Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Ove nedelje je na redu drugi deo razgovora sa Ivanom Stankovićem i u ovoj epizodi pričamo šta se dešavalo na vremenskoj liniji od 93., 94., sukoba na ovim prostorima i priče koja se razvijala u ono što znamo kao Saatchi Balkans, pa do današnjeg dana. Kroz sve dobre, teške trenutke Saatchija kao agencije, ali ovog tržišta i regionalnog tržišta koji su se paralelno razvijali, do toga da Ivan prestane da bude deo te priče, odnosno izađe iz saradnje sa Draganom Sakanom, pokrene svoju agenciju Komunis, koja ove godine puni 20 godina, ceo razvojni put Komunisa koji nije bio ni malo jednostavan i krenuo je iz zanačajnog minusa, kako iz finansijskog, tako negde i reputacionog i kako je bilo izboriti se i postati i ostati relevantan na ovom tržištu kroz mnoge anegdote i zanimljive događaje koji su to sve pratili, do toga da, sada već u vrlo zrelim godinama, odluči na nagovor prijatelja, da ipak uđe u priču sa televizijskom emisijom i jednim formatom koji je veoma neobičan kroz koji se ljudi tretiraju kao lični brendovi, jer je to nešto što je njemu vrlo blisko, a oni u tom formatu zapravo dele neke vrlo, vrlo lične i intimne stvari pred svima nama što je jedna velika vrednost koju, osim u slučaju da je osoba preko puta prijatelj ili neko od poverenja, gotovo je nemoguće da se desi. Uživajte.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: I dobrodošli u drugi deo sa Ivanom Stankovićem! I drugih 30ak, 25 godina priče. Završili smo sa Bugarima i celom situacijom koja se desila jer imaš tržište na kome ne možeš da potrošiš budžet, a moraš da potrošiš budžet, jer ako ne potrošiš budžet, imaš problem. Pričamo o periodu koji je period sankcije i gomile problema koji su postojali u ovom regionu, a vi u tom trenutku pokušavate da poslujete kao firma, kao regionalna firma, koja je prisutna na tržištima i bivše Jugoslavije koja je u ratu, ali ne samo na tržištima bivše Jugoslavije. Kako uopšte funkcioniše sistem u situaciji gde je komunikacija otežana, prekinuta, a vi ipak morate zajedno da radite na nekim stvarima?

Kako funkcionisati kao firma i nalazite ljude za posao

Ivan Stanković: Mi nismo imali planove o nekoj regionalnoj ekspanziji, znači kad smo pravili Saatchi, to je bio Saatchi Jugoslavija i to nam je bila ta priča. Kad su krenule gluposti da se dešavaju ovde, kad je Slovenija odvojena, odjednom smo se tu našli sa tom nekom čudnom situacijom, ali dobro, Hrvatska je tada bila zajedno, nešto je funkcionisalo i mi smo pokušavali da vidimo šta će biti. Već 91. godine, krajem godine, kad je već Slovenija bila odvojena, mi smo bili u Sloveniji, da pokušamo da se dogovaramo sa nekim ljudima tamo koje smo znali u Ljubljani kako bismo eventualno mogli da pokrijemo Sloveniju kao tržište, zato što je pitanje ko je nas je Procter pitao je Možete li nam vi pomoći u Sloveniji? Kao i uvek, imali smo jasan stav, Odgovor je da, a da čujemo pitanje i to je bio, jednostavno, naš stav koji nam je omogućio to da radimo i onda smo otvorili u Sloveniji nešto i to je bilo vrlo teško da se funkcioniše zato što nije bilo telefonskih veza između Beograda i Ljubljane, komplikovano. Ali smo to krenuli i onda su 92. godine krenule sankcije gde smo mi proglašeni za, kao Rusi sada, znači, jednostavno, svetsku pariju, nismo mogli da putujemo, nismo mogli da idemo u inostranstvo, stranci nisu smeli da rade sa nama. Nama je onda palo napamet Ajmo da idemo onda u Bugarsku, Sakan je imao ženu od, šta je ona došla, od njegovog zeta žena, otprilike, ne znam tačno, koja je Bugarka. I onda smo nas dvojica otišli u Bugarsku, registrovali firmu u Bugarskoj i onda smo, a pre toga smo registrovali firmu u Austriji i onda smo preko te dve firme krenuli da pokrivamo čitavu tu regiju i otvarali zemlju po zemlju u zavisnosti od situacije. Otišle su dve koleginice u Makedoniju, kad su krenule sankcije Ajde da napravimo tamo firmu. Znači da je ona bila sledeća, Makedonija. Pa smo onda napravili u Hrvatskoj firmu, predstavništvo i na kraju u Bosni. Tako smo se mi širili i to je jednostavno bio sticaj okolnosti. U toj nekoj organizaciji je Sakan bio u zemlji, ostajao je u Srbiji, Jugoslaviji, kako već da nazovem to…

Ivan Minić: U Maloj Jugoslaviji!

Ivan Stanković: Jugoslavijici. Ostao je ovde i borio se uz hiperinflaciju da sačuva to neko ljudstvo, te ljude koje smo imali, a ja sam bio otac na službenom putu, ja sam stalno putovao i pokrivao te zemlje, u početku sam radio sve, a kasnije smo stavljali direktore, pa pravili agencije. To je tako funkcionisalo.

Ivan Minić: Ali suština je da sa jedne strane situacije je da je Vama neophodno diversifikujete, da imate neki zdrav kapital, neka tržišta koja nisu pod celom ovom situacijom gde, realno, Mala Jugoslavija je potpuno izolovana od bilo koga u tom trenutku, a s druge i klijentima rešavate problem jer oni obično nemaju opciju tamo, a ovo su ljudi od poverenja koji su u nemogućim uslovima uspevali da naprave nešto, pa verovatno će i uspeti u uslovima koji su koliko toliko normalniji. A kako nalazite ljude za te pozicije?

Ivan Stanković: Dve su stvari, prva stvar je da je u životu bitno da si u pravom telefonskom imeniku. Ako si u pravom telefonskom imeniku, neko će te zvati ili ti možeš nekoga da zoveš, da dobiješ posao ili da rešiš problem. Ako si u pogrešnom telefonskom imeniku, na primer od nekog klana, ne daj Bože da te zove ili te nikada neće zvati zato što nemaš koga da zoveš. Mi smo bili u pravom telefonskom imeniku, Sačijevom, gde smo dobili taj epitet, nije politčki nekorektno, više metaforički govorim, belaca. Gde smo belci u zemlji crnaca. I jednostavno smo kvalifikovani da radimo te neke poslove i sada kad ti imaš neki problem u nekom delu iz neke oblasti, ti znaš Peru koji zna to i ti ga zoveš, koji će ti organizovati i završiti. Taj, što smo u prošloj emisiji spominjali, taj čuveni Sačijevi globalni svetski direktor, account direktor za Procter & Gamble, Verner Gerke, imao je jednu fantastičnu rečenicu što sam ja od njega naučio i često primenjujem. Dođu kod njega sa nekim problemom, on kaže I don’t care, fix it! i to je čuvena rečenica kada savatujem moje prijatelje koji su menadžeri koji vole mikromenadžment, da ubace tu, da delegiraju ljudima da to završe jer tebe ne interesuje kako će se to završiti, tebe interesuje da se završi i mi smo bili ti koji smo fikseri, mi smo bili ti koji će u nemogućim uslovima u sankcijama, ratu, nerazvijenog tržišta, isporučiti kvalitetan proizvod časno, bez krađa, bez prevara, stručno i garantovati da će se to raditi po vodećim svetskim standardima. I to nam je bila glavna legitimacija da uđemo u taj posao. Da bismo mogli to da radimo, mi smo morali da obrazujemo ljude koji su nam kasnije pokrali posao jer su postali i oni belci i rekli Zašto da mi radimo za njih? To je posebna priča. Kako smo nalazili ljude? Core je bio iz Beograda, i to je najveća Sakanova zasluga, što je napravio fantastično jedno ostrvo, mi smo ovde imali ostrovo dobra u moru zla koje se finansiralo parama koje smo mi pravili u inostranstvu. I u vreme dok su bile plate minimalne, hiperinflacija, ovde se ipak moglo živeti jer smo mi finansirali beogradsku agenciju kako bi to moglo da funkcioniše. Tu su rađani i besmisleni projekti koji nikada nisu imali mogućnosti da se finansijski realizuju, ali to je bilo mesto gde smo mi obučavali ljude, mi smo zapošljavali ljude, pravili selekciju. I stvarno je to bilo jedno izuzetno veliko dobro dobrih ljudi, potencijalnih ljudi. Kad pogledate onako, dosta ljudi koji su ostavili veliki trag na reklamnoj sceni u Srbiji su ljudi koji su na jedan ili drugi način potekli iz Hilandarske 14. 

Ivan Minić: I ne samo u reklamnoj sceni, u svemu što su kreativne industrije.

Ivan Stanković: Jeste. I tu je definitvno taj Sači bio ikona…

Ivan Minić: Sigurna kuća.

Ivan Stanković: Sigurna kuća, gde se mnogo toga radilo na dobrobit ljudi.

Ivan Minić: Kada sam pitao za ljude, mislio sam i na te, gomilu čudnih ljudi koji nisu baš klasični marketari, jer klasični marketari ne postoje u tom trenutku. Postoje ljudi koji su obrazovani, završili su možda ekonomiju, marketing, ali oni nemaju veze sa advertisingom u pravom smislu te reči. Mislio sam i na njih, ali mislio sam i na to da prosto da bi svaka od tih firmi po regionu mogla da funkcioniše tu mora da postoji i nekakav lokalni kadar koji donosi specifično lokalna iskustva sa tržišta, kontakte, znanja i sve ostalo, što vi niste mogli da imate, a s druge strane, niste mogli ni da budete sve vreme prisutni na svim tržištima jer još uvek nije bila dostupna replikacija i danas nije, mnogo bi bilo lakše da možemo da se dupliramo i…

Ivan Stanković: “Telepromptujemo.”

Ivan Minić: I to. Jednostavno je bilo potrebno naći te ljude. Postoji veliki brend, globalni, za koji svi znaju i naravno da on privlači veliki broj ljudi, pa je u tom velikom broju ljudi moguće napraviti selekciju. Kako se pravila ta selekcija?

Ivan Stanković: Pa mi smo ovde imali dosta velike konkurse, gde smo radili testiranja ljudi, raznorazne inteligencije i ličnosti, tu je ogromnu ulogu imao i profesor Ivan Štajnberger, koji je psiholog i bio je dekan Filozofskog fakulteta, bio je direktor Beogradske Agencije i on i njegov tim smo stvarno dobro radili. Mi smo onda pravili edukaciju, mi smo imali te kurseve, to je trajalo po nekoliko meseci. Edukacija ljudi gde smo obrazovali te nove ljude osnovnim pravilima posla koje smo im mi sami otkrivali. Tako da je to bio jedan konstantan period stvaranja toga gde su ti kadrovi rađeni. Kako smo osvajali tržišta? Prvo sam išao ja, ono, tašna-mašna sistem gde sam radio te prve ugovore koji su davali bazu za finansijsko poslovanje agencije. Nakon toga smo slali neku osobu iz Srbije, iz Beograda, koje mi znamo, često smo uzimali neke lokalne ljude koje smo znali iz ranijeg života, koje smo znali da to rade ili smo slali nekoga odavde koji se selio tamo i postajao direktor te agencije.

Ivan Minić: Osoba od poverenja.

Ivan Stanković: Osoba koja ima zadatak i misiju da radi i to razvije i to je funkcionisalo. Gde smo mi tu pogrešili? To je sad fenomen naknadne pameti. Različiti su ljudi potrebni za različite faze razvoja preduzeća. Mi smo slali tamo icebreakere. To su ljudi koji su razbijači, koji nekonvencionalno razmišljaju, rade u gerilskim uslovima, uspostavljaju teritoriju. 

Ivan Minić: Probojni i mogu da naprave ni iz čega nešto.

Ivan Stanković: Kad se uspostavi teritorija, ti ljudi vrlo često postaju smetnja, problem. Jer treba razvijači, održivači, branioci. To su različiti tipovi ljudi. Mi smo bili sentimentalni i nismo menjali osvajače za razbijače, jer razbijač može da bude odavde, a razvijač mora biti lokalni i to je uvek bio problem i to sad ovako naknadno…

Ivan Minić: A nemaš baš uslova ovog što je napravio da pošalješ dalje. Jer nema uvek dalje.

Ivan Stanković: Nemaš, a ipak je zaslužan, ipak je on nešto tu uradio. Velike kompanije, velike multinacionalne kompanije upravo rade po tom principu. Imaju te kadrove koji idu tamo, fikseri. Ovi koji rade na krizima. A onda posebne koji održavaju, razvijaju, brane i tako dalje. Tako da, to je nešto što sam naučio iz sopstvenih grešaka.

Ivan Minić: A kaži mi, jedan još segment toga svega je u Beogradu rad sa lokalnim klijentima i činjenica da tada počinje da se dešava u pravom smislu te reči oglašivačka scena i počinju reklame, oglasi da budu nešto što stvarno primećujemo gde je potrebno izboriti se za neku pažnju. Liberalizuje se tržište medija, dolazi više privatnih medija, dosta više oglasnog sadržaja ima. Naravno, posle 2000. ga je bilo mnogo više, ali i danas kada pričamo, skoro sam baš pravio mini anketu, mnoge reklame koje pamtimo kao kultne, nastale su iz neuslova. I dan danas kada pitaš malo starije Daj mi pet reklama koje pamtiš za ceo život sve su iz tog perioda. Vrlo teško je kasnije bilo da u tolikom moru svega da se desi nešto što stvarno pamtiš, što je stvarno interesantno. Nisu sve te reklame, ako ćemo da pričamo o kvalitetu, nisu sve te reklame nužno jako dobre. Ali iz ugla ovoga danas, gde je najveći problem advertisinga je uopšte privući pažnju bilo kome jer statistike kažu da 87% oglasnih poruka ni ne registrujemo, 7% registrujemo po lošem i 4% registrujemo po dobrom. 

Ivan Stanković: Mislio sam da su procenti još gori.

Ivan Minić: To je bilo, recimo, pre 7, 8 godina istraživanje u Britaniji

Efekat reklama nekada i sada

Ivan Stanković: Imam sada nove podatke, što je sada, ovaj, Saša Savić, koji je CEO Mediakoma, katastrofalni su podaci. Mi se bavimo profesijom gde ljudi plaćaju da nas ne gledaju, ali to je poseban segment. Zašto se ovo dešava? Zato što, kao prvo, i ti si bio mlađi i gledao si…

Ivan Minić: Gledao sam televiziju, za početak.

Ivan Stanković: Gledao si televiziju i druge su te priče. Znači, svi se sećamo nostalgjie mladosti E, kako je nekad bilo tako da to je činjenica, imamo taj subjektivni, a imamo taj objektivni da su stvarno neke tada stvarno odlične reklame, kada na nekim predavanjima puštam te stare, naivne su nekako. Znam da smo nekakvu čitavu seriju radili s pesmicama, ne znam koji to godina, ali smo radili s pesmicama, to je bio taj šablon, uvek imamo neku pesmicu, ovo-ono. Mićko kad je bio kod nas, isto tim talenata, isto su tu sa pesmicama, ali to ostaju, definitvno sam pre par godina to gledao, pa smo neku kampanju bazirali na nekoj pesmici zato što je to dobar način da daš odličnu poruku na jedan kreativan način, a mi smo onda bili u manirizmu, sve su nam bile iste te.  

Ivan Minić: Ja se sećam kad je Laza Džamić bio, on je pričao baš, kada je radio u Guglu i radio gomilu tržišta po svetu i koliko je to specifično od tržišta do tržišta i koliko je na nekim tržištima takve stvari, rima i to nešto što podrazumeva da imaš tekst koji je pevljiv, ali i neku muziku koja je vrlo distinktivna, da ljudi počnu da je koriste kao melodija na mobilnom telefonu, do tog nivoa. Koliko je to na nekim tržištima značajno, a na nekim drugim je to apsolutno nije opcija. Nećeš biti ni primećen, možda ćeš čak biti izvrnut ruglu. Ali taj momenat, gde sad pominješ, ti ljudi koji su bili tu gde ti kada analiziraš ko su oni, pogledaš taj neki spisak, to uopšte nisu marketari, možda su neki od njih posle izgradili karijeru u marketingu, ali oni su zapravo bili kreativci iz najrazličitijih industrija koji su često imali i neke poslove u nekim redakcijama ili su bili slikari ili su bili, šta god, muzičari koji su tu negde našli, s jedne strane svoju svrhu, a s druge strane i način da prežive u tom periodu jer od ovoga što im je bila osnovna profesija, osnovno zanimanje, verovatno nije moglo. Onda kad imaš tu količinu, taj koktel neverovatne energije, kreative i svega, onda verovatno može iz toga da izađe nešto malo drugačije.

Ivan Stanković: Vidi, sticaj okolnosti ili kontekst, ti ranije nisi imao osobe koje se bave reklamom i onda kad treba da radiš film, treba da radiš sa rediteljem, filmskim rediteljem i ovo je njemu izlet, sada imaš reditelje…

Ivan Minić: I on najradije ne bi to da radi, najčešće.

Ivan Stanković: Dobro, ali je opet to ta priča. I onda on uzme svog saradnika, Simketa. Ti treba da radiš sa Goranom Markovićem, čuvenim rediteljem. I on kaže Ali da mi muziku radi Simke. Može. Ilustraciju da mi radi Petričić. Može. I ti na taj način dobijaš sasvim drugi kvalitet ljudi koji su sad došli, to je taj kontekst. Ne mogu se neke stvari porediti, tada je stvaranje kampanje bio događaj, sada je proces.

Ivan Minić: I ima ih mnogo, a tad je to bilo…

Ivan Stanković: Mi smo radili istraživanja dva, tri meseca, pa onda strategiju mesec, pa produkcija pola meseca, znači 6 meseci da krene kampanja. To nam je bila ta priča. I onda nemoj slučajno da ih požuriš. Znači, promenile su se stvari neuporedivo, sada je ovo deseta stvar i imaš opciju da se prilagodiš tome ili play or die, ili si gotov. Al’ se nekad dobro jelo, ali sad se jede. 

Ivan Minić: Kaži mi, u celom tom procesu gde je bilo nekoliko godina sankcija i blokada i svega, vi ste to preživeli i u principu kad se takve stvari dešavaju, to je jedino što je bitno, da preživiš, idealno, ako može, što manje oštećen u procesu, ali to je na kraju ultimativni cilj, da preživiš i ništa više nije važno. Šta se dešava onog trenutka kad se smiruje cela situacija. Dejton, otvaramo se, postoje sad neke normalne mogućnosti, možeš da pozoveš telefonom u Zagreb ili Ljubljanu i da završiš stvar telefonom, možeš da pošalješ poštom i zapravo će stići, ne mora da ide 16 zemalja okolo i da traje mesec dana. Šta vama to donosi kada iz nekog potpunog ludila i grča ulazite u nešto što je kako bi to normalno trebalo da funkcioniše?

Ivan Stanković: Pa donosi nove izazove normalnosti, izazov normalnosti je dosta gadan izazov. Znači ti moraš da prilagodiš poslovanje toj situaciji da si kako tako normalan, rade se nove priče, raste se, neki ljudi odlaze, otvaraju se granice, onda mogu da budu tvoj saradnici koji su radili, koje si ti našao na ulici, dao im hleb, obučio ih, onda oni kažu Čekaj, ja ću sada da napravim neku novu afiliaciju koja nema, a imam kredibilitet jer kod nas je ta krađa fantastična. Barijera za ulazak u granu, treba ti kompjuter, telefon i klijent, ništa više. Svako može da krene ko ima kompjuter, telefon i klijenta. Ti da sad hoćeš da praviš pivo, moraš da investiraš u tu fabriku 20-30 miliona i distribuciju i ovo… To su barijere za ulazak u granu dosta složene. Kod nas ništa. Kao i u advokaturi. Uglavnom te intelektualne usluge se u problematične i to je većina reklamnog tržišta u bivšoj Jugoslaviji nastala tako što su nama uzimali naši ljudi koji su bili kod nas su rekli A zašto ja ne bih to radio?, pa recimo globalni klijent radi sa ovom globalnom agencijom, Vidi, ja ću ti raditi to, daj mi ovo i oni naprave svoju agenciju koja se veže za taj globalni network i tako kreće. I sad je to, to je recimo bio issue, to je bila ta neka realnost kada su tada počeli da nam otimaju i ljude i klijente i to je nova borba, ali opet s druge strane ti sad možeš da radiš legalnije, znači više ne moraš da se kriješ iza crnog plašta, nisi više tolika parija. Svaka godina koja dolazi, to nauči, ja to ovako kao Starac Fočo od stotinu ljeta, svaka godina koja dolazi je malo teža i zajebanija nego prethodna. 

Ivan Minić: I brža.

Ivan Stanković: I brže prolazi. To ima fenomen neki, 3 u 1, 1 u 3. Kad si mlad, dok ti prođe jedna godina, kao da je 3 prošlo, sada kad ti prođe 3 godine, ti misliš kao da je prošlo 6 meseci. Pre koliko godina je bilo? Pre par godina… Pazi, Đinđić je ubijen pre 20 godina, na prvo bi rekao Pa ima 10ak, ne znam ni da li ima 10 godina. Znači, ubrzava se vreme, brzina vremena je upravo srazmeran tvojim godinama, što imaš više godina to brže prolazi vreme.

Ivan Minić: Što imaš više godina, to je manji procenat u ukupnim godinama tako je prošlo.

Ivan Stanković: Ajmo sad neke veselije teme.

Ivan Minić: Dobro. Kaži ti meni, u celom tom procesu rada koji ste razvili, bilo je zanimljivih kampanja, klijenata, ljudi i svega što je prošlo. Šta pamtiš kao nešto što je bilo, neke ključne tačke, neki ključni momenti koji su bili transformativni i za tebe i za odnos sa Sakijem i za celu agenciju i za sve što uz to ide, prosto uvek takve stvari postoje. 

Ivan Stanković: Pa znaš šta, meni se čini da je to recimo bila, evo ovako sada, najključniji taj period, to je bio 98.-99. godina. 98. godine smo postali agencija Nove Evrope, dobili smo najveći broj nagrada u Portorožu i proglašeni smo zvanično, mi smo mislili da smo na vrhu sveta. Ali onda sad ovako gledajući, ja onako smatram da je to bio početak našeg kraja. Zašto? Zato što do tada imali neki cilj, zajednički san, a to je da budemo najveći, najkreativniji i najprofitabilniji.

Ivan Minić: I glad.

Ivan Stanković: San! San! Kad nemaš san, ti si u problemu. Znači snovi su ti koji te vode napred. Ja sam se pre 9 godina popeo na jedan od vrhova Himalaja, 6200 metara. Neki se nisu popeli i bili su besni, a ja sam, koji sam se popeo, shvatio da je ustvari sam cilj samo način da se doživi put jer lepota je u putu, znači mi smo izgubili taj cilj, gde putujemo. Drugo, 99. godine kad je bilo bombardovanje, to je isto dosta bilo gadno. Tad je Sakan odlučio da ode iz Srbije, Beograda, Jugoslavije, Srbije, Beograd, ne znam ni sam kako se to zove i preselio se u Sloveniju. Ja nisam hteo, ja sam ostao ovde i mi smo izgubili taj neki naš svakodnevni kontakt koji je bio vrlo bitan za funkcionisanje. Mi smo bili vrlo različiti, fantastično dobro smo funkcionisali kad smo koristili pozitivne strane i jedne i druge ličnosti, što je zahtevalo svakodnevni, usaglašavanje i izbegavanje gomilanja nekih problema. Onda kad smo se razdvojili, nismo više imali taj svakodnevni kontakt, onda je tu krenulo to neko odvajanje koje je kulminiralo našim nekim razvodom.

Ivan Minić: A šta se dešava što se tiče samog posla? Jedna stvar je da imaš to, jedan veliki cilj, jedan veliki san i uvek može da postoji momenat kad to dostigneš Šta dalje? Znam šta dalje, pa ću da vidim, a kada ga nemaš, negde u nečemu moraš da tražiš to ispunjenje. Ali šta se dešava s poslom, stvari se usložnjavaju, broj ljudi se povećava, broj klijenata se povećava, količina posla je sve veća. Jedna stvar je kad ti praviš malu agenciju koja se sastoji od sjajnih ljudi koji su jako dobro plaćeni, koji na neki način su svi specijalisti u tome što rade najbolje što mogu uz neke spoljne saradnike, a druga stvar je kad to preraste u veoma veliki sistem, veoma brojan sistem. Koliko je bilo ljudi tada?

Ivan Stanković: 250.

Ivan Minić: U 7 zemalja? Znači to je baš veliki broj ljudi. Ja ne znam da li sad postoji agencijski sistem.

Ivan Stanković: Bugarska, Makedonija, Bosna, Srbija, Slovenija, Hrvatska. 6 zemalja.

Ivan MInić: 6 zemalja. Dobro.

Ivan Stanković: I Srbija. Onda je 7. Jesam rekao Srbija?

Ivan Minić: Mislim da si rekao Srbija, ali nisi rekao Crna Gora, ali tad je to bilo…

Ivan Stanković: Ne, Crna Gora tad nije bila država.

Ivan Minić: A, i, mislim, to je Novi Beograd, otprilike. Sa potencijalom. Šta su svi ti izazovi koji se pojavljuju sa tim rastom, tim brojem ljudi, tom količinom ljudi koja je tu neko duže vreme, pa se i motivacija i sve se menja kada staviš to u period od 10 godina? 

Ivan Stanković: Ako voliš da letiš ili voliš more da ploviš, voleo bi da budeš mornar, odnosno pilot, je l’ tako? I u početku kada počneš da radiš, ti radiš na malom avionu ili malom brodu i imaš fantastičan osećaj zadovoljstva zašto si krenuo u tu priču. Uživaš u letenju, u moru, imaš kompletnu kontrolu. Što si uspešniji, prelaziš na veće plovilo, veću letelicu, gde bi vrhunac uspeha karijere pilota ili mornara bio kapetan ili na onome Air Busu 380 najvećem ili na nekom super kruzeru, super tankeru, gde ti sediš u klimatiziranoj prostoriji, gde ne sme da se oseti da si na moru, odnosno u vazduhu, gde sediš sa džojstikom, nemaš osećaj svega toga…

Ivan Minić: I ako treba da se okreneš, treba ti jedno…

Ivan Stanković: I ne sme da se oseti da si se okrenuo. I ti sad to zadovljstvo zbog čega si počeo da radiš, nemaš. To je ista ta priča. Mi smo počeli da radimo taj poseo jer volimo reklame i uživamo. Ja i dan danas, kada imamo neku kampanju, razbudim se, volim to. Stvaraš, kako ćeš šta da radiš i to tako dalje. Kako srasteš, ti gubiš kontakt sa tim stvarima i ti se baviš menadžmentom, ti se baviš ljudima, ti se baviš logistikom, ti se baviš finansijama, ti se baviš organizacijom, ti se baviš HRom, ti se baviš masom tih stvari koje nemaju veze sa tvojim osnovnim poslom i tebi je muka od svega toga. Mi smo radili na taj način da je sve to neosetno, jer ti sad kažeš Okej, imamo to, ajde da napravimo ovo, ovu organizaciju. Čekajte, mi smo pravili pravilnike o sistematizaciji radnih mesta, posle od 92, 93. godine gde smo pravne razrade uradili, privilegije, šta ko dobija obaveza, usklađivali plate, sve te stvari. Kako bismo to mogli da apliciramo jer smo paralelno rasli, znači bavili smo se time. Uđeš kratkih pantalonica, uđeš u normalne pantalone, ne osetiš jednostavno, to ti je način funkcionisanja. Ti imaš sasvim drukčije probleme kad vodiš kompaniju od 250 ljudi u 7 zemalja nego kad imaš jednu agenciju sa 10 ljudi i radiš 2 kampanje, 3 kampanje godišnje. Sasvim je druga priča. Ali to je ono no hard feelings, nema šta da se žališ, za to si se borio i jednostavno baviš se time, radiš. Možeš da lamentiraš da je to genocidna nepravda života, da je to protiv tebe, ali ti si se za to borio, prema tome, da li ćeš uspeti jer suština je da je jedina konstatna promena, znači ti moraš stalno da se menjaš, da se adaptiraš, sve se menja i ti u hodu moraš da prilagodiš sve to.

Ivan Minić: A ta vaša dinamika, partnerska, gde nekako kada pričam sa ljudima koji su u tom periodu imali prilike da sarađuju sa vama ili kao klijenti ili kao podizvođači ili kao zaposleni, nekako utisak koji sam ja stekao je Saki je tu bio da bude genije, a ti si tu da se stvari dese. Jer geniji često umeju da previde tako neke manje značajne stvari, tipa da je 1. i da treba da legnu plate, tipa da rokovi moraju da se ispoštuju, da prosto sve stavke u nekom budžetu moraju da se na neki adekvatan način potroše i tako dalje. Rekao si kako je to izgledalo onog trenutka kada je on otišao u Sloveniju. Ali kako je generalno evoluirao vaš odnos kroz vreme od toga da ste u neželjenom partnerstvu za koje su vas ubedili da je dobro za sve, pa vam se očigledno i malo dopalo, do toga da 2002. godine odlučite da se rastanete.

Dobre i loše strane partnerstva 

Ivan Stanković: Partnerstvo je gadna stvar. Problem je i kad je uspeh i kad je neuspeh. Kad je uspeh, ja sam doprineo više nego ti, kad je neuspeh, ti si doprineo više nego ja. To je vrlo problematično. Partnerstva verovatno imaju neki određen rok trajanja dok se ispune neki zajednički snovi. To su kao timovi, kad imamo zajednički san, pa da li se nastavlja posle toga ili ne, pa je to vrlo specifično. Sticajem okolnosti, ja sam shvatio da je način na koji možemo da funkcionišemo je da se ja povučem iz kreativnosti i da on bude jedini kreativan i da ja svoju kreativnost realizujem preko stvaranja posla, ulaska u medije, pravljenje love. I to je funkcionisalo jer smo imali i jare i pare. Imali smo i slavu kojom se on bavio, imali smo i lovu kojom sam se ja bavio. Tako da je to funkcionisalo i meni to nije smetalo to što ljudi ne znaju za mene ovde. Ja sam imao veliki problem kad smo se nas dvojica razveli. Ljudi ne znaju za mene. Ljudi ne znaju za mene, znaju iz struke, znaju ljudi iz Sačija i tako dalje, međutim kad dođem kod nekog klijenta Aha, ti si radio kod Sakana, Jeste, radio sam. S tim sam imao problem. S druge strane to je određena doza komfora, jer kad nisi na spotlightu ti imaš određene lakoće, osim ako si sujetan. Sujeta je gadna. Ja sam srećom operisan od toga i nisam imao nikada neke te stvari. Ja sam se bavio, stvarao, ispunjavalo me je to što sam pravio lovu, što sam putovao, što sam imao taj neki uticaj na posao, držao klijente ključne i to je meni bilo okej. I onda dođemo ovde, to je bilo Sači, Sači, Sači, bogovi i onda odem tamo arbeit, bauštele. Tako je funkcionisalo. 

Ivan Minić: Da, ima nešto sigurno u tom celom delu koji podrazumeva kontakt sa velikim klijentima, kontakt sa kolegama iz celog sveta.

Ivan Stanković: Uđeš u taj voz koji ti ili prija ili ne prija. Meni je prijao. 

Ivan Minić: Ali, rekao si kada ste počinjali tu priču Sačija, Sači Balkans, da si ti ušao u to zato što si želeo da se baviš kreativom.

Ivan Stanković: Jeste, ali sam onda kupio đavoljevu kartu jer sam ja ušao u taj vrag svesno žrtvujući taj svoj aspekt kreativnosti koji sam kasnije realizovao kad smo se razdvojili.

Ivan Minić: A, kaži mi, sam taj proces razdvajanja, kako je teklo to što želiš da podeliš i kako ste doneli tu odluku, ko je doneo tu odluku uopšte?

Ivan Stanković: Ja sam doneo odluku. Ja sam u jednom trenutku rekao To je to i doneo odluku i onda smo se razveli. 

Ivan Minić: A, je li to bilo, ne mogu sad da povežem na vremenskoj liniji, ali je li to bilo u trenutku dok je Sači još uvek postojao?

Ivan Stanković: Ne, mi smo izgubili Sači i kao posledica toga je bila ta jedna moja odluka da godinu dana nakon toga, da donesem odluku. Ja sam imao ponudu da ja preuzemem Sači od strane centrale. Ja sam rekao da ne želim jer smo nas dvojica krenuli zajedno i tako ćemo završiti i tako sam nakon godinu dana doneo odluku da ne možemo više da budemo zajedno. 

Ivan Minić: Taj trenutak kada ste izgubili Sači je trenutak kada ceo sistem počinje da se zove New Moment. 

Ivan Stanković: Ne. Ceo sistem počinje da se zove New Moment kad smo se razveli.

Ivan Minić: Aha, jasno.

Ivan Stanković: Do tada mi smo imali problem što nismo imali naš brend, jer ja sam predlagao da se agencija zove Sakan Stanković, što nije hteo da prihvati zato što bi bilo Stanković tu u imenu, a ja nisam hteo da odustanem i onda smo imali naše ime koje je neutralno SMS ili SMS und S ili tako nešto smo imali, Estime ili tako nešto je to bilo što je bilo totalno neutralno i totalno bezveze. Da smo imali naše ime, Sakan Stanković, gde bi Sači bio u drugom planu, to je pitanje brendiranja i tu smo pukli. I onda je u toj situaciji kad smo se već razveli, napravio New Moment koji smo zajednički finansirali koji je bio kao non-profit projekat umetnosti i tako dalje…

Ivan Minić: Magazin i sve to.

Ivan Stanković: Da, onda je on odlučio da New Moment bude ime njegove agencije, a onda sam ja imao problem kako da krstim svoju agenciju jer nisam znao kako. I došao sam do srećno-nesrećnog imena Komunis koje je ustvari Komunikacija Ivan Stanković gde je pobedila moja sujeta da stavim I S, svoje inicijale u ime onoga čime ćemo se baviti.

Ivan Minić: Pričaćemo još o tome, ali i tu si uradio jednu pametnu stvar, a to je da kada ste ušli u globalnu mrežu, napravili globalno partrenrstvo, si dodao to na već postojeći, prilično dobro pozicioniran brend.

Ivan Stanković: Naučio sam neke stvari.

Ivan Minić: Šta znači praviti agenciju 2002. godine od nule? Nije baš od nule, ali…

Podela i nov početak od nule

Ivan Stanković: Nije od nule, bilo je u minusu. Jer mi, kad sam ja doneo tu odluku, pa smo onda seli da vidimo gde smo, šta smo, kako da podelimo firmu, mi smo radili neki probni bilans gde smo bili u plusu par stotina u prvom kvartalu ja sam rekao To je dobra priča, pošto je prvi kvartal katastrofa, najslabiji, ajde onda da se galantno delimo. Međutim, onda smo pravili čitav niz grešaka, zatvorili smo tu firmu gde je išla sva lova u Austriji, pa smo to decentralizovali, tamo su ostali računi, nije bilo prihoda, odjednom su fakture počele da se pojavljuju kao bubašvabe ispod stola jer su menadžeri nešto prikrivali, to je loše vođeno. Krađe su bile i tako dalje… Onda smo shvatili da je umesto tih par stotina hiljada u plusu, nekoliko miliona u minusu i to je bio šok, ogroman šok, koji je bio vrlo bolan za nas zato što mi nismo prevaranti da ćemo nekog da zeznemo, ali jednostavno, trošilo se puno, nije bila dovoljno dobra kontrola i ostali su veliki dugovi ka medijima i onda je to bio vrlo problematičan trenutak zato što osnov za naš razgovor, podelu svega toga je bio poremećen. Međutim, mi smo još nekako tu, da skratim priču, uspeli da zajednički to rešimo, na način na koji smo uspeli da to rešimo, ogromnu grešku smo napravili što smo sami pregovarali oko tih dugova što smo imali kla medijima, tako da smo jedini discount dobili 10% na jednoj televiziji da im odradimo neku kampanju ovde, tako da to je bila priča. Znači, to je velika glupost jer ja gledam sad kako ovi drugovi tajkuni kako otkupljuju sve te NPLove tako zvane, non perfroming loans, sa 70, 80, 90 i preko 90% discounts. Mi nismo hteli da idemo u bankrot zato što bi bilo loše…

Ivan Minić: To nije način da se ta priča završi tako.

Ivan Stanković: Pa, 99% ljudi mi je reklo Bankrotirajte, pa napravite drugu firmu. Međutim, mi smo to odradili i platili i onda je to, na nulu smo na različite načine, ja sam dao na kompenzaciju dve svoje firme, da bi to kompenzovali u Hrvatskoj i Sloveniji i tako da to je bila ta priča. Užasno je, to mi je najteži period mog života zato što je kao prvo, ima u toj mojoj knjizi poglavlje Dotakao sam dno života jer je ta kletva Da Bog da imao, pa nemao me je pucala u glavu. Mislio sam pre toga da imam dovoljno love sa 50 godina da se penzionišem, shvatio sam da nema te love koja se ne može potrošiti i loše sam živeo i otkako smo se razdvojili, ja sam preuzeo deo poslova, on je uzeo drugi deo poslova. Ja sam imao te ogromne finansijske obaveze što treba da se vraća, deca su mi bila na školovanju napolju. Ja znam da sam jedno godinu dana živeo sa 1500 maraka, sam platu sam sebi dao. Bio sam nesrećan što sam sebi ne mogu da dam otkaz i krenem kao samostalni savetnik jer sam počeo da dobijam neku lovu kao konsultant, ali tu lovu…

Ivan Minić: Ona je išla u firme.

Ivan Stanković: Išla je u firme. Znači ja sve to odradim i ide u firmu. To mi je bio problem, baš jedan gadan, gadan, težak period života sam imao tada.

Ivan Minić: I treba da napraviš agenciju, odnosno napravio si agenciju i ona treba da bude prava agencija sa svim ljudima koji su tu, treba da se izbori za neke klijente, neki su možda i došli nekim prirodnim procesom u podeli i prosto ti si ti i neko već zna…

Ivan Stanković: Ne, ne, imao sam problem što nisu znali ko sam.

Ivan Minić: Da, to si i negde pomenuo. I šta onda? Treba napraviti jedan čitav sistem sa vrlo ograničenim mogućnostima i resursima, ali to mora da te tera jer u suprotnom imate problem. 

Ivan Stanković: Nemati izbor je isto izbor. Nemaš izbor osim da uspeš. Ne možeš ti sada da se žališ. Ja sam tada verovatno negde mogao da dobijem posao dobar, ali krenulo je tada, ja mislim, 10 ili 15 ljudi kad smo podelili firmu, ja imam odgovornost prema tim ljudima koji su krenuli sa mnom i firma onda funkcioniše na guzove, što bi rekli Bosanci, znači vrlo teško funkcioniše, ali bitno je da su tu ti ljudi i bitno je da mi sad imamo opet novi san, imati novi san, to je najbitnija stvar u motivaciji ljudi.

Ivan Minić: Šta je bio taj san? I šta si naučio u tom procesu, pa si bolje i pametnije uradio taj drugi put?

Ivan Stanković: Koji drugi put?

Ivan Minić: Sa Komunisom, u odnosu na pravljenje Sačija.

Ivan Stanković: Sa Sačijem je bila zajednička priča i tu je lakše kad imaš partnere, možeš da podeliš svoje strahove, probleme, šta, kako, ovo, ono. Sakan je isto tako vrlo kreativan, pametan je bio. Dobro smo funkcionisali na taj način. To je ono kreativno razmišljanje, brainstorming je vrlo dobar način. Ti si ovde sam i nemaš s kim da podeliš strahove i nemaš s kim da podeliš svoje bojazni ili nešto. Moraš da imaš jednu facu pred zaposlenima, a drugu sam sa sobom i to je vrlo teško. To je bilo baš, onako, dosta teško. Ja sam imao dosta hendikepa. Niko nije čuo za mene, odnosno mali broj ljudi je čuo za mene. Imali smo te dugove, a ja sam u našoj podeli zadržao medijsku operaciju, a mediji su dugovali, potroše u drugom delu, a dugovi su ostajali na medijima. Kako onda funkcionišete? Ja sam onda bio Agency of records za Procter & Gamble, znači zvanična njihova agencija u svim tim zemlja što su bili ogromni budžeti, ja sam morao da imam način funkcionisanja, a dužan sam tamo, kako da mi idu nove kampanje, a da Procter ne sazna za to, tako da je to bilo vrlo problematično i onda kako doći do klijenta, to je bio ključni problem. Kako doći do klijenta.

Ivan Minić: I kako?

Ivan Stanković: Velikim radom. Ja to nazivam i u biznisu i u životu parangal strategija. Parangal je, za neupućene, pecanje kada ti imaš jedan konopac dugačak 100 metara do kilometar, nije ni bitno koliko, ima stotinu udica, dvesta udica i ti pokušavaš sa tih 200 udica da upecaš neke ribe. Znači nisi fokusiran kao kada ideš sa jednom udicom na jedno mesto da upecaš tu jednu ribu i to se često dešava u životu da nemaš luksuz da ideš sa jednom ribicom, sa tim snajperskim delom, nego moraš sačmaru, moraš da ideš široko kako bi upecao. Ja sam se trudio na veoma veliki broj načina da idem, ali je problem ono, kako da dođem do nekoga, kad sam nepoznat. Preko Mike, Pere? Ja sam izgubio svoj network jer sam 5 godina pre toga radio samo u inostranstvu. Putovao. Tamo sam sve znao u Hrvatskoj, Sloveniji, okolo, sve sam znao to. Ali ovde nisam znao. Tamo sam imao medijski biznis koji sam dao kasnije da bih kompenzovao dugove, što nije smelo da se zna, da klijenti to ne bi znali. Ovde sam pokušavao nešto da podignem. Išao sam, pričao, organizovao sastanke… To je išlo. U međuvremenu je došla nova klasa ljudi koji su oglašivači, koji su napravili neku lovu, koji me ne znaju. Sakanov? Nisam… Katastrofa! I onda je to simplifilkovano šta se tu desilo. Desilo se to da jednom, pošto je moja žena poznata, došla je iz Glorije, hoće da prave nešto kao Poznati kuvaju, a pošto ja u našoj kući kuvam i volim kuvanje, sad ću ja da spremim to, da napravim i to i kao ajde da se slikamo zajedno. To mi je tada Ida Tanasijevic radila. I ona kaže To je dobro za tebe, da se pojaviš u toj Gloriji. Tad sam ja počeo Kako da postanem poznat  i onda sam počeo da objavljujem članke u stručnim časopisima, Ekonomist je tada bio…

Ivan Minić: Kao pre 20 godina.

Ivan Stanković: Kako da budem poznat, kako da čuju dalje. Pisao sam pametno, pa sam pisao te neke stručne članke, ali u ozbiljnim časopisima i nikakve reakcije, osim što je keva sekla i čuvala te članke. I onda mi to neko kaže Ajde se ti slikaj sa njom, gde da idem u Gloriju čoveče, jesi ti normalan. Ne, ne, Glorija je dobra. Nije to deo mog imidža, ja sam poslovan, ja sam biznismen, to možemo za Ekonomist, to možemo za Privredni pregled, tada je izlazio. Znači možemo ekonomsku rubriku u Politici. Kaže bolje Glorija. I ništa, mi se slikamo na naslovnoj stranici. Dva dana nakon toga mene zove neki lik, pokušavao sam da dođem do njega, direktor jedne multinacionalne kompanije, velike. Kao da se vidimo. Nisam imao vremena ranije da se vidimo, ali mogli bi mi da sarađujemo. Vidim ti stvarno dobru priču radiš, meni stvarno treba neko novo razmišljanje. Ja kažem Dobro, super, dobra ti ideja  i mi kao nešto pričamo i ja kažem Pa dobro, otkud to? Kako si se sad setio, ja pokušavama da dođem do tebe i ništa. Kaže on Pa evo, iskreno, pre neki dan sedimo moja žena i ja i pijemo kafu i ona gleda ovu Gloriju i kaže Ju vidi što su ovi slatki. Vidi, baš su dobar par. Vidiš, on ti radi ove reklame, pa možda da ga zoveš. Ja kažem ajde da probam. I to je fenome poslovnog uticaja Glorije na biznis. Onda sam tako krenuo, tu sam dobio jednog velikog klijenta. Ono, za biznis, šta je tu bitno. To je opet onaj fenomen naknadne pameti. 2004. sam otvorio prvi džez bar u Beogradu koji se zvao Sinatra, na uglu Braće Jugović i Zmaj Jovine. Sa mojim dugogodišnjim, višedecnijskim prijateljem, Franom Lasićem, koji je ranije imao ugostiteljsko iskustvo. Ja to nikada nisam imao. Ali on je tada imao devojku u Beogradu, pa je počeo da dolazi ovde da živi malo tu, počeli da se družimo i on kaže Što mi ne bismo napravili kafanu? 

Ivan Minić: Šta mi znamo o tome…?

Ivan Stanković: U Zagrebu je imao restoran, još negde je imao, ne znam gde, pa kao Super, napravićemo dobru priču. Meni je bitno da si ti tu zbog razmišljanja, ja ću sve da radim. Zajednički ćemo da investiramo. Ispalo je tako da sam ja dao 95% love, on je u početku radio i onda se odljubio i krenuo nazad u Zagreb. Međutim, ja sam dobar u postavljanju koncepta i tu smo zajednički napravili fantastično mesto, sasvim novo u Beogradu. Mi smo prvi uveli after work party gde se džez svirao i to je postalo in mesto. Onda sam shvatio da sam odjednom postao bitan. Mene zovu razni ljudi, kao znamo se, a ne znamo se. E, slušaj, trebaju mi dva mesta večeras i odjednom sam shvatio da si ti u Srbiji uspešan ako si ili šef policije ili vlasnik fudbalskog kluba ili prestižnog restorana. Odjednom svi hoće da budu prijatelji. Ja sam sticajem okolnosti u toj Sinatri obnovio prijateljstva, stovrio prijateljstva, upoznao neke ljude koji su mi postali prijatelji, klijenti. Ključna stvar u Sinatri koja se desila je bila da sam dobio baš onog jednog velikog klijenta, gde smo mogli da radimo mnogo, naime moj prijatelj Miša Beko koji je moj prijatelj 30 i nešto godina, preko 30 godina. Tada je bio u procesu posredovanja oko kupovine Knjaz Miloša i mi smo se videli slučajno u jednom restoranu. Ja ga doveo kod mene da vidi. Mi došli, počeli da pričamo, vidimo ovo ono i mi smo tako ušli u jedan taj veliki biznis gde je bilo baš prijatno i lepo raditi.

Ivan Minić: I imaš situaciju da čak i ako je objekat komercijalno nije nije isplativ ili jeste, ali donosi posredno gomilu nekih benefita koji su mnogo značajniji.

Ivan Stanković: Da. Ali suština je da to treba da bude dobro. Ja sam pao na menadžmentu tog restorana zato što u početku dok nismo počeli da radimo Knjaz, išao ujutru u agenciju, posle toga sam od 7, 8 do jedan uveče tamo i kad sam mislio da smo podigli sve to na noge, sad mogu da nađem menadžera i nalaskom menadžera ode sve u Honduras, bio je početak kraja. A ti opet u toj situaciji, ne smeš da imaš loš proizvod, loš restoran jer to ruši tvoju reputaciju. Da bi bio in ti moraš da imaš vrlo dobar restoran koji funkcioniše po svim tim parametrima. Međutim, na kraju se to desilo da ja sam izbegavao da tu ulicu prođem, jednostavno mi bilo muka kad vidim prazan restoran. A pukli smo na održavanje, znači koncept je bio dobar, ali ugostiteljstvo je ozbiljan zanat i to svi greše koji misle da je to lako.

Ivan Minić: Dobro ste probili i rabili, ali niste održavali?

Ivan Stanković: Baš tako. Trebalo je to da promenimo, ali jednostavno…

Ivan Minić: I uvek je to teško, kada god pričaš o nečemu, nešto što nije samo stvar eksela, nego je stvar nekog osećaja, emocije i svega, ne možeš da nađeš osobu kojoj je stalo koliko je stalo tebi, možda možeš da nađeš osobu kojoj je dovoljno stalo kao nekj kompromis, ali moraš i ti da budeš prisutan, ti si duša toga.

Ivan Stanković: Jeste, to je problem. Dolaze onda moji prijatelji tamo i kažu ‘De si bre, nema te, ja bio nema tebe. To je problem, teško je depersonalizovati personalizovanu uslugu.

Ivan Minić: Kaži mi, cela ta priča sa Komunisom, kada ste konačno savladali te prve prepreke, koje su bile velike i teške, kada je to počelo da se kotrlja i da se pravi neki rezultat i kada je tu počela da raste ekipa ljudi i proširili ste se malo na dodatne neke usluge jer se tržište promenilo, pa je počeo digital koji pre toga nije postojao, svašta nešto novo se tu dešavalo, a vi ste u tom trenutku, koliko se ja toga sećam, jer sam tad počeo da budem aktivan na toj sceni, između ostalog ste se isticali tome što ste bili na neki način na ivici žileta sa inovacijama, sa trendovima, sa svim tim stvarima pokušavajući da se verovatno i na taj način diferencirate u odnosu na ostale. Tada već postoje masa velikih sistema sa svojim predstavnicima, agencijama, tada već tržište oglašavanja značajno raste, to je već period od 2000 do 2006, to je period kada i oni brendovi globalni, nisu bili ovde, su došli ovde ili su bili u dolasku. Sve se mnogo usložilo, vrlo često se i usitnilo u nekim segmentima. Nekad si imao ti jednog klijenta, tri klijenta koji su ogromni potrošači, a sad treba da imaš 30 klijenata koji su manji potrošači, to je mnogo veća potrošnja ljudi i menadžmenta i gomila praznog hoda. Kako ste se vi snalazili u tome i kako ste stvari koje ste u radili u hodu radili da bi opstali i rasli?

Kako je Komunis porstao i opstao na tržištu

Ivan Stanković: Najbitnija stvar jeste u vođenju firme, bilo čega šta radiš. Razlikovati šta je liderstvo od menadžmenta. Menadžment je upravljanje, operativno upravljanje resursima i ljudima, a liderstvo je inspiracija i vođenje na neki drugi način. Ja smatram da je ta ideja, zajednička neka, sastavni deo liderstva i ako imaš dobru ideju, ta ideja može da promeni svet. Ideja, recimo, Narodnooslobodilački pokret je fantastična ideja, zato što u sebi ima sve, ima narod, ima oslobođenje kao vrlo bitan uzvišeni cilj, ima pokret, znači svako može da…

Ivan Minić: Ima Call to action.

Ivan Stanković: Call to action, znači svako može da mu se priključi. Ja kad sam napravio Komunis sam se suočio sa činjenicom da moram da formulišem ideologiju firme. Verovanje, u šta ta firma veruje. Koji su kriterijumi. To sam se dosta borio kako da napravim tu neku ideju koja će biti zajednička svima nama i koja će nam biti misao vodilja u radu. Ja spadam u te ljude koji se bave ovim poslom, zato što volim taj ponos na svoj rad. Volim da uradim nešto dobro, da to dobro bude primećeno i da ima efekta. Kako se meri takva uspešnost? Meri se preko, recimo, nagrada. Međutim, nagrade su vrlo problematične. Dok smo u Sačiju bili, mi smo osvajali ogroman broj Miki Maus nagrada. Nagrade za kampanje koje ne postoje. Nego se rade…

Ivan Minić: Koncepti.

Ivan Stanković: Koncepti. Imaš to. Onda ti je klijenta Pera, Mika i to radiš i ubijali smo od tih nagrada, koje su po nekim mojim merilima lažnjaci. Znači, dobro je kad dobiješ nagradu tu. Ja znam da to nije ona nagrada koju kad dobiješ, ja mogu da se ponosim. Da mi ispuni srce. I onda, ja sve što radim, trudim se da simplifikujem, da ne bullshitiram mnogo oko toga. I onda sam pokušao da vidim koji su nam kriterijumi. Ako nam nagrade nisu kriterijum, kako mogu ja da inspirišem ljude, da kažem kako ćemo mi da verifikujemo naš rad, da li je dobar ili nije. Prvi deo je bio da ako si u stanju da uradiš svoju kampanju sa ponosom, da pokažeš svom momku, devojci, mužu, ženi, kevi, ćaletu, to je dobra kampanja. To nam je bio prvi kriterijum. Tu smo se složili. Nakon toga smo krenuli u sledeći kriterijum. Da ga malo komplikujemo, da ga malo izoštrimo. I danas nam je to kreativna filozofija agencije, to je dobro i drugačije. Dobro znači da je zanatski dobro urađeno. Jer bez zanata, ne možeš ništa da radiš. Znači, mora da ima i strategiju i taktiku i da se poruke izbrušene tako da zanat struku mogu da zadovolje, a drugčije ta jedna pomerenost koja je omogućila da se nasmeješ, da se zamisliš, da se tvoja reklama vidi drugačije nego kod ostalih. I to su nam, recimo ta dva kriterijuma kojima se trudimo da nas vode i to je, recimo, nešto u šta i dan danas verujem. DND, dobro i drugačije.

Ivan Minić: Mora da postoji distinkcija u odnosu na nešto i uvek kada pričaš Zašto da uzmem tvoj proizvod, a ne neki drugi, po čemu je on različit na polici na kojoj su svi isti?  

Ivan Stanković: Ja se ježim ovih generičkih kampanja koje sada masovno šibaju, samo umesto nekog Telekom operatera stavi banku ili osiguranje ili nešto za fitnes. Isti copy, ista ta priča, budi to što jesi…

Ivan Minić: Ista estetika.

Ivan Stanković: Ista estetika. I mi smo to odradili nekad na nekim pičevima. Namerno izmešamo i stavimo početak od jednog, srednji deo od drugog, logo od trećeg. Niko ne primeti.

Ivan Minić: Imao sam skoro jednu situaciju na jednom predavanju gde su me pitali da objasnim razliku između dobre i loše upotrebe javne ličnosti u kampanji. Ja sam rekao imate jedan isti brend koji je koristio dve veoma poznate javne ličnosti. Jedna je Siniša Mihajlović, jedno dvadeset godina ranije ili petnaest, druga je Zdravko Čolić. Svi znaju koji brend je koristio Siniša Mihajlović, a niko ne zna koji brend je koristio Zdravko Čolić. Da si samo njega uzeo, vi biste rekli Pa bio je on u nekoj reklami za neko pivo, ali on je mnogo veći i apsolutno nije fit sa tim što on to ne komunicira na pravi način.

Ivan Stanković: To je posebna tema, korišćenje poznatih. Ja sam tu vrlo, vrlo uzdržan zato što sam prošao PNGijevu školu kako se koristi, kada i u kojim slučajevima i pravi se distinkcija. Vrlo često se dešava da poznati pojede brend. To je bila čuvena priča 90ih sa Sekom Sablić za kafu gde ona gleda drugarici kafu, soc. Evo ti, imaš slovo T, nešto si ‘Tela. I svi znaju taj fazon Nešto si ‘Tela, a niko ne zna koja je ta kafa. Ja i dan danas ne znam koje je to kafa.

Ivan Minić: Ali se svi sećaju Dragana i Milene.

Ivan Stanković: Da. Zato što su oni, kao prvo, to je kultna priča što je urađeno i to je trajalo godinama i imalo je, što je najbitnija stvar, bila je strahovito emotivna. Oni su imali relevantnu situaciju. Za kreiranje dobre reklame, ti moraš da imaš relevantnu situaciju. Oni su bili bračni par koji su sebe glumili kao bračni par. Šta ćeš više. Sastavni deo odnosa je i pijenje kafe. Tako da mislim da je to stvarno jedna od kampanja koja je godinama bila… Jedva čekaš Deda Mrazove i tako dalje. Ja sam radio za Grand Kafu pre nego što se prodala. Imao sam čast da upoznam i budem prijatelj sa Slobom Vučićevićem i pokojnim bratom i očem koji su to radili i Sloba je izuzetan. On je više umetnik, kreativac, nego biznismen. Ja stvarno ne pamtim da sam sarađivao sa nekim klijentom s kojim u dva noću se čujemo. Vidi šta si mislio oko toga…

Ivan Minić: U dva noću želimo da se čujemo. Ima i ovih što zovu u dva noću, ali ne želiš da se čuješ

Ivan Stanković: Ali mi smo izgradili baš dobar odnos, onako, i poverenje i uvažavanja i stvarno ja sam pokušavao sa njim, ja sam ušao tu kao neko neželjeno dete, ne znam kako sam uspeo, ali sam bio neželjeno dete, jer sam bio intruder, ušao sam u jedan divan zabran. Onda smo počeli da radimo Aroma kafu i tu smo onda koristili, ja se sećam tih nekih pesama stranih koje smo kupovali, Šarl Aznavur She is the one I cannot forget i tako dalje. Tako da tu smo pomerili, pozicionirali neke stvari ka ženama. I bilo je baš veliko zadovoljstvo raditi sa njim.

Ivan Minić: A kaži mi, u celom tom procesu dok je Komunis bio samo Komunis, kako su stvari evoluirale kroz vreme, kako su se otvarali novi departmenti, kako su novi ljudi bili uključeni u ceo proces, oni koji su tu bili veoma važni, ključni, kako ste ih nalazili, kako ste ih privlačili, kako ste im nalazili ulogu, zašto dobar deo njih je dugo tu ostao?

Ivan Stanković: Imam to neko uvodno predavanje za sve ljude koji dođu u Komunis kad se skupe, pa im onda to održim, gde govorim, jer je strašno bitno gde radiš. Neke teze koje mogu da se setim jeste da je bitno kakav ti je posao. Da li ti je posao bitan? Da li ti je matirajlni deo bitan? Kakvi su ti ti neki uslovi u kojima radiš? Bitni su ljudi s kojima radiš. Isto tako je vrlo bitno za koga radiš, za kakvu firmu ti radiš. Ja strašno verujem u tu neku etičnost, ja se trudim da mi imamo moral, da smo moralna firma, da mi imamo neke moralne principe koje poštuje. To je firma koja traje od devedesete godine. Ljudi ne znaju nasleđe firme, nasleđe firme je isto tako bitno gde ti osećaš pripadnost tome. Stiv Džobs kad je pravio Apple, on je imao propovednike koji su išli u različite punktove i govorili veru, ideologiju, koja je strašno bitna tome. Deo toga je selekcija ljudi, deo je osvešćavanje da si došao tu, deo je kreiranje atmosfere koja ne trpi mobing, koja ne trpi viku, koja ne trpi bilo kakvu vrstu tih nekih negativnih dešavanja. Ja kažem ako ja ni na koga ne dižem glas, niko drugi ne može ni na koga drugog da diže glas. To je neka moja životna filozofija. To je dosta jedan interesantan deo kako smo pravili neki timski duh. To ćemo sad ponovo da uvedemo. Mi smo pravili nešto što smo nazvali MBA kurs. Masters of bullshit in advertising. To je od, recimo, 2004. godine započeto gde smo pravili prolećni i jesenji semestar, koji traje, recimo, 2 meseca, gde smo dovodili ljude izvan agencije, bilo je ljudi i iz agencije koji su imali da prezentiraju neke teme. To je vrlo gadno da daš ljudima iz dizajna, prepressa, daj mi sad nove stvari o prepressu. O medijima, šta se radi sa medijima. Ja sam isto tako dovodio ljude izvan profesije koji su dolazili tu koji su poznati, manje ili više i pričali o nekim drugim stvarima, što je strašno bitno bilo da ljudi čuju. To mi je, recimo, često bio Saša Tijanić koji je vrlo upečatljiv kao mislilac. 

Ivan Minić: Vrhoupečatljiv.

Ivan Stanković: Bio je tu i Peca Popović koji je govorio fantastične priče o transformaciji muzičke industrije, bio je Zdenko Tomanović, advokat koji je govorio o toj nekoj etičnosti što je kao vrlo bitna stvar za vođenje posla. Ne mogu sad da se setim svega, tu sam se svojevremeno dogovarao sa patrijarhom, Porfirijem koji je tada bio vladika i predavao je pastirsku pshilogoiju na bogoslovnom fakultetu što je ustvari consumer behavior iz naše priče i dogovarali smo se da on dođe kod mene, da priča o tome, a mi ćemo da dođemo kod njega da pričamo o consumer behavior, međutim onda je otišao za Zagreb, pa nismo to stigli. Ja sam, recimo, vodio agenciju na snimanje Grand Zvezda, to je bio skandal. Čekaj bre, kako tamo da idem? Oni kreiraju svest, ti moraš da vidiš gde živiš, šta stoji iza toga. U agenciji rade pametni, kreativni ljudi, oni stalno moraju da imaju neki novi izazov, draž koja bi im omogućila da idu dalje, što nije baš lako, obzirom da zbog ogromne količine posla, ti sad teško možeš da njih kao klijente zoveš i kažeš u pet imaš predavanje, a opet da ih cimaš subotom, nedeljom, to nije korektno, neka imaju odmor. To je teže organizovati, ali sad ćemo pokušati da napravimo nešto novo. Dovodiš im druge ljude, da shvate da je to ta neko biranje ljudi, jer dobijanje je nešto nematerijalno, jer materijalno će te svaka IT firma platiti bolje, ali opet ćeš raditi za neke klijente koji su đubreta. To je sada borba za ljude, svaki menadžer to radi prema sebi. Pokojni Tijanić, opet ga citiram, Svako razmišlja u granicama sopstvene pokvarenosti i svako pravi agenciju, sistem prema sebi. Ja sam se trudio da pravim gde se ja osećam prirodno zato što tip menadžmenta odgovara tvojoj ličnosti. Ti ne možeš da budeš menadžer koji je suprotan tipu tvoje ličnosti. Jer imaš taj neki lažnjak. Ja često citiram svog druga koji je došao u Beograd iz Kruševca. Ja kad sam došao u Beograd, sve govorim, govorim, pa se zaebem. Tako da taj zaebeš faktor kad tad ispliva i onda imaš lažnost, imaš taj neki osećaj, oseti se taj smrad, taj dim, nije autentičnost i to je onda deo gde ti gubiš poštovanje. Bolje da te ne vole zbog toga kakav jesi, nego da te vole zbog toga kakav nisi. 

Ivan Minić: U trenutku kada je cela priča Komunisa porasla i kada je došao taj drugi brak, odnosno ulazak u partnerstvo sa DDBijem, tome ima nekih 10ak godina, otprilike. Kako je došlo do toga? Šta je bila tvoja motivacija? Šta je bila njihova motivacija? Za ljude koji ne znaju, DDB je od 70 godina unazad, jedna od najneverovatnijih priča advertising industrije od samog početka. Sve one kampanje koje su po Ad ageu bile u top 5 svih vremena. Prvih nekoliko su napravile nekoliko čudnih ljudi, u suštini, cela priča o Mad Men je manje-više bazirana o toj ekipi od koje su ta tri slova koja su napravila to sve. E, sad fast forward 60 godina kasnije.

Ivan Stanković: Totalno različita priča od Sačija. Koliko je Sači topla edukativna priča partnerstva, toliko je ovo sve suprotno od toga. Zato što su se i situacije promenile, ranije je sasvim drugačiji bio svet. Krenemo od agencijskih nadoknada, kako je agencija zarađivala. Agencija je legitimno zarađivala, kad smo mi počeli sa Sačijem, dobijala je 17,6% na medijski budžet. Zadržavala na rabat koji su davali mediji otprilike 15% i plus je naplaćivala po projektima. Projekat košta toliko i tako dalje. Nemoguće je porediti sada i nekada. Prema tome ne vredi plakati, kaže stara pesma, ne vredi lamentirati na tim stvarima kako je nekad bilo. Novo vreme traži nove ljude, novi brakovi, novi interesi, sve je u interesima i tako dalje. Ali ono što sam ja iz priče o Sačiju sam naučio to je značaj sopstvenog brenda. Dakle, Komunis uvek tu daleko jači od DDB ili nekog ko će doći ili nije došao. Definitivno jeste stvar da dolazi do globalizacije tržišta, zašto smo mi prihvatili dogovor sa DDBijem? Zato što je bio pič za jednog veliko klijenta, gde smo mi bili najbolji, imali smo najbolju kreativu, strateški tim i cena je bila vrlo korektna i nismo dobili to, normalno. Ja sam onda uspeo da dođem do tih nekih informacija, razgovarao sa tim nekim glavnim čovekom tamo, on mi kaže Vidi, ja sam čovek korporacija i ja moram osnovnu stvar, da poslujem savesno, da donosim odluke koju su savesne. Šta to znači? Ne preduzetnički, nego savesne…

Ivan Minić: Ne šta je najbolje, nego šta je sigurno.

Ivan Stanković: To znači da ja moram da kupujem branding računare, a ne unbranded bundles. Ja moram da kupujem branded suppliers, a ne najbolje lokalne. I ti si mi problem, jer ako ja sklopim ugovor sa tobom koji si lokalni, koji si najbolji, koji si kao čovek super, ja moram da objašnjavam prvo mojem complianceu zašto sam ja sa lokalnim. Uvek je sumnja da li sam ja maznuo neku lovu od lokalca. A ne daj bože da kampanja nema rezultate, ja imam ozbiljan problem, jer ako sam sa brendiranim, nekom globalnom tom agencijom, moji će šef zvati njegovog šefa u Njujorku i kaže Fix it, fix it i završena priča. Ja da se napravi neka šteta, dođem na sud, proceniće da sam savesno poslovao jer sam uzeo brendirani računar, brendiranu agenciju. Za sve ovo je preduzetnička priča Sorry, but no thank you. To je ta nepravda genocidna, da smo mali, nebitni. Što bi neki rekli, malo nas je, al smo govna. 

Ivan Minić: Kaži mi je li bilo nešto posebno interesantno nešto posebno interesantno u tom celom procesu ulaska u partnerstvo sa DDBijem? Jeste dobili neke zanimljive stvari?

Ivan Stanković: Ništa! Ništa.

Ivan Minić: Dobro. 

Ivan Stanković: Dalje.

Ivan Minić: Poslednjih desetak godina nastupate pod tim zajedničkim imenom, u tih desetak godina se svašta dešavalo na tržištu, jedna od stvari je da je Digital manje-više jedini segment tržišta koji raste iz godine u godinu i vi ste tu lepo pozicionirani. Dolazi korona koja je svima zakomplikovala život beskonačno, naročito onima koji su imali lepe, uredne kancelarije u kojima je toplo, ljudi se osećaju prijatno i žele tu da dođu i to doživljavaju kao jedan važan deo svog dnevnog rituala. Navikli su da piju kafu s kolegama, pričaju o kompleksnim stvarima koji će da se dešavaju, uz ručak, kafu, čaj ili pauza za cigaru i toga više ničega nema. Kako to izgleda iz ugla Komunisa?

Komunis za vreme korone i onlajn poslovanje i prelaz u voditelje

Ivan Stanković: Komunis već, ja mislim, 4 godine ima direktora, Bojan Stankov, koji vodi agenciju. Ja sam tu u funkciji predsednika agencije, odnosno osobe koja se ne bavi operativnim stvarima. Ja sam Bojanu izuzetno zahvalan, jer me rešava gomile tih neprijatnih situacija, tu je Lea Stanković, tu je Tanja Grabež kao finansijski direktor. Tako da tu imamo jedan tim koji rešava mene tih svih silnih problema. Zakači me taj neki problem, ali definitivno oni to rade. Mi smo jedva čekali da se svi ponovo vratimo. Ljudima je ostavljena bila mogućnost da li će da rade od kuće i tako dalje, svi su hteli odmah da se vrate. Pa smo onda radili po smenama, jedne nedelje jedni, druge nedelje drugi, ali definitivno ja smatram da je za kreativni proces nužna interakcija sa ljudima. Pogotovu što se dosta toga rešava u hodu, jer ti da rešiš dizajna jednog oglasa, kreativni direktor može u šetnji po kafu da svrati do dizajnera, pogleda, izmesti mu, uradi te neke promene i tako dalje. Na drugi način, treba organizovati zoom sastanak. Kada ćemo? U 12? Ja ne mogu? Može u 15? Ja ne mogu. U 15 do? Može. Onda se nađemo, gledamo to, rešavamo to…

Ivan Minić: Ili 14 puta napred-nazad.

Ivan Stanković: Ili 14 puta napred-nazad. Tako da, da li je to zbog mojih godina ili sam u pravu, definitvno ja nisam za taj neki rad od kuće zato što je sastavni deo čovek je da bude van kuće, a odlazak na posao je jedan od rituala koji te natera da izađeš iz trenerke, obučeš drugu trenerku za napolje, ne daj bože obriješ i drugo da komuniciraš sa ljudima. Zato što pitanje timskog rada je vrlo diskutabilno, to je kao pitanje seksa online, to je ista stvar. 

Ivan Minić: Ima taj momenat, što ja volim da kažem, za ljudi koji su na poslu našli prostor gde se osećaju prijatno, ljude koji se osećaju prijatno. Ja izađem iz svoje zone komfora, da uđem u drugu zonu komfora. Taj proces između je ono nešto što je…

Ivan Stanković: Ja ne verujem u budućnost onlajna, mada gledamo ovo po Americi šta se dešava, oni su dramatično prešli na taj onlajn, pogotovu medijske kuće koje rade to. Oni su doživeli ogromne uštede, smanjuju skupi office space, što zakupljuju. Ljudi više ne žive na Menhetenu, nego gde god da žive da je daleko jeftinije i oni obavljaju posao, e sada to je meni na taj način kao u funkciji robota. On ti daje tvoj doprinos tamo, ali…

Ivan Minić: Pričao sam par puta o tome da taj momenat može jako dobro da funkcinoiše ukoliko je u pitanju izvršavanje konkretnog zadatka, problem je što posao nije samo izvršavanje zadataka, nego i sve one ostale stvari…

Ivan Stanković: Za programere je ovo, verovatno, idealno.

Ivan Minić: I opet pod uslovom da mu neko složi šta su zadaci, ako treba da se reši kompleksan problem, da se osmisle nešto, moraju se naći makar na virtuelnoj kafi, pa onda sve ostalo.

Ivan Stanković: Slažem se.

Ivan Minić: Dobro. Tvoj podkast. Mislim nije podkast, ali…

Ivan Stanković: Se vređamo, a?

Ivan Minić: Ja ću ga doživljavati podkast. Pa nije, meni je to zapravo jedan dokaz da je to veoma intimna stvar. Jedna veoma intimna priča. Na početku prve epizode smo pričali o tome otkud uopšte emisija, jer ja dobro kažem Šta sam tebi i ko sam sebi? Dosta je komplikovano, ali kad nekom kažeš, svi znaju šta je. Rekao si kako je do toga došlo, kako ste se dogovorili i sve to. Ako se ne varam, 4. sezona je u toku.

Ivan Stanković: 6!

Ivan Minić: 6? Onda ja to ne umem da pratim kako treba, ja to ni ne doživljavam po sezonama, ja to doživljavam po epizodama.

Ivan Stanković: Sezone su po pola godine, tako da je treća godina, šesta sezona.

Ivan Minić: Da, da. Kroz taj proces si, naravno, krenuo sa bliskim ljudima, svi koji kreću ovako nešto kojima to nije struka, pa možeš da staviš bilo koga, nije važno. Uvek je preporuka krenite ljudima s kojima ste bliski, koji vas razumeju, sa kojima ćete moći da ostvarite kontakt koji će vas podržati kroz ceo proces i tako dalje. Naravno, posle određenog broja epizoda, koliko god da imaš prijatelja, malo se iscrpi to sve, a i vremenom imaš neku ideju kako urednički to da vodiš, odnosno šta je to nešto što želiš da imaš u narednom periodu. Takođe, pošto snimate tako kako si rekao da snimate u blokovima od po 10 dana…

Ivan Stanković: Ne, to je ranije bilo, sad imam kontinuirane. Sad imam dva termina nedeljno, pa kad nađem nekoga.

Ivan Minić: Kada je to bilo tako, tu je bio ogroman problem što moraš da uklapaš one koji mogu da se uklope, a pritom, dobar deo vremena imaš koronu, pa u svakom trenutku može da neko otkaže, što ne možeš da se ljutiš, medicinska je stvar. Tebi potpuno nova uloga, sa jedne strane voditeljska i neka ko održava koncept i sve kako treba, s druge strane i organizaciono dosta je drugačije to sve, a sa treće strane radiš nešto što ostaje kao svedočanstvo tim ljudima. Meni se par puta u životu desilo da, ne baš previše, ne mogu da kažem da je to redovna stvar, ali par puta mi se u životu desilo da su mi ljudi rekli Ovo je nešto što sam hteo da me neko pita ceo život, ali me niko nije pitao. Ako neko jednog dana bude pravio nešto o meni ili želeo da sazna nešto o meni, voleo bih da to bude odavde. Ne znam kakav je feedback koji si imao od gostiju, ali moj utisak je, kao neko ko to gleda je da je to to. Da ti ljudi to rade, zaista iskreno i mesto gde mogu da budu oni i oni. Bez obzira na formu koja tu postaji, ali nije tu da smeta, tu je da ima nekakav raspored. Kako se to razvija. Ti ulaziš u to kao ekonomista, koji treba to da posloži, uradi kako treba, ali vremenom da emisija postaje mnogo više ti, a mnogo manje ta struktura koja je nametnuta ili ja grešim?

Ivan Stanković:  Pa funkcija voditelja je, po meni, da je on u funkciji gosta. I meni neki moji prijatelji zameraju što sam toliko povučen, ja obično znam da budem duhovit, znam da peckam, znam da se zezam. A ovde sam vrlo ozbiljan i po oblačenju i po svemu sam, kao i ovde, da je crnilo, da faca dolazi na prvo mesto. Ja to tako verujem da treba raditi, ako si voditelj, svoju sujetu, da pokažeš koliko si pametan, sakrij, ne sme da bude tu, nisi ti bitan, bitan je gost. Ne znam da li si video neku od emisija koju radi Basara…

Ivan Minić: Crveni karton.

Ivan Stanković: Crveni karton. Ja njega izuzetno cenim, mislim da je sjajan lik, ali gledao sam neke njegove emisije. Međutim, on je ravnopravan u diskusiji sa gostom i to je kafanska priča.

Ivan Minić: Ode digresija u digresiju.

Ivan Stanković: Ode digresija u digresiju i tako dalje. I to je okej, ali to nije ono što ja hoću da radim, zato što smatram da ja treba da omogućim gostu da bude takav kakav jeste. A ja sam dobronameran. Hoću da njega učinim herojem, ne da otkrijem njegove minuse, njegove strahove i tako dalje, nego hoću da mu dam drugačija pitanja, nešto drugačije da on može da tu pametiju i pokaže sebe kakav je. Zato je sam naziv emisije dosta komplikovan. Ja imam čak nekada probleme, ali nisam znao kako da dam ime emisiji i onda smo Dušan Bulić i ja to čačkali, i ajde ovo komplikovano Šta sam tebi, ko sam sebi ali to je opet sada…

Ivan Minić: I taj logo iz sto nekih pravaca idu te reči i to sve.

Ivan Stanković: Tako da je to opet ta neka provokacija. Videćemo.

Ivan Minić: Za ovo vreme koje si snimao, koje tebi epizode su najvažnije?

Ivan Stanković: Ne mogu to da kažem. To je kao kad pitaš majku koje dete najviše voli. Ne možeš to da kažeš jer ima neke emisije kojima sam ja vrlo nezadovoljan kako je bila ta priča, imam neke emisije koje baš smatram onako da je fantastično čovek pričao ili žena. Imam emisije gde smo se lepo proveli, zezali, različite su te stvari. Svaka neka nova emisija mi je, recimo, najteža. Najteža mi je bila kad mi je sopstvena žena bila gost, Maja Žeželj i to je bilo vrlo teško da vidim kako da ne pređem granicu. I to je bilo vrlo, da li je nepotizam, zvati sopstvenu ženu kao gosta u emisiji, kakav ugao tom razgovoru da to napraviš i mislim da smo napravili da nismo prešli granicu privatnosti, nego da je to bio interesantan razgovor sa njom gde je ona tu glavna. S druge strane sad im je bio nedavno gost Slobodan Šarenac, kaže da je dobra stvar što ja neki svoj lični primer unesem u pitanje u razgovor i onda to daje gostu osnov da se otvori. To nisam znao, nisam o tome razmišljao, čak sam strašno vodio računa da to ne upotrebljavam za sebe, znači u početku sam vrlo vodio računa, maksimalno. Kasnije sam se malo oslobađao da i to lično obojim, vrlo se trudim da ne odem u nešto što ja mislim, a gost ne misli jer ipak je o njemu…

Ivan Minić: Jer ipak je o njemu.

Ivan Stanković: Ipak je o njemu. Imao sam sa Nikolom Peakovićem emisiju gde smo se stalno mimoilazili. Ja mu kažem kad si odlučio da promeniš svoj život da ostaviš drogu, on kaže da nije ništa odlučio, da je to Bog odlučio, ja mu kažem dobro, jeste ti Bog pomogao, ali ti si morao nešto da uradiš, Ne, ne, ne, to je samo Bog. U toj situaciji, ja pokušavam da kažem da je zajednički nešto se moralo uraditi, kako drugi da to vide. Trudim se da ne odem u polemičku emisiju, i ne treba da bude polemička emisija, nego treba da bude da se čovek oslobodi, da se oseća normalno, da da svoje najbolje.

Ivan Minić: Ali ono što mislim da jeste jako važno, što si i ti primetio, jeste taj momenat da ti davanjem dela sebe u celu jednačinu, daješ dozvolu drugoj strani da i ona to uradi. Nesvesno, ali hoće to posle 30 godina u marketingu.

Ivan Stanković: Nesvesno sam to uradio. Drugi osećaju moju dobronamernost. Ja sam dobar slušalac, prijatelji mi se ispovedaju, znam da slušam, nemam taj ego da se takmičim, meni je Rambo bio u emisiji i ja sam bio vrlo očajan što on stalno hoće da se takmiči sa mnom…

Ivan Minić: I sa svima drugima.

Ivan Stanković: Pa to je. Ja nisam tu kompetitivan, ja kažem nema šta da se takmičiš sa mnom, ja hoću da si ti zvezda. Sve je to vrlo individualna stvar.

Ivan Minić: Hoću još jednu stvar da te pitam i onda ću da te pustim konačno, a to je taj momenat prelaska iz zone komfora sa svojim prijateljima kada radiš nešto u to da sada možeš da dovedeš nekog u goste ko ti nije blizak prijatelj i da to na kraju bude sjajno ili možda ne, zavisi od okolnosti, ali da si ti miran, da ti to znaš da radiš, da ti možeš da radiš, da što se toga tiče, da si ti ovladao zanatom, ako može da se tako kaže. Kad se to desilo? Kad si osetio to prvi put? Ili i dalje imaš…

Ivan Stanković: Vidi, jedna ti je od najvećih grešaka u životu kad misliš da si ovladao zanatom, da si ovladao nečim što stalno ima mogućnost napretka, promene, sranja i svih ostalih…

Ivan Minić: Veliki broj pomičnih delova.

Ivan Stanković: I ti taman misliš. Sport je recimo nešto što strahovito dobro oslikava prirodu čoveka, apsolutno. Ja igram tenis i imam tu sklonost da počnem dobro da igram, povedem 2, 3 0, i ja već kažem, aha dobro, biće to 6 0, ali da li da igramo drugi, a opet to nije u redu baš da ga tako, ajde ne nije to, jel imamo vremena za drugi set ili šta da radim i onda izgubim.

Ivan Minić: Takozvani sindrom Janka Tipsarevića u mlađim godinama. 

Ivan Stanković: Verovatno, nisam stručnjak. Zvuči poznato. Tako da ti ne smeš da se opustiš. Normalno, nakon tolikog broja razgovora što si imao sa ljudima se drugačije osećaš sada nego kad si počinjao. Isto tako i ja, ali ja, recimo, nemam tremu, nemam ubrzani puls pre početka emisije, vrlo se osećam komforno, ali svaku emisiju pripremam sa dosta velikim broj pitanja, prolazimo Dušan i ja kroz strukturu, gledamo šta je ovo, gledam kako da započnemo emisiju, jer svaku emisiju započinjem na drugi način jer želim na pozitivan način da izbacim gosta iz zone komfora kako bih ubrzao njegovu reakciju. 

Ivan Minić: Tebi uvod poprilično diktira celu stvar, on jeste dramatičan, oni čuju o sebi…

Ivan Stanković: Ne, ne, ne, oni ne čuju to o sebi, to se naknadno snima i montira, tako da ne znaju. To sam naučio kad sam, opet se vraćam ne znam koje godine, bio je razgovor sa Željkom Mitrovićem gde sam ja rekao Okej, razgovaram sa njim i predstavljam ga tako da je on došao skroz oznojen, mokar, mislio je da će biti rasturen. Ja sam ga u pozitivnom zezatorskom, oduvek je voleo rok, pa je karijeru počeo u Rokeri s Moravu. Takve neke stvari. On je mislio da će biti grub razgovor. Ja sam postavljao sva pitanja, nisu bila gruba. Tako da ne znaju, ja pokušavam da ih ironično, humorno predstavim, nikako uvredljivo, daleko od toga, ali da malo zasolim, zabiberim, kako bi to bila igra reči ili na takav način bili predstavljeni. Tako da mi je to deo koji oni ne čuju, ali oni definitivno dolaze sa određenom tenzijom tamo, zato što je, kao prvo, istraživanje, niko ne zna kakvo. Drugo, znaju me, znaju kakav sam, znaju da budem peckav, ne zlonameran, peckav.

Ivan Minić: Neće biti baš najjednostavnija tv emisija i gostovanje, neće biti jutarnji program.

Ivan Stanković: Nisam ona novinarka neka koja dobije pet naručenih pitanja gde on može da… Nego izlazimo tu i idemo korak po korak i otvara se. Ja sam imao tu situaciju sa jednom glumicom da je ona na kraju na zadnje pitanje to, pa to, pa to, pa to, suze u očima, ona je jednostavno tada doživela neku otvorenost. Jedna drugarica mi kaže Ja da sam je pitala s kim sam se prvo poljubila, ja bih ti rekla. Ali, definitivno to je odnos poverenja, međusobnog poverenja i uvažavanja. Znači, sigurne su da neće biti ništa zlo. Dapače, pokušaću da izvučem najbolje iz čoveka, što je nekada teško.

Ivan Minić: Ivane, hvala ti od srca za sve. Ovo je masterclass iz koga sam siguran da će svako izvući gomilu nekih pitanja sa kojima će se buditi u narednim danima.

Ivan Stanković: Ima jedna stara srpska izreka Don’t bullshit, bullshitter, tako da hvala ti što si uspeo da imaš toliko strpljenja da me saslušaš, jednostavno dosta stvari sam rekao što nisam pričao ranije, tako da je to kompliment. Ja tebi vojvodo, ti meni serdare. Tako da dragi serdare, hvala ti na pozivu, Ivan sa Ivanom.

Ivan Minić: Bilo je veliko zadovoljstvo, siguran sam da je i vama bilo, to bi bilo to za ovu nedelju, vidimo se ponovo naredne.