Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi drug Nikola Jovanović. Nikolu, ako ste se ikada bavili muzikom ili volite muziku, sigurno znate iz tog sveta. On je neko ko je dugo tražio sebe, ali nekako uvek tražio sebe na mestima gde se nalazi njegova strast, a ona je nekako uvek bila vezana za muziku. Nikola je organizovao još kao klinac neke zanimljive koncerte i aktivnosti po gradu, bio deo Metropolisa, bio deo MTV Adrije, bio deo Lampshade Medije kao jedan od suosnivača, izdavačke kuće koja je u suštini učinila popularnim mnoge kultne bendove danas. Zatim pokrenuo svoju izdavačku kuću, Kontra, koja je naslednik onog kultnug magazina koji je izlazio online početkom ovog milenijuma, a danas je Nikola pored svega ostalog i jedan od članova upravnog odbora zadužbine Milana Mladenovića i deo tima Universal Medije i Virgina za ovaj deo Evrope, odnosno konkretno za Srbiju i kroz to radi neke fantastične stvari. Pričali smo o njegovom putu, ali pričali smo i o tome kako se muzička industrija menjala kroz prethodnih 20-ak godina i kako je ta liberizacija koja nam je došla donele neke sjajne, možda ne tako sjajne stvari, ali sve u svemu činila potencijalni uspeh i izlazak pred publiku mnogo dostupnijim za sve one koji žele da se bave muzikom. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nikola, dobro došao.

Nikola Jovanović: Hvala.

Ivan Minić: Ti si drugi Nikola Jovanović koji nam je u gostima, ali tvoja priča je…

Nikola Jovanović: A znam i prethodnog.

Ivan Minić: Znaš i prethodnog, a ima te neke poveznice. Postoji ta muzika koja je vrlo važna u životu obojice. Tvoja priča je krajnje neobična i živopisna, ali to je i razlog zašto si danas ovde. Ti si tokom cele svoje karijere radio neke čudne stvari, obično po više njih istovremeno, ali se ispostavilo da si zapravo iz mog nekog ugla svedok dešavanja na sceni od trenutka nastanka te scene, pa do danas, kada imamo jednu potpunu liberalizaciju muzičkog tržišta, koja ima svoje dobre i loše strane, kao i sve ostalo. Pričaćemo o tome danas, pričaćemo o celom tom tvom razvojnom putu koji traje 20-ak godina, ali i sa svim ostalim gostima, i sa tobom prvo pitanje, Munchamallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Nikola Jovanović: Svašta. Ne, ne nije. Moram da budem…

Ivan Minić: Malo konkretniji.

Nikola Jovanović: Da, to je u stvari moj problem životni. To kad kažeš radim svašta i više stvari istovremeno zato što me svašta zanima. I sad kad sam razmišljao, sad kad sam dolazio u emisiju, bio sam u fazonu da prevrćem po glavi sve čega mogu da se setim. Prvo što mi je palo na pamet, prvo što sam hteo da budem arheolog i to je jako dugo vreme, a to je period detinjstva kad sam se jako ložio na Indijanu Džonsa. Onda su to još začinili Gunisi, kao film. I još začinila Metla bez drške, jer ima ona cela sezona Veselog majmunčeta, kada Zlatko istražuje. I to je taj jedan period života sam – generalno me istorija zanima, ali to je Egipat i te neke stvari. Muzika me suštinski uvek zanimala i voleo sam muziku kao klinac. I malo sam kasnije krenuo da idem u muzičku školu, ali imao sam ja tu svakakve ideje. I da budem doktor. Jedno vreme sam hteo da budem veterinar. I ta ljubav prema životinjama, to me jedno vreme držalo dosta tugo. Ali, dosta sam u stvari lutao u karijeri, pa pričaćemo verovatno o tome, ali meni je trebalo više vremena nego nekoj prosečnoj osobi da shvatim u stvari šta ja hoću da radim u životu. Ali, da, neka budu veterinar i arheolog. To su bile dve stvari koje sam onako želeo. Iz ove perspektive mi je žao što nisam završio Pravni. Mislim da bi mi sad život bio dosta jednostavniji, ali tada mi to uopšte nije izgledalo kao opcija.

Ivan Minić: Dobro, ti se baviš autorskim pravima i tim delom muzike između ostalog. Ali, da, možda bi ti bilo malo lakše, a možda bi imao neke nove traume kroz…

Nikola Jovanović: Kroz Pravni fakultet i praksu.

Ivan Minić: Ja ne znam nikog ko je završio Pravni, a da nije poneo sa sobom jedan bagaž trauma sa tog fakulteta. Mada slično je uglavnom i sa ostalim fakultetima.

Nikola Jovanović: Da. Hteo sam da upišem, skoro, pre par godina sam hteo da upišem master na Pravnom. Srećom, odbili su me. Šalu na stranu, Pravni ima dobar master za ta autorska prava, ali moj fakultet koji sam na kraju završio je potpuno nekompatabilan sa Pravnim fakultetom, pošto je umetnički. I to je faktički značilo da ti moraš. da završiš sve ispite, pa da bi uopšte mogao da uđeš na master, bez obzira na moje moljenje da meni to ne treba da bih se ja tako bavio pravom, nego želim da ja prosto prođem kroz neki sistem. Ali, ne, nije bilo šanse.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju deliš sa većinom gostiju i sa mnom je da te zanima svašta nešto. I naš obrazovni sistem je dobar sa jedne strane, ako te zanima svašta nešto, jer svašta nešto imaš na raspolaganju. Sad koliko ćeš dobiti u tom celom procesu često zavisi od motivacije nastavnika, profesora, itd. Mnogi od nas su kroz školu zavoleli stvari koje im apsolutno nisu bile interesantno pre toga zbog toga što su ti ljudi koji su ih učili imali neverovatnu ljubav, posvećenost i prosto to negde ne možeš da ignorišeš. Ali, sa druge strane problem jeste to što ti neomogućava da baš da se profilišeš. Nego najbolje prolaziš u suštini ako te zanima ništa. Pa, nije loše ako te zanima nešto specifično. Ali, ako te zanima sve, mi ćemo te gurati da ti naučiš sve, ali ćeš onda doći u nekom trenutku, kad treba da doneseš odluku šta ćeš da budeš ili u kom smeru ćeš da ideš dalje, doći ćeš u situaciju da ti mnogo je teško da tu odluku doneseš. Jer nemaš neke parametre na osnovu kojih to možeš da uradiš. Kako je tebi izgledala škola? To je nešto što pitam sve ljude. Prosto taj ceo proces dolaska do nekih zrelih godina.

Školovanje i odrastanje tokom burnih 90-ih

Nikola Jovanović: Vidi, ja sam menjao škole. U stvari imao sam sreće da budem u dve dobre škole. Jedna se zove Petar Petrović Njegoš i postoji danas na Savskom vencu. To je kraj u kome sam živeo do nekog 5. razreda. To su detinjstvo i te neke realno sretne godine pre samog početka. Doduše, ja sam krenuo u školu 90-ih, ali i dalje sam kao dete mnogo bio zaštićen u tom nekom balonu. Kapirao si da se nešto dešava, ali nisi baš do kraja mogao to da skapiraš. Njegoš i dalje važi za školu na glasu i imala i stroge profesore. Ja sam imao sreću da imam učiteljicu koja je bila OK prema nama. Nisam imao neke traume. Sad gledam po mom detetu, koje srećom nema traumu polaska u školu. Da, ali nije se sistem mnogo – promenile su se knjige, ali ne vidim da se sistem nešto preterano promenio. I ne sećam se ja ni puno tog. Više se sećam tog 5. do 8. razreda. To je već kad ja menjam školu i kad odlazim u drugu sredinu, drugi drugovi, druga priča, uopšte sve. I odlazim u školu koja se tad zvala Stari grad. To je Prvih proleterskih brigada. I ta škola više ne postoji. U stvari, tamo je sad Sportska gimnazija. To je bila moja škola. I jeste bio period kada sam ja počeo da se tražim u smislu šta mene sad tu zanima i kako i šta. Ja sam svoj prvi posao u životi imao u školama. Moje dete, kad sam joj pričao, ona ima 8 godina, i ona kao kako misliš posao. Ja sam u 5. razredu već počeo da radim u školskoj biblioteci. Koliko sad deci verovatno zvuči apstraktno, ali dolaze ti drugari, imao si radno vreme bibliotetke. Ti si tu posle škole, od 14 do 15-16, koliko god si vremena imao. I sad kao upišeš ko je uzeo knjigu, kartice vratiš. Verovatno danas to sve ide preko skenera i kompjutera, ali tad je išlo ručno. To je prvo neko iskustvo, da ti imaš kao neku obavezu, da ideš negde, da dolaziš. I onda sam posle i drugi posao imao u toj školi, jer smo imali profesora biologije zbog koga sam ja i zavoleo biologiju i celu tu priču o životinjama. Što ti kažeš, neko je bio jako posvećen. Mi smo bili jedna mala škola. Uvek je bilo fensi je ako ideš u Skadarliju, ali nisi fensi u Prvih proleterskih brigada, jer smo mi imali puno romske populacije dole na Dorćolu. Ali, ta škola je stvarno imala dosta posvećenih profesora. Imali smo relativno malo odeljenje i moglo je sa nama nešto da se radi. Ja imam u suštini dosta lepih iskustava, koliko imam i ružnih, jer su to 90-e i možeš misliti kako je Dorćol izgledao 90-ih i rat i živeo sam preko puta Bitefa, gde je Marija Milošević držala klub do 5 ujutru. Ti ne možeš da spavaš, pored pijace, pržionice kafe. Ludilo, inflacija, svega. Dvaput bacanja bombe tamo. Prate te do ulaza, uzimaju te pare. Jedno sveopšte ludilo 90-ih koje je bilo kako je bilo. Toliko je ta škola bila nekako kao mali hram, gde si mogao nešto da radiš. Ja sam svašta radio u toj školi. I te neke glumačke sekcije. Kao klinac, pa hajmo sad sve. I drugi posao koji sam imao – profesor biologije je vodio – nekada se to zvala zadruga, školska zadruga. E sad, ta škola zadruga je bila limena kućica ispod stepeništa gde prolaze svi đaci. To je u stvari škola knjižara koju sam ja nasledio od dva drugara, koji su bili dve generacije iznad nas. I kad je trebalo neko da ih nasledi, eto on je odabrao mene. I onda sam ja posle sa drugaricama iz svog razreda radio. To sad iz ove perspektive stvarno deluje kao pravi posao. TI si baratao sa pravim parama. Klinci su dolazili, tvoji drugari, treba im vežbanke za pismeni, olovke, gumice, šta god. Ja sam sam izašao u nabavku u lokalnu knjižaru, koja nama da papir, otpremnicu. Ti tačno znaš, pa prebrojiš pare, prebrojiš pazar, itd. I sad to iz ove perspektive deluje sumanuto, ali bukvalno to je kao neki preduzetnički kurs, hajde da tako kažem, iako ja i matematika ne funkcioniše baš najbolje ceo život. Ali, to je stvarno jedno super iskustvo. I sa te strane jesam bio zaštićen u tom nekom balonu te škole, gde svašta nešto dešavalo i stvarno su se oni jako cimali. Valjda je tako bilo i vreme i oni su se verovatno cimali da nas sklone sa ulice. Jer ti kad izađeš iz te škole čekate sve ono što je dosta bez veze. To je period 96-97, studentskih protesta, konstatnih štrajkova. Recimo, bila je poznata po tome kao jedna od retkih koja nešto dolikuje. I onda smo se mi kao klinci – ja sam prvi protest u životu napravio u osnovnoj školi. Zašto moji profesori nisu štrajkovali i odveo gomilu đaka ispred Vlade Srbije, pridružili se prosvetarima taj dan. To je bilo u 8. razredu. U suštini, škola mi je bila OK i posle sam završio u III beogradskoj gimnaziji, ne pitaj me zašto i kako.

Ivan Minić: Pa, gde tu baš najtežu?

Nikola Jovanović: Gde najteža?

Ivan Minić: Pa, ne znam, u to naše vreme I i III su bile strah i trepet.

Nikola Jovanović: Vidiš, ja sam imao utisak da su I i V bile strah i trepet. Zato što je V imala još dodatnih tih profesora. U V je važilo u koju smenu upadneš, pa da li ti je pala ona latinka koja je pisala udžbenik, šta već ko. Znaš šta, jeste III – mislim da svaki novi početak je težak. Ti sad opet – nemaš pojma zašto si upisao gimnaziju. Znači, završio si 8. razred, svi su u fazonu – sad imaš tu presiju prijemnog ispita. Više ni ne znam kakvi su prijemni ispiti danas, ali nama je bilo srpski i matematika. I sada je to značilo da ti ozbiljno moraš da se spremiš za to. Hajde za srpski manje-više, meni je srpski išao dosta dobro, ali matematika je bila horor. I sreća moja, moj ćale digao ruke od moje matematike i prosto nije mogao više sa mnom da radi matematiku, a meni je ta matematika jedna zbrka u glavi i dan-danas je tako. I moja baba pokojna je bila profesor matematike i onda sam se ja godinu dana spremao za taj prijemni, tako što sam svaki dan posle škole išao kod žene. Oterao sam je u grob bukvalno. Išao sam kod mene i ona je uzela knjigu od prvog osnovne sa mnom i krenula celu matematiku do 8. razreda, jer je videla koliko je sati. I mi smo bukvalno krenuli i ja sam bolje uradio matematiku na tom prijemnom. Za III sam uradio bolje matematiku nego srpski. I upao sam u III. U stvari, III je meni bila fora kako da upadneš u III zato što je bila užasno velika navala. Znači, moraš da budeš odličan đak u osnovnoj školi. Ne moraš da budeš 5.0, ali da imaš približno. Ja nisam bio 5.0, ali sam imao skoro – ta matematika je uvek pravila prosek dole. Ali, morao si da imaš dosta dobar uspeh i verovatno neka takmičenja. Ja sam imao neke istorije, neke tako stvari. Išao sam na gomilu tih takmičenja iz biologije. To su zove Kulturni centar Beograda, ali – da, to postoji i danas. Sad ne znamo da li oni to danas rade. Tad su radili takmičenje iz istorije. Imao si spomenike Beograda. Da, išao sam na takmičenje. Pa, ne znam, o pticama. Kad kažem svašta me zanimalo, stvarno sam išao na razne gluposti, ali sam nekako upotpunjavao vreme. To je vreme pre interneta, pre – imao si video-kasete, pa video-klubove. Ono što je i Bevc pričao. Nisam baš imao sve, pa da mi ne bude dosadno. Mi smo faktički kao klinci tražili kako da nam ne bude dosadno.

Ivan Minić: I da malo nekako sebe zaštitiš od toga što se dešava oko tebe je poprilično strašno.

Nikola Jovanović: Verovatno smo mi kao klinci to podsvesno radili, da sebe zaštitiš od sveg tog horora koji se dešava napolju, a napolju se dešava svašta. Možeš misliti, ali nećemo da mračimo. Nekako smo pregurali, tu smo, hajde, idemo dalje. Ja na to sve gledam kao na neko iskustvo koje nas čini osobama kakve smo danas. Tako da ja odlazim u III zato što je ćale išao u III, stariji burazer išao u III, stric išao u III, tetka išla u III gimnaziju, tj. u VIII kako se tada zvalo. I kao hajde, šta ću, idem tamo! Ja i jedna drugarice iz škole osnovne škole završili u istoim razredu u III gimnaziji i ne znaš sad nikoga. I onda kad kažeš teška gimnazija, meni to više prva godina bila teška u smislu da se ti navikneš na neke nove ljude i da nađeš neko svoje mesto u nekom školskom sistemu i u toj nekoj hijerarhija, ko je popularan, ko nije popularan, gde si ti tu, itd. Ta prva godina – ti sad opet odlaziš iz jedne škole u kojoj relativno ti svi titraju maltene, jer si dobar đak, nešto se cimaš i nekako ti sve vole, a ja sam i dosta u školi prolazio na šarm. Umeo sam da to iskoristim i dođeš u gimnaziju u kojoj otprilike profesore boli uvo. Ima nas 30 i kusur u razredu. Koliko, šest razreda ili koliko već. Ja sam upisao društveni smer i sad hajde sve ispočetka. Matematika, novi profesori, latinski. Boli uvo francuskinju da li si ti prešao u novu školu, pa si u 5. počeo da učiš francuski. Tako nešto. I sad sve te stvari koje su tebi rupe faktički iz osnovne škole nekako moraš da nadoknadiš u srednjoj školi. I ta prva godina je bila izuzetno stresna u smislu bilo je napeto. Učilo se, nije da nije. Već u drugoj godini smo imali bombardovanje čuveno, koje je mene lično spasilo popravnog iz matematike. Treća i četvrta godina su već godina u kojima si naučio sistem i sad potpuno vladaš sa kog časa možeš da bežiš, koliko možeš da bežiš i treća i četvrta godina nama su bile potpuno rasulo. Imam utisak da su čak i profesori digli ruke. Opet došle su nove prve-druge godine, hajmo s njima, a ovi su već sada kao…

Ivan Minić: Pacifikovani. 

Nikola Jovanović: Šta god. Otprilike znamo ko je kreten, znamo ko je kakav. Mi smo to obilato koristili u smislu u prvoj godini si biologiju si bubao napamet, od reči do reči si morao ako hoćeš bilo kakvu smislenu ocenu da dobiješ morao da si bukvalno da učiš napamet. Ona žena diktira i ta jedna sveska kruža, tipa, 30 godina. I sad ti ako promeniš jednu reč, to ti je odmah 4. Jer ti nisi ispričao. Imao si dosta tih predmeta koje se bubaju, ali si onda shvatio da ti tu biologiju u trećoj godini možeš da čitaš, da nema potrebe da ti sediš noćima i bubaš, kao što sam bubao prve dve godine. Nego sad fazon svi smo spikeri. I sad neko je uspešniji u tome, a neko nije, ali to je rizik na koji ti sad pristaneš. Možda ću dobiti keca, a možda ću uspeti da se nekako izvučem. Za matematiku sam našao fazon, pošto smo dobili neku profesoru, čudna jedna osoba, ja sam shvatio da meni tu prosto nije mesto, ali da imam matematiku naredne dve godine. I prve godine sam nešto pokušavao da učim kod nekog profesora koji je odavno bio zreo za penziju i to je bio potpuno fail. Drugu godinu smo počeli, nismo završili. Dolaziš u treću godinu, gde žena kreće sa nekim jednačinama i nešto, a ti si u fazonu ne znam koliko je X puta X. To je taj nivo. Ne znam ni danas. I sad shvatam da je meni jedino rešenje ove matematike bežanje sa časa. I ja to obilato koristim. U smislu što dođem, odradim dva pismena i nema me. Bukvalno me nema cele godine. Sad kažeš III je teška. I sad ja sedim na kafi ceo dan i onda dođem, odradim dva pismena. Dobijem keca ovakvog, kao vrata. Uradi ništa. I onda kažu: “Šta ćemo, Jovanoviću, sa tobom na kraju godine?” Ti kažeš: “Nemam pojma, ali makar nisam bežao sa časova.” Jer ipak imaš dva keca iz pismenog. Znači, ipak nisam bežao. Ona kaže: “Dobro, hajde 4.” 😀 Razumeš? I to je način na koji sam ja završio tu gimnaziju, da budemo vrlo iskreni. I bilo je ekipe koja je upisivala sebi ocene kad god to razredni ode, pa otvore dnevnik. Pa, ova fizike kao: “Pa, kad sam ja tebe pitala? -Pa, pitali ste me.” Ja nisam to koristio. Uvek mi bilo frka da to sebi nešto upisujem. Nego sam gledao da se kroz sistem izvlačim kako sam znao i umeo. Iz ove perspektive ne mislim da je III – sad ne znam da li su se neke stvari promenili, ali to je jedan obrazovni sistem zasterao koji funkcioniše u svim drugim gimnazijama. Ta informatika je besmislena. Profesor koji ti viče za ikonice ikonostast i iziđi iz unutra. Mislim da je čovek i dalje direktor škole, sa kojim sam ja imao okršaje poprilične. Ja imam stepen tolerancije za razne stvari, ali nemam za nepravdu. Ja jesam bio neki bundžija. I u osnovnoj školi sam znao da se zakačim s profesorom, što je mog oca dovodilo do sloma živaca. Jer je moj ćale uvek imao taj fazon ko si ti da se sad suprostaviš nekom autoritetu i profesor se siledžija za katedrom i kao ti si tu da ga slušaš i to je kraj. A ja sam imao – sve je to kul, sve je OK, dok se ja ne osetim ugroženim ili dok ne vidim da prosto se neka sila demonstrira nad ljudima samo da bi se ta sila demonstrirala. Jedan od takvih ljudi je bio taj profesor informatike. Bilo je takvih posle dosta.

Ivan Minić: Svako od nas ima neko ko je takav.

Nikola Jovanović: Ali, ja nisam od onih ljudi koji će da sedi i da ćuti. Nikad prosto nisam bio, nisam ni danas takav i uvek sam u odeljenju reagovao na te neke stvari. Ne samo prema meni, nego i prema ortacima, drugim ljudima. Nema razloga da ti sad nekom daješ keca samo da bi se iživljavao, a da sad svi sede i ćute. Svima je kao smešno, ali ne. U suštini, nije smešno. Samo se ponašaš kao kreten. Jbg, da, posledica toga je da ću da idem kod direktora. OK, ići ću kod direktora.

Ivan Minić: Vidi, Jovanoviću i ja sam bio vođa sindikata. Znam kako to izgleda.

Nikola Jovanović: Moj boravak u Otporu, celom tom shvatanju autoriteta, ali to je došlo tamo negde sredinom srednje škole.

Ivan Minić: Mi smo imali taj momenat, recimo, u prvoj godini srednje škole smo imali užasno iskustvo sa profesorkom matematike, a bili smo stvarno sjajno odeljenje i kroz celu školu smo bili sjajno odeljenje. I ja sam u nekom trenutku, pošto sam ja bio posebno nezadovoljan, onda sam pitao ostale kakvi su po tom pitanju i svi su bili vrlo nesrećni kako je to sve izgledalo. Ja sam pokrenuo peticiju. I danas znam da peticije u principu ne služe ničemu. Međutim, iz nekog razloga nas su poslušali, jer smo zaista dobili potpise sve dece, itd. Ja sam to odneo i rekao: “Hoćete vi da nešto uradite sa ovim ili ćemo mi da prestanemo da dolazimo na nastavu?” I promenili su je, recimo, dve nedelje pred kraj školske godine. Došao je profesor koji je ishandleovao taj kraj na neki najbolji moguči način, koji svakako nije bio baš idealan, jer imaš taj diskontinuitet. Dolazi čovek, ne zna nikog, imaš dva časa da mu se pokažeš na neki dobar način, ali završila se ta agonija. I onda kad sam video da to može tako, onda nije to bio jedini put. S tim što, naravno, bilo je prepreka koje ne možeš da savladaš na taj način, jer postoji nešto što ne znaš. Neka vrsta zaleđine ili nečega. Ti si ljudi mislim da je deo njih i dan-danas tamo i da uništava deci život.

Nikola Jovanović: Da ne shvate ljudi, ja nisam protiv profesora i ja jako cenim tu… Kažem ti, baba mi je bila profesor matematike i stvarno cenim prosvetne radnike. Nemam ništa protiv njih. Mislim da rade u teškim uslovima. Vremena su se isto promenila i teško je i sa roditeljima danas. Ja to gledam i po svom detetu i njenom odeljenju i roditeljima u vrtićkim grupama, Viber grupama, itd. To je što je, ali, da, jako zavisi od toga koliko ko voli svoj posao i na koji način će to preneti na decu. Kažem ti, ja sam imao super iskustvo u osnovnoj školi zato što su se ti neki profesori cimali. Imao sam neka lepa iskustva i u srednjoj školi, ali nisu svi profesori bili prosto sjajni ili mi nisu svi profesori seli ili neki predmet. Mogu oni da budu fenomenalni profesori, ali jbg. ja nisam za fiziku i matematiku. To prosto ne ulazi u moj mozak. I sad ja imam užasan otpor prema svemu tome, a u stvari imaš užasan otpor kada nemaš matematičku dobru osnovu. To sam imao posle u muzičkoj školi. Jednom kad taj solfeđo ne naučiš od samog starta dobro, tebi će strah taj od tog predmeta pratiti ceo život. I tako ja strah od matematike ne prenosim na dete, tako što joj se ne približavam. Žena radi matematiku sa njim, ali ja sam negde svestan svojih kapaciteta i kao matematika definitivno iz nekog razloga, zvuči čudno, jer dolazim iz porodice inženjera, arhitekata, koji to sve razumeju, ali meni to kao… Jbg. 

Ivan Minić: Pa, dobro. Svi smo mi u nekom trenutku bili crne ovce i uljezi u sopstvenim porodicama. U principu, prva prava velika koju donosimo u životu je ta odluka vezana za to šta posle srednje škole. Neko tu odluku donese ranije tako što se profiliše kroz srednju školu. Mada kod nas to profilisanje u suštini nakon bilo koje srednje škole možeš na bilo koji fakultet. Nema te vrste ograničenja. Ali, faks jeste nešto što te odredi. Naročito, ako ostaneš veran tome da se potrudiš da ga ipak završiš, itd. Faks jeste nešto što te ipak odredi. Kako si ti razmišljao uopšte u tom trenutku? Pričamo o periodu…

Pronalaženje sebe na studijama i u Otporu

Nikola Jovanović: Pa, nisam razmišljao, gde sam razmišljao. Hajde da probam ljudima da dočaram. Ja završavam 2000. srednju školu. Znači to je 99-2000. Ne, 2000-2001. Tačno 5. oktobar. I mene od treće godine apsolutno ništa drugo nije zanimalo sem Otpora. Ne znam kako drugačije da ti objasnim. To je bukvalno… Znaju moji drugari. Ja sam bio opsednut time. Ja sam tad već hteo da budem član Građanskog saveza, imao sam sliku Vesne Pešić na gajbi. I nisu hteli da me prime, jer nisam imao 18 godina. Ja sam izašao iz zatvora, tipa, 29. – doći ćemo i do toga – i napunio 18. Tipa, tri dana kasnije otišao da se učlanim. Znači, mene ništa u tom trenutku nije zanimalo sem kako da ja doakam Slobi. I sistemu u kojem ja sad sedim. Neki od mojih drugara u školi su deca funkcioneri. U tom trenutku ozbiljnih funkcionera. U razredu pored ide Sentina ćerka. Sentin burazer je gospodin koga danas oko ove marihuane i plantaže jure. Tako da mi jesmo uvek imali taj snobovski pristup III gimnazije, jer dosta dece funkcionera iz centra je išlo u tu školu. Onda imaš moju sliku u trećem razredu, kraj godine, ja sam u ogromnoj pesnica majica, koja ne može da se ne vidi. Sad oni donosi kući roditeljima, verovatno su u fazonu koji je ovaj kreten, još imam dugu kosu. Tako da sve naopako. Mene u suštini sve sem politike u tom trenutku nije zanimalo. Ja sam kao ono nesretno dete iz Otvorenih vrata, Cakanina ćerka Milica, koja zna svakog poslanika napamet, sedi i gleda skupštinu kao neki krenet. Znam ko je Gorica Gajević i ko su sekretari i ko je sekretar SPS-a i ko je krenet u JUL-u. Ja ih dan-danas sve znam i neću im nikad to oprostiti. Prosto u suštini jedno kretensko oprećenje za dete, kako bih ti rekao, jer ja imam 15-16 godina. Sad sam prolazio kad sam dolazio kod tebe na snimanje, prolazim pored ovog Specijalnog suda i u stvari shvatim da je to prvi put kad su mogli da me uhapse, pošto sam tad sa Otporom, ja sam – te godine je bilo pomračenje. To se sećaš, kad su ljudi zamračivali, nije smelo da se izađe napolje. I onda Otpor je pravio neku akciju. Nešto pomračenje sunca je bilo na platou ispred Filozofskog. I tad sam došao, prišao Srđi Popoviću, bio u fazonu: “E, ja sam taj i taj. Je li mogu ja? Ja bih da uđem u Otpor? -Pa, hajde, ostavi neki kontakt, nešto.” I onda znam šok mojih roditelja kad je prvi put zazvonio telefon, neko sa fiksni, predstave se i traže Nikolu iz Otpora. To su dani objašnjavanja sa roditeljima da me neće uhapsiti, da me neće neko ubiti, itd. Moji roditelji su se užasno protivili celoj toj priči. Oni su u fazonu nije to tvoja borba i ti treba da ideš u školu. Ovo je naša borba. Jbg, mi smo napravili sranje. Na nama je da ga počistimo. Ali, nije to meni baš ulazilo u glavu. Ja sam od tog avgusta, pa naredne dve i po godine fokusiran bio na Otpor. Mene škola nije zanimala. Ja sam odrađivao to što sam morao da odrađujem, ali posle škole, brate, ja u Knez Mihailovu u kancelariju. To je bio taj fazon. Svašta smo mi tu radili. Onda smo tu u Ustaničkoj smo radili performans neki. Posle bombardovanja 99. je bio jedan deo vojnika ili ljudi koji se nisu javili javnim pozivima ili šta je već bilo, pa su onda oni njih tamo tužili. Mi smo tu neku zastavu razapeli, jelte, ispred tog Vojnog suda. I onda je izašao vojni pandur da nas vuče. I to smo izbegli ne znam kako. Moj ortak je završio na naslovnoj strani Blica, ja sam čučnuo kao pizda, da se ne vidim, da me roditelji ne vide, ali sam iza te zavese. Imam čak negde tu – na naslovnoj strani bukvalno, ispred Vojnog suda akcija. I sve što sam ja radio bile su Otpor varijante i cele srednje škola meni na kraju prolazi u tome: u ispijanju kafe, bežanju sa časova i OK šta ćemo danas da radimo, gde ćemo da crtamo pesnice i te varijante. Dva ujutru ljudi idu na Kolos je tada bio jako popularan. Ja dolazim u rancu sa 16 sprejeva i čekam ortaka do dva ujutru kad se završi Kolos da pišemo pesnice po gradu. Budalaštine. Iz ove perspektive sam koji je tebi đavo, jbt. Ali, dobro, to je sada bio mladalački entuzijazam i onda ja na osnovu toga faktički sam u fazonu ja ne znam šta ću da upišem. Bukvalno tika-taka. Hajde da čekamo polugodište drugo, pa ću ja možda nešto. I sad se ja tu već tripujem: medicina. Šta bih ja sve to mogao, šta mene zanima od svega toga. I sad kreće 5. oktobar, kreće sranje, kreću promene. I ja budem u fazonu upisaću političke nauke. Ako se već bavim time, ako me već to toliko uvuklo u sebe, ja budem u fazonu linija manjeg otpora. Bukvalno sam u fazonu ja ne znam šta hoću. Šta se polaže za prijemni? Neka sociologija, istorija srpske ili test opšte kulture. Ja to odem i položim. Ti sad upišeš političke nauke i fazonu si vau. Onda dođeš na faks i budeš u fazonu jbt, vratio sam se u srednju školu. Jer sve ovo opet što nisam hteo da učim da napamet me vi terate da učim napamet. To ti je… Moj dvogodišnji boravak na političkim naukama, gde sam ja sad zamišljao da će mi nešto da sedimo, pa malo da diskutujemo, pa ćeš ti meni da daš da nešto pročitam, kao američkim filmovima, pa malo disktujemo o Platonu ili ovo-onome. Ali, ti si u fazonu: “Ne, ovo je sve što ja mislim o ovim sociolozima na 100 strane skripte i to je moje mišljenje.” I ti sad uzmeš i naučiš ga napamet. To je jedan od razloga što sam ja odustao od tog faksa. Drugi razlog je što mene u tom trenutku verovatno puberte i trema razvljajuju. Ja već imam dugo problem – sad to ne deluje, ali ja se tad već dugo borim sa tremom i to je razlog što ja u nekom trenutku odustajem od muzičke škole. Ja sad paralelno sa gimnazijom idem i u Slaveski, gde sviram trubu. To je isto, dve škole, prepodne si ovde, popodne si ovamo, između bežiš u Otpor, bežim sa časova solfeđa čuvanog, kojeg ne znam, jelte, jer ga niko nije postavio makar meni kao nekome ko svira duvački instrument onako kako treba. Praviš gomilu problema, popravne ispite, stižu roditeljima. U srednjoj školi si super, ja sam bio odličan đak, ali iz muzičke škole stiže kec iz solfeđa i tako. I roditeljima je to ono muzička škola nije obavezna, boli ih uvo. To je tvoj izbor, hoćeš-nećeš. I meni se u jednom trenutku lomi da ja imam neviđenu tremu kad sviram. I ide prosto dotle, ne znam kako da – to ti je parališuća trema. Bukvalno da se ti toliko treseš . Dok trubača se tako zove kad ti se osuše usta. Ne možeš da sviraš. To je bilo mučno i za gledati, ali to je priča našeg obrazovnog sistema da tebe neko prosto nije uzeo u toj muzičkoj školi i rekao: “Čekaj, stani! Mi imamo školskog pedagoga, imamo psihologa. Hajde da malo da sednemo da pričamo sa tobom zbog čega ti kad izađeš iz bubblea, svoje učionice u kojoj sviraš sa profesorom, imaš neviđeni problem da sutra izađeš na binu.” I onda se meni tu ista stvar desila na faksu, da sam položio jedan ispit, a to je engleski, jer se polagao u kabinetu, a onda kad dođeš u amfiteatar pred 200-300, koliko god tamo ljudi stane u političkim naukama, ja pogledam koliko ljudi ima i kažem: “Hajde ćao!” Znači, ne izvučem pitanja, ne izađem da probam. Ja sam u fazonu ja ne pričam, ja ne odgovaram pred 200 ljudi. I kažem roditeljima pao sam. I sad obnovim ja prvu godinu. Sve pričam pao, sve vreme idem na predavanja, sve vreme učim istoriju, ne znam šta sam tamo bubao, sociologe kod Čupića i svašta nešto, ali dođem, vidim amfiteatar, okrenem se i odem. Bukvalno. I onda u drugoj godini budem u fazonu nešto mora da se promeni. Ili ja idem sad da radim nešto ili ću da nastavim ovaj faks ili moram da smislim šta ću da radim u životu. I to je već trenutak kad se ja užasno lomim sa politikom u smislu ja jesam učlanjen u taj Građanski savez, ja jesam bio tamo neko vreme i sve je to bilo super i ti se tu nešto ložiš, ali onda nekako počneš da kapiraš da ljudi sa kojima ti sediš u toj stranci i nešto pričate u stvari se svi nekako lože na neku vlast i lože se na neku priču kako se ko vozi kolima sa Natašom Mičić, kako ko sedi u skupštini grada. Goran Svilanović je u tom trenutku valjda ministar inostranih poslova i to su neke kreneteske priče u koje ti prosto više, kako bih ti rekao, nemaš više taj nalet entuzijazma i generalno atmosfera u društvu je u tom trenutku je bila, ne znam koliko se sećaš, ali bila je užasno mračna. Pre ubistva Đinđića, to su konstantna previranja, optuživanja…

Ivan Minić: Da, krenulo je bilo kao neka sjajna stvar, onda je krenulo razočarenje.

Nikola Jovanović: Koštunica, pobune, svašta nešto i znamo kako je to rezultiralo. Ja prosto budem u fazonu mene stranka ne zanima, politika me ne zanima na taj način. Da, mislim šta mislim, moja ubeđenja su to, ali ja ne vidim prosto sebe u takvom jednom sistemu. I tu prelomim i sa političkim naukama. U suštini, jbg, nije ovo sad fakultet za mene. OK, da, imam tremu na kojoj sad definitivno moram da radim. Odustajem od muzičke škole definitnvno, jer profesor odlazi u penziju, ja sam zagovnjao sa solfeđom i neki popravni. Onda me nateraju kad pređem na vanredno, onda dođeš u septembru da prijaviš ispite, a oni ti ponište celu drugu godinu, gde imaš 14 ispita, oni meni ponište 12 ispita, jer prešao sam na vanredno. Pa, ne mogu da polažem 12 ispita koje sam već položio. Ostala su mi dva koja… Ja dignem ruke i od jednog i od drugog, ali budem u fazonu mene zanima muzika i mene sve vreme zanima muzika. Ja jesam svirao u nekim bendovima. Kad kažem svašta sam radio, ne mogu ni da stignem da ispričam šta se tu sve dešavalo tih godina, ali uvek me je zanimala muzika. Ja sam puno muzike i slušao. I jedva sam čekao da odem na Pepsi Sziget, tad se to tako zvalo. Onda sam išao na Cure. To je bio moj prvi odlazak van zemlje na festival neki. To je potpuno… Završiš faks i kao idem… I te godine kad sam završio se pojavio Exit. To je isto nama bilo… Ne mogu to da opišem, ne mogu ljudima da opišem te neke stvari. Taj moj prvi odlazak na Exit – nekako osećaj taj jedan dah promene i neke stvari koje si ti priželjkivao kao klinac da se nekako dese u tvojoj zemlji. Potpuno ti neverovatno deluje. Seli smo sa ortakom u autom, otišli, odvezli se na Petrovoradinsku tvrđavu i otišli na neke koncerte. I ti sad slušaš koje si slušao na CD-u. Potpuno ti je sumanuto. Ne možeš da shvatiš da to tvoj život je sranje iz koga si krenuo.

Ivan Minić: Imaš tu neku neverovatnu količinu energije kad krenu da se dešavaju takve nove stvari. Prvi put, drugi put kad se nešto dešava, jednostavno ta energija koju ljudi koji na tome rade odašilju ka svima je potpuno preplavljujuća. Problem nastaje što u desetom izdanju toga više nema, u dvadesetom je to samo biznis, itd. Ko uspe da zadrži makar malu dozu te na kraju dana ljubavi u svemu tome, on uspe da napravi nešto što ima trajnu vrednost, što nije samo fenomen koji se upalio i ugasio. Ali, bilo je tad dosta takvih fenomena. Bukvalno, što kaže, priroda se budi. Ljudi su se probudili.

Nikola Jovanović: Sumanute stvari su se desile. Odjednom imaš – krenu koncerti. Pa, onda prave onaj Eho festival, koji je propao, sećaš se i ti. Odjednom ti u Beogradu svira Sonic Youth. Ti si u fazonu sad smo prešli na neku veću ligu. Pa, Blondie, pa ne znam šta je sve Ambrozić – Ambrozić je isto svašta radio. I tad sam ja već počeo da se interesujem za koncerte. Tad sam upoznao Ambrozića i sad nažalost Zlatka Jošića. Oni su bili ljudi koji su jedan taj dah koncerata i te koncertne produkcije doveli. Ja sam tad sa drugaricom, koju sam znao iz Građanskog saveza, mi smo se nešto tripovali, kao hajde da dovedemo The Strokes u Beograd. Tako počinje moja koncertna karijera. Potpuno sumanuta jedna priča. I sad ona je znala nekako Ambrozića posredno, mi odemo na neki sastanak sa njim i tad upoznamo njega i Zlatka. I otada krene neko naše i druženje i neka priča oko koncerata, festivala. Posle Ambrozić 2003. preuzima da radi Exit kao programski menadžer i dovodi Moloko. Kažem ti, užasno neke pozitivne stvari pored svog sranja koje se dešava u zemlji, jelte. Sad ono što mene kao klincu tad bilo jako bitno i zanimljivo. Nisam sad bio na Szigetu par godina, ali poslednji put kad sam išao sam sa ženom, više se ne sećam da li je Florence and The Machine ili tako nešto – Sia, Florence and The Machine i tipa Macklemore. Sumanuti neki Sziget. Gledaš ove, ja tad već imam 30 i kusur godina i ostavio dete u Beogradu, otišao sa ženom dva dana, koliko smo uspeli babe da nam čuvaju decu, i sad gledaš one klince koji imaju 18-19-20 godina, tamo kampuju pijani, drogirani, backpackuju Evropom sa rancem. I ti si u fazonu – je li smem ja da psujem, ne smem?

Ivan Minić: Slobodno.

Nikola Jovanović: U fazonu sam: “Jebem ja vama mater!” Ne klincima, nego svoj toj ekipi koja meni oduzela ceo taj deo. Jer ja sad sa 30 i kusur sam ljubomoran na klince koji imaju 18-19-20 godina, koji imaju mogućnost da putuju. Kako bih ti rekao, moj odlazak za Sziget znači prvo ubeđivanje roditelja da neću da budem pijan, drogiran, da neću da se vratim mrtav, itd. Nego organizovano sa nekom agencijom. Ivan Morić čuveni je vodio te koncertne ture. Pa, ti tamo objasniš roditeljima da ipak nisam idiot, iako su me hapsili četiri meseca pre toga zbog Otpora, itd. I onda ti čekićaš ispred mađarske ambasade i čekaš vizu jebenu. I to opet i košta. Taj koncert nije samo kao platiš kartu, koju u tom trenutku – ti ne radiš, ti si klinac koji živi od roditelja. I kad odeš, to ti otvara neke nove svetove, otvori ti neke nove priče, vidiš kako ljudi žive. Meni je zato žao što ljudi ne putuju više. OK, nemaju svi finansijske mogućnosti. Meni su ta putovanja i ti izleti koje sam ja posle imao, zahvaljujući pre svega što sam uspeo da uđeš u neke organizacije, da odem u Rim, da tamo me nešto snime, pa me vode u Rim ponovo oni sami. Otvara ti malo percepciju kako ljudi žive, šta je OK, šta nije OK, koje su neke zapadne vrednosti, koliko su ljudi opušteniji nego mi ovde, koliko su smireniji, koliko je nekako tempo… OK, Italijani su posebna priča, ali meni to kao klincu koji sad ode da radi za neku organizaciju Glocal Forum, pa se mi nešto tripujemo, neki peace building, pa nas dovedu sve zajedno sa Kosovo, Albanci, mi, svi živi mogući. Od Palestinaca, Izraelaca, zajedno, do Amerikanaca. Ne možeš da zamisliš. Sumanuta neka organizacija, koja je na kraju organizuje koncert sa Kvinsi Džonsom u Rimu, gde dolaze Anđelina Džoli, Opra, ne znam koji bendovi. Kvinsi Džons je radio onaj We Are The World i hteo je da ponovi nešto i ti si u epicentru svega toga. I onda ja sutra pregovaram sa Studiom B da snimak tog koncerta emitujemo mi i Priština u isto vreme. Sumanute sam neke akcije radio. Ali, sedim sa ćerkom Kvinsija Džonsa i sad mi tu pričamo. I sad ona mene pita šta ja mislim o Majkl Džeksonu, da li je OK da on nastupi na tom koncertu. To se sve dešava u Rimu, a ja imam 20 i kusur godina. Malo su ti nestvarne te varijante. Ta putovanja te nekako osvešćuju i upoznaš jako puno ljudi koji su neki danas meni prijatelji iz svih krajeva sveta. I vidiš da ti klinci žive rasterećeno. Mi smo tad, kako su oni mene posle zvali da dođem u Rimu na – neki kao intership sam radio 15 dana u Rimu, gde su oni sve platili, karte i avion, i mi sedeli u kancu 15 dana i radili s njima na nekim projektima, ja i devojka iz Kanade. Mi smo pisali – svako treba da napravi neku viziju svog grada budućnosti. To je kao bio konkurs i ti si kao napisao – ja sam napisao neki sastav. Sad ti pišeš o nekom životu koji sad živiš ovde, a onda kad ti odeš tamo na tu konferenciju – oni tad meni pričaju od traffic jamsu. Ja sam u fazonu, šta je traffic jam, u pičku lepu materinu. Shvatiš da su traffic jams današnje beogradske gužve. Ali u tom trenutku si u fazonu, koje gužve, kojeg Beograda.

Ivan Minić: Ko ima para za gorivo.

Nikola Jovanović: Ko ima para za gorivo. To je početak 2000-ih. Nestvarne su razlike. Onda tu dođu Palestinci, Gaza, ovo-ono, Indijci, pa se te stvari iznivelišu. Kao mi zemlje trećeg sveta. Jbg, mi smo u tom trenutku zemlje treće sveta. Mogu ja sad da se tripujem, mi smo iz Srbije – super! Ja sam se uvek cimao i gledao da radim nekako zanimljive stvari, da meni faktički ne bude dosadno, jer ja nisam lik koji miruje. Nisam ni danas. Odu žena i deca u Francusku, ja umesto da sednem da gledam Netflix 10 dana, ja sam u fazonu hajmo teretana, krečenja. 😀 Prosto, to ću sa terapeutom da obradim, ali to je… Ne mogu da mirujem. Svašta sam ja tu radio i nekako sam gledao da mi bude zanimljivo i da se ložim na sve te stvari, ali na kraju dana mene je muzika bukvalno pratila otkad sam bio klinac. I tu sam negde prelomio na drugoj godini, kad sam shvatio da nemam snage da izađem na te ispite. Ali, ja ne znam kako mogu sebe da nateram da to uradim. Prosto, nemam s kim da pričam o tome. Ja većini ortaka to nisam ni rekao o čemu se tu radi, nego sam bio u fazonu padam ispit, idem dalje. I onda prelomim da upišem Akademiju umetnosti, koja se tada zvala BK ili kako god da je. I tamo upišem ton tamo – zvuk. Nisam ni pokušao na FDU da odem. Odnosno, išao sam na neke konsultacije, počeo kao da učim, da se spremam, imao sam čak i opciju sa Višu elektrotehničku, ali su roditelji bili u fazonu: “Ne, ne, ne možeš da upišeš višu školu. Moraš da upišeš fakultet. Na šta to liči?” Jer kod mene to u kući ili studiraš ili radiš. I ako prekineš da studiraš, počneš nešto da radiš, to je kraj života. Ti se nikad više na fakultet nećeš vratiti. To je tako u mojoj kući. I nekako su oni uspeli da svare da ću ja da upišem prvo političke nauke, sad treba da svariš sa roditeljima da ću ja sad da upišem neki zvuk. Šta je sad to? Čemu to služi? Zašto nećeš FDU? Ja sad odem ćaletu i kažem: “Da, bio sam na konsultacijama. I sve koje sam pitao su bili u fazonu pa to nećeš upisati iz prve, moraš da se spremaš par godina.” Ljuba će da me čeka par godina sigurno da upišem fakultet. Znači, nema teorije. I moji su u fazonu: “Ne, ne.” Umro nam je deda, prodali su dedi stan, hajde finansiraće prvu godinu mog faksa. Tad je faks kao obećavao stipendiju, od koje se na kraju nije desilo ništa. I posle smo se snalazili. Hajde sad plaćaj taj privatni fakultet kad si već krenuo. Plaćaj ga! I to je u stvari mene prelomilo, ta trema koju sam na kraju, kad sam došao opet na privatni fakultet, kad je došao prvi ispit, sad ne polažeš pred amfiteatrom. Mada smo imali neki ispite pred celim kao generacijama, jer taj faks je imao sve super sem stručnih predmeta, koji su bili bitni, ali istorija umetnosti fenomenalna. Iva Draškić, pa Abramović Velja držao istoriju filma, pa estetiku. Znači, imao si stvarno neke fenomenalne profesore i stvarno zanimljive ljude od kojih si svašta mogao da čuješ. Ali, ovaj drugi deo faksa škripi. Ono što smo ti i ja malo pre pričali, sad neko meni drži teoriju iz snimanja zvuka u učionici. Ja treba da budem u studiju, da vidim šta ovaj mikrofon radi, gde su ključevi, kako se pale, a ti stalno dobijaš neku teoriju. To je sad priča za sebe. I tako u stvari ide moj otklon opet od fakulteta. Jer ja sam u fazonu: “OK, možda treba da upišem produkciju, ali ne produkciju zvuka, nego organizaciju. Jer kapiram da tu mene nešto loži da ja nešto organizujem.” I završim ja taj fakultet. Tu sam već morao da prevaziđem tremu. Tu više nije bilo – tu je bilo sad već moramo. I tu mi je malo i politika pomoglo, to moram da priznam. Jer me je ona bacila u smislu ako ti nešto želiš da kažeš i ako hoćeš da se tvoje neko mišljenje čuje na nekom sastanku, bilo čemu, ti moraš sad da digneš ruku, da ustaneš i da nešto kažeš, koliko god ti je neprijatno, koliko god su ti suva usta i treseš se i šta god. I nekako sam ja uspeo da nateram sebe da izlazim na ispite. Bukvalno sam terao sebe. Pao – pao, ali moram samo da izađem i da probam. I završio sam taj fakultet, ali sam na veliku žalost mojih roditelja počeo da radim u trećoj godini.

Ivan Minić: Ne, ne, ali način na koji si ti to sad objasnio kako ti je politika pomogla, to je najdivnija način kako je politika nekom pomogla za bilo šta. 😀

Nikola Jovanović: Jeste. Ja sam tom Građanskom savezu večno zahvalan. Ti si došao klinac od 18 godina. Prvo, nemaš pojma. OK, ti sa 18 stvarno misliš da znaš sve, a defakto ne znaš ništa. I ti sad ulaziš tamo. Tamo sede neki ljudi. To je sad raspon ljudi od Gorana Svilanovića, Rade Hrustanović, Hipera, profesora Pravnog fakulteta Vesne Rakić Vodinelić. Kroz taj GSS je stvarno prošlo nekih divnih ljudi, Vojin Dimitrijević. Do nekih ljudi – ja sam stvarno u fazonu sačuvaj me Bože ko je bio u toj stranci. I ti sad imaš klince, imaš tako ljude koji su ministri, sede u nekoj Vladi. Sad ti treba da nešto i naučiš od njih, ali opet imaš neku svoju potrebu da nešto svoje organizuješ i da ti klinci nešto rade. I radili smo mi svašta nešto, ali jeste meni benefit prvo što sam upoznao stvarno dosta dobrih ljudi, sa kojima sam i danas u kontaktu, i nekako delimo zajedničke ideje prema životu, tako da kažem. U neke sam se duboko razočarao, kao što sam se razočarao u 90% ljudi iz Otpora, koji danas sedi gde sedi i radi šta radi, a pričaju o nekom preduzetništvu i svi neki bajni preduzetnici, a ja znam kako su se i razvlačili kablovi u skupštini i šta se tu sve radilo, ali nema veze. Neću da me tuži neko posle. 🙂 Neće. I ta škola je meni je škola. U stvari, to jeste škola. Ja sam žrtvovao dve godine fakultet, jer me tad isto i stranka zanimala, pa sam hteo nečim da se bavim, ali ja sam morao – tu sam bukvalno morao da prevaziđem tremu. I to mi je jako posle pomoglo da uopšte mogu da polažem ispite na faksu. Jer kažem ti, ne mogu to da opišem. To kod nema tu vrstu treme, teško mogu da prepričam kako se… Kad ti o nečemu razmišljaš danima unapred, kao što ja dan-danas sanjam muzičku školu. Ali, krenula mi je klinka u muzičku i sad sam prošao s njom kroz muzičku, vodio je na prijemni, ušli na neke časove. Znači, ja sam sutradan sanjao muzičku školu. Imam tu noćnu moru gde mi oni izbace iz muzičke, ja kažem: “Ma, boli me uvo. Imam ja završenu gimnaziju.” Oni ti dođu i kažu: “Pa, nisi ni to završio!” Valjda taj neki nezavršen posao, što kao nisam završio tu muzičku škole me proganja. I proganja me taj solfeđo i ti neki profesori koje sam imao, koji su bili potpuni kreteni i koji ti ogade prosto instituciju. Recimo, ja ne prolazim pored Slavenskog, prolazim ulicom Božidar Adžije, ne znam kako se sad zove. Ja ne idem tim delom, ja idem drugim delom ulice. Bukvalno mi se okrene želudac kad se prođem pored muzičke škole i imam užasnu tremu što je moje dete sad krenulo u muzičku školu, jer ne želim da ona uopšte ima tu vrstu otpora prema nečemu što treba da radi u životu. Pre bih da se ne bavi nečim nego… Nije me niko terao, da se razumeo. Niko me nije terao. Moji roditelji su bili u fazonu muzička škola to nije obavezna stvar. Hoćeš, nećeš, ko te šiša. Ali, ja sam voleo da idem na tu trubu i voleo sam da sviram, ali jbg.

Ivan Minić: Šta si počeo da radiš na trećoj godini faksa?

Rad na Metropolisu i civilno služenje vojnog roka na Univerzijadi

Nikola Jovanović: Svašta. Opet nije jedna stvar. Vidi, prvo sam napravio Kontru. Mi smo tad – ja mislim na drugoj godini faksa smo napravili Kontru kao magazini. Postojao je taj Kontra web magazin na internet. To je vreme pre… Malo posle toga se pojavio Popboks i u tom vreme se negde pojavila i Kultura B92. I mi smo napravili, ja sa kolegama sa faksa i još par ljudi, nekako gomila ljudi se tu okupila i tad danas neki rade u medijima. Bili smo u fazonu: “Mi smo klinci, nas jako zanima muzika, zanima nas jako kultura, želimo da idemo na koncerte, želimo da idemo na Exit, želimo na ovo, želimo na ono. Zašto neki magazin kod nas ili tako nešto slično?” Imali smo romantičnu ideju da ćemo to jednog dana štampati, kao što je Bevc, ali to se nije desilo. Ali smo napravili sajt koji je u tom trenutku imao – možda nije imao puno pregleda, ali je imao jedan ugled među kolegama pre svega. I ja sam 90% ljudi sa kojima i danas sarađujem, tipa, Ambrozić, Dom omladine, itd, upoznao – delimično Ambrozića malo ranije, ali upoznao kroz taj magazin. Ja sam imao karte za Exit svake godine i to ne jednu. Stvarno smo imali super saradnju. Sve živo što se dešavalo u gradu mi smo gledali da pratimo. Ja sam tako počeo PR da se bavim, jer sam u jednom trenutku odlazeći na sve maltene konferencije za štampe koje su se ticale filma, Cinemanije, tad je Tuck bio jako veliki distributer, radio super tu Cinemaniju, Filmsku reviju, itd, sve ljude iz posla sam ja upoznao tako što sam ja kao mali novinarčić išao na svaku konferenciju za štampu. Muzičku, filmsku. Film me isto jako puno interesovao. Žena me dan-danas zajebava kako sam išao kao štreber u Kinoteku. To su sve neke faze u životu koje – sećaš se verovatno kad je bio bioskop za jedan dinar, kad su se pojavile 96. Titanik, Maska, hrpa nekih filmova. I film sam isto jedno vreme ložio, upisaću glumu, ali nikad se nije desilo, niti sam pokušavao. I onda sam upoznao gomilu ljudi, PR, novinara i nekako vrlo lako kad sam kasnije hteo da se bavim ja PR da to probam, bio sam u fazonu pa ja te sve ljude znam. Vidi ova Ljilja sa Rock radija, pa nju znam sa konferencije za štampu. Za osobu koja ima tremu – meni je to frka. Jer treba da okreneš nekog telefonom i kažeš: “E, ja sam taj i taj. Imam koncert, radim to i to.” Ali, kad nekog već znaš lice u licem, onda ti je malo lakše da uzmeš taj telefon i da radiš stvari koje ti možda nisu prijatne. I krenuo sam sa Kontrom i Kontra je radila dosta solidno. Onda se pojavio konkurs na televiziji Metropolis, što je u stvari moj prvi plaćeni posao verovatno u životu, ako ne računam ono deljenje letaka i te fazone kao klinac. I oni mene prime kao na neki probni rad. Tad je Dejan Cukić bio urednik, Galeb je još uvek bio tu, Kesić je još uvek bio tu. I to je kraj zlatno vremena Metropolisa onakvog kakvog ga mi znamo. Već se tu ekipa počela da se osipa. Ana Mihajlovska i cela ta ekipa nekako su već otišli. I sad njima treba da se to podmladi. Promenili su vlasnike. Kupio ih je Mića Megatrend, itd. Cukić je tu, tu je Darko Vlahović koji dolazi sa Studija B. I oni kao mene prime na neki probni rad, kao mesec dana. Ja i Coka, koleginica danas sa Rock radija, od svih ljudi ostanemo. Nekako smo bili u fazonu: “Nas dvoje sigurno…” Pošto ti tad u tom trenutku da bi dobio posao, ideš na sastanak sa Mićom lično. I sad tu sedimo ja, Coka sa crvenom kosom, ja neka poluduga kosa, ne znam više ni šta sam imao, sedi valjda Crnogorac, tako neki ljudi. Nas dvoje izlazimo sa sastanka u fazonu smo: “Ti i ja ne da ne dobijamo posao…” Mi jedini tu ostanemo. Sa Oljom Crnogorac, ali jedini tu ostanemo. I nekako budemo tu neko vreme na Metropolisu. To je faktički taj trenutak, što sam ti rekao, kao roditelj: “Pa, što ti radiš?” Ja sam u fazonu ja sam smenio profesora na privatnom faksom peticijom, tj. šefa katedre. Jer, jelte, u drugoj godini smo imali nešto – kad ćemo mi nešto da radimo, kad ću ja da uđem u studio, kad ćemo mi nešto opipljivo da radimo. Svašta je tu nešto bilo, nebitno. Ja na trećoj godini shvatim da od faksa nema ništa. OK, ja ću dobiti papir, dobiću diplomu, dobiću neko opšte znanje tih opštih predmeta, istorije umetnosti, ovoga-onoga, ali šta ja znam da radim. Meni je to bio momenat. OK, ćale mi je građevinac, burazer mi je arhitetka, ovi su lekari, šta ja konkretno, ja, Nikola Jovanović, umem da uradim? I u tom trenutku sam u fazonu ne baš mnogo. OK, umem da pišem. Mogu nešto i da napišem. Očigledno umem da organizujem neke stvari, umem da organizujem ljude. Hajde, šta mene sad zanima? Zanima me muzika, super. Hoću da se bavim muzičkom produkcijom? Verovatno ne. Jer tad već u trećoj godini sam u fazonu ja ne znam ništa sad već o snimanju zvuka. Znam teorijske stvari, malo smo sedeli u studiju. Ali, ja sam u fazonu nije to sad poziv za mene, ja moram potpuno da promenim karijeru. Da, završiću taj fakultet, whatever, ali sad ću da ga odložim malo, jer imam vojsku. To je još pre ukidanja vojnog roka. To je jedna stvari koje sam radio u Građanskom savezu, to civilnog služenje vojnog roka, to mi je bilo… Meni je to ćale, ja kad sam rekao: “Videćeš jednog dana, ja neću ići u vojsku.” On je bio u fazonu – to smo mi i pričali, ali ipak se taj dan desio. I završim ja taj faks uz malo razvlačenje, jelte, i tad sam krenuo da radim prvo Metropolis, onda sam otišao sa Metropolisa kod Peconija. To se tad nije zvalo Happy. On je kupi neku frekvenciju, lupam, od Marka Miloševića.

Ivan Minić: Košava.

Nikola Jovanović: Košava. Nije bila ni Košava. Ja sam otišao kad je on kupio Košavu. Nego on je kupio neku nepostojeću gradsku frekvenciju od Marka Miloševića sa idejom da se od napravi nešto veliko i to su bila obećavanja avioni-kamioni, ali ti dođeš u jedan sistem u kome ja ne pripada, ne pripadam tad sa 22-23 godine. To je vrlo korporativni sistem u kome ja treba da se tresam kada vlasnik ulazi u zgradu. Ne smeš ništa da nosiš, mora pantalone. Bukvalno mi broje koliko puta sam otišao do WC i koliko puta sam otišao do aparata za kafu, a u isto trenutku pošto je on proizvođač cigara ti možeš da pušiš u tim kancelarijama. I sad zamisli do kancelarije njh 30 na 45 ljudi puši. To su sumanute neke situacije. I ja sam u jednoj trenutku otišao sa te Košave – to se posle. On je kupio tu Košavu, ja sam kad kupio Košavu, on je faktički počeo da šalje nas da špijuniramo ljude koji rade na Košavi. Da pišeš šta ko kako radi. Ja sam bio u fazonu neću da učestvujem u ovome. Znači, što bi ja otpuštao sa 22-23 godine ljude na Košavu, koji sutra treba da mi budu kolege ili ne znam šta. Prosto smo u istom poslu. Ja nisam zato došao. Ja sam došao sa nekom potpuno desetom idejom. I onda kad je došla neka varijanta da nam se skidaju pare sa plate, jer su njega tužile bivše kolege koje je on nepravedno otpustio, pa mi sad kao radnici snosimo te troškove – inspekcije i inspekcijskog dolaska. I to u trenutku kada njemu Čume šalje magarca, koji se šeta Zemunom na kome piše Peconi. Ne zajebavam se, to je istinita priča. I kad sam ja video tog magarca i kad ja shvatim da radiš i subotom, a onda te u pet zove sekretarica i kaže: “Sutra sastanak sa vlasnikom”, i ti provedeš nedelju u praznoj zgradi – nas deset sedi i kao priča o televiziji i zašto smo glupi da ne kažem kao šta i kako je njegova žena smislila da se emisija zove Madona Maradona, a mi ne možemo da smislimo tako dobre ideje. I kad ti shvatiš da sediš u praznoj zgradi, gde neko uzme i rokne zolju, šetaju tu magarci po Zemunu, ja budem u fazonu: “Drugari, jbg, ovo nije za mene.” I prestanem to da radim. Prebacim se totalno u koncerte. Tad me je Peđa Hrčak snimio šta sam radio na Metropolisu. I kad sam završio sa Peconijem, on me je zvao, kao hajde da mi pomogneš, treba mi pomoć oko koncerata i oko PR i oko izdavaštva. Tad je Hrčak bio u punom zaletu i Repetitor se radio i Nežni Dalibor. Svašta je bilo. Ja pređem, kao hajde. I to sam radio neko vreme. To je moje koncertno iskustvo organizacije, početak organizacije koncerta, prvi upliv u izdavaštvo, ulazak u PR. Mi smo tad radili Supernatural festival i Jelen pivo Live festival. I Igi Popa na Tašmajdanu. Stvarno bili su neki jako lepi projekti i lepo se radilo. Ja sam mogao od toga da živim. Ja se preselio da živim sam, ostavio roditelje na njihovu veliku žalost, dok me nije sačekala vojska. I sve vreme sam faks nekako čačkao, ali nisam ga završio. I na kraju sam morao da diplomirao. I kad sam diplomirao, sačekalo me civilno služenje vojnog roka, ali to sam ja malo obrnuo igricu, tako što sam završio na Univerzijadi o kojoj apsolutno nisam znao ništa. To je već tvoje polje, tvoje polje interesovanja – sport. Ali, bukvalno nisam znao ništa o sportu, ne znam ni danas nešto preterano. I završio sam na Univerzijadi. E sad, to ti je ta priča poznanstva tih ljudi. Igrom slučaja ispostavi se da oni mene ubace u neki sektor za objekte. Tako neka budalaština. I taj moj šef Raša nije hteo da me pusti, a meni snimi PR da sam ja – Danijela Rakić, koja moja drugarica danas, ali tad je bila PR Tucka je prešla da radi Univerzijadu. Ja vidim poznato mi je ime i kao stoji njen mail na sajtu Univerzijade. Ja joj napišem mail: “Hej, ćao, Danijela”, a pritom se mi nismo nikad upoznali u životu, ali smo jedno 6-7 godina oko Tucka komunicirali mailovima: šta njoj treba za filmove, šta meni treba od karta, premijere, Cinemanije, sve. Ja pošaljem ženi mail kao: “Hej, ćao, Danijela, nisam siguran da si ti, ali čini mi se da si ti. Ja sam ovde na Univerzijadi, pa ako imaš vremena hajde da se vidimo i ako vam treba nešto.” I ona meni: “Šta da nam treba? Treba da dođeš u PR sektor. Ne možeš sad da truneš tu u tim objektima nego dođi. Treba nam čovek i za sajt.” Ja znao WordPress, zna ovo-ono, a to je tad bio skill, znati WordPress i internet. I povuci-potegni, oni mene prebace u taj PR sektor Univerzijade. I to je bilo gineš. To je bio užasno ogroman doživljaj i u sezoni onog svinjskog gripa, kako se već zove, pretečom korone, gde smo imali stvarno u tom kriznom PR-u i stvarno super ekipa tamo radila i stvarno si ljudi bili divni prema meni. Imao si sve: i sudare, i povređivanje sportista, otkazivanje, australijska delegacija cela došla sa svinjskim gripom. Svašta. Neke nove stvari i naučiš. I super je meni bilo iskustvo i puno sam nekih ljudi sam super upoznao. Ali, nekako ti kontakti koje vidiš, imaš. Ja sam paralelno radio i koncerte i Supernatural sve vreme dok sam bio u vojsci, koliko sam mogao. Jbg, ti si tamo od 9, pa kad te puste kući, što je bilo OK. Nemaš porodicu, mogu da sedim ceo dan na Univerzijadi. Sedim, OK. Ekipa, ljudi, druženje. Stvarno je… Kad pogledaš, ali bilo je masivno događaj, koji ima milion svojih problema, od onog Siniše Jasnića, love. To su one varijante, dolazi Đelić u posetu i onda preko noći vidiš bude se vojnici koji su tu spavali u tim Deltinim zgradama, bude se vojnici koji su bili tu u tom trenutku – sklanja se nameštaj. Kao, ti si u fazonu šta se dešava. Sklanja se nameštaj, ne sme da vidi Đelić gde su pare potrošene. Neke bele kožne fotelje. Ko zna gde je to sve završilo i šta je bilo sa tim, ali sumanute neke priče. I meni se usred te Univerzijade – ja odem na koncert na Simply Minds, ne Simply Red je bio na Kalemegdanu i sretnem, možda ga i poznaješ, Marka Milankovića. Marko je danas jedan od direktor ne znam ni gde. Da li je bio u Frikomu ili gde više. Marko je tad radio Bassivity, onda Relja Milanković i njegov burazer. I Marko i ja smo se površno poznavali, nešto hteli zajedno da radimo na Exitu neki hip-hop stage. Nešto je mene tu snimio, dolazio na koncerte koje sam radio, itd. I on me sretne na koncertu i kaže: “E, danas sam baš pričao o tebi. Nemam tvoj kontakt.” Bukvalno nemamo kontakt, jer stvarno se nikada nismo čuli telefonom, ali to je nešto površno iz grada. Kaže: “Počeo sam da radim na MTV-ju. Danas baš pričao o tebi. Trebaju im nov čovek. Evo ti moj mail, hajde pošalji nam CV večeras. Hitno nam treba neko da bude novi muzički urednik. Nova ekipa je došla. Ninoslav sa B92 tada prelazi tamo, on hoće novog muzičkog urednika, ovaj lik mu se ne sviđa. Sve to mora da se menja.” Ja pošaljem liku CV. “Zvaću te.” Nema, sad nema. Onda sastanak, a ja u vojsci. Ja sam do decembra u vojsci. Kao kul što vam neko treba hitno, ali jbg. I sad završava se Univerzijada, to je nešto jul-avgust, i držaće nas još neko vreme tu da završimo posao oko Univerzijade, ali posle toga oni nas premeštaju. Gomila ekipe koje dobila groblja.

Ivan Minić: Bolnice.

Nikola Jovanović: Bolnice i slično, jer jbg. završila se Univerzijada i sad nema više to.

Ivan Minić: Ko je imao vezu, imao je biblioteku.

Nikola Jovanović: E, razumeš! E, jbg, ja nemam veze celog života, šta da radim. Ja sam u fazonu jbg, idem, Novo groblje – Novo groblje. Odradiću do tog decembra, a u pm. I vratiću se posle da radim koncerte. I sad ovi me zovu sa MTV-ja i sad to celo leto kao hajde. Još radim i taj Jelen pivo festival. Gomila stvari se nekih dešava, ne znaš otprilike šta ćeš pre. I oni kao: “Ne, mi hoćemo definitivno.” Kad sam prošao sve te krugove, razgovore sa Amerikancem, snimao sam. I kao: “Kad ti možeš da počneš da radiš? -Brate, ja ne mogu pre decembra.” Sreća, Nikola sad skupi muda, ode u Univerzijadu. Odem kod ekipe, jer stvarno cela ta ekipa na Univerzijadi je bila vrlo korektna prema meni. Na kraju su me čak i plaćali neke pare, iako sam bio vojnik. Bili su u fazonu nema smisla da radiš ovoliko. Nego su našli način. Uplate mog burazeru honorar, koji je u stvari bio za mene, jer ih je bilo sramota, jer stvarno smo ginuli. To nije sediš od 9 do 5. Ja sam tamo sedeo do ponoći, do kad je trebalo i šta god je trebalo da se radi. Ja kažem: “E, ljudi, nude mi posao na MTV-ju. Je li ima šanse da vi mene probate da zadržite tu”, pošto su oni svi ostali da rade tu Univerzijadu, lupam, ne znam koliko još trajalo to zatvaranje, svašta tu nešto je bilo. I oni kao: “Ma, ne. Super je to ponuda. Ma, naravno. Sad ćemo nešto da probamo.” I faktički sam počeo nešto, tipa, oktobar-novembar da bukvalno radim na MTV-ju, da sedim tamo u kancelariji. I oni su plaćali honorar mom burazeru, jer nisu mogli mene da zaposle. I onda tek kad sam završio vojsku u decembru. Faktički prvog decembra sam počeo da zvanično radim na MTV-ju, kad sam uspeo da završim tu priču sa vojskom. Kažem ti opet, to su neka poznanstva koja sam ja napravio dok sam radio Kontru kao neki mali magazinčić i upoznao gomilu ljudi koju i dan-danas znam. Gomila kolega koja je sa mnom radila magazin je posle počela da radi na B92, ovde, onde, upravo zahvaljujući tome što smo mi kao klinci studenti kao iscimali i hteli nešto da napravimo.

Ivan Minić: Pa, imali su referencu.

Nikola Jovanović: Ne, referenca je bila dobra, jer mi jesmo napravili dobar sadržaj. 

Ivan Minić: I uvek je to – kad neko priča kako da se nametne kada je u pitanju pisanje ili bilo koja druga vrsta kreativnog rada, uradi nešto i pokaži to ljudima i nastavi da radiš i nastavi da pokazuješ. Vrlo su male šanse da kroz neko vreme to baš niko ne primeti. Možda, ako radiš nešto što ljudima nije interesantno, ako je nešto baš usko specifično. Ali, ako je nešto što ima neku malo širu publiku potencijalno, neminovno ćete ljudi primetiti. I mnogi nezavisni mediji u raznim formatima su zapravo izrasli na tom obećanju da će to biti dobra referenca i gotovo je to uvek tako bilo. Ti si se kroz sadržaj koji si pravio tamo prezentovao tržištu, pa te u nekom trenutku cherry pickova neko kome treba osoba koja je za tako nešto. E sad, MTV Adria je bila svojevrsni fenomenom u tom trenutku i neverovatna ekipa ljudi se tamo skupila. I radili su se neke prilično kul stvari, ali sama ideja da malo pre nego što ćeš ti doći postoji regionalni MTV je bila fantastična. Jer pre toga je moglo da se desi i o tome se pričalo kao o kultnim stvarima da se neki naš bend ili neka naša pesma pojavi na nekom od stranih kanala, ali to je bio incident. A sada imaš nešto što je – OK, imaš presek cele neke svetske scene, ali postoji jedan dobar deo programa koji je isključivo vezan za ovaj region i sve što to nosi. I to suštinski otvara prostor za neku novu muziku koje u jednom periodu nije ni bilo, jer nije imala način da dođe do publike. To je pre Youtubea, pre bilo čega sličnog. Tebi je jedini način da dođeš do publike radio i televizija, a oni su bili prilično zatvoreni za takve stvari. Bilo je tu i tamo ponešto, ali generalno je to bilo prilično zatvoreno. Po čemu ti pamtiš to svoje MTV iskustvo?

Po čemu Nikola pamti svoje MTV iskustvo?

Nikola Jovanović: Po svačemu, i dobrom i lošem. Pa, vidi, pamtim ga i po burnoutu, moram da ti budem vrlo iskren. Ja sam imao skoro 100 kila u jednom trenutku kad sam radio na MTV-ju. To je jedan potpuno manijački rad i nezdrav život. Kombinacija jednog i drugog. Ja isto nisam gledao kad idem kući, nego sam gledao kako posao treba da se uradi, šta sve može da se uradi. MTV je samo po meni došao u pogrešno vreme. Mi kasnimo 20-30 godina za tim MTV-jem i to je bio njegov problem od samog starta. Jer MTV je krenuo kao MTV Adria u Ljubljani. Ninoslav je tamo otišao, radio malo, digao sidro, otišao. Bio je Luka Banda, ako se sećaš Luke Bande. Danas su u Red Bullu. Luka je isto bio neko vreme, video da to nije za njega i otišao. Tu su se nagomilale razne neke loše stvari, dugovi, itd. I onda je ta ekipa koja je mene dovela, u stvari, pojavio se neki američki biznismen, koji je uzeo licencu, doveo svoju ekipu, zvali Ninoslava da se vrati, itd. I bio u fazonu sada moramo ponovo da napravimo novu postavku. I to se sve dešava pre početka svetske ekonomske krize 2008. godine. I ti planovi koji su pravljeni i budžeti i sve što je planirano da se radi, sa idejom da to širi na portfolio kanala VH1, Nickelodeon i svega šta je u ponudi Viacoma kao te globalne grupacija koja drži MTV. To je sve bilo super. Međutim, niko nije očekivao da će krenuti kriza koja iseći sve budžete, uključujući i marketinški i sve moguće budžete. I da će to u trenutku kad se ja pojavljujemo da će to da budem MTV 2009, u stvari, da dosta bude mučenje. Ja kad sam došao kući sa razgovora za posao, pita me ćale: “Pa, dobro, kolika ti je plata? -Ne znam. -Kako ne znaš? -Pa, nisam pitao.” Ja sam bio u fazonu ja hoću da idem da radim za MTV. U tom trenutku meni to nije odlučujuća informacija. Da mi je neko rekao 13 maraka, ja bih otišao da radim za 13 maraka. Kako bih ti objasnio, to je stvar zbog koje sam ja u fazonu: “Da, ja hoću da vidim kako taj sistem izgleda iznutra. Da, to je fucking MTV. Hoću da budem deo toga.” Svašta smo mi radili, radili smo neke super stvari. Malo smo se pogubili u celom tom traženju. Jer sad ti s jedne strane si imao taj pritisak MTV-ja kao grupacije. Tad je MTV krenuo duboko u Gordie Shore, u Teen Momu, Sixteen and Pregnant i gomilu nekih stvari. Iako sam gledao Sixteen and Pregnant i mislim da je to vrlo jedna edukativna emisija za klince, da vi šta će se desiti, kako će da završe, ako rade šta rade. Sa druge strane, ti si imao taj raskorak između rijaliti programa i naše zemlje da mi imamo što više muzike. Imaš s druge strane Youtube i početak digitalizacije u svetu – iTunes, koji mi u tom trenutku nemamo. Ti si tako nekako u raskoraku. Da li ljudi hoće da gledaju te spotove na televiziji ili neće, jer ti spotovi počinju da se pojavljuju na Youtubeu. Znači, pojavljuje se opcija gde oni mogu da se vide i gde više ne gledaš televiziju zbog spotova. Ti gledaš televiziju zbog drugih stvari. MTV sve više gura da se prave i puštaju ti rijaliti programi, a mi forsiramo da domaću alternativnu rok scenu. I mislim da je u toj koliziji između toga da klinci koji su možda i gledali MTV zbog toga nisu hteli tu vrstu muzike. Možda su hteli neki IDJ ili neku Karleušu ili neku Ninu Badrić ili šta god, a mi smo bili vrlo tvrdi u stavu da prosto: “Ne, to ima na svim drugim kanalima. Kod nas to neće biti.” Mislim da smo tu izgubili dobar deo publike. U tom što nismo popustili… Da smo malo više otvorili. Da je pop bio pop, pa da je to bio Georgijev, da smo to nekako otvarali. Alternativna scena opet ima neko svoje mesto, ali ne baš toliko i na taj način. I to sad su bili i razgovori i svađe, ko šta tu hoće, šta neće, šta može, šta ne može. Mislim da smo se mi tu nekako pogubili, ali mislim da u jednom trenutku i MTV daje jedan dobar vetar u leđa gomili, gomili izvođača iz celog regiona, a ne samo iz Srbije. U jednom trenutku su prestali da se prave spotovi. Ušli smo u jedan vakuum, gde bendovi nisu hteli da izdaju za izdavače. Prosto već su se suviše puta toliko opekli da nekako cela scena, naročito u Srbiji nije imala poverenja. Onda je počeo taj čuveni free download da se dešava i sa SARS-om i sa svima na sve strane. I onda smo se mi tu pojavili kao neke mecena, pa pravili onu emisiju Hitoramu, pa počeli da radimo free download na sajtu, pa dali platformu sa promocijom kroz reklame, kroz servere, pa MTV Premijera, svake nedelje novi bend ili dva benda. U jednom trenutku, kad smo počeli da radimo tu MTV Premijeru, to je bilo svakog ponedeljka u osam. Imali smo dvaput mesečno ili jednom mesečno sam ja imao problem da nađem spotove, kao stavim da taj spot ipak bude pristojan. A onda u jednom trenutku smo mi radili dvostruke ili trostruke premijere pred kraj moje karijere. Jer sam imao toliki broj zahteva sa novim spotovima od izdavača da mi bukvalno nismo mogli da uklopimo da imamo samo četiri mesečno, nego smo morali da ih imamo više, a to je onda značilo i veću rotaciju kod nas na kanalu. Ljudi su se ložili na to i na tu MTV Domaćicu kao je bila kao top lista. Mislim da je to dosta doprinelo da se scena pogura. E, na kraju nas je dotuklo to malo naše – da smo želeli da imamo MTV od pre 20 godina, koji nije više MTV od pre 20 godina. I malo nas je dotukao sam MTV, odnosno sam Viacom, koji je počeo da nameće neke užasne komercijalne uslove, koliko mi moramo da plaćamo tu licencu godišnje, koja je došla do neke cifre od 750.000 evra godišnje, što nekako od jednog biznis kanala, gde ti naplaćuješ nešto od kablovskih operatera, potpuno bilo neizvodljivo kao biznis, gde su nam dali VH1, pa su nam uzeli VH1, gde su Nickelodeon dali drugim operaterima bez da su naš nešto pitali. I nekako ceo taj biznis i plus malo lošeg menadžmenta kao bitnog uticaja su doveli do toga da se taj MTV na kraju urušio i da on sada funkcioniše, ali bez nekako tog lokalnog upliva, lokalne muzike, bez toga da ja vodim Bajagu u Berlin, da tamo nagradu dodelju Lobriđi na MTV nagradama. Bilo je tu lepih momenata. To mi je jedan od lepših, to što smo Bajagu, iako ja nisam išao, jedan od lepših momenata što smo Bajagu odveli u Berlin, da mu uruče nagradu. Vodili smo posle razne bendove. Služilo je to svojoj svrsi. Mislim da se vidi da MTV nedostaje makar u tom nekom alternativnom svetu. Nemaš više gde da pustiš muziku, nemaš gde da pustiš spot, ne možeš da pričaš nešto o novoj muzici. Bio je super onaj MTV Express, koji je akustičan na ulicama grada, raznih gradova. Snimali smo to širom regiona. To je bila skupa igračka, sa načinom koji je postavljen, sa emitovanjem iz Zagreba, sa firmom u Sloveniji, ali nekako je meni lično užasno bitno iskustvo. Puno ljudi upoznao tu, počeo više da se zanimam za autorska prava na MTV-ju, jer sam ušao u jedan sistem koji ima neka svoja pravila i načine kako industrija funkcioniše, kako muzička industrija funkcioniše, kako izdavači svetski funkcionišu. Recimo, imao sam fazon, radili smo intervju sa Džeradom Letoom na Szigetu. Hoćemo-neće, kako ćemo-šta ćemo. I onda Srbi šta rade nego hakuju sistem. Sad da bi ti dobio intervju, ja sam se u MTV-ju vodio kao talent music manager. Ja sam u suštini tata za sve što ima veze sa bilo kakvim muzičarima i sa bilo kakvom muzikom na MTV-ju – moram da se pitam. I to znači kontakt sa izdavačima. Znači, apsolutno moram. Ne može neko od kolega dođe, piše izdavačkoj kući. To uvek moram da budem ja, to su MTV pravila, to tako funkcioniše. Imam guidebook, rulebook. Korporacija. Šta ćemo, kako ćemo mi da dobijemo intervju sa 30 Seconds to Mars? Pa, kao gitarista je poreklom iz Hrvatske. Sad ćemo mi na neku Hrvatsku foru da prođemo i mi prođemo. Mi odemo na Sziget i mi dobijemo invervju preko nekog lika koji je Hrvat, koji živi u LA, tipa, sa tim Tomom ili je ortak sa tim Timom gitaristom. On je isto neki bubnjar u nekom bendu i mi dobijemo intervju sa 30 Seconds to Mars. Odradimo taj intervju, dobijam ja ceo bend, dobijam ja šta sam hteo, izjave, sve, sve. Vraćam se, kreću mailovi iz Njujorka. Ali, to su mailove what the fuck. Ti si zaobišao izdavača, zaobišao si menadžment, zaobišao si sve, jer si ludi Srbin, kao intervju preko nekog Hrvata, neke hrvatske veze. I kreće kao peglanje. Kao piše mi vice president Brus Gilmor, koji je zadužen za sve MTV nagrade, kao šta radi MTV Adria. I ti sad kao izvini, oprostite, pardon, nismo znali, nismo imali lošu nameru, samo smo hteli da uradimo intervju koji u susednoj zemlji. Nije svaki dan bend tu. Tako da učiš gomilu stvari šta smeš i šta ne smeš. Ne smeš da držiš mikrofon dok pričaš, na primer. MTV je još plus radio neke festivale, radio u Hrvatskoj, što je meni bilo naporno, ali fenomalno iskustvo. Dve godine, skoro tri smo radili taj festival, koji je slavno propao, ali opet bilo je iskustvo i puno loših odluka, bookinga, preplaćivanja bendova i slične stvari. Radili smo Šabački letnji festival, koji je isto… Mislim da čak i poslednja neka verzija Šabačkog letnjeg festivala, možda se održao još godinu dana posle toga, ali mi smo ga izmestili iz te šabačke tvrđave. Napravili proper festival, ograde, kule, karte, tokene. Sve smo. Ja sam makar i ekipa koja je sa mnom radili uložio dosta vremena da taj festival izgleda pristojno za jedan lokalni, mali festival koji se dešava u Šapcu, ali je politika tu učinila svoje i ti već sledeće godine nisi dobio to da radiš. Tako da super je to bilo iskustvo. Ne mogu da kažem, MTV je meni u karijeri jako puno pomogao.

Ivan Minić: Ja mislim da je taj momenat zapravo kada se dešava ta cela situacija – OK, bendovi su počeli polako da svoju muziku dele za free download, ali, naravno, to je još uvek neko vreme kad resursi za tako nešto su prilično – ne mora čak ni da bude skupi, ali nedostupni ljudima, nisu oni sigurno kako to da rade, ljudi su muzičari, ne znaju taj web deo. I u tom trenutku kad to postaje nešto što se dešava na MTV Adria sajtu, na MTV infrastrukturi, što znači da to radi, da zapravo možeš da dođeš i da skineš to jeste neki trenutak kada gomila tih nekih bendova koji su sada bili samo neki klinci koji imaju potencijala, zapravo dobija mogućnost da veći broj ljudi čuje za njih. Shvatili su da od toga što – jedan od lepših izraza – od toga što prodaju na nosačima zvuka nema ništa i to se neće desiti, ljudi više ne kupuju muziku. Odeš i kupiš CD da bi gao grabovao, da bi ga imao u nekom formu koji je prenosiv. Odustajanje od toga je u principu značilo taj neki momenat da svi ti bendovi imaju šansu. Prostor koji su dobili – kažem, možda MTV Adria bio neuspešan projekat, ali je ostavio neke sjajne stvari iza sebe. Kako je zapravo taj deo izgledao? Pošto to je ono što ti je obeležilo naredni deo karijere, rad sa takvim mladim ljudima?

Zašto je MTV Adria bio neuspešan projekat?

Nikola Jovanović: Kažem ti, pričamo o tom vakuumu, raskoraku između izdavaštva i potrebe i želja benda. Mi smo tu nekako uletili. Možda malo kretenski, ali smo utelili. Mi smo videli, recimo, prvi download mislim da smo radili sa SARS-om. To je Žabac došao, bio u fazonu hajde da radimo nešto. Oni su objavili album prethodni, stavili su ga na neki file share. Kao na WeTransfer sad da objaviš album. Kao bend objavi album i okači ti WeTransfer link i sad ga skidaju. Mi smo hteli da to malo ipak upakujemo da izgleda lepše. Imali smo tu veb sajt infrastrukturu, koju su mogli naši serveri da izdrže. I taj SARS album je imao nešto 45.000 downloada u tom trenutku. Jer ti sad imaš muzičare koji žele da učine svoj album dostupnim, ali nemaju način kako to da učine, jer iTunes kod nas ne radi. To tek počinje da se dešava Spotify, tek počinje da se dešava Deezer. Deezer još uvek nije u Srbiji. I mi krenemo sa tim free downloadom i to jeste i SARS-u i mnogima značilo. Svašta smo tu radili. MVP, Baneta Lalić i gomila Hrvata i Slovenaca. Više ni ne sećam ko je sve bio na tom free downloadu, ali u jednom trenutku se to stvarno nakupilo. Znam i jednom kad sam kod Roke bio na nekom sastanku. On je rekao kako sve što mi radimo je besmisleno i kako urušava izdavaštvo, itd, što je verovatno možda i bilo tačno u tom trenutku, ali, kako bih ti rekao, mi smo iskoristili potrebu tih muzičara i dali im alat da tu nekako potrebu ostvare. I tad sam ja počeo da se zanimam za izdavaštvo. Jesam ja sa Hrčkom radio, on je štampao i diskove i neke stvari, ali sa ovim nekim malim predznanjem o pravima i kako se sad čiste prava za MTV, jer sam ja to sve morao da naučim šta smemo od muzike, šta ne smemo, kako smemo, šta znači ova licenca, šta znači ona licence, kad mi MTV pošalje spot da li je za mene, nije za mene. Vrlo je kompleksna jedna tema, pogotovo taj rad na televiziji, takvoj televiziji. I onda počeo sam da se zanimam. U stvari, prelomni momenat je onog trenutka kada Telenor ubacuje Deezer na tržište. I to je trenutak kad sam ja u fazonu: “Čekaj, pojavljuje se streaming servis. Hajde prvo da shvatimo šta znači streaming servis. Znači, sad ja za neku vrstu pretplate ovo mogu da slušam neograničeno. I sad ja kao celo svetsko izdavaštvo imam u džepu.” I u fazonu sam ovo je poprilično revolucionarni koncept, kao hajde da malo zagrebemo šta se tu dešava. Dođeš u firmu i kažeš: “Čekajte, hajdemo mi ove naše bendove koje smo stavili na free downloads – nema poenta da radimo više free download ako će bendovi od toga da nešto zarađuju.” Jer poenta je – kupe žice, neka rade nešto sa tim parama, nije bitno. I sad kako ja stavljam muziku na streaming. Nemam pojma. I sad ti šta da radiš? Ko to radi? Telenor. Okrenem Telenor, oni kažu: “Mi to ne radimo. Morate da se javite Deezeru. -OK, ko je Deezer? -Toma Grujić radi na Deezeru. -Toma Grujić? OK.” Tomu znam iz svojih PR dana, sa radija i kako sam išao i najavljivao koncerte i festivale i šta sam radio. Okreneš Tomu i kažeš: “Tomo, jesi li ti na Deezeru? -Jesam. -Hajde ti sad meni reci kako ja da stavim moju muziku na Deezer.” On kaže: “Ah, pa mi se time ne bavimo, nego moraš da zoveš nekog ko se zove agregator.” OK, ti si sad u fazonu šta je sad u pm agregator. Sedneš i guglaš. Aha, music aggregator. Nađeš jednog, drugog, trećeg. Aha. I tako kreće u stvari naš upliv u izdavaštvo. I onda sam ja to – ja godinama pre toga da mi napravimo izdavačku kuću za MTV i hteo sam godinama pre toga da napravimo PR i koncertnu agenciju. Jer je MTV imao kancelariju u Ljubljani, u Sloveniji, u Hrvatskoj, imao je ljude u Bosni, u Makedoniji, u Crnoj Gori. Bukvalno smo imali makar po jednu osobu koja je nešto za nas radila i to su sve bili ljudi iz industrije koji su mogli da rade i PR i koncerte i svašta nešto. I potpuno je imalo smisla da ti to sve objediniš kroz neke koncerte. E sad, nama tu nešto licenca nije dozvoljavala da mi radimo ovo ili ono, itd. Oni nekako za to nisu imali sluha. Onda su Ninoslav i Dario, koje su moje kolege bile, kao: “Hajde, zajebi MTV, radićemo mi nešto solo.” I tako je nastala Lampshade u stvari, Lampshade Media, koja danas postoji kao izdavačka kuća. I tu sam onda ja uvukao Tomu Grujića, Ninoslav je uvukao Lazara Sakana, iako ja nisam bio, iskren da pričamo, nisam bio srećan tim partnerstvom od samog starta, jer sam već znao kako mi stvari funkcionišu i sa Ninoslavom i Berilom na MTV-ju. Tomu sam ja više uvukao kao svoju neku vrstu sigurnosti, jer kao: “OK, hajde da ja imam nekoga ko malo više zna od mene o tome.” A Ninoslav je uvukao Lazara sa idejom, jer je Lazar tad radio Jelen pivo live i kako se već zvala ta emisija na TV-u. Jelen top 10.

Ivan Minić: Jeste.

Nikola Jovanović: Kao on će nam dovesti sve bendove. Nije nam Lazar doveo bendove, doveo ih je Nikola, jbg, ali mi smo ušli u tu priču izdavačke kuće. I to je krenulo stidljivo. Prvo smo radili – Sve na pod nam je bilo prvo izdanje. I to je neka konta, kao hajmo sad ubedi SARS. Žabac je imao užasan otpor prema svemu tome. Ja sam bio u fazonu: “Čekaj, vi ste rešili autorska prava, niste ovo prijavili, fonogramska prava. Hajde da dignemo sve to na servis, hajde da monetizujemo Youtube.” I mogu da ti kažem da smo mi SARS-u ozbiljne pare napravili. U tom trenutku, to je ozbiljna kinta u desetinama hiljada evra, od nečega što je zarađivalo nulu na free downloadsu. I onda je to počelo da se širi kao plamen. Znači, Lampshade postavio jedan poslovni model u kome mi zarađujemo relativno malo. Mi smo radili za procenat od nekih 15%. Jer sam ja išao logikom: Ako meni distributer uzima 15%, ako oni mogu da žive od toga, hajde živeću i ja od tih 15%, što je potpuno sad pogrešna, jer distributer samo uzme i digne muziku na servis, a ti imaš još milion drugih troškova marketinga, promocije, svega ostalog, ljudstva. Malo sam se ja tu zajebo u proceni. I postoji razlog zašto danas izdavači uzimaju barem 50:50. Ti prosto moraš da naplatiš neke svoje troškove, ali to je druga jedna tema. I taj Lampshade se raširio kao plamen i ja sam se stvarno iscimao da prvo i svašta naučim. Znaš kako, jbg, ulaziš u izdavaštvo, ulaziš u jednu potpuno novu gradu, praviš diskove, portski tretman. Znaš šta to znači u papirima? Imaš robu, šalješ radnjama. Onda smo se dosta cimali da se povežemo sa strancima, pa dobijemo neke strane ugovore, pa smo se učlanili u Root and Pubu, pa postali član upravnog odbora. Svašta sam se cimao da taj sistem napravim da on bude onako, a usput se sve vreme boriš za autorska prava. Jer ulaziš u jedan sistem u kome autorska prava u ovoj zemlji nažalost i dan-danas nisu uređena ne na način na koji bi trebalo ona da funkcionišu. I tu se nekako za svoje bendove fajtaš sa organizacijom ovom ili onom, šalješ neke žalbe. Stalno gledaš kako što više para možeš da im naplatiš ne bi li oni bili što srećniji. I taj Lampshade je napravio jedan požar. Svašta smo imali: od Marka Luisa do Marčela do Hladnog piva. Ogromna je i uložena energija sa naše strane i novca i vremena. I na kraju sam izašao iz toga. 🙂 Bilo je loše, ali sam izašao iz cele te priče, jer došlo do – odnosi su bili sve gori, ja sam bivao sve nezadovoljniji činjenicom da se najviše cimam ili skoro sam pa cimam, a da neka podrška koju sam ja očekivao od partnera u celom tom postupku sam ja smatrao da izostaje i da se prosto ne cimamo svi jednako i da onda prosto ne možemo ni svi jednako da pričamo na sve strane. Prvo je izašao Toma, onda sam ja imao sukob sa Ninoslavom koji se završio loše i ja sam prosto otišao istog dana i sa MTV-ja i iz Lampshadea. Trebalo mi je neko vreme da sam sebe, kako kažu Amerikanci, pick up and move on, da se podigneš sa zemlje. Jer imaš kući i ženu i dete, ostao si – Lampshade mi nije pravio prihode u tom smislu da niko od nas nije imao para od Lampshadea, ali smo mi gomilali pare na računu ne bi li te pare u nekom trenutku počeli da investiramo u bendove, u muziku, šta nešto, a MTV mi je bio posao. Ja sam istog dana ostao bez toga besmislenim nekim sukobom, ali kako bi moja računovođa rekla, to ti je cena škole koju si platio, pare koje si ostavio ili pare koje nisam izvukao ili šta god, to ti je cena škole koja se zove taj Lampshade i to ima nekako svoje zašto. Meni se slučajno, ne verujem u Boga, ali kažu Bog te pogledao, isti dan kad se meni to sranje desilo sa firmom, mene su zvali sa Instituta da dođem da radim za njih marketing. Ali, bukvalno isti dan sam ja išao na sastanak u SAE i u fazonu da ne mogu da verujem šta se dešava. Tako da mi je SAE pomogao da posle prebrodim. Jer ti sad tu imaš malo problem samoupozdanja. Ja sam ti pričao da ja imam tremu. Ja imam problem sa samopouzdanjem u smislu ja znam koliko sam se ja cimao i šta sam ja naučio i šta sam ja tamo radio, ali uvek si u fazonu da je nas uvek ipak pet, pa ne mogu da kažem da sam ja samo ovo ili sam ja samo ono. Imaš problem, kažeš: “E, jbg, treba da krenem sad sve ispočetka.” Ja sam tad pošto je meni Kontra kao firma radila dosta dugo, jer mi smo prvo bili udruženju građana, onda kad se promenio zakon prosto sam ja Kontru ugasio kao sajt i onda sam napravio agenciju svoju, gde sam ja primao platu od MTV-ja, jer sam nisam, zvuči glupavo, ali nisam bio zaposlen, nego su svi maltene – znaš kako je u IT-ju to bilo jedno vreme, svi su bili na agencijama. OK, to što sam ja svoju agenciju koristio dalje i za druge poslove, to je druga priča, ali onog trenutka kad sam ostao bez MTV-ja, imao sam agenciju. Bio sam u fazonu: “OK, ja hoću da se bavim izdavaštvom. Hoću da se bavim autorskim pravima i hoću da nastavim dalje.” I kad sam uspeo da rešim svoje pravne probleme sa Lampshadeom, jer je tu bilo nekih pretnji da će meni da se zabraniti da se bavim delatnošću ne znam koliko godina, itd, što je dosta besmisleno, ali kao bila realna pretnja. I kad smo mi uspeli to sa advokatima da završimo, ja sam se vratio izdavaštvu. OK, radim SAE, ali hajde sad ću ponovo da krenem, jer mene ovo zanima. I drugi Milanković mi u tom trenutku uskače. Dovode mi Milija, ovog Miligrama kao klijenta, upoznaje me sa Rastom, kojem preuzima da radim deo autorskih prava. Ja step by step preuzimam deo pančevačke scene, koji je ostao nekako sa mnom. Tu su Buč Kesedi pre svega i Ljubičice i Ivice i tako neki ljudi, gde je tebi dovoljno da tebi krene malo samoupozdanje da ti raste i da budeš u fazonu: “OK, ipak ja ovo znam da radim, ipak to tako nije besmisleno kako ja mislio.” I korak po korak, krećem da ulazim u tu priču i nastavljam sa tom izdavačkom kućom. Ja sam gurao paralelno i otišao sam sa SAE, više ni ne sećam kada, posle godinu-godinu i po dana, možda dve godine, gde sam radio i kao direktor marketinga, ali paralelno i predavao klincima, jer sam ja dosta dugo kao gostujući predavač na SAE Institutu i kad me pozovu i ja održim predavanje koje se tiče o music businessa i tako nekih stvari – ovo što manje više mi danas pričamo. I nekako im pričam i svoje životno iskustvo, u smislu kako promene karijera, čak i radikalna promena karijera nije nužno loša. Jer ja sve što ovde je u stvari da nađem svoje mesto u poslu. Hteo sam da probam različite stvari u okviru muzike da bih shvatio šta mene loži, a šta me ne loži. Recimo, ne loži me da radim u agenciji. To sam shvatio kada sam radio sa agencijama. Ne loži me da radim PR u agenciji, ne loži me da radim u marketinškoj agenciji. I prosto sam znao da me taj deo posla apsolutno ne zanima. Kao što danas iz ove perspektive znam da me PR više u životu ne zanima. Ne želim više ikad da napišem jedno saopštenje, da moram da sedim sa novinarima, šaljem saopštenja, komuniciram, zakazujem gostovanja. Prosto ne želim više to da radim. I neko vreme mi je to bilo zabavno, sad više nije. Tako da sam ja morao da se reinventujem na neki način, rebrendiram i da krenem sve ponovo ispočetka ovoga puta sam.

Ivan Minić: Taj momenat, trenutak kad ti izlaziš iz Lampshadea, ispratio sam kako je to sve izgledalo, ali isto tako sam ispratio da je Lampshade u nekoliko godina, u dve godine drastično porastao. I ti si pomenuo to, da je to onog trenutka kad je krenulo, kad su ljudi videli da to može, ljudi pričaju jedni sa drugima, posebno ako pričamo o nečemu gde niko nikome nije konkurencija, nego na neki način svi jedni druge guraju da to tržište poraste. Pa, kad poraste, onda postanu svi konkurencija jedni drugima. U startu nema ni za koga, pa nije ni bitno. 🙂 Sve te neke stvari koje su se tu dešavale i koje su se dešavale jesu bile potpuno drugačije od toga kako su tradicionalne izdavačke kuće kod nas funkcionisale pre toga.

Nikola Jovanović: Jeste.

Ivan Minić: OK, imao si izdavačke kuće koje su uglavnom bile vezane uz neki veliki mediji. Da li je to PGP RTS uz RTS…

Nikola Jovanović: City Records.

Ivan Minić: City Records koji je opet vezan uz to.

Koliko je teško stvarati nove izvođače?

Nikola Jovanović: Pa, i Metropolis je tako nastao. Bio je vezan uz televiziju Metropolis. Svi su oni tražili kako da nađu, kako da najbolje da promovišeš svoje bendove.

Ivan Minić: Plasman kanal.

Nikola Jovanović: Tako je. S tim što 90-ih je to bilo lakše. Imao si puno domaće muzike. Sam se sećaš, Trećeg kanala, Dodatnog ubrzanja. To su sve emisije na kojima smo mi odrasli. Pa, čak je i Pink imao onog, zaboravio sam, Toma iz grupe Ruž. Ne znam da li se toga sećaš. On je imao istu neku top listu, domaću i stranu. Čak je bilo na Pinku, gde si ti imao i Van Gogh, pa onda malo Depeche Mode, iako je to išlo u nekim kasnijim terminima, ali sam ja tad kao klinac gledao. Ostajao budan i gledao. Ložila me muzika i pratio sam. Ali, došao sad kao neki trenutak kad kao mediji odlaze u tabloide, većina medija prelazi u tabloide i muzika u tom kontekstu – ako ti nisi skinuo, ako nisi napravio neki skandal, ako nije ne znam šta Karleuša rekla, ti nekako nisi zanimljiv. Informacije o novom albumu, koncertu nikoga više ne zanima. I ti sad konstatno moraš da se dovijaš na koji način ćeš da promovišeš. Zato su ta saopštenja, koja mi često šaljemo kretenska, kao: “Ova glumica u novom spotu.” Zato kad gledaš Exitova saopštenja kao: “Beatlesi nove generacije”, pa “Najveći dance car ikada”, pa je sledeće godine novi najveći dance ikada, pa je najbolji novi, novi rok bend nove generacije ikada. Ti sad svaki put moraš da smišljaš neko meso da bi to novinarima – zato ne želim da se bavim PR – da bi novinarima to bilo interesantno.

Ivan Minić: Bio je taj jedan momenat kada su počele da se dešavaju te promocije i onda je snimak, kao reportaža, sa promocije. I kao reportaža sa promocije ne priča ništa o albumu nego se priča ko je bio na promociji i to je jedino što je bitno. I idealno ako je ispao neki incident, onda će o tome malo više da se kaže.

Nikola Jovanović: Tako je. Ja sam radio SARS u trenutku kad su oni radili onaj koncert u Hali sportova. I jako je bilo zanimljivo da je tu 202 prenosila koncert i sam nekih par medija, koji su dežurni krivci, koji uvek dođu, u tom trenutku tebi nema nikog od medija. To je koncert za 5000 ljudi koji je rasprodat. Niko od medija nije došao da to isprati. A onda isto veče imala neka pevačica, više se ne sećam koja, na nekom splavu na koji staje 200 ljudi promociju, neki nastup, tezgu za flaše i to je bilo na Prvoj, kako su se zvale te emisije, tabloidi. To je bilo 800 medija, svi se slikaju, ono neki minus, ona izlazi polugola, itd. Užasno me to nerviralo, ceo taj sistem u kome, lupam, jednog Marčela koji radi Halu sportova ili SARS-a apsolutno nije ekvivalent na isti način zato što u svetu ako si ti Metallica ili si Majli Sajrus, potpuno je nebitno, jer se gleda koliko karata prodaš, koliko te ljudi prati, šta radi. A mi ovde imamo tu malo disproporciju od ovih ljudi koji su užasno poznati, a ne mogu da naprave jedan beogradski koncert, a ljudi koji stvarno mogu da prodaju karte i sve, ali ih ne vidiš u tim medijima, jer nisu tabloidni.

Ivan Minić: Da, nisu mejnstrim popularni, ako možemo to tako.

Nikola Jovanović: Pa, SARS je mejnstrim popularan bend. Ti uđeš u pekaru, svira ti Radio S, svira SARS. Uđeš u autobus, svira ti SARS. U tom trenutku Lutka je eksplodirala, SARS je megapopularan bend i emituju ga svi. Oni su već tad ušli u mejnstrim, kao Dubioza, na primer. Na stranu muzika, da li se to nekom sviđa ili se ne sviđa, ja više ne pričam ni o kakvom muzičkom ukusu, nego pričam o konkretnim primerima. To je sad realnost u kojoj mi živimo. Sad ti najteže probiti novi bend i kako sad neki mali, lupam, Luka Rajić ili neka Iva Lorens ili u tom trenutku kad sam počeo da radim Buč Kesidi ponovo, jer sam ja izdao i prvi album kroz Lampshade, ne zato što su Pančevci nego zato što su mi se dopali u tom trenutku kad sam čuo taj spot. Kako ti sad prodaješ neku formulu uspeha, kako sam ja od tog benda kreiram uspeh i kreiram sliku uspešnosti da taj bend može da se plasira kao nešto mega uspešno i da to Prva, ovi ili oni, budu za njih zainteresovani. Danas je dosta teško praviti nove izvođače. 

Ivan Minić: Ima taj jedan isto trenutak, kao što je bio taj trenutak kad je počeo taj free download na MTV-ju i sve, ali taj jedan trenutak kada sam ja možda se dešavalo i nešto drugo, ali meni je to ostalo nekako urezano, a to je trenutak kada su pa primarno Telenor, ali ne samo Telenor, nego i drugi, kad je počela da se pojavljuje neka nova muzika u reklamama. Šta god da je u pitanju, to više nije top 10 globalna pesma u tom trenutku koja je završila u reklami, to je neka alternativna muzika, koja ti potpuno oboji tu celu reklamu. OK, reklame su postale mnogo bolje, da se ne lažemo, postale su drugačije i sve što uz to ide.

Nikola Jovanović: Počele su one da se takmiče međusobno.

Ivan Minić: To sigurno, ali taj trenutak je zapravo mnoge od tih bendova katapultirao u neku vrstu šire popularnosti. Jer nemaš neki prostor, ne možeš baš da se pojaviš na tim televizijama, ali ta reklama je na tim televizijama svakih 45 minuta.

Nikola Jovanović: Mi smo radili to sa Artanima. Ako stanemo, tu je bilo u Telenor reklami. I to smo baš mi kumovali tome. Jer mi smo kad smo napravili firmu, mi smo išli na sastanak u Telenor, čak smo i njima nudili pre nego što je Lampshade da pravimo zajedno izdavačku kuću. Telenor je bio u fazonu: “Ne znam, hajde da vidimo.” Išli smo na neki sastanak i u Beč, na sastanak sam tim distributerom, aggregator, Rebeat, prvi aggregator sa kojim sam radio. I on je stvarno tad rekao: “Ovo možemo da probamo da bude istorijski trenutak ili da za 5 godina kažemo jako smo failovali.” Ja mislim da je istorijski trenutak i da nismo failovali. Iako, vidi, ti sad kad radiš ka izdavač – sad gledati možda ovo neko i reći će: “Lampshade nije uzeo ovo, pa uradio ovo, pa ja nisam bio zadovoljan ovim ili onim”, i činjenica, verovatno je istina da sad kad je toliko scale bendova bio i počeo da imam i zaposlene i sve, nismo mi mogli možda da sve ispratimo. Drugo, nisi ni medijski mogao sve da proguraš na isti način ovaj ili onaj bend. Ali, ono što je možda moja primarna misija bila je da podignemo malo lestivicu, da se maknemo tog free download, da sve te bendove postavimo na digitalne servise. I sad zamisli promenu scene kad 120 bendova, na primer, u jednoj godini ima digitalne servise, sve platforme, sve sređene profile, Deezere, Spotify, bez obzira što Spotify u tom trenutku nije tu, ali taj Spotify će doći i onog trenutka kad dođe što SARS ne bi bio već u Americi dostupan ili u Kanadi. I mislim da smo tu lestivicu dizali, prijavljivali u kolektivne organizacije, neko ko se brine o autorskim pravima, ko se žali, ko piše žalbe, ko gleda njihove izveštajte, reporte. To je bio moj primarni cilj. Jer tako guraš industriju napred. Sad 120 bendova od nule je došlo na prvi stepenik. Neko će da pređe drugi, treći, četvrti stepenik, neko neće, zavisi od kakav je bend, ne zavisi kakva je muzika i zavisi koliko je to komercijalno. Tako da sa te strane mislim da Lampshade jesta napravio određenu revolucije i poslužio svojoj svrsi. Mi smo hteli sa Telenorom razne stvari. Na kraju se to svodilo na neko prećutno partnestvo, potpisali smo neki ugovor o saradnji. Da, mi ćemo njima davati – tad smo mi njima davali fotografije besplatno. Recimo, prođeš Knez Mihailovom, pa imaš Who See preko cele radnje, imaš telefon, a onda Who See i sad ono stoji Deezer. I to je bilo nama super. Outdoor promocija. Znači, na gomilu lokacija ti uđeš u radnje i vidiš Who See, vidiš Ničim izazvan, Baneta Lalića. Onda smo počeli to da stavljamo u reklame, kao sličice. Oni listaju i onda se pojave albumi koje ti listaš. To isto mislim da je za bendove bila značajna promocija, jer Telenor nije mali oglašivač, da se ne lažemo, pogotovo što su tad bila Svetska prvenstva u fudbalu, svašta je tu bilo. I onda se pojavila potreba – muziku nismo mogli da damo besplatno. Jer to nekako ima svoju cenu. I prvo smo prodali Telenoru, nisu to bili ogromni honorari, ali su bili honorari – Ida Prester je bila sa pesmom. I onda je uleteo Artan Lili jednom. Ako stanemo tu, pa onda posle uleo još jednom, kad njima stane neki boost nešto, i to se nekakvo nastavilo. Telenor je već imao te eksperimente i sa Ikom i sa još nekim bendovima, ali nekako je to postalo i drugima prijemčivo. To je pristojan novac za bendove. Nekako smo mi u Lampshadeu uvek trudili – ideja je uvek bila da pokažemo ljudima da to donosi novac, koliki god, 5 evra – 5 evra tvojih su. I za neke je bilo mnogo više. Tako da… Kad napraviš – pa smo onda SARS, recimo, prodali za Praktičnu ženu. Taj ugovor smo mi pravili, ja pregovarao da ta pesma ide u emisiji koja se zove Praktična žena. Oni su nas cimali, ali neko je to morao da odradi. To donosi prihode, nove donosi kroz kolektivne organizacije. Ne samo kroz to što će oni uzeti kao neki honorar.

Ivan Minić: Plus činjenica da su vrlo vidljivi i dostupni.

Nikola Jovanović: Vidljivi. Tako je, jer ta emisija ide svaki dan bukvalno u toku radne nedelje i ta pesma ide tokom čitave emisije.

Ivan Minić: Priča sa Lampshadeom se završila. Ti si imao neki period da se malo spustiš i da se opraviš od burnouta još jednom. Pošto ti si taj što voli da sagoreva. Ili ne voli, ali ne ume drugačije.

Nikola Jovanović: Ne umem drugačije, da.

Ivan Minić: Da, ali ta priča koju si pokrenuo sa Kontrom, priča koja i dalje traje, što je neka tvoja lična izdavačka kuća i nešto što ima tvoj lični pečat i pristup radu, itd. Imao si priliku da pokupiš mnogo iskustva, što je u principu značilo da znaš šta hoćeš i šta nećeš da radiš. Makar otprilike. Kako je Kontra drugačija, po tebi?

Po čemu je Kontra drugačija od ostalih izdavačkih kuća?

Nikola Jovanović: Pa, drugačija je tako što sad sam donosim… U tom trenutku sam donosim odluke. Zato što sad ovde ima jedan novi element koji se zove Universal Music, možda ćemo stići i do njega u ovoj našoj dvosatnoj priči.

Ivan Minić: Hoćemo.

Nikola Jovanović: Ali u tom trenutku ja sam sad sam. Ovo je moja firma. Ovo su moji troškovi, moji prihodi, moji rashodi. Ja od ovoga živim. Ja sam donosim odluke. Uređujem sistem onako kako ja mislim da treba da bude uređen i uređujem stvari kako ja želim to da uradim. Mislim da je to s jedne strane scary, malo te plaši, sva odgovornost je na tebi. S druge strane ti daje malo mogućnosti da ti radiš kako želiš. Vidi, ja u tom trenutku, kasnije se meni rađa druga ćerka, i ja nekako znam da ja neću od 9 do 17 posao, jer sam sagoreo više.

Ivan Minić: Jer to nikad nije od 9 do 17.

Nikola Jovanović: Da, nikad nije. Vidi, ima onaj meme na netu: preduzetnik sam, imam 38 godina, mator lik, šta mi fali, ne fali mi ništa. Ti definitivno radiš i više kada imaš svoju firmu. Zato što je tvoja. I osećaš, ako imaš makar tu vrstu odgovornosti koju ja mislim sam za sebe da imam, ti onda ćeš nadljudske napore i poslednje atome snage uložiti u nešto misliš da je ispravno nego u što misliš da treba ili mora da se uradi u nekom roku koji si ti sad sebi zadao ili možda on stvaran ili imaginaran. Često su ti rokovi malo – ipak, niko neće umreti ako se nešto pomeri. Ali, radiš u poslu – možemo da pričamo i o mentalnom zdravlju – radiš i u poslu, cela muzička industrija, pogotovo ako radiš još i koncerte i tako neke stvari, dešavaju se burnouti. To nije ništa čudno. Dešavaju se mentalni problemi. Dešava se briga o mentalnom zdravlju, jer konstantno radiš sa nekim rokovima. OK, svi mi imamo u svojim poslovima neke rokove, moraš da platiš ljudima plate. Ali, jbg, ja sam bio na MTV-ju, gde sam svaki dan imao rok u smislu ja moram da programiram program, inače mi ide crno na ekranu. Ti konstantno imaš neke dealineove, prosto ne možeš da pobegneš od njih. Kad radiš koncerte, ti ne možeš da pobegneš od roka, jer ti u nekom jako kratkom vremenskom periodu, tebi je svaki koncert projekat. Ali, to nije kao moj ćale građevinac, jbg, neki put se ti rokovi malo pomere, pa ovaj nije završio projekat, ovaj nije završio kot, pa kao… Ali, ja imam publiku u tu salu to veče. 

Ivan Minić: I ti imaš tu salu samo taj dan.

Nikola Jovanović: Ja imam tu salu samo taj dan i ja sam tu salu platio, debelo platio i platio taj bend, jer zarađujem od karata ili šta god. Znači, ti u tom nekom malom vremenskom roku ima projekat da završiš koji nema novi deadline. Ja ne mogu da ga odložim, pa da kažem: “Pa, jbg, nešto smo zeznuli.” Tako da kad radiš u tim rokovima – vidiš isto po ekipi koja je radila Exit, koja radi te velike festivale. To su užasno stresni periodi, to su meseci nespavanja i to jednostavno na ljude ostavlja posledice, hteli mi to da priznamo ili ne. Vidiš to i po broju muzičara, koji je depresivan, koji se ubija, iako imaju sve na svemu. Ova industrija ostavlja posledice ovakve-onakve. Mnogo su one teže kada si druge strane ekrana nego što sam ja. Ja sam iza scene i ne moram da budem vidljiv, ali kad si još izvođač mislim da je to jedan teži, pogotovo ako imaš tremu, ako imaš nizak nivo samopouzdanja, to je teška industrija. Da ne kukamo, hajde. Tako da ja u Kontri ostajem sam i rešavam da sve stvari radim sam ispočetka. I to je meni u stvari oslobođenje. U smislu da sam sebi dokažem da sam ja nešto mogao da uradim. Jer ja i dalje sumnjam šta ja to znam, šta ja to mogu i da li ja mogu od toga da živim, ali sam bio u fazonu: “Hajde da probamo nekih par meseci.” Ono što je meni bilo bitno jeste da u tom trenutku više vremena provodim sa decom i sa porodicom i da ne ponavljam stvari koje sam radio na MTV-ju, da sam radio, radio, radio. Ja jesam prisutan otac, ali mislim da sam mogao da budem i pristuniji. Sa drugim detom sam imao to vreme da hoću da šetam u devet ujutru, da uspavam u kolicima, ja ću to da radim. Tako ih u tri vodim u park – u tri ih vodim u park. To je neminovno znači da ćeš ti shiftovati obaveze, dane, nećeš možda moći svaki dan, ali sam imao mnogo više vremena, da se otkrijem sportu u 35. godini, pa da krenem da vežbam. I dalo mi je te neke nove zamajce koji su mi bili bitni pre svega za mentalno zdravlje i za moju neku porodičnu priču, iako sam ja možda na neki način i žrtvovao deo karijere tih 4-5 godina u smislu mene nema u gradu, ne sedim, tračim, ispijam kafe, viđam se sa svima, itd, ne idem na svaki koncert kako sam išao ranije. Povukao sam, ali sam bio u fazonu: “Ovo je moj posao, ovo ću da radim, ali isto tako mi je u ovom trenutku jako bitna porodica.” Tako da sam u tom smislu da donosim sam odluke i da svoje vreme pakujem, a to ništa ne trpi. Posao na kraju dana nije trpeo, čak mislim da sam zadnjih 5 godina nekako uspešniji u svemu što sam radio nego što sam bio u prethodnom nekom periodu.

Ivan Minić: Meni se čini da si fokusiraniji, što je jako važno. Drugo da se ne rasipaš toliko na previše različitih ljudi, bendova, izvođača, strana, itd. Jer jednostavno koliko god bio dobro organizovan postoji trenutak kada jednostavno više ne možeš i onda moraš da praviš neke prioritete. Kad praviš prioritete, mnogi budu nezadovoljni, često s pravom.

Nikola Jovanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, jednostavno ne možeš da stigneš sve. Sada radiš na nekoj manjoj skali fokusiranije, kontrolisanije, sve to i to ima neke super rezultate.

Nikola Jovanović: Znaš šta, meni je dugo trebalo da shvatim da je multitasking sranje. Jer svi poslodavci si ti insistiraju na multitasking. Znaš i sam, oglase za posao, sposobnost multitaskinga, rada pod pritiskom, ovo-ono. Ja sam sve vreme multitaskovao na petsto stvari i vrlo često bio i nezadovoljan time. Jer multitasking je super, ali ti imaš dane, imam ih i sada, ali sad sam fokusiraniji, pa i drugačije planiram dane, ali imaš onu varijantu da otvoriš deset stvari, a ne zatvoriš nijednu. To je potpuno rad bez prioriteta. Ja lično ne umem da kažem ne. Vrlo često ne umem da kažem ne ljudima i onda hoću, hoću, sve hoću, a hoću i da pomognem svima. I to me vrlo često košta da se uvaljujem u neke stvari koje mi nisu prioritet u tom trenutku, pa da prioritet neki trpi. Ili me uvaljuju u to da ja onda postajem anksiozan, da ovo, da ono i prosto ograničeno imaš vreme, a ne možeš da postigneš sve, ali sam naučio da je OK da neki put kažeš: “E, ljudi, sorry, ja sad ovo ipak, nažalost, stvarno ne mogu da stignem.” Tu mi je vrlo otvoreno terapija sa psihoterapeutom dosta pomogla, iako mene žena dosta zeza, kao ideš na terapiju da bi pričao o poslu, ali meni jeste izvor stresa posao. Ja ne mogu da se izuzmem iz toga da ti posao stvara određene situacije, konfliktne situacije, ovo-ono, u kojima ti moraš da naučiš prvo da handleaš tu situaciju, a sa druge strane kako sebe, ako je neko nerčik kao što sam ja, vidiš kako pričam i gestikuliram i sve, uključen na struju, ako ti je takav temperament, ti onda moraš da nađeš način kako da određene situacije ili ne shvataš lično ili kako da ih procesiraš, da kažeš: “OK, ovaj se naljutio, u redu, ali to je urađeno zbog toga i toga. Ja apsolutno verujem da sam to uradio ispravno i da sam po tom pitanju u pravu, bez obzira što mi ortak može da se ljudi do jutru.” Možemo da ne pričamo, možemo ovo, možemo ono, ali moraš da naučiš kako da ishandleaš. Moraš da naučiš kako da ishandleaš milion situacija sa Exitom, sa festivalima, sa promoterima, sa raznim domovima omladine, kulture, ovim-onim. Ljudi imaju razne zahteve. Moji bendovi imaju razne zahteve. Moraš da naučiš kako njih da handleuješ. I onda to je sve jedan izvor stresa u celoj ovoj priči. I onda sam ja shvatio da ne mogu da multitaskujem, da ne mogu da radim 16 poslova, nego da moram da pravim prioritete. E sad, to je meni malo kasno – to slaganje stvari mi malo kasnije došlo u životu, ali mi je mnogo lakše kad shvatam da imam dan pred sobom, da mogu da ga isplaniram i da imam apsolutni prioritet šta moram da uradim i da imam stvari će koju možda stići, imam neću stići i stvari koje bi možda trebalo da uradim ako za njih budem imao vremena.

Ivan Minić: Ja imam te momente, pošto ceo moj život funkcioniše na to-do listima i kalendarima, jer u suprotnom bi se sve raspalo vrlo brzo. I sad uvek imam to-do i uvek ja znam manje-više bez greške šta su mi stvarni prioriteti i uvek imam planiranje koje je takvo da imam sasvim dovoljno vremena i sigurno ću uraditi ranije od deadlinea. Za slučaj da to nije dobro, da mogu da ga ispravim, itd, da ne dođem u situaciju da veče pred moram da razmišljam. To će da se desi jednom u 100 slučajeva, ali hajde da se desi jednom u 100, 20 od 100. I sad ima tih situacije gde ceo dan sastanci, nema ništa od toga. Ima! Gore od toga je da si ceo dan na Zoomu ili na telefonu, to je jedino gore. I kad se to završi, sednem i krenem da radim. Otvorim svoju to-do i krećem lagano i krećem od nekih gluposti. I kao: “A što ne rešiš prvo ove neke ključne stvari?” Moram da se zagrejem na nečem što je banalno. Jednostavno ne mogu da idem svom snagom dok nisam u zoni, dok nisam fokusiran i to sve. Daj mi prvo nešto što je fizikalija koju ću da odradim. To ću da radim 15-20 minuta, pola sata, da završim, skinem par stvari sa check liste. I to je super. I onda kažem: “Dobro, šta je najvažnije što treba da se uradi? Dum, dum, dum. OK, dosta. Ovo ćemo dalje sutra i to sve.” Ali, moram da krenem od nečega što nije pitanje života ili smrti. 

Nikola Jovanović: Da, pravljenje prioriteta. Ne znam, imam dane kad imam samo sastanke. I to je kad se zaređa 4-5 ili 6 sastanaka, kad meni nije do priče ni sa kim posle.

Ivan Minić: Odeš kući, isplačeš se. 😀

Nikola Jovanović: Ima i toga. Ali, ne mogu da odem kući, isplačem se. Odem kući, uzmem decu, idemo parku, pa onda nastavim u parku da pričam sa decom i sa mamama, a u fazonu sam da samo hoću ćutim, da gledam u jednu tačku i da me niko ne dira ništa. Ali, to je život i što kaže Konstrakta, sama sam birala. I to je OK. Ne, zato što se, recimo, opet spominjem ženu. Moja žena me zajebava, u fazonu je: “Jbg, i sastanci su deo posla. Ne znači da danas nisi ništa radio”, ali ja sam u fazonu ja danas ništa nisam radio. Ja sam danas samo sastančio. Zato što za mene rad nije samo pričamo nešto, rad mi je konkretno da nešto završimo, jer ima posla kojeg ti realno moraš da uradiš: da li si nekom odgovorio, da li su ugovori, gomila nekih stvari. Pogotovo sad i ovo što radim sa Universalom je dosta i obimno, i zahtevno, ima rokova. Ako ti hoćeš da ti pesma pojavi na muzičkim servisima, to treba da se dostavi u nekom roku, pa da se to napravi, setupuje, da se pusti, itd. Tako da nekako sam skapirao da najbolje funkcionišem kad imam prioritete. I pravim sve te check liste, prebacujem sa strane na stranu, ne bi li pokušao da budem nekako organizovan. Sve ostalo kad krenem, radim stihijski. I to što ti kažeš, odem na desetu stranu i onda radim gluposti.

Ivan Minić: Kaži mi, šta sve radi Kontra?

Čime se Kontra sve bavi?

Nikola Jovanović: Pa, vidi, Kontra se bavi izdavaštvom. Kontra se bavi autorskim pravima. Kontra se pravi menadžmentom bendova. Kontra se zakazivanjem koncerata, odnosno bookiranjem, to se tako popularno zove. I Kontra se bavi čime još? Pa, ti se bavi – da, organizacijom koncerta, da.

Ivan Minić: Digitalnom distribucijom.

Nikola Jovanović: Da, to je nam sve pod izdavaštvom. S tim što sam ja sad kako sam od januara ove godine prešao u Universal, napravio taj otklon od Kontre, da ja više nisam upravljač. Ja sam vlasnik te firme. Sreću sam imao da sam doveo neke dobre ljude koji mogu da me prate i u ovom mom kreativnom haosu i koji su spremni da uče. Jer ovo nije sad nikakva atomska fizika, ali prosto moraju da budu ljudi koji imaju nekog interesovanja za sve ovo. I u tom smislu se Kontrin fokus malo promenio. Više smo sad usmereni na vođenje karijera nekih izvođača, kao što je Buč Kesidi, pre svega, pa onda i ti neki manji koji su nam dragi i koje želimo da vodimo. Znači, želim da radim tu vrstu menadžmenta i da mogu da savetujem ljude na taj način kako to rade u inostranstvu, gde im neko stvarno sagledava širu sliku, da ih savetuje, da ih usmerava, da im daje neke savete od finansijskih do vođenja knjiga, firmi, računa – razne neke stvari rade sa sponzorima, itd. Jer kad kažeš menadžer sam, nije to samo bookirao sam koncert. To je jedan deo samo posla. Voditi karijeru nekog benda, pravite neke strateške odluke je jedna drugačija stvar. Mislim da i Marko, koji je tu sad sa mnom, to trenutno više vozi, loži u celoj toj priči. Jako nam je zanimljivo da radimo koncerte. Ja volim da organizujem i koncerte i festivale. I to smo počeli malo da radimo i tu ćemo biti malo aktivniji, ali moje primarna uloga sada je manje u Kontri, više u Universalu. Kontra ima neke svoje klijente, radimo i Deezer za A1 i autorska prava po potrebi, kako kome treba. U tom nekom smislu savetovanja, mi nismo pravnici, ja nisam pravnik. Ja ne mogu ljudima da pišem i čitam ugovore i tako neke stvari. Mogu samo da im dam savete u smislu prijavljivanja dela, kako funkcioniše SOKOJ. I to je ono što nama treba, kao neka vrsta edukacije u industriji, kako to funkcioniše, gde treba da se prijave, šta treba da urade, da to prosto neko prati. Jedan administrativni servis. “E, izašla mi je nova pesma. Hajde da ne čekamo šest meseci, godinu dana, nego hajde prijavite je odmah.” To su neke pešačke stvari, ali mora da se urade i sutradan utiču jako na prihode. Ako nisi nešto prijavio, prosto ga nema. Universal sa druge strane mi nekako fokus i to je prilika koja se pojavila iznenada. Neočekivana sila. Ja sam se isto tu dosta dvoumio. Jer ja sebi napravio taj setup u životu, koji meni nekako odgovara, da radim za sebe, da imam klijente koje volim i sa kojima mi je lepo, da radim Buč Kesidi koji je napravio dosta veliki uspeh zadnje tri godine, od 2019. u regionu, da imamo neke planove koje želimo da radimo. U tom trenutku sam ja bio i upravnik Zadužbine Milana Mladenovića. To je funkcija koje sam se odrekao početkom Nove godine. Sad sam u Upravnom odboru. Jer jednostavno nije bilo odgovorno, nisam prosto mogao da postignem da handleam, ali mi je nekako draga stvar i neću tek tako da se odreknem zato što sam ja bio fan tog benda i nekako osećam svoju dužnost da nekako Milanu vratim, da se te neke stvari reše, urede, srede i da konačno to bude kako jeste. I sinoć smo imali dodelu nagrada Milan Mladenović i to su neke lepe stvari koje se dešavaju. Tek će se dešavati. Tako da kad se desila ta ponuda iz Universala, nekako sam i ja dosta oklevao. Jer to sad mene vraća u korporaciju, vraća me u od 9 do 5, od čega ja bežim već 5 godina, ali sa druge strane je užasno izazovno. To je najveća izdavačka kuća bez premca na planeti.

Ivan Minić: I nije bila prisutna ovde na taj način.

Nikola Jovanović: Da, bile su kolege – kolege su tu već 12 godina sa kancelarijom lokalnom, ali je zvanično firma osnovana u junu ove godine. Znači, isto je trajao jedan proces dobijanja dozvole. Jer Universal je jako velika, multinacionalna kompanija, hajde da se tako izrazim, koja ima zaposlene svuda po svetu, razne firme, od Universal Musica, Picturesa, Publishinga, Vivendi kao mother kompanija, itd. Tako da je to jedan dosta zeznut konglomerat firmi. Ali, s druge strane, dosta izazovno. Kad sam ti rekao hoću da vidim kako MTV funkcioniše iznutra, kako Deezer, hoću da vidim kako ovo funkcioniše iznutra. I to je u stvari ta moja radoznalost, da budem deo najveće izdavačke kuće na planeti. Nekako je to bila vodilja zašto sam i pristao. Daje ti neke nove – OK, pored toga što lepo zvuči u CV-ju, da si neki vice president Virgina, daje ti neke potpuno nove ulaze, vidike, upoznavanja nekih novih ljudi, neke nove tehnike, novu tehnologiju na kraju krajeva. Universal stalno razvija nešto novo. Celo tržište vidiš kako se menja, i TikTok, i algoritmni Facebooka, Instagrama, postoju sve zanimljiviji za digitalnu distribuciju. Mi zarađujemo i od TikToka sada, kao muzička kompanija, iako to nije muzička platforma. Znači, svaki put kad neko kači neke pesme iz našeg kataloga, prosto i autori i izdavačka kuća zarađuje. Tako da vrlo izazovna stvar. Ja se tu bavim digitalnom distribucijom, kao vice president Virgina za region, što znači da dovodim izvođače kao što su Konstrakta ili Rasta ili tako neki ljudi, Zicer sa kojima radimo na digitalnu distribuciju i brinemo se oko tog njihovog digitalnog prisustva u domenu muzike. A sa druge strane, moja funkcija je da sam zadužen za kolektivne organizacije. Kolektivne organizacije su sve ove organizacije koje se bave autorskim pravima. Ljudi, malo terminologija je stručna. SOKOJ, OFPS. SOKOJ je najpoznatiji tu, ali za ceo region. Tako da je i to sa druge strane izazovno, jer su vrlo otvorene teme i pitanje naročito u Srbiji pristupanja Evropskoj uniji. Slična situacija je i u Bosni. U Hrvatskoj, Sloveniji je malo bolje. Tako da to su neke stvari koje ja volim da radim. Nekome je teško da sedne i napiše žalbu na 28 strana, meni nije. To je nekako ono što želim da radim, a znam da ga radim iz ispravnih pobuda. I znam da ga radim ne radi ličnog interesa svog ili ličnog interesa kompanije – OK, postoje, jer svi su u ovom poslu radi zarađivanja novca i svi na kraju dana primamo neku platu, ali radimo to radi menjanja kompletnog jednog sistema koji postoji u regionu i načina na koji se radi. Naročito taj deo oko autorskih prava. I nekako mi je to uzbudljivo i mislim da će tek neke promene morati tu da nastanu.

Ivan Minić: Imamo par pitanja kroz koje bih voleo da prođemo. Svaka od njih nosi sa sobom neku priču. Prva priča, pošto si se dotakao njih, a mislim da su zaista jedan neverovatan fenomen je – hajde nama starijima koji baš to ne pratimo dovoljno i ne razumemo objasni fenomen Buč Kesidi.

Fenomen zvani Buč Kesidi

Nikola Jovanović: Ovo ti je teže od onoga šta sam hteo da budem kad porastem. 🙂 Pa, vidi, ja sam Buč Kesidi potpisao za prvi album još u Lampshadeu. Tad mi je Bane, naš drugar iz Centra za kulturu Pančeva, koji je ja lično mislim bitna figura u pančevačkoj sceni kulturnoj, poslao i rekao: “Vidi ove klince. Imaju spot, traže izdavača.” Ja sad uzmem to pustim i to je bio njihov prvi singl. I meni se to jako dopadne. Ja sam bio u fazonu: “Meni je ovo super.” Toma Grujić je posle isto odlepio na bend i jako im se dopao taj prvi album. I nekako smo mi videli potencijal u tome. To mi je bilo sve slatko, zanimljivo. Drugi album je već bio kad sam ja izašao iz Lampshadea. Ja sam seo sa momcima, rekao im desilo se to i to. Oni su rekli: “Ma, ne, mi radimo sa tobom. Boli nas dupe, idemo dalje. Ne zanima nas Lampshade.” I nekako taj naš odnos je počeo da se razvija iz izdavačkog odnosa. U jednom trenutku je bilo logično da ću preuzeti menadžment zbog stvari koje sam ja počeo da radim za bend. Jer kad sam čuo prvi put Nema ljubavi u klub, bio sam u fazonu: “Dobro, imamo hit. Ovo je definitivno hit.” I počeo da radim stvari koje prevazilaze što radi jedna izdavačka kuća. Mi smo bili u fazonu: “Hoćemo da napravimo dobar proizvod i dobar projekat.” Ali, sa druge strane, momci su vrlo dobro znali šta žele. I vrlo su imali jasan koncept i kako to treba da izgleda i kako to treba da zvuči i šta ne žele, što mislim da je jako bitno. To si i sam rekao, jako je bitno da znaš šta ne želiš, pa ćeš onda možda saznati šta želiš i šta možeš, ali odmah isključiš one stvari koje ti smetaju. Mislim da je to kod njih bilo vrlo plodno i u kontekstu pisanja muzike i kreiranja i svega. I tu se desio neki klik sa publikom. OK, mi smo dosta radili na tome i da stvaramo jednu sliku uspešnosti i da prodamo taj Dom omladine, pa su se prodala dva Doma omladine, pa Zagreb rasprodat, pa rasprodat Kragujevac. I tu je počela da se stvara – onda ti nekako osetiš taj buzz koji se dešava među publikom. Ako me pitaš za ključ, ja bih pre svega rekao – nebitno je šta smo sve radili, itd, ali rekao bih da su to pesme u nekom pop-rok maniru, ali koje su tekstualne uspele da se približe novoj generaciji. I mislim da je to ključ. Da oni mogu da pričaju i iz perspektive ostavljene devojke i iz perspektive tipa koji muva ribe. A pritom nije na jedan vulgaran i nekako besmislen način ispričano. I mislim da je to nekako kliknulo, pre svega sa ženskom populacijom i da su to neke stvari sa kojima ljudi mogu da se identifikuju. Znači, nove generacije prosto ne može možda da se identifikuje sa muzikom Ekatarine velike sada, mada za nju i dalje može, pa možda izvinite, secite, ovo je glup primer. Ali, sa Buč Kesidijem mogu da se identifikuju klinke od 12-15-18 godina. I mislim da se to i muzički poklopilo, da je nekako malo drugačije i savremeno i da je to uz sve što smo mi dodatno radili nekako uspelo da klikne sa ljudima, pa postalo fenomen.

Ivan Minić: A hajde da probamo da posložimo stvari na neku vrstu timelinea. Kako to izgleda? Zato što je to proces koji traje godinama. To je nije fenomen koji se desilo – oni su počeli da sviraju danas, prekosutra su bili hit.

Nikola Jovanović: Ne, bio je prvi album koji nije imao neki preterani odjek. To je bilo OK, ali medijski nikakav. Malo su ih tu pomogli Artan i vodili ih na neke koncerte. Tu su se malo dešavale neke stvari, ali ništa naročito. Onda su oni postali dvojac i ja više ni ne sećam – 2018. mislim da je izašao Nema ljubavi u klubu. Znači, ta pesma se spremala dobrih 3 do 6 meseci, pa je ona izašla u tipa novembru mesecu 2018, pa smo tu osetili da se stvarno nešto dešava, a onda je album izašao godinu dana kasnije. To je sad ceo period pripremanja tog albuma. Znači, ti imaš dobre dve godine pripreme jednog izdanja i njihovog promišljanja spotova, promišljanja vizuelnog identiteta, svega. Pa, onda koncert. Jedan u Domu omladine, drugi u Domu omladinu. Pre toga neki manji koncerti, koji su takođe bili rasprodati. Pre toga u maju bio koncert u malu klubu Doma omladine, koji je bio rasprodat. Već tad se počeo stvari neki šum u javnosti da se tu nešto novo dešava. Tako da to nije – i kad smo i odradili te Amerikane dve u Domu omladine, mi smo tek tada trebali da poentiramo, pa se pojavila korona, pa je onda bilo godinu dana skoro pauze, pa smo prošle i pretprošle godine faktički nadoknađivali sve te velike festivale. Onda ti se desi Exit, gde imaš desetak hiljada ljudi sigurno na main stageu, koji svi pevaju i idu te konfete, vatromet i šta god. To onda izgleda vrlo impresivno. I onda tad kad vidiš da 10.000 ljudi zna tvoju pesmu, u fazonu si: “OK, we made it!” I sad samo treba da razmišljaš koji novi korak. Ali, vidi, ako je prvi singl bio 2018, danas smo 2022, gledaj koliko traje taj jedan proces. U međuvremenu smo mi snimili film, koji je koštao, pa je košta, pa je film išao u bioskope. Pa, to je film koji priča priču tog albuma. Gledali smo kako da ostanemo kreativni u periodu kad je korona, kad i nije moglo sve da se radi. To je čitav jedan proces i nije to sad pojavili smo se, pa odemo na main stage Exita. Da, meni je Iva Lorens svirala na main stage Exita, ali i dalje tu ne znači da nema kritičnu masu koja to podržava. Tako da to sve mora da ide korak po korak. I Bučevi su svirali Beer Fest u nekom lošem terminu pre par godina, pa su svirali Exit main stage 2018. godine isto. Pa, onda je to 2021. došlo sve kako treba da izgleda. Ja stalno i klincima kad na SAE predajem pričam im tu priču Britni Spirs, Kristine Agilere i Džastin Timberlejka. Svi su kao: “Vau, pojavila se Britni”, ali kad ti vidiš da Britni đuska u Mickey Mouse Clubu od 7-8 godine – svo troje su bili u tom Mickey Mouse Clubu – onda vidiš da te karijeru su ipak kaljeno.

Ivan Minić: Da, neko ih je projektovao i vodio.

Nikola Jovanović: Neko vreme, tako je. Jako puno vremena i energije je u to uloženo da… Što kaže Bisera Veletanlić, kaže: “Samo Madona može da đuska i da se ne čuje da je zadihana.” To su sad tajne majstora kako ti dođeš dotle da prosto sve bude na nekom nivou na kome treba da bude. Nemam drugi odgovor za Buč Kesidi. To je najbolje što mogu da ti…

Ivan Minić: Druga stvar koju sam hteo da te pitam – dakle, tvoja pozicija u Universal Musicu je nešto u suštini primarno znači ovde lokalnim umetnicima, izvođačima. Šta je sve posao koji radiš? Pomenuo si taj deo oko digitalne distrubucije, koje sada jeste jako važna svima, ali prosto šta Universal Music radi ovde?

Kako Universal Music deluje u ovom regionu?

Nikola Jovanović: Pa, Universal Music radi ovde ono što radi u suštini u inostranstvu. Radi iste stvari. Universal ima nekoliko načina na koji radi sa izvođačima. Izdaje lokalne izvođače, kao što LP Duo, pa Tam, pa Anđela Jovanović, Mimi Mercedes, ima tu raznih nekih stvari. To su neki eksluzivni ugovori koje ima, kao što ima eksluzivni ugovor znam sa Lejdi Gagom, na primer. I to neki od ugovora su tzv. artist development ugovori, odnosno gde kao sa malom Tam, Tamarom – mislim da se ne ljuti što je zovem mala, mlađa je dosta od mene – prosto Universal ulaže ogromna sredstva i resurse i vreme da se razvijaju karijere izvođača. Mi to radimo i Sloveniji, mi to radimo i u Hrvatskoj, tamo su i kancelarije isto. Toga će biti sve više. Neka ideja jeste da Universal i ovde na lokalnom tržištu stekne taj status najvećeg izdavača kakav jeste u svetu. Mi imamo ceo strani katalog i mi ga zastupamo za teritoriju Srbije, odnosno regiona, i to je prosto naš katalog: Lejdi Gage, Kanje Vest, šta god, nemam pojma, Bili Ajliš. To je sve naše. Radi se distribucija tih izdanja i to ide nekim svojim tokom. A po meni je već fora kako prodati lokalne izvođače i kako od njih napraviti lokalne zvezde. I dosta se radi na tim lokalnim projektima. Mislim da će sve biti više. To je ono što radi Universal. Ja sa Virginom – Virgin je nekada bio label Ričarda Brensona. On je taj label prodao Universalu i taj Virgin je rebrandiran kao i artist and label service. On u stvari treba da onima koji žele da ostanu nezavisni, ponudi mogućnost da dobiju plasman na isti način na koji se radi sa Universalom i pod istim uslovima kao što ti imaš sa Lejdi Gagom, Kejti Peri, otkud znam. Na isti način mi radimo…

Ivan Minić: Servisno.

Nikola Jovanović: Kao servisno, tako je, ali prosto nisi pod tom vrstom ugovora kao što su drugi izvođači. Kad imaš investicije, drugačiji su ugovori u odnosu na to kad dođeš kaže: “Ovo je moj gotov materijal. Meni treba od vas to, to i to.” I mi mislim da imamo premium service što se tiče digitalne distribucije, ne samo u regionu, nego i u svetu, uključujući i te odnose sa svim partnerima, direktne ugovore sa Spotifyjem, direktne kontakte sa TikTokom, ovim-onim, odlične ugovore sa Facebookom, sa Instagramom. Znači, sve gde može da se koristi muzika Univesal je tu prisutan. Ima jako veliki katalog i to nam daje mogućnost da izborimo najbolje moguće uslove za naše izvođače. U tom smislu moj posao je da ja vidim ko su ti neki ljudi, izvođači, izdavačke kuće sa kojima mi bismo sarađivali i njih digitalno plasirali. Konstrakta je nešto se desilo relativno skoro i jednostavno pokazala se potrebe, pre svega njihova, jer ja nisam hteo da lešinarim kako je krenula pobeda, da sve bude “daj, grabi”. Oni su se sami javili, što je bio jedan i uslov kako bih ja to radio, jer ne bih se osećao OK da sam posle… Posle bitke su svi generali, posle pobede su svi u fazonu: “Hajde, dođi”, ali gde ste, ljudi, zadnjih 10-15 godina. Tako da sa Konstraktom već imamo neke poprilične uspehe i ona ovo sve fenomenalno radi. I to je super. I kažem ti, sa druge strane je taj moj odnos sa organizacijama po regionu, što zahteva razne neke poslove i stvari koje ja radim. I to je isto što nešto mene loži, taj deo menjanja sistema me u stvari loži, pokušaj da napravimo da sistem bude što više fer, da bude transparentan. Jer sad nije dovoljno transparentan. I da bude na usluzi tim ljudima. Da bude pre svega na usluzi autorima, pa onda izdavačima, interpretatorima i da nekako zavrtimo taj krug, da ga razbijemo i da ga zavrtimo ponovo. U smislu da konačno od muzike ponovo počne da se živi. I sad već postoji dobar deo izvođača, naročito popularnijih, koji mogu da žive od digitalne distribucije. Tu se već vrte pare i od Youtubea i od Spotifyja i od Deezera i od svih servisa koji postoje. Taj broj pretplatnika svaki dan u celom regionu raste i to će svakako rasti i to je driving force industrije trenutno, pa i za neke izvođača popriličan dobar izvor prihoda. Makar mogu da se fokusiraju na muziku, da ne moraju da rade druge stvari. Sve više imaš prilika da plasiraš muzike, seriju, filmove i tako neke stvari, reklame.

Ivan Minić: Sve više ima serija i filmove.

Nikola Jovanović: To je super i to su lepi izvori prihoda. To su tzv. sinhronizacijska prava. To se isto sve više radi. Saradnja sa sponzorima – sve više muzičari su influenseri na neki način. Meni Buč Kesidi isto jako lepe rade sa raznoraznim sponzorima i traženi su. Tako da industrija je različita, vrlo se menja, promenjiva je, ali nekako postoji konstanta ako znaš šta radiš, znaš šta želiš da radiš. I kažem ti, ložim me taj deo promene industrije, jer mislim da se to radi za benefit kompletne industrije. Jer mi moramo da izađemo iz sistema u kojem je bolje pojedincima ili grupici nekoj ljudi i da uđemo u sistem u kome će biti dobro većini. To mislim da je ključ i tad će taj sistem moći da bude transparentniji, fer i moći će oni da kažu da dobijaju neke veće svote novca od svojih autorskih prava.

Ivan Minić: I poslednje pitanje koje imam je vezano za Zadužbinu Milana Mladenovića. Prošlo godine je krenula neka malo šira priča o svemu tome. Bili ste i kod Galeba, posle toga je bila i reakcija na vaš boravak kod Galeba, ali da ne bi sada ljudi gledali i slušali podkast od dva sata…

Nikola Jovanović: Da ispričam esenciju.

Ivan Minić: Šta je ideja zadužbine i šta su neke aktivnosti i planovi i gde ljudi koji sebe vide u toj priči, a mogu da pomognu i da doprinesu, mogu da daju svoj doprinos?

Šta je ideja Zadužbine Milana Mladenovića?

Nikola Jovanović: Evo sad ću ti reći konkretno. Zadužbinu je u svom testamentu ostavila Milanova mama. Milan, nažalost, nije imao naslednika. Majka je posle smrti oca bila jedini naslednik, a posle njene smrti naslednik je njena sestra, Mira Curić, koja živi u Makarskoj, 

Hrvatskoj. Ona je svojoj sestri ostavila u amanet da se formira – ona je to u testamentu nazvala fondacija. Vidim da Mascom to osporava da li je fondacija ili zadužbina. Što se mene tiče, potpuno je svejedno, isti zakon štiti zadužbine i fondacije. Ima razlike kad u nešto ulaziš sa imovinom, nešto bez imovine, ali to je pitanje terminologije. Nebitno je. Da se napravi nagrada koja će nositi Milanove ime i da se napravi zadužbina, odnosno fondacija koja će brinuti o njegovim autorskim pravima, o njegovom liku i delu pre svega, održavati njegov grob i neke druge stvari. Prosto pokušavati održati uspomenu i na Ekatarinu veliku i na to koje bio Milan Mladenović i šta je radio. Tako je krenula priča sa zadužbinom. I zadužbina funkcioniše – kažem ti, sinoć smo imali četvrtu dodelu nagrade Milan Mladenović. Dina Jašari je mlada makedonska umetnica koja je dobila ove godine tu nagrada. To ide nekim svojim tokom. Zadužbina se trudi da radi neke projekte koji nisu jednostavni. E, sad ću da ti objasnim zašto nisu jednostavni. Prvo sad da bismo remasterizovali sva izdanja Ekatarine velike i da bi se to objavilo onako kako mi smatramo da treba da izgleda jedan katalog koji i te kako ima mesto u istoriji jugoslovenske muzike, mi moramo da rešimo spor koji imamo sa Mascomom. Mislim da imamo 19 sporova, ako me pamćenje vara, koji se tiču autorskih prava. Mi smatramo da je Mascom to uradi bez dozvole naše, odnosno Milana Mladenovića, naslednika, drugih članova benda, koji su neki živi, neki nažalost nisu. Oni smatraju da imaju prava time što im je bivši menadžer benda potpisao papir kojim je prenuo ta prava. I to su fotograni u suštini PGP, pa se sad i PGP tuži sa njim i to je sad jedna papazjanija oko toga. I to je razlog zašto danas kada odete na Spotify ne možete da nađete poslednje albume Ekatarine velike. Žao mi je, ali to nekako moralo da se skine, jer neko se sve vreme dok traju sudski postupci bogati i uzima i prodaje ploče i sve. Zadužbina je to sad uspela da povuče iz prodaje dok se ti sudski postupci ne reše. To nije suština i esencija zadužbine. Zadužbina želi da radi mnoge druge stvari. Zadužbina će sada 7. oktobra objaviti unplugged album iz Skoplja, koji je jedan jedini koncert gde ceo bend svirao unplugged. To smo našli taj snimak, on je remasterizovan. Ćima, koji je svirao u bendu bas i koji je svirao na tom koncertu i radio remaster tog izdanja, to sad izlazi. Zadužbina ima ideju da napravi spomen sobu u biblioteci, Narodnoj biblioteci Srbije. Za to nam nedostaju sredstva. Nekako sa sponzorima to ide jako, jako teško. I ljudi mogu da pomognu ukoliko od ljudi ili kompanija koje ovo služa sada želi da podrži donacijom da se ta spomen soba reši. Ideja je da mi javnosti na uvid stavimo te stvari, a ne da ih čuvamo od očiju javnosti. Znači, Milanove gitare, jakna, rukom pisane pesme. Te neke stvari koje smo uspeli da dođemo. Drugo, ljudi koji su možda bili na nekim koncertima možda imaju audio snimke, slike, karte, itd, to sve mogu da doniraju zadužbini ukoliko su zainteresovani. Jer mi prikupljamo sav arhivski materijal i tu arhivsku građu do koje možemo da dođemo sa idejom da to uradimo. A na kraju dana, da, ideja je uradimo autorska prava onako da se pojavi neka kompilacija, koje će i biti jedan sveobuhvatni pregled Ekatarine velike u, naravno, dogovoru sa izdavačima. Nema zadužbina neke zanose da mi treba da budemo izdavač, nego da se to uradi u dogovoru sa Slovencima, odnosno slovenačkom izdavačkom kućom i PGP-om kao nosiocem prava poslednja četiri albuma, ali u tome nas sad sprečavaju razni pravni procesi. I žao mi je što do sad to nije urađeno, ali to će se uraditi. I ono što će se takođe desiti je 5. novembra zadužbina postavlja spomen ploču na zgradu u kojoj je Milan živeo i radio. I to je stvari koje zadužbina radi i koje treba da radi i koje će tek raditi. Sprema se jedna monografija, izbacujemo spot za Ti si sav moj bol sa ovog unplugged koncerta koja je radila Jana Orsolić, koja naš poznati dizajner. Tako da to su stvari koje zadužbina treba da radi, a ne da se bavi sudskim tužbama, ali ovo je sad nekako deo te priče kako bismo mi mogli da sutra radimo neke mnogo kul i super stvari sa idejom da remasterujemo i spotove, da remasterujemo sve snimke, da dođemo do svega što ima veze sa Milanom i Ekatarinom. Toga, nažalost, nema puno. Ne postoji sad neobjavljenih albuma, neobjavljenih pesama, itd. Nekih demo snimaka i nekih stvari ima i to ćemo učiniti javnosti dostupnim.

Ivan Minić: Nikola, hvala ti što si podelio ovaj tvoj roller coaster od života.

Nikola Jovanović: Nema na čemu. 😀

Ivan Minić: Nadam se da vam je ovo bilo interesantno. Bilo je interesantno svakako, a nadam se da ste našli nešto što vam neće dati da spavate narednih dana i da ste shvatili da možda neke stvari u životu treba da promenite, a neke stvari da treba da radite baš onako kako ste i do sad radili. Ja vam se zahvaljujem što ste nas slušali ili gledali, ko šta voli. To bi bilo to, a mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.