Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Dejan Nikolić. Deki je jedan od ljudi od kojih sam ja svašta nešto naučio u životu, čitajući neke njihove tekstove, razgovarajući sa njima i prateći u principu šta su oni radili. Mi smo se upoznali pre 20-ak godina, odnosno sreli kroz to što smo radili, ali u ovoj epizodi uopšte nećemo pričati o tome, nego o nekom prethodnom periodu. On je novi Srđan Erceg, mada niko nije Srđan, i njegove epizode će verovatno biti u nekoliko nastavaka. Ko je Dejan Nikolić, ako vas zanima? Dejan Nikolić je jedan od prvih pirata koji su radili softver za Commodore 64. Čovek koji formalno ima završenu samo osnovnu školu, koji je radio svašta nešto, između ostalo u jednom periodu je radio sa timom koji je napravio Commodore, živeo na nekoliko zanimljivih mesta, učestovao u mnogim važnim i zanimljivim projektima. Između ostalog, bio prvi urednik prvog modernog biznis magazina kod nas, eMagazina. Bavio se real-time web analitikom pre 20 i kusur godina. Radio mnoge neke zanimljive poduhvate, između ostalog, izdavao gejming časopis pre 25 godina, koji je izgledao kao da ga je neko doneo iz Amerike. I taj poduhvat nije uspeo. I mnogi poduhvati na kojima je radio nisu uspeli, ali je on iz njih naučio mnogo. Ali, verovatno vam je najpoznatiji kroz ono što je radio sa svojim suosnivačima i prijateljima pod brendom Njuz net. Oni su nam bili gosti, ali da nije bilo njega, ništa od toga se ne bi desilo. A prethodnih 7-8 godine je proveo radeći na startupu Content Insights, koji je kasnije postao SmartOcto. I to je suštinski jedan od prvih startupa sa ovih prostora koji su prilikupili milionske investicije. To je nešto čime ćemo se baviti. I to je nešto čime će se on baviti u svom projektu, koji će između ostalog najaviti u ovoj epizodi. A pred vama je prvih 20 godina ovog puta, a za par nedelja će biti i onih drugih 20. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas imamo jednu neobičnu situaciju iz više razloga. Prvo, ovde imamo čoveka koji je bio u onih prvih 80-ak ljudi koji su bili na spisku potencijalnih gostiju, ali nije bio u prvih 80-ak epizoda. To se nešto prolongiralo, razvuklo, itd, a u međuvremenu se svašta dešavalo. Drugo, imamo čoveka koji je taj serijski preduzetnik u najrazličitijim oblicima i radi razne neke čudne stvari i neobične. I često radi stvari koje nikom nisu jasne do trenutka dok ne postanu svima jasne. Čovek koji je jedan od retkih ljudi koji su mene zvali u neki poduhvat, pa sam ja rekao da ne verujem u to, pa se ispostavilo da to funkcioniše dobro. Ali, sve o tome ćete videti kasnije. Dejane, konačno dobro došao.

Dejan Nikolić: A ti o meni pričaš? 🙂 Hvala, hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan od doajena srpske IT startup, itd.

Dejan Nikolić: Ima sedu da to dokaže.

Ivan Minić: Imaš i sede i godine i kilometražu i svašta nešto što si radio. Ali, uvek to sve kod nas u podkastu počinje Munchmallow pitanjem. Gotovo je nemoguće zamisliti da si ti nekad bio mali, ali kad si mali, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Dejan Nikolić: OK, moram malecnu digresiju oko Munchmallow pitanja. Zar gost ne bi trebalo da dobije Munchmallow dok odgovora na pitanje?

Ivan Minić: To ćemo posle. Šušti. Nije dobro za audio.

Dejan Nikolić: Dobro. Zato što Munchmallow lepo vraća u detinjstvo i gost može da se projektu u doba kada je želeo da bude astronaut, jelda. Ali, prvi put, razmišljao sam, znao sam da ćeš to da pitaš, naravno, i mislim da prvi put kad mi se formirala neka ideja ja sam već bio podosta mator. Recimo, 13-14 godina. I hteo sam da budem režiser. 

Ivan Minić: Zašto, pobogu?

Dejan Nikolić: Zato što sam voleo filmove. I kroz ceo moj život kasnije se u stvari pokazalo da ja nikad nisam odrastao i da ja vrlo lako padnem pod impresiju nečega što me u tom trenutku obuzima. Kao kad dete dobije novu igračku i onda mu je zanimljiva dva dana. I u toku ta dva dana ja postanem potpuno obuzet time i sad neke od tih stvari nastave dalje da me ganjaju kroz život, a neke odbacim skroz. I režija me je prilično držala dok se nije Tarantino pojavio i onda je bilo: “O, fuck!” 

Ivan Minić: Sve je već urađeno. 🙂

Dejan Nikolić: Sve je već urađeno što može da se uradi. 😀

Ivan Minić: Jedan od razloga zašto ja to pitanje postavljam, šta si hteo da budeš kad porasteš, je što naravno prolazimo ceo razvojni i lični put svih gostiju i uvek postoji nešto u tome što su hteli da budu kad porastu gde su našli u kasnijoj fazi života način da to uklope, inkorporiraju u to čime se bave. Obično se ne bave time što su želeli da budu, ali se bave nečim drugim što ima jedan deo toga. Jer nekako pokušavaš da odneguješ to dete i tu želju koju je to dete imalo. E sad, sledeći korak u tom razgovoru obično bude vezan za taj deo formalnog obrazovanje i šta se tu dešavalo i šta je tebi palilo lampice kad si bio klinac i ko su bili neki ljudi koji su te inspirisali, bilo u okruženju, bilo u knjigama, filmovima, serijama. Ali, ti generalno si imao dosta neobičajan odnos prema tome, formalnom obrazovanju, pa ako možeš da pojasniš meni i slušaocima o čemu je reč.

Kako sam ostao samo na osnovnoj školi?

Dejan Nikolić: OK, znači, ja sam završio, imam i diplomu da dokažem, osnovnu školu Filip Višnjić na Karaburmi. I sad ta 84. godina kad sam završio osnovnu i treba da se upisuje srednja škola je u stvari obeležila moj dalji život. To je u stvari izlazak specijalnog broja Galaksije Računari u vašoj kući. Potpuno očaran i začaran naslovnom stranu, gde je bila ona Galaksija sa monitorom, na kojoj je pisalo Galaksija. I bukvalno, naravno, kupio sam magazin i čuvao ga ispod jastuka, spavao na njemu. Potpuno, potpuno očaran. I u principu tada sam ja znao i hteo: “OK, ja ću raditi nešto sa kompjuterima. Ne znam šta.” Bez računara sam naučio BASIC, pošto je u tom broju bila ona škola BASIC-a, poput stripa, jelda, naučio sam BASIC. OK, da li sam ja programer? Ne baš, znam da mi matematika nije najbolja. Donekle mogu, ali od tog nekog – imaginarni brojevi, what? Znači, ne. I u principu, jedina škola koja je imala nešto slično, a da nije Matematička gimnazija, pričamo o 84, je bila Tesla. I ja sam tada još uvek – moja generacija je bila da li pretposlednja ili poslednja žrtva usmerenog obrazovanja. Znači, imaš one prve dve godine svega i svačega i onda krećeš 3. i 4. godinu. I u principu treba da skupiš dovoljno bodova da bi upisao ono što hoćeš. I za taj hardverski, pošto je naravno Tesla elektrotehnička škola i postojao je odsek za računare, hardverski naravno deo, kako ih održavati, popravljati, projektovati, itd.

Ivan Minić: Neki elektrotehničar računara, nešto tog tipa.

Dejan Nikolić: Da, upravo. I ja nisam imao dovoljno bodova. Međutim, tad je bila Jugoslavija, ali i dalje Srbija i Jugoslavija, moj otac je poznavao razrednog – moj otac je bio gimnastičar u mladosti i ovaj razredni koji je predavao odbranu i zaštitu je naravno isto bio neki gimnastičar i oni su se znali preko toga i tri dana i noći su proveli u kafani zajedno. S tim da moj otac ne pije, onda možeš misliti kakva je to žrtva bila za njega. I sredi on meni da ja upišem nekako to. Međutim, kada je krenula sva ta akcija, ja sam bio svestan toga i nisam imao nikakav problem sa tim, naravno i treba. Bilo je za mene i za mog najboljeg druga, koji je isto želeo to i isto nije imao dovoljno bodova. Međutim, kad se završila kafanski uvod u celu priču, ispostavilo da je on sredio samo za mene. I onda ja nisam hteo da upišem. I onda upisali obojica ono što smo mogli sa bodovima koje smo imali. Moj odnos sa ocem ni do tada nije bio nešto preterano dobar, a otad je postao vrlo nategnut sledećih barem 10 godina još. 🙂 I upisali smo nešto što se zvalo radio-operater, što znači da smo praktično jedini izbor karijere je bio da budemo ili pri nekom špijunskom odseke neke ambasade ili da budemo po brodovima razmešteni. S tim da baš ta godina kad smo upisali su razmontirali sve to. Znači, više nisi mogao da nađeš posao sa diplomom radio-operatera. Realno, šta da radiš sa Morzeovom azbukom, jelda. 😀 I ja jednostavno nisam izašao na matursko, tako da nemam srednju školu.

Ivan Minić: Dobro, a onda?

Dejan Nikolić: Onda sam lutao u smislu – ja sam već tada bio neki preduzetnik, tj. bio sam jedan od srednje većih pirata u Jugoslaviji za Commodore 64. I cela ta priča oko obrazovanja nije mene preterano brinula. Ja u sebi nisam video – ja sam znao da ne znam da bubam. Skapirao sam da bi uspeo u našem sistemu, moraš da znaš da bubaš. Ja znam prihvatim informaciju, da inkorporiram u postojeće znanje ili odbacim ili tako nešto, ali ne znam da je naučim. Bukvalno ne znam da je naučim. Zato kasnije nisam ni mogao da postanem programer. Ja sam išao, recimo, tri meseca na Matematički fakultet da vidim šta oni predaju iz programiranja, jer sam do tada već nešto napredovao. Znao sam pomalo mašinski, znao sam BASIC, tada mašinac za Motorolu 68000, ali nisam bio programer, daleko od toga. I ono što sam video me je potpuno: “Ne, Dejane, ovo nije za tebe!” 😀 Ali, sad kad gledam nazad na to vreme u stvari mene je više opčinila fenomenologija te revolucije koju su računari doneli, ali ja tad kao klinac nisam naravno razumeo. U stvari, ja sam trebao da budem društvenjak, a ne da pokušavam da se na taj način bavim kompjuterima. U stvari, mene je oduševljavalo šta ti sve možeš kompjuterima da radiš, a ne kako to kompjuteri rade i šta ja mogu s tim. Mada, postojao i taj trenutak kad ti si upali prazan ekran i uključiš kompjuter i pojavi se onaj uvodni screen i možeš šta god hoćeš.

Ivan Minić: Samo ako umeš.

Dejan Nikolić: Samo ako umeš, naravno. Ali, uglavnom i hoćeš ono što umeš. 🙂 Ne znam koliko sam vremena proveo, zato što sam bio opsednut sa Star Wars, pokušavao sam na Spectrumu da nacrtam Zvezdu smrti i da tripujem da sam u nekom svemirskom brodu koji ide ka njoj, itd. Matori konj od 15 godina.

Ivan Minić: Vidi, to vreme jeste bilo specifično u smislu mogao si ti sve da naučiš, ali ulazna barijera je bila nešto viša nego što je trenutno. Nije to sve bilo ni toliko dostupno ni toliko blisko. BASIC jeste bio super, da ti printf, naučiš da ispišeš na ekranu nešto što tebe zanima, ali ako hoćeš bilo šta drugo, da imaš neki proces koji se dešava, da imaš neku proceduru koja treba da se izvrši, to i nije bilo toliko jednostavno. Ja se sećam prvi naši eksperimenti sa BASIC koji su bili iza toga da ispišeš na ekranu da nešto izgleda, da nešto izcrtaš, su bile tekstualne avanture, koje su bile jako zabavne. I tu je u principu vrhunac te igre. Zašto je ona bila sjajna je bio dobar storytelling.

Dejan Nikolić: Jeste.

Ivan Minić: Mehanizam je banalno jednostavan.

Dejan Nikolić: Mehanizam je ravan pogodi broj koji sam zamislio i sad samo proširiš.

Ivan Minić: I dobra stvar je – tad smo naučili storytelling, odnosno skapirali smo kako funkcioniše iz nekog feedbacka koji smo dobijali od ljudi. Loša stvar – nismo naučili da programiramo, jer koristiš tri funkcije i to je otprilike to i ništa drugo se ne dešava. Nego u nekom trenutku naučiš kako da ofarbaš slova, kako da dodaš nešto, ali to je sve prilično, prilično jednostavno.

Dejan Nikolić: Pazi, ja sam dosta daleko otišao sa – dosta daleko, ne da sebe mogu da zovem programerom, ali recimo crtanje na Spectrumu nije jednostavna stvar. Ti moraš da zamisliš neki oblik koji staje u 8×8 matricu i praktično binarno da je crtaš. Jedinice su tačke, nule su prazna mesta i onda time crtaš. Onda te binarne brojeve pretvoriš u prave, kompjuter to preradi u komandu i šta treba da ispiše gde. I onda ti treba i da pomeraš nekako, itd. Znači, ja sam znao te stvari da radim, ali daleko od toga da sam mogao da radim ono što je radila recimo ekipa poput Peđe Bećirića ili neko tako ko su tad bili baš klinci, mlađi od mene, a razbijali. Ta ekipa koja se okupljala u redakciji Sveta kompjutera je u stvari oni su mene inspirisali i obeshrabrivali u isto vreme. Jer volim da sam deo svega toga, a u stvari vidim da nikad neću biti na nivou na kom su oni i da radim ono što oni rade. I prilično sam brzo to skapirao, mada je oko važio taj oreol da sam ja kompjteraš. Recimo, kod mene u okolini… Šta znam, lokalni video-klub je ko zna kako dobio neki kompjuter sa softverom za video-klub, ali im ovi nisu dali šifru za pristup. I sad sam ja napravio dil sa njim, naravno ako sam nešto više voleo u tom trenutku od kompjutera, to su bili filmovima, da ja ako im razbijem to, ako im crackujem to, da imam besplatno filmove do kad ja hoću. I oni su pristali. I sad samo logiku – ja ne znam da čitam heksadecimalni kod, ali imaš onaj softver. Na PC-ju je bio. Imaš taj softver, daje ti dve trećine ekrana heksadecimalni, treća trećina ASCII kod. I onda sam ja tražio gde je poruka kad ti traži unos šifre, provera šifre bi trebalo da ide odmah iza te poruke. I onda sam brute-force totalno brisao deo po deo, da vidim da li će da radi i posle ne znam 160.000 pokušaja sam ubo šta treba da se obriše. I onda skinuo sam tu zaštitu. I onda nema, onda si kompjuteraš kad znaš takve stvari da radiš. U školi sam objašnjavao šta radi modem profesorima u Tesli, koliko je bio taj razmak već – ja koji sam malo jači amater uči nastavnike ono što bi trebalo ipak da znaju, jer nije modulacija i demodulacija nešto što neko ko predaje u Tesli da ne razume. I da digitalizacijom sečeš pikove gornje i donje, blabla. Ali, ne, ja sam držao to predavanje, gde su i nastavnici slušali.

Ivan Minić: Dobro, ti si se ložio.

Dejan Nikolić: Užasno sam se ložio.

Ivan Minić: E sad, taj momenat koji si pomenuo, piratski život u tom nekom periodu, prošlo je dovoljno vremena da više ništa nije bitno. 🙂 

Dejan Nikolić: Nije bilo kažnjivo tada. 😀

Ivan Minić: Pa, da. Dosta ljudi koji su kasnije napravili neke vrlo interesantne stvari u najrazličitijim profesijama su imali taj period od nekoliko godina, 80-ih i 90-ih. I zapravo većina njih to svoje iskustvo najviše pamti po tome što je to bila prilika da upoznaš sebi slične ljude i da vi razmenjujete svašta nešto interesatno: da li su to neki časopisi, da li su to neke knjižice, da li je nešto, ali praviš taj neki svoj kružok čudaka, jer u principu nemaš baš neki drugi način da ih upoznaš. Kasnije i bilo. Možda je i tad bilo nešto, ali kako je to iskustvo izgledalo kod tebe?

Vuk samotnjak u piratskim vodama

Dejan Nikolić: Pa, ja sam čak i u to supkulturi sam bio samotnjak. 🙂 Ja kad sam uzeo Scrabble za Spectrum, imao sam 15 godina, nisam bio klinac skroz, a ja sam celu Novu godinu, nisam na žurku, ništa, ja sam celu Novu godinu proveo ne igrajući Scrabble na Spectrumu, nego gledajući Spectrum kako igra Scrabble sam protiv sebe. Ja sad zaista ne mogu da se setim zašto sam to radio, ali meni je bilo užasno zanimljivo da ga gledam kako to radi i da provaljujem logiku. Ne verujem da mi za bilo šta koristilo kasnije, ali samo hoću da opišem da nisam imao… Piratsko tada – znači, pirati su bili vrlo business-oriented. Nije piratska logika bila tipa Piratska partija, pa kao hajde da se zalažemo za slobodu informaciju i šta ti ja znam. Ne, brate, kupuješ igrice od nekog Holanđanina, šalješ mu praznu disketu sa parama u omotu. On ti vrati punu disketu sa najnovijim igricama koje su iscrackovali tamo. I ti to onda ovde preprodaješ i daješ oglase u Računarima dok su puštali ili Svetu kompjuteru do bilo kad pošto su oni uvek puštali. Svet kompjutera je piratska majka. 

Ivan Minić: Dobro, naravno, ali kroz sve to prolaziš i upoznaješ te neke čudne ljude. Kad ti treba nešto, manje-više znaš kako za šta možeš da pitaš. Ljudi su se po gradu poznavali i u nekom trenutku kasnije bili su i specijalizovani za različite stvari, pa znaš otprilike koji tip softvera ili tip igara kod koga tražiš i ko će ga prvi dobiti u gradu. Pa, kad ga dobije prvi, relativno brzo ćemo imati svi, ali je cilj nekako bio da budeš među prvima koji imaju nešto.

Dejan Nikolić: Bio je taj jedan koji je bio prvi i od koga smo mi manji, dok ne postaneš veliki i provališ svoje kanale. Tu je bio YUCS u Cvijićevoj u suturenu zgrade. I oni su nekako uspevali da prvi dobiju, plus bili su jako dobro pozicionirani u Svetu kompjutera. Ja mislim da su oni zajedno Mušurinskim radili onaj turbo čip za C 64, gde imaš te piratske stvarčice na samom čipu. Takva Commodore 64 je bio prava piratska mašina. Možeš da uvežeš kilo kasetofana i disk driveova, ali meni taj industrijski deo te proizvodnje nije bio toliko zanimljiv. 🙂 Ja sam bio fasciniran samim zanatskim delom te priče. Ja i danas, pošto sam kolekcionar starih kompjutera, naravno lečim frustracije iz mladosti, jedan od zvukova koji me najviše umiruju je onaj klak na 1541 floppyju od Commodorea 64. Još kad imaš dva, pa naučiš da sa jednom rukom manipulišeš da disketa ide – znači, jedan snima, jedan kopira, jedan snima, jedan kopira. I onda radiš to. I to mi je kao terapija danas. 🙂

Ivan Minić: Generalno, ovde dosta ljudi bilo u prethodnim epizodama i godinama koji kada to analiziraju stručni ljudi, imaju dosta materijala za razne svoje studije i sve ostalo. I meni je par prijatelja koji su u oblasti psihologije reklo svašta nešto zanimljivo što se tiče uvida vezanog za moje ponašanje. Ali, dobro, kroz sve te stvari koje si radio, gledao, upoznavao, je li se lagano kristalisalo šta ćeš ti da budeš? I dalje nije, ja te znam dugo.

Dejan Nikolić: Kada bismo gledali moj život kao film, gledaocima bi bilo potpuno jasno, ali meni nije bilo jasno. Ja sam bio vrlo pogubljen. Znao sam da imam smisla za biznis, ali mi je bilo dosadno. Samo do nekog trenutka me je to ložilo i onda posle toga mi postaje dosadno. To me prati ceo život.

Ivan Minić: A šta znači, znao sam da imam smisao za biznis? Kako si znao?

Dejan Nikolić: Znači, ne smisao za biznis u smislu da znam kako da se obogatim ili da znam da napravim neki bum na nekom tržištu ili da razvijem posao od ničega. Jednostavno sam voleo da pokrećem stvari, a jedino čega sam ja uspeo da se setim, jer jedino za šta možeš da imaš znanje, a da nemaš 10.000 sati prakse jeste da pokrećeš stvari koje možeš da spakuješ kao da je biznis sektor. I cela ova piratska stvar u principu je došla iz toga što sam ja išao da kupujem programe kod nekog Đurice u Ustaničkoj, ovde negde blizu. I onda prvo što sam čekao puno, pa mu onda nije radilo, pa je snimao, pa je to trajalo tri sata, pa pola igrice koje mi snimi ne radi, pa se vraćam da mi dosnimi ili tako nešto. I u principu sam ja pomislio da mogu da radim dosta bolje. I hajde da vidim da li mogu ja da radim ovo. I onda zbog toga sam krenuo u celu tu priču i onda mi je bilo zanimljivo kako se taj fenomen, jer to je neki supkulturni biznis u principu. To ne postoji na radaru. To nije biznis kome se bave kompanije. Ti tad nisi mogao da imaš privatno preduzeće još uvek, a postoje puno ljudi koji se time bave. I onda mi je sve to bilo jako zanimljivo i na kraju je kulminiralo kompjuter shopom. Znači, imaš prodavnicu piratskog softvera usred Beograda 1989. godine. 

Ivan Minić: Gde je bila?

Dejan Nikolić: Usred Beograda je verovatno malo preterivanje, ali u Vojvode Stepe. 

Ivan Minić: Dobro.

Dejan Nikolić: U okviru jedne biblioteke. Nas trojica, u stvari četvorica: Branko Janković, strašni Kermit, pirat za Spectruma; Aleksandar Veljković Tangram, pirat za Amigu; i ja sam bio Wizard, pirat za C 64. I onda smo se mi udružili i pošto smo hteli da imamo sve, onda smo doveli jednog lika koji je radio PC, koji se zvao Pop. I otvorili smo radnju.

Ivan Minić: Full-service agenciju. 😀

Dejan Nikolić: Zato smo videli da se namlatimo svi para kad budu sajmovi, posebno kad dođe Sajam knjiga, jer deca iz cele Jugoslavije dolaze u Beograd da troše pare i uglavnom više trošili pare kod nas nego na knjige. I onda zašto ne bismo imali svoj štand 24/7. I to je bilo samo u takvoj zemlji moguće ja mislim. 🙂 Koliko god pričali da je bila restriktivna, u stvari samim tim je omogućavala veliku slobodu, jer ljudi nisu imali pojma šta rade. Ja sam, recimo, pošto smo i prodavali naravno stvari, mi smo uvozili iz Schiller Strasse iz Minhena, tako što sam ja preko plesne škole sam znao nekoga iz Mađarske ambasade, koji je od svog oca, koji je bio ataše, uzeo blanko narudžbine za Mađarsku ambasadu šta njima treba. I to se ne carini i to samo te puštaju ovako hajde i onda dobiješ gomilu stvari free.

Ivan Minić: Nije bilo samo piraterija, bilo je i šverca.

Dejan Nikolić: Da.

Ivan Minić: Dobro.

Dejan Nikolić: Hello 80s. 🙂 Barem nije džins iz Trsta.

Ivan Minić: Dobro, da. Što kažu, za obrazovanje je, pa nije strašno.

Dejan Nikolić: Da. 🙂

Ivan Minić: Kako se ta priča razvijala dalje? Dolaze vesele 90-e.

Dejan Nikolić: Pa, moj ego je upropastio ono što je Vega mogla da bude. Plus, ja sam hteo da pravim nešto što je kasnije postalo Comtrade ili jedno kratko vreme Beosoft. Mada, ja nisam bio taj lik uopšte. Znači, meni je nekako piraterija bila – ja sam voleo ljudima da sklapam ono što ja mislim da im treba i da im to onda prodam.

Ivan Minić: Ti si u stvari bio digitalni bibliotekar.

Dejan Nikolić: Vrlo moguće. 😀

Ivan Minić: Ali, to jeste taj momenat. Šta je ono što ti pravi razliku? Ja se sećam ne vremena disketa, ali vremena CD-ove, gde ti dođeš kod čoveka, pričaš sa njim 45 minuta i onda ti napravi kompilaciju.

Dejan Nikolić: Tako je.

Ivan Minić: Nije stvar da ti on proda nešto off the shelf. Bilo je i toga naravno, ali X puta su to bile stvari gde ti sedneš i on sedne s tobom i gleda šta tebi stvarno treba.

Dejan Nikolić: Mikica u Beosoftu je mlatio pare zato što je imao sportski komplet, akcioni komplet, ovaj komplet koji je štancovao. Svi su standardizovani. Bili smo jednom zajednički mislim da je neki YU video show bio ne znam koje godine i odrao nas je. Ja dok snimim tri diskete, on je prodao 70 kompleta. 

Ivan Minić: Jer ih je doneo gotove.

Dejan Nikolić: Jer ih je doneo gotove.

Ivan Minić: Fabrika.

Dejan Nikolić: Tako je. Imao sam ja te elemente, naučim i ja, ali onda upotrebim drugi trik – stavim manje kasete, pa komplet ima dve kasete umesto jedne, pa ih umotam, pa stavim da izgleda kao proizvod. Znači, ne kao nešto što si kupio kaseticu negde, nego upakovao kao da si kupio u prodavnici igračaka. I to je šljakalo jedno vreme. Znači, voleo sam taj takmičarski – bila je i lojalna i nelojalna konkurencija. Sećam se kad sam doneo disk na jedan sajam, onda su ovi pored poludeli, kao: “Pa, nije fer da ti imaš disk drive ovde snimanje.” Pošto disk omogućava brže snimanje na kasete. Ali, bilo je jako zabavno vreme. Onda je bilo i pokušaja organizovanja, tipa, da se – pošto ulaz na to tržište je prilično jeftino, treba da ti imaš kompjuter i kasete neke. I onda su naravno počeli da obaraju cene i onda smo mi već skupljali u Maloj Moskvi, kao one mafijaške komisije.

Ivan Minić: Porodice su se skupile.

Dejan Nikolić: Porodice su se skupljale kako da spreče dalje urušavanje cena tržištu, itd. Ali, da, bilo je zabavno, posebno za klinca koji nije završio srednju školu.

Ivan Minić: A kaži mi taj momenat gde ti kažeš da je to propalo zahvaljujući tvom egu. Kad je propalo i kako je propalo?

Dejan Nikolić: Pa, Vega je na različite načine počela da zarađuje baš dosta para. Samim tim što smo imali varijantu da uvezemo tri XT PC-ja ili nešto slično, uvoz je bio vrlo problematičan tada u Jugoslaviji.

Ivan Minić: Uvoz, koliko se ja sećam, nije postojao, nego neko ti donese.

Dejan Nikolić: Znači, za Tranšped smo to radili. Uplati na žiro račun lični, valjda kao privatno lice ne možeš imaš račun u SDK, nego ima žiro neki račun. I tu uplate pare, ti tim parama – četiri puta više nego što te košta. Onda za Genex, za avio Genex, pošto imali smo jedan od prvih, ako ne i prvi laserski štampač, smo štampali mapa ne znam za šta. I recimo taj drugi deo posla – mi smo u stvari podelili. Ja sam hteo da pravim trgovinski biznis. Ja sam hteo da uzmemo od SKC-a, ono gde je Mladinska knjiga, i da tu napravimo kompjutersku radnju ogromnu. Znači, ja sam išao ka nekoj Comtrade varijanti ili ne znam ko već. A Sale, Tangram, je hteo da ne radi što više može. Znači, on je čak u jednom trenutku ostavio poruku – on uopšte ne dođe na posao – i ostavi poruku da ljudi ostavljaju diskete, on će da im snimi kad stigne igrice za Amigu. A Branko – on je hteo da ide u te usluge. I pošto ja nisam – meni je to već postajalo sve dosadno da priznam i hteo sam da idem ovo veće nešto, nisam uspeo da se dogovorim. I onda sam ja izašao praktično iz toga. I Kermit i dan-danas ima firmu koja se zove Vega i koja je potpuni pravni naslednik te Vege. On radi raznorazne usluge. S tim da su se oni opredelili za Atari, ali u sledećih par godina je sve to puklo i PC je odneo prevagu. Ni ja to nisam video.

Ivan Minić: Ja se sećam u to neko vreme, početak 90-ih, i ja sam došao u prvi kontakt sa računarima i tu je bilo – viđao sam ja i pre toga i Atari i Commodore i sve, ali naravno nisam imao svoj, ali u nekom trenutku, tamo 91-92-93. je krenulo da se priča o tome. U kući novca nije bilo, ali pošto sam ja bio odličan đak i sve, onda se to skupljalo neko vreme i trebalo je doneti tu vrlo značajnu odluku u tom trenutku. Ja idem da gledam te stvari. Srećem kod prijatelja, poznanika i drugara i sve i naravno 92. godine meni ta Amiga izgleda mnogo impresivnije nego što mi je izgledao bilo koji PC.

Dejan Nikolić: Da, i jeste bio.

Ivan Minić: Jer je njena multimedija bila neverovatna. Ali, već tad je bilo neke priče – ja sam baš bio klinac, ali bilo te neke priče gde ti kaže: “Pa, znaš, to je malo zatvoreno. To je malo problematično i za nabavku i za sve. To je jako problematično za neki upgrade kasnije, ako te to zanima.” Jer, naravno, kupuješ nešto što je vrlo skromno, pa ćeš za par godina jedno po jedno da sređeš i to je to. I u nekom trenutku, kad sam ja prelomio da neću da se igram, da mi nije primarno to da se igram, iako kako možeš da kažeš da nećeš da se igraš, naravno da hoćeš…

Dejan Nikolić: Ne možeš da kažeš. 😀

Ivan Minić: Ali, nije mi to toliko bitno. I zapravo ja nikad nisam bio gamer. Igrao sam neke stvari, ali nikad nisam bio posvećen tome toliko. Sviđale su mi se neke druge stvari. Onda je pala odluka da to ipak bude PC i krenulo je od 386, pa nadalje lagano. I kroz 5-6-7 godina sam ja došao do nekog prvog Pentiuma na kome si stvarno mogao da radiš šta hoćeš. Bio je Windows 95, pa je to već ličilo sve na nešto. Pre ovog je bilo super, jer ja sa 7 godina mogu da crtam nešto i da ne trošim papir. Jer ni papira nije bilo, pa eto, i flomastera i svega, ali može u boji, pa je OK. Ali, jeste bilo prilično, prilično ograničeno. I bilo je mnogo tih nekih čudaka koje upoznaješ po gradu, koji su na različitim mestima nešto radili. I svi ti ljudi, koliko god neki bili i drkadžije i ovakvi i onakvi, kad vide dete koje je stvarno zainteresovano, oni se iscimaju oko tebe. Oni te puste da sediš tu ceo dan i da gledaš šta oni rade. Čak i da ti ne kaže, da ti ne objasni ništa, on te pusti da ti sediš i gledaš kako on nešto čisti, pravi, budži, sastavlja, rastavlja, kako instalira. Sećam se toga, to mi je bilo jedno prvih fascinantnih stvari, gde instaliraš Windows 95 ili Windows 3.11 sa 32 diskete. “A šta se desi ako se nešto desi 28. disketi?” On me samo ovako pogleda: “Nemoj to nikad više da me pitaš! Nikad više nemoj to da me pitaš!” 😀

Dejan Nikolić: Veruj mi, ja sam u jednom periodu – super, moram da krenem ispočetka 😀 – pošto volim da baratam sa disketima, očigledno. Imam jednog partnera, kolekcionara, i zajedno delimo tu strast, gde znamo da formatiramo po 400 disketa odjednom. Jednu po jednu formiratinje. 🙂 Ubaciš i on radi. Kad završi, izbaciš i staviš drugu disketu. I ne radiš ništa drugo za to vreme. Nema čitanje, telefon ili šta ti ja znam. Ne, formatira se disketa. 

Ivan Minić: Odsluškuje se.

Dejan Nikolić: Da, da, slušaš.

Ivan Minić: Dosta je celo to iskustvo bilo drugačije zato što prvo bilo je – zvuči mnogo glupo kad kažeš, ali bilo je taktilno vrlo i zvuci koji su se proizvodili su bili neverovatni. Ono što je negde ostalo i dalje ga negde čuješ kad hoće da se vrate na istoriju i onaj zvuk modema, ali nije to bio jedini zvuk. Ni blizu.

Dejan Nikolić: Ja taj zvuk nisam ni čuo do PC-ja praktično.

Ivan Minić: Pa, da. Ali, sve ono ostalo i čuvena stvar koja je meni uvek bila genijalna, jer naravno kasnije si imao kućišta i manje-više svi su imali kućišta, šarena, ovako-onakva. Prvo su bila ona odvratno sivo-žuta, ali taj jedan momenat kad kao imaš kućište sa turbo dugmetom, koje ne služi ničemu, ali postoji. I onda ti ipak to pritisneš s vremena na vreme, jer kao eto čekaš da se nešto desi. 😀

Dejan Nikolić: Jeste crveno. 🙂

Ivan Minić: Ima turbo dugme, pa hajde da vidimo. U paraleli sa svim tim ti lagano upoznaješ i sebe i shvataš šta jeste nešto šta ti je interesantno, šta ti nije interesantno. Lagano i odrastaš i dolaziš možda u neku fazu kada bi trebalo probati nešto konkretno. Jer ovo je sve, koliko god bilo ozbiljno, nekako ipak rezidual onoga što si voleo kao klinac. Ceo tvoj život je rezidual onoga što si voleo kao klinac. I to jeste naravno vrlo važno. Ali, šta je sledeći korak za Dejana?

Dejan Nikolić: Nisam birao za ovu priču.

Ivan Minić: Pa, to si ti. I svima je to jasno. Šta je bilo dalje?

Plevljenje hrizantema na Kipru

Dejan Nikolić: Pa, svašta je bilo dalje, ali… Dobro, kad sam praktično razlupao Vegu zato što nisam shvatio momenat, hteo sam da napravim nešto. Petljao sam sa SKC-om. Onda sam hteo drugu jednu radnju da otvorim sa drugim likovima koji bi finansirali to. I to sam takođe razlupao ja, sopstvenom krivicom. Zato što jednostavno nisam uspeo – znači, moj soft skills su bili potpuno nerazvijeni. Ja sam jednostavno zahtevao da oni odmah razumeju da ja mnogo više znam od njih i da treba da slušaju mene šta treba da se radi. I uopšte nisam shvatao kako to ne vide odmah. I onda dođe do svakakvih gluposti i mojih nekih autodestruktivnih nagona u takvim situacijama. I meni je jako dugo trebalo da to prepoznam kod sebe i da na kraju izbacim iz sebe. Mada ne izbaciš to nikad kompletno.

Ivan Minić: Staviš ga pod neku vrstu kontrole.

Dejan Nikolić: Jednostavno staviš ga negde i disciplinom držiš zaključano ta vrata i kao ne prilazite. Ali, onda izbija rat i odlazak u inostranstvo na Kipar, gde… Ja sam sa mozgom velik kao planeta, a radim poslove kao što su plevljenje hrizantema na 40 stepeni na kamenim krševima Kipra. Hrizanteme su jako male, trava je jako visok, a ja sam visok koliko sam visok, 40 stepeni, pa ti sad poveži koliko je to bilo prijatno. 😀 Sađenje šuma, čišćenje podruma u koje se izliva kanalazacija, itd. Standardizovana cena, 10 funti na dan. Tad je kiparska funta bila 3 nemačke marke, koja je bila 2 dolara, što i nije bilo loše, ali je za Kipar bilo – kako plaćaš najamnike bez radne dozvole, a bio sam vukovac u Limasolu. Dok se nisam združio sa nekim likom koji je bio zastupnik Commodorea za Kipar. Prolazi mi, nešto me privlači – ah, Commodore. 😀 I onda je krenuo jedan deo života – godinu i po dana koji su me dosta i oštetile, ali i odredile za kasnije. Znači, još jedna životna škola, koja je košta i novca i vremena, ali na osnovu koje sam završio praktično u Engleskoj u Commodoreu. Upoznao Dejvida Plezensa. Tad su izašli Amiga 1200 i Amiga 600. Ja sam nažalost bačen – znači, nisam još počeo da radim. Naravno da nemam radnu dozvolu u Engleskoj, ali kao svi ti papiri se rade negde, izrađuju. U Commodoreovo PC odeljenje, jedino odeljenje gde ne želiš da budeš, posebno ne tada 92-93. 92-93. ne želiš nigde da budeš u Commodoreu, ali svejedno to je Commodore. A dok sam bio tamo konačno sam upoznao svog idola, Klajva Sinklera. Ser Klajva. Tad je radio za A-bike, električne bicikle. Uvek on nešto izmišlja, jelda. I to mi je bilo neko fantastično otrežnjenje, jer sam bio izrađen za pare. Cela ta priča je bila – znači, moj otac je prodao kuću da bi mi dao pare da mogao to da radim, da učestvujem u tom delu Commodoreovog biznisa na Kipru, gde bih ja kao trebao nešto u Commodoreu u Engleskoj da šljakam, da mogu da nastavim dalje. Ali, da ne ulazim u detalje, u svakom slučaju, platio sam debelo školu, ali koja je jako koristila. Naučio sam da prepoznam obrasce koje znače jednu stvari ili drugu stvaru, kako da razgovaram sa ljudima. Jedno vrlo brzo odrastanje se desilo tih par godina u inostranstvu.

Ivan Minić: A kako je uopšte bilo – ti si otišao na izvor onoga što te u tom trenutku zanimalo, ali otišao si u jedno okruženje koje je potpuno drugačije, gde prosto postoje neka mesta na svetu koja su za različite stvari centar sveta. Za mnoge stvari je centar sveta London i Velika Britanija. Posebno kad ti dolaziš iz nečega gde – ovde je potpuni haos, na Kipru nije haos, ali je provincija u svakom smislu i onda dolaziš negde je centar sveta, i dalje si klinac. 

Dejan Nikolić: Da, i dalje si klinac. I dalje sam najviše vremena provodio na trokaderu, na arkadama. Imali su VR tada. 😀 Pa, ogromno iskustvo. Jer prvi put u životu sam živeo sam. Čak i taj delić vremena na Kipru, bila nas je bulumenta u jednom stanu. Ovde sam bio sam u stanu kod jedne žene srpskog porekla, koja je imala upitnu istoriju tokom Drugog svetskog rata. I prvi restoran u koji možeš dobro da jedeš, odakle se zvala Ravna gora. I u principu ja sam sedeo u toj jednoj sobici, već vrlo sklon depresiji. Jer London je vrlo depresivan, ako nemaš nekoga da – OK, video sam Big Ben, video sam British Museum, treba i da radim nešto, kao prave mi se neki papiri. Bio sam u Commodoreu, odlazim u Commodore s vremena na vreme, imam Amigu sa svim čudima u sobi: sa hard diskom, sa monitorom, sve što poželite može. Učio sam AMOS BASIC, koji je bio prilično moćan, i otkrio civilizaciju, koja je zamenila vreme koje sam provodio AMOS BASIC – zamenio sam to vreme sa igranjem Civilizacije, jer kako da ne igraš Civilizaciju kad je imaš. Ali sam drage volje, iako sam pirat, sam otišao u radnju i kupio ovoliku kutijetinu sa Civilizacijom. Prva originalna igrica koju sam kupio. I u tom smislu upoznaš koliko si mali, jer koliko taj London može da te proguta. Ja sam tad mogao da pravim neke kombinacije. Imao sam prijatelja koji se izuzetno snašao. On je predavao na Institutu za gitaru, čovek je gitarista. Ali, svejedno sam posle nekih par meseci morao da se vratim nazad na Kipar zbog papira, ali su me deportovali nazad u Englesku istim avionom, jer je bilo tri noću, nisu mogli da provere, ja nisam imao ništa para kod sebe i vratile me nazad. I onda sam u stvari upoznao šta znači uređena država. Mislim da su se i oni promenili u međuvremenu, ali tad su bili… A moj pasoš je bio kod pilota. Meni su dočekali dvojica iz Home Officea na izlazu iz aviona. Pozdravili su me sa: “It’s going to be a very long day for you, sir.” 😀 Hvala. Dobro. I mi smo praktično već tada u ratu sa njima. I odlazim tamo i rešim, nema bullshita, ispričam im sve. I šta sam radio na Kipru i kako sam otišao na Kipar i kako sam dobio vizu na Kipru za Englesku. Dobio sam vizu tako što sam otišao u Englesku ambasadu i rekao im šta hoću da radim, da hoću tamo u Commodore, da se vratim posle na Kipar, i njihova provera je bila – iz čista mira me je pitao: “Where in the world Is Carmen Sandiego?” U stvari me je testirao, pošto je to bila igrica za Commodore 64. I onda praktično odgovoriš kako treba, dobiješ vizu za Englesku 92. godine.

Ivan Minić: Naleteo si na geeka.

Dejan Nikolić: Sin mu je… Da li treba da ti kažem da je njegov sin dobijao dosta piratovanih igrica u sledećih nekoliko meseci? 🙂 Kipar kvari sve ljude. 😀 I u principu ljudi iz Home Office tamo: “OK, priča je takva kakva jeste. Šta vi sad hoćete? Prva opcija je da vam kupimo kartu, da vas vratimo nazad u Jugoslaviju, pošto sa Kipra su vas deportovali. Druga opcija da vam damo mi ovde vizu šest meseci, pa da vi vidite to sa papirima. Šta hoćete da uradite?” Hm! 🙂 Naravno, ostao sam. Ovi su ljudi koji su pri toj organizaciji Commodorea došli po mene i onda više nisam živeo u Londonu, nego u Pulu, u kući čoveka koji je bio SBS kapetan ili pukovik, ne mogu više sad da se setim, Special Boat Service, kao SAS samo mornarički. I u principu on je bio neki investitor u kiparski deo Commodorea. I onda sam živeo u njegovoj kući sledećih šest meseci. 🙂

Ivan Minić: I, šta si radio?

Bavljenje sajentologijom u Engleskoj

Dejan Nikolić: Pokušavali smo te papire da sredimo, ali šta sve nisam radio. Ja ne znam kako je moguće da se toliko stvari desilo u šest meseci. Pored toga, pošto je Pul je mesto na Lamanšu ili English channelu, zavisi s koje strane si, ja sam sa English channel strane, i to je kao turističko mesto. U stvari, tu dolaze penzioneri da se penzionišu, ali dolaze i ljudi koji se bave jedriličarstvom ili svim tim raznim čudnim sportovima koje gledaš na engleskoj televiziji. Pošto, naravno, za fudbal i tada si morao da platiš Sky da bi mogao da gledaš fudbal. I radio sam u baru, Jazz pub se zvao, koji je bio na samoj obali, gde mi je pomoglo iskustvo sa Kipra, gde sam konobarisao i prao suđe i sve ostalo. Pokušavao da sredim to sa papirima, da li za Kipar, da li za Englesku, za bilo šta. Više nisam znao gde sam. S druge strane, ekipa iz Beograda, moj otac i neka ekipa oko njega, kao: “Da li bi ti mogao da nabaviš baterije za Motorolu za vojsku Republike Srpske?! Ti si u inostranstvu, verovatno znaš!” 😀 I ja kao hajde da vidim. I onda nađem neku Vartu u Nemačkoj, međutim provale o čemu se radi, naravno. Ništa od toga nije bilo, ali eto takve stvari su se tu množile, koje su se nastavile kasnije na Kipru užasno. To je došlo do toga kao: “Ej, imam kupca za osmijum. Je li možeš da nabaviš?” Ne! 🙂 Ili kao za 500.000 tona haringi sušenih. Zovem Norvežane, kao: “Gospodine, to je naša proizvodnja u 10 godina!” Izvinjavam se! 🙂 “Vi ste ozbiljni?” Anyway, cela ta priča je začinjena u stvari, nema veze ni sa čim, ali začinjena je mojim susretom sa delima Rona L. Habarda i sajentologijom. 🙂 Znači, iz cele te poludepresije gde sam se u tom trenutku nalazio, jer uopšte nisam znao šta mi je budućnost i gde ću i šta će sa mnom biti na kraju, šetam Pulom, lep gradić, primorski i priđe mi mala, slatka crvenokosa Irkinja i pita me da li sam čuvao za Rona L. Habarda. “Kako nisam! Jesam! -Jesi li čitao nešto od njega? -Jesam. Čitao sam Battleship Earth, Battleground Earth”, vidiš zaboravio sam kako se zove, “Battleground Earth. -OK. Ne, ne. Jesi li čitao Dijanetiku? -What?” I odvede me – kao dođi da ti pokažem. Naravno, kad te crvenokosa Irkinja povede za rukom da ti nešto pokaže, ti ideš da ti nešto pokaže. I odvede tamo u scientology church. 🙂 To je unelo dosta zabave u moj život sledećih mesec i po dana, jer ne možeš da veruješ šta… Bilo je trenutka kad sam i kupio foru, jer niko tamo ne kreće sa idioticima, tipa, tetoni u vulkanima, blablabla. Nego te uče kao neke tehnike. Tipa, kako se uči, kako se pamti, kako da… Recimo, kako da otkloniš bol, ako se udariš u nešto. Recimo, udariš se kolenom u ovaj mikrofon – da bi te prošla bol, trebaš to isto mesto gde si se udario na istom mestu na mikrofonu da prisloniš tri puta i bol će proći. Valjda računaju na placebo u glavi kao da prođe.

Ivan Minić: Ako prođe, onda si kandidat. 🙂

Dejan Nikolić: Da, da, onda vežbe za auditing, gde recimo sediš sa nekim i u principu moj zadatak je da tebe nasmejem, tvoj zadatak je da se ne nasmeješ. Sve sam uspevao da nasmejem. Bio je neki prost trik koji sam našao i ne znam zašto radi, ali radi. Rekao sam: “Nasmejaćeš se kada završim odbrojavanje od 10 do 0.” I onda sam brojao 10, 9, 8, 7, 6, i kad sam došao do 0 čovek je počeo da se smeje. Kao da je neka poluhipnoza. Funkcioniše. 🙂 Onda počeli su da njih proganjaju, jer su fucking sajentologija. 😀 Ali, kao hajde mi sad da pišemo svim novinama i svim uglednim ljudima kako nas progone. I ja tu naravno upotrebim narativ iz Jugoslavije, kako je ceo rat počeo zbog verske netrpeljivosti, blablabla. Moje pismo biva objavljeno na naslovnoj strani lokalnih novina uokvireno i ja postanem zvezda scientology chuch of Bournemouth zbog toga. I daje mi da potpišem ugovor na milijardu godina, gde to ti je zacrtan put ka eliti sajentologije. Ludilo totalno. 🙂 Ali, kad sam dobio te neke druge materijale, još nisam došao na clear most, gde te brainwashuju, ali sam video neke druge materijale. Tipa, ako je tvoj otac represivna ličnost, što je u tom trenutku moj otac bio, treba da ga odstraniš iz svog života skroz i evo kako. Imaš textbook za odstranjivanje ljudi koje voliš iz svog života zato jer ti ne daju da budeš sajentolog. 🙂 Okay, do sad je bilo zezanje, evo je već malo ozbiljno. Već tada sam trebao i da odem. Razmišljao sam da li bi ovo bio dobar biznis u Jugoslaviji, ali bio sam bez ikakvih etičkih normi tada, ali je ipak pobedila lenjost pošto tu treba baš puno da se radi. 🙂

Ivan Minić: Dobro, i?

Dejan Nikolić: I ništa. Onda sam se vratio u Jugoslaviju, promenio pasoš da bi zavarao Kiprane i otišao tamo da vidim šta se dešava. Ostao sam tamo još par godina i vratio se nazad.

Ivan Minić: U tom trenutku, kad kažeš vratio se u Jugoslaviju, šta se dešava ovde? Koja je to godina?

Dejan Nikolić: To je 93. Ovde je bila…

Ivan Minić: Hiperinflacija.

Dejan Nikolić: Da, ovde je bilo dva-tri meseca pre – ja mislim da je ona superdinar Deda Avramov uveden u januaru 94.

Ivan Minić: Da.

Dejan Nikolić: Ja sam bio ovde oktobar-novembar 93.

Ivan Minić: Fun times.

Dejan Nikolić: Fun times. Mada, kad dođeš iz inostranstva, imaš par stotina funti u džepu…

Ivan Minić: Što je beskonačno novca.

Dejan Nikolić: Što je beskonačno novca, jeste fucking fun times. Vidiš da nije u redu, ali vau, da li je moguće da se ovo desilo. Jer ja sam otišao u oktobru 92. i bili smo pod sankcijama, ali još uvek je bilo…

Ivan Minić: Bilo je svega.

Dejan Nikolić: Bilo je strašno, nije se istrošilo još. I onda to što sam video – samo što pre da bežim. I onda moj brat od tetke je radio u vojnom odseku, iako sam bio podložan i dalje, pošto sam ja u vojsci bio 91. Ja sam odlagao pametno. Trebalo je da idem 88. i onda sam odlagao i onda mi je došao poziv 91. 🙂 I sredio mi je nekako da mogu da dobijem pasoš. I sa ti pasošem sam se vratio na Kipar.

Ivan Minić: I šta si radio na Kipru tih nekoliko godina?

Level – magazin koji je doživeo dva i po broja

Dejan Nikolić: Nije nekoliko godina. U stvari, nešto jače od godinu dana samo. Pa, pokušao sam da sredim to – znači, naše porodične pare su kod tog lika koji je radio Commodore za Kipar i pokušavao sam neku priču oko toga da izgradim, ali naravno da ništa mogao da probam. On je na domaćem terenu. I ko sam ja. Nemam nikakve papire, ugovore, naravno pošto sam bio raširene oči, voziću Jaguara, jer je super biznis. I u tom smislu – da, to sam pokušavao, a u međuvremenu opet radiš neke posliće, s tim da sam sad malo kulturnije poslove radio. Recimo, ono što moram da stavim kao uvod, mene celog života prati jedna stvar, a to je da ja jako brzo za bilo šta čega se uhvatim mogu da dođem do jednog prilično solidnog nivoa užasno brzo. 

Ivan Minić: A onda te mrzi.

Dejan Nikolić: A onda me mrzi ono gde zaista treba da uložiš rad da bi nešto… I u principu ja sam jako brzo postao dizajner. 😀 Znači, radio sam u radnji koja je radila neonske znakove, znake za restorane, menije, reklame, sve te stvari. Kopirao Carlsberg, kopirao sve što treba da bih napravio reklamu. I tu sam radio neko vreme, a onda sam se zaposlio u offshoreu jednog našeg lika koji je imao firmu u Austriji za keramiku. Imao je offshore na Kipru, koji je trebao da radi sve i svašta. I u principu tada kada sam pristao da pređem u taj offshore je bio – inače, sve vreme sam na crno na Kipru – to je bio kraj mog angažovanja u inostranstvu. Jer ne znam posle nekog vremena su me zvali, kao: “Ti ako hoćeš da ostaneš tamo da radiš, moramo da ti sredimo papiru. Da bi sredili papire, moraš da izađeš, jer se na crno. Ne možemo iz crnog da te prebacimo na belo. Moraš da ideš na belo od nule. -OK, šta treba da uradim? -Taman nam treba neko da nam sredi mrežu.” Nemam pojma o sređivanju mreža, ali ja sam kompjuteraš, jelda. “Da nam sredi mrežu u firmi u Beogradu. Dođeš, središ to, mi ti za to vreme sredimo papire i vratimo te nazad na Kipar. -Hajde, dobro.” I nikad se ne vratim na Kipar, jer mi nikad nisu ni sredili papire. Ta firma se nešto razmontirala u sledećih godinu dana. I tako sam bio ostao i bez inostranstva i bez para i bez Commodorea i bez zaposlenja.

Ivan Minić: I dolaziš u zemlju u trenutku kada se strasti lagano smiruju…

Dejan Nikolić: Da, da, tu je Dejton bio na pragu da se desi.

Ivan Minić: Znači, relativno je stabilna situacija, iako ne baš sjajna, ali postoji neki baseline od koga može nešto da se krene. Samo ti dolaziš bez ičega.

Dejan Nikolić: Pa, da, što me naravno ne sprečava da pravim gluposti i dalje. 🙂

Ivan Minić: Pa, jedna stvar koja je karakteristična za ljude koji tako nauče nešto. Sedneš za Commodore, naučiš nešto. To je da možeš da napraviš mnogo veće probleme nego da ne znaš ništa. Jer kad ne znaš ništa, to neko dođe i sredi za minut. A, kad znaš nešto, onda napraviš problem koji neko mora da rešava dva sata.

Dejan Nikolić: Da, to stoji. Mada, ja nikad nisam bio nekog sistema gde zaista mogu da pokvarim. Uglavnom sam ja nešto rešavao. Recimo, ja sam stvarno dobar dizajner na Kipru. Ljudi su plaćali to što sam ja radio. 🙂 Nisam nikome upropastio turističku sezonu. 🙂 Međutim, da, kad sam se vratio, bilo je jedno vreme da nisam znao šta da radim. Ulazile su neke stvari, neki poslovi o kojima ne bih pričao, ali zaradio sam neke pare nekako. Ništa nisam trgovao drogom ili nešto tako, nemojte to misliti, nego je zaista bio jedan bolan period o kome ne mogu da pričam sada. Možda u memorima nekad. Ali, prvi sledeći neki poduhvat je – tada su se konzole ove razvile. Mene je to jako nerviralo. Nikad nisam voleo konzole. Zato što mi oduzima onaj deo verovatno lažne predstave o sebi da si ipak korisnik kompjutera, iako 90% vremena se igram na kompjuteru, jelda. Konzola je mnogo iskrenija i poštenija stvar. Kupiš konzolu da se igraš. Kraj priče. Šta ti kao kucaš nešto da bi loadovao igru. I šta si sad? Ali, ja sam to voleo. I onda mi je konzola bila bljak. Međutim, to je baš eksplodiralo. I onda tad si imao par ili samo jedan – ja ne znam da li je Gamer već počeo da izlazi, ali samo jedan lošeg kvaliteta časopis, magazin, koji je bio posvećen samo igricama. Svet kompjutera je imao svoje specijalno izdanje, ali ono je izlazilo – nisam ni siguran da li je redovno izlazilo, nego kad oni misle.

Ivan Minić: Kad se skupi.

Dejan Nikolić: Kad se skupi svega i svačega, jeste. Svet igra. I onda kao hajde da napravim magazin za igrice. I zvao se Level i izašli su dva i po broja.

Ivan Minić: Čak se sećam. I sećam se da je izgledao prilično impresivno.

Dejan Nikolić: Izgledao je – najbolji magazin svih vremena ovde. 🙂 Sadržaj možemo diskutovati, ali je izgledao impresivno. Ja sam hteo da izgleda kao američki gaming magazin. I koštao je kao američki gaming magazin. Zato i nismo mogli da ga prodamo. 🙂 Ja mislim da je koštao ekvivalent 5 maraka ili tako nešto.

Ivan Minić: Ja ga pamtim kao 500 dinara, ali možda i nije. Prošlo je 25 godina, ali tako nešto se sećam. Ako su sve ostale stvari koštale 100-120-150, ovo je koštalo 500. Ali, kad ga vidiš, sve ti je jasno.

Dejan Nikolić: Rejden te gleda sa naslovne strane u punoj boji, štampano u najboljoj štampariji tada u zemlji. I tu se formirala ta neka ekipa sa kojom sam se ja družio sledećih nekoliko godina, a koja je radila na tome. I bilo je zabavno dok je trajalo. U tom periodu sam otkrio internet, ta 96. Iako smo izašli dva broja samo, dva i po, pošto imali smo teaser broja jedan, počeli su da nam stižu slajdovi iz Amerike od proizvođača igara. Jednostavno imaš kvalitet koji može da podrži ono na šta su oni navikli da jedan magazin zaista jeste. Ali, jednostavno čovek koji je bio finansijer cele stvari kao: “Kad ti misliš da će ovo početi da bude profitabilno? -Pa, negde 18. broj.” Zatvaraj radnju i onda nije moglo.

Ivan Minić: Dobro, a kad si počeo sa nečim što je moglo?

Rad u Zoni sreće, jednoj od prvih kladionica

Dejan Nikolić: Ja sam tada utripovao – kao neku introspektivu sam radio, jelda. I, znaš, Vega, ta radnje posle Vege, ono što sam radio posle toga, onda magazin. I ja sam u principu: “Slušaj, ti nisi preduzetnik. Ti si pirat. Ti si pametan lik koji zna da iskoristi situaciju, ali ti ne znaš da radiš posao, brate. Ti ne treba to da radiš.”

Ivan Minić: U tom trenutku niko ne zna da radi posao.

Dejan Nikolić: Da, ali ja samo sebe… S druge strane, imaš taj survival bias, gde oko sebe vidiš samo ljude koji uspevaju nešto da urade. Ne vidiš mase onih koji trpe isto kao i ti. I u principu, ja tad počinjem da se zapošljavam po prvi put u životu po firmama, koje su htele da prime čoveka bez diplome. Samo zato što brzo zna da nauči bilo šta što treba da se radi. 🙂

Ivan Minić: I šta bi izdvojio iz tog perioda rada u nekim kolektivima?

Dejan Nikolić: Pa, taj period savršeno ilustruje moj rad u kladionici Zona sreće. 🙂 Kao trebao im je neko ko bi radio na kompjuterskom sistemu. Oni treba da uvedu Oracle uskoro. Znači, možemo da se smejemo, ali kladionice su zeznute organizacije. Ne zato što si ih vode mafijaši, nego zato što su dobro organizovane i što rade posao.

Ivan Minić: Pa, moraju da budu.

Dejan Nikolić: Apsolutno. “Ali kao treba ekipa da te prihvati. Znaš kakvi su ti ljudi. Moraju da te znaju”, itd. I sad ja treba sa vlasnikom kladionice, pokojnim Zoranom Kovačevićem, mislim da se zove, treba da se nađem na Terazijama. I on da povede inženjera koji je glavni u kladionici. I izlaze njih dvojica i taj inženjer je moj drugar iz osnovne škole, praktično komšija. Zagrlimo se, izljubimo se i praktično sam dobio posao zbog toga. Prvi posao je bio sličan onome za video-klub. Pošto je lik koji njima radio softver prebegao ja mislim u Lavove. I softver sada oni imaju bez šifre, bez ičega. I onda smo mi kopali po heksadecimalnom kodu i tražili kako to da uradimo. Inače, naš glavni posao je bila obrada podataka i switchovanje – da možeš da predstaviš podatke da su ovakvi ili onakvi, da u bilo kom trenutku možeš da odštampaš sve tikete, koje kad sabereš dobitak odgovara onome što je u knjigama, itd, što je bio fin izazov sistemski gledano. I onda je posao bio – bio sam deo toga. Tu sam naučio, pošto sam radio i sa aktuarima, tj. s kvotarima, naučio sam kako se rade kvote, kako se u stvari procenjuje rizik, kako radiš te stvari. I onda to je bio zanimljiv posao sve dok nisi ubila vlasnika. 😀

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Dejan Nikolić: Eto.

Ivan Minić: Generalno taj momenat gde se ti upuštaš u razne neke potpuno različite stvari. Naučiš dovoljno da…

Dejan Nikolić: Totalni generalista.

Ivan Minić: Ko zna gde će to negde da iskoči kao nešto korisno što možeš da imaš, ali iskočiće. Jer ako si naučio kako funkcioniše procena rizika u kladionic, gde je to jedina bitna stvar, vrlo verovatno je prenosivo na neko drugo mesto u nekom trenutku. 🙂

Dejan Nikolić: Da, da, osnove probabilityja, cela ta priča. Znači, cela ta priča iza matematike, koja je prilično jednostavna, imaš sedam nekih varijanti koje gledaš i možeš da izračunaš poštene matematičke kvote vrlo brzo, ali onda iza toga više nije nauka nego umetnost, kako da u stvari implementiraš u te kvote i rizik koji nosi.

Ivan Minić: Najbanalnije, sad jako pojednostavljeno, to što ti možeš da ti izračunaš je nešto što će da ti da nulu, a pošto nije poenta da budeš na nuli, onda moraš to da vidiš na koji način ćeš da prilagodiš. 

Dejan Nikolić: Ni ne odgovara javnosti. Recimo, Mančester Siti krene loše, krene sa porazom i dva nerešena kod kuće, bilo koju matematiku iz toga da izvedeš biće Mančester Siti završava poslednji, a to se neće desiti. 😀 I to je lako uraditi sa Mančester Sitijem, ali uradi to za Brantford. I tu kreće u stvari to znanje.

Ivan Minić: A realno količina informacija koja ti dostupna je neuporedivo manja nego danas.

Dejan Nikolić: Da, apsolutno. Nema interneta, nema ničega. Tad je bila suluda situacija, ti si mogao da uzmeš listu iz jedne kladionice, listu iz druge kladionice i da favorit ove kladionice bude loser u ovoj. I onda jednostavno možeš da pokriješ sva tri polja i da budeš na sigurnom dobitku. 

Ivan Minić: Ali, kvota nije dovoljno velika da bi to imalo smisla.

Dejan Nikolić: Ono što je mene glavni kvotar u kladionici naučio, kaže: “Kladionice žive od ljudi koji hoće da dobiju 50x od onoga što imaš.” I onda je mene naučio da radim spreadove na kojima se dobija 10-15-20%. I ovo je sastavni deo toga. Ako postoji taj exploit, zašto da ga ne iskoriš. Ali, kako hedgeovati svoje ulaganje u kladionici jeste kombinacija umetnosti i nauke definitivno.

Ivan Minić: Naravno, svi smo u nekom trenutku kao klinci ulazili u kladionice i svi smo igrali te tikete od 20 para, gde ako uložiš 30 dinara dobiješ 300.000, ali šanse da se to desi je totalno…

Dejan Nikolić: Da, da. Zato ti imaš situaciju gde ćeš, recimo, na onim listima kad su postale mali magazini videćeš reklamu: “Evo ga čovek!” Jer uvek se desi da neko dobije. Neko dobije na lotou. “Evo čovek dobio – uložio 100 dinara, dobio 300.000!”

Ivan Minić: Vidite da može.

Dejan Nikolić: Vidite da može. Apsolutno. Postaje zvezda. Nema ono neće da mu isplate. Ne da će da mu isplate, nego će da dovede televiziju da snima kako mu isplaćaju. Jer to je ta priča. Znači, kladionice ne žive od ovih što dođe, proda kravu i stavi sve na Mančester u gostima i ovaj odigra nerešeno. Nego…

Ivan Minić: Od 100.000 malih.

Dejan Nikolić: Nego od 100.000 ovih malih, tako je.

Ivan Minić: I šta je bilo nakon što si završio svoju kladioničarsku karijeru?

Povratak pirateriji, ovaj put muzičkoj

Dejan Nikolić: Ne, nisam završio kladioničarsku karijeru. Bila je neka varijanta – pošto smo mi imali kvotare, imali smo više kladionica koje su od nas kupovale kvote. I onda kad se Zona sreće raspala, jedna od njih je bila u Crnoj Gori i oni nisu znali šta da rade, i onda me zamolili da dođem i da im napravim sistem da oni mogu da budu samostalni. I onda sam ja otišao tamo, proveo neko vreme i ja sada da me pitaš kako sam ja – ja bukvalno sam napravio sistem ne znam kako. Bukvalno ne znam kako. Jednostavno sam se sećao svega što smo radili i to sam tamo prenosio. I trial and error i na kraju je to profunkcionisalo. I za nekih dve nedelje oni su bili samostalna kladionica.

Ivan Minić: Dobro.

Dejan Nikolić: Onda sam počeo i ja da se kladim malo industrijski. Razradio neki svoj kvazinaučni sistem. Naravno, naučni ne može da bude nikako. Jer imaš sve informacije koje treba da imaš o samoj kvoti. Jer tada su kvote bile mnogo jednostavnije nego sada. I u principu ja sam sigurno nekih godinu-godinu i po dana živeo od klađenja.

Ivan Minić: Dobro?

Dejan Nikolić: Dobro. Da, da, živeo od klađenja. To znači da nisam gubio pare. Zato ideš na 10-15-20%, hedgeuješ. Ne vezuješ se emotivno za timove. Ne vežeš se za Fulam. Interesantno kako se mnogo ljudi vezivalo za Fulam. Pre nego što je…

Ivan Minić: Mi smo ih odgajili da dođu dovde, da mogu da potpišu Mitra. 🙂 Dobro.

Dejan Nikolić: Imao je čak i nadimak – Fudžica. I onda u jednom trenutku kao: “Ti hoćeš ovim da se baviš?” 😀

Ivan Minić: Odrasti mali veseljače.

Dejan Nikolić: Onda sam napravio sajt gde se ljudi pretplaćuju, gde dajem savete.

Ivan Minić: Dojave pre 25 godina.

Dejan Nikolić: Ne dojave, nego ono što ja izračunam. I bio sam skup, 100$ mesečno. Imao sam jednu mušteriju. Onda sam shvatio da treba da naučim digitalni marketing. 🙂

Ivan Minić: Koji digitalni marketing tada?

Dejan Nikolić: Interesantno, ali pazi, jedna od paralelnih stvari u to vreme je što sam se ja vratio pirateriji, ali ovog puta muzičkoj. I zajedno sa jednim drugarom smo snabdevali one kioske ispred SKC-a. Ne sve, daleko od toga, ali par.

Ivan Minić: Zna se da je gro dolazilo iz Bugarske i da je ekipa iz Beograda dizajnirala covere.

Dejan Nikolić: Pošto smo imali znak – mi smo se zvali MOSAD, Ministry of Sound AD. I imali smo mosad.com. I najviše poseta je bilo iz Egipta i iz Izraela. Ne znam zašto. 😀 Znači, Ministry of Sound Akcionarsko Društvo. I po onom klubu u Londonu.

Ivan Minić: Jasno.

Dejan Nikolić: I nabavili smo – taj ortak je preko nekog svog kolege nabavio onu mašinu za drukanje. I radili smo te neke niše. Mi smo doveli Kubance, džez. Takve stvari.

Ivan Minić: Ne ono što će previše da zasmeta.

Dejan Nikolić: Ono što ne ide masovno. Mada smo imali par stvari koje smo mi radili – radili smo i komplikacije i par tih, pošto smo imali svoj znak, je završilo u Bugarskoj i pojavilo se ovde kao umnoženo sa našim znakom. 🙂 Tako da je to bilo dobro. I to me je dovelo i do – ali, naravno, nisi ništa u tom poslu ako ne učestvuješ na berzi u SKC-u, koja je bila da li subotom ili nedeljom, gde dolaze svi koji prodaju te diskove i kupuju. I meni je trebala katedra tamo i onda uz pomoć jednog od vlasnika kioska sam saznao da ovi pokreću Radio SKC. Onda sam se ja ponudio da im napravim radio, ali da mi zauzvrat daju mesto na berzi. I eto i onda sam im napravio radio. 😀

Ivan Minić: Na kome su se dešavale nerealne stvari narednih godina.

Dejan Nikolić: Ja ne znam. Ja sam bukvalno do bombardovanja bio sa SKC Radiom. Znači, bio je automatizovan, niz MP3 je išao i bile su situacije da usled nekog glitcha slušaš istu pesmu šest sati tokom noći ili tako nešto. Ali, ja mislim da je prvi automatizovani radio. Ne mogu da garantujem, ali sigurno jedan od prvih automatizovanih, gde se vuče muzika. Znači, niko ne mora da bude tu.

Ivan Minić: A kada bi neko bio tamo – ali, dobro, to je druga tema.

Dejan Nikolić: I onda kad je krenulo bombardovanje, onda sam ja ovima u SKC-u rekao: “Čini mi se da zakon nalaže da mi sad obustavimo program i da preuzimamo program Radio Beograda. Mislim da je to zakon o ratnom stanju.” Oni su proverili, složili se i onda je to krenulo. Ja se nikad posle nisam radio ni piratovanje, ni radio posle kraja rata.

Ivan Minić: Dobro, a šta si radio, pobogu?

Dejan Nikolić: Gde?

Ivan Minić: Posle rata. Jer čekam da čujem šta je sledeće čudno. Ja znam deo stvari, ali sad tek shvatam koliko ne znam ništa. 

Bavljenje real-time web analitikom početkom 2000-ih

Dejan Nikolić: Koliko sam stvari preskočio. 

Ivan Minić: I to mi jasno.

Dejan Nikolić: Ja sam baš mator.

Ivan Minić: Znam, znam.

Dejan Nikolić: Ali, to je proizvod toga – onoga što mene drži ceo život, a to je da meni zanimljivo da nešto…

Ivan Minić: Šizofrenija, jasno.

Dejan Nikolić: Da pokrenem, a onda mi to postane dosadno. Sledeće je bilo – radio sam u nekom, kako se zvala ta firma, bila je Pica parka, kod Železničke stanice, kod Autobuske stanice. MPS, ona staklena zgrada, potpuno van okruženja. I radio sam prodaju kopir-mašina. Kraj 99, početak 2000. 🙂 I tu sam naučio kako funkcioniše prodaja ovde. Ja sam, inače, u isto vreme jako dobar i jako nespretan prodavac. Jako sam dobar kada prodajem ono u šta verujem, šta znam, jer znam da može da ti pomogne, što mislim da svi ljudi lako prodaju tako nešto. Ali, nemam sistem, nemam tehniku, nisam obučen, ništa od toga. I onda pošto sam počeo da prodajem tako po prvi put u životu imam neki proizvod koji ja sad treba da prodam nekome i taj proizvod je freaking kopir-mašina i to one poslovne kopir-mašine, koje su ovoliko visoke. I nađem ja tu neki sistem koji meni savršeni odgovor. Inače, ja sve što sam radio, naročito u periodu kada sam radio za druge – zaposlim se u nekoj firmi – ja gledam da organizujem da ja najmanje moguće radim. Jer znam da će mi dosaditi jako brzo ako ja nešto puno radim. Ako istrošim to svoje zanimanje za to što radim. I meni je tada prodaja u tom smislu – tad mi sasvim svejedno bilo. Mogao sam da pređem na veš-mašine da prodajem ili bilo šta. I nađem sistem koji se zove ja mislim Sandler Sales Institute ili tako nešto, koji je praktično omogućavao da budeš detektiv Kolumbo kada prodaješ. Znači, budeš potpuno – da ne znaš gde si, ali da praktično… Nije da kupiš iz samilosti, ne ta vrsta da izazoveš sažaljenje, nego da praktično eliminišeš onaj kupac-prodavac odnos koji se automatski generiše kad ti hoćeš nešto da prodaš. I da vidiš da sam ja samo još jedan tupson koji radi neki posao i da vidimo da li ovo stvarno treba i da li ti pomaže u poslu, itd. Tako da ta neka priča. I to je funkcionisalo za mene. Jer ja i jesam takav i bez tog sistema.

Ivan Minić: Prodavao si fotokopir mašine.

Dejan Nikolić: Fotokopir mašine, da. Šta da radim, rat se završio i ja sam počeo da gledam oglase. Nešto sam hteo da se zaposlim… Kako beše ona izdavačka kuća što je radila Mikro?

Ivan Minić: Mikro knjiga. 

Dejan Nikolić: Mikro knjiga. E, oni su počeli da radi neki časopis za igrice, pa su tu nešto pokušao da prodajem reklame za njih ili tako nešto. I onda sam se sa Mišom Relićem – on je tad tripovao da će biti muzičar 🙂

Ivan Minić: Sećam se i toga.

Dejan Nikolić: Onda sam mu radio – tad sam već postao prilično, znao sam ne baš toliko, tad je bio ASP više nego PHP i HTML, ne baš toliko te jezike, koliko ove alate u kojima možeš da praviš sajtove. I to sam učio 96, otkako se pojavio internet. To mi je taj geekovski deo. Sve što sam ovo radio i dalje sam ostajao u tome. Nešto sam ja za njega tu – gurao ga na festivale, pravio mu sajt, blablabla, itd. Dok nisam našao jedan oglas koji zaista postaje prekretnica. Znači, sve te 90-e, povratka iz inostranstva, pa tog trenutka je neko muljanje, neko bežanje od sebe. Ne znam ni ja šta radim, sve i svašta. I DUEL firma, Dunav Elektronik, ovde u Ustaničkoj – imali su prostoriju u Ljermontovoj. Ne Ljermontova, nego Ustanička, ali ona zgrada koja je bila jako blizu te policijske stanice. I oni su tražili copywriter, marketar. Meni je to bilo jako zanimljivo. Ja nikad nisam pisao za nekoga, ali sam uvek dobro pisao. U stvari, ja sam mislio da ja dobro pišem. Onda kad sam sledeće godine sreo profesionalce i kako pišu, opet ono do nekog… 🙂 I posle su mi rekli, na tom intervjuu, da sam bio jedini ikada da su oni videli da sam na sva pitanja odgovorio onako kako je trebalo da se odgovori. Ali, ja se nisam ništa spremao za to. Jednostavno, to je bilo zdravorazumsko za mene. Ne sećam se ni šta je bilo. U svakom slučaju su me zaposlili. Dobra plata za to vreme i moj posao je bio da – oni su uvalili nekome softver za osiguranje, verovatno Dunav osiguranje, ako se dobro sećam. Imali su gomilu para, imali su i jako uspešan POS odeljak. Znači, izrada softvera za POS aparate. I nešto što je krenulo kao web ekipa i ja sam bio pridruženi član toj web ekipi – ne web ekipi, ali ja sam bio zadužen za sadržaj u toj firmi, ali vrlo brzo sam bio zadužen za sve online marketing deo cele te priče. I tu otkrivam… Tada još nije bilo SEO i Google Ads, ali je bio servis koji se zvao go-to.com, gde si isto mogao da plaćaš pozicije na pretragama. Nešto slično što je Google posle radio. I onda sam ja – pošto su oni hteli da se prošire sa tim softverom na inostranstvo, onda sam ja razrađivao kako raditi preko interneta.

Ivan Minić: 2000. godine?

Dejan Nikolić: To je 2000. godina, da. I onda sam – naravno, deo svega toga mora biti analitika. I onda sam praktično – postali su predstavnici Hit Boxa, tj. Website Storyja za Jugoslavija. To je bio naravno fijasko, jer niko – what! Kome si to mogao da prodaš, ali je nama bilo super i meni je bilo super da se upoznam sa tako nečim. I tad je da li prvi ili drugi simpozijum eTrgovina bila i kao dosta stvari u životu što mene ograničava – ja bukvalno shvatim stvari i skapiram da je simpozijum u pitanju, a ne ljudi koji dođu jedni drugima nešto da prodaju. I napravimo mi tu rad Aleksandra Todorović i ja napravimo rad Vrednosti real-time analitike u odnosu server analize.

Ivan Minić: Od 2000. godine? 😀

Dejan Nikolić: 2000. godine, da.

Ivan Minić: OK.

Dejan Nikolić: Pošto je naravno Hit Box i Website Stories su real-timeu. Znači, tagovanje, sve ono što danas radiš sa Google analitikom i slično. I tako je krenuo taj moj put u analitiku, s tim da je bila vezana za ecommerce, ne za sam sadržaj – moje rezonovanje. I to je bilo isto jako zanimljivo i puno sam naučio o tome. Opet odnosi sa ljudima. Na primer, ja sam bio zadužen – počeli smo da radimo neke outsourcing stvari. Recimo, ja za to unajmio ekipa koju je imao pokojni Večerina. Bili su jako dobri i jako efikasni. I onda me tako nešto – neki Norvežani su nas unajmili da ih napravimo intranet. Znači, sistem interne komunikacije. I koliko god da je Večerina tražio para, mi smo to prodavali za 5x, tako nešto. I ovi naprave fenomenalnu varijantu. Pošaljemo im CD, oni ubace CD, sa CD se proširi na celu mrežu. Digne se. Ne treba administracija, održavanje, ništa. I to naplate koliko naplate. Koliko su tražili toliko su dobili. I sad priča ova moja šefica, predlaže me da bih trebalo da dobijem bonus, jer sam to tako organizovao. I ovaj glavni kaže: “Ma, Deki se tu uvali hiljadarku sigurno već.” Naravno da nisam. I fuck! Tako se razmišlja o tome?! Je li tako razmišljao CEO jedne firme? Je li to… I tad sam lomio u sebi. “OK, da mi to koljemo, kumu, kad će ionako da priča svima da smo se klali?” Znači, da počnem da se ugrađujem ili kao da jednostavno prestanem da radim. I moj način na koji ja kreće da se – ne svetim, nego da naplaćujem svoje, počeo sam da radim svoj projekat u okviru firme, a to je Jadran Sport smo digli. Znači, priča iza toga je totalno neverovatna. Jer sam iza prodaje ovih kopir-mašina krenuo da radim za jednu sportsku agenciju novinarsku, koja je izveštavala za Jugoslaviju, tj. o Jugoslaviji za onefootball.com. I ja postanem sportski novinar. I budem dobar. Toliko dobar da kad sam izašao iz agencije, oni su sa mnom sklopili ugovor da nastavim da pišem za njih. I jedan lik koga sam tada upoznao i s kojim sam postao prijatelj, i dan-danas smo jako dobri prijatelji, je pokrenuo ideju, kao: “Zašto mi ne bismo napravili sajt za celu ex YU?” Taj je već bila Sportska centrala, već tada si morao da plaćaš…

Ivan Minić: Mogao si neku osnovnu informaciju da dobiješ, ali neki autorski sadržaj malo kompleksniji si morao da platiš.

Dejan Nikolić: Tako je, što mi je bilo super, ali je takođe bila prilika. Mi ako imamo freemium model možemo da se uglavimo.

Ivan Minić: Mislim da je Aca i tada gledao da to predstavi dijaspori, jer to jeste bilo najinteresantnije. 

Dejan Nikolić: I onda smo se Aleksandra i ja iz DUEL-a i još jedan lik iz DUEL-a i Damir smo napravili tu ekipu, koja je razrađivala Jadran Sport. Glavno reklamiranje, spamovanje je išlo preko ICQ-a. I vrlo brzo je to – ja mislim da je za to vreme bio dobar traffic. To je došlo na 3-4.000 poseta dnevno, ali niko tada se nije reklamirao na webu. 🙂 Znači, naš biznis model je bio – bio je neki lik koji je prodavao kasete sa utakmica i viđao si reklame po busevima.

Ivan Minić: Da, da. I na SOS-u.

Dejan Nikolić: Onda smo mi njegov katalog prebacili na web i praktično smo izgradili ecommorce i za Jadran Sport, gde su dijasporci mogli da poručuju video-kaseta sa utakmica. 🙂 Bilo je tu i dresova, pa smo onda radili za Livescore, koji godinu-dve – sve vreme radimo za onefootball.com, a Livescore je tad tek krenuo, Australijanci. I onda su naše vesti bile u onoj desnoj koloni pored samih live scoreova. Pa, onda smo mi počeli da radimo live score, pa smo kopirali od njih, pa su nas navatali. Stavili su lažni rezultat koji smo mi preneli. Onda sam se nekako izvukao iz toga. I počeli smo da radimo kako treba. Ali, kad imaš malu ekipu i puno posla, onda nekad podlegneš takvim stvarima. “Jednostavno, ne znam koji je rezultat. Šta je na Livescoreu? To je – upiši.” I jednom smo tako upisali gol koji nije pao i tako su nas uhvatili. Anyway, iza toga je trebao sad taj moj. Znači, to je moglo da preraste u nešto. OK. Već smo tad izašli iz firme. To je moglo da preraste u nešto, međutim ja setim da sledeće godine – to je već 2001. – da je sledeće godine svetsko prvenstvo i baš bismo mogli dok ovaj internet ne preuzme sve da izbacimo CD kao istoriju Svetskih prvenstava. I svima to bude super projekat. I nađemo i finansijera za to. I počnemo sa radom u ferbruaru 2002. Svetsko prvenstvo počinje u junu 2002. 😀 Šta zna malo dete šta je četiri meseca za izradu tako nečega? I, pazi, izbacili smo CD u prvoj nedelji Svetskog prvenstva. Znači, ipak smo ga napravili. Bio je pristojan, ali biznis je totalno flop. Ne možeš da prodaš nešto…

Ivan Minić: To je bilo neko vreme kad su postojali ti multimedijalni CD-ovi.

Dejan Nikolić: Jeste. Da ponekad zaboravim da ovo slušaju koji nisu moji vršnjaci. Znači, CD enciklopedija je bila prilično uobičajena stvar. Razne Britanike. Kako se zvala ona?

Ivan Minić: Encarta.

Dejan Nikolić: Encarta. I mi smo hteli da napravimo to. I bilo je svačega. Koristili smo bazu One Footballa, sa dozvolom naravno za opise igrača. Oko videa smo gledali da bude ona fair usage, ali mislim da to ne bi baš prošlo da je – verovatno bismo morali tu da platimo nešto.

Ivan Minić: Sećam se, bio je taj jedan momenat koji mi je bio genijalan uvek sa takvim formatom, a posle kad je došao DVD mnogo si više prostora imao i sve, ali kad praviš nešto na CD-u mora sve da stane u 700 MB kako znaš i umeš. Ili 650, pa da imaš neku rezervu kao prostor. 🙂

Dejan Nikolić: Da, sa sve uvodnom animacijom.

Ivan Minić: Sve.

Dejan Nikolić: Uhvatili smo neku ekipu iz Makedonije, koja je radila za Disney neke delove animacije. I kao da naprave uvodnu špicu gde se onaj kup, World Cup, okreće, stadion, čuda. I onda naš znak izbije. Miša Nikolić, ovaj moj drugar iz Engleske, od njega sam uzeo muziku za CD. Nenad Bjegović je dizajnirao. I cela ta stvar je na kraju izgledala stvarno dobro. Ja bih kupio, ali je izašla kasno. Plus, ponovo trzavice, posebno između mene i finansijera, o tome kako treba raditi i gde treba raditi. Ja sam hteo da odustanem u martu, kao ovo ne može da se prodaje. Nije me slušao. Ali smo bar napravili nešto jako lepo. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, to jeste važno.

Dejan Nikolić: Pa, jeste. I naučili svašta pritom.

Ivan Minić: I 2002. godina, završava se Svetsko prvenstvo, vi ste failovali. I šta sad?

Dejan Nikolić: Ništa, vratio sam se puzeći Miši Reliću. DUEL je isto – polako su krcakali. Potpuno su su ono svoje odeljenje koje je bilo cash cow zapostavili su. Hteli su da budu Oracle kompanija, koja radi te velike softverske sisteme, čuda. A ovi ljudi koji zarađuju platu su svrgnuti bili na kraju. I ono čak pošto su ovi Microsoft, ovi su Oracle, tu je čak bilo i nipodaštavanja između te dve ekipe. I onda je većina te ekipa napravila jednu drugu firmu koja se u sledećih 10 godina razbila od para i od posla, a ovi su pukli.

Ivan Minić: A gde si tu ti?

Dejan Nikolić: Nisam nigde. Ja nemam… Nisam imao veze sa njima. Znači, ja sam bio pri web ekipi.

Ivan Minić: Ali, gde si tu ti nakon Svetskog prvenstva?

Dejan Nikolić: Nakon Svetskog prvenstva prva sledeća stvar koja… Znači, u DUEL-u sam upoznao Radmilu. Sjajan lik, koja je isto radila. Ona je bila HR u DUEL-u. I uopšte u DUEL-u su radili neki fantastični ljudi. I jedna od bitnih stvari kada radiš puno stvari tokom života je da upoznaš i puno sjajnih ljudi. I jedan od njih mi je i kum danas, ali Radmila je ja mislim u nekoj rodbinskoj vezi sa Žikom, koji hoće – znači, bio vlasnik Mobilnog magazina i par prodavnica i patika i neki servis i čuda. Znači, on je pravi oldschool preduzetnik koji je raširio…

Ivan Minić: Diversifikovao.

Dejan Nikolić: Diversifikovao revenue stream totalno. I sad je on hteo – osetio je trenutak verovatno i hteo plus da diže svoju igru. Hteo je da napravi poslovni magazin, ali koji je okrenut više toj novoj ekonomiji, kako smo je tada zvali. I Radmila je nekako povezala sve ono što sam ja radio u DUEL-u da bih ja mogao ovo. I ona pozove me i mene Žika pita: “Jesi li ti nekad radio magazin? -Jesam, izbacili smo dva i po broja i pukli smo. Ja nikad nisam radio magazin od početka, ali ja mislim da mogu da ti napravim najbolji.” I to sam uradio tako što sam doveo Miloja, koji je napravio najbolji magazin. 😀 Ali, ja sam ga počeo. Bio sam glavni urednik nekoliko prvih brojeva. Jako brzo se on pozicionirao, jer realno nije bilo takve štampe. Tad je štampa još uvek bila bitna. I tu sam bio godinu dana, kad sam Miloja doveo. Tu sam naučio kako se u stvari uređuje, tu sam naučio šta je Špigl.

Ivan Minić: Ako ćemo iskreno, 20 godina kasnije i dalje mislim da postoji prostor za nešto što bi danas bio eMagazin. Ja stvarno iz tog nekog perioda pamtim kad je izašao eMagazin i sve ostalo, jer mi završio u rukama u nekom trenutku. I to je bio prvi put da ja naletim na neki magazin za odrasle, ozbiljni, koji se nije bavio računarima, igrica i svim time, jer sam naravno i Mikro i Svet kompjutera i Računare, Personalne računare, posle Računare obožavao i sve što uz to ide, i zapravo tad je i bilo svega toga mnogo više, ali sve ove ostale stvari koje su postojale kao za odrasle su generalno bile dosadne. Nekome kao što sam ja bile su i napisane na nekom jeziku koji mi nije ni malo prijao i prelom je bio jako oldschool. Jednostavno to sve nije bilo prijemčivo nekom ko nije više dete. Ja imam 16-17 tad i svašta nešto i već sam ja krenuo u neku svoju priču, ali nije podsećalo na te časopise o računarima. Nije bilo nešto slično. Onda se desilo to da vi napravite eMagazin, koji je bio magazin za 21. vek, o nekom poslovanju, koje je opet u našim uslovima za 21. vek. Najviše me podseća na posle 2000. u izdavaštvu. Kako je zapravo došlo do svega toga?

eMagazin – prvi moderni biznis magazin

Dejan Nikolić: Znači, tu je već postojala infrastruktura. Bili su ljudi koji prodaju reklame, bio je čovek koji radi dizajn i prelom. Bio je fotograf. Znači, oni su već imali mobilni magazin…

Ivan Minić: Koji je isto bio vau.

Dejan Nikolić: Koji je isto bio sjajan. Marko Tanasković i Srđan Crnogorac. I cela ta priča je bila uigrana. Taj neki zanatski, profesionalni deo sklapanja magazina. Ja sam od njih učio kako se sklapa – kako da isprogramiram sadržaj na određenom fizičkom prostoru, što do tada u Levelu se dešavalo da se jednostavno članak ne završi, da usred rečenice bude na kraju stranice. 😀

Ivan Minić: Ali je izgledalo super.

Dejan Nikolić: Ali je izgledalo super. Sjajno je izgledalo. U svakom slučaju, moj posao je bio da osmislim šta u stvari treba da bude magazin o novoj ekonomiji. S tim da sam ja tu već tezgario, radio neke projekte, istraživao sve vezano za novu ekonomiju. Ovde plus analitika me je uvela u celu tu priču. Znači, puno sam učio. Tada je bila ona beše TechRepublica ili tako nešto. I sve je bilo toliko novo da sam ja zaista opet naložen na nešto. I meni je to bilo jako lako da osmislim. Znači, ja sam znao: “OK, moramo da imamo intervju sa guvernerom Narodne banke, ali će taj intervju da bude o tome zašto naše banke ne podržavaju ecommerce.” A mora da bude intervju sa njim zato što hoćemo i celoj organizaciji dižemo malo ugled i poziciju u tom nekom svetu gde oni posluju. Ali, kako trgovati na eBayu, šta je PayPal. Znači, cela ta priča je… Gde se prvi put u nekom štampanom izdanju uopšte priča o tome. Znači, to je bilo lako osmisliti, jer je masa toga bila šta sve treba pokriti. Ali, ko da piše o svemu tome? Ne mogu ja da sednem i da napišem ceo…

Ivan Minić: Mada je bilo slučajeva.

Dejan Nikolić: Bilo je slučajeva, da. 🙂 Ali, to nije… I napravim ja neku ekipicu koja je trebalo da piše. Znači, neki preduzetnici iz sveta marketinga. I ja dam listu Žiki i on me gleda ovako: “Ko je ovo?” Pošto nema nikog poznatog. 🙂 Trebao bi neko ko je poznat kao stručnjak da piše o tome što radi. I onda kao: OK, hajde da nađem nekoga ko je stručnjak. I vidim da se održava neka konferencija Centra za razvoj interneta. Tu sam upoznao, tj. ne, ne bih upoznao nikoga pošto sam takav kakav sam, ja sam došao na tu konferenciju i negde sedeo u zadnjem redu, čučao i gledao. I pitanje da li bih ja prišao bilo kome, ali naravno pošto je Miloje bio tamo, to nije bilo ni potrebno. On je prišao meni: “Zdravo, kako si? Ko si? Šta radiš? -Imam to. -E, super, moraš da upoznaš ovoga!” I praktično direktno i vrlo malo indirektno kroz stepene razdvojenosti – da nije bilo Miloja, ja nikoga ne bih ni znao ni upoznao. Znači, sve ljude koje ja znam iz internet poslovne zajednice sam upoznao preko Miloja. I on me upozna sa tim ljudima i onda polako je krenulo. Počeo je on da piše, pa me je on povezao sa Varagićem, pa je Varagić naravno pisao, pa ja mislim da je čak i Torbica napisao neke članke. Znači, OK, kreće ta neka internet crem de la crem da na neki način bude involvirana u sve ovo.

Ivan Minić: To je bio deo. To nije bilo sve, ali to jeste bio dobar deo.

Dejan Nikolić: Da, bio je ovo ozbiljan deo. Bilo je o bankama, o osiguravajućim društvima. Ozbiljan deo – i ovo je ozbiljno, ali meni je taj deo bio zabavan zato ga ne smatram ozbiljnim, a ovo mi je bio deo gde nađem nekoga ko zna o tome nešto i onda mu potpuno prepuštena. I naravno jako sam se zabavljao time što sam ja pisao. S tim da sam ja pisao malo drugačije nego što ljudi pišu u tim magazinima. Ja volim da ispričam priču, pa da na tu priču nadovežem ono što je u stvari tema, itd. I posle sam se zabavljao pisajući one uvodnike. I u principu meni je to sve bilo super. Ali, kako upoznajem Miloja, ja kapiram da bi on to mnogo bolje od mene radio i svakako bi mogao duže od mene ostao da to radi. I ja počinjem njega da…

Ivan Minić: Pripremaš.

Dejan Nikolić: Da pripremam, da ga muvam – ja mislim da je on tada radio CIP-u u smislu zaposlenja gde mu je bilo – da pređe ovamo i da preuzme eMagazin od mene. I u principu interesantno da mi je trebalo neko vreme. Nije on bio super rad, ali sviđao sam mu se ja, svideo mu se Žika, cela ta postavka, gde možeš ne samo da pratiš, nego i da koriguješ i utičeš na razvoj nečega što je na samom početku je fantastična pozicija iz priličnog sigurnog ugla. I ja mislim da je on četvrtog broja već bio u eMagazinu. Mislim da smo bili par brojeva kao zajedno. Nešto bilo on glavni, ja odgovorni ili obrnuto, nemam pojma.

Ivan Minić: Teško da si ti bio odgovorni, ali dobro. 😀

Dejan Nikolić: Pred zakonom. 😀 Ali, na kraju naravno on je bio glavni i odgovorni urednik. I mene je na taj način da pišem naučio Voja Mihajlović, urednik Sveta kompjutera.

Ivan Minić: I Svet kompjutera je po tome bio poseban.

Dejan Nikolić: Tako je. A uređivanje sam naučio od Miloja. Sad on pre toga nije uređivao ne znam kakve, ponešto jeste radio, ali nije bio glavni urednik nečega, ali on je inženjer. I sećam se prva moja velika – bio jedan jako dobar članak, koji je trebao da ide na stranu i po, ja sam nekako uspeo dve strane da odvojim za njega, ali trebao sam na tri strane. Tri strane nisam mogao da odvojim za njega. I ne znam šta da isečem. Sve je lepo složeno. Ne znam kako da uradim članak da toliko mesta izdvojim, a nisam hteo da zovem ponovo, jer sam jedva nagovorio čoveka da napiše i ovo. I Miloje baš dolazi i ja počnem da mu kukam. “Aha, šta, daj da vidim.” I uzme ono, nije pročitao rečenicu jednu. Samo jedan poveliki odeljak koji je onako kao ostrvo bio, zaokružio i preškrabao. “Evo ti rešenje.” I onda mora da ide na dve strane. Ne može da ide na tri strane. I onda je uzeo, video je da je celina i cela celina hajde napolje. Kaže: “Ovo možeš možda za sledeći broj kao poseban tekst ili nešto tako.” I to je Miloje. 🙂 I to sam ja posle počeo da primenjujem ne samo u uređivanju novina, nego dosta stvari u životu.

Ivan Minić: Ti si se u tom trenutku možda i u onom prethodnom sa Levelom, ali u ovim trenutku si se definitivno otrovao izdavaštvom na neko vreme. Sad da li je to zbog isparenja ili nečeg drugog, ne znam.

Dejan Nikolić: Kad stigne ta, ili je u kartonskoj kutiji ili je umotana u onaj krep papir.

Ivan Minić: Ima taj momenat, što kažu u pošti, štampana stvar.

Dejan Nikolić: Štampana stvar sa konopcem onako uvijena. I kad to otvoriš i otvoriš prvi, kokain totalno. I na kraju krajeva, poznato da svi mi koji smo internet delatnici u stvari žudimo za nečim opipljivim. 😀

Ivan Minić: Opipljivim i fizičkim.

Dejan Nikolić: Nešto što možeš da dodirneš. Jeste Level bio prvi i to neko iskustvo pre toga, ali eMagazin je prvi. Posle toga sam radio se Security za Baneta Anđelića. Inače sam rešio da idem, jer Miloje preuzima moju ulogu. Već se videlo kod 6-7-8. broja koliko je on digao – ja sam bio dobar, ali on je digao za još jedan stepen. I kasnije tokom godina još više gore, kako je to bilo dobro. A ja sam onda skapirao da treba da odem i otišao sam. 🙂 Ali sam onda pokrenuo – znači, Bane Anđelić je kupio taj časopis, neko je trebao da ga radi, ali nisam bio urednik nego sam prodavao reklame. Znači, to je bio posao. Inače, u eMagazinu su svi mogli da prodaju reklame. Nema veze, ako donoseš pare, ti imaš svoj procenat. Ne sećam se koliko je bilo, 15 ili 20%. Ali, jednostavno ja kao glavni urednik sam, takođe i Miloje kasnije, sam bio u situaciji da mogu to da uradim, ali znaš, ja sam išao na to kao da se podrži nova ekonomija, blablabla. Praktično pokušavam, onako kako se priča o early adapterima, da ih uvedem u nešto novo. Treba biti s početka. Čovek koji je profesionalac, koji je prodavao reklame i za Mobilni magazin, preuzeo je i eMagazin, je to radio na potpuno drugačiji način, gde je išao na neke niske zajedničke parametre. Interesantno, napravio sam bio eksperiment. Zvao sam jednu banku, koja inače treba da počne da se reklamira kod nas. Ja mislim da je jedna od retkih koja se nije reklamira u eMagazinu i rešio sam da iskopiram njegov stil. I zovem tog čoveka koga znam i počnem: “E, brate, slušaj, što imam dobru stvar za tebe. Biće guverner u magazinu i biće Draginja u magazinu. To ne možeš da propustiš, brate. To će svi da čitaju. To će svi da gledaju. Daću ti dobru poziciju, daću ti dobru cenu. Šta kažeš? -OK, može.” Da sam ja svojim stilom, sofisticiranim, bilo bi pregovore oko cene, oko pozicija, oko ovoga-onoga. Ne, brate. Name-dropping, on je moj brat, ja sam njegov ortak, idemo posle nešto nemam pojma šta. I tu sam naučio prodaju. 😀

Ivan Minić: I shvatio da ne želiš time da se baviš.

Dejan Nikolić: I shvatio da ne želim to da radim, tako je. 😀

Ivan Minić: Taj momenat gde ti kažeš još kod foto-kopir aparata taj momenat da nemaš problem da prodaješ stvar u koju veruješ – niko nema problem da prodaje stvar u koju veruje. Čak i introvert će dobro prodavati stvar u koju dobro veruje zato što veruje u nju. Ali, kao što kaže jedan moj nekadašnji blizak poznanik, sad ne viđamo se toliko: “Prodaje počinje onog trenutka kad kažeš ne.” Brate, ja kad kažem ne, to je kraj. Nema prodaje iza toga.

Dejan Nikolić: No means no.

Ivan Minić: Ali, naravno, kod velikog procenta ljudi to nije tako. I, naravno, kad iskoristiš sve te koji su lake mete u smislu da oni to stvarno hoće da kupe, samo treba da imaju informaciju, da bi napravio neki rezultat moraš da radiš tu konverziju nevernika u one koji žele da uzmu, a to je nešto što vrlo mali broj ljudi može da radi, želi da radi, a naročito jako, jako mali broj ljudi može da radi dugo. Možeš da radiš par godina, zaradiš nekakav novac, ali onda gledaš da bežiš iz toga. Ko odabere da mu to bude karijera, najčešće je osoba sa kojom posle ne možeš da popiješ kafu. 

Dejan Nikolić: Ljudi koji prodaju nekretnine i polovne automobile, ja ne znam kako… To su obično ljudi koji to rade veći deo svog života. Jer je takva vrsta posla, takva vrsta investicije.

Ivan Minić: Nekako tu ima jedan momenat samo u oba slučaja, a to je da stalno prodaješ nešto drugo. Ti ne prodaješ ti isti stan 20 godina, ne prodaješ ti isti polovni automobil i ne prodaješ jedan nego mnogo.

Dejan Nikolić: Da, kod magazine reklama je to što svaki mesec krećeš sa praznim stranama gde treba da budu reklame.

Ivan Minić: I u principu ono što negde danas svi pokušavamo, nije da prodaš ovo, nego da prodaš 12 meseci. Ili 24 meseca. Da napraviš dugoročno sponzorstvo. Kad krećeš iz nule svaki broj, svaki broj nisi siguran da li ćeš da preživiš.

Dejan Nikolić: Apsolutno.

Ivan Minić: I uvek postoji neka rezerva i ljudi su spremni neki otrpe period ili naprave season break zato što znaju da će loše ići prodaja leti ili kako god, ali mnogo je lepše ako makar ne krećeš iz nule nego krećeš iz 40%, pa ćeš 60 da namakneš, ali imaš nešto. Nikoliću, nećeš da oboriš Ercega sigurno, jer samo je jedan Srđan Erceg – on će doći do 8. epizode i onda ćemo samo da okrenemo osmicu na beskonačno i ostatak će biti beskonačnost, ali došli smo do 20 godina unazad i na dva sata smo. Bilo bi previše da ispričamo danas, ali hoću da napravimo neke teasere. Ono po čemu tebe ljudi znaju u zajednici je neki period koji sledi iza eMagazina. Odnosno, mi koji smo duže tu, ne nužno stariji, mada i ja sada imam 37 godina, pa sam matorac – znači, oni te znaju da si bio deo toga, znaju te da si radio neke projekte mimo toga, znaju te da si u nekom trenutku bio Adria Medije, da si uveo Nebojšu Radovića u to da radi negde za platu – da radi negde za početak, pa onda za platu i sve što uz to ide, da mora ponekad da ode na posao, obično taksijem, ali dobro i onda te znaju po tome što si napravio sa nekoliko sjajnih ljudi, a deo njih je bio ovde u gostima, itd, napravio si Njuz.net. Pa si napravio u vreme kada je Njuz počeo malo da živi taj malo samostalniji život krenuo si u priču sa startupom, koji se zvao Content Insights, koji se pre godinu i po dana pripojio još jednom startupu i nastao si svoj život kao SmartOcto.

Dejan Nikolić: Jeste.

Ivan Minić: Što meni govori to da si ti tad definitivno bio trajno oštećen publishingom. Samo si prešao malo više u digitalu.

Dejan Nikolić: To je prirodni nastavak onoga što sam radio u Njuzu, verovao ili ne.

Ivan Minić: Ti si se pre 20 godina bavio analitikom kada niko nije znao da to postoji. Tako da to dosta govori. To su neke stvari o kojima ćemo da pričamo u narednoj epizodi. Ali, ono o čemu hoću da pričamo sad za sam kraj ove, jer je veoma važno, jer uvek kad preskočim svoj neki raspored, kad neko treba da mi dođe, onda čekam da ima povod. I u tvom slučaju je što ti postaješ kolega podkaster, što je užasno, jer ima previše podkasta. I strašno je. Ali, ono što ti radiš – čekamo još da vidimo finalno, itd, ali ono što si mi najavio, ispričao i o čemu smo pričali pre par meseci kad je cela stvar počela je zapravo potpuno drugačije od svega što postoji ovde. Nije drugačije od onoga što postoji napolju, mada ima i tu specifičnosti, ali ovde niko nikad slično nije uradio. Hajde u par rečenica nam daj teaser i daj ljudima informaciju gde mogu da nađu informacije dalje o tome.

Podcast Founder Friendly – priručnik za startupe

Dejan Nikolić: OK, ja znam da iz dosadašnje priče ljudi možda nisu mogli da shvate koliko sam ja u stvari lenj čovek i da masu rešenja i stvari koje sam radio su bile iz potpune podrške mojoj lenjosti. I u principu to što sad počinjem da radim je rezultat toga, jer moja ideja je bila posebno kad je uradila pandemija da ja napišem knjigu, koja bi sva moja iskustva iz fund raisinga, jer smo mi bili jedni od prvih startupova na ovoj teritoriji koji je uspeo da digne neke milionske sume, investicije venture capitala, kako taj put izgleda. I da u toj knjizi prenesem sva svoja iskustva i znanja kao neki priručnik za tako nešto, jer problemi startupova na tom putu, kad su pre-seed, su prilično univerzalni, prilično isti. Posebno ako su u SaaS, a većina su Software as a Service. I onda sam to hteo da uradim, da izbacim to iz sebe, jelda. Ali, kako je teško pisati knjigu, brate. 😀

Ivan Minić: Pričaš pogrešnoj osobi, ali razumem.

Dejan Nikolić: Znam, ti si za tri dana napisao knjigu, ali kako je meni teško pisati. 😀

Ivan Minić: To je momenat koji ja pokušavam da objasnim ljudima. “Ti kao znaš da pišeš.” Ja znam da pišem tekstove. Tekstovi su uzmeš, oznojiš tri sata ili pet ili dva puta po sat i po, i završio si ga. Sad si prebrinuo i narednih X dana ne moraš da se baviš time, a knjiga nije takva. U mom slučaju, jeste, ali to nije baš uobičajan slučaj. Tako da si ti u suštini odlučio da sebi olakšaš posao, a mislim da to i jeste možda idealan način konzumacije te vrste sadržaja, ako ćemo iskreno, iz ugla publike.

Dejan Nikolić: Ako organizujem sadržaj dovoljno dobro da ne moraš da lutaš, jer možeš… Recimo, sad si pred term sheetom i ne treba ti ništa pre toga, jer si to već prešao. OK, kako da nađeš term sheet? U knjizi lepo imaš poglavlje o term sheetu. Ovde bi trebao da nađeš epizodu koja je o term sheetu ili onaj delić epizode o raznim mehanizmima o term sheetu. I onda je malo nezgodnije za pretragu, ali je mnogo lakše meni da izbacim sve to. I daje mi više prostora, više mogu da se razmahnem, ne obraćam toliko pažnju na stil. Jednostavno sam ja – ja. Jednostavno dumpovaćemo 20 epizoda odjednom. Znači, nema ništa – nastaviću verovatno dalje jednom nedeljno, ali sve što je potrebno za taj put će biti u tih 20 epizoda koje će biti online prve nedelje septembra. Znači, već je online. Hoćeš staviti link i u opis? 😀

Ivan Minić: Hoću, naravno. I šta je bitno? Nisi nigde pomenuo, zove se Founder Friendly.

Dejan Nikolić: Zove se Founder Friendly. Founder Friendly je inače inačica koja se daje investitorima koji imaju lepe uslove – znači, friendly uslove za startupe u koje investiraju.

Ivan Minić: I obično se bave njima.

Dejan Nikolić: Pa, da. Može biti i ne mora, ali, da, pomažu svaki kad mogu da pomognu.

Ivan Minić: U smislu, to je smart money. I to su ljudi koji će uložiti tu svoje konekcije, neko možda svoje znanje. Gomilu nekih stvari koje nisu nužne kad imaš investitore.

Dejan Nikolić: Tako je. U mojoj firmi investiralo je četiri instituciona investitora. Od toga je samo jedan smart money, u smislu da ima deep background na našem tržištu, a ova tri su founder friendly, bez obzira što nisu smart money u tom smislu. S tim, da, naravno, pomagali su nam oko finansija i celog tog dela koji nije vezan, ali realno nisu znali o tom tržištu mnogo na kojem jesmo, što je još jedna od tema kojom ću se baviti u podkastu, a to je da investori investiraju ljude, ne u ideje.

Ivan Minić: I to je nešto što je i moje iskustvo. Ja sam pitao svojevremeno – imao sam 22 godine kada sam prodao udeo u firmi i dobio investiciju za neki naredni period, itd – ja sam pitao ljude: “Zašto ste vi meni dali novac?” I oni su mi rekli: “Nama ništa nije bilo jasno šta ti radiš”, bili su u tom biznisu, ali im ništa nije bilo jasno i ništa nije bilo jasno tržište o kome u tom trenutku pričamo, koja je Srbija i ne postoji, “Ali, mi smo imali tri ručka sa tobom. I nakon trećeg ručka smo rekli mi njemu moramo da damo priliku i to je to. Šta će da bude od toga, nemam pojma, ali bili bismo kreteni ako mu ne bismo dali šansu, jer pametan si, vredan si, dobar si i stalo ti je više nego što mi možemo da razumemo. To je to. Go for it. Ne mora svaka stvar da uspe.”

Dejan Nikolić: Tebi je malo lakše nego meni, ali to je the gist of it. 😀

Ivan Minić: Dobro, ja sam bio mlađi, pa sam verovatno bio simpatičan kao kućni ljubimac. Rekli su mi u jednom trenutku davno, jer je moja firma tadašnja bila ubedljiva najmanja u celoj grupaciji od 40 firmi, kao: “Ti si naš pet projekat. Da se ne lažemo, ti si naš pet projekat i nama je super da imamo klinca koji je toliko posvećen, verziran, kome je toliko stalo.”

Dejan Nikolić: Koja je to godina bila?

Ivan Minić: 2007. I to zvuči zastrašujuće, jer je bilo pre 15 godina. Nikoliću, bilo je zadovoljstvo.

Dejan Nikolić: Takođe.

Ivan Minić: Ovo je dakle prva epizoda. Videćemo koliko će ih biti. Verovatno će biti više. U drugom ćemo se baviti zapravo…

Dejan Nikolić: I ja bih hteo da pričamo o mentalnom zdravlju isto. 😀

Ivan Minić: Bavićemo više ovim čime ćeš se i ti baviti u svom podkastu, ali i ovim ostalim delom puta. Tako da odmah da najavimo ljudima. Ja se nadam da je vama ovo bilo interesantno. Čak i ako niste znali ko je Dejan, prilično je zabavno. Ako ste znali ko je Dejan, sad malo bolje znate ko je Dejan. Odnosno, kako nastaje ovakav čovek kakav je danas bio sa nama. Hvala vam.

Dejan Nikolić: Takođe, još mnogo čipsa i Coca-Cole.

Ivan Minić: 🙂 Hvala vam što ste nas slušali ili gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Vidimo se ponovo naredne nedelje.