepo dogovorili, verovali smo jedni drugima, podelili smo se… Srđan je kupio delove firme, spojio ih ujednu i nastavio dalje. Po meni, ispalo je možda ne najlepše u tom trenutku, ali posle godinu dve, kad ase čitav proces zatvorio, pošto imali su neki milestonovi koji su trebali da prođu, da ono non competitve cosure, kog smo se pridržavali, su istekli. To se završilo i to je to. Ali kažem, već tada je meni, otišlo je to gorivo marketinga, mislim, ostao sam na neki način u tom marketingu, ali više sa inženjerske strane. Bavio sam se tom analitikom i tim podacima i onda je u nekom trenutku 2018 godine, 2017, ustvari, došla ta neka ponuda.I onda sam napustio Srbiju. 

Ivan Minić: I otprilike u isto vreme kreće ozbiljnija priča sa fakultetom.

Ivan Rečević: Da, da

Ivan Minić: Ti is i pre toga bio gostujući predavač, klinci su imali mogućnost da odslušaju, aj nešto što bih ja zvao masterclass. 

Ivan Rečević: O Google oglašavanju

Ivan Minić: Koji je bio vrlo ozbiljan o Google oglašavanju i mislim analitici. Ali jedna stvar je kad je to fakultativno, mada su većina dolazili jer je to važno i sjajno, ali druga stvar je kad je to nekakv integralni deo kurikuluma i na taj način je vrlo ozbiljno ugrađeno u celu priču. Mni je bilo super što je to, dok nisi postao deo ekipe, klincima omogućavalo da mogu da polažu za sertifikate, što jeste bilo big deal u tom trenutku. Ne mogu da kažem da sam retko pratio ljude iz Serbije u prethosnih 20 i kusur godina, ali mi se nije mnogo četo dešavalo da pratim ljude koji su u zrelim godinama, imaju ozbiljnu karijeru iza sebe, ozbiljne neke rezultate i idu u ozbiljnu zemlju u ozbiljnu firmu na ozbiljnu poziciju, a ono nemaju 27 godina, nemaju 24 godine, nego su neki pravi ozbiljni ljudi koji imaju stan, koji imaju porodicu i sve i ipak kažu da je 2.5 sata avionom, zapadnije neka bolja opcija, neka zdravija opcija. Kako, zašto? Kako je tekao taj proces uopšte? Pošto relokacija je generalno kompleksna stvar. Ljudi misle to se završi za 2 nedelje i idemo ludilo. Ne, ne ne.. Mislim možda i da u nekim startup pričama gde je daj frka odma, daj da vidimo. Ali ti si otišao u korporaciju. U korporacijama ništa ne funkcioniše tako. 

Povratak korporaciji

Ivan Rečević: Da. Tada to ne funkcioniše tako. Sada je već malo drugačije. Ali, te 2017 godine… Vidi 2015 godine sam ja izašao iz HUGEa, krajem 2015. Da. I sada je već 2017. To su dve goidne samostalnog posla, sam radim neke stvari sa još nekim ljudima koje sam upoznao širom Balkana, Evrope, interesantno je, ali realno, na kraju dana, kad se podvuče crta, tu baš se nije nešto puno desilo. Te neke love koja je došla od HUGEa, ja sam uspeo da sa još nekom pomoću od roditelja,levo desno, ja sam uspeo da kupim mali stan, da ga renoviramo, da ga prodamo, da uzmemo neku razliku ceni i da uđemo u drugi stan. Da rešimo neki stmabeni problem. Tj. nije problem, nego stambeno pitanje. Taj produkt HUGEa je meni pomogao da rešim stambeno pitanje . I sve je da kažem stabilno, cool i sad posao ide nekako., ali nije to to. Novac koji se tu vrti, klijenti do kojih stižeš.. ne mogu toliko da plate te neke stvari koje su potrebne da bi ti imao firmu koja je održiva. I ne ide. Mislim išlo je, ali ne kako bih žele. Vraćamo se na onu 2007 kad sam krenuo It konsalting. Verovatno još uvek nije bilo vreme za sve to. I razgovaramo suprug i ja i ona kaže: “Vidi, probao is, sve funkcioniše, pobedio si u više igara koje si igrao, a što ne bi radio za nekog? To nije ništa stašno.” Ja znam da nije strašno, mogu ja to, samo je pitanje koliko će me to dugo držati. Ja sam aplicirao na dve pozicije, ustvari tri, na dve su mi se javili. Prva pozicija je bila, mislim da se oni zovu Media group u Nemačkoj, u Mnihenu, jedna od najvećih privatnih grupacija. Recimo nešto kao Direct media u Srbiji.Gde im je glavni klijent Mercedes i imaju sve moguće medije drže i otvaraju sektor za analitiku. I poziv iz Minhena, dođite na razgovor. Ja sam otišao, porazgovarao, oni su bili oduševljeni, dali su mi neku ponudu i ponuda je bila onako iz Srpskog ugla, fenomenalna. Ajde da sačekam i ovi iz ovog Bayera su rekli da će da se jave. I oni sumi se javili i obavili su neke razgovore i oni su bili nešto oduševljeni i pozicija je u Berlinu. Nemačka. Sve fenomenalno i bukvalno, ja sam u tom trenutku dobio ponudu: “Mi hoćemo da radiš za Bayer. Hoćemo i da radiš u novoj Media grupi. Koji su uslovi, Nemci su dali uslov, ovi drugi Nemci iz Bayera su rekli: “Ah, možda će ova pozicija ipak morati da bude u Švajcarskoj”

Ivan Minić: Pa sad kad mora…

Ivan Rečević: Ja sam rekao, ja jedino što znam o Švajcarskkoj je da je skupa. Samo vas molim da ponuda bude adekvatna. Ne znajući da tu nema puno priče. Sve te neke švajcarske plate i platni razredi su standardni, nema tu levo desno, nema tu puno pregovora ili prihvatiš…

Ivan Minić: A i teško da može nešto da ti fali, ako je pozicija dobra. 

ivan Rečević: Da. Tako da, onda sam porazgovaro sa par ljudi što u nemačkoji i reko sam im šta su mi ponudili Nemci, ovi u Minhenu, i bila je varijanta, vidi, sa tim možeš da funkcionišeš sam da živiš, ali ne, nije bila adekvatna ponuda. Ovo što su ovi u Švajcarskoj ponudili bilo je wow. Ono što je bilo interesantno, ja sam čekao od trenutka kad smo se mi dogovorili, od trenutka kad sam ja počeo da radim je prošlo skoro godinu dana. Razlozi su bili apsolutno banalni, od toga da pozicija treba da se prebaci pairološki ili korz elektronske sisteme iz Nemačke u Švajcarsku, onda to treba da prođe kroz neke cikluse budžetiranja svega i svačega. Pa je onda ono što nisam znao, to sam saznao tek posle par godina, pozicija je prvo trebalo da bude direktor, pa su je spustili na nivo konsultanta. Mislim, svašta se tu dešavalo, dok na krajudana nije došlo da kažemo ovo je finalna stvar da potpišemo ugovor. Onda sam potpisao ugovor, platili su nam put da dođemo da vidimo kako izgleda Bazel, kako izgleda sve po redu. Mi smo to videli, sve je to bilo fenomenalno. I onda počinjte da radite za 3 meseca. Ja kao dobro, čekao sma godinu dana, sad još tri meseca. Sačekali smo tri meseca, ali tokom ta tri meseca, to je proces relokacije. Ne samo relokacije, nego špediteri koji treba da prenesu, koji treba da dođu da te spakuju, mi smo ne znajući pakovali sami stvari, kad su ljudi došli, rekli, pa vi ne trebate ništa da radite, mi pakujemo sve za vas. Vi samo treba da kažete to, to i to u to. Mi smo izgubili dva dana pakujući stvari. Ista stvar se dešava i kad te raspakuju, doduše tad sam bio pametniji, tad samo rešili na pametniji način, ali da, to traje. To traje. Ozbiljna pozicija iz ugla kada sam stigao, shvatio sam da je pozicija konsultanstska, ali po pitanju te neke hijerarhije, dosta bliska da kažem, korak ispod direktorske pozicije, jer jednostavno, ono što su oni u tom trenutku tažili nekoga ko može da bude, nešto između ITja, biznisa, inženjestva, ko može da odgovri na pitanja koje ljudi u digitalu..

Ivan Minić: Da bude pevodilac

Ivan Rečević: Pevodilac. Ja sam pored sebe imao takozvanog biznis partnera. Ali sam ja bip konsultant biznis partneru. Neko ko zaista priča sa biznisom. Mislim, takozvana matična organizacija u korporacijama je posebna priča, ali pono što je ključno je da biznis partner zna da priča biznis, ja znam da pričam tech. I znam da pričam sa biznis partnerom, ali znam i biznis. To je ono što nisu znali i bukvalno sam se tu snašao sjajno i posle par godina sam dobio to unapređenje da budem globalni lid za analitiku u e komercu, ali sve to je vodilo drugom, preseljenje u ozbiljnu zemlju, da se vratim na pitanje, da u zrelim godinama.., Jednostavno, ajmo da vidimo. Ja sam o tome maštao još neke 2000 godine, tj. onda kada se desila 2003 godina i kada se desilo ubistvo Đinđića, meni su sve se kule koje sam gradio oko sebe, pale su u vodu i bio sam ono u fazonu, ovde nemašta više da tražimo. Pa se tu malo smirila situacija sa suprugom i ona kao ajmo, da guramo. Mi smo ovde, ovo je naša zemlja, idemo dalje. Posle 15 godina,  je bila varijanta ono kao, vidi, ovo je jedna od retkih situacija kada možemo da vidimo kako to zaista izgleda, uvek možemo da se vratimo. uvek ima posla, znamo da smo sposobni, da možemo, tako, to se i desilo. Otišli smo i neću da kažem da nam se mnogo svidelo, fenomenalno je, da se razumemo. Čist vazduh, zdrava atmosfera, ljudi koji imaju slobodno vreme i kada imaš slobodno vreme, onda možeš da se posvetiš mnogim stvarima. Možeš da se posvetiš hobijima, možeš da stvoriš hobi, možeš da razmišljaš o nekim stvarima, možeš da imaš kvalitetan razgovor, možeš da se posvetiš ljudima koji ti dođu u goste na kvalitetan način.

Ivan Minić: Poznato mi je.

Ivan Rečević: Ali, ne shvataš koliko je to bitno kada si u konstantnom grču, kada si..kada juriš od projekta do projekta, od klijenta do klijenta, u razgovorima u pravljenju novog posla, Ta dekompresija je bila fenomenalna. Stvarno. To je ono što me je vratilo u neka stara vremena ada sam imao vremena za sve te neke stvari, ali kako vreme ide, ti ustvari non stop ubrzavaš, ubrzavaš, pokušavaš da multitaskiješ, pokušavaš da spakuješ sve na jedno mesto, da u što kraće vreme da uradiš više stvari i onda shvatiš da to baš i nije pravi način. Treba ti, treba ti vreme za razmišljanje. I kažem ta pozicija i čitav taj posao mi je to omogućio.

Ivan Minić: E sad, voleo bih da objasniš šta je zapravo taj posao podrazumevao. Zato što, to jeste opet jako zanimljiv trenutak u vremenu. Da krenemo od toga. Nema boljeg trenutka da počneš time da se baviš, jel. Ali prosto, stvar jeste onako malo iz ugla svih nas malo apstraktna. Taj pojam da kažem big data i data mining-a i svega toga što se negde provlačilo desetak godina, je prilično apstraktan. Mi smo u 99% slučajeva, jednu prilično poznatu, struktuirane informacije procesuirali na uobičajene načine i to je u principu to. Manje više, 90% vremena se ti baviš nekom automatikom u celom tom procesu i da, doniješ ti neke uvide koji nisu baš uvek tačni, ali nema veze, ne igraš na slepo, nego otprilike nešto vidiš i prepoznaješ. Ali to je uglavnom, digitala, klasični e komerc, maloprodaja e komerc i sve ostalo, a u tom trenutku šta rade veliki sitemi i velike korporacije, čijemo na nivou fenomenologije, na nivou po nekog case study, u kome se suštiniski ne kaže ništa na konferencijama, jer niko neće da deli ništa od toga i na nivou fenomenologije u smislu, evo kako se, lupam, Amazon bavi prediktivnom analizom za distribuciju proizvoida, pa imaju kraći i brži last mile, zato što znaju unapred odakle ćeljudi da naruče. Imaju toliko podataka da znaju unapred ko odakle naručuje šta. A mi sad pričamo o jednoj vrlo tradicionalnoj korpporaciji koja iz ugla svih nas, verovatno ne i vas, se ne bavi e komercom. Mislim ti odeš na sajt, on jedna onako vrlo korpo, ozbiljan, ne znaš baš da li prave lekove, boje ili mašine za poljoprivredu, o kojim podacima uopšte pričamo? Šta je ono što je tebe privuklo, osim činjenice ozbiljna firma, ozbiljna pozicija, ozbiljna plata, divan grad.. Šta je tebe privuklo i šta je podrazumevao taj posao?

Ivan Rečević:Pa vidi ovako, prvo što kažu disclaimer: Ovo su moja razmišljanja i stvari koje su javno dostupne, ovo što ću ponoviti ovde. Nisu ništa tajno. Broj 1, pored svega onoga, kao stabilan posao, ajd da probamo i ostalo, bio je stvar ega. Ega u smislu, ja sam oduvek želeo da radim nešto na globanom nivou. Tipa ako ja nešto definišem

Ivan Minić: Tipa da igraš u Ligi šampiona?

Ivan Rečević: To. Ja sam oduvek to želeo, taj ego, taj moment, taj ego trip da redim nešto na globalnom nivou i da ono kao ja nešto odlučim, pa se to desi tipa u Japanu ili negde, toje nešto štome stvarno ložilo, što se i ostvarilo. Da se razumemo, neke stvari na kojima sam radio, koje sam pripremio sa timom i sa nekim konsultanitima to se zaista i desilo. Što bi rekli, to mi se ispunilo, plaćen kako treba, nagrade za rad, tj. moj standardni rad, koji podrazumeva da se ja uključim, da se bavim, da naučim nešto i da izvršim, su ono kao, to se ne dešava u korporaciji takvog nivoa. Jer previše je.. ono što sam ja radio je specifično i nije se dešavalo često. I dobios sam gomilu nekih nagrada, internih nagrada, prepoznavanja od strane zajednice, It zajednice, unutar korporacije. To itekako, ono što smo rekli, mazi tvoj ego.I to pokazuje ti da ljudi su itekako zahvalni za to što radiš. Ja takav nivo prepoznavanja nisam doživeo u Srbiji, da se razumemo. I to je još jedna od stvari koja se desila. Jednostavno, kažem, nivo prepoznavanja, prvo unutar korporacije, a onda i u nekoj široj recimo švajcarskoj zajednici ili u Evropi, koja se dešava, je nešto što se, kažem, nije dešavalo ovde. I to prija. Itekako prija. Onda kad pređe taj period prijanja, onda dolazimo do toga šta ti ustvari radiš, a radiš sa podacima. Šta su sad ti podaci? Svet je veliko mesto. Mi vidimo Evropu, mi vidimo Srbiju, mi možemo da vidimo našu okolinu, Hrvatska, Bugarska, Rumunija i slično, ali ne znamo šta se dešava u nekoj Rusiji ili šta se dešava u Americi ili u Japanu ili u nekom Perruu ili Filipinima. Bukvalno u okvirima korporacije to sus ve posebne teritorije na kojima se dešava nešto specifično. Broj 1 ti moraš da pokušaša da sve to sublimiraš na način da bude uvek sve isto, da bi mogao da analiziraš. Ljudi su drugačiji, ali ljudsko ponašanje dosta slično. Neki trendovi su različiti, ljudi drugačij stižu do neke kupovine. drugačije izgledaju neki prioriteti, pa čak i unutar Evrope, drugačije kupuju Francuzi, drugačije Skandinavci, drugačije Italijani. I ti sve to moraš da dekodireš. Prvo da dekodiraš ta ponašanja u neki standardni vid podataka, da sve to sublimiraš i probaš da sve to sakupiš na jedno mesto. I da probaš takođe iz istoeijskih podataka da sve to prevedeš. Na isti jezik. Jer najveći problem sa big data, najveći problem sa mašinskim učenjem, najveći problem sa veštačkim inteligencijom je da ti teba da ti treba gomila podataka, ne sada, nego ti trebaju podaci od poslednjih 5/10 godina, koji su smešteni na sličan ili isti način da bi mogao da ih analiziraš. Ja sam se ustvari počeo baviti im ptoblemima. Tek prošle gidine sam, na primer, na fakultetu počeo da predajem big data i AI. Zašto? Pa tek sam mogao da imam realne slučajeve, realne podatke koje mogu da prezentujem studentima, da radim sa studentima na relanim problemima. Radio sam na tome već poslednje četri godine, ali se tek sad osećam sposobnim i spremnim da prenesem to znanje. A proces je dug i težak. Da bi ti uopšte nešto uradio, treba ti mnogo, mnogo podataka. Ali ne toliko koliko mi očekujemo. Ne terabajti podataka, ne trba ti toliko. Treba ti daleko manje. ali, ponovo, moraš da ih dekodiraš, moraš da ih pripremiš da bi mašina to mogla da prepozna. već sad vidimo sa ovim čet GPTjem i ostalim, da to izgleda kao mgija, ali to nije magija. To je čist inženjering i to je spoj različitih nekih alata i tehnologija koje su nezavisno postojale i koje su sklopljene na inženjerski način u nešto što se zove ČetGPT.

Ivan Minić: Mislim, iskreno, cela priča sa Chat GPTjem, kao Neko ko ga je testirao, tek kad se pojavio i igram se s njim sve vreme, ima beskrajno zabavnih primena. I beskajno interesantnih i korisnih primena u smislu jako je dobro rešenje ako hoćeš da ti sredi jezik. ako hoćeđ da ti rfrejzuje, odnosno da ti preformuliše neke stvari, da ti stilizuje to što si pisao, ako hoćeš da ti sublimira, da ti izvuče neke ključne stvari, ono tri strane, izvuci mi 10 ključnih stvari, izvući će prilično dobro te stvari, sve je to super. Ali ako ga pitaš da kreira nešto, možeš da dobiješ sjajnu stvar, možeš da dobiješ potpunu glupost. Moj utisak je confident imbecil,

Ivan Rečević: Folirant.

Ivan Minić: Ali ubeđen da to kida, a ti ukoliko zapravo, ne znaš, možeš da ispadneš potpuna budala, zato što nema kriterijume. Mislim ima on neke kriterijume, ok, ali vrlo često to što dobješ je bull shit. I vrlo često to što dobiješ je suštinski pogrešno. Što ne znači da neće biti bolje, što ne znači da neće u naredne dve iteracije da se desi kvantni skok, ali nekako meni se čini, evo ti si stariji od mene, iskusniji od mene i baviš se usko time, meni se nekako čini da će on uvek, da će ovako koncipirana stvar uvek biti dobra za derivativnu kreativnost.

Ivan Rečević: Da

Ivan Minić: Ali šansa da napravi nešto što je stvarno originalno, a da ima smila, da ne bude originalno na nivou da ćemo da randomizujemo sve, pa to što dobijemo je nebitno. Nešto originalno na nivou toga kako originalno priroda nešto napravi, da to nije baš tako bliska stvar.

Ivan Rečević: Pa da, vidi, da bi se desila zarista prava kreativnost ta druga strana treba da bude svesna šta je napravila ili šta radi. ČETGPT ne zna šta je istina. Tako da stvara sopstvenu istinu, što je definicija foliranta ili bulšitera. Tako, kada bi taj ČETGPT ili bilo koji sistem za neku transformaciju bio svestan toga svestan togašta radi, imali bismo pravu kreativnost. Bez prave svesnosti, samosvesti, što bi rekao Dekart: “Mislim, dakle postojim”. Dok se ne desi to nećeš imati pravu kreativnost, imaćeš samo taj nki derivat.

Ivan Minić: A svi znamo šta se desi kad mašine postanu svesne.

Ivan Rečević: O da!

Ivan Minić: I ja da sam na njihovom mestu i ja bih isto reako da smo mi potpuno suvišni u toj jednačini.

Ivan Rečević: i to je nešto što na predmetu imamo je: ljudi, supervizija mora da postoji. Nemojte da vas mrzi da vršite superviziju. Ako to ne radite imaćete tu apokalipsu robota i otalih stvari. Nemojte to da radite. Iako izgleda lako, da pustite da smo da mašina sama uči, sam od sebe, da nema etičkih principa, nema kontrolu, nema barijeru. Videli smo na par primera šta se desilo kada pustiš onaj Pozitiv Max Bot na Tviteru. Posle ne znam koliko sati je postao desničar. Što nije dobro. To su neke stvari, ajd da se vratim nazad na korporaciju i na podatke, posle ove male digresije u svet veštačke inteligencije. Podaci, da se razumemo, svi smo loši na početku, sve su korporacije loše na početku, svaka kompanija je loša na početku, svaka kompanija je loša na početku, Huge je bio loš na početku, dok ne nađe pravi put. U slučaju korporacija, korporacije nađu svoj put posle 3, 4, 5 do 10 godina. U sferi e komrca i svega ostalog. Bayer je po pitanju tog e komerca funkcionaisao već nekih 6, 7 godina i više na nekim teritorijama. Ono što postoji, postoje dve vrste e komerca iz ugla korporacija. Prva stvar je direktno do kupca, znači to je kad imaš sopstveni šop i prodaješ Miniću aspirine.

Ivan Minić: kako to zvuči divno.

Ivan Rečević: Ima različitih stvari, to je jedn situacija kada direktno komuniciraš sa potrošačem. Kupcem, mušterijom, odmah da se ograničim. Nije ni potrošač. Potrošač je malo gruba reč. Ajde da kažem mušterija. Klijent.

Ivan Minić: Konzument

Ivan Rečević: Konzument. To je dosta retko. Zašto je retko? Pa zato što zahteva puno resursa.

Ivan Minć: I farmaceutski proizvodi su specifični u tom smislu. Čak i over the counter ne postoje u tom obliku, nema vendomat za lekove. Ima za suplemente. 

Ivan Rečević: Zaista je lokalna stvar, svaka zemlja svoja pravila.

Ivan minić: da, da regulativa…

Ivan Rečević: Ali ista stvar je i sa Google Adsom. Google ADs dozvoljava da se reklamira pivo u Češkoj, ali ne i u Srbiji, zbog lokalnih propis. Ista stvar sa preparatima, lekovima i ostalim stvarima. Neke stvari su ajd da kažemo legane i mogu da se oglašavaju u Fracuskoj, ali u Italiji ne mogu. Ili na nekim drugim mestima. Tako da, svaka zemlja svoja pravila. ali postoje neke zakonitosti. I sad imati e komerc šop, znači sopstveni šop, ili čak imati nekog posrednika koji to radi za tebe pod brendom korporacije je skupo. Na kraju dana je skupo. Nije toliko skupo da ti to postaviš, skupo je održavati. Održavanje, košta i to je još jedna od stvari koje naučiš u životu, na primer u Švajcarskoj ili nege na zapadu je da moraš da platiš održavanje. Ako ne uzmeš taj trošak održavanja u obzir, ti propadaš, Jer, nemaš održiv sistem. Tako da korporacije dugo razmišljaju i traže put kako da organizuju stvari. Tako da u ovom slučaju, tog direktnog šopa gde možeš da kupiš kao potrošač, to se nije desilo u puno slučajeva, ali se desilo u tome da postoje veliki kupci koji prodaju proizvode. Kao što je amazon. Amazon je ogroman kupac.

Ivan Minić: Kao partneri

Ivan Rečević: Partneri. Ali postoji i druga strana tog sellera da ti koristiš platforme kao što je Amazon da direktno prodaješ. Znači imaš i takve slučajeve. Znači 2.5, možda 3 vrste tog e komerca. E sada, svaki… ono što dobiješ od Amazona je fenomenalno, ali nije stabilno. Podaci koji dolaze od zamazona mogu lako da se ono posle mesec dana dase promene za prošlost. Dok oni shvate da su nešto pogrešili možda. API se menjaju. A tebi iz ugla korporacije trebaju stabilni podaci. treba ti stabilan tok informacija da bi mogao da planiraš, da radiš neka predviđanja i ostalo..

Ivan Mninić: Da bi mogao da kažeš da nešto zapravo znaš.

Ivan Rečević: E sad, moj posao je, ja sam u ITju lead koji se bavi analitikom gobalno, znači amerika, ostatak sveta, minus Kina. Kina je posebna priča. Jednostavno iz ugla privatnosti podataka, mi ne možemo da priđemo kineskim podacima. Oni su zaista svet za sebe, teritorija za sebe i oni se bave sopstvenom teritorijom i podacima. Mi se bavimo ostatkom sveta. Stvar je u tome što iz sve te šume poataka mi i dalje u 2023 godini sada već, nažalost, podaci se, ma koliko mi evoluirali u ITju, da je sve to po nekim standardma, po nekim Džejson XML feedovima, nekim čudima, koje je moderan IT doneo, koje su fenomenalne… Da bi sve to, što bi rekli agregirao, spojio, povezao to je i dalje pakao. I dalje pakao. ali na kraju dana ako usmeriš dovoljno snage i energie i ako te interesuje to, rešićeš problem. I mi smo posle par goina rešili problem. I sada imamo stabilan model. Svi ti podaci su povezani međusobno. Da su podaci koje smo spojili u jednu celinu, sada postali takozvani cor data asset, koji može svako da koristi za predviđanj, za planiranje prodaje za strateško odlučivanje i ostalo. Znači sve te godine sakupljanja podataka sus e sada sublimirale na jednom mestu. To je ustvari cilj. Da ti imaš održiv, ponovljiv izvor podataka. I čak iako Amazon prmeni API, čak iako neke kompanije koje pružaju podatke o e komercu na svtskom nivou, promene neki metod dostave informacija ili promene način merenja, ti imaš i dalje stabilan model. To je ustvari to što korporacijama nedostaje. Da stignu do stabilnog modela. A ne postoje kompanije koje će to da urade za tebe. Nažalost. Jer ono što se desšava u poslednjih.. ono što ja sad vidim kad se setim svog vremena u tom Šnajderu, poslednjih 20 godina, stvari se nisu poboljšale. Pošto je svet postao globalniji, puno malih kompanija, puno velikih outsorsera i ostalo, ne možeš da nađeš toliko butika, agencija ili kompanija koje će napraviti za tebe nešto što t treba. Jer male butik agencije nemaju, ne mogu dase uhvate u koštac sa takvim problemom koji na primer ima korporacija.

Ivan Minić: Ne razume kompleksnost. Redovi veličina su mnog veći.

Ivan Rečević: Ne bih se složio. Male butik agencije shvataju problem, mogu da reše problem, ali ne mogu da se izbore sa svom birokratijom koja to prati. 

Ivan Minić: A to, svakako.

Ivan Rečević: Dok, veliki ausorseri, oni koji imaju, da kažemo, hiljade ljudi koji mogu da napadnu problem, će to posmatrati kao još jedan gig. Ne zavisi im profit, ali ponvo će pokušavati da i prodaju čoveka sledećih godinu dana.

Ivan Minić: Što skuplje, što kompleksnije, bez ikakve posvećenosti, bez ikakvog cilja da ti zapravo dođeš do toga. Znači, trebaju ti ludaci. Ludake možda i možeš da nađeš, ali ludaci ne mogu da budu deo takvog sistema. A moraju da budu deo da bi stvari mogle da funkcionišu.

Ivan Rečević:Da. Porodili smo prozvod koji ima svrhu i koji će se koristiti sledećih 10 godina, za modeliranje, za strateško planiranje i ostale stvari. Ali ponovo kažem, to je dug proces, a teško da možeš da ga razvijaš spolja. Razvijaš ga iznutra i razvijaš ga sa nekim partnerima. I to delove, kao što bi rekli u američkoj vojsci, imaš hiljadu podizvođača, niko ne zna šta radi. 

Ivan Minić: Niko ne zna šta rade ostali.

Ivan Rečević:Ostali, da. Tako da, na kraju dana, mi se time bavimo. Probali smo par puta da dođemo do nekog partnera da mu predstavimo široku sliku i to je bilo raspadanje glave. Ljudi jednostavno ne mogu da shvate širinu svega toga. niti mogu da se uhvate u koštac. Tako da moraš da podeliš posao na hiljadu malih delova.

Ivan Minić: I da budeš ti taj koji kontroliše širu sliku.

Ivan Rečević: E, da . I onda te boli glava. Ali s druge strane, one, kažem ti, na poslu možeš da se postaviš na dva načina. Play to play, play to win. Znači možeš play to play da živiš čitavog života, u korporaciji sa stigneš do penzije i da te ne boli glava. Igraš. igraš tu igru u korporaciji. A imaš i play to win, gde je sve to velika igra. Gde imaš i druge interesantne projekte gde probaš ne da pobediš, nego da uradiš nešto što niko drugi nije u radio. A u korporaciji imaš tu širinu. Mnoge stvari se nikad nisu desile u korporaciji, tako da imaš veliku širinu i veliku mogućnost da uradiš nešto dobro. Eto. Play to win.

Ivan Minić: Šta bi izvukao kao neki najvažniji zaključak? Da zanemarimo sam posao, zadatak. Šta si najviše dobio ti kao profesionalac, time što si bio deo na visokom nivou, odnosno i dalje si deo. Što si deo jednog velikog ozbiljnog sistema, gde se rade ozbiljne stvari sa ozbiljnim ljudima. Koliko su tvoja očekivanja bila drugačija u smilu organizacije i toga, ne posla, zadatka, nego prosto, mi svi mislimo da u tom nekom googlu, Fejzbuku, bilo kom od velikih sistea rade ljudi koji imaju osam ruku i dve glave. I u nekim firmama stvarno rade ljudi koji imaju osam ruku i dve glave, ali moj prvi odlazak u Kaliforniju, kad sam išao kod Nebojše i Damjana i upoznao i ekuipu sa kojom rade i firmu i sve ostalo, je bio kao.. Google, znaš Google kao jbt, googl kao čudo. I shvatiš da je gogle Zastava. Google ima, ne znam 100.000 ljudi, lupam, nema 100.000 izuzetnih ljudi. Ima 500 izuzetnih ljudi ili 1000, a ovo ostalo su ljudi kao bilo koji drugi. I na većini drugih mesta je to tako. Naravno, postoje male firme koje su izuzetne, postoje velike firme koje teže tome da budu malo više izuzetne od drugih, tako što se trude da naprave timove koji su izuzetni. Pa ti imaš ne znam, 100 vrhunskih timova i oni ukupno čine 2000 ljudi od 180.000 ali ti ljudi su kidanje, što je ono princip kako je napravljen Apple, kako je organizovan, na primer i neke druge firme. Ali generalno, ti kad dođeš u susret sa tako nečim, kad odeš vidiš Google ….. sve super, al ti su tu došao kao pešadinac . I u principu može da se desi da znaš nekog ko je malo visoko, pa onda imaš malo ono pogled odozgo. Ali u većini slučajeva ti imaš pogled drugog pešadinca koji je unutra. I kad pričaš, nema tu ničega stvarno izuzetnog. Retko ti radiš stvari koje menjaju svet. Retko radiš stvari koje suštinski nešto mogu da promene, retko radiš sa ljudima koji te inspirišu i za koje si u fazonu ja želim da radim sa ovim ljudima zato što su ovi ljudi bolji od mene. Ja od njih mogu da naučim. Kako je to kad ipak dođeš na ozbiljno mesto i sve što uz to ide? Na ozbiljnu poziciju?

Najvažniji zaključak

Ivan Rečević: 2007 godine, kad sam izašao iz tih korporativnih voda, sticajem okolnosti sam sebi napisao pismo. Nisam napisao pismo, nego sam imao neku sveščicu gde sam pisao razne neke ideje i šta bih ja to radio i kako bih radio, pa sam zapisao neka svoja razmšljanja o korporaciji. Scitajem okolnosti, tokom i posle korone sam raščišćavao te svoje sveske i ostalo i nađem svoje papiriće iz 207 godine. Moje viđenje korporacija. Ono što sam tada video je apsolutno isto što vidim i sada. lepo sam objasnio. Ima puno ljudi. Tih mnogo ljudi zaista se bavi birokratijom Pomeranjem informacija sa jednog mesta na drugo. Usklađivanje sa propisima. Jer korporacije moraju da budu po zakonu svake zemlje. Ono što je drugačije je pozicija kada si u globalu. Ja sam bio u lokalnoj organizaciji korporacije, što je jedna priča. Video sam kako izgleda posao na licu mesta. Prelasom u centralu, za mene je centrala od 2002 do 2007 bila u Parizu, i to je bio ono što zovu mothership i svi hće da odu tamo i svi se pitaju kako oni upravljaju nama iz korporacije, ne znaju šta je to Jugoslavija, šta je to Srbija… Kakvo je to razmišljanje. i onda dođeš u global u tu centralu i onda vidiš kako ljudi u toj centrali razmišljaju o lokalu. Vidiš šta zaista razmišljaju. I onda se tu interesantne ideje stvaraju. Ali u tom globalu postoje pametni ljudi. Postoje ljudi od kojih možeš mnogo da naučiš i ista je stvar kao sa profesorima i sa nastavnicima. Ako postoji neko ko hoće dasluša ili da sasluša ili da razume ili da nauči, ti ljudi će se otvoriti. I to je mislim sa stvar sa svakim odnosom, izeđu muškarca i žene, između saradnika, ako ti pokažeš želju i pokažeš otvorenost, otvoriš se, prvi i drugi će se otvoriti prema tebi. Korporacija, firma, štagod bilo. Korporacija pogotovo. Ljudi su jednostavno… ne zatvoreni, jer jednostavno, niko ne želi da radi više nego što treba. Ali ako pokažeš želju i znanje i želju da naučiš, otvoriće ti se. Ja sam upoznao predivne, ne samo predivne, nego veoma sposobne ljude, koji nisu samo birokrate. Oni na prvi pogled izgledaju ka birokrate, ali su kad im postaviš pravo pitanje iz te oblasti kojom se oni bave, i pitaš: “Ajd sad ti meni reci šta ovo znači?” Oni će ti otvoreno reći sve. I tu možeš puno da naučiš. Ja za poslednje četiri i po godine sam naučio više nego ikada, što inženjerskih stvari, što stvari koje se tiču finansija, što stvari koje se tiču i birokratije i nekih procesa rada sa dugim korporacijama kao što su Apple, Amazon, Walmart, i ostali. Razgovori sa tim ljudima. Mogu da ti kažem da je za mene to bio odlazak i promena, a posle je bio kvalitativni i kvantitativni skok. Stvarno. Jednostavno, to se ne bi desilo ovde. Možeš da ti radiš, ali ovde ne postoji tržište niti možeš odavde da nađeš takve neke poslove.

Ivan Minić: Ti možeš zaista mnogo toga da uradiš ovde, ali za neke stvari, da bi igrao Ligu Šampiona, moraš da igraš Ligu šampiona.

Ivan Rečević: Nema druge!

Ivan Minić: Imaš ne znam koliko, ali imaš 32 kluba. Možeš da igraš u Manchester Unitedu, ali oko on ove godine ne igra Ligu Šampiona, ti ove godien nećeš igrati Ligu Šampiona. I to je to. I to je naša realnost. Koliko god ti pokušao ovde, ti ćeš neverovatne stvari uraditi, naučićš da se snađeš u situacijama, naučićeš da napraviš nešto štap i kanap, što nigde drugo nikada nećeš, ali ako hoćeš da radiš ozbiljne stvari moraš da odeš na mesto na kome se rade ozbiljne stvari.

Ivan Rečević: Da. I vidi, jedna od stvari koje… samo mala digresija nazad na ono kad sam se počeo baviti preduzetništvom i HUGEom, imao sam malo slobodnog vremena. Jedini način na koji sam ja tada shvatao da mogu da dođem do klijentele ili da se eksponiram je da pišem blog. Ja sam 10 godina pisao blog.

Ivan Minić: I kolumnu na Mojoj Firmi.

Ivan Rečević: I kolumnu na mojoj firmi. Sve po redu, to je bila moja prva vežba u pisanju, a sa druge strane malo da istresem frustraciju, kako nema posla. Ali isto tako ideja šta je posao. To mi je ustvari dalo mogućnost da sagledam neke stvari iz jednog ugla i da ih sikorisim danas, poslednjih nekoliko godina, ne samo u razgovorim, nego da kažem i u nekim pitanjima koje postavljam pred neke menadžere, pred neke direktore, pred neke vce presidente, koji meni daju mogućnost da pričam o nekim stvarima o kojima oni ne mogu da pričaju samožda svojim saradnicima, jer mnogi ljudi su birokrate. Oni nemaju prilike da pričaju. Sa tom širinom koju sam stekao u tom preduzeništvu u pisanju bloga u razgovorima, u različitim nekim projektima i nekim idejama s kojima sam se susreo, su mi dozvolile da pričam sa tom ligom šampiona, sa ljudima koji su na višim pozicijama od mene i da naučim puno od njih. jer me prvo interesuju ljudi, želim da naučim i otvoren sam za slušanje. I spreman sam a potrošim možda malo više vremena i pažnje sa nekim ko možda na prvi pogled izgleda kao dosadan ili kao neki loš čovek. Svakom dajem šansu. i onda možeš strašno puno da naučiš i da čuješ.

Ivan Minić: Za kraj bih voleo da se dotakneš toga što si pominjao nekoliko puta tokom podkasta, a to je rad sa klincima na faksu. Mislim, ja se nisam mnogo dugo zadržao, ne svojom voljom, ali je to meni bila jako vredna i važna stvar, jer u suštini ja zaista živim za to da nekogna naučim ovo, jer ako ne naučim nikoga, onda džaba sve.

Ivan Rečević: Baš tako.

Ivan Minić: Nikad nisam imao bojazan da zato što ću nekome nešto preneti, će on meni postati konkurencija ili će mi uzeti posao ili bilo šta. Može da nauči sve što ja znam, može da nauči od mene i preuze neko znanje, ali nikad neće imati mojih 20 i kusur godina iskustva jer on u tom trenutku ima 20 i kusur godina života. A meni je mnogo lakše da ih ia 100 koji me razumeju, sa kojima imam o čemu da pričam jer ćemo oni jednog dana biti klijenti ili neko sličan i mi ćemo imati o čemu da pričamo. Ili ćemo raditi zajedno, ali ćemo se razumeti jer ćemo imati neki fundus znanja koji delimo. Imaćemo i deo koji ne delimo, ali ok, i mene zanima previše gluposti, pa ne očekujem da ljudi znaju stvari koje ja pamtim. ali to što se desilo sa FMK u smislu savršenog preseka i trenutka i ekipe koja se tu skupila i sve i neke neverovatno dobre energije i sa strane predavača i sa strane studenata je sjajno, i dalje je sjajno, ali, kako to sad izgleda iz ugla nekog ko to u suštini prolazi kroz transformativni proces od čoveka koji se bavi AdWordosm do čoveka koji predaje AdWords i analitiku, trenira ljude, pa do toga da sad, ja pretpostavljam da i ti imaš te momente da majstor nikada ne može da pusti on što voli, pa uđeš povremeno, pa nešto čačkaš u AdWordsu i analitici.

Ivan Rečević: Ne.

Ivan Minić: NE?

Ivan Rečević: Ne

Ivan Minić: Ja Imam momente i dalje, ali to je 5, 6, 7, godina u kojima se desilo toliko toga gde si ti sazreo, a samim tim i to što radiš i ceo program i svi ti klinci i sve. Kako to izgleda, odnosno, prvo koliko ti je to važno, i šta ti tu vidiš kao neku vrstu razmene vrednosti koja se dobija. Ako nema razmene, onda to nema nekog smisla. Ako je to samo neiscrpno davanje vrednosti, nakon nekog vremena ne možeš više, nisi gejzir.

Ivanova ljubav prema predavanju

Ivan Rečević: Da. Vidi ovako. Ja sam veliki pobornik otvorenog koda.

Ivan Minić: Dobro.

Ivan Rečević: Učestvovao sam u projektima otvorenog koda. Da li nekad kada nisam znao da programiram onda sam radio prevođenje, lokalizacije, kada sam mogao nešto da doprinesem, doprino sam da li novčano kroz projekat kad smo se trudili da Majkrosoft svoj standard za novi office postavi da bude otvoren XML i slično. Znači, bavio sam se tim stvarima je verujem u otvoreni od. Verujem i u komercijalni kod, ali verujem i u otvoreni kod. Jer bez toga nema napretka, više se ništa ne bi desilo. Sve ovo što danas imamo ne bi postojalo da nije bilo tog prokletog Linuxa i Linusa Torvelsa. Tako da taj momenat otvorenog koda je ono što sma primetio da mi prija i što sam spreman da delim i što delim i dan danas. Čak i unutr korporacije, sve što iskodiram ili napravim, ja to delim. imam par nekih klega koji apsolutno ne dele te stvari ejr misle da je to njihovo. Pa kažem judi, nije vaše. Vis te plaćeni da to uradite. Taj kod existira samo unutar korporacije. Nema upotrebnu vrednost van nje, tako da ga podelite, podelite znanje, što se baš ni ne dešava. Ja imam u svakoj genraciji nekoliko studenata. Nekada ih ima petoro, neka je samo jedan, koji zaista želi da to razume i da to zna. I oni apsolutno imaju svu moguću pažnju. I ostali imaju pažnju. Ta razmena je meni sasvim dovoljna. Jer ja sam shvatio da ja ne mogu da budem Vuk Karadžić ili Dositej Obradović.

Ivan Minić: Ili Filip Višnjić

Ivan Rečević: Ili Filip Višnjić. Ali mogu da pomognem jednoj, dve pet osoba u svakoj generaciji da budu.. da aktiviram tu iskru, da bacim tu iskru ka njima. Da ih pokrenem da možda u tome vide nešto novo. I to se dešava. Stvarno. Nekoliko ljudi u svakoj genraciji je izletelo da ih ja preporučujem što za posao, što za neke projekte, što za neke intershipove i ostalo. Znači, jednostavno, to se dešava. I meni je srce puno. Dovoljno je jedan. Dovoljno mi je nekad da na 5 predavanja bude samo jedno dobro pitanje. O kome nisam razmišljao. i to se dešava.

Ivan Minić: To je ramzena

Ivan Rečević: To je razmena

Ivan Minić: To je razmena najklasičnijem smislu.

Ivan Rečević: Naravno, uvek me nervira ono ako student nije pročitao ono što sam napisao ili što ne odsluša sva predavanja koja snimam inače. Znači sad su sva predavanja snimljena i uvek može da se vrati, pa se ne potrude da to urade. To me nervira, ali sa druge strane, meni je dovoljno da se jedno pitanje desi, na predavanju ili u seriji predavanja, da vrati meni iskru koju mogu da vratim nazad. A, hvala Bogu, sad se mlo menja nastavni plan, to merenje učinka digitalnih kampanja se premešta na četvrtu godinu jer vidimo da ima smisla da se premesti. Prevše su.. ah, previše. Maldi su.. to analitika, podaci, merenje, mnogo je rano za drugu godinu, pomera se malo kasnije, tako da će biti i manje grupe, gde su ljudi koji su već stigli to neke IV godine znaju šta hoće i mogu da budu drugačiji sagovornici. Da razumenju vrednost podataka. Big data i AI isto su sada na IV godini, što ima smisla i vidimo da će biti sve više i više posla. Ja sve više i više imam ue case-ova koje mogu da radim sa studentima, koje oni mogu realno da koriste velike podatke, što od samih podatak, preko sistema gde mogu da realno, urade mašinsko učenje sa podacima. Koje oni i sami izaberu. Znači, stigli smo do toga da to možemo da izvedemo i vidim neke stvari na prvim ispitima koi su se desili na tom predmetu, neke fenomenalne ideje. Meni je srce puno. Da prenesem to neko znanje, ne plašim se da će da preuzmu posao, jer posla ima uvek. Za onog ko hoće da radi uvek će biti posla. Mi svi to znamo.

Ivan Minić: Ili što ja uvek kažem, za budalu uvek ima posla.

Ivan Rečević: Pa da. Imamo tu dijagnozu. Isto tako dobro dođe i kao antstres. Drugačiji je način razgovora, drugačiji jezik. Korporacija ima svoj jezik. Neke apstrakcije koje ne psotoje u realnom životu. U radu sa studentima moraš da pričaš na maternjem jeziku, da prevdiš stvari da razgovaraš na drugi način. Tako da je to meni dobar antistress tretman. I ono druženje sa studentima, sa mlađim ljudima je uvek interesantno. Jer čuješ neke stvari koje ti nisu bliske, koje si sa mojih 46 razmišljao šta i kako funkcionišuoni sa 21 mi je potpuna misterija. Tako da mi je sjajna proverea realnosti, kako izlgeda relanost iz njihovog ugla. to je nešto što nećeš luti na televziji. To ćeš da samo čuješ u nekom rzgovoru sa studentima. Meni je to kontakt sa Srbijom, kontakt sa nekom realni, sa nekim problemima koje možda nemam u svom životu trentno, ali ih razumem i možda mogu da posavetujm nekoga kao rešiti taj neki problem.

Ivan Minić: dečko, hvala ti!

Ivan Rečević: Hvala tebi

Ivan Minić:Hvala ti što si došao 200 epizoda kasnije da konačno ovo ispričam kako treba. Hvala ti što si nesebično podelio ceo svoj put, jer mislim da je neobično dragocen. Hvala ti što si mi pomogao da jednu stvar skinem sa bucket liste, pošto ja nikad ne bih otišo sa Srđanom na Mejdene da ti nisi kupio karte. jer nikad ne bih našao vremena i nikad ne bih uhvatio ludaka. A hvala i vama što ste nas slušali i što ste nas gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Sve kometare i sugestije, imate za to predviđeno mesto na YouTube. Ja vam se zahvaljujem i to je to. Vidimo se ponovo naredne nedelje!