Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Radovan Kovač. Ako pratite YouTube i volite aktivan život, onda sigurno znate za njegov kanal i ako gledate na kablovskoj televiziji Balkan Trip i zanima vas priroda, onda ste sigurno naleteli na njegovu emisiju. Njegova priča je veoma interesantna, a jedan od glavnih razloga zašto je zapravo danas bio moj gost je što sam hteo da pokažem da zapravo ljudi koji prave sadržaj koji je zanimljiv, interesantan i kvalitetan, a ne nešto što nužno po svaku cenu privlači gomilu klikova i pregleda mogu da naprave sjajne priče i možda vremenom mogu da naprave nešto što može da bude i izvor prihoda i nekakav pravi životni poziv. Njemu je trebalo 2 i po godine da dođe do toga da zapravo ima nekog smisla, a mislim da će u narednom periodu to dobiti još dodatne podrške i ovo je jedan od način da i ja podržim njegovu inicijativu koju pravi i da, možda nekim ljudima koji nisu primetili to što radi, pokažem i da onda veći broj ljudi zapravo zavoli prirodu, najviše ove naše zemlje, a onda i svih okolnih, a i svega ostalog što Radovan radi. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Radovane, dobar dan.

Radovan Kovač: Dobar dan.

Ivan Minić: Ti si drugi Kovač u ovom podkastu. Prvi je moj prijatelj i partner Vlada. Ali ti si jedan mnogo zanimljiviji i bolji Kovač. Mada ste obojica ovako dosta skromne kose kao i ja, tako da ćemo imati ponovo podkast sa dva ćelavca. To što ti radiš prethodnih godina kroz YouTube i sadržaj koji ide na TV-u na Balkan Tripu i meni beskrajno zanimljivo i jedan sjajan način da pokažeš ljudima šta sve zapravo postoji ovde u neposrednoj blizini jer stalno nekako gledamo gde da pobegnemo na vikend na 10 dana, na 15 dana i uvek gledamo da to bude neka destinacija koja je daleko, a zapravo vrlo često propuštamo šta sve potpuno fantastično ima oko nas. Onda nas je Korona malo vratila na lokal pošto nije moglo da se ide dalje. Naravno, ti ideš i dalje. Primarno ono što radiš jeste vezano za naš region. Pričaćemo o tome. To nam je i centralna tema svega. Ali kao i uvek sa Pojačalom, krećemo od Munchmellow pitanja, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem, postaću… i postao sam

Radovan Kovač: Prvo, hvala ti na pozivu. Kod mene je to dosta jednostavno. Znaš ono doba, mi smo ta generacija kad uveče dođeš, sedneš, namestiš se u trosed posle kupanja i gledaš TV. Mislim da se u svakoj kući pored “Srećnih ljudi” i “Boljeg života” gledala i emisija “Lov i ribolov” Jovana Memedovića. Ja sam tada kao klinac gledao i maštao Brate, kakav čovek ima posao. Ja to želim. U tinejdžerskom dobu, to se malo onako, malo sam to zapostavio, nisam više maštao o tome, maštao sam o nekom privatnom biznisu i možda neki kao sportista da budem, pošto sam trenirao odbojku, ali nit sam bio neki talenat, sve je to bilo dosta amaterski i vremenom sam tek posle petnaest godina, lažem, malo manje, posle trinaest, četrnaest godina bavljenjem preduzetništva, shvatio sam da novac uopšte nije bitan za sreću, znači nije uopšte novac, nego je bitno da ono što radiš, da voliš to što radiš, a ne u stvari ono što sam ja mislio do tada da ti je bitno samo konto koliki ti je na računu bez obzira na to čime se baviš.

Ivan Minić: Dobro, naravno, kad čovek odraste, shvati da nekako te stvari mora da pomiri i to je ono što je često najteže. Ali ajde da prođemo celu, kako ja to volim da kažem, genezu bolesti. Kako je sve počelo i kako se sve razvijalo? Rekao si da kad si bio klinac, da si hteo da budeš Jovan Memedović kad porasteš, što je dosta dobar izbor svakako. Ispostavilo se kao tačno. Ali kako je izgledalo onda to sve i period škole i negde kasnije taj neki period sazrevanja? A i to kakvu je ulogu u tvom životu imala odbojka, pošto nekako mi iskustvo govori da svi ljudi koji su trenirali odbojku su sjajni ljudi. Barem je tako dosad bilo. 

Radovan Kovač: Apsolutno potpisujem. Bar u ovom slučaju. Pa vidi, nisam bio neki đak, znaš. Uvek sam bio onako neki kampanjac da se izvuče, da tu samo budu neke ocene manje više prolazne i je to. Uvek sam bio za dobro društvo. E sad tek kad sam krenuo, sa 22 godine sam krenuo u privatne vode, otvorio sam firmu, a da mi ćale nije ni znao. Meni je san bio da se ja bavim privatnim poslom u tom periodu. I onda sam se bavio, 20 poslova sam menjao. Bilo je tu neko standradno servis za održavanje i čišćenje poslovnih prostora, to je išlo onako nekim svojim tokom. I sve do nekog period dok nisam kupio lokalnu medijsku kuću, koja je bila na prodaju za 3 i po hiljade evra. Lokalni radio i novine. I ja to preuzmem i dobijem ugovor sa agencijom za privatizaciju na 5 godina da moram da budem vlasnik. Kako sam ja to preuzeo, odmah smo pokrenuli otvaranje televizijske kuće i tu krene u stvari cela ta priča oko ovog što ja sad radim. Kako je krenula televizija, tako smo i mi krenuli da radimo i neku produkciju moje kolege snimatelji i ja i vremenom kako se posao više razvijao, došli smo na ideju Daj, brate, stalno se trudimo da nekom drugom snimimo nešto i trudiš se da izgleda što bolje i nadaš se da će to neko da vidi što si ti radio. Nema veze što niko ne zna da si to ti uradio, ali ti znaš da si to ti uradio i nekako ponosiš se time koliko je ljudi to videlo. I ja kažem mojim kolegama da snimamo nešto za svoju dušu, nešto što se nama sviđa i da probamo da prodamo to nekoj televiziji ili nešto, neku televizijsku emisiju. Kaže moj kolega Može, šta ćemo da snimamo? Reko Evo ovo što ja volim da radim, da se pentram tamo-ovamo, neke avanture, to ćemo da snimimo, ja ću biti voditelj. Ti i ja, kako – ne znam. Aj da stanem ispred kamere, pa ću da vidim. Krenemo mi prvu epizodu da snimamo Via Ferata Berim i to će da bude pilot epizoda. Krenemo mi, ko će da snima? Imao sam jednog snimatelja, mlad, super i drugi snimatelj koji je radio sa mnom u televiziji, krupan dečko, prosto nije za to znaš, sjajan lik, super snimatelj televizijski, ali nije za neke avanture i tako neka penjanja. Šta ćemo, koga ćemo, drugog snimatelja, nemam nikog tu pored sebe. Ja zovnem jednog drugara koji je fotograf iz hobija, ništa profesionalno. I bavio se snimanjem samo za svoj Instagram i Fejsbuk profil. Ništa više od toga. Kaže on Dobro, idemo. Krenuli mi kolima, putujemo na Kosovo i Metohiju, šta snimamo, snimamo to i to. Pa dobro, trebao si se pripremiti za tu televizijsku emisiju. Apsolutno jesam. Kako? Ne znam. Prvi put ću sada da budem voditelj. Veze nemam kako. To je bilo, baš je bilo onako pun entuzijazma, znaš ni od kuda. Krenemo mi, dođemo, snimimo sve to. Reći ću ti samo, kad smo krenuli na snimanje, Via Ferata, za one koji ne znaju, prevod sa italijanskog “Čelični put”, da ti imaš merdevine u ćirilično slovo p, većinom slučajeva zabodene u vertikalnu stenu i penješ se po tome. Ti, pretpostavljam, znaš šta je. I krenemo mi da se penjemo tu, moj snimatelj Miljan uplašio se, nije kameru mogao da izvadi iz ranca. Nije koristio. Njega nije zanimala emisija, ništa, samo da se on dokopa nečeg sigurnog gde može da stane. I drugi snimatelj, i on nije isto mogao da vadi kamere, on je vadio tada telefon, Samsung S8 i mi smo ti pola emisije snimili tim telefonom. Na kraju izjave smo radili pored jezera i odradili smo mi to i bilo je to, obzirom da je to bila moja prva epizoda, ja sam bio zadovoljan kako je to ispalo. Izmontirali mi to. Moj montažer izmontirao u televiziji, Strahinja i dobro, šta ćemo sad s tim? I ja krenem, počela priča da će BK da dobije televiziju opet. Vraća se Bogoljub Karić na velika vrata u Srbiju. Raspisana ona, kako se zove, Rem raspisao za…

Ivan Minić: Frekvenciju.

Radovan Kovač: Frekvenciju. I počela ta priča. Ja pošaljem u BK i mene stvarno zovu. Glavni odgovorni urednik BK televizije je bio Popov što je vodio Ipak se okreće. I odem ja kod njega i mi se tu raspričali, sjajan čovek, neverovatan. E, to je sada došlo ono ključno što je on meni rekao da sam ja super. Ja to uopšte nisam gledao tako, ja kažem dobro, okej, a vidi ono destinacija, super je destinacija, ovo je ludački, ali ti si odličan, tebi ovo ide. Ja to uopšte nisam tako gledao. Nisam uopšte moga ni sebe da zamislim tako ispred kamere. I ja njega pitam za frekvenciju, oće li je dobiti, oni se tad emituju na kablu, nit to ko gleda, nit oni imaju neki program, nemaju ništa, 4 zaposlena u celoj televiziji. Lupio sam to 4, ali tako nešto, ništa nisu imali. Kaže on Ajde snimi ti još nekoliko epizoda, a mi ćemo ovo emitovati džabe. Ono, ako ti imaš neku reklamu, ubaci, to je to. I on meni da savet da se vidi da ja nemam reditelja. Kaže Tebi je montažer bio reditelj? Jeste. Dobro, vidi se da ste ti i on radili. Nađi nekog reditelja, nađi nekog mladog tu sa akademije koji tek počinje, pa kao sa njim bi mogao da uradiš nešto konkretnije i da to bude još bolje. Ukaže mi neke greške koje smo pravili i tako. Dobro. Krenemo mi i sad ćemo mi naći reditelja. Krenemo mi da tražimo, u međuvremenu, snimatelj koji tada nije išao sa mnom, taj krupni dečko Tomi, kaže on meni E, ima letenje balonima kod nas u Senti. Letenje balonom, kul. De si čuo kod nas, ima Kapadokija, gde ima još? I kao tu je neko društvo, tamo-ovamo, ajde da probamo. I ja zovnem čoveka. Bilo je možda 7, 8 balona, par hiljada ljudi došlo da gleda i on mene ubaci u jedan od tih balona da ja letim. I snimatelja, tog Tomija. Ajmo. I mi odemo opet bez reditelja, snimimo jednu epizodu o baloniranju. Vratimo se, izmontiramo, u međuvremenu nađemo reditelja. Dobro. Ni s tim baloniranjem ja nešto nisam zadovoljan. Ali kad smo našli reditelja, reditelj je sa mojim montažerem izmontirao tu epizodu. Dobro. Ajde sad da vidimo šta ćemo da snimimo kao treću epizodu. Još uvek nemamo pravu pilot epizodu. Šta ćemo da snimamo pita mene on. Ja reko Idem ja stopiram od Sombora do Kopaonika na otvaranje ski sezone. Dasku i ranac na leđa i ja stopiram. Jesi ti lud? Idemo pa ćemo da vidimo. I sad kako da se organizujem, ne mogu da vozim kola, treba neko da snima, da ide on, da vozi. Ja pitam mog burazera Aj ideš sa nama, vratićemo se sutra uveče sa Kopa. Gde? Kaže on Pa nećeš ni stići. Ko će da ti stane, jesi ti normalan. I uglavnom svi su bili u tom fazonu ko će da ti stane. Reko kako niko ne kaže šta ako ti neko stane u Somboru i odveze te do Kopa i tebi propadne misija. Niko ne misli tako. Svi su odma negativni. Idemo mi pa ćemo videti. Stignemo mi do Kopa, 7, 8 prevoza, snimimo emisiju, vratimo se, zapne sa rediteljem i njegovim montažerom, zapne to u montaži, nikad se ni ne izmontira i ja nađem trećeg čoveka, mog drugara Danijela. Sadašnjeg drugara, tada se nismo poznavali. Preporuči mi ga moji jedan prijatelj reditelj, sada je upravo dobio nagradu za najboljeg mladog reditelja u Evropi i kaže on imam jednog dečka koji je odličan videograf. On je po struci automehaničar, ali odlično radi svoj posao. I upravo su radili jedan projekat, nešto slično ovome što ti radiš. On i njegova devojka. Dogovorimo se mi. Nađe on njegovog drugara koji snima dronom i pita on daj mi neke predloge, šta misliš da snimamo i među svim tim predlozima, jedan je bio vodopadi na Staroj Planini. I on kaže da idemo na to. Početak juna, mi odemo. Snimimo epizodu za tri dana. On je izmontira. I konačno dobijemo pilot projekat, pilot epizodu koju sam ja probao da prodam nekim televizijama. Jesam odužio mnogo?

Ivan Minić: Nisi, nisi…

Radovan Kovač: Slobodno prekidaj. 

Ivan Minić: Potpuno mi je fascinantno taj nivo ludila za osobu koja je odrasla. 

Radovan Kovač: Da. E, tek sad kreće ludilo. Slušaj sad. Kažemo mi, ajde sad, sad ću ja to, ma televizije jedva čekaju moju epizodu, u tom fazonu sam ja tad bio. Pokušavam ja naravno RTS konkurs, ovo-ono, a niko ti ni ne odgovori, mejlovi, čuda, lomi, udaraj u zid tamo-amo, a u međuvremenu se desi prodaja prvi i b92, Grci prodali. I ja uspem preko nekog prijatelja, pa on mi da broj nekog političara koji ima broj od jednog od braće Milovanović, Zvezdana koji je isto političar u Nišu i on mi nabavi njegov broj. I ja ga zovem, takvu i takvu imam emisiju, kaže pošalji mi na mejl. Da mi mejl. Ja pošaljem. Cupkam nogama nedelju dana nogama, ne odgovara ništa. Ja ga zovnem opet. Kaže da pošaljem na mejl. Ja opet pošaljem. Ajde neću nedelju dana, nek prođe malo više dok on to vidi. Pa prođe 10, 15 dana, pa ga ja zovem. I tako 5 puta. Na Viber slao, pa mejl, na Viber, na mejl… 5 puta poslao. Posle 5 puta zove čovek. Kaže Ovo je odlično. Ja rekoh Pa fala Bogu, nego šta je nego odlično. Kaže on A šta bi ti želeo? Da se emituje rekoh. Ništa više. Ništa me ne zanima, samo da se emituje kod vas na televiziji. To ti je rešeno kaže. Idem ja u utorak za Beograd. Ja ću to sa bratom. Ja sad pokušavam da odigram. Ajde reko ne morate to vi rešavati da vas ja ne zamajavam, dajte mi broj nekog producenta iz televizije, pa ću ja sa njim, vi me samo preporučite. Ne, ne, to je bastion u koji ne može da se uđe, to ću ja da rešim, samo me podseti u utorak. I u utorak, ja jedva dočekao utorak, zovem ovamo Evo me, ja sam na putu pred Beogradom, sad ću ja to. Nikad ništa. Nikad ništa od toga. Pokušavao sve moguće televizije, ništa. Kaže meni moj prijatelj koji se bavi poslom sličnim kao ti, kaže on Ajde ti to okači na YouTube. A meni Youtube totalna nepoznanica, koristim ga za neki How to do nešto i on je tu mene ubeđivao nekoliko dana i ja okačim to na YouTube. I tu ja završim sa mojim projektom vezano za emisiju. I uplašio sam se pošto sam ja iz Kule, manja sredina, nekako sam se plašio lokalne zajednice. Mislio sam da će biti Vidi ga ovaj, šta ovaj glumi, on će sad voditelj da bude i takve stvari. Međutim, veoma sam se prijatno iznenadio da me je cela moja sredina, tako su me podržali. Svi mogući su to delili na društvenim mrežama. I onako, skupio se tu neki, obzirom da je tek okačeno, fin broj pregleda, mislim da je bilo oko 30 hiljada pregleda. I tu stavim ja tačku na to, krenem ja svojim redovnim poslom, pa ću videti šta će biti s tim. Posle nekog vremena, zove mene jedan dečko E video sam tvoju emisiju na YouTube-u, ono je super, ja otvaram televiziju, ja bih hteo da se ovo emituje kod mene. Ja razmišljam vidi ovu budalu, brate. Sad će on da otvori televiziju. Kad da je televiziju otvoriti eto… Ja onako to pustim, kažem Miljanu mom Zvao me neki, zamisli on oće da otvori televiziju. Mi se tu onako sprdamo sa tim. Ništa. Prošlo to, ja se njemu nisam ni javio ni ništa. Nakon toga, posle nekoliko dana zove mene drugi čovek, ozbiljniji malo i kaže on Pa zvao te moj kolega Jovan da mi otvaramo televiziju koja će se baviti takvim stvarima. Tvoja emisija je odlična. Mi bismo hteli da se to emituje. I ja reko, vidi ovo je ipak nešto ozbiljnije, znaš. Nije onako kao što sam ja mislio. Ajde da se vidimo. Ajde dolaziću ja ovih dana u Beograd, pa kad dođem, gledamo se. I posle nekoliko dana, Miljan moj snimatelj i ja u Beogradu snimamo nešto i ja kažem njemu Ajde da zovnemo da vidimo šta je sa onim. I ja zovnem tog dečka Jovana koji nas je prvi zvao. On na drugom kraju grada. Dolećem, kaže. Gde ste, tu i tu. Stali u neki najobičniji lokal, picu jeli. Jedemo. Doleti čovek taksijem, trčao onako zadihan, reko sedi na picu. I mi se tu ispričamo i vidimo njegov entuzijazam koji je odličan. Stvarno otvaraju televiziju i sa Jovanom sarađujem i dan danas. To je u stvari današnja Balkan televizija. Jovan je jedan neverovatan lik, sjajan lik, toliko energije u njemu ima, toliko se bori sa lavovima i napravio je jednu odličnu priču za kablovskog operatera koji danas ima 1% share. Njima je bio cilj do 0.7, ostvarili su ga jako brzo. Moja emisija, ja mislim, im je prva koja se emituje pored njihove produkcije. I danas sarađujemo, eto, na obostrano zadovoljstvo. 

Ivan Minić: Dobro, cela ta priča koju je Balkan Trip progurao ovde da ti zapravo imaš lokalan sadržaj tog tipa je sjajan. Imalo je na kablovskim televizijama takav tipa sadržaja, ali to nikad nije bio lokalni sadržaj i najviše što smo mogli da se nadamo je da neka od stranih produkcija dođe ovde i snimi nešto što je interesantno. 

Kvalitet televizijskih programa danas

Radovan Kovač: Ako pričamo o kvalitetu, da, baš smo bili tanki sa kvalitetom. Tanki smo i dan danas.

Ivan Minić: Taj tip sadržaja i generalno na mainstream televizijama postoji samo u obrisima osim u slučaju Memedovića koji radi tu svoju priču godinama unazad, ali je vrlo usamljen u svemu tome, nema neke alternative…

Radovan Kovač: Znaš kad meni kažu, izvini, prekidam te, kažu mi kao a brate, konkurencija i to? Koja, brate, konkurencija? Pa dao Bog da ima još 10 ovakvih emisija da imam šta da gledam. Je li se slažeš?

Ivan Minić: Pa da. To su stvari koje, iskreno, ja ne pratim pasionirano tvoj kanal jer ne stižem prosto da pratim sve što me zanima, ali to jeste jedna od stvari koje ja pustim uveče kad hoću da se opustim. Prvo, gledam ludaka, drugo gledam neverovatno lepu prirodu i dobijam od tebe kontekst u celoj toj priči. Hvala Bogu, pun je YouTube dobrih snimaka prirode dronom i kako god. Ali meni ne znači ništa da ja to gledam, da gledam ima pun internet toga, ali kada mi neko priča i kada ima neki dobar story telling i deli neko svoje iskustvo i radi sve te sulude stvari koje ti u tom procesu često radiš i sreće sve te ljude i sva ta interakcija sa njima, meni je to prosto sjajno. I način, vidi se da si to autentično ti, ne postoji… Televizijski format često sa sobom nosi to da ljudi moraju da se prave ili da moraju da se suzdržavaju ili da moraju mnoge stvari da rade na dugačiji način nego da nisu na kameri i da to ne ide na nekom programu. Kablovska je u tom smislu drugačija da nema toliko tih ograničenja. I to je ono što je možda najzanimljivije u celoj priči. Kada gledamo to integralno i nelinearno kao što ga gledamo na YouTube-u, znači ne čekamo da se emituje, nego gledam šta mi se gleda i mogu da pogledam pet sada ako mi se gleda. To je zapravo ono što je najzanimljivije, jer ja sam recimo pre par meseci zaređao po tvom kanalu i onda sam se vratio na neke stvari koje su stare par godina jer su mi bile zanimljive. I dobro, vidim ja da produkcijiski postoji razlika, ali meni to ništa ne smeta zato što je zanimljivo, zato što je dobro i potpada pod nešto što bih ja rekao da je prihvatljivi standard kvaliteta uvek. Znači, da li može nešto da bude bolje? Može uvek da bude bolje, ali se ne ide ispod nivoa koji je nešto što je meni prihvatljivo i okej. Uz sve to, ne znam kako to nisi provalio ranije, ali tebi stvarno ide to sve. 

Radovan Kovač: Pa hvala ti, nisam ja to gledao tako. Nije to sad bitno, to sad ide, pa ide. Ali meni je stvarno to bitno što ti kažeš. I ja uvek tražim sadržaj da mi neko iz svog prvog lica kaže kako je na tom mestu, kako je kad ti visiš negde, kad te poliva vodopad po glavi, ti se užetom spuštaš dole, znaš. Daj reci mi to. Kadrova, što ti kažeš, ima na YouTube-u koliko hoćeš da satima traju lepi kadrovi. Skineš sa stoka, pa napraviš sam video, možeš šta hoćeš. Tako da Balkan Trip jeste uradio tu dosta. Meni je, ako mene pitaš, i dalje za moj ukus fali malo tog adrenalinskog sadržaja zato što ja volim. Ja ne znam, ti me ispravi ako grešim, da je neko snimao neke stvari što ja snimam. Ne pričam to da bih se ja ponosio, nego prosto bih ja voleo da vidim ako ima. Baš smo prošli…

Ivan Minić: Pazi, nema. Ono što se dešavalo, ono što sam ja voleo da pratim kroz Memedovića, bilo je tih momenata da osim to predela, razgovora sa ljudima, bude i, ne znam, spuštanje niz kanjon, pa ti vidiš tu neke stvari koje su stvarno zanimljive drugačije i tako dalje i tu ima i tih momenata, neko se oklizne, negde se nešto desi. Ali to je vrlo retko, to se desi nekoliko puta godišnje da možda ima nešto tog tipa. Naravno, on je imao i sva ona putovanja i taj deo ribolova po Sibiru…

Radovan Kovač: Svi smo odrasli uz to, to je nestvarno bilo.

Ivan Minić: To je bilo fantastično. To je nešto što vrlo mali broj ljudi može da radi i za šta je u suštini naravno preduslov ideja da si deo ogromnog sistema i da si samim tim interesantan nekome ko će da snosi za početak sve troškove toga svega, pa i da ne zaradi niko ništa, samo troškovi da budeš na nuli su…

Radovan Kovač: Tako je, pa ja sam znao, sećam se, snimamo epizodu u Boru, vratim se, podvučem crtu, vidim minus 20, 30 evra. Super, reko. Ali ja tu ne računam amortizaciju vozila i tako neke stvari. Međutim, te stvari ni ne želim da računam da se lakše osećaš, znaš. Bilo je tu… tek smo sad došli na neku granu da se zaradi nešto. Ne mogu da kažem da se ide u minus, ne ide se. Zaradi se nešto, tu nam je Jazak sponzor, stvarno, eto, oni nam znače dosta isto. Super nam je saradnja, ne znam s kim je bolja, sa Balkan Tripom ili sa njima. Da nema njih, verovatno ne bi bilo ni emisije. I ono što je bitno, entuzijazam kod ljudi je tu. Montažer Nemanja jedva dočeka i kad smo znali da bez para radimo i dan danas. Odemo snimimo neki vlog za sebe, on jedva dočeka da dođe da montira to da to izgleda što bolje, znaš. 

Ivan Minić: Ključ je zapravo da skupiš oko sebe te ljude sa dijagnozom. 

Radovan Kovač: Bukvalno tako, da. Pričao sam, spominjao sam, sad dogovaramo neki Prenj. Oćemo turnu da radimo na Prenju. Prenj je planina blizu Mostara, ludački dobro izgleda, divlje skroz i sad turno skijanje, znaš šta je turno skijanje?

Ivan Minić: Ne. 

Radovan Kovač: Skije na koje, pre je to bila sintetička koža koje stavljaš dole, danas je sintetička, pre je bila koža od foke i ti šetaš po tome, ne klizaš unazad, dođeš do gore, skineš tu kožu, imaš redovne skije i pičiš gde god hoćeš. Što kaže Janko iz Kolašina Što bi išao tamo da se penješ satima i spustiš se jednom, kada imaš ski centar da… Kaže on To ti je kao da imaš dobra kola i voziš ih samo po parkingu. To je još jedan čovek sa dijagnozom. I dogovaramo mi da idemo u Prenj. A snimali smo nešto slično na Sinjajevini. Dogovorimo da idemo da se penjemo na jedan od vrhova, spustimo se na drugu stranu, potpuna nedođija, ima jedna kolibica, stara, tu ložimo vatru, spavamo, spremamo jelo, tu provedemo noć. Sutradan ustajemo, penjemo se na drugi vrh i odatle se tek spuštamo u civilizaciju. I gleda mene ovako moj snimatelj Nikola i kaže mhm, dobro, je l znaš da će da bude šaraf teški, da ćemo da crknemo? Znam. Je l znaš da će to imati jako malo pregleda? Znam. Aha, boli te kurac, to snimaš zbog sebe. Pa noramlno, sve snimamo zbog sebe. Snimamo da nama bude lepo! Ako se ljudima svidi da gledaju super, nek gledaju. 

Ivan Minić: Ajde samo da te vratim malo unazad. Sad sve vreme pričamo o onome što je aktuelno i što manje više svi možemo da vidimo, a rekao si da kad si bio mali, hteo si da budeš Joca Memedović i da si imao neki određeni diskontinuitet sa tim željama. Kako si ti uopšte počeo da otkrivaš prirodu? Pre nego što je počelo bilo kakvo snimanje i bilo šta da bi došao do toga, morao si prvo malo da znaš i gde ideš i šta radiš i kako to sve funkcioniše, a posebno što u tvom slučaju stalno negde vidim da je to porodična aktivnost. Ne može da bude uvek kroz emisiju i neke stvari koje radiš nisu za porodicu, nego su za tebe kao pojedinca jer su previše ekstremne. Ali to jeste možda jedna od najlepših porodičnih aktivnosti koje možeš da imaš. Pa prosto kako je tekla geneza bolesti pre emisije?

Radovan Kovač: Pa primio sam pelcer od ćaleta. Ćale je strastveni ribolovac.I dan danas se bavi ribolovom. I trudio se da tu ljubav prema ribolovu prenese na mene. I u mladosti je to uspeo. Nije postojao dan kada on ide na pecanje, a da ja nisam bio s njim. Non stop smo išli. Onda je on otkrio čari ribolova na Dunavu. Dok sam ja još bio klinac, krenuli smo zajedno na Dunav, pecali sa obale, pa je tu onda došao čamac, pa smo iz čamca, pa ti voziš čamac, pa ti klinac, pecamo. Pa je napravio malu onu sojenicu, vikendicu na stubovima, znaš ono. Kako to izgleda čarobno. To je i dan danas tako. Ali ja sam se tu kao klinac malo hladio. Krenuli izlasci, znaš, e tu sam prestao da idem na pecanje. I od tada do dan danas ja idem kod njega na vikendicu stalno, ali ne pecam. I mnogo sam razmišljao, mogao bih nekad sa njim, znaš, ali nekako nikako da li da odem na pecanje, ma ne bre, kakvi bre. Idemo da crknemo na neku planinčinu da se rašarafim, da mi ne bude dobro. Ali definitivno od njega. Burazer voli da vozi bajs. On je isto malo dovaćen. On ode u Grčku na more biciklom, ode u Crnu Goru biciklom. Biciklom ode u Bratislavu, Beč, znaš. Tako da mora da bude nešto u glavi. Što kaže jedan moj prijatelj Brate, mora malo da žulja. Pa u ribolovu baš ne žulja, sediš u čamcu riba grize, nema riba, on spava. Namesti pecaljke tako da kad riba zagrize ona udara u čamac i on se probudi tu. 

Ivan Minić: Kaži mi šta je to nešto prvo bilo što si počeo da upoznaješ? Ti si u delu Srbije koji je ravan kao tepsija i u principu nema ništa zanimljivo odakle možeš nešto i da vidiš. Ima Fruška Gora, ali to je otprilike to.

Radovan Kovač: Nije ni to planina, da ti kažem.

Ivan Minić: Pa nije. Slažem se. 

Radovan Kovač: Slušaj, sad kažemo mi, pokupio sam rečenicu od drugara. Čovek došao iz Sremske Mitrovice, oženio moju komšinicu i kaže brate, šta ću ja u Kuli? Nema planine, nema reke, ja došao iz Sremske Mitrovice, bar mi je Sava bila tu, ako krenem ka Novom Sadu, moram da pređem na Frušku Goru, tu mi je Mačva, imam opet nešto blizu. Ja odavde gde god da krenem, moram da pređem 200 kilometara da bi došao negde iz Kule. I ja stalno to razmišljam o sebi, ali skoro je Galeb rekao, kaže a šta misliš da ti je sve tu na dohvat ruke, možda ne bi imao taj entuzijazam, nego ti je ovako slađe, jedva čekaš da vidiš. A ja bre stvarno to osećam, kad zađem negde u Južnu Srbiju, pa kad vidim te planine, pa kolima voziš, ja sam van sebe, ja sam očaran brate. Majke mi, ja sam očaran, brate. Zabo bih negde šator, kombi, spavanje u kombiju, šatoru. Odma nešto. 

Ivan Minić: Ta cela priča sa kombijem koji si preuredio u prevozno sredstvo/objekat za život mi je isto bila posebno zanimljiva kod tebe na kanalu pre par godina. Kad krećeš u nešto tako ili krećeš sa nekim ko već ima iskustvo ili krećeš pa istražuješ. Ajde da kažemo, danas već možeš i da, ako želiš da pokušaš nešto na tu temu, pa možeš i da izguglaš svašta, pa da tamo gde dođeš, sretneš te neke čudne ljude koji rade isto tako čudne stvari i tako dalje. Ali nije lako napraviti prvi korak i prvih nekoliko, nije lako ubaciti to negde u svoju rutinu, zahteva i vreme i sve ostalo, a jeste definitivno izlazak iz zone komfora, posebno za nekog ko u tom trenutku ima privatni biznis koji uzima neko vreme i ima porodicu koja zahteva neko svoje vreme ako hoćeš da budeš posvećen i ako hoćeš da budeš aktivan učesnik u porodičnom životu. Šta si ti to zanimljivo radio, pre nego što si se snimao?

Život pre televizijske karijere

Radovan Kovač: Pa ja sam uvek voleo tako nešto, ali nisam koristio internet da bih istraživao, nego kad odeš negde, pa ne znam, upadneš u neku pećinu, pa se penješ, pa supruga tu bude sa mnom. Gledam da se popnem negde, znaš. Nit sam ja znao nešto da ne treba u pećinu negde da ideš da diraš nakit, pećinski nakit i te stvari. Nemaš pojma, znaš. Nemaš gde da naučiš. Ili imaš, ali se nisam nešto cimao i trudio oko toga, ali sada uvek preporučim da kada neko ide, da nađu lokalnog vodiča. Neverovatno je koliko će da ti pomogne, koliko će da ti ulepša taj dan, koliko će da ti bude jednostavnije, nego ćeš da vidiš ono što je najbolje u tom kraju. A svaki kraj ima da ponudi nešto zanimljivo. Obilazio sam dosta toga, pre nego što sam upoznao te neke ljude. Tek kada sam krenuo da radim emisiju, e onda su mi se počeli otvarati vidici i kontakti pravi i ljudi pravi da ti sad u svakom momentu znam gde šta ima da se ponudi, znam koji su ljudi odlični za taj neki region, šta će da ti pokaže najbolje. Ja u svakom momentu imam 40 tema da snimam epizodu. Sada uvek mogu i samo u Srbiji, bukvalno. Toliko toga ima još što nismo snimili, a tek planiramo. Zaboravio sam i sam šta si me pitao, izvini.

Ivan Minić: Od čega si krenuo? Šta su ti bile prve stvari. U jednom trenutku… Ono, uvek ima ljudi koji kad odu negde vole da vide šta još ima izvan hotela, rizorta, čega god. Ali jedna stvar je da te to minimalno zainteresuje, a druga stvar je kreneš u nešto što je mnogo više avantura nego turizam. 

Radovan Kovač: Sad ću odmah da ti kažem, sad mi je palo napamet. Išli smo, ne znam, i kajak sam pičio i tako neke spelologije, a sve to sitno sam, nešto nevezano i ima paraglajding u Temerinu, kod Novog Sada. Nema brda. Kako paraglajding u Temerinu? Odakle? Idemo da probamo, 2000 dinara. Mislim da je tako nešto bila, možda i manje, nije ni bilo. E, to je sad ona ludost o kojoj ja pričam. Pikap, Zastavin, neregistrovan, u fazi raspada, nema onu zadnju kupolu. Nazad, baštenska stolica iz 76. godine. Plastična, polupukla. Pored njega točak, onaj bubanj od veš mašine, na nekim nogarama i konopac obmotan oko njega, konopac, ne uže, konopac. I batica sa paraglajderom. Idemo, kaže, vuče te taj konopac, zakačimo se tandem let. On nije licenciran uopšte, nego čovek leti i mislim da je položio, ali leti za svoju dušu, nije nikakav licencirani vodič ili šta god, pilot, kako god se kaže za paraglajdere. Idem ja, boli me uvo, letim ja boga ti. Krenuli mi, Bože moj, piči onaj pikap po onim atarskim putevima, prašina leti, mi samo se odvajamo, ja visim, ne mogu da upadnem u onu stolicu, visim. Probaj da se podigneš, ma nema šanse ja, znaš, visim. Nema veze, samo će ti biti malo neudobno, neš nigde. Otkači se. Ja čupam onaj konopac, letiš, pičiš po Vojvodini, letiš paraglajder, ne treba ti brdo. 

Ivan Minić: Jeste malo lakše kad imaš brdo. 

Radovan Kovač: Jeste malo lakše i lakše je kad imaš neku stručnu osobu pored sebe. 

Ivan Minić: Baš Galeb je, njegov kum, Momčilo, je i kod nas bio gost, je napisao onu knjigu “Kako sam prestao da budem turista i postao putnik” i to jeste zapravo dve različite dimenzije potpuno slične stavri, dva potpuno različita doživaljaja istih mesta. Kako si ti prestao da budeš turista i postao putnik, odnosno da li si ikad bio klasičan turista?

Radovan Kovač: Nikad ja nisam. Nikad me nešto nisu privlačili gradovi. Uvek sam bio privržen prirodi, da odemo negde u divljinu, da odemo u neku šumu, da spavamo u šumi, da kampujemo, da… nikad nešto nisam voleo da obilazim gradove. Par puta sam bio sa drugovima Valensija, lažem, nije Valensija, Barselona, Malaga i to je to. Budimpešta, tu nam je blizu. Ali to je to. Nikad nisam negde žudio. Kao, gde ti je želja da ideš, Rio, ne znam. Nikad. Sad da me pitaš koji grad želim da posetim, ne znam. Radije bih otišao na Taru. Tako da nikad nisam bio neki turista. Kad odem na more, ja nisam bio neki lik koji ode da skita po centru, po gradu, ja bih radije da odem na neku divlju plažu, da odem negde na neku planinčinu, negde da se veremo. Da imam pogled. Pogled mi je pola letovanja. I dan danas, ove godine je bilo. Imao sam neki posao, kaže supruga, ono već je poludela, počinje avgust, kaže Radovane, ubiću te ne budemo li otišli na more. Dobro reko, ajde da vidimo šta ćemo. Ništa. Idemo da kampujemo u Grčku sa ćerkicom da je testiramo malo. Otišli smo na Filipov Breg, proveli jednu noć, spavali u šator i ko za inat 7 stepeni noću. Ona mala, koliko je imala tada, slagaću te, nije imala godinu dana, imala je… nebitno. Imala je godinu dana. Žena će me ubiti kada bude slušala ovo. Ženo, ovo se snimalo u januaru, prošle godine. I provedemo mi jednu noć tu, a ćerkica mi je takva da se svaku noć budi, okreće se, vrisne, zatekneš je na drugom kraju kreveta, dete ko dete. Tu noć, mi je ušuškali, kako je zaspala uveče, tako se ujutru probudila. Mrdnula nije, ja ne znam samo ako je možda glavu ovako okretala. Gasim grejanje ove zime. 

Ivan Minić: Možda je i malo ludi geni.

Radovan Kovač: Možda, ne znam, ne znam.

Ivan Minić: A kaži mi, naravno, ljudi koji su zainteresovani za te teme prate to što objavljuješ i tu mogu da isprate sve što se dešava, ali uvek je tu trik nekako dati ljudima put da prevaziđu ulaznu barijeru, odnosno kako bi ti preporučio nekome ko je možda mlađi ili možda nije mlađi od nas, ali jeste zainteresovan za ovo o čemu ti pričaš, od čega da krene? Šta je nešto što je sasvim lep i lagan početak i kako bi ta priča trebalo da se razvija dalje. Za početak, zamisli da pričamo o osobi koja živi u Beogradu, Novom Sadu ili negde u Centralnoj Srbiji i imao posao od 9 do 5, što znači da je opcija samo vikend i da je to nešto što će da traje samo dan, dva i da ne treba da bude previše ekstremno na početku?

Kako poći mojim stopama

Radovan Kovač: Prva varijanta da bude hajking na Borski Stol. Borski Stol je planina koja je sjajna, neverovatna. Lagana, jednostavna pešačka tura u trajanju od 45 minuta. Ništa zahtevno, a toliko moćno izgleda. Sa jedne strane potpuna litica, ti pičiš, pešačiš lagano do gore, još pogotrovu ne moraš… 45 minuta traje. Nek praviš pauze, nek traje sat vremena, boli te uvo koliko god da traje. Dole ima planinarski dom, imaš mesto da spremiš da klopaš, šta god da uradiš, popneš se do gore. Pogled je nestvaran. Tako da bih to definitivno mogao da preporučim kao recimo neku prvu turu. Gde god da kreneš, može da bude sjajna tura. Možeš po Fruškoj Gori da praviš pešačke ture, ali ja nešto, nešto volim kad ima taj pogled, kad je golo brdo. Na vrhu kad dođeš, ono je golo, da nema šume, nego ti možeš da vidiš gde to puca. Borski Stol je onako litica sa jedne strane, a sa druge strane blaga padina. Tako da bih definitivno to preporučio kao neki početak. A uvek kažem, mi trčimo na neke, i sam si rekao, destinacije po celom svetu, da vidiš ovo, da vidiš ono, a nisi video to što imaš u svom dvorištu. Mi smo znali da dođemo, da vidimo neke vodopade koji su zavučeni u šumi u zapadnoj Srbiji. Čovek živi tu 50 godina, on ceo život zna da tu negde imaju neki vodopadi 500 metara od njega. Nikad mu nije palo napamet da ode da ih vidi. Veze mi nemamo šta imamo u svom dvorištu. I opet kažem, trčiš da vidiš bilo šta drugo, a kod sebe imaš nešto što je prelepo. Kreneš od toga šta bi pokazao kad ti dođe neki prijatelj i kaže ajde odvedi me negde u prirodu i šta bi mu to pokazao nešto što je ovde blizu tebe. 

Ivan Minić: Dobro, ali neko ko ne zna, treba mu uvod u tako nešto. 

Radovan Kovač: Apsolutno. Borski Stol hajking, tura lagana, svaka preporuka. 

Ivan Minić: Dobro, ajde da raščlanimo Srbiju na delove.

Radovan Kovač: Samo me nemoj pitati šta je najlepše.

Ivan Minić: Ne, ne, ne šta je najlepše, nego za svaki od delova i tu kad kažem delova, mislim, recimo, ajde da kažemo Vojvodina, Centralna Srbija, Šumadija, zapadna, istočna, jug Srbije dole, Kosovo i Metohija, za svaki od tih regiona, šta su neke stvari koje ti, ono, tebi ostavljaju najlepši utisak. Ima dosta toga što su ljudi već videli i poznato im je. Ajde da se ne držimo toliko toga, nego te stvari u pravo koje nisu eksploatisane i poznate. 

Radovan Kovač: Stara Planina, neverovatna. Neverovatna. Toliko neotkrivena. Skoro su, pre 2, 3 godine otkrili novi vodopad. Trećina svih vodopad u Srbiji se nalazi na Staroj Planini. I ona je čarobna. Čarobna! Recimo, ako me pitaš za taj neki istok, Đerdap. Đerdap je neverovatan. Gore da se popneš, pogled, krstarnje, toliko toga možeš da radiš tamo. Jame naše su recimo gore najpoznatije na Miroču. Znaš, tamo gorska služba spasavanja radi, radi neke vežbe, tako da može i spelologija da se radi za nekog ko je veći avanturista i ko ima, naravno, uz sebe pratnju stručne osobe. Što se tiče zapadne Srbije, ja sam očaran Zlatarskim jezerom. Reka Uvac je naša najiskorišćenija reka, u smislu da imaju 3 hidroelektrane na njoj i 3 jezera. I jedna brana sa kojeg se jezero koristi kao pijeća voda, Radionjsko jezero. To Zlatarsko jezero, ja sam prolazio bezbroj puta kroz Kokin Brod i gledaš jezero i jeste lepo i super. Tek kad uđeš, pa odeš iza tamo. Ja sam rekao kao Aljaska, četinari do vode i pričamo o uslovima da ima neki normalan nivo vode, ne kao što je bio ovog leta. To je neopisiva lepota, to Zlatarsko jezero. 

Ivan Minić: I generalno, Zlatar je prelep. I, ono, vrlo kultivisan, a ne preterano eksploatisan. 

Radovan Kovač: Ma odlična planina, savršena. Ja sam očaran četinarima. Gde god da odem, dođem da ima četinara, ja bih samo ušao, legao tu i onaj miris samo…

Ivan Minić: Pa Vojvođani…

Radovan Kovač: Da, brate, pa nismo videli četinare na slici, pa ono kad odem… Tako da svakako, Zlatarsko jezero. Volim mnogo valjevski kraj što se tiče zapadne Srbije. Valjevo okruženo sa pet planina, ne znaš koja je lepša od koje. Svi trče na Divčibare, okej, super su Divčibare, to jest Divčibare je naseljeno mesto, a planina je Maljen. Maljen je sjajan, super. Tometino polje, to je, tamo sam skoro prvi put bio, očaran sam koliko je dobro. Vojvodina. Vojvodina ako me pitaš, šta je najbolje u Vojvodini, ima toliko toga, znaš. Iako ja jesam iz Vojvodine, retko kad snimam tamo. Gornje Podunavlje jeste čudo, specijalni rezervat biosfere, zaštićen od UNESCO-a. Ako hoćeš da vidiš jelena u njegovom prirodnom okruženju, odeš tamo, sačekaš 7 poslepodne u letnjem periodu, recimo oko 7 poslepodne, 8 krene da pada mrak, ne možeš da ga ne vidiš. Meni je preprečio put jednom. Jelen sa ogromnim rogovima, ne sećam se koji je period bio, još ih nije odbacio, mislim da ih u februaru, martu odbacuje. Prepreči mi put, to je uzak put, onako, asfaltni, to se zove bent kad je nasip, da ne bi probila voda. I on stao i ja ovako kolima stao, on neće da se pomeri, nema šanse. 

Ivan Minić: To su mi objašnjavali da postoji taj momenat kad vidi farove, stane i ukopa se.

Radovan Kovač: E, ja ne znam za to. 

Ivan Minić: A potrebno je da se skloni, da preživi. Ne, ne, stane i ukopa se. 

Radovan Kovač: Moj burazer je rekao kao ajde ti gledaj negde pored ako ima neka divljač, ti vikni da ja stanem, pa da pogledam. I ja sad vozim kola i on stoji popreko i ne mrda. Ma kakvi, ništa. A ja od njega na tri metra. I burazer ne konta, on gleda dalje, zamislio se. Ja reko Sale, pogledaj napred. U je! Nazad, nazad! Ja sviram, blicam, ništa. Ja onako cimam kola, ništa. Samo u jednom momentu kad je njemu dunulo, on se sjurio dole i to je to. To mi je bila onako scena odlična. Prolaze tamo pored ćaletove vikendice. Skoro našli smo rog jedan, da li ga je imao. U celom tom vikend naselju imaju kučići neki i ovi su ga videli i jelen zašao noću u vikend naselje, ovi zajalali, pojurili ga i on lupio glavom o stub jedan od vikendice i odbio rog. Već je bio period da ih odbaci, pa je to onda bilo onako…

Ivan Minić: Kao sa mlečnim zubima. 

Radovan Kovač: Da, da, da, da, da… Tako da eto. Kosovo i Metohija – Šar Planina je neopisiva.

Ivan Minić: Svi kažu da je Šara…

Radovan Kovač: Šara je čudo, kao Alpi, brate. Kao Alpi. Skijanje na Šari je san snova, u mom slučaju snoubord. Ali je neverovatno. Gazivode. Gazivode, neopisive, raj. Gde god, brate, da kreneš, to je, to je prelepo. Ja sam jedne… sećam se, idemo na Goliju, krenuo sam da kažem na Golija i onda se setima Goliju. Krenemo i promašim neki put, trebalo je da pokupim drugare da se isključim na Kragujevac, pa da idem na Čačak i ja promašim i skrenem u Jagodinu. Promašim isključenje, zamisli. I odem preko Jagodine i sva sreća, pa sam promašio. Išli smo preko nekih sela, prolazili kroz neke vinograde, ja sam gledao, brate, je li ovo moguće. Ovo moguće da ovako lepo izgleda? Gde god baneš, imaš šta da vidiš. 

Ivan Minić: A kaži mi kako ide cela ta organizacija sa putem i tim, prosto ako je to nešto što treba da traje nekoliko dana, okej, možeš da spavaš u prirodi u periodu godine kad je to prihvatljivo i kad imaš nekakav prostor gde je to izvodljivo, ali prosto se treba tu organizovati, ima tu i više ljudi sad kada snimaš, imaš sa sobom ekipu i to sve. Kako se ti snalaziš i šta bi bio savet za nekog ko prvi put prolazi kroz to? Ja se apsolutno slažem da gde god da čovek ide i da je grad i da je da kažemo neka turistička destinacija, neki park prirode ili slično, da je mnogo dobro imati nekog lokalcu uz sebe koji može da ti pomogne i da ti prekrati gomilu nekih nedoumica i nađe neko dobro rešenje, ali kad nemaš lokalca, ne znaš lokalca, kako da nađeš lokalca?

Radovan Kovač: Dobro pitanje. Ja u glavnom kada sam istraživao negde gde bih mogao da snimam. Ja sam na Instagramu gledao hashtag i nađem i onda gledam slike i uvek neko nešto okači. Znao sam da pošaljem poruku e, kako da dođem ovamo-tamo? Jel imaš nekog da mi preporučiš ko je vodič?  I dođeš uz malo napora, možeš da dođeš do neke stručne osobe koja ti može sve to pokazati. Šta si me još pitao, izvini?

Ivan Minić: Pa, kako doći do lokalca i kako organizovati taj deo koji je tamo?

Radovan Kovač: Mi kad idemo put, idemo dva snimatelja i ja ili Nikola i Miljan, kad ne može neko od njih, ide neko drugi i dosta puta kad je baš dobra destinacija ide i Nemanja montažer sa nama. Ja kažem ovo ne smeš da propustiš i to je to. Sada imam sreću, bilo smo na Romani na Ferati. Igor je sjajan lik koji… I uvek mi neko preporuči. E, tu Feratu je pravio Igor Milošev, njega kontaktiraš, pošalju mi broj i to organizacija sada teče mnogo lakše nego na početku. Na početku je tu bilo dosta napora. Imali smo kikseve sa domaćinima. Da ti neko preporuči nekog ko nije adekvatan sagovornik, koji… ali sada više ne pravimo te greške, nema takvih grešaka.

Ivan Minić: Dobro, sada si došao do toga, imaš zajednicu i možeš da crowd sourceuješ ideje. Kažeš ljudima ja bih negde išao, dajte ideje. I onda se naravno svašta desi. Ali da bi došao do toga, prvo je morao da se napravi neka baza sadržaja i ljudi koji to sve prate. 

Radovan Kovač: Nama je cilj stvarno da mi prikažem u najboljem svetlu tog našeg domaćina. To je meni jako bitno, da svaki put kada smo otišli negde, svaki naš sagovornik je ogroman entuzijasta u tome što radi. Oni su zaljubljeni u taj njihov posao. Sad smo snimali Feratu, Igor je lik koji bi svaki peti dan mogao da napravi novu Feratu. Mislim, otprilike da krene u novi projekat i da pravi novu Feratu. Čovek je alpinista, penje se na vertikale, naš je reprezentativac planinarskog saveza. I vidiš koliko je on zaljubljen u to, znaš. I pokušavaš nekako da preneseš tu njegovu energiju na tu emisiju i ja kad vidim te ljude Vau, super, svaka mu čast. Dobro, ja sam to video, sad bih voleo da probam nešto novo. Mene ništa ne drži tako nešto da sam zaljubljen u tako samo jednu stvar. Meni je super to što oni rade, meni je super kad ja probam, al sam probao, ajde sad da vidim nešto drugo. I onda nađeš nekog drugog ludaka koji je zaljubljen recimo u kanjoning i onda ti odeš na kanjoning gde te on sprovede, ne znam… Peđa Vučković me, fotograf naš, vodio u Tribuću. Peđa je sjajan lik. Otišli smo u Tribuću, ogroman vodopad. Oni mi začepe vodopad, sačekaju da ja dođem do pola i onda se sklone onako sa tog nekog levka, saspe te sva količina vode, ne znaš gde si pošao, gde si došao. Ne vidiš ništa, znaš, spustiš se. Vidiš koliko ta cela njegova ekipa ima strasti prema tome što rade. E, to je meni onako, kad vidim tu ljubav prema nečemu, to je ono što meni daje baš onako veliko zadovoljstvo. Super, video sam to, e sad bih ja opet nešto novo, znaš. E, i onda ja tako to vrtim u krug i družim se sa dobrim ljudima koji imaju ljubav prema nekoj toj aktivnosti. 

Ivan Minić: Dijagnoza.

Radovan Kovač: Dijagnoza, je l? Dobro, dobro… 

Ivan Minić: Hoću da ispričaš priču o kombiju, zato što je meni priča o kombiju bila mnogo slatka i simpatična.

Priča o čuvenom kombiju

Radovan Kovač: To je projekat. Ne smem da kažem da je moj kad je kombi roze. Nego kombi je projekat mene i moje sadašnje supruge. Tad smo se zabavljali i ja sam bio u fazonu daj da kupimo neki kombi, stari, Volkswagen koji će mi da napravimo da… u koji ćemo mi da spavamo i to. I ja sad zapratio milion onih stranica na Instagramu samo o tome kako ljudi prepravljaju. Dobro, kako ćemo da dizajniramo. Reko meni je bitno samo da krov bude cvetni. A prvo svi kažu ono ovo je žena birala. Da, a u stvari ne. I onda je tu krenula avantura i mi nađemo kombi u Kraljevu. Odemo mi. Čovek prodaje voće na pijaci, sabijen kombi, 800 evra košta, kupimo mi kombi, a kaže on neće u petu brzinu. Ja kontam ono, ma ajde boga ti, popravićemo. Mi kupujemo, meni burazer ovako sa strane, sa strane me odvede, brate, oćeš ti stvarno ovo kupiti? Ma reko sredićemo mi to, a on – raspada se. Krenemo mi. Kupimo. Krenemo mi. Ajde, reko, da idemo Ana i ja da spavamo, poneo sam šator i… Ovo još nikome nisam pričao. Spavaćemo. Idemo negde preko Goča, popnemo se na Goč, tu ćemo da spavamo negde u šatoru, na kombiju, šta god i idemo sutradan kući. Kad smo već kupili kombi, nećemo odmah kući. Krenemo mi. Promašimo. Navigacija me odvede nekim šumskim putem, traktor prolazi tuda. Traktorski put. Ajde, valjda će kraj, valjda će kraj, mi gledamo navigaciju, navigaciji je to put. Koliko puta te je Gugl zeznuo tako? E, jedan od tih puteva je u pravo bio ovo. Krenemo mi, uzbrdica. Ono sve tragovi kuda se voda sliva. Užasan put. Kreće kombi da prokuvava. Kreće žurka. On kuva, kuva. Mrkli mrak, mi u šumi. Nedođija teška. Ja kombi tek upalio, prošao 20 kilometara. Ne vredi, nema vajda da ga vozim, on se ohladi, ja ga upalim, odma kreće da bije, nema, gasi. Ne smem da ga upalim više. Izađemo negde, onom baterijom osvetlim da vidim gde ima prostora da se okrenem. Dole litica, ovde brdo. Uzmem ja na jednom mestu, okrenem se i ugašen kombi, krećem da se spuštam niz planinu. I sad, hvatam ja tu zalet, vidim u jednom momentu moja supruga u šumi vezuje se na zemljanom putu. Pičimo mi, ona, vidim, ćuti, ne progovara, nervozna, brate, znaš. Uspemo mi da se spustimo do asfalta. Selo neko, nema 20 kuća i prodavnica jedna. Ovde spavamo. Već je pola 11 uveče. Mi tu parkirali. Vidiš u selu neko rasklapa šator. Šator pored prodavnice. Rasklopili mi šator, ušli unutra da spavamo. U jednom momentu ja pogledam, neki Jugo crveni se mota tu oko šatora i ode. Dobro. Spavamo mi, zaboli. U neko doba noću, buka, lom, šta se dešava, ja pogleda Jugo stigao negde oko 2 ujutru i izlaze dva lika i nose dizalicu. Gde ćeš, šta sad? Prilazi on i ja reko šefe, šta bi? Šta radite ovde? Kombi mi je u kvaru, pa čekam jutro da idem. Ma idi bre, ovu prodavnicu drži moja keva, dva puta je obijali. Ja sam automehaničar, sad sam se vratio iz grada, evo ti moj broj, ujutru me zovi da dođemo da popravimo kombi. Ujutru mi ustajemo, ljudi dolaze po hleb, mleko stiže. Ja budim čoveka, dečko stiže i još jedan čovek naišao. Mi tu pokušavamo nešto, napakovali mi Bože znaj kako, upalili kombi. Ma nisam prešao ni 500 metara, on je odmah digao temperaturu. Ajde mi za Kruševac, tu su mi rođaci, sipao balon pet litara vode. Dovučem se ja do Kruševca, probali mi tu nešto da radimo, ostali dva dana na neplaniranom odmoru kod rodbine. Napakovali mi tu nešto i za Kulu, autoputem 70. Je l treba da ti kažem da sam u jednom momentu čitao novine, aplikaciju. Žena uzela da uči, ona bila na fakultetu, ona uči za ispit, ja onako vozim, obilaze, lete kola pored nas, ja listam novine. I onda kreće žurka sa sređivanjem kombija. Prvo menjač, popravili menjač, naravno posle 2 meseca je opet crkao, pa smo kupovali novi. Pa smo motor menjali, pa smo sređivali generalno motore, zbog toga je ključao, šta je znam ventilator nije valjao, menjao je ventilator, menjaj kočnice, menjaj ovo, menjaj ono. Avantura krenula i sredimo ga mi taman na leto i nakon dva dana nakon što smo sredili kombi, krenemo mi na naše prvo putovanje da kampujemo. Gde ćemo? U Crnu Goru. Prvo noćenje u njemu na Zlatiboru, pošto ja kad idem, nikad ne idem da stignem do neke destinacije, ne brate, odmor mi je čim upalim kola, to mi kreće odmor odma, gledam gde ću da stajem. I tu sam shvatio da u stvari razmaženi smo mnogo, znaš. Sad kola moraju da imaju klima uređaj, sedišta ovakva-onakva, pa da to bude udobno. Je l mi veruješ da mi klima nikad nije nedostajala u kombiju? Voziš 80, otvoreni prozori, vetar piči, nikad nam vruće nije bilo, majke mi. I u glavnom prvo noćenje na Zlatiboru, drugo stižemo, sreo opet tu rodbinu iz Kruševca, oće oni da vide kakav je kombi sređen. Oni bili u Budvi, mi u Budvu, videli se sa njima, okej, gde ćemo na spavanje, ja reko ima tu jedno mesto iznad Svetog Stefana, Blizikuće se zove, bio sam ja jednom gore tamo negde, idemo tamo. I sad pičimo mi i dolazimo do toga što smo malopre pričali da nemaš pojma, nego istražuješ sam gde ćeš. I ja vozim uzbrdo, vozim, vozim i prestaje asfalt. Nema više asfalta, nema ništa i ja opet vidim neko malo skretanju tu i ja skrenem. Pogled na more, pučina, brutalno. E, ovde ćemo. Ja odma namestim kombi u rikverc i kako je krevet nazad, mi otvorimo gepek i tako spavaš, da imaš pogled non stop, otvoren gepek i pogled na more. Legli mi, spavamo i ujutru čujem neko zvono, cink, cink, cink, cink i sve glasnije, cink, cink, cink. Šta se dešava, ja se budim, stado koza i ovaca oko nas. Ja budim Anu, gledaj bre ovo, 6 ujutru, ona gleda, tek nailazi čobanin Jao, izvinite što sam vas probudio. Šefe, hvala ti što si nas probudio, ulepšao si nam jutro. I tako onda zaglavismo na Adi Bojani, sa Ade Bojane do Boka Kotorske, celu obalu prođemo, vratio se kući nakon pet dana. Društvo kaže aj pali kombi. Ajmo, gde ćemo? Na more. Ajmo. Nas 5. Zum, u Crnu Goru, ni manje, ni više. Ista tura, nas 5, skitali, spavali smo gde smo stigli na obalama mora i tako. 

Ivan Minić: Svašta može da se napravi sa kombijem od 800 evra. 

Radovan Kovač: Malo se pojača taj iznos, ali bitan je entuzijazam. Ne moraš da ga sređuješ ako nećeš. Mi kao šta ćemo da zalepimo, kao foliju neku da bude šaren, lep, palma i more, znaš, da.

Ivan Minić: I šta je sa kombijem?

Radovan Kovač: Malo nas muči ova registracija što se sada dešava, nije registrovan. Nikad neće biti na prodaju. Kako sam ga ja prepravio, tad je sve to moglo da bude, iako sam ja stavio druga sedišta, da bude, da bi moglo da se spava u njemu, iako ta sedišta imaju i pojas i sve, sve, zakon je takav da to ne dozvoljava. Još jedan peh sam tu imao sa motorom. Broj motora mu je 178. Samo to. Nema slovne oznake i šta ja znam. Ne može da se registruje. I ako je tako uvežen 98., 99., 2000. bez obzira na to, ne može da se registruje. I u policiji kažu da moram da kupim drugi motor koji ću da ubacim tu i tako stoji neregistrovan kod kuće. Sad sam ga pre godinu dana samo ubacio ključ i na zum, zum, upalio. Jednog dana ćemo opet mi. Znaš šta mi je interesantno, interesantno mi je da sačekam jedno 20 godina i onda da ga vozim. Tebi bre smešno sve što ja pričam, bre! 

Ivan Minić: Imao sam jednog drugara koji je tako u jednoj čudnoj kombinaciji kupio neko dostavno vozilo koje je u suštini za slične namere planirao da koristi i sad, naravno, kako to obično biva sa dostavnim vozilima koja su prešla jednu veliku, pa jednu manju, pa jednu još malo manju, pa jedno 4 firme pre nego što je došlo kod njega, a i dalje stoji brending od prve firme oblpeljen folijom i gledam ovako sa strane i sad on je potpuno deformisan. On više nema oblik onoga što je inicijalno bio taj auto. Ja gledam ovako i on kaže razmišljali smo da skinemo ovu foliju. Reko nemoj, brate, folija njega drži na okupu. Bukvalno, da nema folije, on bi se bukvalno raspao. 

Radovan Kovač: Možda je taj kod mene, je l? To hoćeš da kažeš? 

Ivan Minić: Pa ne znam, ali pazi…

Radovan Kovač: Nikad nas na putu nije ostavio! Svaki put kad odemo, bude neki mali kvar. Otpadne brava, znaš, tako nešto. Brisač. Auspuh nam je otpao na Adi Bojani, ali nas nije ostavio na putu, vratimo se kući. Jednom je bilo nosač motora kod Novog Sada. E, to nas je zeznuo, kum je morao da dođe. Posle 2000 kilometara, kum nas je odšlepao do Kule. E, tu nas je malo zeznuo, ali oprostio sam mu. Dobar je kombi. 

Ivan Minić: Dobro…

Radovan Kovač: Izvini, moram još ovo. Ovo je dobra priča. Snimali, snimamo na Goliji, snimali na Goliji, sneg do kolena, krenuli, smrzli se i sad Golija je takva da kad se spuštaš prema Raški, sve vreme je spuštanje. Kombi ne može da se ugreje. Kombi hladan ostao, spušta se i sad ne može da postigne radnu temperaturu da počne da greje, sve vreme duva hladno. Ovi nazad viču pali grejanje, pali grejanje! Druže, upaljeno je, ali duva hladno. Kaže ovaj snimatelj E, i neke koristi od ovog tvog kera! A on gurnuo noge ispod Vese, greje noge, smrzle mu se u snegu. Eto ti grejanje u kombiju. Pas. 

Ivan Minić: Dobro. Koliko dugo već snimaš?

Radovan Kovač: 2 i po godine. Malo jače. Par meseci više. 

Ivan Minić: Kako je bilo tokom korone?

Avanture tokom korone

Radovan Kovač: Nismo snimali ništa. Krenuli smo… Mislim nismo… Bila je… Taman smo se dogovorili, Balkan Trip je krenuo snimanje, ja sam imao tu pilot snimljenu. Krenemo mi da snimamo. Krenuo entuzijazam, krenemo mi da snimamo drugu, krene korona, zabranjeno da se krećeš. To je bilo u tom jeku. I to je trajalo, trajalo i ja taman uspem da dobijem dozvolu za kretanje i oni ukino to, dozvole kompletno kretanje. I dogovorimo snimanje druge epizode u Gornjem Podunvalju, baš da tražimo jelene i drugar koji je trebalo da snima doživi udes u šumi. I zaglavi u bolnici, pa nije mogao da ide. Pa se tu opet malo oteglo i onda je tek krenulo. Snimimo Gornje Podunavlje, snimimo, i interesantna priča, snimimo Svrljig. Snimimo Svrljig, u Svrljigu ima jedan prizor kao iz bajke, kanjon reke Belice. Na Svrljiškom Timoku kupalište. Jedna neverovatna pešačka tura do starog, do Svrljig grada, mislim da se zove Stari Grad, onako, ostaci tvrđave. Prelazi se neki Milankov most, prugom ideš, baš je onako dobra priča. I za tu destinaciju jako mali broj ljudi zna, realno, da ti neko kaže gde ćeš, idem u Svrljigu, šta ćeš u Svrljigu? 

Ivan Minić: Ima i kafane za kamiondžije, ali to je otprilike to.

Radovan Kovač: Da, ima, odlične kobasice. I odemo mi tamo, i kao što rekoh, mali broj ljudi je za to znao. Mi objavljujemo to, recimo, bio je negde 20. jul, u jeku godišnjeg odmora i Srbija zaključana, nema gde da ide i to nam je bio najveći skok u našim pregledima, to je bila četvrta epizoda koju smo snimili. Emitujemo mi tu epizodu, ona eksplodira sa pregledima, kad kažem eksplodira, 200 hiljada. Posle nedelju dana, mene zove Nenad, dečko koji bio sa nama. To je selo Niševac kod Svrljiga. Radovane, ja ne znam kako da ti se zahvalim. Kod nas u selu kola nemaju gde da se parkiraju. I to je onako nekako baš velika satisfakcija za nešto što si ti uradio. Ne kažem da sam ja doprineo svemu tome, ali…

Ivan Minić: Ne, ne, slučajno se…

Radovan Kovač: Najvećim delom, verovatno jesmo. I u glavnom, ja reko dobro, je l imate smeštaj u selu? Pa nemamo. Ima neko, svrljiški kraj je čuven po ovcama, neko sir da prodaje, ovo-ono, kajmak, nešto? Pa nema. Pa šta čekaš? Trebaš, sad je cilj da ti tog turistu zadržiš dan duže. E, to je cilj, samo dan duže. Samo jedan duže, to je za početak, jedan dan da ostane duže. Ja sam se tamo vraćao posle, ima pećina Samar, pećina je interesantna, inače je oboren Ginisov rekord u njoj, Milutin Veljković je boravio u njoj 463 dana u njoj. To je bilo za neke potrebe istraživanja, ali je boravio u njoj i napisao knjigu “Pod kamenim nebom”. Pećina je interesantna jer ima i ulaz i izlaz i kroz nju protiče reka. I to može da bude tako moćna destinacija za avanturistički taj neki turizam. Ja ne znam da ima još ovako nešto. Ima sličnih stvari, ali ovo da uđeš na jedan ulaz, izađeš na drugi, da ideš rekom, nema i da je pristupačno za čovek. Mi smo snimili epizodu u tome, prolazak kroz tu pećinu gde ti imaš u jednom momentu, imaš ideš kroz suvi deo, pa malo se penješ, pa opet dođeš u reku, pa sve se tu promeni. U jednom momentu ima da dolaziš, ulaziš, ali moraš da legneš, plitka je reka, ti legneš u nju, voda ti je do grla, plafon ti je do čela. I ti treba da prođeš tu. I jako dobro. Nije dobro, je l? Dobro, meni jeste, brate. 

Ivan Minić: Imao sam par puta neke slične situacije, ali nije tako ekstremno, ali imao sam kad smo bili u Meksiku pre par godina, oni imaju dosta tih, šta bi to bilo? Vrtača? Ili nešto tog tipa, svakako to je taj neki krečnjak…

Radovan Kovač: Jama neka, možda.

Ivan Minić: Pa da. I sad, naravno, to izgleda nestvarno. Jer zapravo te koje su prilagodili za turističke posete. Prilično je očuvana priroda, dodato je to što treba da ti možeš lako da siđeš, da možeš lako da izađeš, ali suštinski nisu oni ništa tu dirali ni od nakita, ni od vegetacije koje tu ima dosta. A pošto je sve kišnica, to je savršeno bistro i naravno ima tih raznih varijanti gde ideš samo da plivaš ili gde je relativno plitko, ima i gde je i duboko…

Radovan Kovač: Imaš da skačeš?

Ivan Minić: Ima. Ali jedan od najzanimljivih momenata je da imaš delove gde prolaziš zapravo iz jednog sistema tunelom u drugi i gde je to kao uz vodiča vrlo safe i gde naravno ima delova ko hoće nešto malo zahtevnije, ko hoće nešto jednostavno, ali prvi put kad nekome treba da kažeš e, sad, ovo treba da preroniš, u mraku…

Radovan Kovač: Panika.

Ivan Minić: To je potpuni haos. Meni nikakav problem nije predstavljao jer sam se ja bavio ronjenjem pre dosta godina i nemam strah. Znam otprilike koliko mogu na dalj da izguram, koliko ne. Ne bih išao u nešto što prevazilazi moje mogućnosti ili je negde na ivici… 

Radovan Kovač: I ne treba, da, da.

Ivan Minić: Jednostavno nema potrebe. Ali ljudi koji nikad nisu ronili, žene koje nikad nisu ronile, njima je panika i tih nekoliko metara, jer kao a šta se desi na drugoj strani? Pa ništa… Pa izroniš, isplivaš i sve bude okej. U najgorem slučaju možeš da se vratiš i tu je uvek neko i sve. 

Radovan Kovač: E, to i u ovoj pećini postoji, ima jedan deo pećine koji ide tako. Kroz reku možeš da prođeš. Samo nije prilagođeno. Mrak je, pećina, nemaš nikakav izvor svetlosti, moraš imati u tom momentu svoju lampu koja može pod vodu i mutnija je voda i nije baš… Ima drugi deo koji je suv, tako da se dalje ide ovim delom. Dobro mi je to, moćno mi je to, gledao sam ja to na fotkama za Meksiko i kad mogu da skaču od gore. Tu ja imam dosta strah od vode onako, znaš, dosta fino. To me onako… Ali svaki put skočim. Recimo, imamo bazen kod nas u Crvenki, 12 metara skakaonica. I sad merdevine metalne, bazen izgrađen pre 40 godine, merdevine su metalne…

Ivan Minić: Od pre 40 godina.

Radovan Kovač: Naravno. Ofarbane, onako, metalne. Znaš kako to izgleda. I sad, idem ja da skočim. Ti se popneš gore, nema dole, znaš, nema dole. Popeo si se, kako ćeš da siđeš dole merdevinama. Mislim, možeš, ali… alo bre ljudi gledaju…

Ivan Minić: Sramota.

Radovan Kovač: Sramota! I ja sad kao, bilo već zatvaranje bazena, nema nikog, burazer dole sedi. Ja sad kao opušten, pričam sa njim. Druže, meni se gaće tresu, tresu… i nema, bio sam u tom momentu gore, nema dalje, samo uzmeš i skočiš. I tako i dan danas, svaki put kad dođem na neki skok. Bili smo letos skoro na kanjoningu kod Bara, međurečki potok, Međurečje, sjajno mesto i sad imaš mesto skok sa 8 metara, tu su sve litice i ti sad imaš jedan bazenčić prečnika 2 metra i ti skačeš tu. I sad kaže skači ovde. Gde brate? Pa kao ovde. Ti ne vidiš dubinu, znaš. Vodopad kako pada i treba da skočiš tu kod vodopada, a ono pena sve od vode, je l, onako, ne vidiš ništa, nit vidiš dubinu ni ništa. Sad ja njega pitam pa kao je l dovoljno duboko? Pa jeste, brate, ja sam skočio! Pa gde da skočim? Pa tu, brate, ajde skači. Ajde, znaš. I ti onda imaš poverenje u te ljude, pa uzmeš i skačeš i onda kad skočiš kao da si osvojio planinu, brate. 

Ivan Minić: Osećaj je neverovatan. Kaži mi, dalji tok razvoja cele priče, šta su ti bile neke ključne stvari koje su se dešavale? Koji su ti bili još momenti kad si s jedne strane, dobro, dobio i taj social proof u smislu brojeva ljudi koji to gledaju, a s druge strane i sa lica mesta ljudi koji su ti nekad rekli e, ono što radiš je sjajno i krenuli da te prepoznaju. Vrlo je teško ne prepoznati te. Prosto, ono, kad si provalio i osetio da osim za tebe to zapravo ima smisla i malo šire gledanje?

Ključni momenti u mojoj karijeri

Radovan Kovač: Znaš kako, kad ti krenu da ti… dao Bog te društvene mreže, pa može da te kontaktira ko hoće, je l tako, i onda dobiješ poruku od nekih neznanaca gde pohvale tvoj rad i kažu e, zahvaljujući tebi, mi smo se popeli ne znam gde. Prvi put krenuli porodično, muž, žena i dvoje dece. Suprug, ja i naše dvoje dece krenuli zajedno, bilo nam je super, proveli dan zajedno. Zamisli koja je to satisfakcija. Ili, još bolje, sad sam držao neko predavanje gde mi se javi jedna žena sa svojim suprugom, mislim da su rekli da on ima 50 godina, radi u vojsci i gledali su epizode, oduševili se. Nikad se nisu bavili nekim aktivnim načinom života i kaže ajmo da vozimo biciklu. Idemo. I nađu jednu devojčicu Milu kojoj je bila potrebna pomoć za lečenje i kreću oni u turu, slagaću te, ne znam, par hiljada kilometara, hiljadu kilometara kroz Vojvodinu, nisam siguran, nije ni bitno. I kreću oni u humanitarnu turu da skupljaju pomoć u toj vožnji za njih. I oni krenu i onda dožive nešto – da stane svadba zbog njih. Mladoženja zaustavi svadbu u selu i kaže Ajmo svi poruku na taj i taj broj i cela svadba poruku. I tako neke stvari. I onda mi ona priča šta su sve doživeli i meni se zahvaljuje što sam im dao moral, volju, entuzijazam da oni to urade. I ja stanem ovako sad, mene pita poslednje pitanje na tom predavanju otkud mi volja za radom, šta me drži, šta me gura napred. Ja reko u pravo je gospođa rekla, zahvalila mi se što sam joj dao volju za njen poduhvat, a nije ni svesna da je ona meni dala u stavri još veću volji da ja sa ovim nastavim dalje. Takvih poruka, onako, dobijam stvarno dosta i to mi daje volju, onako, za dalji radi. Recimo klinac iz Kragujevca hoće da me upozna. Mi na Tari na snimanju. Dogovorio se sa domaćinima koji su tada bili iz planinarskog saveza, došli dan ranije, spavali na Zlatiboru, došli na Taru, mali kad me video, nije znao da će me videti, oduševljenje, znaš. Kaže njegova majka, pa kaže njemu je rođendan šta oćeš na torti? Pa Radovana. I ne postoji druga opcija. Zamisli dete koje želi na torti ćelavog bradonju. Opet se smeješ, brate. 

Ivan Minić: Zato što su sve ove stvari lepe.

Radovan Kovač: Jesu, brate.

Ivan Minić: Zato što, ono, znaš, činiš ovaj svet boljim mestom. 

Radovan Kovač: Hvala ti,

Ivan Minić: A nema mnogo ljudi koji prave sadržaj koji imaju neku publiku, a koji ovaj svet čine boljim mestom. Jednostavno, algoritam je takav da nagrađuje reakcije, a reakcije su najčešće negativne. Mnogo je lakše izazvati negativnu, nego pozitivnu reakciju. 

Radovan Kovač: Jeste. Neverovatno je koliko me više vozi broj pregleda nego novac. Da mi neko kaže da li želim da imam 10000 evra po epizodi ili milion pregleda, ja ću izabrati milion pregleda. To je neopisivo. Tek kad dođeš u tu fazu vidiš koliko te u stvari vozi taj broj pregleda. I onda sam ja recimo napravio… sadržaj je takav, što kažeš, kod nas nema takvih stvari. Ja se trudim da nikad nema psovke u epizodama. Prosto nisam ja takav, naravno da opsujem i ja, nisam ni ja svetac, ali trudim se da toga u epizodi nema. I opet sam zaboravio šta sam hteo da kažem… Nisam normalan. 

Ivan Minić: Da te vozi broj pregleda i sve to…

Radovan Kovač: Da, da, e, to, hvala ti. Otišao mozak sa kosom. Krenemo mi da snimimo sa jednom mojom prijateljicom epizodu o jahanju. Znaš kakva priča, ja sam toliko volje imao da snimim tu epizodu da je devojka organizovala, slagaću te, ima 28 godina, napravila je kamp. Ima ergelu konja, 30ak konja, ništa glamurozno prosto njen ćale voli konje, ona zavolela konje, licencirani trener jahanja. Licencirani trener jahanja. I napravi kamp za decu. Klinci spavaju u šatoru tu na ergeli, čiste štalu, hrane konje, dva treninga dnevno jahanja, neverovatna priča, kupaju konje, znaš. Ja, reko, brate, moram da snimim to. I jedva čekam. Pogotovu što znam koliko je ta porodica divna, koliko je Jelena divna osoba. I ta energija na snimanju kod nje je bila, prvi put sam snimao sa nekim koga baš tako dobro znam i onda je to bila smejurija teška. Snimimo mi tu epizodu, napravimo, dogovorimo se da na ergeli napravimo premijeru da gledamo dan ranije pre nego što objavimo na YouTube-u da tu gledamo emisiju. Napravili mi sve, doneli video bim i šta znam. Među konjima onako, kako su konji u boksevima, mi tu raširili platno, pustili nas tridesetak. Emisija, suze na oči. Pogotovi njima, o porodici pričam. Ja gledam njih sve vreme, ja sam gledao emisiju u montaži i ja sve vreme gledam reakciju ljudi, znaš i šaljiva je, ima smešnih stvari što smo ubacivali. Ima reakcije klinaca, pa smo stavili behind the scenes kao klinci šta su radili i ja šta sam sve grešio. I vidiš njima koliko je drago, lepa epizoda, grle te posle i ono brate 15 hiljada pregleda i dođe ti glavom u zid da udariš koliko smo energije utrošili. Ne zbog toga… prosto mi je samo žao što ljudi ne vide to koliko je lepo. I svi kažu, iznenade se ljudi koji su je pogledali, al je dobra. Jeste, hvala ti, znači mi što mi kažeš da je dobar, da ne mislim da sam ja možda subjektivan kako sam ja napravio, ne znam kakvu emisiju, a da je samo meni lepa. I onda ti ljudi kažu da nikako nije prošla, malo pre gledao nemoj da zezaš, što? Tako…  

Ivan Minić: Vidi, u kontekstu brojke koje ti imaš 15 hiljada pregleda je malo. To je 15 hiljada ljudi. To uopšte nije mala brojka. A realnost je da vrlo često i ja imam tu situaciju, i sa Galebom sam pričao, i on ima tu situaciju i sa dosta ljudi sam pričao da zapravo te stvari koje su vama najvažnije, koje su nama ili najteže bile priče koje smo ispričali ili najvažnije iz nekog drugog razloga, vrlo često nemaju neki preterano veliki broj pregleda jer nije nešto što je univerzalno poznato, a mi, nažalost, kao narod nemamo naviku i ne dajemo poverenje autorima da pratimo ono što oni rade. Klinci oni to rade. Zato YouTuberi imaju toliko pregleda, toliko pratilaca, ovi koji gađaju klince. Ali odrasli ljudi su nekako izgubili tu naviku da daju poverenje autoru i kao Šta treba da radim? Treba da gledaš i slušaš svake nedelje. Ali mene ne zanima ta tema. Ako sam doveo čoveka, treba da slušaš iako te ne zanima tema, jer ko zna šta možeš da čuješ u svemu tome. Podkasti konkretno, ajde, tvoj format je drugačiji, kraći, dinamičnije je, zanimljiviji je. Svakako, svako može da odvoji vremena da to pogleda. Ovo je dva sata, mada pitanje je da li ljudi imaju i ta dva sata, mada realno ako ništa, iskoristite vreme u prevozu. Ali taj momenat gde ti nekom kažeš ti ćeš u epizodi koja je potpuno nevezana sa onim čime se ti baviš da čuješ nešto što je neverovatno i to će da te progoni narednih nedelja razmišljajući o tome. Sve je na neki način povezano, nije ovo format, pa ni jedan drugi format nije takav gde ćeš ti da dođeš da čuješ 100 stvari koje će da ti promene život. To ne postoji. To ti je kao kad ljudi odu na konferenciju i kao pa čuo sam samo tri stvari koje su super danas. Pa je l malo tri stvari? Kad si poslednji put čuo jednu stvar koja ti je takva?

Radovan Kovač: Kad si naučio nešto novo? 

Ivan Minić: Ali ljudi imaju neka nerealna očekivanja, a uvek je stvar u tome da si čuo jednu stvar koja je super. Aj uradi nešto s njom. Nešto napravi od nje, pa da vidimo gde će to dalje da te odvede. Vrlo je teško napraviti tu razliku. Recimo, ja to stalno pominjem, mislim da sam i u podkastu par puta. Moja omiljena epizoda kod Galeba je negde sa samog početka kad mu je bio Branko, naš rekorder i ronilac za Ginisa i problem sa tom epizodom je što je snimana na Zoomu jer je bila korona i sve. Branko je bio u Dubajiu tada i sve to. I ta epizoda, Galebov kanal sad ima 150, 200 hiljada subscribers, ta epizoda ima 20 hiljada pregleda. To? To je blago. Jer ti imaš čovek koji sa jedne strane sigurno ima predispozicije, naročito kad čuješ njegovu životnu priču i njegov otac je bio vođa mornaričkih specijalac, to je pozicija koja vek polu raspada osobe je dve godine, njegov otac je bio 17 godina tu. Tako da je on došao i to i kako neko može da roni 16 minuta na dah. Čuješ priču, pa onda vidiš. I vidiš koliko je to zapravo, koliko postoji ograničenja bioloških i tako dalje, a koliko je samo stvar psihologije. Ljudi gube orijentaciju kada koncnetracija kiseonika siđe ispod 95%, Branko je savršeno svestan i koncentrisan kada je ono 60%. 

Radovan Kovač: Ja ne mogu da budem koncentrisan sada kada pričamo o ovome. Vidiš da zaboravljam.

Ivan Minić: A dobro, ti si taj čudan što voli da se vere. On ne voli da se vere, on je miran i roni. I svašta nešto se tu dešavalo. I gomila neverovatnih priča iz kojih može nešto da se nauči, a i ako ne može da se nauči, da te inspiriše na nešto…

Radovan Kovač: I onda dođeš do 20 hiljada pregleda.

Ivan Minić: Zato što jednostavno ljudi to ne kapiraju. Ali onda pomiriš sa sobom i kažeš pa meni je 20 hiljada ljudi koje sam dotakao ovom pričom sasvim okej. I porašće vremenom. Možda će neko shvatiti, možda će nešto nekad odskočiti.

Radovan Kovač: Imali smo sad situaciju gde su neke stare sad buknule koje nisu imale neki broj pregleda od prošle godine, recimo. I onda dođemo, kažem ja, nedelju dana nešto sam imao slabije posla i sve sam prebacio za iduću nedelju i dolazi ponedeljak i meni sve što sam trebao da imam snimanje za tu nedelju, meni otkažu, sve do jednog. Reko, ja ću se ubiti ako ostanem sad kod kuće da nemam opet posla. Kažem ja, ja sam tu sa Nemanjom montažerom, pričam ja idem da snimim emisiju. Šta ćeš da snimaš? Idem da stopiram do Herceg Novog. Sam ću da snimam. 

Ivan Minić: Gledao sam!

Radovan Kovač: Kaže on mogu i ja s tobom? Može. Kad ćemo? Sutra. Sutra? Sutra. Samo da dogovorim sa ženom. To mi je četiri dana, ja uvek snimam u dva dana. Pa znaš, ja sa suprugom imam super odnos i razumevanje i sad. Al ajde sad je beba, trudna, ne sme da diže ništa teško, malo onako neka rizičnija trudnoća. Ja reko, idem ja da dogovorim. Ja kod žene. Anči, šta bi ti uradila da mene nema tri dana? Nemoj Radovane molim te! Stani, smiri se. Šta bi uradila da me nema tri dana. Pa ja bi onda uzela… i ja reko čim onako razmišlja, sad će ona to da reši, reko yes… i sad ja tu nju pustio, onda razmišlja ovo-ono e, dobro, idem ja sutra da snimim emisiju i vraćam se u četvrtak. Bio je utorak, vraćam se ja u četvrtak. Čuj u četvrtak ako mi stane, ja znam da nema šanse, ako u petak dođem – super, ali ja očekujem subotu. Dobro, kaže ona. Ja Nemanju… Idemo, spremaj stvari! Šta da spremam? Imam ja ranac za tebe, potrpamo samo podošku, ponesi samo nešto sitno što laganiji da budemo, opremu da stavimo i pičimo da snimimo. Nemanja koji je montažer, nije uopšte snimatelj, ne zna da snima. Reko nosiš tu jednu kameru, ja GoPro i pičimo, snimaćemo nešto. Poneli mi dron, ajde negde ćemo leteti mi sa dronom. Krenemo mi… Ko nije pogledao epizodu, nek je pogleda, dobra je, realno dobra je…

Ivan Minić: Jeste.

Radovan Kovač: Nije dobra zbog toga jer je dobra, nego zbog ljudi koje smo sreli, svaki čovek…

Ivan Minić: Sjajna priča. 

Radovan Kovač: A koga god da sretneš, ima neku zanimljivu priču u svom životu da ti ispriča. 

Ivan Minić: Jeste, niko nije normalan. 

Radovan Kovač: Da. Niko. Svi imaju nešto u sebi, što bi ti rekao, dijagnozu. I gde god na drugu stranu da kreneš, srešćeš neke nove ljude koji će ti ispričati neke nove priče, neke drugačije životne priče i emisija će biti sa istom temom, ali totalno drugačija. Gde god da kreneš da stopiraš. Nit smo uradili kolor nikakav, ništa posebno da kažeš, izgrešili gomilu puta sa kadrovima, a emisija sad ima 350 hiljada pregleda. 

Ivan Minić: Iskreno, beskrajno je bila zanimljiva i super su bili svi ti ljudi koje ste sretali, vidi se da je štap i kanap potpuno, vidi se.

Radovan Kovač: Da, da, da…

Ivan Minić: Ali bilo je nekih sjajnih momenata i ono dvoje kod Čačka što ste išli do Zlatibora sa njima i onda posle ona ekipa Pazar i taj kraj…

Radovan Kovač: Ma svako. 

Ivan Minić: Onda oni stranci koji ne pričaju ni jedan jezak, ali ste se vi super proveli sa njima. Poljaci ili tako nešto…

Radovan Kovač: Poljaci. A najjača scena, mi stopiramo drugi dan u Novoj Varoši. Ja stopiram i sad niko da stane, 50 minuta prolazi, kažem ja, kako prođe kombi, kažem ja Nemanji kako bi bila fora da nam stane neki kombi sa 3 sedišta. Da se gužvamo nas troje napred, bio bi zanmljiv kadar. U tom trenutku stane kombi. Mi unutra šta radiš ti? Lovim zmije. Ček, ček… Sledeća scena, reko zamisli stane nam kamper, kad pre Pljevalja kamper staje, a ja još kažem njemu, ja sam stavio da idem do Herceg Novog. Zašto? Eto, zato, idem da se okupam, volim Herceg Novi i idemo tamo. Ali sam bio sve vreme u fazonu ako mi stane neko i da kaže kuda ideš? Idem u Makedoniju, hoćeš sa mnom? Idemo u Makedoniju. Ako mi to što on kaže, ako me to privuče njegovo, ima da idem sa njima, znaš. I nama se dešava da nas ti kamperi neki Poljaci pozovu i idemo sa njima oko Žabljaka, pa dole ćemo na Pivu, pa ćemo se vratiti… 

Ivan Minić: Sam način sporazumevanja koji ste koristili je bio impresivan.

Radovan Kovač: Da, ali se sporazumeš, malo mašeš rukama, ja sam se držao onog što glasnije, to pametnije i on me ne razume i ja glasnije ponovim, znaš. Očekujem da će me razumeti. Pa čekaj… I onda su oni tu predložili drugu turu i ja sam malo vagao, ali reko ne, nije mi interesantno. Ne mogu da pričam sa njima, mučim se i opet ću se vratiti na Žabljak. Da me je odvukao negde drugde, možda bih išao sa njima, ali reko ne, idemo za Herceg Novi. I onda je tako bilo, baš smo svega videli. Kad sam došao do mora, onaj tip i riba, oni su nas doveli do Lepetana ili Kamenara, sad sam se izgubio, Kamenara su sa ove strane gde je Risan. I u glavnom tu mi silazimo i ja vidim more, brate, ja hoću da se zaplačem. Baš sam bio nekako srećan, uzbuđen. I drugi dan smo stigli. I tu smo prespavali. Otišao kod drugara, tamo je bila jedna drugarica, videli se sa njima, zaginuli uveče, sedeli na plaži, popili par piva, prespavali. Ujutru se probudili, doručak, bućnuli se u more, izašli i na avion i kući i stigao u četvrtak ženi. A molim lepo, jesam bre ozbiljan muž?! Odgovoran muž! Jesam rekao u četvrtak? Četvrtak kad žena kaže, četvrtak… 

Ivan Minić: Koje su ti još epizode koje su stvarno tebi važne?

Radovan Kovač: Pa nemam pojma, znaš kako, izgleda te sa najmanje pregleda su mi nekako važne. Važna mi je ta sa ćaletom što sam uradio. To je meni bilo interesantno. Kaže meni Jovan iz Balkan Tripa Radovane, treba mi pet epizoda, šalji mi. Au reko, ja sad tu imam par snimljenih, snimim četvrtu, šta da snimim petu, novembar mesec, kraj novembra, nema snega na planini. U Vojvodini opalo lišće, šta da snimam u novembru, onako…

Ivan Minić: Depresivno. 

Radovan Kovač: Kiša pada. Ma reko idem sa ćaletom da snimam pecanje. Idem da pecam sa ćaletom, to će biti epizoda. Epizoda koju smo snimili, ono, bez po muke, onako najlaganije nego ikada. Nit smo se umorili, ni ništa, snimali. Snimimo mi to, krenemo u montažu, Nemanja piči, lomi, napravi prvu ruku, meni to dosadno užasno, ja to skratim, ajmo ovako, izbaci ovo, skrati ovo, izbaci… spustimo mi to. Ja pogledam pu, al je dosadno. Kači, to nam je peta. Dobili petu. Mi okačili epizodu. Kad su krenuli komentari ljudi da se poistovećuju a, joj, moj ćale preminuo. Pa ovo, pa ono, kakav ti je ćale kralj, pa ćale zvezda ispao. Pa Veso u blatu ceo, ubio nas. Stoji kamera u čamcu na gimbalu, on bata prođe zum, zvizne na objektiv kamere, bum, lupi. Ovaj ne sme da pogleda, nije se slomilo. Ajde, keru, sklanjaj se! Svega se izdešavalo. Lep broj pregleda, otišlo je negde na 250 hiljada. Lepe reakcije ljudi. Dosta ljudi je otišlo tamo da vidi to sa te epizode. I nekako će meni ostati za ceo život, znaš. Sa ćaletom snimljen, dobro uspela, lepa priča, lagana. Jedina epizoda gde smo koristili našu domaću muziku. Prvo smo gledali kako ja da znam da li će nas neko blokirati. Pogledam ono Zvonko Bogdan neka pesma, na pet kanala okačena pesma. Može, neće niko dirati. To mi je bilo bitno. Niko nema prihoda od te epizode, ali mi je bitno da niko nije skinuo, znaš, epizodu zbog autorskih prava i jedina epizoda za koju nismo imali dozvolu za muziku nego smo koristili random sa YouTube-a. 

Ivan Minić: Ono što treba da se opiše ta emocija i isto ta atmosfera… 

Radovan Kovač: Zato sam i stavio kad on peva Dunave, ne može ni jedna pesma sa art liste da se navata da dočara Dunav nego kad Zvonko Bogdan peva “8 tamburaša sa Petrovaradina”.

Ivan Minić: Dobro. Šta dalje? 

Radovan Kovač: Šta dalje? Auh, brate, imam želju da snimim safari. Imam želju da snimim safari. Mislim da niko na ovim prostorima nije snimao safari, bar ne da ja znam. Imam želju da snimim kako me haskiji vuku na snegu. Da vidim polarnu svetslost, recimo. To je, recimo, nešto što mi je onako interesantno. To je nešto što je van ovih naših granica, znaš. Interesantno je, dosta me naših ljudi iz dijaspore zove da dođem kod njih. Imam poziv za Kanadu. I to mi je dobro. Drugar me zove da dođem da idemo, on lovi, ja nisam ljubitelj lova, nekako lov ne mogu da svarim. I on me stalno zove da idemo da snimimo lov na losa i na pecanje lososa. Kanada je.. To kad mi šalje slike gde on ide, stvarno je, onako, impozantno… 

Ivan Minić: Izgleda nerealno. 

Radovan Kovač: Nerealno, da. Koliko znam na fotkama… Tako da mi… to mi je nešto onako dobro, što se tiče inostranstva. U nekim željama, u nekim maštanjima, to bih nešto onako voleo. Što se tiče naše sredine. Ima dosta toga da se snima. Planiram Prenj, da idem sad na turno skijanje. Znaš šta je turno skijanje? 

Ivan Minić: Pričao si.

Radovan Kovač: Pričao sam ti, je l da? E turno skijanje, samo ja vozim split bord. Isto je kao turno skije. To bih voleo da odem, da provedemo dva dana u nekoj nedođiji, da pičimo po planini, da vozamo. Iako znamo… to smo pričali malopre. Da, izvini, trajaće duplo više.

Ivan Minić: Ništa.

Radovan Kovač: Tako da želja mi je na Prenj da odemo. To planiram sad zimu, videćemo još. Čekam prvo da mi se porodi žena, prošli put nisam bio tu, bio sam Bjelasici kad se porodila. Javlja e, ovo je krenulo. Reko čekaj, ja nisam stigao da uđem u Srbiju iz Crne Gore. Ona se već porodila, tako da sad je rekla da ne smem da omanem, ne smem da odem.

Ivan Minić: A kaži mi, jedna stvar koja jeste veoma važna i mislim da je okej da za kraj je adresiramo kao temu. Super je to što je to tebi hobi, super je to što si ti u tom hobiju uspeo da napraviš nešto što je bazično održivo, što znači da je svačije vreme nekim načinom pokriveno i da tu ostane neki minimalni profit i tako dalje. Ali da bi ta priča mogla da se razvija kako treba i da bi ti stvarno mogao da se posvetiš tome da ti to bude primarna stvar, a mislim da je važno da možeš tako nešto. Šta je sve što je potrebno da se desi i kako zapravo izgleda, u tvom slučaju, model saradnje koji bi bio dobar iz tvog ugla i za tebe i za potencijalne sponzore?

Biznis strana moje priče

Radovan Kovač: Pa to mi je najteže pitanje, znaš. Moji su saradnici, ja znam kad su oni dolazili, oni su zaradili za kikiriki. Bukvalno. Sada se to malo popravilo, ali mene ako pitaš, to ni dan danas nije baš sjajno. Kada bi imali nekog ko bi nas tu podržao, ta epizoda bi bila daleko, daleko kvalitetnija jer bih se ja posvetio samo tome i to jeste moj neki plan, nešto o čemu ja sanjam da u životu se bavim samo time i isključivo samo time. Da ne moram da idem nikom da snimam druge videe, da snimam nešto drugo, nego samo da radim to. Više bih mogao da se posvetim tome i samim tim bi emisija bila kvalitetnija. Šta bi mogao da bude neki model saradnje? Ne znam, imamo stvarno lepu saradnju sa Jazakom, lepa saradnja. E, sad, verovatno sponzori traže veći broj pregleda da bi ta saradnja bila unosnija. Ti me ispravi ako grešim. Ne znam kako funkcioniše. Meni je ovo prvi projekat koji ja radim preko net i, ovaj, i jedina saradnja koju imam, to je sa Jazak vodom. Da li je možda opcija neka televizija sa nacionalnom frekvencijom uzme našu emisiju, pa bi onda sponzorstvo samim tim lakše dolazilo ili bi bilo skuplje, unosnije, pa bi možda mogli da radimo neke još bolje stvari, još neke moćnije destinacije, da pokažemo ljudima nešto što nije viđeno na ovim prostorima. Iako dosad ovo što smo radili nije viđeno. Kao što sam rekao, ne znam da je neko snimao da se spušta niz vodopade. Da je neko visio kad smo se spuštali na Skakavcu u Sutjesci niz… To je 80 metara vodopada, mi otišli još 20 metara gore, sa 100 metara visiš na užetu. Pa naiđeš na ovako kontra padinu, pa samo visiš ovako sa 40 metara dole. Nogama ne možeš da se osloniš, pa ono krene da te vrti. Ne znam da je to neko snimao. Ali ja mislim da je iz tog nekog ugla… To su večne emisije. Taj vodopad će biti isti i za 10 godina. 

Ivan Minić: Nadam se. 

Radovan Kovač: I za 10 godina ćeš moći da pogledaš tu emisiju. I u tom slučaju ćeš moći da pogledaš kakav je bio. Mi sad… Kažu da je kanjon Drine bio, dok Perućac nije napravljen, bio impozantan. Imaju neki arhivski snimci, ali treba to pregledati. Kažu da su to bili vodopadi, vodopadi, da si mogao da rafting kakav nigde nije viđen… da bi se danas održavao da te brane nije bilo. E, a ovo su neki kadrovi koji će moći da se gledaju za ne znam koliko godina. 

Ivan Minić: Ja mislim da postoje dve stvari. Prvo, s jedne strane postoji taj aspekt televizije, kablovske ili bilo kakve druge. To je jedna stvar. To je linearno praćenje programa. Ti tu imaš termin koji gledaš da… kao što je nekad bilo serija nedeljom u 8 uveče i nedeljom u 8 uveče je najskuplja reklama na svetu jer je serija u 8 uveče. 

Radovan Kovač: I svi smo pored TV-a. 

Ivan Minić: I svi smo pored TV-a. Sad više nema toliko potrebe za tim i suštinski postoji taj paralelni život. Pričao sam sa ekipom Državnog posla dosta o tome. Vaš razlog zašto ste pobedili je YouTube. Jer vi ste pre toga pravili Noćnu smenu, koja je meni bila beskrajno zanimljiva i posebno što je bila toliko različita i sve, ali sam morao da gledam da je ulovim na televiziji. Ne mogu ja da ulovim ništa. Meni je raspored takav, ali ne mogu da garantujem da ću svaki put stići tako nešto. Onda juriš kad je repriza, da li ima repriza, nema repriza, repriza se pomera, da li ima nešto drugo. Nema od toga ništa. Ali onog trenutka kada je to dostupno na YouTube. Pa ja neću pogledati to danas za danas, sigurno. Ali ću pogledati u petak za celu nedelju, sigurno. I onda mi je to neka super varijanta za to. I ja lično mislim, ali naravno ne mogu da promenim stvari jer sam pojedinac. Ja lično mislim da u ovoj celoj situaciji u kojoj toliko brendova i toliko kompanija samo priča o ekologiji i o tome koliko je ekologija važna da nije normalno da niko ne podržava ljude koji se zapravo bave promocijom prirode, zdravog načina života, očuvanja toga što imamo, za početak pokazivanjem toga što imamo ljudima. Onda i očuvanje svega toga i da se to sve radi na jedan dobar i ispravan način. Da za takve ljude nema sluha, a brojke uopšte nisu male. Mogu one biti veće, ali to uopšte nisu male brojke. Ali sa druge strane poliva se po influenserima, poliva se po YouTuberima koji sede u svojoj sobi za računarom. Nemam ništa protiv, to je okej, ali prosto zašto ti takva osoba promoviše ekologiju. Zašto ti osoba koja svaki dan, možda je ružan primer, ali mislim da je najkonstruktivniji mogući, zašto ti osoba koja svaki dan menja svoju garderobu i nikad nije ponovila ni jednu stvar na snimku promoviše ekologiju. Te dve stvari su nespojive. Modna industrija je najveći zagađivač na svetu. Zašto to radiš tako? Zašto to ne radi neko ko je ovako čudan, vere se po tim određenim mestima po zemlji i promoviše sve te stvari koje postoje i zapravo svakim danom, svim tim ljudima kojima fali malo da ih konvertuješ u ljubitelje prirode, daje još jedan razlog da krenu na tu stranu. Iskreno se nadam da će biti više razumevanja i iskreno se nadam da ćeš ti zaista moći da se posvetiš tome, posebno što znam te dovoljno da znam da si osoba koja će to da iskoristi da sve to dodatno bude bolje, a ne za nekakvo lično bogaćenje jer ti si čovek sa dijagnozom i ti si čovek na misiji i svi mi koji sebe doživljavamo kao ljude koji su na nekoj misiji, nama je to gorivo. Nama to nije sredstvo s kojim ćemo da pravimo ne znam šta. I ja isto kada me neko pita jao, pa mogla je epizoda Pojačala da bude bolja. Pa mogla je da bude bolja da sam ja imao vremena da se spremim za nju. Ali pošto ja moram da zaradim, da bih mogao da se igram sa ovim, onda je ona takva kakva je da može da bude u tim okolnostima. A sigurno da postoji neko ko uz dovoljno svesti može sebe da vidi u nekoj takvoj priči kao integralni deo neke vrste podrške. U ostalom, da nema Galeba, niko ne bi ni pomislio da može nešto od podkasta da se napravi. Ovako, uz njega vremenom ćemo doći do toga da će 10ak, 15ak, 20ak ljudi moći da živi od sadržaja koji se plasira u audio formatu primarno, ali koji se plasira na taj YouTube koji nije đubre. 

Radovan Kovač: Tako je. 

Ivan Minić: Jer to je ono što mi pokušavamo da napravimo kao razliku. Okej, nisam imao mnogo YouTubera u gostima jer jednostavno, većina toga što se dešava meni nije interesantno. Posebno kada vidim ljude koji rade šablonske stvari koje daju rezultat, ali su šablonske, iste su kao i svi ostali. Vidiš da su to ljudi radili. Interesantno mi je da dovedem nekog ko radi nešto drugo, nešto čudno. Volim čudne ljude da skupljam ovde i da napravim i ja, da dam malo prostora, nemam ni ja neku publiku koja je preterano velika, ali je divna i ja je volim i ja ovo radim zato što ja imam potrebu da čujem ove priče i pretpostavljam da postoji još neki ludak koji negde ima i onda vremenom shvatim da tih ludaka ima, i da ih nema ih baš previše, ali mogli bi da napunimo jednu malu dvoranu negde u nekom gradiću u Srbiji i da se dobro provedemo onakvi svi čudni kakvi smo. Dobro. Jedva čekam da vidim šta sledi dalje. Pričali smo i malo pre nego što smo počeli da snimamo i ima tu nekih interesovanja koja su zajednička, ali koja će morati malo da sačekaju, da se gospođa porodi i da dođe proleće i da onda probaš. Hvala ti za sve što radiš. Mislim da ima dana kada nisi svestan koliko je to važno i voleo bih da tih dana bude što manje jer zaista menjaš ovo društvo i radiš dobre stvari i radiš jako važne stvari koje bi možda trebalo da radi i neko drugi, ali pošto nema ko, onda moraš ti ili u mom slučaju, onda moram ja. 

Radovan Kovač: Hvala ti mnogo, brate, na ovim rečima, znače mnogo. Znači mnogo ta podrška i ja sam među tim ljudima koji gledaju sve ove tvoje podkaste i nemoj da staješ. Inspirativni su mnogo. Mi svaku put kad prođe tvoj podkast, mi u kancelariji e, si slušao ovo, vidiš ovo i tako da diskutujemo o tome. I bilo je zadovoljstvo biti tvoj gost.

Ivan Minić: Hvala ti puno na priči, hvala ti puno na lepim rečima, hvala vama što ste nas slušali. To je to za ovu nedelju. Sve komentare, sugestije… ma možete i njemu direktno da pišete, ne morate kod nas u komentarima, ali nije loše ni kod nas u komentarima, jer ako komentarišete, onda će to više ljudi da vidi, uostalom, znate već sve. Hvala vam, to je to za ovu nedelju, vidimo se ponovo sledeće nedelje.