Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Dragan Sajić, čovek koji je pre 31 godinu osnovao vrtni centar Bio Sun, a pre 25 godina pokrenuo sajt i internet prodaju na tada domenu Garden.qu a danas Garden.rs koja se bavi koltikuturom i prodajem dekorativnih biljaka i rastinja. Draganova priča je jedna veoma interesantna lična i porodična priča o strasti i ljubavi prema biljkama, uzgajanju biljaka, negovanju biljaka koja je od jednog veoma uspešnog telekomunikacionog inženjera napravila preduzetnika, a od jedne male cvećare koju su pokrenuli vremenom napravila pravi porodični biznis u kome rade nekoliko generacija i nekoliko ljudi koji su pored toga faktički postali članovi porodice, jer su u firmi po više od 15 godina. Siguran sam da će vam ova epizoda biti interesantna, a takođe preporućujem da pogledate i to šta Dragan piše i snima već duže vreme, jer on ima između ostalog i Youtube kanal sa više od 60.000 pretplatnika. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dragane dobro došao!

Dragan Sajić: Bolje te našao!

Ivan Minić: Ti si jedan od naših redovnih slušalaca ali nisi ovde u svojstvu slušaoca nego u svojstvu gosta, koji ima veoma interesantnu priču koju bih želeo da podelim. Ti si bio i na jednom od Pojačalo druženja i podelio deo te priče, i generalno ljudi koji su da kažemo u internet zajednici a u nekom trenutku ih je zanimalo čime se baviš su sigurno upoznati sa tvojim radom, jer je veoma teško ne primetiti sve ono što si radio prethodnih godina, a što u suštini služi za promociju i edukaciju ljudi u vezi sa oblašću kojom se baviš. A koja je to oblast? 

Kojom se oblašću baviš?

Dragan Sajič: Pa kad me obično pitaju kao šta radim u šali kažem “čupam pa sadim“, ono kad smo bili mali pa je to bio neki izraz za nešto, jer to je odprilike nešto što je sad najpribližnije onome što stvarno radim. Znači gajenje biljaka, te biljke koje gajimo prenosimo u druga dvorišta, uređujemo, projektujemo i održavamo te zelene površine ljudima kojima je to potrebno. Pogotovo sad u nekom svetu kada onako zelenilo nam sve više treba zbog raznoraznih da tako kažem i tempretura i svega ostalog, da ne pričam samo taj uređeni deo nego i onaj prosto zbog temperature i svega ostalog. Tako da taj deo projektovanja, izvođenja, održavanja zelenih površina, zalivnih sistema, tepih travnjaka sve što se tiče onog da kažem okruženja što nije zid i što nije nešto drugo nego što se tiče zelenila.

Ivan Minić: Sve što je zeleno je što je šareno.

Dragan Sajič: Jeste i što miriše.

Ivan Minić: Kao i sa svim gostima na početku postavljam ti isto pitanje, mančmelou pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Dragan Sajić: To sam o dolasku ovde razmišljao, znao sam da će biti pitanje, ja sam razmišljao onako, to sam jednom prilikom gostujući isto na nekoj emisiji rekao osećam, znam da je to bilo nekako od deteta, otac mi je bio privatnik, njegov otac odnosno moj deda u to vreme je isti bio – u ono vreme je to bilo ajde normalnije da bude onako privatnik. U onom vremenu kad je moj otac bio maltene nismo – kad pitaju u školi šta otac, kažete onako radnik, ne smete da kažete onako – nekako stalno sam se bazirao na taj deo privatnog posla, nekako tako sam uvek doživljavao to nekako da se radi nešto što nije tipa rad u fabrici ili negde bilo šta drugo, tako da mi nekako taj deo možda najviše se sećam tog perioda da sam hteo da budem onako – vezano je za taj samostalni nešto uslovno da kažem rad. Ne mogu da kažem da je bilo nešto iskristalisano u smislu da bih neki poseban segment toga. Možda u onom periodu kad su svi pričali nešto pa povuče inercija nekih drugih ljudi, ali ne u tom negde osnovna škola i taj deo da kažem za one srednje kad smo se opredeljivali nije bilo nešto jako iskazano da je bio neki poseban smer, s tim što čini mi se da biljke nisu bile tad ni jendog trenutka u prvom planu, više je bio deo tehnike ili tako nešto.

Ivan Minić: Dobro i to se vidi, to se vidi i u ovome čime se baviš da ima taj momenat da te zanima svašta što se tiče tehnike, da si ti ono napravio sebi sistem po kome i simaš i montiraš i sve sam radiš, odnosno da kažemo sa timom ali bez nekakve externe podrške i sve, da si na tome bazirao ogromnu količinu stvarno sjajnog sadržaja koje praviš, koji je i edukativan a siguran sam da doprinosi poslu, pričaćemo o tome. Ali taj period da kažem osnovna, srednja škola to jeste neki period u kome smo mi i dalje prilično prazna tabla ili sud u koji treba usuti neke stvari i vrlo su retki ljudi u našem životu koji svojom ljubavlju i strašću u nas usade neke dobre stvari koje nas kasnije opredele time čime ćemo se baviti. Uvek ima neko ili komšiju ili nekog strica, ujaka ili ajde da kažemo u neposrednoj porodici, ali nekog u svom okruženju ili nastavnika, profesora koji je napravio promenu da od onoga da ideš svuda i sve i da moraš da ispuniš sve check boxove jer moraš da položiš sve predmete, jer nije važno šta te zanima, dođeš do toga da te ipak nešto zanima malo više, da to voliš, da ti to postane važno, pa ako ne može da bude profesija makar kao hobi. Šta je za tebe to bilo, kako je došlo do toga?

Odakle je proizišla strast prema ovom poslu 

Dragan Sajić: Pa majka mislim presudno to – vratio sam sećanje na to kada sa majkom, naše velike terase – onako baš smo bili u malom mestu, pa te terase uvek treba – mislim da je ona jedna od prvih uopšte u našem, iz Ljiga sam, u tom mestu gajila te muškatle te viseće i to je bilo u tom periodu za 

prvo možda, mislim nije možda nego sećam se bilo je onako naporno stalno razmišljati o tim muškatlama ali sećam se kad su komšije prolazile i svi ostali koji su dolazili, i stalno je u to vreme bilo pelcerenje muškatli, kao da daju pelcer, u to vreme nije čak, ne sećam se da je kod nas uopšte bilo gajenja toga, uopšte nije bilo u toj meri nego ta ljubav njena i njen način je to – ona je proizvodila za sebe pa je onda to delila i drugima, tako da je možda čim se onako prvi pelcer, vezano za to što sad volim i što radim, je majka onako ostavila kroz taj pelcer muškatli. Čini mi se to onako iz prve ruke sam imao tu neku njenu pažnju i ono što mi je prenosila, tad sam naučio, tad sam znao već kako to funkcioniše i onda mi je to nekako čini mi se onako početak mog bavljenja sa cvećem.

Ivan Minić: A šta je bilo kada je trebalo da biraš srednju školu i sve što uz to ide?

Prvi zanat pre pronalaženja životnog poziva

Dragan Sajić: Pa u tom periodu verovatno kad se birala srednja škola i posle toga sve je bilo vezano za tehniku, to je nekako bilo u tom periodu. Imao sam, ne mogu da kažem da nisam imao ljubav u tom vrememnu za tehniku, tako da i posle srednje škole i dalje specijalista za telekomunikacione sisteme, to mi je bila  profesija i 19 godina u Telekomu radio na sistemu digitalnih centrala, potpuno u toj materiji, nema ništa veze sa biljkama. Čini mi se, ne znam u kom periodu dok smo bili u Telekomu možda zadnjih – sa suprugom onako kad je naša porodica pošto je ajde bio poziv onako u jednom trenutku smo, supruga je sa cvećem počela. Zajedno smo počeli kao cvećara pa smo se onda to tako nekako širili kroz sve druge segmenete onoga što se gaji ili što je za napolje. Čini mi se da je već, ne znam koliko ima godina kako sam, mnogo, 20-tak godina kako sam van Telekoma, otišao, mislim da sam bio prvi slučaj koji je tražio da izađe iz Telekoma, da ode iz Telekoma, zato što u to vreme je to bila najbolja moguća plata i posao i privilegija svega toga gde sam radio i šta sam radio, ali jednostavno to mi nije, uopšte mi nije, nisam razmišljao o tome da bih tu ostao. Majka u jednom trenutku kad je rekla e dobro mogao bi da napusiš, stalno se plašila misleći da e to je siguran posao. Imao sam dobru poziciju u Telekomu i onda znam da sam na kraju došao do generlanog direktora i da mu objasnim zbog čega hoću da odem, stvarno nije bio nikakav razlog.

Ivan Minić: I nije bilo slučajeva takvih.

Dragan Sajić: A nije bio razlog…

Ivan Minić: Nezadovoljstvo 

Dragan Sajić: Nije bio razlog nezadovoljstva, stvarno mislim sve lepo ostaje, jedino što ne osećam onako taj deo tehnike i onog mog ulaska u tehniku u tom periodu, ko da je bio negde ne sećam se, mislim potpuno je ono ostalo je prazno čini mi se.

Ivan minić: A kaži mi taj deo odabir fakulteta i studija i svega toga, kako je to izgledalo? odnosno koliko je bilo teško, koliko je to iskustvo i promena sredine i vremena koje je bilo tada, znaš to je velika razlika za jednu mladu osobu i vrlo je teško izboriti se sa tim koliko god da si stabila, samosvestan i sve ostalo, uvek je to izazov, kako je to bilo tebi ?

Dragan Sajić: Isto je bio izazov. Ostalo mi je to u sećanju, ta na primer nedelja popodne kad treba da iz Ljiga za Beograd u školu, dok je bila još srednja pošto sam ja završio i srednju PTT u Beogradu, posle višu PTT u Beogradu. Taj deo odlaska iz male sredine u – je bio onako, čini mi se nije mi bio – tamo je bila neka sredina koja je bila lakša, posle kad sam već malo duže bio ovde to nije bio problem. U jednom periodu sam posle bio na – tad je bio FON kao zaniljiv fakultet, u prevodu je tad bio fakultet za direktora, nema veze ovo što je sad.

Ivan Minić: I sad bi oni voleli sve da bude…

Dragan Sajić: Da, ali je bio bukvalno ono šalio sam se bio fakultet za direktore, bio sam na FON-u, nisam izveo do kraja onako zato što je već počeo posao i onda sam direktno u Telekomu na tim poslovima rada. Bio sam vezan i za Valjevo i za Krajn za Sloveniju pošto smo radili te…Tako nekako, možda je posle taj deo Slovenije mi bio zanimljiv kad sam bio tamo, onda sam tamo video ono okurženje muškatli koje sam kod moje majke tad jedino video, kod njih sam tamo to video zato te sad Slovenačke muškatle koje zovemo, znaš zbog čega ih zovu zato što sam tad imao prilike onako lično da mnogo vidim.

Ivan Minić: Meni je to isto bio jedan vrlo dominatan utisak kad sam prvi put bio u Sloveniji. Sve je lepo, sve je zeleno, prolaziš pored reke ona miriše na reku, miislim i ovde reka miriše na reku ali to nije isti miris, i imaš taj neki neverovatan osećaj. Ja sam nešto bio par dana kod nekih prijatelja, pa svaki dan imamo nekih obaveza ali onda posle obaveza ideš ne znam Bled, Bohinj, izvorište, Save Bohinjke i tako i sve to je neverovtno čisto, uredno, lepo, ti shvatiš da mi u principu sve to slično imamo ovde, ajde možda nemamo toliko da kažem planinskih masiva koliko oni imaju i sve to, ali imamo manje više sve to, samo kod nas niko ne vodi računa o tome, a vidiš i tamo da to nije neko išao sa mašinicom za šišanje i naterao tu svu travu da bude na istom nivou nego na sistemski način vode računa o tome i to nije podšišano i savršeno, pod liniju i tako dalje, nego samo je planski napravljeno, redovno održavano, čisto, uredno i samim tim je lepo. Malo je premalo, mislim za nekog ko je odrastao u Beogradu malo je sve to..

Dragan Sajić: Premalo.

Ivan Minić: Premalo za moj neki ukus ali za taj izlet od nekoliko dana i takve stvari je neverovatno kada ti shvatiš da to postoji toliko blizu. Onda vremenom shvatiš da postoji još bliže, samo neko treba svremena na vreme da prođe i da skloni te plastične flaše i otpad i sve što uz to ide. A kod nas se ljudi baš time i ne bave previše al dobro, pričaćemo i tome. Ono što bih negde voleo jeste taj momenat kako je cela priča sa firmom zapravo počela, kad je počela i kako je počela?

Kako je priča sa firmom započeta

Dragan Sajić: Samo da se nadovežem na ovaj deo priče, kad vidimo to kako je stvarno na strani kada odem i ja. Razmišljao sam ranije to bilo razmišljanje, šta sad razlikuje, šta sad razlikuje te situacije, na primer Sloveniju konkretno u odnosu na Italiju, na primer i na Austriju okruženje opet Slovenije dominira sa tim. Obilazeći dosta i putujući posle po rasadnicima i kasnije gledajući sad sa te stručne strane biljaka i svega ostalog, shvatam da taj deo uređenosti je bukvalno vezan sa svešću ljudi, da on nije vezan da je on potpuno odvojen, od mnogo nekih drugih faktora koje mi često vezujemo za to ali nije neminovno vezan za to. Kakvo će nam biti dvorište ili terasa bukvalno zavisi samo od nas ali s obzirom da nisu svima nama dvorišta lepo uređena,  terase lepo uređene to je potpuno zbog toga što jednostavno nismo tu percepciju u glavi napravili mislima, ondosno da budemo svesni da treba da napravimo naše okruženje lepim. Onog trenutka kad to uspe da se uradi kroz možda školstvo, decu… to je ono što smo radili na nekim projektima Pančićeve Omorike…pričaćemo dalje. Čini mi se da tu treba raditi, samo je stvar u svesti da nije vezano ništa drugo, da što si dobro primetio mi imamo isto idealnnu klimu, odlično uslove, na primer kad pominjem za neke druge zemlje gde ne mozemo da napravimo ono što mi možemo, i što vidimo…Jednostavno samo ta percepcija toga da shvatimo da prvo uredimo naše dvorište pa pogledamo kod komšije, u smislu da ne vidimo tuđe neke loše stvri a naš  – ono što zavisi od nas nismo uradili.To onda kad smo počeli da radimo to je bilo 91. godine 3 septembra, dobro se sećam i datuma i godine. 3. septembra 91. kad smo supruga i ja onako bili svesni da će to biti to opredeljenje, potpuno ne vezano što sam tada bio u Telekomu, da je to posao kad me neko pita ono šta radim, radim sa biljem , znači radim uređenje zelenih površina. Kako su godine prolazile, od tog dela koje su u prvom trenutku bile samo uvazno holandsko cveće koje je dolazilo iz Holandije, koje mi vidimo onako po kućama što smo radili, s obzirom da smo tada imali cvećaru pa je onda bilo vezano za to, nismo mogli neke druge uslove da im damo. Radili smo sa cvećem al već smo tad počeli da tražimo neki prostor gde bi se eventualno preselili, gde bi sa decom, troje dece imamo, da bi se preselili i sa decom radili taj neki drugi deo proizvodnje biljaka koji se traži za uređenje spoljnog dela. Imali smo sreće da smo pored same magistrale kupili veći plac, napravili kuću i rentirali pored same magistrale, rentirali njive gde smo proizvodili biljke. Onda ljudi prolaze pored magistrale Ibarskom, koja je bila prometna, vide bilje i onda svraćaju kod nas i onda je tako nekako sve se zavrtelo u tome smilsu gajenju tih biljaka, prodaje u to vreme su bile samo – mogli smo da odemo na sajam u Beogradu. To je bio vrh promocije hortikulture  da tako kažem, sad parele kad povlačim bio sam prošlog meseca u Varšavi gde na primer, oni su proslavljali taj veliki sajam u Varšavi mislim da ima desetak godina tradicije, ako se uzme u obzir naši sajmovi hortikulture imaju mnogo veću tardiciju, govorim o tome ko smo u nekom trenutku bili značajno bili iznad, kad pogledam sad kako je Poljska otisla, jednostavno radila na tome. Ti sajmovi su onako u nekoj meri davali mogućnost, s tim što je sajam bio jednom godišnje, mi odemo na sajam, ljudi koji dođu na sajam vide to pa imaju onaj katalog, pa mi njima damo taj katalog pa oni po katalogu biraju te biljke, to biraš ono maltene crno belo, pa onda oni zovu, pa mi – komunikacija je bila tako nekako sporija. 97. kad su počeli domeni, kad je počeo interenet mislim da je to bila onako vidna razlika nas, odnosndo iskoristili smo ono – iskoristio sam moje znanje koje je bilo vezano za – pošto sam radio sa telekomunikacijama radio sam i sa računarima, morao sam, mislim takav mi je bio deo posla. I onda taj deo kad smo pravili prvo HTML, u HTML-u sam radio na stanici i onda taj deo pravljenja sajta mi je bio na domaćem terenu je bilo i onda ajde što ne bi uradio to sa sajtom za biljke. To je bila glavna prekretnica gde je čini mi se u onom periodu sve je krenulo – od tad nismo više išli ni na jedan sajam, nismo imali potrebe da budemo prisutni na sajmovima jer smo sve to nadomestilli mrežom.

Ivan Minić: Ali vi ste prisutni na internetu 25 godina.

Dragan Sajić: Pa eto, to je sad, to sad kad pogledam koliko je to, to je stvarno 25 godina. Sećam se 97. godine profesorka sa prirodno matematičkog ona je registrovala – tad je bilo RNIDS. nismo imali, i mi smo sećam se ono moram da jedno firma pa mi ono potpis firme, ja bih sad video drugi neki domen, ali ne mogu, nemam drugu firmu. Onda sam za kolege rasadničare ja uzimao od njih daj mi memorandum da ti registrujemo, a ne znam ni šta registrujemo. Ja sam njima registrovao domen i čuvao sam njihove domene ali nisu znali zašto koriste pa je posle toga bilo – nudili su im da im otkupe te neke domene, neko drugi kad su videli vrednost toga. Al eto to je sad kad pomislim to je stvarno 25. godina ali meni se čini da je to relativno brzo, ne znam brzo je prošlo.

Ivan Minić: A kaži mi taj ceo momenat od trenutka kad ono vi ste cvećara, što je jedan bizinis ali ko kad kažeš fast food a ne nešto ozbiljno, kako to kreće da se širi, kroz koje korakre kreće da se širi i u perspektivi hoću da objasnimo gde ste stigli danas, ali hajde prvo da krenemo od početka zato što početak i jeste ono što je ljudima najzanimljivije. Mi pričamo o biznisu koji postoji 31. godinu, naravno da ono što se desilo u prvih 20% posto vremena je i dalje 6 godina, znači da krene danas –  ja sam zabaoravio jedan ipo olimpijski ciklus, dosta…a i pritom se dešava u vreme koje je užasno, u svakom smilsu. Prvo mi smo izolovani ovde potpuno od bilo čega, drugo ovde je nije ratno stanje ovde ali nije mngoo daleko od svega toga, kako je prosto to teklo, šta su neki tu zanimljivi momenti koji su se dešavali? Mislim sa jedne strane znaš postoji ljubav neku koju imaš i sve to ali to nema veze sa tvojom strukom, treba naučiti sve te stvari al učenje obično podrazumeva neke greške, nemaš toliko resursa koliko imaš danas, danas šta god da hoćeš da naučis treba ti 3 minuta da nađeš na Youtube-u ili na nečemu i okej ne možeš naučiti za 3 minuta ali naćićeš brzo, naučićeš relativno brzo ukoliko ti je stalo, svi resursi ovog sveta su ti na raspolaganju, tada nisu bili. Kako ste se snalazili i kako je to teklo?

Način snalaženja u vremenu kada resursa nije bilo

Dragan Sajić: Pa nekako kad imamo prvo cvećaru prvo se otvori situacija da neko dođe i pita one latinske nazive biljaka iz koje smo dolazili, lako je bilo jer iz Holandije kad dođu sve piše na latinskom, one kartice imaju piše na latinskom i onda smo mi to nekako, čak su i deca, uvek pričam, kad se igrala na slovo na slovo pa na primer deca – znam Isidora ćerka, koja je sada master pejzažne arhitekture ona je na pirmer kad kažu na slovo na slovo na slovo ona kaže “Tagetes“ to je ona kadifica ili – i onda ona deca dođu i kažu Isidora je rekla postoji neka biljka Tagetes…ona je dete tad možda imala 6-7 godina i ona je čula da mi pričamo Tagetes i tako smo mi taj deo što se tiče cvećarskog dela usvajali kroz to što je stizalo. Sećam se da su se javljali zahtevi – u tom periodu nije bilo mnogo nekog ko je radio uređenje na primer hotela, sećam se da u tom periodu nije bilo firmi, ja sad znam kolege koje imaju firme, tad nije bilo tih, nije bilo toga broja, onda se ljudi jave – mi smo čak pravili neke dopise čini mi se. Danas sam čuo, slušao negde pa je neko pomenuo fax, ja kad se setim tog faxa to je bio ono način kako da pošaljemo nekom obaveštenje da mi nešto radimo, stavimo fax pa pošaljemo i ta firma sećam se u tom vremenu par hotela nekih značajnih koji su bili u to vreme  su tražili od nas uslugu nekog dela unutrašnjeg uređenja, sad vi dođete u situaciju da treba da radite unutrašnje uređenje ima sad prostora gde – sad smo mi jako dobro prošli na biljke što se tiče unutrašnjeg dela, kako, koliko svetla, koja biljka, na primer kolege koji su sada rasadničari uopšte nemaju, nisu imali dodira sa sobnim svećem i to je njima strano, sad se oni čude – ja pričam na primer na mom youtube kanali pričam i o sobnom cveću i pričam i o spoljnom cveću i o drveću, zato što sam ono kroz taj proces koji sam ja imao, koji su ljudi tražili od nas, jedno po jedno smo usvajali i učili onda smo radili na primer taj deo i onih zelenih zidova, u onom vremenu je bilo veštačkih pa nije bilo još ovih pravh. Sećam se da smo u jednom periodu iz Slovenije isto uvozili neke biljke koje su onako kao bile zanimljive pravljene za te prostore kao deo živih, deo veštačkih koje smo u hotele stavljali gde nema mnog svetla. Skoro sam bio u jednom hotelu gde još uvek je bilo to prošlo je prašine su ono samo oduvali od prašine i sačuvali. Jedan po jedan segment, posle toga kad je bila samo cvećarska radnja pa smo prešli u prostor gde smo imali cvećrasku i onaj deo ispred, ljudi počnu da pitaju za ruže na primer i sad mormao da naučimo koje ruže postoje, kako – ali čini mi se da ta otvorenost prema tome – pošto je počelo da me interesuje, a počeo sam da učim kroz neke drugačije načine usvajanja znanja, ja sam sve pitao onako prostim rečima, dobro ako sad pirčamo na primer o đubrivima oni kažu posotji neko MPK đubrivo, čekaj šta je šta je MPK, šta, kako, koje se razlaže, kako se razlaže, ja sam sve to trebao ja da usvojim, sve sam onako usvajao jednu po jednu stvar…

Ivan Minić: Inženjerski.

Dragan Sajić: Inženjerski, i onda to tako prošlo kad meni, kad kažu ljudi – kad ja njima objašnjavam kako sad neka biljka da se gaji, ja im onda kažem uzmite ravnu supenu kašiku na sedam dana stavite tako i oni svi to usvoje – jednostavno ako ranije, kad pitam sad nekog kolegu kažu zalivaj umereno, sad ljudi ne znaju šta je umereno.

Ivan Minič: Šta znači umereno.

Dragan Sajić: To ljudima koje iz oblasti – oni koji su naučili sa tim oni kažu umereno, kao kako ne znaš šta je umereno, ali ja nisam znao šta je umereno i ja sam morao da naučim šta je umereno. Sad kad pričam ljudima sad vidim onako iskustveno se to vidi sad kad razgovaram sa ljudima i da kažem tehnike, onda kažem sredom u pola 4 uzmite dva ipo deci vode, 12 stepeni i tako oni odmah usvoje, posle im kažem da sam se šalio, ne moraju da zalivaju u to vreme tačno al ako im ne kažem tačno vreme oni – ako ima kažem tačno vreme oni će to tad da urade i tako funkcionišu. Morao sam ja da naučim sav taj deo jedno po jedno pored tog da kažem biljaka za unutra, počelo je da ide četinari jedni po jedini, drveće – samim tim je počeo posao da traži od nas jedno po jedno. U nekom trenutku smo imali prodaju, naša proizvodnja je bila možda 20-tak % naših zahteva prodaje, znači imali smo dosta koperanta, dosta ljudi sa kojima smo sarađivali i od njih jednostavno usvajali taj deo znanja za praktične stvari, kako se koja bilja…sitnice.Ono što mi je nekako ostalo valjda ne znam ni ja valjda u toj želji za iskazanjem stalno sam pratio, ja i dan danas imam tu profesionalnu deformaciju, kad prolazim ako sam video neko drvo da se posadilo pre 15 godina ja ga pratim i svaki put kada prolazim tuda ja vidim to drvo i svaku put gledam detalje tog drveta. To mi je ostalo da taj deo praćenja kako koja biljka funkcioniše, to je meni sad nekako sastvani deo mene čini mi se. Bilo je usvajanje jednog po jednog prosto na neki živ način da saznam kako to funkcioniše, kako se sa tim radi, kako treba postupiti da bi bilo dobro i ono što sam stalno pratio kako se to u praksi dešava.

Ivan Minić: A kaži mi jedna od tih stvari kada ulaziš u takvu priču i krećeš da je razvijaš jeste da radiš sa kooperantima i da bi bio negde siguran da ćeš dobiti to što ti treba da bi mogao da odgovoriš u nekom razumnom roku, mislim radiš sa živim stvarima, ako neko dođe i kaže treba mi drvo morao si da ga posadiš pre 10 godina da bi ga imao ili 5 ili 3, ali naravno sa svim ljudim sa kojima sam pričao a posao im se oslanja na to da rade sa većim brojem spoljnih saradnika, nabavljaju sirovine na različitim mestima, to nosi svoje probele, posebno kada pričamo o nečemu što je živa stvar, da li su to sirovine prehambene ili nešto slično nije važno ali živa stvar varira, ona nikada nije ista, dve jabuke nisu istu, dve jabuke sa nedelju dana razmaka još više nisu iste, a dve jabuke sa dve različite lokacije bez obzira što su ista vrsta često nemaju nikakve veze ni po pitanju ukusua ni bilo čega drugog. Kako ste vi širili tu svoju priču na ušteb kooperanata ajde ne bukvalno ali razumete šta hoću da kažem, znači kako ste se vi razvijali i koji su vam bili koraci i potezi i zašto baš ti ?

Razvoj firme uz kooperante

Dragan Sajić: Mislim da je od početka kada je počela saradnja nekako vezujemo se za ljude i tražimo pouzdanog partnera po osnovu pre svega ljudskih osobina, ajde da nam to bude neki prioritet. Možda u nekom periodu ta osoba možda i ne zna sve kako treba nešto da uradi ali se dogovorimo, radili smo čitav jedan projekat smo imali gde smo mi ljude obučavali, davali sadnice da gaje biljke i da posle te biljke ili mi otkupimo ili oni prodaju i da ih mi obučimo kako treba da rade. Zato što pratili smo stalno, eto ja ne znam po sajmovima, po evropi i tako gde god sam imao priliku da to –  sad mi se vratio u sećanju još jedan momenat koji se isto veže za taj deo tog perioda negde možda čak i pre 97. godine, da sam na Bulevaru Revolucije jendom šetajuči – imali su oni što prodaju one diskete, one CD-ove, one programe neke i ja sam slučajno kupio tad jedan program, bio nešto lets kept desing tako nešto i ja sam kupio taj program, doneo, počeo onako da radim da probam da ukapiram kako to funkciioniše i ja mislim stvarno da sam u tom periodu bio pionir po tome gde smo radili predlog uređenja tako što fotografišemo dvorište ljudi koji treba, unesemo u program, uradimo animaciju predloga kako mislimo da izgleda. Program samo pokaže kako će izgledati za 3 godine za 7 godina, dal će ovo drveće zakloniti prozor ili nešto drugo u smilslu – i tako ponudimo predlog ljudima da oni vide svoju kuću, svoju kuću vide onako kako će biti posađeno sa biljkama. Čini mi se i taj momenat je dosta značio da kasnije sa tim kooperantima sa kojima smo sarađivali, uvodimo da taj napredak vezano za zalivni sistem, za kap po kap, da radi intenzivniju proizvodnju, da odžavaju biljke, trudili smo se da nađemo – i dan danas mislim saradnja sa pojedinim ljudima traje koliko i mi, 31.godinu traje saradnja sa tim ljudima, sad su to možda njihovi naslednici možda su deca tih ljudi sa kojima smo mi počeli ali bukvalno je to tako. Taj rasadnirački posao jeste takav da to nije –  to je ja kažem najpribližnije auto industriji. Onog trenutka kada počnete da gajite neku biljku za napolje, neko drvo ili nešto, odprilike treba ko za jedan u smislu onog projektovanja do jedno 5-6 godina da bi došlo do plasmana. Vi ne možete da radite ništa na brzinu ono kažete e sad skaliramo tako što čemo sve to izvesti za 3 meseca, ne moguče je nego je na duže stase. Tako da smo i sa tim kooperantima koje smo tražili, gledali da budu prvenstveno onako da se razumemo i da su ljudi od karaktera koji nama odgovaraju da isprate to i da budemo sigurni, ako smo se dogovorili da je to, da kaće naš šta stvarno imam problem, desilo se to i to ali da budemo sigurni da nemamo tu nekih nedoumica, nesuglasica koji – i sve na duže staze mi smo njima pomagali i oni su nama pomagali i to i dan danas radimo, ja ne znam koliko imamo kooperanta, po raznoraznim osnovama i stalno sam, ja mislim da sam sam sebi dosadio sa tim koliko ljudima, koliko ljude podstičem gde god imam priliku, ljudi ako hoćete da se bavite time dajte ja ću da pomognem što mi znamo, možemo – uđite u to da radite. Kad pogledam šta je Holandija uradila čitava ekonomija – prepoznatljivi su po tome, nisu to – ja sam imao prilike sad su dolazili kod nas u posetu i nisu to ništa – njihovi uslovi su još teži nego naši, oni otimaju od mora bukvalno, ajte ljudi dajte da to malo radimo. Mađari su u nekom trenutku jako otišli sa tim, čini mi se da ima ta poljoprivreda na koju smo se mi naslonili, znam da smo 2004 godine sam radio neki katalog, u toj želji da promovišemo hortikulturu radili smo neki katalog gde smo uzeli sve rasadničare u Srbiji koji su bili, popisali sve telefone, sve rasadničare, sve škole, sve fakultete, sve ustanove iz oblasti hortikulture i tad je bio časopis Burda nemački onaj i to smo delili jednostavno da podstaknemo ljude da počnu kroz to da se bave time i tako smo nekako dobili neke dobre kooparante, ljude koji su tad kontaktirali nas i rekli “reklli smo možete uzeti jedan segment ovoga ili onoga, dajte proizvodite i vi će te to raditi sa tim a i mi ćemo imati prilike da vaše biljke ako nam zatreba prodajemo“, tako da i obostrana korist. To nam je bila neka vodilja, da imamo neki dobar poslovni odnos u smislu čestitosti i onog što smo se dogovorili. Sa poljoprivredom, to je ono što smo pričali pre jednu emisiju, sa poljoprivredom to nije lako, ako se desi  da je ove godine banalno bio grad ili suša oni to ne mogu da zaštite ali toga smo svesni i kažemo desilo se to i to nije problem, mislim to ne zavisi ni od njih ni od nas ali bitniji je onaj odnos kako treba i čini mi se da se to iskristalisalo da dosta ljudi koji baš –  ja stvarno i od svih kolega i sa kojima radim i sa kojima ne radimo onako baš dobar odnos – čini mi se da je neka onako branša baš posla.

Ivan Minić: Ne, mislim da je jako važno za svakog ko ulazi u takvu neku priču da izabere da sarađuje sa ljudima za koje zna da ga neće namerno obmanuti, a ako dođe do propusta da su dovoljno ljudi da mogu da nađu neko zajedničko rešenje kojim niko neće da bude zadovoljan, jednostavno zadovoljan si samo kada dobiješ ono što treba, obe strane dobiju i sve je super, ali da su spremni da i oni budu nezadovoljni da bi druga strana bila manje nezadovoljna, da naprave neku takvu vrstu kompromisa. Kaži mi, da kažem ta cela priča sa poslom, postavkom je od sarta takva da neke stvari se dešavaju na nivou nekoliko meseci i ciklusa, mnoge stvari se dešavaju na nivou nekoliko godina, često i više od nekoliko. Kako – mislim ti uđeš u to zato što imaš viziju koja je dugoročna, znači to je ono – šta je izlazna strategija, izlazna strategija je moja smrt kada biologija kaže da to treba da se desi ili nešto drugo, al kao ja ovo nnisam napravio za ovu sezonu, za narednu ja sam ovo napravio za ceo život, za sebe, za porodicu, za sve. Al to nije način na koji ljudi obično funkcionišu, naročito kod nas, naročito u tom periodu velikih kriza i svega, ljudi ne mogu da razmišljaju dugoročno, mnogo im je daleko, mnogo im je teško, mnogo im je teško da ulažu i da rade za nešto što ne znaju dal će dočekati. Kako onda ipak to uspe?

Koji je vaš Izvor upornosti i jake vizije

Dragan Sajić: Sad u poslednje vreme sve češće mi se javlja ta misao, nije – ne treba gledati koliko je teško nego koliko je vredno, to je prva stvar koju onako u tom periodu nisam znao, znači kad sad to merimo uopšte nije bitno koliko je teško bitno je koliko je to vredno. u smislu ako imamo situaciju da ćemo svoje okruženje, svoju porodicu, decu, imamo kuću pa svoje okruženje gde će i njihova deca da koriste i treba da onako uživaju u tom dvorištu, čitavom prostoru da provode vreme. Ja kažem dvorište je odprilike kao produženi dnevni boravak, mi imamo 6 meseci i više kad provodimo napolju, ako imamo dvorište. To je viša veza nego od kuća, tu vrednost onda – za to se treba potruditi da tako kažem, tog trenutka to ljudi osveste da to nije ništa strašno da bi to uradili. Sa druge strane ovo što delu posla kojim smo mi počeli da se bavimo pa da to nekako tako osvestimo, najbolji primer možda pre neki dan sam opet razgovarao sa mojim stomatologom, drugarom a pominje se njegov profesor koji je na nejgovu preporuku zvao nas da mu radimo tu u Beogradu objekat, kliniku i da zakazao na primer znam sećam se bilo je u 11:15 da se mi vidimo, bio je onako malo – imao je sreće što je ovaj Đorđe već onako nama najvio tako da ne bi kasnili i mi smo došli i prvo što sam ja u šali reko, reko “profesore ja razumem šta je kod nas 15 minuta a kod vas 15 minuta je to je ono prostor na stolici“, mislim ono kako se Kako se ono zovu zakazuju, e kod vas, to što je kod vas 15 minuta kod nas 6 meseci, jer ono što ne uradimo s jeseni uradimo s proleća, i on kaže “Dragane sad si me stvarno stavio u razmišljanje“, on je bio ono da treba da uradim nešto za juče, pošto je on kasnio neko mu nije to uradio, i sad je došao i rekao s ove jeseni znači kod nas je to – taj segment je mnogo duži jer radimo sa živim biljaka, gde mi ne možemo da nju – ne možemo da nateramo da raste brže niti da raste jednostavno – da je vdaimo u trenutku kad joj vreme nije i taj deo kad se malo približi prirodi – ono što je meni bio poseban osećaj ono kad sam ja prilazio, kad pilazite prirodi onda dođete u neko drugo vremensko računanje, nije računanje po tome dal sam ja ono – dal mi je zvonio sat ili je telefon pištao, nego nešto drugačije, vidim aha tako i tako – bolje vidim kišu, bolje vidim vetar, mislim ne mogu da objasnim al drugačije se vidi ta priroda i to nas prirodno vraća na taj normlani način funkcionisanja u smislu tempa, načina rada kako se nešto radi.

Ivan Minić: Kaži mi, da kažem to što ste krenuli da radite koji tip biljaka, koje biljke, zašto njih, zašto u tim uslovim, prosto kako se pravi neka pametna selekcija kad je to u pitanju, jer svakako nemaš – mi jesmo kontinentalna klima i ovde u principu imaš sve sezone i sve što uz to ide, ali nemaš uslove za sve vrste biljaka da rastu ovde, ne neke stvari ćeš naravno uvoziti uvek jer je to tako ali to što krećeš da gajiš, kako biraš šta je to i sa kojim ciljem i sa kojim planom i sa kojom matematikom, zato što matematika je nekako vrlo važna stvar u celoj toj priči ako u nešto treba da uložiš 3 – 5 godina života, ne možda intezivno ali ipak da se baviš time. 

Na osnovu čega se biraju sadnice

Dragan Sajić: Prvo je bio odabir, s obzirom da nismo imali sve uslove kao što sad imamo i sve te klimatizovane plastenike sa regulisanom vlagom i svim tim što sad imamo, u to vreme nije bilo i onda kad smo razmišljali – kad smo pravili situaciju šta možemo da gajimo, možemo da gajimo nešto što je pod vedrim nebom i što..

Ivan Minić: Što je otporno

Dragan Sajić: Što je otporno. I onda je vreme slušajući ljude, taj dar slušanja ljudi i njihovih potreba kad radimo dvorište je nekako nas naučilo da pratimo i to – inače to isto postoji moda kao i u svemu, postoji moda kao što postoji moda u oblačenju postoji moda i u uređenju, pa sad na primer google je pre 10-tak godina uradio njihovo dvorište u centralnoj zgradi gde je bilo jako veliki broj ukrasnih trava, kad je Google to uradio to je povuklo čitavu jednu modu firmi koje su radile svoje uređenje sa tim ukrasnim travama. To je došlo i kod nas, sad mi dosta radimo sa tim ukrasnim trava i dosta često ljudi koji su iz IT-a…kad rade nešto e kao sviđaju mi se – oni ne znaju nesvesno je došli odatle, to je moda to je ono što povuče. Kod biljaka, mi smo prvo mogli da radimo one biljke koje mogu da rastu u našim uslovima i ono što sam posebno pratio i što sam onako dao svoj neki pečat toga je to što smo te biljke pratili kroz godine kako se ponašaju. Imali smo – zatekli smo ono vreme kad smo mi počeli da radimo sa rasadnikom bili su samo veliki rasadnici i par privatnih ali uglavnom veliki rasadnici Srbija šume. To je u tom trenutku – Srbija šume su postojale 20 vrsta šiblja da kažem možda nešto više i lišćara, nije bio asortiman proizvodnje tako veliki. Sad na primer i sad kad nama traže neke biljke tačno znam po biljkama koliko je stara arhitekta pejzažni koji je to projektovao, oni koji su ostali iz onog perioda oni traže još te biljke koje su iz tog perioda gajene, nove arhitekte, novi mladi – znam kad Isidorine kolege i ona tako pa vide nešto fensi i ja i kažem da ali te biljke u Srbiji nema, prosto je niko ne gaji, jer je to relativno skorija selekcija, neka izašla u svetu pre neku godinu nije došlo kod nas niko je – može da se uveze, pitanje koliko je klimatizovana, pratiće se ali nemamo rezultate kako ona pokazuje se nakon 5 – 6 – 10 godina. Ono što smo – što sam ja nekako kažem profesionalna deformacija ja sam stalno pratio ta dvorišta koja smo od početka pratili do dan danas ja imam običaj da svaki put – znaju ti ljudi to su sad lični odnosi sa tim ljudima, mi sad se toliko znamo sad su deca su im da kažem sad ljudi kojim smo mi radili dvorište i to je nekako druženje, oni znaju da mi prolazimo, svratimo pogledamo e što nisi ovo prihranio, što nisi ovo rezo, što nisi nešto uradio, jednostavno živimo zajendo sa njima i sa tim biljkama nekako postoji – oni to shvataju kažu to im znači nekako taj deo praćenja. Mi smo pratili te biljke kako koje rastu i onda smo nekako proizvodnju vezivali na te otpornije , bolje, kvalitetnije biljke koje se godinama pokazuju bolje i prateći te trendove koji dolaze, nove biljke koje znamo zahteve i onda smo i njih ubacivali, projektovali, ugrađivali da bi videli kako se kao što i svemu kažem bude nešto, bude trend pojavi se ali posle nekog vreme ne ide ta proizvodnja. Kako praviti računicu…to je toliko kompleksno u našem slučaju pokažuje samo primer kad smo sa poloprivrednim fakultetom u Novom Sadu, jedna grupa došli njih da uradimo neku analizu, molili su me sarađivali smo, pa da urade neku analizu, deo sektora oko ekonomije, da urade analizu isplativosti prizvodnje i onda sam ja rekao u redu, evo vidite imate ovde – pitaju oni koliko biljaka ide na kvadrat i metar, pošto tako se računa na primer i za sve ostale kulture use – imate reko ovde metar sa metar, iračunajte ako posadimo saksije te dvanaestice koliko tu stane – svi izračunali sve je super, kao e pa super to je toliko, reko da al sad uzmite samo jednu stvar, desi se da iduće – ako se to ne proda te godine, biljka traži da se presadi, više ne može u toj saksiji da bude nego mora da traži veću saksiju jer će da propadne, aha čekaj kako to, pa sad prelazi u veći – kad se povećava broj veličina saksije smanjuje se broj po kvadratno metru, pa se onda prebacuje dal ide u zemlju, pa se prebacuje dal je -opet smanjuje se broj – pa uzimali smo sa tih biljaka 30 reznica koje smo uložili  za ovo. Tako da su oni posle dva dana tu rekli e kao to…

Ivan Minić: Super si ti…super si, samo udri!

Dragan Sajić: Kako računaš, kao ne znamo ali to je tako. Mislim hoću da kažem da to nije baš..

Ivan Minić: Nije baš egzaktna nauka

Dragan Sajić: Nije, nije baš egzaktna nauka.

Ivan Minić: Dobro ali da bi moglo da opstane mora da bude i konkurentno sa cenom a opet da na neki način opravda svo to uloženo i vreme i prostor i brigu koja ide i slično. Naravno verujem da je to osećaj koji se stekne vremenom i da je bilo i pogrešnih procena i svega, kao što je i normalno. Kaži mi, ja se sećam recimo to je uvek bilo tokom odrastanja, baba i deda oni su uvek imali, ono uvek je bila neka bašta, oni su i na Novom Beogradu kad su živeli imali malu baštu jer su vojna lica imala neki dogovor, pa su tu bili neki mali placevi gde su oni gajili nešto. Ništa nije bilo lepše od toga nego kad mi odemo i naberemo nešto što je deo ručka, dal je salata ili nije ni važno ali nešto oko čega smo se mi tu bavili, meni je to bilo beskrajno zabavno ali naravno prava stvar je bila na selu gde stvarno imaš prilike da sve to viidiš. Oni su ograničeni znanjem i sve ostalog, gledali su da izaberu šta su kulture koje su pogodne za konkretno takvo tle, za takvu klimu, za ne znam tu nadmorsku visinu. Tu je bilo i pogodaka i promašaja ali jedna od stvari je bila da zapravo relativno mali deo toga je u uopšte bio dostupan da se kupi, nego to je ono mi ćemo sad pa ćemo sušiti, pa ćemo očistiti, pa ćemo sušiti, pa semenke ćemo posaditi, pa to što si osušio i posadio ižraste jedna od 15 ali nema veze kao potrudiš se pa napraviš nešto. Bilo je da se kupi nekog semenja ono u kesicama onim, mislim da su i danas, što kaže ko farbe za kosu što su bili puding – bilo je toga ali je izbor bio prilično skroman i za to razno neko saksijsko bilje, toga je bilo malo. Ja se sećam, baka je volela uvek da ima neko cveće na terasi i većina toga meni nije bila nešto preterano interesantna ali bosiljak sam obožavao zbog mirisa i zbog svega, bio mi je lep i onako strukturno mi je bio jako privlačan ali i miris i sve to. I sećam se koliko je to bilo, što si i ti rekao sa iskustvom sa svojom majkom tada a mislim ja pričam o 90-tim kad su već mnoge stvari postale dostupne, koliko je zapravo bilo teško naći bilo šta od toga, teško je naći kad ti treba jedna za dnevnu sobu ili terasu a kako je kad ti treba da napraviš od toga plantažu, kako uopšte ide cela ta priča tada a i danas, kako ide cela ta priča sa nabavkom semenja, sadnica, svih ostalih stvar, evo mislim sad smo se svi naučili – naglo smo naučili svi sve o borovnicama, pošto svi gaje borovnice, pa znamo kako se uvoze sadnice šta se sa njima radi ali kao za ove stvari mnogo komplikovano jedna biljka, jedna vrsta tih borovnica što vole holanđani, kod vas bre to mnogo komplikovano, ima mnogo svega i svačega i šta sa čim ide i šta ne sme da bude na istom mestu i tako dalje…kao kako ste to sve i učili i nabavljali i uklapali ?

Kako ste prikupili svo znanje koje imate danas

Dragan Sajić: Na početku vidim koliko je tradicionalan posao koji se bavim, obično kad počnu pitanja uvek se sete njihovih baka i deka i šta su im sve govorili. Mislim to dovoljno govori o tradicionalnosti posla, koliko je to neki posao – stvarno taj deo sa holtikulturom pričao sam, u blogu sam jednom pisao da su baštovani bukvalno onako rušili carstva i to je jako – radeći stalno sa tim ljudima to je stvarno primetio sam koliko je to bitna stvar, na primer vi imate- urade ljudi kuću, investiraju silna novce u samu kuću, brzo je urade, sve se završi i onda dolazi na red da se radi dvorište i to je nekako intimna stvar, ja ne znam dal ljudi pamte na primer dal znaju ko im je bio keramičar, ko im je bio onaj tamo vodoinstalater koji im je radio kuću, tog čoveka uopšte ne znaju.

Ivan Minić: Eh sad pa mislim zato što imaju traumu, ali u normlanim okolnostima zaborave.

Dragan Sajić: Ali ljudi koji rade dvorište – mislim zato ja i sad kažem, ako birate ljude, sa stanovišta onih koj biraju, ako birate ljude koji treba da vam rade dvorište i mi ako biramo ljude kojima ćemo mi da radimo dvorište pre svega, i sad govorim stalno sa kolegama, svi mi onako stalno kad imamo nedeljne sastanke ljudi ajde treba da ljudima pružimo to što očekuju i ajde da vidimo da li smo onako dal se sa svima slažemo, negde se desi da prosto vidimo da tempom, načinom kako su oni zamislili a kako mi znamo da mora da se radi nećemo napraviti – bolje to na vreme reći, da kažemo osvestiti mogućnost – to je bukvalno posao gde ne možete da ga završite. Vi kad napravite dvorište i uradite dvorište nakon – počećete, moraćete da počnete onog vrtlara da sanjate posle tri dana desiće se nešto, mora da ga pitate, ne može on da vam pripremi sve, znači morate da se čujete sa njim bukvalno onako na nekom češćem nivou. Zašto je to poznanstvo sa ljudima kojima smo mi radili dvorište pa nas zovu sad na svadbe , zato što smo im dragi – mislim više su sa nama u kontaktu neki rođaci, zato što se sa nama čuju godišnje sigurno 5 – 6 puta, a možda sa nekim rođacima i ne toliko.

Ivan Minić: U našem podnevlju vrlo često.

Dragan Sajić: Tako da taj deo tempa je bukvalno  načina kako – što kažem tradicionalnosti i vremena prođeno ono što se tiče velikog broja biljaka i kako to radimo. Pre nekoliko, pre 7 godina smo jednu Fogel neku tehnologiju italijani su napravili koja je plastenik pod jako visokom vlažnošču, nova vrsta proizvodnje u Italiji onako počela da se proizvodi malo pre toga, pa smo imali sreće da uspemo da to napravimo i kod nas. To je intenzivna proizvodnja reznica biljaka, tako da probali smo sa tim borovnicama, da kažem uslužno da radimo, s obzirom da borovnica jedna vrsta – kad čovek uđe u samo jednu vrstu onda bi mogao nju da bude expert za to, zato bi reko preko 800 vrsta što u proizvodnji što postoji. Sad i tu je onako – tu imamo neke naše – sve više smo – probamo da to – baze smo pravili vezano kad pobadamo reznicu, koliki je broj reznica ožiljen da bi uhvatili vreme najbolje za žetvu. Gledamo mi to – holanđani su otišli posle njih – od njih uzmemo taj deo bremena. To je sve nekako način proizvodnje sad se makar ubrzao, makar za toliko što te reznice koje se proizvode u tim uslovima visoke vlage, mnogo brže uspemo da proizvedemo, godinu dana skratiili smo vreme pa brže to uradimo. Tu opet ima ajde da tako kažem desi se da nam promakne pa neku vrstu, nije sad ni isto bukvalno u prirodi to malo menja, ako je ove godine karakteristično je bilo – to sam sad predhodnih nekih 10-tak godina koliko to radimo počeo sam da mnogo više posmatram prirodu, tačno se vidi dal je proleče poranilo ili nije, to su nekih 20 dana do 30 dana bitnih u tom delu uzimanja reznica. Ako smo uzeli u periodu marta a ono je vegetacija kasnila, mi smo – nećemo napraviti ništa, iako smo knjiški uzeli kada treba. To je nekako živa stvar i onda tu uvek mora da se onako prati zato je moždaa dinamično i dobro što je čovek stalno prisutan, mora da gleda, to nije ono da se izgubi i ono uradi – taj deo proizvodnje uvećali smo proizvodnju znatno sa tim načinom preznica oživljavanja i onda pratimo kroz vrste i kroz rendove koji sad dolaze, kažem to se menja. Sad je mnogo brže pre je bilo ono te uzeti ta semena ili uzeti te biljke – uvozili smo iz Nemačke semena perena pre možda 15. godina i tad je to bilo onako sporije nego sad, sad nam je to šta za 7 dana dobijemo ako treba neko seme za neku biljku ako nam treba da se proizvede, mada više sad radimo iz reznica ali sad se nekako ubrzalo u odnosu na to kako je pre bilo.

Ivan Minić: A kaži mi taj deo oko nabavke na samom početku, ti si prilično limitiran u svakom smislu i da se informišeš je problem a kamoli nešto više, sad možeš da nađeš šta god hoćeš. A gde ste, kako ste se informisali, na koji način ste dolazili do kontakata, do kooperanata sa kojima će te raditi?

Dragan Sajić: Što se tiče inostranih na primer prvi put sam bukvalno ono u kola i obilazak rasadnika po evropi. Znači kola i idemo ja i supruga i obiđemo – tad sam na primer neke stvarni koje smo tad uvideli u trendovima rasadnih u odnosu na Srbiju je bio za nas onako otrežnjenje, kad smo videli kako je na primer bilo u rasadnicima Švajcarske, baš se sećam u jednom najvećem rasadniku Švajcarske smo došli i doveli su nas prijatelji koji su najavili bili i ja sam ušao u rasadnik i vidim zapušten rasadnik, to kod nas nije bio slučaj da se desi, kod nas nije bilo – svi rasadnici su bili  – nije bila travka u rasadniku. Trava je bila onako metarska po biljkama, i ja kažem ovim ljudima reko ovo je propalo..

Ivan Minić: Na šta vam ovo liči

Dragan Sajić: Na šta ovo – najveći rasadnik i oni to kažu vlasniku rasadnika, gde se on smeje i kaže nama, kaže znaš šta planirajte i predvidite proizvodnju koja neće biti takva, dolazi vreme da će jako biti teško sa radom snagom sa načinom održavanja, sve to ispriča i ja reko ma daj…evo vidimo mislim…tu istu – i on tad meni kaže, evo vidite tamo je bilo ograđeno nekim trakama taj deo što je bio zarastao on je ograđen trakama, imate deo koji je pripremljen za prodaju i on je očišćen i ljudi dolaze tu i biraju, on kaže da, mi tako ono što je zagrašeno tamo ne održavamo, ne ulažemo mnogo u održavanje zato što nije za prodaju, kada dođe za pred prodaju mi ga sredimo, ljudi ulaze i biraju. Tako je maltene sad došli kod nas veliki broj proizvođača u saksiji, znači pratili smo taj deo što se  ticalo inostranstva što smo obilazili, obilazili otvorenih očiju, gledali da tako kažem. Ja svakim put i sad kažem nema rasanika ni kod nas u Srbiji a kamoli tamo gde nećete nešto naučiti. Odete u rasadnik bilo koliki da je, rasadnik bilo koliki da je kolega manji ili veći svaki put kad uđem u rasadnik ja nešto naučim. Vidim ili naučim kako zanimljivo na kolica stavio nešto pa prenosi gajbice ili vidim kako je rešio nešto sa načinom zalivanja ili vidim kako je neku biljku stavio i način kako nju- znači taj deo posla je onako bukvalno usvajate kroz praktično znanje njih. Ono što se trudimo, evo sad smo na primer prošle godine smo prvi pokrenuli taj posebno pakovanje “cvetić paketic“, tako smo ga nazvali kao jedan kod nas u našoj elektronskoj prodavnici koju smo počeli kažem 97. bili pioniri u tome. Nismo mogli lako da opstanemo u tom periodu jer je bilo preko pošte salali a pošta je bila problem, morate mnogo da voskirate one pakete. Sad naša Garden.rs onako baš radi prodavnica trudimo se da skratimo taj proces od čoveka kojem nešto treba da dobije neki savet, da dobije preporuku, da dobije biljku, da kad je poruči kako treba biljku dobije i posle toga da i kad održava može da se informiše za nešto što mu treba. Taj cvetić paketić paket nam je omogućio da smo od ove godine, od ovog proleća počeli da radimo pakovanje tih muškatli od moje majke još i onih drugih cvetnica koje se do tada nisu slali. Do sada niko u našim uslovima nije ni slao te brzom poštom, tom kurirskom službom, to cveće zato što je bilo lomiljivo i teško za transport, desi se oštećenje. Radili smo sa američkim, jedna Američka firma od nje smo videli princim te kutije pa smo radili kod nas adaptaciju tih kutija i onako napravili čitav projekt cvetić paketić ovog proleća, krenuo je negde u aprilu. Ja sam baš bio onako kad su počeli ljudi već da poručuju i kad su otišle velike količine paketa ja posle 7 dana kažem e ljudi ajde da zovemo ove ljude da pitamo, nemamo – predpostvaljam da je nešto negativno da bi dobili odmah feedback ali ajde da ih zovnemo, i onda su naše kolegenice zvale telefonom koga god su zvale oni su bili oduševljeni načinom- kaže nema problema, nema istresanja zemlje, nema lomljenja i eto na primer mala sitnica koju smo morali da usvojimo od ljudi gde su to već ranije počeli da rade nama pravi neki pomak u poslovanju.

Ivan Minić:I dosta često je posao takav da ti ovde lokalno ne možeš da naučiš stvari koje ti trebaju jer ih niko ne radi. Zahvaljujući vama da kažemo sve veći broj ljudi ulazi u tu priču ako ima strast prema tome ima sad i od koga da nauči i sve. Koliko su zapravo te primirano strane kolege sa kojima ste sarađivali bili otvoreni da dele znanje? Jer nekako mi se čini da je to industrija gde naravno postoji konkurencija ali da je to industrija u kojoj profit jeste važan ali nije jedini važan i da je mnogo bitnije da ono činimo ovaj svet boljim mestom, ajde tako da kažem.

Dragan Sajić: Evo i sad u ovom obilasku imali smo poziv iz Poljske za neka dva rasadnika pa smo onda obišli tamo sajam, pa obišli druge rasadnike, nekako taj deo ljudi koji rade sa biljkama čini mi se prvo da – ima sad i tu možda, možda ima neko ko nešto baš neće sve da kaže i razumem da je to onako poslovna tajna vezano za nešto. Ja sam se nakako trudio valjda što ja nisam to znanje sam sticao onako sopstvenim nekim iskustvom i pitao sam ja druge ili sam usvajao od njih, ja se trudim da ja to znanje koje ja ima prenesem, kažem sve što znam o tome ne plašeći se da će to neko – ja znam da to nije lako al ne bojim se ni jednog trenutka da će neko uzeti da se otima za motiku pa će da radi to, znači za motiku se niko neće otimati tako da to mi nije – čini mi se ljudi iz naše branše dele to znanje koliko ljudi mogu i da ih čuju, nekad je dovoljno da vidite  – ja kažem nekad i ne mogu kad odem u tuđi rasadnik i pogledam dovoljno je da vidim neku sitnicu da skapiram zbog čega je to tako i da ga ne pitam.

Ivan Minić: Inženjer.

Dragan Sajić: Da mislim ono to mi je nekako jasno i onda tako usvajate jedno po jedno. I ovaj deo projekta što smo radilli podsticanje proizvodnje kooperanata , ja sam se trudio uvek i njima da kažem ajte ljudi, mislim zato što smo prošli sve – radili smo mi od onih sobniih biljaka, četinara, šiblja, perena sad da ne pričam – sad su tu počeli da kažem lukovice, ruže, bukvalno sve što tržište traži vezano za uređenje. Ne možemo proizvoditi luk koji se kod nas uvozi iz Holandije ali sarađujući sa tim ljudima na primer iz Holandije koji su najveći proizvođači begonije u svetu sa kojima smo, koji su bili kod nas – video sam da ni to nije onako neki bauk i nešto što ne bi naši ljudi mogli da proizvedu ali treba opet kažu svest o tome promeniti da ljudi shvate da tako mogu da naprave da poljoprivreda nije samo kukuruz i pšenica.

Ivan Minić: Dobro, 25 godina ima kako ste počeli sa sajtom u međuvremenu ste kao i sa svim ostalim stvarima dosta sebi zakomlikovali život. Od nečega što je bilo jedno mesto sa osnovnim informacijama i tako dalje to se razvilo kroz mnogo kanala, kroz mnogo načina komunikacije, kroz da kažemo veliku neku i ličnu prepoznatljivost i prepoznatljivost firme, proizvoda, tematike, oblasti al bih voleo da mi ispričaš od prilike kako se to razvijalo od tog prvog dana i prvog sajta do danas, šta su sve neke stvari koje – ne mora to nešto preterano detaljno, vremenska linija i to ali prosto kako si ulazio u te sve nove dodatne stvari i šta sve to danas radiš?

Čime se danas Dragan bavi

Dragan Sajić:Pa  eto prvo je počelo kao Bionsan, poštoje matična firma BioSan, onda je bio BioSun.co.yu. Sećam se da na jednom kombiju našem i dan danas stoji čini mi se BioSun.co.yu, pa je onda sve te promene koje su bile u domenima. Vrlo brzo sam – mislim da sam odmah te iste godine – shvatio sam da će značiti u to vreme, znao sam kako funcioniše Google ovaj nije bilo Googla  u to vreme nego vezanost je bila ne u toj značajnoj meri kako će domeni da budu, pa sam onda Garden.rs registrovao odmah tražeći….

Ivan Minić: Odnosno co.yu

Dragan Sajić: Da da da co.yu mslim ono co.yu pa posle. Garden zato što sam shvatio da će to onako bila zanimljiva reč u tom trenutku vezano za garden. Prvh godina mislim da su  to bila nekad nekolko 2-3 sajta, nakon toga shvatamo – to vreme je bilo ono kako se pozicionirati, lakše je bilo kad su imali sajt koji gađa maltene ključnu reč. Onda su tu počeli  jedan po jedan domen, možda sam u nekom trenutku imao mnogo više domena pa sam onda shavtio da to možda i ne treba, al je sad možda u opticaju nekih 15 – 20 domena, raznoraznih uvezano kroz potrebu kad ljudi traže da dođu do informacija vezano za to što ih interesuje uspeju ili kroz taj domen ili nakon toga je bilo i blog. Dosta sam pisao u to vreme i dan danas imam tu nekakvu strast za tim pisanjem, uhvatio sam onako sebe – onako imam tu i pisanja i kroz knjigu, evo sad me stalno pritežu za drugu knjigu i već vidim da se tu dosta kuva i da je tu dosta urađeno. To je način da podstaknu ljudima da im objasnim da taj deo rađanja sa bljkama je onako ljudi krenite, ajde krenite, imate dvorište, imate terasu, krenite malo videće te da bolje terapije nema od toga, mislim  u smilsu em će vam biti lepše da živite u takvom okruženju em će vam biti zdravije da – bolje će te se osećati. Tako da kroz te prve domene nagomlalo se to što se tiče domena. Što se tiče načina interakcije, da ne kažem kroz ove današnje društvene mreže, mislim da je veliki pomak u tom trenutku kad smo počiinjali sa YouTubom, to je bilo, mislim da je bilo 14 godina 10-tak godina kako smo krenuli ali 10 godina je intezivnije da radimo sa YouTubom .Zašto YouTube ? Zato što je to praktičan primer da ja ljudima mogu da pokažem to…

Ivan Minić: Vrlo je vizualna stvar

Dragan Sajić: Vrlo vizualna stvar. Kako se sadi biljka, vidite ovo, vidite na listu ovo, ja ne mogu lako da im napišem, to jedostavno nemoguće. Prešli smo iz tog dela koji je bio u onom periodu kad smo raili, kad su bili sajmovi, to je bila slika i tad su katalozi bili na slici. Shvatio sam da moramo da pređemo na video, zato što je to ljudim lakše i priamčivije da vide ida saznaju. I taj YouTube kad smo počeli da radimo, mislim kad sam ja onako razmišljao uopšte velika je dilema  u meni, reba prelomiti da sad ja počinjem da eksponiram u smislu snimanja videa. Onda mi je čovek koji je onako dosta je u to vreme nama bio konsultant vezano za to i kaže “Da ali vi treba ljudima da prenesete, da im ispričate nešto što ne mogu oni lako da usvoje, tako će lakše usvojiti“. Ja sam video kad su na primer naši snimci “Kako posaditi drvo“ ili “Kako zaštiti muškatlu“, to je jednostavno ljudi kliknu da dođu do rešenja. Shvatio sam tu ja nisam bitan u smislu – nezgodno jeste, izlazim iz zone komfora ali nekako sam to prošao čini mi se.

Ivan Minić: Al ne može niko da prenese tvoju ljubav koju imaš ka nečemu. Možeš da imaš najboljeg prezentera na svetu, ako to nije osoba koja to voli koliko god da se spremila, to nije realna priča, to nije nešto što je autentično, ljudi na to neće reagovati na isti način na koji reaguju kada priča osoba kojoj je do toga stalo. Mislim zato pričamo o svemu ovome, zato što si ti kroz svoj lični primer, i to vrlo često izlazeći iz zone komfora, preneo tu ljubav na jedan veliki broj ljudi koji se time bave profesionalno ali i koji se ne bave profesionalno nego su samo svoj život oplemenili time. Jednostavno znaš glavna stvar je uvek bila kad odem negde tako kod jedne, druge, babe, dede gde god sam imao da idem, tako glavna stvar je bila mlad je, može da zapne,  ajde da pokosi, ajde da ovo, ajde da ono, da sredi dvorište i sve. Svi su gledali da to bude  uredno, niko se nije bavio time da to bude lepo, odnosno ponekad jeste al to je bilo nice to have,  to nije bio uslov da se tamo boravi. Uslov je da trava bude pokošena, da bude očišćeno oko puteva, da ako imaju neke sadnice da to bude uredno, da nema korova, da nema tih problema al zapravo niko nije se trudio da to napravi da stvarno bude lepo. Ja se sećam u jednom trenutku ona mrežasta ograda što se plete od žica, znači ja razumem da je to jedna funkcionalna dobra stvar, jasno mi je i vrlo je jednostavno, trajno, lako se pravi, čak sam prisustvoao par puta i pravljenju toga jer smo neku konkretnu količinu imali pa su oni to na licu mesta napravili, zanimljivo je meni, inženjeru je to zanimljivo, al je ružno brate odvrato je, znači odvratno je i rešava ti problem toga da ti neće doći pas lutalica ili nešto slično ali ti ne rešava ni jedan trenuak spokoja, mira, izolovanosti koja je –  ja ako sedim u dvorištu razgrađe želim da imam. Živa ograda je meni bila najlepša stvar koja postoji i uvek sam se bavio nešto, kad dođem u selo uvek mi je to bilo glavno, e ja ću sad tu oko toga i uvek je bilo skrati malo gore, ne ne skratiću ja sa strane neka raste gore samo da ne vidim nikog, al to je najdalje što se išlo sa tim. Okej krenule su da se zidaju poslovne zgrade, poslovni komlexi, hoteli i sve ostalo, gde ti lagano uglavnom od tih nekih stranaca koji su to pravili ili zakupljivali počinješ da kapiraš da to nešto postoji. Ono kako je nekad staro bilo, ne znam Novi Beograd koji uvek između velikih betonskih zgrada imao te zelene oaze, te zelene oaze su sve zapuštene 90. godina, niko se njima nije bavio. To dvorišt recimo u kojem sam ja, opet sa strane babe i dede i njihovog stana na Novom Beogradu, dvorište između zgrada koje je u tom mom odrastanju bilo prelepo sa sve igračkama, ljuljškama i ne znam onim peskom i svim ostalim stvarima. Pričali smo  u najavi emisije u pesku koliko je to bilo značajno bilo za naš imuni sistem jer smo normalno svi jeli pesak a svi kučiči su u tom pesku bili pre toga al dobro, ali imao si drveće, imao si svašta, imao si razno žbunje, imao si i taj momenat da komšinica, to su vojna lica oni su svi malo onako posebni, komšinica je zasadila sebi da joj bude lepo neko cveće pa ti nećeš da uništiš nešto jer je to lepo ali imao si te betonske platoe al sve je to bilo uredno, sve je to bilo pod konac, nisi imao, što kaže imo fugu, nije imao sad neki korov neki i to sve. Sad kad prođeš sve betonske zgrade su iste, iste su boje, sve je isto, to će narednih 5000 godina da izgleda verovatno isto. Svet izgleda kao spaljen posle neke apokalipse jer se niko time nije bavio, niko nije vodiio računa o tome, naravno da li više klinaca nema ko što ih je bilo ili ovi sad vole da čupaju više nego oni prošli ne znam ali očigledno da niko nije vodio računa o tome i sve to što su bile neke zelene oaze ospstalo je na nivou inicijative možda pojedinačne zgrade, toga više gotovo nigde nema. A mislim da je nekako svima nama za normalan život i blagostanje to preko potrebno i da koliko god lepe stvari mogu da stanu u saksiju koju možeš da pomeriš unutra kad je hladno, a kad je toplo staviš napolje, ne možeš baš sve da držiš u saksiji a nije baš ni pristojno. Kako se menjao tvoj posao u smislu, kad ste krenuli krenuli ste od cvećare, pa onda lagano to nešto ajde malo više, pa kad je to počelo  da postaje kompleksno, kad je to podrazumevalo da se izlazi iz okvira “to mi uzgajamo ili uvozimo, nego mi sad vama dajemo kompletno rešenje“ i kako je to evoluiralo kroz vreme, možeš i da nekim konkretnim projektima da kažes, koji su za tebe bili ono graund breaking na neki način.

Kako je došlo do toga da svojim mušterijama dajete kompletno i dugoročno rešenje

Dragan Sajić: Prvo da se samo vratim na ovaj deo komšije, ove žive ograde i one pletene žice, jedan text koji sam objavio na blogu, nasov je bio “Kako se rešiti radoznalog komšije bez ispaljenog metka“, i onda to je bukvalno bilo onako počeli su da – mislim mi svi znamo šta je intima i svi znamo sa tim žicama i sa tim ne možemo. Objasnio sam čitav postupak kako to dobro odraditi zgodno sa biljkama, zato što ne raditi odmah velike biljke komšija ne shvati odmah šta se dešava i posaditi manje bilje i on misli to nikad neće porasti a za dve godine već je završeno sa njegovim interesovanjem šta se radi u všem dvorištu. Vas em manje košta, em biljke ne boluju, em se deca naučila kako se gaji živa ograda. Čitav jedan segment živih ograda radimo i to je poseban kod nas jako drag segment. Ljudi su ranije – ja kažem sad, vrlo je bitno koja živa ograda njihovim uslovima odgovara, to je presudna stvar da bi narednih 30-40-50 godina ta živa ograda vršila funkciju. Da se ljudi ne zalete samo i onako čuli su za neke tuje i nešto i kao e to sadimo. Uložiće neko vreme, uložiće novac, proći će 10 godina i shvatiće da nisu ništa dobro uradili , to je prva stvar koju smo – dosta smo ne znam koliko snimaka sam radio gde mi nije bilo teško da pređem 300km a snimim ogradu koju smo radili pre, da pokažem ljudima, evo ljudi ova ograda je bila ovakva, posadili smo i evo to je sad ovako. Oni kad su prvi put to videli uživo onda je prestala svako razmišljanje, videli su kako to može da bude. Mi smo počeli negde možda 2000 – 2002. mislim da smo stvarno u odnosu na dosta kolega koji su stariji rasadničari od nas, prvi smo počeli da radimo ugradnju biljaka jer nismo imali našu proizvodnju i onda su morali nečim da – imao sam taj projekat kako će izgledati dvorište, mi smo tu tehnički znali, mi smo onda taj deo uradili i onda smo uzimali od kolega biljke i sadili. Jedan po jedan počeli su ono lanac McDolansa tad je počeo da dolazi i onda kad smo počeli za njih biljke da radimo to je bilo prepoznatljivo. Posle toga na primer sve Molove pumpe u Srbiji. Objansili smo mislim čak vrlo kratko, nije bilo kraćeg sastanka de smo objansili ljudima koji su, znali smo ih, koji su radili na podizanju tih pumpi. Znate šta reko neka dođu kola, sigurno da imaju hlad u krajnjoj liniji i vole tu da budu. To ne košta mnogo da se uradi sa biljkama, evo sad gledam  koliko su pojedine te pumpe koje smo radili, koliko je godina prošlo, koliko je puta i koliko kola stoji ispod tih drveća i traži hlad tu jednostavno. Ne znam sad, eto kažem možda McDonalds, Mol, Vapiano restorani.

Ivan Minić: Vapiano je bio vrlo poseban u tom periodu što je imao te cele 

Dragan Sajić: Koncept čitav..

Ivan Minić: Bukvalno baštu celu unutra.

Dragan Sajić: Sve smo to morali. Masline smo uvozili, oni su pravilli čitav onaj deo infrastrukture da ima svetla da može maslina. Ući u celu tu problematiku masline ono maltene smo – to smo morali sa Italijanima da uđemo s obzirom kad se uveze drvo, pa da se tu stavi, pa kolik svetla, pa koja zaštita, to je sve proces. Imali smo onda začinsko lekovito bilje koje su oni koistili, ustvari stajalo je i sad stoji u Rajićevoj. Ta jedna po jedna stvar nas uvoodi u to. Mislim da je od firmi, velikih firmi stvarno gledali smo da svaka – to je ono što hoču da kažem, to je najmanja investicija koja najbolje daje i prezentuje neku firmu. Iz prostog razloga objasniću, na primer imate firme koje sve ono što se dešava unutar firme to ne vide većina ljudi, vide kad bi nekom firmu trebalo da predstavljaju, vide lice te firme ono ispred kako izgleda. Za relativno najmanje sredstava u odnosu na sve ono što je unutra vi možete potpuno da ljudima kažete ko ste vi, na način kako ste uredili prostor, kako izgleda vaš prostor ispred vi kažete da vi rzmišljate o zelenilu, da ste pedantni, da lepo održavate, čitavu priču iznosite bolje nego bilo kako drugačije. Ja gledam kako je to u svetu. Kad sam rekao onda za Google kako se promenio sa tim ukrasnim travama, jedna po jedna firma ako uzmemo da googlamo, meni je to mnogo zanimljivo stalno sam razmišljao da pravim i te serijale da shvate lljudi. Ljudi iz IT-a, dosta sam na tim konferencijama i znam, krene da se napravi neka priča kako izgledaju dvorišta 15 najbogatijih ljudi za IT ili firmi. Kada shvate koliko su to bitne stvari i koliko oni vode računa o tim stvarima. Prvo vole da žive u dosta kiseonika oko njih ali samim tim prezentuju ono što oni rade, znači da je to vrlo bitno. Vidim da je hvala bogu zadjnih jedno 3 godine veliki broj ljudi koji si uzimaju kuće u ruralnim sredinama, ja ne znam koliko smo ih radili i svaki put ono što možemo da prihvatimo i što možemo. Gledam da ljudi potpuno se osvestilii, to su mlađi ljudi relativno sa porodicama odlaze u ruralne sredine, smisleno prave dvorište za njih, nije ono da šljašti pa da će da se osuši ne znam za posle godinu dana da je to nešto uvoz, da su to neke biljke koje su terilne, one ošišane pa oni zapostave pa onda napravi se džungla. Nego jednostavno biljke koje prilagode tim uslovima a daju im potpuno ono što im treba. Da nauče deca kad – to je vaspitna mera kažem te biljke koje uzimaju – ako ima bocu dete će naučiti da ne pipa, da  to bode, ne vredi samo ga pustiti da ne bode i da mislim ima više aspekata. Čini mi se da taj deo ljudi kod nas sve više shvata kolika je vrednost toga i samim tim i firmi. Ja ne znam svake godine možda – evo sad jednu isto firmu radimo koja je 80% izvozno orijentisana, potpuno za te pametne strujomere što rade i shvataju zato što im stalno dolaze stari – oni su shvatili koja je vrednost toga dvorišta u ondosu šta ono prezentuje za njih. Tako da to ljudi sve više osvešćuju i to je neki deo koji najmanje ulaganja u odnosu na sve ono drugo što su ulagali a veliki efekat daje . Voleo bih to je nekako nama neki osnovni neki cilj da napravimo Srbiju lepšim mestom za život. Jednostavno imamo sve, imamo klimu koja daje te uslove i da napravimo  da i te firm i ti ljudi koji su onako – ta pamet koja uspeva da se prezentuje tamo i da se koristi, da jednostavno iskoristimo i kroz to da uredimo zemlju u kojoj živimo i da nam bude lepo.

Ivan Minić: A kaži mi koliko  je izražena senzonalnost u poslu u smislu godišnjih doba i svega toga? Mislim vremenom ste došli do toga da dosta toga radite u vrlo kontrolisanim uslovima pa nije bitno kako je napolju ali inače kako posao funkcioniše i kako se menja dinamika i obim posla tokom godine?

Obim posla tokom godine

Dragan Sajić: Ako ćemo u šali, ono što ne uradim s jeseni uradimo s proleća, ali ako ćemo stvarno više nema – sad imamo na primer projekte koje radimo gde su ljudi zakazali, firme zakazale otvaranje 17. Jula, jeste vrućina jeste sve. Obično oni svi ostali radovi kasne, građevinske kako znaju da kasne, obično se otvaranje napravi neka značajna ličnost iz bilo koje svere dolazi na to otvaranje i otvaranje ne može da se pomeri. Oni kasne jer mogu da kasne, a mi moramo da napravimo da izgleda u onom trenutku pred otvaranje kako treba da izgleda, i onda je to vrlo traumatično nekad zna da bude, da se radi i danju i noću da bi se to stiglo. Hvala bogu nikad nismo probijali rokove ali sezona je uglavnom ono od jeseni do proleća kompletno. Sad nema više s obzirom da se proizvode biljke u saksijama, sve se gaji u saksijama, većina se gaji u saksijama, uopšte nema više problem dal je sad sezona za presađivanje, ne iz saksija se sve sadi. Tako da smo i tom dinamikom koju traži savremen i svet mogli da izađemo u susret. Da ljudima kažemo, evo na primer elektronska prodavnica naša tokom celog leta je funkcionisala. Ljudi ne znaju kad se šta ali u smislu ljudi znaju, saksije su biljke – znaju šta će dobiti i poručuju jer ne možemo da im kažemo e sad možda je pretoplo za to. Ali biljke u saksijama za njih nije problem, dva dana dok odu do čoveka tu nema nekih problema a oni su zadovoljni što dobiju biljku kad su hteli.

Ivan Minić: A što se tiče ostalog, da kažemo većih projekata, da kažemo ako bi posmatrao jednu uobičajenu godinu kako ona izgleda? Šta se radi jaunar, februar, šta se radi u kom periodu godine?

Dragan Sajić: Pa evo ovako ja kažem ljudima čim dođu na ideju  da treba nešto da se uopšte – ljudima koji  imamo i projekte i firmi i pojedinaca koji su kupili plac ili kupili imanje, kažem ljudi dajte odmah slobodno kontaktirajte nas odmah da ne pravite probleme, greške koje obično prave ljudi iz ne znanja. Desi se uđu na to neko imanje koje su kupili i onda sve poseku i onda hoće da posade drvo starije i veće nego što je bilo, što je ne moguće. Ja im kažem nemojte – prvo dajte da vidimo šta imate tu, možemo sačuvati, možda nešto znači, drugo dajte da radimo živu ogradu koja ne zavisi od toga građevinskog što vi radite kuću, nek ona raste polako za godinu dana, godinu ipo dana ona će vidno porasti dok vi budete sređivali kuću. Nemojte čekati da uradite kuću pa na primer posle sve. Znači to je prvi deo, što se tiče zalivnih sistema kada postavljamo, da se pusti da ljudi ne bi imali posle probleme kada urade saobraćajnice i sve ostalo a vide da nisu predvideli, nisu znali da treba da se puste zalivni sistemi malo drugačije, da to nije jedna cev koja treba da se pusti ispod. Ima način kako to treba pametno da se uradi, jednostavno čitav ciklus počinje od toga kad oni uzmu da odma ima neko ko će da ih prati. Ja kažem ne morate uopšte da se opteretite da ćemo mi da im radimo zelenjelje, ako nas zovnu i pitaju mi ćemo da im kažemo “ljudi nemojte to raditi tako i tako zbog toga i toga“. Mi imamo sad te sastanke s obzirom da se posao mnogo proširio, mi ne možemo fizički stići da odemo na sve objekte ali imamo zakazivanje online sastanaka, koji imamo odprilike 6 termina nedeljno, gde zakažu termin, pošalju nam slike, na osnovu slika mi zajedno prođemo kroz taj online sastanak, kaže aha to je to, vidite tamo povedite računa zbog načina ako to radite. Time ih odprilike dobiju informaciju pre nego što išta počnu da rade, bar sa staništa hortikulture da znaju šta ih očekuje, šta treba da predvide. To je prvi neki ciklus, posle toga ako se priča vremenski kad se nešto radi, radi se na primer u terminima pripreme kad možemo postavljnje zalivnog sistema, ako se postavlja zalivni sistem. Pa posle toga travnjak, evo sad smo radili na primer sad je dosta nekoliko predhodnih, 2 meseca radimo čim je stala ta vrućina radimo taj deo travnjaka, pa skoro dva meseca, podizanje novih travnjaka. To se opet povezuje sa vremenom – bolje je uraditi kada padne – svi obično nekako u glavi misle da je bolje proleće, u proleće kreće i korov, nije baš pravo vreme bolje je jesen tako svuda u svetu kažu bolje jesen za formiranje travnjaka. Mi im kažemo ako planirate sa tim ajde da uradi se u januaru-februaru mogu da kad je zima mogu da se urade neki zemljaniji radovi što je ostalo, nek se isitni ta zemlja, uradićemo posle zalivivni sistem, posaditi biljke pa ćemo posejati travu kad je najbolje vreme za to. Ali sa njima kad im onako objašnjavate to je nekako zajedno uz rastanje u tom – i oni vide neki pomak u dvorištu. Normalno desi se situacija kao što smo sad skoro imali, ove prošle nedelje smo radili jedan objekat gde ljudi nisu znali, treba im sve za juče pa moramo i to da uradimo, velike biljke, tepih travnjak…jednostavno nisu razmišjali o tome da to postepeno rade onako korak po korak nego su hteli da odjedamput imaju sve, tako da im moramo i tu izaći u susret.

Ivan Minić: Ali kako izgleda da kažemo proces u smislu januar, februar, mart tu se više rade pripremni radovi, više se radi na uzgoju a onda aktivno sezona terenskog rada je – čisto ono da malo oslikamo.

Dragan Sajić: Aha da da. Taj deo od jeseni nama  proizvodnja je sad u odnosu gde je prodaja jedno 3 ipo kilometara dislocirana, a 5 ipo hektara proizvodnje imamo dosta plastenika intenzivne proizvodnje. Čitava jedna ekipa koja tu – nekoliko njih koji tu rade u proizvodnji oni tokom cele godine imaju taj deo uzimanja reznica, presađivanja i prebacivanja. Intenzivnije je to u nekom periodu od jeseni do proleća, od na primer novembra do marta vište taj deo u plastenicima tog presađivanja, rada u plastenicima pošto je već hladnije. I onda kada krene sezona već onako ta sezona spoljnog posla od marta nestaje tamo do snega. Intezivno je mart, april, maj, jun kada idu vrućine onda odprilike kažemo ljudima ako nešto nije hitno nemojte to raditi, vrućine su, više vodite računa da sačuvate te biljke, nisu uslovi, ovo leto je bilo jako toplo. Onda prilike za jesen – više je u glavi da ljudi shvate vrednost toga da na vreme se nekako kaže to. Nije kao građevinski posao ne ide tako brzo, bolje da rade segment po segment. Prvo što će biti povoljnije, mogu da kupe mlađe biljke, manje će bolovati, nema opasnosti da će se neka osušiti, nekako uzrastaju sa svojim dvorištem. Ja kažem, kad zavole jednom, kad zavole i počnu da shvataju da to vreme koje, iako su zaposleni ali mogu da provedu 15-20 minuta sat vremena da obilaze, pogledaju neke biljke, to će njima mnogo koristiti, zdravstveno će im koristiti a pored toga da kažem biće i mirisno i lepo.

Ivan Minić: A kaži mi pošto si kroz određene segmente provukao donekle ali nismo dali celu sliku, kolika je firma danas? Šta sve radite? Daj mi neke brojke, daj mi neku situaciju, internu organizaciju i sve što uz to ide.

Izgled firme danas i vas raspon usluga

Dragan Sajić: Porodična firma, nas 12 sad ima u firmi. Kad kažem porodična to je bilo troje dece, najstariji sin u struci on radi deo zalivnih sistema, srednji sin jedini nije da tako kažem u samom delu ali njegova supruga Mina je u firmi, Isidora pejzažni arhitetka ona je najmlađa ona je u firmi. 12 ukupno nas i kolega pplus 5-6 sezonskih kad bude sezona. Onako imamo tako nekako živimo kao neka proširena porodica i ti ljudi koji su tu dugo su tu. Stvarno oni koji su došli mislim da ne znam 18 godina smo skoro jedna kolegenica – znači punoletstvo i njeno prisustvo u firmi. Tako da jednostavno to nekako porodično prošireno, imamo sad negde – uzgajamo negde oko možda ukupno oko 800 vrsta, sad nije sve to – zavsi od kog intenziteta. Čitav segment davanja usluga vezano od onog kad je zemljište do trenutka gajenog negovanog travnjaka sa zalivnim sistemima, posađenim biljkama, načinom održavanja, znači čitav taj deo usluga. Naša elektronska prodavnica i naša maloprodaja sad ima sav taj deo prateći. Shvatili smo da ljudi traže na primer ako govorimo o malču, o kamen oblutku, ne proizvpdimo ga mi zato što ne možemo fizićkii to ali zato smo mesto gde mač čak i pakujemo – ima dosta stvari koje i uvozi se i ciljano za taj deo posla koji treba. Tako da sad ljudi i od nas uzimaju što dalje distribuju a i mi kroz elektronsku prodavnicu pokušavamo da ljudim sve ono što im padne na pamet i što im treba za biljke da im to pružimo. Koristimo Youtube kanal “Cvetni Pozdrav“ je baš za to da bi ljudima približili to, ako vide taj oblutak koji su videli dosta često i sad ne znaju kako se to uopšte radi. Onda eto neko od kolega i ja snimimo kako se to praktično postavlja i kad snimmimo kako se praktično postavlja ljudi vide to pa onda oni traže način – stalno ih na to podstičem da dosta stvari mogu oni da urade sami. Evo sad sam poslednji snimak koji je išao, nama četvrtkom u 9 izlazi video, baš sam snimio dvorište koje je u Novim Banovcima gde je čovek  koji je svojim radom ogroman broj biljaka posadio. Sad su te biljke vrednost, oni sad vide velli kaže koliko li je to koštalo, a kad je on sadio te male biljke to nije bila tolika vrednost.Vide vrednost u biljkama kažu koliko li je to koštalo ali nije u onom trenutku kad je on počeo da radi, on 10 godina to gaji, sadio je manje biljke i one su porasle i sad kao što sam imao prilike da vidim u inostranstvu veća je vrednost onoga što ima okolo kuće nego sama kuća. To sam imao prilike da vidim zato što vi kad vidite sad one parkove i one stare po 300 godina kad se ide – obilazi se – to je vrednost tih biljaka neprocenjiva.

Ivan Minić: Kaži mi koliko velika površina, pominjao si 5 ipo hektara, šta je tu sve, znači tu imate i otvoreno i plastenike i sve što uz to ide.

Dragan Sajić: Otvoren deo što se tiče napolju, gajenja napolju, biljaka koje se gaje u zemlji to su četinari, obično ti viši od metar, pa metar dva, dva ipo metra ti zavisi. Tu su lišćari, isto biljke koje su drveća, koja mogu biti dva metra, tri metra, četiri metara, imamo i preko toga što se vadi i presađuje. Veliki broj plastenika, u plastenicima nam je sav deo intezivne proizvodnje, znači od te male biljke koju smo proizveli reznicom presađujemo neka prva druga škola i presađujemo u saksije i ono što je baziramo se dosta na taj deo kućne dostave one naše elektronske prodavnice, gde ljudi gde nemaju rasadnike i nemaju mogućnost da saznaju za neku biljku poruče te biljke. Počev od tih muškatli koje smo onako ponosni za taj cvetić paketić zato što je dao dobre rezultate. Mogućnost da to što vide brzo relativno poruče dobiju i da uz neke savete kako da održavaju. Dolazi dosta satisfakcija kada dobijemo pismo, pre nekih 2-3 godine neka žena iz Novog Sada koja je došla i kaže ja nemam pojma o biljkama a oću da mi terasa bude najlepša, i mi se šalimo kao prvo ne može odmah da vam bude najlepša ali ajde da pokušamo. Prvo joj objasnimo šta treba i mi smo te biljke – ona je poručila žena valjda iz te ljubavi koju je ona ima i te energije koju je imala, te godine njena je terasa stvarno bila – poslala je slike i ja reko svaka čast vama. Mislim stvarno je ta izgleda energija i ljubav koju je on ima je napravila tu terasu, ona je oduševljena. Ona sad misli da je samo zbog našeg cveća, ajde jeste  trudimo se da imamo kvalitetne te selekcije i prva reprodukcija i ono što je bitno ali i njena pažnja i njen odnos prema tome je dalo te rezultate.

Ivan Minić: A kaži mi koliko sada je zapravo u ukupnoj prodaji ono što je iz vašeg uzgoja?

Procenat vašeg uzgoja u celokupnoj prodaji

Dragan Sajić: Sad je to povećao se negde odprilike možda 70 % je naša proizvodnja. Imamo segmente koji su naši partneri planski proizvode deo…

Ivan Minić: Ciljano za vas 

Dragan Sajič: Ciljano za nas, u našim pakovanjima, sa našom robnom markom. Čini mi se da ćemo u tom smeru još više ići onako – jer vidim često ljudi ne mogu sve to da prate, čitav ovaj deo promocije koja se sad radi je onako ubrzao ljude. Ti rasadnici koji negde imaju dobru proizvodnju ali kako će ljudi da odu do njih, prosto je nemoguće jer ne znaju. Onako smo planski napravili i partnerksi to dobro funkcioniše. Ljudi su zadovoljni zato što znaju da sigurne količine uzimamo. Mi ih pratimo kroz to kako da to rade, trudimo se da ih podstankemo zboh kvaliteta i zbog svega toga što tražimo i to milsim da je onako dobitna kombinacija.

Ivan Minić: U dobro 31. godina i 25. godina online, šta dalje?

Planovi daljeg razvijanja biznisa

Dragan Sajić: Probuditi još veću – imamo onako stalno kroz te sastanke stalno unapređujemo. Vidim da ćemo imati jedan deo – mislim da će se iskristalisati jedan deo neke, radio sam to prošle zime neke online škole, kad kažem online škole u smilsu neke interaktivnosti sa ljudima koji žele više da se bave da imaju i taj deo momenta, gde ćemo kroz neke –  sve ovo što smo radilli imati neke materijale koji će oni moći da iščitavaju. Ne u smislu da oni to ne mogu da nađu negde.

Ivan Minić: Nego da im je sistematizovano.

Dragan Sajić: Nego da je sistematizovano i drugo da imaju neki feedback, što je vrlo bitno, jer znate neko kad ne zna i pročita kako neku muškatlu da uradi i on tako uradi i ona mu ne da rezultat i on kaže nije ovo za mene i skloni se. Ako ima sa nekim da podeli to i kaže evo vidite ja sam to tako uradio, ili mu kažem dobro a što nisi tu – dešava se svašta da kad kupe taj pelcer posade sa sve tom saksijom u zemlji, mislim ne znaju da treba da izvade saksiju iz zemlje. Prosto da taj feedback dobiju od nas da bi time znali da su tu pogrešili i da oni mogu sa biljkama i da hoće, samo da treba da dobiju povratnu informaciju i da idu dalje.

Ivan Minić: Što kaže oni u Americi “ ne stavljaju oni na plastična pakovanja “nije za jelo“ zato što su ljudi glupi nego zaato što je neko probao“, pa su shavtili da možda mora.

Dragan Sajić: To je jedan segment možda u tom i ovo što se tiče firme još samo onako izlaženje u susret ljudima koji to traže. Tačno se mi sad dogovaramo dvorište unapred i za godinu dana, jednostavno takav je tempo, znamo da i ljudi znaju i da tu neku uslugu koju pružamo objasnimo kako funkcioniše, da što više izlazimo u susret ljudima, da znaju šta mogu da očekuju, kojim tempom, kako. Mislim da će to sve više ići na taj eo održavanja jer sve manje ljudi vično tome znaju. Jedan deo onoga što mi hoćemo da radimo, što znamo da radimo to je projektovanje i uređenje i održavanje zelenih površina i to onako usluge gde zajedno pravimo situaciju koja nije stresna, s obzirom da radimo sa biljkama ne želimo da – to je neki posao gde ja kažem nije ništa hitno, ako se pametno radi to treba da bude i način kako čete onako da smirimo svu tu tenizju koju imamo.

Ivan Minić: Kaži mi samo još jednu stvar za raj a to je koliko je zapravo zahtevno za održavanje u smislu kada, naravno varira od slučaja do slučaja ali generalno koliko je to nešto gde je vaša intervencija na početku ključna da se sve to postavi kako treba, ljudi dobiju instrukciju i da li u običajenim okolnostima oni samostalno mogu to da održavaju uz povremeno savetovanje ili je nešto što zahteva stalni kontakt intervencije i sve ostalo i u kom domenu, kom smislu ?

Koliko je zahtevno samostalno održavanje

Dragan Sajić: Mogu, sve je veći broj. Imamo u Novom Sadu čovek koji ima veliku firmu njegovu i kuću je napravio gde smo mi – javio se kad nije bilo ništa pa smo zajedno radili. Drago mi je dvorište, dragi su mi ljudi uopšte način kako pristupaju tome. On kaže jedva čeka sad ima jaku strast kad dolazi s posla da se presvuče uđe u svoje dvorište, kad ima vremena. Ne treba te neke naše konsultacije, čovek će ono što je provodio da ne kažem u tereteani, nekim fizičkim aktivnostima neke druge prirode na zdravoj sredini provoditi, sve te poslove može da radi možda jednom, kako mi to kažemo veliko sređivanje dvorišta, to se tiče prolećnog ili jesenjeg velikog sređivanja, gde se na primer orežu i urade neke stvari koje možda njemu u nekom trenutku nisu potpuno janse. Kada jednom vidi kako mi to uradimo posle će moći da radi ako on to želi da radi, nije toliko zahtevno. Trudimo se samo dvorišta koja mi radimo, fizički ne možemo da postignemo, da održavamo ta velika spremanja dvorišta koja mi nismo radili. Za naša dvorišta pratimo ljude i onako nekad neko kaže “znate šta ja stvarno ne mogu, molim vas jednom godišnje planirajte me ili dva puta godišnje da se uradi veliko sređivanje a ja ću sve ovo ostalo da kosim“ i to jako dobro funkcionište. Čini mi se ljudi kad shvate koliko malo vremena im treba ako rade sa tim – obraduju se, prvo misle da je to ne znam koliko sati toga ali nije ako ljudi povremeno rade po malo, prvo se vrati dobro raspoloženje i onda vidiš kad su to uradili da su onako ponosni na sebe što izgleda kako treba.

Ivan Minić: Uvek ima taj momenat koliko se neko dobro oseća kada to napravi a poseban momenat za većinu mojih prijatelja koji imaju kuće, dvorišta is sve, koliko to najčešće bude trud cele porodice i divan način da zapravo roditelji sa decom provedu neko vreme, zainteresuju ih, razviju im neki normalna odnos prema prirodi, da se dete ne plaši zemlje, da se ne plaši bubica, jer prosto odrastajući u betonskim kavezima ne znaš takve stvari  i sve ti je to strano, sve ti je to problem i sve ti je to strašno ali ne bi baš moralo da bude tako.

Dragan Sajić: Pre same odjave da ja onako iskoristim priliku, svaki put odjavljujem i svoje emisije u želji da i slogan je budite hortikulturni. To je baš zato da jednostavno ako uspemo da napravimo ono hortikulturni… sa velikim akcentom ako uspemo mi da napravimo tu svest da razmišljamo o našem okruženju, biće nam mnogo lepše. Trudićemo se i ono što sigurno možemo d uradimo to je da neku biljku, drvo ili bilo šta posadimo. Ono što sam rekao i na početku pred emisiju, ne zavisi od nas dal će neko da se odseće drvo ali sigurno zavisi dal smo ga negde u našem mogućnostima ili da smo imali prilike ili biljku ili drugo nešto posadili. Taj deo holtikulture ako uspemo da osvestimo kod nas biće mnogo lepša sredina i da provodimo vreme tu.

Ivan Minić: Skoro sam pričao sa kolegom koji je uzeo kućicu na kosmaju i preselio se tamo sa porodicom, koliko zapravo imaš taj onaj deo kad izlaziš iz Beograda prođeš groblje Orlovača i ti si van grad i sve je drugačije i nema betonskih zgrada ali je vazduh isti. A onda ima jedan pojas od recimo nekoliko kilometara šume i posle toga više nije, posle toga je to jedna potpuno drugačija priča i zato je to ono što pravi razliku a velika šuma je divna stvar ali joj treba mnogo vremena da poraste a jako malo vremena da se poseče, naročito ako neko planira da izgradi neki veliki stambeni ili poslovni komlepks. Samo da na neki način da kao svaka takva aktivnost koja je prirodan progres bude praćena time da se ipak na neki način revanširamo prirodi. Pa trebaće da prođe neko vreme al vreme će da prođe a imaće šta da poraste.

Dejan Sajić: To je do nas, do svesti, da budemo svesni toga da odgovornost je na nama.

Ivan Minić: Dragane hvala ti, siguran sam da je ovo bilo interesantno i zabavno i nadam se da će barem deo publike da krene da istražuje po tvojim sajtovim i po tvom kanalu jer ja to radim povremeno, iako još uvek nemam ni dvorište ni sve, volim ja da razumem, volim da znam, volim da prepoznam. Pričao sam ti u pripremi koliko mi je zapravo jedna od najlpših stvari koje sam radio u detinjstvu bilo pravljenje herbarijuma i upoznavanje zapravo sa biljkama i mislim da je to nešto što svako dete u nekom periodu treba da prođe. Hvala vama što ste nas slušali, to bi bilo to za ovu nedelju. Sve komentare, sugestije iskoristite za to mesto YouTube i komentare tamo. Hvala Vam na pažnji i vidimo se naredne nedelje.