Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala, moj gost je Goran Nikolić, a ova epizoda je nešto, ipak, zaista posebno. Naime, treći decembar je dan osoba sa invaliditetom, a Goran je osoba sa invaliditetom koja postiže neke neverovatne stvari kroz ceo svoj život, a naročito poslednjih petnaestak godina ono što je vidljivo, naime on je čovek koji je istrčao 55 maratona za 55 dana, nakon toga 77 maratona za 77 dana, a najavljuje za sledeću godinu jedan još impresivniji projekat koji podrazumeva 365 maratona za 365 dana. Zašto neko toliko trči i šta ga to goni da toliko trči, čućete u ovoj epizodi, čak i ako vas na prvu loptu ovo ne zanima, poslušajte jer tek onda ćete videti šta sve može ako neko dovoljno želi i ako je dovoljno posvećen. Goran je osoba koja ima očuvano samo 5% vida na jednom oku, a ipak živi život punim plućima, ima divnu porodicu i veoma je ostvaren u onome što radi i svakodnevno menja svet oko sebe na bolje. Uživajte.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Gorane, dobrodošao u Pojačalo. Tvoja priča je drugačija od svih priča koje smo dosada ovde ispričali, ali mislim da je jedna, možda, od najvažnijih, zato što je tvoja priča priča o nalaženju svrhe i borbi za svrhu i nalaženju načina da se prevaziđu stvari koje nije ni malo lako prevazići. Pričaćemo o svemu tome. Sledi nam jedan, onako, prilično emotivan rollercoaster, ali sa tobom kao i sa svima ostalima, nema razlike. Svima je prvo pitanje, Munchmellow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Kako izgleda školovanje slepih i slabovidih

Goran Nikolić: Verovatno će vas iznenaditi u odnosu na ovo što radim sada i što sam radio u životu, to jeste jedan zanimljiv događaj, imali smo još u prvom razredu neku pismenu vežbu i baš na temu Šta bi voleo da budeš kad porasteš ja sam napisao zidar. A onda je učiteljica svela moju majku i kaže Ovaj tvoj želi da bude zidar, dok svi drugi žele da budu lekari, inžinjeri i piloti. Zaista sam želeo da budem zidar. To je moja emotivna veza sa mojim ujakom i dedom koje sam mnogo voleo i provodio puno vremena kod njih. Oni su bili zidari, a moje prve igračke su bili njihovi alati, viškovi, metri, fosne i tako.

Ivan Minić: Dobro, to jeste uvek nekako važna stvar, svi ti neki ljudi kojima smo okruženi i koje volimo, od kojih učimo. A kaži mi kako je to dalje izgledalo kroz detinjstvo i sve ostalo. Šta su bile stvari koje su te interesovale i uopšte, kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Goran Nikolić: Kada bih pisao priču o svom detinjstvu, naslov bi obavezno bio Detinjstvo puno igre. Zaista sam se puno igrao kao dete, sada vidim da je to bilo dobro, da sam tu ispoljavao neke kreacije. Naravno, kao i većina dečaka na Balkanu, je li, voleo sam da budem fudbaler. Moja omiljena igra i, verujte mi na reč, ako doživim treće doba, igraće se ponova toga, ali će ta moja igra biti usmerena ka nekim drugim klincima na jednoj lepoj livadici kod mog ujaka i dede u lepom selu Misača, kod Aranđelovca, zaslužuje da bude pomenuto. Imao sam jednu livadicu i na njoj sam pravio fudbalsko igralište, pa ljudi su se tome divili. U toku zime sam tražio na stablima neke prave grančice, grane, pa sam onda pravio golove, pa sam dalje posle vršaja, kada se završi tokom leta skupljao kanape, a u toku zime pleo mreže i spremao igralište za narednu godinu. Pored igrališta sam na fosnama lepio papire na kojima sam ispisivao reklame jer, zaboga, kakav bi to bio stadion ako nema reklama, pa su ljudi koji su prolazili tim putem, bio je tu blizu neki mlin, su zastajali da to vide. Tu su dolazili moji drugari, tu smo pravili turnire 1 na 1, tako da, i ako nisam imao puno drugova, malo je to selo, ali smo se slatko igrali i to je bila moja glavna igra. 

Ivan Minić: Malo selo koje ima olimpijsku šampionku i višestruku svetsku.

Goran Nikolić: Da, jeste.

Ivan Minić: Kaži mi, tvoj zdravstveni problem koji imaš, kakvog je karaktera, odnosno kako je to prosto izgledalo?

Goran Nikolić: Ja imam urođenu očnu manu i ona se medicinski tačno zove kolobom retine. Kolobom je medicinski izraz koji se odnosi na nedostatak. Može biti hirurški i nehirurški. Kod mene je reč o nehirurškom nedostatku dela mrežnjače ili očnog dna, kako se kaže retine. Na levom oku mi je, kako mi je to slikovito objasnio oftalmolog, kao kada su skazaljke na pola jedan, je l’, ne postoji polovina mrežnjače i tu nema ni dodira sa očnim nervom i žutom mrljom, dok na desnom oku je to malo drugačije i tu imam ove ostatke vida od 5%, suženo vidno polje, ja sam s tim problemom rođen, tako da ga nikad nisam ni video kao veliki problem, pogotovu sada u ovim godinama kada to čak ne doživljavam kao neku neprijatnost jer deca su bila i ostala sklona da po fizičkim karakteristikama dele nadimke, uške, deba, noske, ćora, što uglavnom decu opterećuje, sada više tog kompleksa i problema nemam, nije to ni tada bio kompleks, ali je ovako bio problem.

Ivan Minić: A kaži mi kakve su tada bile uopšte mogućnosti za integraciju u društvo, kakve su bile mogućnosti što se tiče školovanja i svega ostalog? Jer nije baš jednostavno, zahteva ipak malo dodatne pažnje.

Goran Nikolić: Znate kako, ako bih uporedio sa današnjim stanjem i puno priča o inkluziji, mislim da se nije to mnogo razlikovalo i bilo humanije nego danas. Možda je više trebalo decu ohrabrivati i podsticati na neki način da u sebi pronađu alternative. Ja sam sasvim spontano i verovatno na neki osećaj kroz te alternative i kreativnosti koje sam imao, okupljao društvo oko sebe, bio sam mali. Što kažu ljudi kako zračiš, tako privlačiš, tako da ja nisam osećao probleme u tom smislu, ali sam osetio problem negde u šestom razredu kad je gradivo postalo obimnije, to su već praktični problemi, da nisam mogao da bitne stvari prepišem sa table, a odnosi se na matematiku, fiziku i ostalo, to je nešto što već ne možete toliko da držite u glavi. Sve dok sam mogao da pamtim, dok sam se oslanjao na ono što zapamtim, pa uradim kući, to je bilo dobro. Ali su zato postojale specijalizovane škole za slepe i za gluve u kojima je moglo kvalitetno da se pohađa nastava po redovnom programu, naravno. Zato i kažem specijalizovane, specijalne su jedno, specijalizovane su drugo. Imali ste knjige sa na crnom tisku pisane krupnijim fontom. Nije bilo računara, pa control scroll što je sad stvarno okej i bilo je Brajevog pisma, tako da smo mogli kvalitetno da pohađamo tu nastavu.

Ivan Minić: Kaži mi, kako je to zapravo bilo organizovano u smislu organizacija same nastave, broj dece, nastavnici, ako ste već radili po redovnom programu, koliko i na koji način je bilo prilagođeno uslovima u kojima je potrebno raditi. Znam da je u svim tim i specijalizovanim i specijalnim ustanovama obrazovnim jako bitno da taj rad, naravno, ne može biti individual jer nema dovoljno ljudi, ali se radi u mnogo manjim grupama sa dosta većom posvećenošću osoblja, što automatski znači izgradnju nekog malo dubljeg odnosa. Vrlo retko ti u klasičnoj školi gde nastavnik, ajde dok je učiteljica, pa ima svojih trideset đaka ili učitelj, to je drugačije. Ali posle kada pokrivaš 15 odeljenja u kojima ima po 30… nemaš ti nikakav odnos sa tom decom, vrlo je teško napraviti bilo kakvu poveznicu osim sa možda, ono, malim brojem dece koji stvarno oseća veliku strast prema nekom predmetu, pa onda oni možda imaju neku dodatnu nastavu i slično. Kako je to izgledalo u sistemu u kome si ti bio?

Goran Nikolić: Pa bez namere da zvučim prepotentno, mislim da sam dobar sagovornik na ovo pitanje, barem, na ovu temu. Neću ja, naravno, govoriti o stručnim stvarima, ali ću govoriti iz pozicije učenika koji je bio u takozvanoj redovnoj školi i u specijalizovanoj školi. Pa dovoljno je da uzmemo primer, recimo, nastave iz predmeta geografija, dok u odeljenju od 30 učenika, nastavnik izađe sa onim pokazivačem i to predstavlja učenicima, u specijalizovanoj školi to ne može da se priredi tako. Nastavnik mora, prvo, moraju da postoje određena pomagala, to su reljefne geografske karte. Bilo ih je u redovnim školama, mnogi to znaju i onda mora da priđe svakom pojedinačno da pokaže ono što treba da nam pokaže. To zapravo jeste radio jedan na jedan, on je obavezan, ali nastavnik sa deset, do jedanaest učenik to stiže da uradi. Odeljenja su bila tako formatirana. Dok je u redovnim školama bilo 30, pa i više, u našoj školi zaslužuje zbog svoje tradicije i zbog kvaliteta koji je davala, to je škola za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović u Zemunu, ona je i sa najdužom tradicijom na Balkanu i to je naša draga škola. Tu je bila i osnovna škola i srednja škola, imali smo odlične uslove i to se vidi po onima koji su se danas obrazovali. Nažalost, u unutrašnjosti se o tome manje zna iz praktičnog razloga što svi iz unutrašnjosti koji završe školu i žele da se obrazuju, da idu na fakultete, ostanu u Beogradu, onda tu i studiraju, onda su tu i prihvaćeniji, tu im je sve lakše, puno je u Beogradu i advokata i profesora i ljudi koji se bave ozbiljnim zanimanjima. 

Ivan Minić: A kaži mi kako si ti uopšte, kako ste vi tad saznali da škola postoji i kako ide taj razvojni put u smislu osnovna i srednja su na istom mestu, tako da ti suštinski ostaješ deo tog sistema jedno duže vreme dok ne završiš srednju školu.

Goran Nikolić: Jeste. Pa vidite, moj oftalmolog je majci sugerisao već u trećem razredu da bi bilo dobro da već tada krenem u školu Veljko Ramadanović u Zemunu. Rekao je Nemojte da vas zavarava što je on odličan učenik i može biti i do kraja. Da li će dobiti lekarsko uverenje da radi ono za šta se obrazovao, to je pitanje. Drugo, tamo će sačuvati ove ostatke vida, neće se trošiti i naprezati kao ovde. Ali je majci bilo nekako i zbog toga što su dolazili različiti signali. Znate, tamo ima dece koje kada vidite žao vam je, pa nije to tako. Pričaću ja vama i o tome. Onda sam imao jedno dve zanimljive situacije koje bih voleo da podelim sa vama. U šestom razredu se fizika uvodi u nastavni program. Naravno, kao odličan učenik sam dobro i marljivo radio, to je bilo, recimo, za četvorku, ne više. Ali srednimo polugodišta me je sačekalo jedno veliko iznenađenje, jedan veliki problem. Ušao sam u kabinet fizike i nastavnik je čim je ušao bio u akciji i rekao Deco, danas radimo presek gradiva, radimo važnu pismenu vežbu, na tabli je ispisano dvadeset pitanja, to sam uradio za vreme velikog odmora, nemojte prepisivati pitanja, samo pišite broj pitanja pod kojim odgovarate. Pazite, ja samo vidim mokru tamno zelenu tablu i mislim da je to bio problem i učenicima koji dobro vide. Ja sam pitao druga pored sebe šta piše pod brojem jedan i nastavnik je rekao Tišina! Ja sam odgovorio na prvo pitanje, pitao sam ga pod brojem dva, ono je već bilo strožije upozorenje Izbacivaću napolje! I ja sam stao. Zatvorio sam svesku sa dva odgovora od dvadeset pitanja i dobio dvojku. To je nekako i prošlo, ali je drugi problem bio na času srpskog jezika, tada srpsko-hrvatskog, imao sam dragog nastavnika koji je i mene ovako voleo jer sam dobro radio i pismene zadtke i to je predmet koji mi je dobro išao. Mi smo njega voleli zbog toga što, znate kad ste u malom mestu sve što vam je spona s nekim velikim i poznatim je nekako posebno drago. To deca u velikim gradovima ne prepoznaju kao takvo. Taj moj dragi nastavnik Miloš Bjeković je brat. Brat! Mi smo njega to tako posebno gotivili. Na tom času je nastavnik čim je otvorio dnevnik upisao čas i rekao Ajde da vidimo ko nije uradio domaći, pa da idemo dalje. I onda su samo, pošto sam ja sedeo u prvoj klupi, pozadi su ovi lošiji koji sede počeli da ustaju i ja sam se setio da sam zaboravio da uradim domaći. Onda je on prokomentarisao onako iznenađen, zbunjen, kaže Dakle, Nikoliću i ti si se uhvatio okolo. Ustani ponovo. Oni su seli. Otvorio je knjigu iz gramatike, pošto je domaći bio iz gramatike. Čitaj šta piše ovde. Sada ja vidim sav beli papir kad je otvorio knjigu, ne vidim ni redove šta da čitam, a neprijatno mi je da kažem da ja to ne vidim. I on je više puta pitao i onda je prosto… tada je sve bilo strožije nego sada, to je shvatio kao strašan otpor i to ga je od mene iznenadilo i sećam se tog prizora kao da je juče bilo. To je bio zimski snežni dan, on izašao do prozora, uzeo grudvu snega, šetao nervozno i bacio je na furunu na koju smo se grejali tada u seoskoj školi. Prosto, kao da je rekao zar i ti sine brute. To je već bila industrijska varošica gde sam pohađao peti i šesti razred i taj socijalni život se odvijao u kafani, naravno, moj teča je bio trgovac, šef jedne samousluge i njih dvojica su se družili i onda je on rekao mom teči Vidi, nešto se dešava, on neće da komunicira i ovaj rekao Reci razrednoj nek pozove majku. Majka je došla i ova kaže, evo, dvojika iz fizike i ovaj bezobrazluk na času srpskog. I majka je došla kući besna i jedino što sam joj rekao je Vodi ti mene u taj Zemun što ju je razoružalo i ja sam shvatio da mi je to jedini izlaz jer neću nastaviti dalje. I onda je majka pitala da li da pitamo razrednu da mi klupu stavi ispred table bliže da bih ja video. Pazite, da sedim u magarećoj klupi. I onda zaista smo krenuli u te pripreme. Iskren da budem, u tim godinama, puno je nepoznanica da se ne otisnete tako daleko od kuće, na kraju odvojite se od porodice. Moji roditelji su bili razvedeni, bili smo sestra, majka i ja, ali sam ipak otišao i napravio sam neki plan. Pa hajde, ako meni tu ne bude prijatno s tom decom, je l’, ovaj, pa Beograd je to. Ići ću da gledam fudbalske utakmice, ići ću u bioskope i tako. Međutim, dogodilo se sve suprotno od tog straha, ja sam odmah zavoleo te svoje drugove, oni su mene prihvatili, bilo mi je prijatno među ravnopravnima i to što sam od nekih bio i superiorniji i bolje video, a bio sam među onima koji bolje vide je nekako davalo i tu mogućnost da ispoljim neku ličnu odgovornost, da im pomognem, to me je ispunjavalo. Tako da mi je bilo veoma, veoma prijatno. Tamo sam video mnoge stvari kojima se oni zabavljaju koje nisam video ranije i vrlo često kada sam dolazio na letnje raspuste i to pričao svojim prethodnim drugovima iz redovne škole, oni su znali da celo leto mene uveče kad sednemo pitaju ajde pričaj nam o toj tvojoj školi. A to što ostajete u istom sistemu osnovnu, pa srednju školu je zapravo i nije loše, dobro je to, ostajete na poznatom terenu sa istim, manje-više istim ljudima. U srednju školu često dođu i novi učenici. Ono što je bilo različito od redovne škole je što smo u istom odeljenju u istom razredu imali poprilično velike starosne razlike, jer tri godine u sedmom razredu, priznaćete, je velika razlika. Te razlike nastaju zbog toga što oni koji se suoče sa nastalim problemom vida, ne urođenim kao ja, izgube u nekom momentu dosta vremena zbog operacija, zbog traganja za lekom i onda smo imali tako neko šarenilo, ali fino je to bilo.

Ivan Minić: Ja stvarno mislim da svako ko odabere da se bavi pedagogijom i da bude učitelj, nastavnik, da je to jedno izuzetno plemenito zanimanje i da nije baš lako baviti se time, nije baš ni adekvatno nagrađeno finansijski, odgovornost je, ako si odgovoran, odgovornost je veoma velika, mnogo toga ima, veoma je sve to teško i obimno izbalansirati, a nije baš najjednostavnije raditi sa decom i toliko dece, ali mislim da je posebno velika stvar neko ko odabere da radi sa decom koja imaju dodatne izazove u celom tom procesu učenja i svega, zato što zahteva jedan mnogo posvećeniji rad i posvećeniji odnos nego što je to slučaj, izađeš samo i ispredaješ svoje i u principu može i da te ne zanima, propitaćeš, daćeš kontrolni, možeš da napraviš distancu, možeš da napraviš distancu ako baš ne želiš da se posvećuješ, ovde je mnogo teže napraviti tu distancu, bar je to neki moj utisak i verujem da se odnos gradi na jednom mnogo dubljem nivou i da je tu posebno u tim situacijama u kojima dolazak u tu školu podrazumeva i relokaciju i preseljenje i sve to, to su oni ljudi na koje se ti osalnjaš za ceo svoj život u tih nekoliko godina koliko si tamo. Kako je izgledao taj deo priče? Ko su bili tu neki ključni ljudi i kako su izgledale vannastavne aktivnosti jer dan traje dovoljno dugo, škola je samo jedan deo toga?

Ključni ljudi i momenti po završetku škole

Goran Nikolić: Meni je vrlo drago što mogu da odgovorim na ovo pitanje i dok ga slušam, mnogo toga mi se mota po glavi, ali već sam smislio dobar primer iz mora mnogih, kako to da slikovito objasnim. U pravu ste. To je sasvim jedna druga dimenzija u odnosu na tip školovanje kada su deca pre ili poslepodne u školi, a ostatak u porodici. Svi ti naši nastavnici i vaspitači koji su nam držali kružoke u popodnevnim satima su bili zaista posvećeni. Naravno, i kada imate više dece, pa vam je neko draži, neko manje u porodici, a ne kamoli… Nismo mi sve njih isto voleli, ali ne bih mogao da se prisetim ni jednog od njih da kažem da nije bio posvećen. Svako onoliko koliko je bio njegov kapacitet. Dobro je to što smo u završnim godinama srednje škole sa tim našim nastavnicima gradili prijateljski odnos. Oni su nekako na tome insistirali, znali su da sada odlećemo pomalo i slabih krila i šta nas čeka u društvu. Mislim da su iz tog razloga i sada ustanove, domovi za nezbrinutu decu i demontirani, da tako kažem majstorskim jezikom kao takvim, i da su stručnjaci iz socijalne zaštite da je bolje da deca odrastaju u svojim porodicama. Ali ću reći jedan primer sa časa matematike iz završne godine srednje škole, jer kada završavamo osnovnu, mi obično pitamo naše drugare E, kakav je ovaj nastavnik, kako sa ovim, kako sa onim, šta se može očekivati, kako to izgleda i sada su nam rekli za nastavnika matematika, koga smo mnogo voleli, i, evo zaslužuje da mu se i ime posle toliko godina, on je kasnije mene i moju suprugu venčao, to je Moma Zarić. Nama su rekli Moma je gurman i njega samo kad mu pomenete hranu, zagovorićete ga, a enciklopedija je, sve zna i zaista smo imali jedan tim za zagovaranje Mome Zarića i uvek priprema pred matematiku nisu bili zadaci nego na koju temu da ga pitamo. Pitali smo ga mi kako je najbolje brijati se, pa je on nama pričao o svom brijaču koji je oštrio o neki kaiš, pa kako natopiti bradu dobro, tada su bili oni sapuni, nije bilo pena i gelova kao sada i tako nama prođe ceo čas, vrlo često. Pri kraju završne godine srednje škole, on je rekao Dakle, majstori, bacio je dnevnik tako, Narode, nikada niste uspeli da me zagovorite, a da vam ja to nisam omogućio, znao sam ja vašu taktiku, ali rekao sam vam ono što će vam mnogo više značiti u životu od matematike, jer opšte je poznato da slepi ljudi se mnogo češće, daleko češće obrazuju u oblasti društvenih nauka i bave se naučnim radovima, ali u prirodnim naukama zbog specifičnosti invaliditeta su daleko manje prisutni i on je rekao Ja sam vas naučio svemu što sam trebao da vas naučim, zapamtićete vi i Pitagorinu teoremu, sve što su zapamtili drugi, zapamtićete i vi, ono što svi zaborave, to vam nije ni trebalo. Zamislite koliko je on nas malo i postideo, ali zaista je tako bilo, eto. To je možda najbolji primer kako to funkcioniše.

Ivan Minić: A kaži mi, taj trenutak, da kažem kraja srednje škole je u većini mladih života i odrastanja je prvi put kada se donosi neka velika odluka i kada prvi put se u suštini opredeljujemo kuda će da ide naš život i naša karijera, to sad ne mora biti ishod takav, mnogi ljudi i upišu fakultet, završe fakultet, pa se nikad ne bave time, ali jeste prvi put kada više nema vremena za odlaganje te odluke, ko nije imao vremena da donese odluku nakon osnovne škole, on je upisao gimnaziju, pa nije morao da brine još 4 godine, ali tad već…

Goran Nikolić: Kupovao vreme!

Ivan Minić: Treba naći neku odluku i opredeliti se na neki način. Kako su vas pripremali za to i kako u tvom konkretnom slučaju je to izgledalo? Šta dalje?

Goran Nikolić: Mi smo bili praktično pripremljeni. Danas prilikom profesionalne orijentacije, mislim da se i sada upotrebljava taj izraz, opet kažem u završnoj, osmom razredu, bili smo usmeravani ne kao ostala deca u ostalim redovnima školama ka zanimanjima od kojih može dobro da se živi i koja su ekonomski isplativa, nego smo bili usmeravani ka zanimanjima u kojima ispoljavamo najviši stepen samostalnosti. Kao što malopre rekoh, u Beogradu ima veliki broj profesora, advokata i šta ja znam. Mnoge od njih i znam. Činjenica da vam neko mora upisati ocenu u dnevnik vas čini manje samostalnim, tako da je tada u to vreme oblast telekomunikacija je nama bila oblast u kojoj smo bili najsamostalniji, pa i fizioterapija. I u jednom i u drugom slučaju, slepom čoveku su bili potrebni samo pratioci, a mnogi su bili i samostalni i samostalniji nego sada. Više ste ranije viđali ljudi sa belim štapom nego danas. Ja sam se opredelio za telekomunikacije. Mi smo se konkretno školovali za rad na telefonskim centralama, teleprinterima, pa i centrale sada postoje kao centri, retke su i centrale i rad na razglasnim uređajima. Ja sam imao tu priliku da radim i na razglasnim uređajima i na centrali istovremeno, tako da to je bilo usmerenje, to je bila preporuka, e sada, za ovaj deo priče kako se sada vi organizujete, kako vidite svoj izlazak iz škole, šta posle njega, tu mogu samo da odgovorim u svom slučaju. Ja nisam imao komfora da dugo čekam za posao, morao sam da se borim za posao iz određenih razloga. Neki su imali komfor da mogu da predahnu godinu, dve, je l’ tako, pa da traže posao, pa kad ga bude. Ja sam bukvalno još u prvom polugodištu poslednje godine srednje škole, posestvom starijih drugova koji su ranije završili, nekih poznanika, je l’, tražio posao, eto, širom bivše nam domovine. I postoji jedan isto ovako simpatičan detalj, pa neka se i nasmejemo malo, mislim da nije na odmet. U završnoj godini kada sam došao na vikend kući, majka mi daje poziv iz vojnog odseka za regrutaciju. Većina mojih drugova koji su bili slabovidi, uglavnom slepi nisu pozivani, slabovidi da, da ipak vojska vidi da tu neko ne promakne. Mnogi su išli pomalo i da se prave važni, prošli su sve, pa eto… Međutim, ja sam zaista toliko žurio da sve te svoje obaveze završim da mi je to bilo gubljenje vremena i uzeo sam potvrdu iz škole, potražio čoveka iz Aranđelovca koji je doveo regrute, to je bilo na Karaburmi u regrutnom centru, i rekao Evo potvrda, ja pohađam tu školu, možete li vi mene odmah da odvete kod oftalmologa, da sada ne sedim tu tri dana, ovaj mene zagrli i povede i napred oftalmolog. Čovek sada pogledao odmah i video širenja zenice, šta je to kod mene, dao mi neke brojeve tamo maskirne da gledam, naravno ja to nisam video i onda je pisao šta je pisao, pa me je pogledao, pa mu je bilo neprijatno i onda je stavio ovako ruku na koleno i kaže Vidi, mlad si, lep si, pametan si, vidi se, biće načina da se odužiš domovini, ali ti u armiju ne možeš. Ja se nasmejem, kažem da sam sve to znao, drago mi je i mi se tu pozdravimo. E, sada šta je sve u tome smešno i kako ću vam ilustrovati već prijateljstvo izgrađeno sa nastavnicima. Nastavnik istorije me sreće kad sam ušao u krug škole, kaže Gde si ti? Časovi su… Ja mu pričam da sam bio na regrutaciji, šta je bilo i ja mu opišem sve što sam i vama i on ni 5 ni 6 i kaže Taj kao da te je muvao, kao da je bio zaljubljen u tebe! I to ispoljavanje emocije… Polako. 

Ivan Minić: Svakako, nije jednostavna situacija i kad, ono, i njima nije svejedno što treba nekom da kažu jer ne znaju sa kojim predubeđenjem ljudi dolaze, posebno u to vreme, pretpostavljam da je mnogo veći broj ljudi i želeo da bude na neki način deo toga, ja mislim kad je došlo vreme mojoj generaciji…

Goran Nikolić: Nije čovek, ko vojsku ne služi.

Ivan Minić: Niko nije želeo. Dovoljno je velika razlika u godinama, u međuvremenu se desilo sve što se desilo. Niko u mojoj generaciji nije hteo da ide u vojsku, skoro niko. I dobro, traženje posla i šta onda?

Goran Nikolić: Da, traženje posla i onda, naravno, neko je imao planove i šta posle. Zasnivanje porodice ili nešto drugo. Ja sam upravo već i imao plan da zasnujem porodicu, doduše tako rano, ali dogodilo se i eto to je bio moj motiv da posao potražim već tada.

Ivan Minić: I kako je to izgledalo?

Goran Nikolić: Pa burno. To je izgledalo burno. To je detalj iz mog života, emotivni detalj iz mog života koji je bio inspiracija prijateljima iz Delta fondacije da u jednom momentu kad sam istrčao jednu seriju maratona me uvere da treba da napišem knjigu misleći da će trčanje biti tema, pa sam se pitao šta ja da pišem o trčanju, a onda su rekli Biće i za trčanje. Zapravo, jedna od lepih stvari koja mi se desila u školi i koja me je emotivno vezala za školu je bila moja prva ljubav. Ja sam se iste godine kada sam otišao zaljubio u jednu devojčicu neobičnog imena za mene iz unutrašnjosti, Rukju. Odgovor, naravno da sam to kao i svaki dečak sa sela sam bio poprilično stidljiv, jer je tamo sve kretalo ranije, to je nešto o čemu može da se posebno priča. Mene je iznenadilo kada sam otišao u školu, kada smo uveče izašli iz internata, ja nisam imao s kim da se poigram. Ja sam otišao odranih kolena i ispucanih šaka od klikera od zemlje, a tamo su već moj drugovi u sedmom razredu imali devojke, šetali tu po krugu i oni su uveče tako provodili vreme. I ja sam bio onako malo stidljiv i izrazio sam posredno ljubav, odgovor je bio da je to nemoguća misija jer iz verskih razloga i nacionalnih to nije moguće. Moja supruga je Albanka. Rekoh preko reda. Devojčica je bila Albanka. Ja sam prvi put čuo, ja sam prvi put tada čuo za takvu situaciju jer me niko tome nije učio…

Ivan Minić: Da to može da bude problem.

Goran Nikolić: Nisam znao da postoje takvi problemi, nekako sam bio naučen da volim ljude i tek sada shvatam da u zajednicama gde ne živi stanovništvo mešovito i nema razloga da se o tome priča, ali i tamo gde su živeli mešovito, nije svuda zaživelo bratstvo i jedinstvo. Ja sam voleo te razlike i voleo sam da upoznam ljude različite jer sećam se kao dete na kredencima u selu su bile one kutije sa šećerom, pa su tu bili motivi narodnih nošnji, pa sam voleo ja to da vidim i onda me je to iznenadilo, međutim posle nekoliko meseci je stigao signal, Rukija nije ravnodušna i mi smo počeli da se zabavljamo, eto tako, tako mali. I onda su, naravno, pošto su njeni roditelji živeli u Beogradu, saznali za tu vezu i reagovali su zabranom, pa smo mi pokušali da raskinemo, ali kada je nešto zabranjeno, onda je slatko i tako nekoliko puta do završne godine srednje škole, kada smo pitali šta sada i onda smo mi odlučili da našu ljubav krunišemo brakom. Ona je tada bila svesna da će doživeti prezir i da može biti odbačena od roditelja. Mislila je da neće biti reakcije, jer njeni su živeli u Beogradu. Zbog toga sam ja morao što pre da se ekonomski osamostalim. Kada je ona završila srednju školu, umesto na matursko veče, ja sam otišao po nju i mi smo došli u Kragujevac. Mimo svih očekivanja, njeni su reagovali posredstvom policije jer ona za tri meseca nije bila punoletna i policija je morala da je vrati. Ne bih da detaljišem o problemima koje je imala, ali su oni bili ogromni. Ona je smogla snage da ona iz tog kućnog pritvora, da kažem, pobegne i to je moja supruga s kojom, eto, već 35 godina živim srećno, 40 godina je već našeg zajedničkog života, to je dobar staž. Imamo sina Nenada i unuku Milu. Moja unuka će sada napuniti, naša unuka će napuniti 3 godine i liči na baku, što me posebno raduje, tako da, eto, to je bio razlog što ja nisam bio 5 dana u regrutnom centru.

Ivan Minić: Ali taj momenat osamostaljivanja i izlaska iz te neke, tog gnezda koji je bio suštinski taj sistem gde postoji ceo set obaveza, ali postoji zaštita, postoji gomila ljudi tu kojima je stalo prosto da se razvijete na pravi način, taj izlazak je sigurno veliki izlazak iz zone komfora, posebno kad postoji i ceo taj, ta lična komponenta gde je to dodatno značajno, a ne samo bilo bi lepo, već je stvarno potrebno da postoji i obaveza i finansijska nezavisnost i negde prilika da se cela priča razvija dalje kroz neku karijeru i sve ostalo. Struka je bila negde u prstima, barem neki početak. Kakve su mogućnosti bile, koliko je bilo uopšte prilike da se nešto krene da se radi, koliko je sistem, obrazovni sistem je pravio kadar, ali koliko je poslovni sistem bio spreman da kadar prihvati i da na neki način integriše?

Goran Nikolić: Verujte mi na reč, više nego sada. Tada su sve institucije, ustanove, sve fabrike su imale telefonske centrale, tada teleprintere, je l’ tako. Postojao je član zakon 47 ili 48, ja mislim, zakona o radu, koji je kada se pojave radna mesta negde, imali su prilikom konkursa prednost slepi. Ako je telefonska centrala u pitanju, javi se 15 ljudi, onaj koji je bio slep ili slabovid, on je imao prednost, tako da nas je i zakon štitio. I još je nešto važno da bismo razumeli, koliko je država bila organizovanija nego sada.

Ivan Minić: I humanija, čini mi se.

Goran Nikolić: Jeste, ovo govorim otvoreno na bazi iskustva čoveka od 56 godina. Ja sam pre nekoliko godina otišao da proverim svoj staž u fondu penzijsko invalidskog osiguranja i pošto se nama one poslednje dve godine srednje škole, školske godine su nam se računale u radni staž. 18 meseci. To mi je upisano i bilo mi je upisao 5 meseci još. Ja sam pitao službenicu šta su ovih 5 meseci. Kaže da je to bilo vreme od završetka škole, do početka rada. Država je i u tom smislu štitila invalide. Ja verujem da su to godine koje ne nose neki prosek i ne treba, to bi bilo destimulativno, znate. Ali opet vam daje mogućnost da ako čekate dugo, eto, imate neku sigurnost, nemam ja primedbe na tadašnji sistem. Gledam i sada kroz neke svoje papir prilikom kategorizacije, prilikom odlaska u školu kada sam to morao da skupim, bilo je to vrlo ozbiljno.

Ivan Minić: Dobro, i? Prvi posao?

Goran Nikolić: Molim?

Ivan Minić: Prvi posao?

Uticaj hobija na posao i mentalno zdravlje

Goran Nikolić: Moj prvi posao? Ja nisam bio, i to sam uvek otvoreno govorio, oduševljen svojim prvim poslom, ali me je nužda terala. Moj prvi posao je bio u ustanovi socijalne zaštite u Kragujevcu, to je zavod za smeštaj odraslih lica Male pčelice, najveća ustanova socijalne zaštitet na našem kontinentu koja zbrinjava 1000 korisnika. Tu ima i korisnika sa psihijatriskim smetnjama i sa mentalnom retardacijom. Znate, sa svojim problemom i sa činjenicom da nikad niste pomislili da radite u takvoj ustanovi, nije bilo prijatno. Bila mi je ideja Hajde, moram da radim, neće to biti dugo, istim intenzitetom ću tražiti i drugi posao, to je bila 85. godina. Ali onda smo ušli u one, bližili smo se 90-im i 90-ima kada više nije sve, nekako je bilo kao hermetički zatvoreno, gasile su se firme, pa su čak i ljudi koji su imali poslove gubili. Tako da sam tu radio do 2013. godine, sa dva prekida jer sam pokušavao da osmislim nešto, kada su se pojavili programi za samozapošljavanje osoba sa invaliditetom i, iskren da budem, nisu ti programi ništa značajni u smislu da imate tu neku veliku pomoć i nije ona ništa veća nego što je dobijaju ostali ljudi kada pokreću neke poslove. Prvi put sam pokušao da nešto samostalno radim 98. godine, program mi je odobren 99. Ali onda je počelo bombardovanje i to što sam ja osmislio, kao i na kraju je kao mnogi neki drugi poslovi bilo osuđeno na propast.

Ivan Minić: A kaži mi, taj ceo proces, imao sam priliku da u tom nekom preiodu kada je došlo vreme mojoj generaciji za vojsku ko to nije želeo da radi, mogao je da se pozove na prigovor savesti i onda su uglavnom civilno služili neko vreme i nekoliko mojih prijatelja je imalo sasvim neka okej iskustva sa tim i okej izgubila neko vreme u svom životu nepredviđeno na takvu vrstu obaveza, ali nisu imali neki preterani stres, čak su i upoznali neke super ljude kroz taj proces i to, ali nekoliko njih i konkretno tada moj najbolji prijatelj je imao prilike da godinu dana radi u jednoj takvoj ustanovi i, ne znam kako to da objasnim, ne mogu da kažem da je njega to razorilo, jer nije, ali mu je bilo izuzetno teško i to se video na svakom koraku i, naravno, ceo njegov privatni život i sve ono što se dešava kada on završi sa svojim obavezama koje je imao tokom služenja civilne je ispaštao zbog toga što je on suštinski morao da se oporavi od toga što je gledao u toku dana. Bilo je i specifična situacija jer je on imao sve položeno one kategorije vozila, pa su oni njega često koristili i da vozi sanitet i slične stvari i nagledao se, zaista, veoma traumatičnih prizora i svega, a inače izuzetno empatična osoba i to je naravno vuklo sa sobom dosta drugih stvari. Tvoja situacija, ne mogu da se stavim u cipele i ne mogu da kažem da mogu da razumem to sve, ali iz mog ugla, nekako, dovoljno je teško samo po sebi i borba je svaki dan. Borba je i kad je sve okej, a kad imaš neki problem ili neki nedostatak, moraš i to da prevaziđeš i onda si u situaciji da si na jednom takvom mestu, u jednom takvom sistemu koji dodatno te pritiska, cedi i onaj kapacitet koji imaš za empatiju i sve ostalo, stavlja ga vrlo na jedan veliki test. Bio si dugo deo toga, kako si ostao ovako pozitivan i kako si uspeo da se izboriš sa svim tim i sobom, pre svega?

Goran Nikolić: Znate, posle dugo godina provedenih u ustanovi socijalne zaštite na ovim poslovima, jedna od direktora, doktorka Suza Perović, na prvom obraćanju našoj službi, pošto je obavljala sastanke po službama, rekla je nešto što sam ja zapisao. Ovo je posao koji jede ljude, vi radite posao koji jede ljude i onda ćemo postaviti takvu atmosferu da vam bude ovde lepo i da kući odete zdravi. Dakle, s tim u vezi, ja ne bih rekao da je posao u socijalnoj zaštiti ni mnogo teži, ni mnogo lakši od drugih, ali je posao koji jede ljude, to mislim da je prava definicija. To je ono što sam i ja osećao. Vi ste lepo zapazili, ja dobro nosim stanje u kojem sam, nikada ga nisam ni nazvao problemom. Sada sam u godinama kada i ljudi koji su normalno videli se suočavaju sa problemom vida, ja to tako prihvatam. Ali kad to dobro nosite i ne osećate, jeste problem, ali ga vi ne osećate, znači rešili ste, uložili ste napor, izgradili neke alternative. Tek tada kada se suočite sa nekim problemom, vidite da ga nosite teže od drugih. Ja sam u datom momentu, to je bila 94. godina, imali smo neki skup naše generacije tu u Beogradu i već tada uočio da moji školski drugovi su brže i više ostarili od ostalih mojih vršnjaka. Mi dugo ostajemo pribraženi jedni drugima, pa se redovnije skupljamo od drugih jer smo živeli kao porodica i to je razumljivo i tada sam odlučio, prvo i iz estetskih razloga, kao i mnogi ljudi, da krenem da se rekreairam, prvi danak koji takav posao uzima da ga provedete ceo dan u jednoj stolici za telefonskom slušalicom jeste uvećanje telesne mase i, naravno, onda slede mnogi drugi zdravstveni problemi i ja sam nekako odlučio da krenem da se rekreiram. Tada sam već rešio neka egzistencijalna pitanja, tada smo već imali komforan stan. Do tada sam imao neke izgovore, u smislu da sada bilo bi sebično da se ja rekreiram, umesto da se posvetim porodici, ali je jedan 8. mart i jedna kafa moje supruge sa njenom drugaricom meni bila dobrodošla, ostaviću ih da vode svoje ženske razgovore, ja sam obukao neki šorc, majicu i šangajke, patike, otišao do obližnjeg igrališta na kom se odvijao trening. Meni je bilo neprijatno jer nisam 10 godina potrčao od školi, ali sam rešio da napravim neki krug i video da mene niko ustvari ne primećuje, svako radi svoj posao i to mi se osladilo. Počeo sam sa tri kruga. Ono što sam primetio da je meni trčanje mnogo pomagalo i bilo je nekako deo moje mentalne higijene, posebno ako dođem s posla i istrčim. Nisu bile više iste teme za trpezarijskim stolom.

Ivan Minić: Izbaciš iz sebe.

Goran Nikolić: Da. To je neka tampon zona bila između posla i porodice. Kasnije otkrijete neke druge lepote trčanja i taman dok sam ušao u ritam, došla je jesen, kaljavo igralište, a onda se preselim u Šumarice i otkrijem svu lepotu Šumarica posle toliko godina i shvatim da za mene više nema prepreke. I tako to krene i tu više nije bilo zaustavljanja, povećavale su se daljine, prosto zbog toga što vam bude sve lepše, poželite da se družite sa prirodom. Shvatite da u prirodi ne postoji loš dan, svi su na svoj način lepi. I kišni i oblačni i sunčani jer definitivno postoji jedna lepa mudrost koju sam usvojio kao pravilo življenja. U životu se morate obavezno navići na dve stvari, a to su loše vreme i loši ljudi. Uvek su tu prisutni. I u vama je, na vama je da se opredelite. Postoji u čoveku ono kao što bi rekli vernici anđeo i đavo. Ako nešto hoćete da uradite, a ne radi vam se ili ste na vagi da li biste ili ne biste, naći ćete bezbroj ali da kažete Da, ja bih išao, ali pada kiša. Ali isto ako rešite da uradite, naći ćete bezbroj i, Da i ako pada kiša, i ako je ovaj problem, i ako imam danas obaveza, vi ćete to uraditi. Reći ću jedan detalj koji je bio meni smešan. Potpuno je iracionalan, ali je istinit. Bilo je proleće, otvorio sam prozor, pada neka kišica, oblaci, možda će pasti i jača, to se ne zna, tada sam već dnevno trčao i po dvadeset kilometara. Išao bih, ali je kiša. I znate šta prelomi? Jedna iracionalna pomisao, miris zemlje, miris trave one prve prolećne, taj dah u vazduhu i kažeš da, i, zbog toga što nisam dete, meni su branili da se igram po kiši, da idem, pada kiša. I često kada pričate sa nekim ljudima koji nešto vole i kada kažem, eto, nađem se u nekim iracionalnim razmišljanjima, kažu da to što misliš da ne vredi pola lule duvana, ali tebi znači, to mnogo znači. To su neki momenti kako sam tada prevazilazio taj teret rada u ustanovi socijalne zaštite, ali, ako dozvolite, reći ću i ovo, to je meni bila velika škola. Najpre, u prvoj godini rada, bilo je pravilo koje takođe svedoči o jednom dobrom sistemu. Radio sam na razglasnim uređajima pored centrale i dobijao sam uvek neka obaveštenja da pročitam. Česta su bila obaveštenja o nekim edukativnim predavanjima. Zdravstveni i ostali stručni radnici su bili na jednom koloseku, oni su imali te semniračiće u smislu šta se sad moglo, koji su novi metodi, koji su novi medikamenti ili već šta. Svi mi iz službe opštih poslova i mi koji smo mi tu logistika imali smo drugu vrstu predavanja. A to je bilo ovako, da li je iko od vas ikada mislio da će doći da radi u ovakvoj ustanovi? Ja ne. Pre sam mislio da ću tada raditi u Saveznom izvršnom veću nego da dođem tu. Onda smo prolazili kroz edukativna predavanja u smislu kako da prepoznamo neke bolesti. Kako da se ophodimo prema korisnicima koji su epileptičari, a to su oni stepeni epilepsije koji su već dramatični. Kako da ih ne isprovociramo da uđu u epi napad. Saznali smo, saznao sam i to da su to sve ljudi sa pozadinom za poštovanje, da su ljudi koji su zasnovali porodice i bili korisni, ali su se u momentu razboleli, da je i to bolest kao i svaka druga i da mi njih moramo da poštujemo. Da sam bio neka cigla ili lista na grani u takvoj ustanovi, već bih nešto naučio, a kasnije sam imao i priliku da razgovaram sa nekim korisnicima i čuo njihova iskustva o bolesti koja ih opterećuje do situacije kada smo supruga i ja zbog našeg problema sa vidom bili u dilemi, jer ni oftalmolozi nisu bili sigurni da li je kod nas nasledni faktor da brinemo. I što je trudnoća odmicala, to sam i ja bio uznemireniji do te mere da sam sanjao dete sa naočarima. Tada sam imao priliku da na terasi ispred moje kancelarije razgovaram sa već lekarom pred penzijom sa velikim iskustvom i oko nas su se vrzmali korisnici, i uglavnom oni traže cigaretu, neki dinar da kupe cigaru, kafu. Ja mu pričam da je supruga trudna, da mi imamo tu dilemu. Pa on kaže da ćemo mi zavoleti bebu. Kažem naravno da ćemo zavoleti bebu, ali šta ako dete ne bude videlo. I on baci pogled na korisnike, pa me onda pogledao i kaže Šta i ako ne vidi? Šta fali tebi što ne vidiš? Sa malo reči mi je rekao da je bitno mentalno zdravlje i to sam naučio da cenim. Tako da nije sve tako crno. Gde god da se nađete, možete nešto naučiti. Ja sam to tako shvatio i to je to.

Ivan Minić: i gde god da se nađete, ima nekome kome je bolje, a ima neko i kome je teže, a vrlo često neko kome je teže to ne pokazuje i vi to ne možete da znate i jednostavno ljudi pokušavaju na taj način i sebe da sačuvaju i drugi od sebe. Dobro. Imali smo sad tu ulaz u ovu priču sa trčanjem koja jeste direktan povod što pričamo jer jeste nešto što jeste obeležilo prethodnih deceniju i više. Sjajno mi je da je ta strast počela tako davno i da je to u suštini počelo iz potrebe, na neki način, a onda je preraslo u veliku ljubav i nešto što oplemenjuje život. E, sad to tako traje i traje neko duže vreme i razvija se, ali u kom trenutku to postaje način, odnosno sredstvo društvene promene, odnosno način da se napravi neka razlika koja prevazilazi samo to Meni je lepo, zato ja to radim?

Goran Nikolić: Da. I sa trčanjem oprezno kao i sa lekom i sa svim drugim jer pre nego što krenem na društvenu odgovornost da direktno odgovaram na vaše pitanje, moram da kažem da svi mi kada počnemo da trčimo iz estetskih razloga, prolazimo različite faze. Ja sada kada imam pred sobom sagovornika koji je trkač, tačno znam u kojoj je fazi. Prvo izgradite samodisciplinu i osećate greh prema sebi, svom telu što danas niste trčali. U nekom momentu počnete da povećavate daljine da vidim koliko ja to mogu, pa i brzine, pa se igrate sami sa sobom, ali u nekom momentu to može da pređe u opsesiju u smislu da smarate ljude trčanjem, kao da je trčanje jedina stvar na svetu.

Ivan Minić: Shvatili smo to sa društvenih mreža, ljudi dosta zlostavljaju druge ljude trčanjem u poslendjih 10 godina.

Goran Nikolić: Ali postoji i nešto drugo. U jednoj prilici je meni… Znate, u tom momentu kada dođete u tu fazu, vi gledate, barem sam ja tako bio, ne bih se osećao prijatno da kradem previše vreme od porodice jer treba otići u nabavku, završiti neki posao. Trudio sam se da porodica bude što manje opterećena tom mojom navikom i ustajao sam jako rano. Ja sam ustajao u 4 sata da bih istrčao i otišao u prvi smenu. Ako to ne uradim tada, spreči me neka kiša ili nešto drugo, ceo dan nisam svoj da tako kažem, žargonskim rečnikom i stalno vrebam novi momenat da odem da trčim. Sve je to tako išli do jednog momenta kada sam ušao u strašnu seriju od 246 dana da svaki dan moram da istrčim bar dva, tri kruga. Jer kada pređete deseticu, idete na drugu, na stotku, pa…

Ivan Minić: Greota.

Goran Nikolić: I tako dalje. I onda je jednog dana došla moja majka koja živi u drugom gradu, ne viđamo se često. Ja sam stalno gledao na sat kad će ova žena da ode da ja odem da trčim. I kada je otišla majka, onda sam seo i kažem dobro. Koliko ljudi na svetu bi poželelo da kaže mama i nije zapamtilo majku. Moja majka ima ozbiljne godine, da li će doći još nekad, koliko je to, da kažem, idiotski da ja to tako razmišljam i odmah sam tu seriju prekinuo, kasnije sam sa iskusnijima pričao ovu priču i rekli su da je ovo pametno, jer svi upadamo u tu zamku, ali neko na vreme prepozna. Tako da sam od toga odustao. Što se tiče društvene odgovornosti, iskren da budem, meni je veoma žao što sam morao trčanje kao moju ljubav, kao deo moje mentalne higijene da delim sa javnošću i da ulazim u neke priče koje su u nekom delu i komercijalne jer sam kroz jedan poduhvat imao i poziv društvenim subjektima, finansijskim organizacijama da pomognu opremanje jednog centra i trkači često rade te, kada žele da podrže nekog, prodaju kilometre i tako skupljaju donacije. Dakle, meni je istinski žao što meni trčanje nije ostala samo moja ljubav jer sam u momentu osetio potrebu da izađem na asfalt na jedan poseban i ekstreman način, ukažem na neke probleme sa koijma se suočavaju ljudi sa invaliditetom i da pošaljem još neke druge poruke i te serije su krenule 2012. godine, pošto ulazimo u deo razgovora gde verovatno ćemo pričati o tome.

Ivan Minić: Tako je, tako je. Kako si uopšte došao na ideju za prvi aktivnost tog tipa? I šta je bila prva aktivnost?

Početak i svrha maratonskih trka za Ginisa

Goran Nikolić: Prva aktivnost tog tipa je bila posebna emocija i prva aktivnost tog tipa su bili deset punih maratona za deset uzastopnih dana, pre tačno jedne decenije, više od jedne decenije, 2012. godine. Ali ona ima jednu prethodnicu i to ću ukratko samo reći. 2003. godine, sedeo sam na jednoj užarenoj stolici pred gospodinom Džinom Nilom, direktorom ACDI VOCA, koja je na teritoriji centralne Srbije sprovodila program USAID-a pomoći zajednici. Ja sam nekako uspeo da nekako dođem do tog gospodina sa molbom da nam doniraju tri tandem bicikla. On je meni rekao da VOCA u tom momentu radi samo infrastrukturne projekte, da oni rade projekte koji su preko 100 hiljada evra i onda vidite da ste došli na mesto gde ima novca. Tandem bicikl jedan košta hiljadu i po evra i to je rekvizit koji vam u tom momentu ne bi kupilo ni jedno ministarstvo, ni jedan privrednik vam ne bi dao toliko novca. Pa kaže on Hajdete i da hoćemo vam pomognemo, mi moramo da dođemo do 100 hiljada tada maraka. I tek onda vam nije dobro, ali ja sam došao nepripremljen, ja sam došao da zamolim za 3 bicikla. Pa me je pitao da vidimo da li nam treba 15 bicikala. Ne treba nam, ne mogu da budem nepošten i da čovek… ne mogu da nađem 15 ljudi u Kragujevcu slepih koji će da voze tandem bicikl. U tom momentu se prisetim prethodne večeri, gledao sam centralni dnevnik i bila je između ostalog i informacija da se otvara obnovljeni most u Mostaru u junu mesecu, ili u julu i da će biti 15 dana različitih manifestacija sportskih, kulturnih, privrednih i tako. I ja kažem ono što se sada ne bih usudio da kažem Znate gospodine Nil, kada biste vi nama donirali ta tri bicikla, mi bismo vas jako dobro promovisali, a on je prekrstio ruke i pogledao me je, imao sam utisak da bi me poslao u Lazu. Kako biste vi nas promovisali? Zamislite, suludo je da vi čoveku iz USAID-a kažete… kao slon i miš. Kažem Ako bismo dobili ta tri bicikla, mi bismo otišli u grad pobratimu, Mostaru, čestitamo otvaranje obnovljenog mosta, slepi i slabovidi biciklisti bi sa biciklistima Radničkog vozili u 3 etape 420 kilometara. A onda totalna transformacija, kaže Vodite ga i dajte mu te bicikle, nađite način. I onda su ti njegovi fini operativci rekli da mi ovo moramo da uradimo kao neki klaster, ali da vidimo, opet moramo da prebacimo barem dvadeset hiljada. Tako da smo dobili tri bicikla, pa smo morali i neke računare i ostalo. Imali smo u tom momentu jednog profesora na ekonomskom fakultetu i on reši enigmu. Mi nemamo ni kancelariju. Opremite kancelariju studentske unije, napravite partnerstvo sa studentskom unijom ekonomije, to su budući menadžeri i oni će vam kasnije pomoći. Napravimo jednu korisnu stvar, klinci dobiju nekoliko štampača, skenera, sve je u tom momentu to bilo nešto što je bilo skupo za organizaciju, diktafon, čega sve ne. Mi smo dobili kancelariju kod njih, oni opremu. Mi otišli za Mostar i tada smo izazvali neočekivano toliku pažnju medija da je čak i Slobodna Dalmacija napisala da su bila tri kurioziteta koja su obeležila otvaranje obnovljenog mosta, to je bio vrhunski skakač sa visinskih skakonica, zaboravio sam mu ime, bila je džezva za 700 litara kafe, to je neki lik uradio za Ginisa i slepi i slabovidi biciklisti koji su izveli pravi maraton da bi došli do Mostara i da čestitaju gradu pobratimu. Nismo se mi dugo zadržali, bilo je vrlo prijatno, emotivno i tu je inicirano da mi dođemo i to postane tradicija. Treće godine našeg odlaska je došao i predstavnik ambasade Bosne i Hercegovine da nas isprati. To je manifestacija koja je izazivala veliku medijsku pažnju i kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i on je rekao da je najveća razmena ljudskih resursa između BiH i Srbije upravo na relaciji Kragujevac – Mostar, jer posle nas je krenula saradnja, obim saradnje je bio takav da su po principu deca kod dece, sportisti najmlađih kategorija dolazili u Kragujevac i obratno, bili su u porodicama jedni kod drugih, stvorila su se nova prijateljstva, nove ljubavi na društvenim mrežama su se umrežili i to je bilo divno. Mi smo tada pomislili da smo svoju misiju ispunili, da smo možda već monotoni, da smo možda već njima na teretu jer oni su toliko bili divni i ljubazni da nam obezbede i najbolji hotel i hranu i ukazivali su nam pažnju i dobijali smo puno priznanja. Mi smo prekinuli manifestaciju 2007. godine ili 2008. Da bi posle dve godine me pozvao pomoćnik gradonačelnika za sport u Kragujevcu i rekao Dođi odmah, molim te, imam iznenađenje za tebe. I to je bila delegacija sportskog saveza grada Mostara. Stvarno je bilo emotivno do suza i tu su mi uručili jednu monografiju, koja nije obična monografija, to je prvi projekat oko koga su se svi složili da predstave svoj grad sa divnom posvetom i inicijativom da mi obnovimo, rekli su nama je bez biciklista prazno pod mostom jer su nas odmah iza intoniranja himne na skokovima, jer smo uvek išli uoči skokova, pozdravljali zvanično. Nastavljamo mi tradiciju, ali je vrlo ružno da lažemo i sebe i javnost, dve godine nismo išli. I nas dvojica, ja sam bio inicijator toga, moj duplo mlađi prijatelj paraolimpijac i trijatlonac i sa velikim uspesim svetskim i evropskim prvenstvima, Lazar Filipović iz Čačka smo trčali tih 10 maratona za 10 dana do Mostara, što su jako cenili i tu su nas nagradili prikladnim priznanjima. Dakle, 10 maratona za 10 dana, 2012. Počeli smo 15og februara u vreme vanredne situacije u celom regionu kada je košarkaški tim Hemofarma bio zavejan u tunelu prilikom odlaska na utakmicu sa širokim i, eto, to je bio prvi poduhvat i time smo istrčali više maratona nego jedan slep čovek koji se pohvalio, mislim da je Englez, da je prva slepa osoba koja je istrčala 7 maratona za 7 dana. Dakle, mi smo 10 za 10 i to je bila prva serija. 

Ivan Minić: I dobro. Uradiš tako nešto u tako ekstremnim okolnostima i sve i preživiš i nije ti dovoljno.

Goran Nikolić: Da, sada prelazimo na ovu drugu seriju. I mislio sam da iza ove prve serije to više nikada neću raditi jer smo u Mostar stigli sa suzama u očima, imali smo strašne bolove, ali ne treba bežati od poraza i od teških situacija, u njima učita. Kasnije smo dešifovali, rekli su nam iskusniji koje smo mi greške napravili i kad se čovek odmori, razmišlja drugačije. 2013. godine kada sam prestao da radim u ustanovi socijalne zaštite, posvetio sam se klubu. I u jednom momentu, ne znam ni otkud mi je bilo te hrabrosti, otišao sam u Delta fondaciju s kojom smo mi imali saradnju već od 2000. godine. To je postao več pomalo i poslovno prijateljski odnos, to su divni ljudi i tu sam video da kada kažete kompanija i mislite na neke limenke pored autoputa, velelepne staklenike… ne vidite ljude, u kompanijama rade ljudi. Samo treba znati šta je čija ciljna grupa, šta su njihovi planovi. Pošto smo mi dobijali redovno, kad god smo se obratili, donacije u sportskoj opremi jer je Delta sport bio u okviru kompanije. Obratio sam se s pitanjem Da li biste mogli da nam sagradite, pošto imate svoj real estate, objekat veličine porodične kuće, 50 do 70 kvadrata kako bismo organizovali individualni rad sa mladima oštećenog vida i u momentu mi je odgovoreno Da, možemo. Znajući da tamo svako obećanje bude ispunjeno, otišao sam radostan, nisam sumnjao. Ali je sutradan stigla i sledeća informacija. Predsednica fondacije kaže za njih ne 70, nego 170. A treća informacije je bila već u domenu neverovatnog. Mi ćemo njima sagraditi našu zadužbinu uz molbu da proširimo ciljnu grupu i kada već radimo takav objekat, da služi i ljudima sa oštećenjem sluha i ljudima sa telesnim invaliditetom, jednom rečju jedan paraolimpijski centar. Naravno smo pristali i krenuli smo. Naš zadatak je bio da pronađemo lokaciju, tražio sam je svuda po Šumadiji, uglavnom u severnoj Šumadiji, pošto sam tu više ljudi znao, ali su se karte otvorili i grad Kragujevac je našao izuzetnu lokaciju, na obodima Šumarica, spomen parka, u neposrednom okruženju svih sportskih sadržaja kompresovanih na mikroprostoru i bazen otvorenih i zatvorenih i hala i gradskog stadiona. Tako da je Iskra sagrađena 2016. godine, tada i otvorena i pored situacije da smo u međuvremenu imali poplave i da je kompanije dosta pomogla Obrenovcu i mi smo tada bili skeptici da te pare ne odu tamo u nisu otišle. Tada sam došao na ideju pošto sam imao loših iskustava sa medijima i nikad nisam uspeo dovoljno da se zahvalim ljudima koji su nam pomagali u sportskoj opremi jer i ako spomenete donatora, to ne bude objavljeno, bude isečeno. Ako napišete na grudima i to se iseče snimkom više. Prosto jedna nepravedna situacija jer svim drugim klubovima, sportistima se to tako ne radi. Znači fudbalski klub ima reklamu, košarkaški, a kod nas se to radi, a ustvari se radi o donacija, to nije sponzorstvo. Tako da sam na ideju došao da jednim vanrednim poduhvatom svetla reflektora usmerim na ciljnu grupu zbog koje je Iskra otvorena i da onda iskoristim priliku da spomenem i one koje želim da spomenem, ali je taj poduhvat morao biti vau. Ponovo sam posegao za svojom velikom ljubavlju, trčanjem i pogledao koji je to Ginisov svetski rekord u broju uzastopno istrčanih maratona. U tom momentu je bio 52 za 52 u vlasništvu japanskog atletičara Kosude. Znao sam i osećao i verovao da mogu i više od toga, ali ne mnogo više jer egzibicionizam i glad za rekordima nisu bili moj cilj, već tek toliko više da to sa nečim bude uporedivo i da zaista bude novi Ginisov svetski rekord. U komunikaciji sa Ginisovom knjigom svetskih rekorda koju smo sin i ja imali posredstvom njihovog menadžera za Evropu i deo Azije, dobili smo pravila koja podrazumevaju angažovanje njihovih sudija koje je pak izuzetno skupo. Podrazumeva dnevnice po standardima evropskih zemalja unije, do te mere, da žargonski kažem, bezobrazno skupo i obesmišljava sve ono što se radi. Moj cilj je bio da obavestim javnost i ciljnu grupu da u Kragujevcu postoji takav centar, kvalitetno mesto za njihove pripreme po svim svetskim standardima, najvišim koji podrazumevaju sveobuhvatnu pristupačnost, ali da oni koji isto poput nas pronađu kompanije raspoložene da im nešto sagrade prepišu rešenja i da takvih po principu koncentričnih krugova nikne što više u Srbiji. Druga alternativa je bila, da poduhvat, to su proverljive činjenice, najavite, izvedete i dokažete da ste to uradili. Snimanjem svakog koraka, svakog pokreta, izjavama trojice ljudi i tako smo formirali tim od tri čoveka. Tu je bio moj prijatelj Miroslav Aksentijević, na neki način i vaš kolega, dugogodišnji radnik u medijima, snimatelja, a drugi, takođe moj prijatelj, Nebojša Jevremović, zdravstveni radnik koji je sledeće instrukcije eminentnog instituta za sportsku medicinu iz Nemačke dozirao dozvoljenu suplementaciju, važno je da kažem, koju ja inače ne koristim i sve je nekako bilo gotovo za realizaciju osim sredstava. Pred bilo kog privrednika da stanete i kažete Treba mi 7000 evra da realizujem to, prvo će se pitati da li ćeš ti istrčati 50 maratona. Pa, iskreno, ja koji ih trčim pitao bih se jer postoje veliki rizici svakog dana. Slučajno sam upoznao ženu koja je sada i moj prijatelj, ona je član Rotary District Srbije i Crne Gore i njena ideja je bila da u gradovima kroz koje trčim, a tamo postoje Rotary klubovi, oni preuzmu domaćinstvo, budu logistika u delu ishrane, smeštaj toga dana, gorivo za narednu etapu, tako da je to na jedan, rekao bih, elegantan, praktičan, fini način realizovano. Taj poduhvat je omogućio da upoznam puno ljudi, da se ponovo nađemo u gradovima u kojima sam nekada bio i da dođem u one u kojima nisam bio. Omogućilo mi je da snagom svojih mišića, kapacitetom svojih pluća, jačinom svoje volje dođem u te gradove što su ljudi cenili i da u nekoj punoj meri brzine uživam predelima kroz koje prolazim jer vi to ne možete doživeti kada se vozite prevozom. Da osetim različite mirise i u tome sam uspeo. To je bio poduhvat 55/55. Bio sam siguran da će takav poduhvat koji iskače iz klišea i u zoni je ekstremnih poduhvata, mora da privuče pažnju medija i da zaista, ono što sam očekivao, dogodilo se, ceneći napor koji sam uradio, svi su objavili ono što sam rekao, što ranije nije bio slučaj. U tome sam uspeo i svima nama je bilo drago posle toga.

Ivan Minić: Mislim da je i velika stvar to što je to projekat koji traje neko vreme i ako neko sumnja da će on da se desi on sumnja, ali kada prođe dvadeseti dan, on dosta manje sumnja nego onog prvog ili drugog. I, naravno, prolazak kroz toliko nekih gradova i lokalnih zajednica podrazumeva da su i te lokalne zajednice te priče pogurale i lokalni mediji da su ih ispratili, da je to postalo nešto što je bitno i građanima i svima koji su bili na neki način uključeni i mislim da baš je sjajna priča to što je to zapravo bila ta nit koja spaja sve te gradove. Od kad od kad je trajao poduhvat?

Pravo bogatstvo koje je doneo projekat

Goran Nikolić: Poduhvat je trajao od 3. septembra do 27. oktobra, 2016. godine. I, ako dozvolite, rekao bih da ova vaša opaska je izrečena u maniru iskusnog medijskog radnika jer se to tako i dogodilo. Pažnja se vremenom povećavala i na moje veliko iznenađenje kada sam prešao granicu nakon Loznice, pa smo išli u Bijeljinu, u mnogim gradovima je to bilo za ne očekivati. U Bijeljini pre svega, ali najveće iznenađenje je bio veliki broj medija u Pljevljima. Tada sam se suočio sa jednim, ovako detaljem koji je bio isprovociran novinarskim pitanjima, ako dozvolite da kažem…

Ivan Minić: Naravno, naravno.

Goran Nikolić: To često volim da pričam. Pazite, trčim negde od granice BiH ka Pljevljima i to je ambijent koji do tada ja nisam doživeo. To su kadrovi koje sam viđao na slikama i viđao sam ih putujući iz voza ili automobila. Ali to je bio momenat kada vi to živite, tu smo nebo i ja. Bezbrižni čobani koji leže na travi, sede, čuvaju svoja stada i krave. Oni proplanci što su malo šareni, kamenoviti i travnati. A moji prijatelji su videli i ono što ja nisam. To je takva bezbrižnost i sve vreme ovog sveta tih ljudi koji uživaju u miru, oni kažu, ti čobani leže, čačkaju travkama zube, imaju sve vreme ovog sveta. Ta stada su smirenija nego ona koja su u tovovima. Pa onda pogledaš na sat, sat vremena je prošlo da ne osetite. I tako do Pljevalja. A onda sledeće pitanje, postoji li pljevaljska šuma mlada kraj Pljevalja starog grada i onda ulazimo gore u tu šumu, to je ta šuma. Bila je subota ili nedelja, čeka me jedna grupa, ja mislim rukometnog kluba Rudara iz Pljevalja i onda veliki broj kamera kao da se u malim Pljevljima najavljuje neki važan državni događaj. Često tu budu i novinari kojima sport nije primarna oblast kojom se bave i čuveno novinarsko pitanje kad ne znaju šta da nas pitaju Šta to za vas znači? Ali sam stekao toliko iskustva kasnije da upravo tu kažem ono što ja hoću. Onda sledeće pitanje zbunjene novinarke, to sam zapazio; A kako ste Vi po ovim vrletima ovde? Bio je pedesti dan, mislim da je to razlog zašto ih je toliko bilo, I uzbrdo i nizbrdo, kako ste to podneli? A ja sam ušao svež i kažem evo ovako; U razmišljanjima o tome da ako postoji neka druga dimenzija života i u njoj raj, ljudima koji ovde žive, raj ne sleduje, žive ga tu, oni ga žive sada i onda je takva ozarenost nastala svih tih ljudi i zapravo to jeste bila emocija koja me je nosila. Ja nisam morao ništa da smišljam i da filujem, to je bio taj prvi utisak, a bilo je i još lepih u toku maratona.

Ivan Minić: Dobro. I taj projekat je završen i šta je on kao posledica doneo?

Goran Nikolić: Kao posledicu je doneo mnoga izgrađena prijateljstva, zahvaljujući sredstvima, govorim tačno u iznosu od 420.000 dinara za koje smo kupili par golova za golbol, doveli jednu grupu košarkaša u kolicima, ne, pardon, sedeće odbojke, izgradili novo veliko prijateljstvo, doveli smo dve grupe dece iz škole za zaštitu vida “Dragan Kovačević” iz Beograda, da promovišemo Iskru sa svojim okruženjem kao dobro mesto za rekreativnu nastavu i mnogo lepih stvari i mnogo novih planova, ali je bilo i ružnih, ako dozvolite, i treba da se kažu. Ta ružna stvar je bila moja jedna velika sramota koju sam osećao prema prijateljima iz Sente, a oni su bili tako divni. Senta je bila neki jedanaesti dan i tamo su nas oni izuzetno lepo sačekali i ugostili i pozvali na večeru, a onda su se svi oni imenom i prezimenom predstavili, obrazovanjem, zanimanje i rekli da je njima običaj da sastanke Rotary kluba održavaju dvojezično, ali da će ovog puta iz poštovanja prema nama govoriti samo na srpskom, na čemu smo bili zahvalni i zaista svi znamo da je u Senti dominantna brojnost mađarske nacionalne manjine kod nas. To je bio sastav ljudi intelektualaca, obrazovanih, divnih inžinjera i ustao je jedan divan gospodin i kaže Ja sam Ištvan Vašoš, inženjer hortikulture u penziji. Bavim se proizvodnjom ruža i imamo udruženje koje za Holandiju izvozi dva miliona ruža godišnje. Sve se primaju, ne postoji procenat i ne bismo ih mogli izvoziti tamo. Ja želim da Iskri poklonim 500 ruža. Verujte mi na reč, da je rekao 5000 evra u tom momentu me ne bi tako obradovalo i rekao je Molim te, javi se kada stigneš, ti se vraćaš krajem oktobra kad počinje vreme sadnje. Ja ću to pripremiti i da se dogovorimo kako da vam to dovezemo. I onda kada je to prošlo, krenula je večera, to je bila zgrada mesne zajednice i oni su u nastavku rekli Mogli smo mi vas voditi u hotel, nije problem, ali sve što vidite na trpezi je ono što je proizvod naših ruku. Njihovi domaći specijaliteti, je l’ tako, fino smo se družili i kada sam stigao u Budvu tog 27. i ušao u hotelsku sobu da se istuširam i presvučem, pozvonio mi telefon, pozvao me je predsednik Rotary kluba, rekao je Čestitam, nismo ni sumnjali, sinoć smo te pominjali na sastanku. Ištvan je zamolio da se organizuješ nekako da preuzmeš, dobijaš 700 ruža za Iskru. Ali je rekao tada i ovo Ako je to velika količina za Iskru, jer ne znam koliki je krug, poklanjam definitivno gradu Kragujevcu, pa nek to grad negde rasporedi. I zaista smo se mi organizovali, pozvali smo ih, pošto imamo smeštajne kapacitete u Iskri, jedan kombi od 15 ljudi je došao, dogovorili smo se sa gradskim zelenilom u Kragujevcu da te ruže budu u trapu kod njih jer su krenuli mrazevi, simbolično posadili neke u Iskri. I on je dao, gospodin Vašoš je dao sve instrukcije inženjerki hortikulture, koleginici, kako da ih utrapi do proleća da ne promrznu. I onda je kada smo ih stavili tamo na neki beton radnica pitala Šta sada? Ona kaže da je to to. Gospodin Vašoš me je onda povukao za rukav i šapnuo Molim te, nije to to. Ponovi im još jednom i kaži direktorki da ih utrape. Greh je da te ruže propadnu. Mi smo u Iskri posadili šta smo posadili. Kada sam u proleće pozvao, a još jednom sam poslao poruku preko članice gradskog veća da ih opomenu, da ih sačuvaju. Pedesetak ruža je uzela hitna pomoć da u svom krugu posadi, pedesetak gerontološki centar, jedna škola isto i kada sam pozvao direktroku zelenila, odnosno njenu koleginicu, u proleće kada je bilo vreme sadnje za ruže, rekla je Sve je to izmrzlo. Tako nonšalantno. I tada sam poželeo i rekao bolje da se potrudila da me slaže, da se barem nešto potrudila, to je za mene bio takav blam, a bio je dogovor da oni, kada posadimo, ruže opet dođu, da odemo da vidimo gde je to i osećao sam veliku neprijatnost zbog toga sam poželeo i jedino sam se tu umešao, kada je moj tim pravio rutu, da kada smo emitovali film i promovisali posle knjigu koja su iza toga posle urađeni, da prvu etapu počnem iz Sente i javno sam pred punom salom od stotinak ljudi rekao, kao i Vama, šta se dogodilo, izvinio se da bi taj divni gospodin Ištvan rekao, pa bolje da su dali domaćinima i da to bude u nečijim dvorištima. Ne zamerite mi što sam bio ovako opširan, ali sam hteo da kažem jednu veoma važnu stvar, da je posle svega ostao taj gorak ukus, da sve što date zajednici na korišćenje, upravljanje i održavanje nekako je prosto kod nas ovaki kakvi smo osuđeno na zapuštanje i na nemar. To je taj jedini gorak utisak koji je na meni ostao nakon poduhvata 55.

Ivan Minić: To je taj momenat koji smo svi negde u životu shvatili da kad ljudima daš nešto na poklon, oni to obično ne umeju da cene i to je tužno i strašno, ali kad pogledaš koliko je zapravo bilo kroz razne projekte da se neke stvari urade tuđim novcem ili dominantno tuđim novcem, možda uz neki lični doprinos. Čim postoji tuđi novac, prema tome se ljudi odnose, ili nekakav proizvod, prema tome se ljudi odnose kao da nema nikakvu vrednost jer oni nisu morali da se oznoje za to i to je stvarno strašno. Dobro, to je prvi poduhvat, drugi poduhvat je bio 77 za 77. Zašto, pobogu?

Dizanje svesti o paraolimpijskim sportovima

Goran Nikolić: Imao sam jedan razgovor sa prijateljem, koji je u meni bio okidač da razmišljam u ovom smeru, pošto već znate priču za tandem bicikle, sreo me je prijatelj na ulici posle prvog odlaska za Mostar i pitao me ovo i kaže Gde si bio ti pre 5 godina sa ovim tvojim tandemima, pa reko zašto pre 5 godina. On kaže Vidi, mom prijatelju se porodi supruga, dobije sina, kao većina Balkanaca presrećan. Biće to tatin fudbaler, košarkaš, rukometaš, Novak, je l’, i bilo šta na kraju, ali su njegove lađe potonule saznanjem da je dete slepo. Da li je bio inkubator već, ne znam, ili nešto drugo. Da je on znao da on može da se bavi sportom na ovaj način…  Jer mi smo tada, pošto smo bili prvi sportski tandem bicikli na Balkanu, oformili smo reprezentaciju i krenuli na svetska prvenstva. Imali smo mi i puno uspeha o kojima ću pričati. I onda je on rekao da je on znao da on može da bude reprezentativac, da predstavlja državu, da zaradi nacionalnu penziju ako napravi rezultat, sigurno se ne bi desilo šta se desilo, a desilo se da je on kao čovek koji s tim nije mogao da se nosi, posrnuo u alkohol, onda je puko brak, majka je ostala sama sa slepim detetom, samohrana i onda je nastao novi socijalni problem. Ta priča je mene inspirisala da uradim sve što mogu. Ona me je inspirisala i za inicijativu o izgradnji Iskre, ali onda šta da radimo dalje sa kolektivnim sportovima i drugima i moram da kažem nešto na čemu zasnivam sva moja obraćanja javnosti koja su neretko prepoznata kao i motivacioni govori. Postoji nešto od čega zastaje dah, takođe me je jednom sreo drugi prijatelj, pa kaže pošto sad svi čačkaju nešto, znaju me i kad god izađe nešto iz paraolimpijskog sporta, oni to pogledaju. Da li znaš da slepi skijaju? Teoretski da, ali stvarno ne znam ništa o tome, jer mi nismo zemlja zimskih sportova. Kaže Znaš ti koji je rekord? E, sada, pazite, tu me je stavio u dilemu jer znam da na celom tom paraolimpijskom programu nema improvizacije jer nešto vredi ili ne vredi. Bio sam zbunjen. Kaže 110 kilometara na sat.

Ivan Minić: Neki spust.

Goran Nikolić: Da, na spustu. I ja sam se onda našalio Vidi, ako je to zaista tako, onda njemu još nešto fali osim vida. Prosto je meni koji sam ceo život sa slepima, a u jednom momentu godinu dana sam i sam bio u slepilu i nije mi bilo jasno kako to ide i onda sam izašao naravno, čim sam stigao kući, na Youtube i pogledao. Slepi skijaš startuje sa startne kapije, 50 metara ili 100 iza njega ide njegov asistent, on imaju radio vezu, neke bubice i onda idu instrukcije; Pravo, pravo, pravo, zalegni, levo, desno i slično. Ali sve to pri brzini od 110 kilometara na sat. U biciklizmu sam se sučio sa velikim, nekim ozbiljnijim brzinama i znam da već 40 na sat imate osećaj od tog strujenja vazduha drugačiji nego kada se vozite kolima, pa vam je to sporo. 110 je velika brzina. E, sada, bez mnogo priče, svakom ocu, svakom detetu ako kažete da ovaj vozi 110 na sat, skija, zar ne veruješ da ovaj tvoj može da pliva, igra šah i tako da se bavi bilo čime i onda pošto smo dobili vrhunske uslove, nedostajala je još jedna karika, a to je sala fiskulturna, odnosno neka mini hala za razvoj kolektivnih sportova jer je predsednik paraolimpijskog komiteta, gospodin Zoran Mićović u jednom momentu rekao, gostojući u Iskri i govoreći za jednu tv emisiju Kao zaključak, Iskra je najveći doprinos razvoju skupih sportova u Srbiji. Zašto skupih? Pa zato što su kolektivni sportovi skuplji, imamo smeštajne kapacitete, imamo sve tu, još je samo ta sala nedostajala. Onda sam imao sreću da upoznam profesora Veroljuba Dugalića, profesora na ekonomskom fakultetu u Kragujevcu koji je osnivač fudbalskog kluba Ekonomac, sportskog kolektiva koji je u momentu bio i najuspešniji u zemlji. Predložio sam da se potrudimo zajedno kroz neki projekat da sagradimo jednu takvu salu ili mini halu od 300, 400 mesta gde bismo mi dali doprinos jer imamo bolju pristupačnost kao sportski kolektiv invalida raznim fondacijama, a onda da saradnju napravimo tako da se mi oslonimo na stručnu podršku Ekonomca jer je to ustvari fucal i da razvijemo fudbal slepih. Profesor je kao iskusni ekonomista, a bio je dugogodišnji generalni sekretar banaka Srbije, naučni radnik, rekao je Gorane, lakše je dovršiti nešto, nego praviti novo. U Kragujevcu imamo nedovršenu halu Bogoslovije, pri Bogosloviji i hajde da razgovaramo na tu temu da mi damo doprinos time što ćemo je završiti, studenti Bogoslovije će konačno dobiti svoju halu, Ekonomac će imati svoju halu i igraće pred punim tribinama, 500 ljudi kad dođe, napuni, to je puna hala. A kad ode u halu Jezero koja prima 3000 ljudi, to je prazna hala. Nekako smo se svi u tome pronašli. Isto to nije mnogo daleko od Iskre. Krenuli smo u tom smeru da razmišljamo. Ja sam tada prepoznao i video jedino rešenje da ponovo zloupotrebim svoju ljubav, ali da se ovoga puta obratim građanima, našim ljudima u dijaspori koji su najkoncentrisaniji u Čikagu. I ja sam pravio planove za to. Negde u tom momentu kada sam već radio na novom poduhvatu, završavala se serija promocije filma “Otvorenih očiju” i knjige “Maratonac”, analizirajući našu saradnju tadašnji predsednik Rotary distrikta i ja smo sedeli tu u Beogradu i on me je čovek ljubazno pitao I, Gorane, šta sada? I ja sam mu rekao. A onda je on malo onako i povređen, čini mi se, ali sa pozitivnim emocijama i dobrim namerama pitao A što si ti ljut na nas? Rekoh zašto. Pa kaže Da li znaš da je sedište Rotary International u Čikagu? Rekoh da znam, čini mi se da sam čuo. Pa zašto to mi ne bismo zajedno radili? I ja rekoh mi imamo samo pozitivno iskustvo, zašto i da ne. I to je mnogo lakše nego da pravite neke donatorske večeri, onda je rekao da ti ne treba ni neki marketing, prosto to možemo poludirigovano, pa 2 miliona naše zajednice u svetu da daju po dolar, pa eto. Dobili smo i pozivno pismo od Rotary International iz Čikaga, obezbedili sredstva za put i za deo smeštaja dok nam se tamo to sve ne reguliše jer je bila ideja da nam Rotary tamo obezbedi i smeštaj i neko vozilo da bi funkcionisali i za nabavku, dostavu i ovo ostalo, za stazu i da budu naša logistika u delu medijske podrške. Kada smo tamo otišli, bili smo primljeni u Rotary International, ali i pored pozivnog pisma koje smo dobili, kao da niko ništa nije znao ni zbog čega smo mi tu, što je nas i izenandilo i još više zabrinulo jer dolazimo ni na šta. Da skratim priču i ne pričam detalje, neprijatno mi je da i o tome pričam, konačno nam je objašnjeno na pola usta da, što sada ja i razumem i tada sam razumeo i evo, ovo sada prvi put pričam javno. Rotary International je globalna međunarodna mreža koja okuplja ljude svih veroispovesti, nacionalnosti, rasa i ostalo. I nije praksa da pomaže nešto što je pri nekoj verskoj organizaciji, savršeno jasno, ali mi smo to čuli kasno, prekasno. Sreća je da sam se, čim smo stigli, najavio našem tadašnjem konzulu u Čikagu gospodinu Dejanu Raduloviću i odmah smo otišli kod njega, što je on jako cenio. Rekao je Znate kako, ovde ljudi dođu, rade nešto, ne obaveste nas i tek kad nastane problem, onda mi shvatimo i onda nas zovu. On je i došao na moj start, ali sam tada pitao, objasnio sam situaciju i zamolio, da ako možemo da nas poveže sa nekim od naših manastira da zamolimo za neku vrstu logistike i on nas je uputio u manastir Nova Gračanica, samo da vidi da li je tu otac Serafim i da li je u zemlji. E, znate, to mi je bila večnost. Da nije, možemo da se vratimo, a i ne možemo da se vratimo, karte su povratne na četiri meseca, sve je to skupa igračka i sve drastično menja celu situaciju. Bio je tu otac Serafim, poneli smo i sve papire koje smo imali, protokole o saradnji sa eparhijom šumadijskom, podršku grada i ostalo i zamolili da, ako može, nam obezbedi tu smeštaj pošto je tu i Bogoslovija pri manastiru. On je rekao Znate šta, nama je školska godina u toku, internat je pun, da je leto, bilo bi drugačije. Imamo mi dve kuće, u jednoj je porodica iz Srbije koja je došla da prikuplja pomoć za lečenje dece. Imamo još jednu koju smo tako dali nekim kao što ste vi tražili i posle tri dana su otišli jer je nehumana za boravak. Mi sada treba da je adaptiramo. Meni je kao domaćinu i neprijatno da vas vodim da vam to pokažem. Ja kažem Molim Vas, je l’ možete to da nam pokažete? I on nas odvede i kaže Vidite, ovde ni nema nekih prozora, ali dobro, tu bismo stavili najlone. Kuća je komforna, ima tri sobe, i još pratećih prostorija, sasvim komforna, ali zaista zapuštena. I on kaže da su u delime da li da ruše ili renoviraju i pokazuje mi jedno dugme i kaže ovde nam je grejanje. Oče, ima li grejanja? Kaže da ima. Mi ne idemo odavde! I mi zaista se preselimo tu, onda je on bio ljubazan, odveo nas je, našao je na Google stazu obližnjem parku prirode i to je bilo idealno mesto za realizaciju poduhvata. Dobili smo i hranu od manastira i sve ono što nam je trebalo. Veliku zahvalnost dugujemo kao tim i Veljku Paunoviću, koji je tada trenirao Čikago Fajere. Ono što je glavna karakteristika je to da je Veljko Paunović dobar čovek, ali na sa velikim d, nego caps lock, bold, podvučeno, sa proredom. Veljko Paunović je divan čovek, on je nama ponudio sve što treba, s posebnim osvrtom na zdravstvenu logistiku jer je shvatio da mi nemamo neka kvalitetna osiguranja. U međuvremenu je pao veliki sneg, ali ne tako veliki da ja ne bih mogao da trčim, to je bio 15. april. I ta veličina se ogleda u sledećem. On me je pozvao i rekao molim te odloži, ja sam rekao nikako. Kaže Danas su odloženi svi sportski događaji na otvorenom u Čikagu, molim te. Odloženi su događaji na kojima učestvuju ljudi koji igraju za milione. Ako ti je dilema da li ćeš kasniti zbog odlaganja, ja ću da vam platim avionske karte. Zamislite. Nije to nas ugrozilo tri dana pomeranja, poslušao sam i hvala mu. To mnogo znači. I verujem da je to presudno uticalo na uspeh celog poduhvata. I mi smo krenuli, ali smo bili u situaciji da sada ponovo, ne ponovo, nego da pokrećemo neki marketing u kada trčite maraton, kada niste na svome, kada više nema smisla obratiti se našoj zajednici jer vidite da crkva isto to radi i sada neko ko vam je otvorio širom vrata i smeštaj dao ispod svog krova, ko treba da renovira krov od 300 hiljada dolara, praktično je to uklizavanjem, apsolutno nema smisla. Pokušali smo sa nekim našim novim prijateljima tamo da osmislimo neki novi marketing, sve je to išlo sporo, da bi u nekom momentu na inicijativu jednog prijatelja otvorili onu famoznu aplikaciju go fund me gde je takođe sve išlo neočekivano sporo i dobili smo tumačenje i to je već bilo na pola serije, iznos je bio 600.000 dolara, taj zacrtani. Ljudi su skeptični da će se tako veliki novac sitnim donacijama skupiti za kratko vreme i bukvalno neće da bacaju novac. Ljudi žele da vide…

Ivan Minić: Tek kada pređe negde 40% kreće da se dešava nešto. 

Goran Nikolić: Da, da. I tako da sam ja bio veoma potišten i ono što sada želim da vam kažem je nešto što volim da podelim sa ljudima jer su to reči duhovnika. To zvuči prepotentno kada ja govorim, ali je to rekao on. Nekog 70. dana kada sam shvatio da od onoga što je bio moj cilj nema ništa, uz najveću dozu neprijatnosti da ostajem samo čovek koji se takmičio sa štopericom i danima, koji liči na jednog egzibicionistu, na sajtu za koji sam pisao tekstove, a moj sin ih je ažurirao, napisao sam “Pobeda sa okusom žuči” ili u nastavku Porazom do pobede ili tako nekako. Mnogi su me zvali i pitali Zašto si potonuo? Prosto, nisam ostvario cilj, jedva sam čekao, svakako, da dođem kući, ali mi je bilo i od toga neprijatno, ali me je onda 71. dana pozvao otac Serafim i rekao ovako Gorane, 71? Da. Ja sam bio i iznenađen da to on uopšte prati. Nismo se ni mi više često viđali. I kaže ovako Svojim studentima sada govorim, imate sreću da vidite šta je Bog u čoveku, a pričaću i generacijama dolazećim. On svako jutro obuje patike i uradi ono što je do njega i ako zna da neće uspeti na kraju. Uspeće kad tad. I molim te, pod svodovima si manastirskog krova i razmisli o tome da to može da bude i bogohuljene. Dato ti je onoliko koliko ti je rečeno u ovom momentu. Ne da se sve onoliko koliko hoćeš i kada hoćeš, nego onoliko koliko je rečeno i kada je rečeno. I to me je nekako mnogo povratilo u smislu da razmišljam o danu posle kada sve završimo, kako da tu prepoznatljivost iskoristim, na koja vrata da zakucam i kako da na kraju realizujem ono zbog čega sam otišao. To je bilo veliko ohrabrenje, a onda kako je i naslutio otac Serafim, dogodi se sledeće. Po povratku iz Čikaga sam pozvan iz uprave grade i službe protokola da me obaveste da gradonačelnik želi da mi priredi doček, tada je to bio Radomir Nikolić. I pitali su me koga sve želim od prijatelja saradnika da grad pozove, bilo je tu stotinak ljudi i onda je on nakon obraćanja moderatora i ustao i, odnosno pozvan sam i ja da nešto kažem, on je ustao i ono što mi je tada uručio kao poklon bio je zlatnik sa likom svete Bogorodice. I rekao mi je sledeće, zagrlio i rekao Znaš li šta mi samo ovde nedostaje? Rekoh Ne znam, pa ja kažem nisam ni ispunio cilj. To meni nedostaje. Ja sam u tom duhu i govorio, tako potišten. Tada mi se više plakalo nego što… mislim, znate, priređuju vam doček, a vi niste uradili ono zbog čega ste otišli. I on je rekao Ja nisam planirao da govorim i znaš da ne volim mnogo pred kamere i pred medije, ali mi nedostaje tvoj osmeh i ti si uspeo. To i nije bio tvoj posao, ti si nas podsetio da, i to je bila moja stalna poruka, želim da obnovimo, da ukažem na obnovu, na dovršavanje započetog jer Srbija je puna crvenih kuća i to ukazuje na odsustvo kulture dovršavanja započetog i to nije na tebi, to je na gradu. Ti si nas dobro uštipnuo i podsetio da mi imamo nešto što 15 godina stoji u sivoj zoni gradnje i mi ćemo to završiti. Kada je odlazio sa pozicije gradonačelnika, posebno mi je poručio, rekao je Recite Goranu da je Bogoslovija na 70% i ona će biti urađena! Tako da sam nekako ipak uspeo, ja to tako tumačim, ne kako sam želeo, nego kako je rečeno, kao što je rekao otac Serafim.

Ivan Minić: I dobro. Konkretan povod je ono što planiraš za narednu godinu, kao povod za ovaj razgovor. Mi uvek damo kontekst i šta prethodi onome što treba da se desi i ovo što je najavljeno i o čemu si malo pričao i u Nišu na konferenciji Digitalk koji smo organizovali, takođe predstavivši deo svog puta. Ovo je ipak najekstremnije do sad i najkompleksnije do sad, a, mislim, kada biraš neki broj dana koji je 50, 60, 70, onda možeš i da biraš deo godine u kom je to najprijatenije…

Goran Nikolić: To sam i radio.

Ivan Minić: Ono što si najavio je najkompleksniji poduhvat do sad i voleo bih da nam kažeš malo više o tome. Ono što znamo i što možemo da vidimo i na tvom sajtu, to je 365 za 365, ali šta to konkretno znači, kad, koji je cilj, zašto, pobogu?

Budući projekat za novi Ginisov rekord

Goran Nikolić: Nisam posebno mudar, niti posebno pametan i ne znam kako je to drugde u svetu, ali u Srbiji i kada pomislite da je sve gotovo i da više ne treba da se razmišlja o nekim stvarima koje već postoje, demantuje vas vreme, demantuju vas ljudi, demantuju vas neki događaji nepredvidivi, ja sam iskreno mislio da posle 77 maratona apsolutno nema smisla raditi nešto drugo, zaokružili smo tu celinu. Moram da kažem i ovo, što nisam rekao malopre. Sportski centar Iskra je, odnosno grad Kragujevac je na osnovu sportskog centra Iskre trostruki dobitnik novoustanovljenog priznanja kancelarije zaštitnika građana republičkog koji se dodeljuje lokalnim samoupravama za doprinos sveobuhvatnoj pristupačnosti. Jedino mesto u Srbiji je Iskra, na Balkanu, a po svim svetskim standardima. Arhitekta Predrag Milutinović je dobitnik Grand Prixa salona arhitekture u Beogradu 2017. godine za najlepši objekat izgrađen u Srbiji tokom 2016. godine. I niz drugih priznanja i sve to nije dovoljno da takav jedan centar živi u punom kapacitetu jer su okolnosti u momentu kada je otvoren bile takve da smo svi zajedno seli, zadužbinar, grad i paraolimpijska akademija Junior koju inače predstavljam, koja je bila inicijator izgradnje Iskre. I grad je, verovao sam, duboko sam verovao, dobronamerno, predložio pošto je zadužbinar poklonio zadužbinu gradu, bili smo nesebični i rekli i ako smo mi inicijatori, poklanja se gradu, grad je dugovečniji od svih nas, to pripada ljudima. Grad je na upravljanje poverio tada sportskom centru Park, a posle fuzijom sportskih centara, sadašnjem sportskom privrednom društvu Radnički. Zašto je to bilo tako urađeno? Na snazi je bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pa nije bilo mogućnosti da se zaposle novi ljudi, a ideja je bila da se u takvom sveobuhvatnom pristupačnom prostoru zaposli desetak osoba sa invaliditetom, jer nije ovo sport radi sporta, nije ovo trčanje radi trčanja, nije fudbal radi fudbala, nego u cilju predstavljanja sportski, kreativnih, intelektualnih potencijala osoba sa invaliditetom. Ideja je bila da se u tom momentu pripoji nekom od javnih preduzeća kako bi se objekat, održavanje objekta oslonilo na već postojeći sistem usluga higijenizacije i održavanja, što zaista bi bio veliki atak na budžet novoosnovane ustanove, međutim, vreme je pokazalo da to nije tako. Vezane su nam ruke jer sportsko privredno društvo ne može da aplicira na mnogim mestima, mnogim konkursima jer je privredno društvo i postoji niz drugih problema. Tada sam shvatio, osećao sam se prevarenim i znajući situaciju na terenu, da mnogi ljudi, o čemu sam i ranije razmišljao i ukazivao i učestvovao u inicijativi donošenja seta antidiskimacionih zakona u Srbiji da se u delu koji se odnosi na poljoprivredu omogući i invalidima ista delatnost. Ranije nije moglo, invalid si i ne možeš da se baviš poljoprivredom, ali nije tačno. Nije poljoprivreda samo rad na njivi, postoji tu malo i menadžmenta. Jedna priča u tom kontekstu jako znači, veoma znači. Odnosi se na nastup parabiciklističke reprezentacije, na naš debi u Francuskoj u Bordou jer tandem biciklizam je na paraolimpijskom programu od 76. i mi 2007. prvi put idemo na svetsko prvenstvo. U startnoj zoni gde smo svi mi, a bili smo s kraja pored ograde i pojavljuje se grupa naših ljudi koji žive u Francuskoj i jedan nam prilazi i bio je onako posebno raspoložen Imaš li ti tremu? Imaš li ti? Svi se oduzeli od treme. Pita mene, rekoh apsolutno ne. Što si došao? Logično. Ja mu kažem Pazi, meni je 41 godina, paraolimpijski sport nije šala i tu su mladi ljudi u punoj formi takmičarskoj, ja sam rekreativac. Došao sam da vidim i da prepišem nešto što možemo da implementiramo kod nas, dokle je stigao svet. Mi smo tek tada videli sa kakvim biciklima došli. Tada su se vozili bicikli od 10 hiljada evra i više. Sada je paraolimpijski komitet kupio našoj posadi jedan tandem od 10 hiljada evra jer su imali dobre rezultate. I taj čovek dođe sutradan i kaže Ej, ti što nemaš tremu, aj da te vodim na kafu. Mi odemo neznajući šta sledi, vidimo veliko domaćinstvo, slično našim seoskim domaćinstvima i kaže Sad te vodim na tavan. Na tavan štale. I mi idemo stazom poput serpentina sa blagim padom, prvo mi je pomisao bila da ta staza služi iznošenju stočne hrane na tavan i tamo sam video neke bale sena u ogromnim količinama i reko to je to. I onda on kaže Ovo je moj otac. Čikica u kolicima priđe tom stolu slame, odnosno sena, uzme tu kocku, stavi na krila i dođe kod onog šubera, tako se to valjda zove, koji je iznad jasli, jasala, odveže i baci u jaslo. Pogledajte sada tu alternativu koju je neko smislio, a da ne govorimo o tome da u Stigu, u stiškom kraju, da su ostali sami, naravno, posle smrti roditelja sa deset ili petnaest hektara zemlje sa mašinerijom. Zašto on ne može da bude dobar menadžer na svojoj zemlji, da ugovara, da dogovara, da vodi posao i naravno to vrlo uspešno rade mnogi ljudi. Imamo u Beogradu iskusne programere. Ovo su ipak jednostavniji poslovi. Iskra je osmišljena kao centar u kojem bismo mi ljudima ukazali na takve alternative, pa nisu svi za trčanje. I pobogu, kada bismo svi trčali, čemu to? Ili kada bismo radili isti posao. Kažem, trčanje je ovog puta samo način da se skrene pažnja i usmeri tamo prema onima kojima je potrebno. Elem, moja porodica ima porodičnu kuću na Kosmaju u prelepom selu Velika Ivanča na južnim padinama Kosmaja. U neposrednom okruženju te lokacije su dve od recimo pet top banja u Srbiji, to su Selters i Bukovička. One su posebno dobre za rehabilitaciju ljudi koji imaju problema sa prelomima kostiju i u toku ratnih sukoba u zemlji i okruženju, zaista je Selters bio prepun ljudi koji su imali probleme. U jednom momentu sam pomislio da nije vreme za to o čemu razmišljam, u februaru kada su počeli nemili događaji u Ukrajini. Ali sam shvatio da ovo ustvari jeste pravi momenat jer mi živimo na jednom malom kontinentu i da je razdaljina između nas i prostora na kojem se sada prekomerno upotrebaljavaju eksplozivna sredstva manji od površine nekih većih država sveta. To nam je mnogo blizu. I mi kao ljudi iz neposrednog okruženja treba da imamo i ličnu odgovornost, ali i društvenu i kolektivnu da se u nekom momentu kada bude ljudima potrebna rehabilitacija uključimo jer na tom mestu gde želimo da radimo kamp, u tim banjama imamo vrhunske stručnjake, vrhunsku dijagnostiku, dobre klimatske uslove, kvalitetne vode i sve uslove da se nađemo ljudima tada. Imamo dobre trenere, licencirane ljude, da ih usmerimo, da im ukažemo koja je to široka lepeza paraolimpijskih disciplina jer važno je reći da posle ovakvih događaja, 30 godina nakon prestanka upotrebe tih eksplozivnih sredstava, po podacim Svetske zdravstvene organizacije, stanovništvo je u opasnosti od dolaska u fizički kontakt sa eksplozijom, tako da nije to samo sada praćenje, kao što je u našem mentalitetu posledica već je to prevencija za budućnost, da se nađemo i da ljude usmerimo. Nisu svi za sport, pokazaćemo i ove alternative, kako mogu da se bave i ovim drugim zanimanjima. Imamo i dve odlične škole u Beogradu za slabovide i slepe sa dugom tradicijom. Tako da sam ovoga puta rešio da sa 365 maratona, jer besmisleno je ponavljati ono što se ponavljalo, a da biste opet skrenuli pažnju, morate da budete mnogo više prisutni u javnosti i da na taj način pokažem i drugim, da često pričam, jer sada ove platforme i ovi novi formati kao što je i ovaj koji sam zavoleo, podkast, omogućavaju da budemo prisutni, da imamo svako svoj mediji i da te informacije koje će se retko naći, Vama hvala što omogućavate da danas govorimo o ovome, ovo ćete malo gde dobiti prostora da ovoliko govorite. Ja sam počeo da govorim malo brže otkako sam imao priliku da nastupam u medijima upravo da bih iskoristio vreme koje je mnogo kraće na televizijama. Kažem, to je želja da ljude pokrenemo da razmišljaju o alternativima. Jer sam od ranog detinjstva do sada uvek u sebi istraživao neke alternative i one su najbolji način da ljudi budu aktivni, korisni i da budu putokaz kako se to može.

Ivan Minić: Kad je po planu da krene?

Goran Nikolić: Plan je da krenemo 2023. Dakle, naredne godine u periodu između marta i septembra i u ovoj situaciji je potrebno na neki način odabrati vreme za start je nije pametno početi u toku zime i nije pametno poći pred zimu, ali u ovo momentu moramo da razmišljamo i o drugim organizacionim detaljima, reč je komplikovanoj organizaciji. Znate, kada dođe do toga da stanete na startnu liniju, onda i ranije ljudi iz mog tima kažu E, sad je Goranovo samo da trči! I to je možda i najslađe, i ako je to maraton, i ako su to veliki izazovi i visoki rizici, to je slatko jer onda vi sanjate, razmišljate i mislim da ćemo se uklopiti sigurno u taj termin.

Ivan Minić: Dobro. Gde možemo da ispratimo sve najave što se toga tiče? 

Goran Nikolić: U saradnji sa timom prijatelja, dragih ljudi, marketing agencijom MM Editing koja je pokrenula sajt na moje ime, javnosti su dostupne informacije na sajtu https://goran-nikolic.com/ i na ostalim platformama koje su pokrenute. 

Ivan Minić: Dakle, tu možemo da ispratimo šta se dešava i kakvi su planovi, a na koji način možemo da se uključimo?

Goran Nikolić: Znate kako, svakako je finansijska podrška ovde najbitnija, ali ja o tome ne bih sada. To je pitanje za one velike sisteme do kojih želimo da dopremo i sada smo u fazi da, pre svega, predstavimo ono što radimo i ovo je već veliki doprinos da budemo pristuni, viđeni, saslušani i da vaši pratioci shvate, da im bude jasno da ovo nije egzibicioni poduhvat, da ovo nije trčanje radi trčanja i mislim da kada ljudi shvate suštinu, oni koji mogu da podrže, podržaće.

Ivan Minić: Gorane, hvala ti što si ispričao ovu priču. Mislim da je vredna za svakog ko može da je posluša, naročito za one koji misle da nešto ne mogu da urade. Hvala tebi što si bio gost. Hvala vama što ste nas slušali ili gledali, ko šta više voli. Ako imate neki komentar, napišite ga na Youtube. Ako želite da se informišete nešto više ili da se uključite na neki način, Goran nam je rekao gde, a i mi ćemo u opisu da stavimo sajt, tako da tamo možete da se javite i vrlo brzo odgovaraju na mejlove, tako da što se toga tiče, tu neće biti problema. Hvala vam na pažnji, hvala vam što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to za ovu nedelju, vidimo se ponovo naredne.

Goran Nikolić: Hvala i Vama na pozivu.

 

 

 

 



Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Goran Nikolić

Goran Nikolić je osnivač Paraolimpijskog Kluba i Akademije “Junior” i generalni sekretar organizacije od njenog osnivanja 1998. godine. Takođe je osnivač Sportskog Saveza slepih i slabovidih Srbije i Parabiciklističkog Saveza Srbije u kojima je obavaljao funkciju generalnog sekretara po 5 godina.

Goran je aktivni rekreativac sa invaliditetom već 25 godina sa mnogobrojnim uspesima, između ostalog, i kao član nacionalnog biciklističkog tima Srbije u čijem sastavu je učestvovao 2 puta na svetskim prvenstvima. Njegova najveća sportska dostignuća su 55 uzastopnih maratonskih trka za 55 dana, koje je istrčao 2016. godine, čime je oborio rekord za Ginisovu knjigu rekorda, i 77 maratona za 77 dana, kada je 2019. godine oborio svoj sopstveni rekord.

Trenutno, Goran planira još veće i ekstremnije dostignuće, a to je 365 maratona za 365 dana, a taj projekat će započeti 2023. godine.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.